Jump to content

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    1151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Данче* за a Странице, «Рај», а заправо пакао   
    Када је Адам по први пут угледао Еву, јако се обрадовао и Еви и Богу. Он је још више заволео Бога и рекао:
    — „Господе, како си Ти добар! Ти си ми дао Еву!“
    Он је посматрао Еву, волео је, разговарао са њом, али је увек памтио тренутак када му је Господ представио Еву. И док је год Ева била покрај њега и Господ му је био близу. Он није изгубио Бога, није осећао да је независан, отргнут од Бога. Ева га је приближила Богу, а његова љубав према Еви, њихова међусобна љубав, само је оснаживала њихову љубав према Богу, што је опет повећавало њихову узајамну љубав.
    А ми смо изгубили ту прелепу везу, ту дивну непрекидност љубави и не живимо у складу са њоме. Ми живимо уз Божије дарове, али без Бога. Нисмо захвални, не славимо Бога, не мислимо о Њему, заборављамо, а Он нам је пружио све и наставља то да чини!
    Један момак ми је испричао како се заљубио у једну девојку и послао јој цвеће. Она је то одбила и вратила његов дар.
    — „Другом приликом, говори младић, послао сам јој цвеће. а она ништа није ни рекла на то. Чекао сам, макар да ми напише хвала, хтео сам само да јој покажем да не желим да се растајемо и да је волим. Али она ми ништа није одговорила.“
    Ја сам му на то рекао:
    — „А можда није добила цвеће?“
    — „Не, позвао сам цвећару и они су ми рекли да су послали букет и да га је она примила. Добила је цвеће, али ми није одговорила. Она је заборавила на мене. Она ме је презрела.“
    Човек је рањен, а исто је и са Богом. Бог је заљубљен у нашу душу – свети су говорили да нас Бог воли неизмерно снажно – и ако нам нешто даје, онда то чини да бисмо се ми испунили љубави према Њему. Али ми Њега не волимо, ми примамо Његове дарове и заборављамо на Њега.
    Супружници заборављају да су они једно другом дар од Бога, они на Бога не мисле и у њиховом животу се појављују страшне речи: „рутина“, „досада“, „бреме“, „скинути са себе муку“. Ми имамо све, а себе уништавамо. Ми имамо рај на земљи, а претварамо га у пакао. Мислимо да живимо у технолошком рају, рају аутомобила, пространих станова, телевизора, интернета и тешимо једни друге: „Наш живот је рајски, све имамо!“. Једним притиском на дугме можеш да позовеш кога год хоћеш, макар био на другом крају света.
     
          
    Живот би могао да буде рај, али ми смо прогнали Творца раја, ми смо протерали Бога. И где је тај човек који може створити рај без Бога? Да ли је могуће да рај може постојати без Њега, који је Творац свега? Адам и Ева су слушали Божије кораке, посматрали су Бога и радовали Му се. Они су живели са Њим, чинили су јединство, то је било тако предивно, да је претворило њихов живот у истински рај.
    А када смо ми избацили Бога из свог живота, све се претворило у пакао. Човек жели да се служи технологијом да би себи донео ужитак, али постаје пуки потрошач, који једино може да изрази: „Дај ми то, и ово друго, дај ми оно треће, хоћу све да нагомилам, да се наједем, да купим огромна кола и кућу“. Грамзивост. Душа се њоме не може заситити. Душа се не испуњава тим материјалним стварима, а ми јадни људи, говоримо својој души: „Душо, почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19.).
    Али шта може испунити наше душе? Душа се не храни материјалним и ми немамо шта да јој дамо. Душа није сита ни од стадиона, ни од плеса, ни од моде, ни од козметике, ни од плитких веза, ни од забава, ни од путовања. Ако тиме покушамо да је заситимо, душа ће само заборавити на себе и добићемо лажно осећање, по коме ће нам се чинити да је она још увек жива. После ће доћи нека страшна брига. Зашто је она толико страшна, шта то треба да представља? Фактички, та брига заиста није велика. Она просто производи снажан утисак, али суштински она је ништа. Она је лаж и обмана, али је се не можемо ослободити. На крају нас погађа ужасно разочарање и велика туга.
    Схватамо – имамо све, али нешто недостаје. Недостаје нам Онај, Који би све то што имамо украсио дубинским значењем.
    Не треба из свега извући лажни закључак, не треба одбацивати живот. Чак и један парадајз може да нас учини срећним ако умемо да га једемо с Божијом благодати. Ма шта да радимо уз Бога, то је разлог за срећу. Од једног парадајза можемо заплакати од среће. Ето, све то само од једног парадајиза, а ми имамо све!
    Све најукусније ђаконије на свету могу имати укус пакла. Ужитак се претвара у отров, јер та храна почиње да нас изједа. То је зато што све чинимо без молитве, без љубави, с роптањем, негодовањем, псовањем и сукобљавањем. Хранимо се, а слабимо, одмарамо се, а од таквог одмора се умарамо.
    Архимандрит Андреј (Конанос)
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
  2. Волим
    Bokisha got a reaction from aliluja for a Странице, Јеванђеље које пече   
    Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности.
    Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера.
     „Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумевали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему.
    Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“ (Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства.
    Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (см.: 1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света.
    Откровење Јованово нам говори о два сведока (см.: Откр. 11: 3), који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачњеима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време.
    Јеванђеље, које мучи... Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака.
    По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету.
    Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.
    Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима очеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Спаситељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију.
     „Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.
    Сергеј Комаров
    Извор: pravoslavie.ru 
    http://www.prijateljboziji.com/_Jevanđelje-koje-pece/60182.html
  3. Волим
    Bokisha got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Јеванђеље које пече   
    Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности.
    Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера.
     „Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумевали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему.
    Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“ (Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства.
    Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (см.: 1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света.
    Откровење Јованово нам говори о два сведока (см.: Откр. 11: 3), који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачњеима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време.
    Јеванђеље, које мучи... Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака.
    По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету.
    Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.
    Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима очеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Спаситељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију.
     „Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.
    Сергеј Комаров
    Извор: pravoslavie.ru 
    http://www.prijateljboziji.com/_Jevanđelje-koje-pece/60182.html
  4. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Муслиманска породица обнавља православну цркву (ВИДЕО)   
    Породица Керановић једина ради на обнови цркве с обзиром да остали мјештани нису одушевљени идејом. Синови Самир и Менсуд студирају грађевину па им је ово одлична прилика да покажу шта знајуи науче још нешто ново, а и мајка Фатима често помогне супругу Месуду док су синови у школи. Овај потез муслиманске породице да реновира православну цркву новчано подржавају комшије Срби који су избјегли одавде и годинама живе широм свијета. Месуд истиче да би највише волио да се сви врате на своје, жали што нас је рат подијелио и нада се да ће се неки ипак вратити, да ће се дружити, без обзира на вјеру.
    (Ал Језеера)
     
  5. Волим
    Bokisha got a reaction from aliluja for a Странице, Једно сачувано Авино писмо   
    Врло ми драги у Господу Миле,
    Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.
    Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:
    молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.
    Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.
    Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.
    Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).
    Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу
     Твој-отац Јустин  
         Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)
  6. Волим
    Bokisha got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Једно сачувано Авино писмо   
    Врло ми драги у Господу Миле,
    Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.
    Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:
    молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.
    Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.
    Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.
    Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).
    Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу
     Твој-отац Јустин  
         Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)
  7. Волим
    Bokisha got a reaction from uros for a Странице, Једно сачувано Авино писмо   
    Врло ми драги у Господу Миле,
    Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.
    Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:
    молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.
    Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.
    Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.
    Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).
    Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу
     Твој-отац Јустин  
         Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)
  8. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Манастир Давид-Гареџи у Грузији – на списку најлепших местa на свету   
    Манастир је основан у 6. веку када се један од 13 сиријских отаца по имену Давид настанио у пешчери Гареџи на падинама невеликог кланца и ускоро затим овде основао први манастир – Давидову лавру.
    По својим размерама и историјском значају Давид-Гареџи заузима посебно место у грузијској историји. У овој земљи постоји предање да је посета овој светињи једнако што и поклоњење Јерусалиму.
    Давид-Гареџи се налази на 60 км југоисточно од Тбилисија, на грузијско-азербејџанској граници која дели манастирски комплекс на два дела. Комплекс манастирских пећина простире се на 25 км и налази се на Гареџијској висоравни, која је полупустињски предео.
    Даид-Гареџи се састоји од 20 манастира, усечених у стенама и захватају територију трију грузијских области.
    Извор: Православие-ру (превод с руског Р.Ракић)
    Вести из сестринских цркава   Култура
  9. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Срце ми чисто саздај, Боже!   
    Пре две хиљада година једна Личност је својом појавом дала савршен одговор на загонетку Бога и човека. Нико никада није говорио као та богочовечанска Личност (в. Јн 7, 46), нити су ичије речи икада имале такву силу и благодат (уп. Лк. 2, 40). Па ипак, велики број људи до дана данашњег није прихватио нити препознао Богочовека Христа. Зашто? 
    Разлога је више, но главни лежи у људском срцу. Њему се Христос све време обраћа, чак и када чудотвори, јер не жели да потчињава. Чак се ни у свеславном Васкрсењу не намеће силом свога Божанства, већ пролази кроз запечаћен гроб и јавља се ученицима далеко од очију свих. А када је реч о печату на вратима људског срца, ту показује најбољи пример ненаметљивости: стрпљиво куца да му домаћин сам отвори двери  после чега тражи места где би главу склонио. Христос, дакле, свима нама крајње снисходи: Цар над царевима својом благодаћу смирено улази у пећине и јазбине нашег срца, са жељом да од њега сачини свој благодатни Престо, уколико му човек то дозволи. Да би се то десило, неопходан је процес очишћења од прљавштине страсти у светотајинским недрима Цркве.
    Црква је нова бања Витезда (уп. Јн 5, 2-4) у којој се рађамо (Света Тајна Крштења), хранимо (Света Тајна Евхаристије) и препорађамо (Света Тајна Покајања и Исповести), али не без наше воље и труда. Цео процес почиње од купељи Крштења, када се сатана истерује напоље, а у дубине срца се насељава благодат Божија, како нас томе учи православно Предање. Тада је већ положен темељ за дворац Небеског Цара у нашем бићу. 
    Непријатељ спасења, који је протеран силом благодати Христове, ни тада не одустаје од циља да потчини човека и наставља да напада споља, тежећи да хришћанина наведе на грех и да га пороби страстима (тј. гресима који су прешли у навику). Главни циљ му је да нас спречи да узрастемо у човека савршеног, у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13) и да нас заустави на путу разрастања благодати коју смо на дар добили Светим Крштењем. Стога је стални надзор ума над срцем и рад на његовом очишћењу од страсти примарна делатност сваког хришћанина, будући да је чистоћа срца услов пребивања у пуноћи благодати Божије и њеног дејства у пуном капацитету.
    Истовремено, важи и супротно, а то је да без дејства благодати Божије није могуће очистити своје срце, ма колико труда улагали. Најбољи пример и путоказ на овом синергијском путу су Светитељи.
    Православна Црква је ризница опробаних метода очишћења срца и стицања благодати. Они су најбоље изложени у исихаистичкој традицији, у којој умно-срдачна молитва заузима централно место, поред покајања, врлинског живота, поста, бдења...а све то у литургијском окриљу Цркве, што је веома важно нагласити. Наиме, уколико би неко помислио да се само молитвом и подвигом може избавити од зла и очистити од страсти, то би био својеврсни гуруизам и заблуда месалијана који су умањивали значај силе благодати Светих Тајни Цркве (особито Крштења и Евхаристије). 
    Са друге стране, уколико би неко сматрао да је довољно то што смо крштени и што се редовно причешћујемо да бисмо стекли чистоћу срца од страсти и удостојили се свецелог пребивања у благодати Духа Светог, онда би то био пут духовног неделања и странпутица варлаамита, који су одбацивали значај умно-срдачне молитве и подвига за остваривање пуноће благодатног живота у Христу.
    ''Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој'' (Пс 50, 10), кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму који читамо свакога дана на јутрењу. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца кроз садејство благодати Божије и наше воље и труда. Без тога је свака друга духовна делатност са наше стране површна и суштински нас чини сличним оним девојкама које су имале светиљке, али без уља (в. Мт 25, 3). Стога не губимо време и кренимо одмах да скупљамо уље благодати у духовне фењере да бисмо Женику наших душа изашли достојно у сретање (уп. Мт 25, 6-10).
    Свештеник Оливер Суботић
    Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs 
  10. Волим
    Bokisha got a reaction from snebivljivi maslacak for a Странице, Једно сачувано Авино писмо   
    Врло ми драги у Господу Миле,
    Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.
    Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:
    молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.
    Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.
    Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.
    Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).
    Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу
     Твој-отац Јустин  
         Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)
  11. Волим
    Bokisha got a reaction from Tavita for a Странице, Једно сачувано Авино писмо   
    Врло ми драги у Господу Миле,
    Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.
    Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:
    молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.
    Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.
    Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.
    Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).
    Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу
     Твој-отац Јустин  
         Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)
  12. Волим
    Bokisha got a reaction from Vladan :::. for a Странице, О јеванђелском и људском добру   
    Свет, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари: само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро, шта је шта. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим тачкама покушавају да личе на хришћанске законе, али то је само наизглед: у ствари, тамо је све другачије. Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлојеђен, ипак су се у њему још сачували неки зачеци природног добра које је у њега приликом стварања уткао Творац, премда они више немају чистоту и светост, него су растворени отровом греха. 
    Међутим, оваква људска “истина” оскрнављена нечистотом не може да га научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу већ је пре доводи у велику заблуду. Неверујући људи чине много лепих, чак наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад дају свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, срећу се зачуђујући, чак и херојски поступци – могу се навести примери којима ће многи бити дирнути до дубине душе. И сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, ако она не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, све то – што је толико похвално, све је нечисто и оскрнављено падом и нема пред Богом ону вредност коју му приписују људи. 
    Ову важну истину многи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено многи су у недоумици и вређају се, неки се гневе. И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и за душу таквог хероја је могуће сумњати да је спасена, њему још прети пакао? Зар овакав поступак не спира све човекове грехове? – Звучи наизглед сурово. Међутим, погледајмо с друге стране: ако овај јунак није Христа ради, није по учењу Јеванђеља, није из хришћанске вере црпео снагу за подвиге, ако се ово самопожртвовање није вршило Христовом силом, не у име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без Христовог искупљења, то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да се он оживи, да се он сам ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему Христово учење, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве и хришћански подвизи? 
    Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера није потребна? 
    Како то? Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела ради вере! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се с молитвом, с обраћањем Богу, у што већој тајности, да зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и даће за њих славу у будућем животу. 
    И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог не милује човека и не спасава га због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. 
    Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без тајни, без благодати Светог Духа, без Христа. 
    У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И грехови света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Ови грехови су тако близу овог добра да међу њима као да нема противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Јунак света чини неки задивљујући самопожртвовани поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско. Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, а одмах затим егоизам, самољубље и охолост. У ствари и једно идруго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Само ово добро својим коренима црпе прљаву воду, тајне горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено, у извесној мери узвишено стремљење душе. 
    Светитељ Игњатије каже: “Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима не обраћајући никакву пажњу на забрану Господа (Мт. 6, 1-18). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехове, за то што није раскинуо општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, на крају, за само недовољно и често неправилно испуњење заповести” (9, т. 5, стр. 36). 
    “Дође ли ти нека добра мисао ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је с Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господа. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша с отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро развићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност с демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовека постаћеш сличан Богочовеку”. 
    У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, бива одмерено и оцењено нашим унутрашњим силама, тамо се дешава нешто што личи на тајно саветовање: срце говори своје “за” и “против”, ум своје, осећање, тело, наше страсти, навике, слобости, све се овде труди да да своју реч, и ако се на овом саветовању донесе праведан суд, дело се решава по Христовим законима, оно ће се чинити на спас наше душе, ако пак буде допуштено лукавство ради користи неке страсти, с тајном мишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које се чини без обзира на то како споља оно лепо да изгледа пре души нанети штету него што ће јој донети корист. И било који ситни и једва приметни поступак или корак, увек је у нама праћен овим унутрашњим посвећењем у нечије име, чини се ради земаљског или небеског, Божијег или људског. И често само ово посвећење има већи значај него спољашње дело које се чини, у њему се садржи и главна вредност онога што чинимо пред Богом.
    Дрвеће добродетељи које нема своју основу у животворном и дубоком тлу Христових заповести углавном је изнутра изједено црвом таштине и лицемерја. Нарочито често ми, ни сами то не примећујући, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ово тако дубоко лежи у нама, тако често, тако се свуда среће у људима да се са правом може рећи: ретко које наше дело бива чисто од ове извештачености. И ово није тако лако видети у себи, међутим, када с ситуација око нас мења, када бивамо лишени средине у којој су се наши подвизи онима који нас окружују чинили узвишеним изазивајући похвалу одмах се показује да заједно с тим нагло опада и интересовање да се овај труд уложи. 
    Многи су то јасно примећивали живећи у манастиру: манастирска самоћа, одсуство мирјана, монотоност лица око пређашњег подвижника врло брзо га натерају на то да остави нарочита дела. Ускоро он једва-једвице носи најпростија послушања, тежак му је и мали труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и сл. чак ни за то више нема снаге. Међутим, кад се у манастиру појављују гости, мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани) овај искушеник одједном одмах оживљује, постаје бодар и енергичан, нема никакве тромости, спреман је да учини стотину дела. У чему је разлог за такву промену расположења? Зар није у томе што ми, налазећи се у многобројном љуском друштву стално из њега црпимо онај сок и енергију, који изнутра хране и покрећу све ово бурно људско море, сву ову светску греховну делатност људи. 
    Гордост житејскаја – ево из чега често израста и наша ревност према подвизима, и много тога другог што изгледа да чинимо Бога ради. Како често је Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике, све Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским 
    Веома поучне приче се срећу у Отачнику. Ава Евстатије је причао о себи: “Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Кад би звона почела да звоне журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Кад сам стајао у цркви на бденију никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали… 
    Умро ми је син: од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се дотицао своје жене: живео сам с њом као с духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни на тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Кад сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. 
    Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и угураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором… 
    Пошто сам од свих ових привиђења викао у сну дођоше браћа и пробудише ме. Био сам обливен сузама. Уставши пожурио сам код преподобног стараца и павши пред његове ноге испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скриване помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас пак видевши да си се наоружао против њега он је устао против тебе. 
    Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан. У напомени уз ово казивање светитељ Игњатије каже: “Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог “ја” при чему се пред човеком велича Бог и сва нада на спасење се полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела природно негује своје “ја” и умањује Бога пред човеком. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики свеци, а познати подвижници света, ступивши у монаштво показали врло умерен успех, а неки су и пропали.” 
    “Треба испитати,” говори свети Јован Лествичник, “због чега када мирјани који проводе живот у бдењу, посту и подвижништву пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од људи, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разноврсно дрвеће добродетељи које су засадили мирјани, које се храни  таштином као гнојем са ђубришта, гајено како би други видели и како га похвалама гноји земља око њих. Ово дрвеће се, након што је пресађено на пусту земљу коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине одмах осушило. Дрвећу које је васпитано у нези није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва” 
    Из књиге ''Тајне болести душе''
    Архим. Лазар Абашидзе
    http://www.prijateljboziji.com/_O-jevanđelskom-i-ljudskom-dobru/57191.html
  13. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу   
    Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 
     
    Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13
     
    "Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."
     
    Архимандрит Сава Јањић
    ИЗВОР
  14. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Православна породица и брак   
    Славица Мојсин, психолог
     
    ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА И БРАК
     
    Породица је основна ћелија сваког друштва, а основа на којој се рађа јесте љубав двоје људи који постају муж и жена.
    Љубав је стална спремност да себе даш другоме, да се бринеш о њему, да га чуваш и радујеш се због његове радости, као због своје сопствене и жалостиш се због његове туге као и због своје.
    Брак је светиња откад га је црква осветила и отад обухвата све три стране људског бића: тело, душу и дух.
    Када узајамна љубав помаже обома да духовно узрастају, не завршава се само на њима, већ се преображава на децу која их окружују.
    У светој тајни брака, огледа се тајна Божија као тајна јединства, рађа се и настаје тајна породице.
    Црква тајном брака и животом у Христу препорађа породицу, утврђује је у вечну грађевину себе, као тела Христовог.
    У Православном браку и породици, жена је позвана да се у несебичној љубави покорава своме мужу, као што се црква покорава Христу, а мушкарци да воле своје жене “као што Христос заволе цркву и себе предаде за њу.” Еф 5, 24-25.
    У Христовим очима сви су једнаки, нема ни мушкога ни женскога, у ствари брак је савез једнаких.
    Породица од самог почетка рађа за цркву. Међутим, данашње друштво презире врлину послушности. Циљ хришћанског брака и циљ друштва нису само различити, већ су у потпуној супротности. Сврха хришћанског брака је вечни живот на небесима са Исусом Христом, док је сврха световног друштва, уживање овде и сада, самоугађање и егоцентризам.
    Данашњи начин живота нам намеће прегршт обавеза, па сходно томе супружници не проводе довољно времена заједно, а самим тим ни са својом децом.
    Данашња жена се труди да буде равноправна са својим супружником, а та равноправност потире патријахалну породицу. Управо због тог себичлука, родитељи губе ауторитет над својом децом, што ствара проблеме у породици.
    Другим речима, широка производна и друштвена делатност, треба да омогући нову ситуацију, да васпитање деце на себе преузму или државне институције или улица.
    На тај начин би се елиминисала могућност, којом породица има васпитни утицај на децу у погледу изградње њиховог погледа на свет.
    Међутим, овакви ставови нису искључиви. Постоје тренуци у којима је потребно да жена покаже своју јачину, што би значило да је муж послуша. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.
    Има много карактеристика успешног брака, али три су најважније:
    Похвала – Када се супружници похваљују узајамно, јер похвала храни добар брак.
    Време – Успешном браку је оно потребно, брак мора да узраста, а то је дугачак процес. Важно је стрпљење, ако га немамо, нисмо спремни да дуго година радимо на њему, те је такав брак унапред осуђен на пропаст.
    Праштање – Оно је кључно за срећан брак, оно треба да буде свакодневно, јер у успешном браку, супружници непрестано траже опроштај један од другог. Када то не чинимо све се више међусобно удаљавамо, ране се не зацељују, однос бива све хладнији и самим тим не прима се благослов коју Бог шаље.
    Хришћанско поимање љубави значи жртву, самопорицање јер нема веће љубави од оне да човек положи свој живот за другог. Хришћанска брачна љубав није само радост, она је у много чему подвиг, па и у чувању породице и брачне љубави од саблазни. Приликом свете тајне брака, црква се сећа својих мученика, онако како су они страдали за Христа, тако би и супружници требало да буду спремни на мучеништво ради своје љубави.
    Поштовање и љубав према родитељима најлепше је објаснио Свети Владика Николај Велимировић: “Љубав према родитељима, то је главна и основна школа љубави без те школе се не иде даље.
     
  15. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина   
    Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.
     
    Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме.
     
    О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога,
     
    Јер си благословен у векове векова. Амин.
     
    Ова молитва светог Јефрема Сирина током Часног поста свакодневно се чита на крају сваке службе (осим суботом и недељом), а верници тада уз метанију моле "Боже, очисти ме грешног." Свети Лука Кримски назива је молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока.
     
    Будући да је лењост мајка свих порока, преподобни Јефрем Сирин своју молитву почиње: Господе и Владико живота мога, дух лењости не дај ми. Лењост је нарочито погубна у духовном животу. Свети Лука Кримски вели: "Лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха. Живот нам је дат за то да бисмо хитали да учинимо велико дело чишћења свог срца следећи Господа Исуса Христа. Идење за Господом је делање и често веома тежак рад, а не лењост."
     
    Због лењости падамо духом и зато преподобни Јефрем Сирин моли: Господе и Владико живота мога, дух мрзовоље не дај ми. Дух мрзовоље или дух унинија уствари је бежање од активне духовне борбе. Против унинија се треба борити молитвом. Молитва је разговор са Богом и у том разговору Бог нас утеши и одагна дух унинија. Подједнако је погубно и властољубље и зато преподобни Јефрем Сирин и моли: Господе и Владико живота мога, дух властољубља не дај ми. Због властољубља је и први међу анђелима пао с Неба. Господ је рекао Својим ученицима, а преко њих и свима нама: И који хоће међу вама да буде први, нека свима буде слуга. Свети Лука Кримски нас подсећа да слава бежи од онога ко за њом јури и ко је жели, а проналази оне који од ње беже. Господ је рекао да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном суду. Зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми. Свети Лука Кримски вели: "Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и срце не само наших ближњих него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Мудри људи, који живе духовним животом, никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Веома је значајно стећи власт над својим језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело, што значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика!"
     
    Преподобни Јефрем Сирин прво моли Бога да га спаси од духа страшних порока, а након тога да му дарује врлине: целомудреност, смиреноумље, трпљење и љубав. Господе и Владико живота мога, дух целомудреност даруј мени слузи Твоме. Свети Лука Кримски подсећа нас да је свети апостол Павле рекао да је сваки грех изван тела, и гордост, и сујета, и властољубље, и завист, и гнев, зато што су то страсти душе, док блуд и прељуба скрнаве не само наш дух него и наше тело. Дакле, реч је о целомудрености и тела и духа. Свети апостол Павле вели да је наше тело храм Духа Светога. Сваки храм треба да буде чист и не сме се скрнавити. За очување духа целомудрености подвижници су се борили молитвом и смирењем. Тако и велики подвижник Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме. Господ нас је смирењу учио личним примером: родио се у пећини, био у јасле положен, са смирењем опрао ноге Својим ученицима. Господ нас је и личним примером смирењу учио и речима нас на њега позвао: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем. Свети Лука Кримски подсећа нас да су смирени људи духовни победници зла и насиља, да су то истински војници Христови, а не робови. Свети апостол Петар вели: А сви ви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат (1. Пт. 5, 5). Смирење се стиче трпљењем и зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух трпљења даруј мени слузи Твоме. У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: А Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јк. 1, 2-5). Свети Лука Кримски истиче: "Богу је угодна молитва да нам подари трпљење и зато ће помоћи свакоме ко Га моли да му дарује трпљење при ношењу крста. Бог дарује трпљење и помаже човеку да његово бреме не буде веће од његових могућности. Треба стално да имамо на уму да наше недаће нису ништа у поређењу са страдањем Господњим. Зато треба да гледамо Крст Христов и тако се учимо трпљењу."
     
    Ништа нам не вреди ако се ослободимо духа порока и стекнемо све врлине уколико у нашем срцу и нашој души нема љубави. За тај највећи дар благодати Божије преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени слузи Твоме. Тумачећи ову молбу преподобног Јефрема Сирина свети Лука Кримски, између осталог, каже: "За љубав која је заиста испуњење целог закона, за ту љубав молимо јер ако љубави немамо, онда смо, по речима светог апостола Павла, као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Ако имамо дар пророштва и огромно знање и веру која и горе премешта, а љубави немамо, ништа смо. И ако сиромасима раздамо све имање своје, и ако предамо тело своје да се сажеже, а љубави немамо, ништа смо. Љубав је све оно што је Исус Христос говорио, све што је учинио за време Свог живота на земљи, а пре свега оно што је показао на Голготи. Све је то љубав, али и непрекидна проповед о љубави. Стећи љубав основни је и највећи задатак нашег живота. За љубав треба да се молимо упорно и без престанка јер наш задатак и јесте да се приближимо Богу, да постанемо савршени као што је савршен Отац наш небески. А како да се Богу приближимо без љубави? Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова улива се у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а онда почне и на друге да се излива. У древна времена, посебно у апостолско доба срца људи била су препуна љубави Христове. За њих је Господ и могао рећи: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом."
     
    Преподобни Јефрем Сирин своју молитву завршава молбом: О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Свети Лука Кримски пише: "У нашем оку налази се грех велик као брвно али га не примећујемо, него само видимо трн у оку брата свога. Сећате ли се како су Господу довели жену ухваћену у прељуби и како је Господ тада рекао: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу." Наравно да се нико није усудио да то учини. Нисмо без греха и баш зато и не смемо бацати камење осуде.
     
    Време Часног поста даровано нам је да још дубље сагледамо своје грехе и искрено се за њих покајемо. Ово је време усрдне молитве а да бисмо што боље схватили значај поста и молитве, посебно молитве преподобног Јефрема Сирина, несумњиво ће нам помоћи и књига светог Луке Кримског "Тумачење великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина у издању манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.
     
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/69187.htm
  16. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Данче* за a Странице, НИКАДА СЕ И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ У СЕБЕ НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ   
    Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
    Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
    Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
    Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
    а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
    б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
    в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
    г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
    Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
    Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
    Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
    Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
    Никодим Агиорит
     
     
    23 / 02 / 2016
     
    Православие.Ru

    .


  17. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Старац Герман Ставровуниот: Како да задобијемо смирење?   
    „Чува просте Господ; бејах у невољи и поможе ми” (Пс. 116:6). Требало би увек имати на уму речи из псалама. Није добро да се жалостиш када те осуђују. Туга, у том случају, означава да си сујетан. Који жели да се спаси, мора заволети људски презир, јер презирање доноси смирење. А смирење ослобађа човека од многих искушења.
    Никада немој бути љубоморан, не завиди, немој јурити славу, не тражи високе дужности. Увек се труди да живиш неприметно. Боље да свет не зна за тебе, јер свет води у саблазан. Вара нас својим сујетним речима и празним подбадањем, и наноси нам духовну штету.
    Твој циљ мора бити задобијање смирења. Сматрај себе нижим од свих. Да не доприносиш никаквим радом достојним смирења. Треба се молиш Богу да те спаси по свом милосрђу.
    Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости.
    Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.
    Смирење се стиче самодрицањем, то јест убеђеношћу у то да у суштини ниси ништа добро учинио. Тешко ономе ко сматра безначајним своја сагрешења. Он ће сигурно пасти у још тежи грех.
    Човек који са смирењем подноси све оно за шта га осуђују, приближава се савршенству. Њему се диве чак и Анђели јер је врлина смирења највећа и најтеже се достиже.
    Сиромаштво, туга и презир су венци за монаха. Када монах без роптања трпи грубости, клевету и презир, он се са лакоћом ослобађа рђавих помисли.
    Достојна је похвале спознаја своје немоћи пред Богом. То је свест о самом себи. „Плачем и скрушавам се“ –каже свети Симеон Нови Богослов, – „када ме обасја светлост, ја видим своје сиромаштво и познајем где се налазим.“ Када човек познаје своју духовну беду сиромаштво и кад спозна на ком се заиста степену налази, у његовој души засија светлост Христова, и он почиње да плаче (док ово прича, дирнут, старац се заплакао).
    Ако те други човек назове егоистом нека те то не жалости и нека те то не љути. Помисли у себи: „Можда сам такав, а да то не примећујем.“ У сваком случају, није добро зависити од туђег мишљења. Нека свако води рачуна о својој савести и нека се руководи речима искусних пријатеља, а пре свега поукама свог духовника. И на основу тога нека гради свој духовни пут.
    Ти пишеш како немаш снаге да се бориш. Знаш ли зашто се то догађа? Зато што не поседујеш довољно смирења. Сматраш да смирење можеш достићи само својим снагама. Али када се смириш и кажеш: „Силом Христа, уз помоћ Богородице и молитвама старца доћи ћу до жељеног циља“, буди сигуран да ћеш све успети.
    Наравно, ја не поседујем толику молитвену снагу, али када, смиривши се, кажеш: „Молитвама старца све могу“, онда по свом смирењу, почећеш да осећаш деловање благодати Божије и у свему ћеш бити успешан.
    Бог гледа на „смирене и скрушене“ (Ис. 66:2). Међутим, како би наступили кротост, спокој и смирење, неопходан је труд. Тај се труд награђује. За задобијање смирења, мислим да нису неопходне многобројне метаније и послушања, већ се пре свега, твоје мисли морају спустити доле, до земље. Тада неће постојати бојазан да паднеш јер си доле. Ако и паднеш, пошто си доле, нећеш пострадати.
    По мом мишљењу, мада мало читам и не радим ништа значајно, смирење је најкраћи пут ка спасењу. Ава Исаија говори: „Научи свој језик да моли за опроштај и доћи ће ти смирење“. Научи себе да изговараш „Опрости ми“, иако испрва то није не буде свесно, и постепено ћеш се навићи не само да изговараш те речи, већ и да то осећаш у своме срцу.
    Свети нас уче да у оној мери у којој будеш имао наклоност кад молиш за смирење – другим речима, смирење, – у тој мери ће Бог и оног другог просветити како би се достигло жељено примирје међу вама. Када се скрушаваш и говориш: „Крив сам, али нисам тога свестан“, ускоро ћеш моћи да кажеш: „Да, заиста сам крив“. Када се увериш да си заиста крив, и други човек променити свој однос према теби.
    Упорно се моли Богу да те обдари даром самопрекоревања и смирења.
    У молитви, проси од Бога да стекнеш умеће да видиш само своја сагрешења и да не примећујеш грехове других. „Даруј ми да видим моја сагрешења и да не осуђујем брата свога“- каже свети Јефрем Сирин.
    Смирени човек сматра себе најмањим од свих. И зато све воли и свима опрашта, и најважније, никада не осуђује.

    Старац Герман Ставровуниот

    Са руског: Ива Бендеља


    Извор: Православие.ру/Πεμπτουσία



    http://www.mitropolija.com/starac-german-stavrovuniot-kako-da-zadobijemo-smirenje/

  18. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Djolo за a Странице, Архимандрит Андреј Конанос - Како се изборити са забринутошћу   
    Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.
    Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило.
    Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру.
    Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.
    На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“
    Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо.
    Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор:
    – Лоше се осећам.
    – Нешто се догодило?
    – Не, али се бринем.
    – Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је?
    – Не.
    – Вруће?
    – Не, све је у реду.
    – Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто?
    – Нећу, хвала ти!
    – Можда си жедан?
    – Нећу!
    – Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони?
    – Не, све је у реду.
    – Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема.
    – Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем.
    – Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“.
    Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа?
    Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави.
    А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.
    Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида.
    Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили.
    Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса.
    Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра.
    Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш.
    Зашто?
    Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу.
    Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава.
    Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано.
    Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“
    Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“
    Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио.
    Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“
    Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили:
    – Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!
    Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно.
    А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот.
    – Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света.
    А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“
    То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“ да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“
    – Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш.
    Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу.
    – Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује!
    Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно.
    Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима.
    Једном приликом сам питао једног човека:
    – Како ти савлађујеш осећање забринутости?
    Он ми је одговорио.
    – Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно.
    Рекао сам му:
    – То је тачно само за особе које су склоне томе.
    Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге.
    Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос.
    Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење?
    Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске:„Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26).
    Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ.
    Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се свe време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“
    Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“
    Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности.
    Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“.
    Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка.
    Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да приме све дарове Божије који су нам дани у овом свету.
    Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо:
    „Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“
  19. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Човечје срце   
    По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других“; а Свети Василије Велики у „Шестодневу“ каже: „Срце је корен живота“.
    a
    Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето Писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца“, сведочанство је праведног Јова. Срце је најважнији орган познања, мишљења и воље – оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.
    a
    Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Божије, – а што је човек духовнији то је у њему ова способност наглашенија.
    a
    „У срцу моме као да се огањ разгорео“, каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи.“ Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“.
    a
    Свети арх. Лука пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено“. Управо због своје прeфињености многоструно срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.
    a
    Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота“, саветује премудри Соломон.
    a
    Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли…“ (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс. 13,1).
    a a
    Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни сасатав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.
    a
    Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним – тада можемо видети да ли је на таблици срца написана благодат закона духа.“ У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.
    a
    У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројењу срца осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост… који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно неспокојство.
    a
    Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.
    a
    Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро“, (Лк. 6, 45). У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“ (Пс. 50,12). Чисто срце – храм Божији, а дух прав – Дух Божији у њему.
    a
    Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар. Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: „Уста говоре од сувишка срца“ (Мт. 12,24), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца“ (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.
    a
    Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу – које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше“. У овој сфери је човек Божија слика.
    a
    Дакле, срце а не ум – мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства“. Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег поретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.
    a
    Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стреми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу. За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати?“ (Пс. 64,6)
    a
    Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог“. Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртвовања. Срце је престо на коме седи Господ.
    a
    Свети Јован Кронштатски: „…Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег – и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе.“ Толико о срцу човечијем.
     

    Архимандрит Јован Крестјанкин
     
     
    https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/02/02/covecje-srce/
  20. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности   
    Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.
    Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
    Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.
    Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
    Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.
    Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
    Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.
    Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.
    Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.
  21. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Иван Ивковић за a Странице, Стражимо да се побеђено зло опет не појави   
    Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.
    И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова.
    Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом.
    Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26).
    Тит Колиандер
    Из књиге "Пут подвижника"
    фото
  22. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Александар Милојков за a Странице, Посета Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Г.Г. Јовану   
    На нас као организаторе сам Архиепископ Јован и његово предавање оставило је велики и позитиван утисак. И не само на нас двојицу, већ и на многе друге који су предавање пратили, било директно било касније, на снимку. Некако, као да човек осети да му се душа уздрмала и померила и да не може бити равнодушан. Предавање Архиепископа Јована је управо тако деловало и на нас организаторе, као и на многобројне гледаоце. Речи које су пренеле реалност искуства савременог исповедника вере и савременог страдалника за јединство Цркве су на све с тргле из неке учмалости обичног живота, где се чак и вера претвара у неку дневну формалност и рутину. Речи Архиепископа Јована, а пре свега његова појава, његово лице на којем се заједно виде трагови на правди Бога измученог човека, страдалника али не и очајника, смирење и благост, вера која исијава љубав, заиста нас је покренуло, опоменуло и укрепило.
    Родила се, тако, и код мене и оца Ивана жеља да одемо и лицем к лицу видимо тог човека Божијег, верног пастира Христовог, оног који не штеди свој живот зарад живота Цркве Христове. Родила се жеља, али је убрзо и спласла. Нажалост, то је наша сурова реалност. Град Битољ је далеко. Није лако отићи тамо. Многе нас ствари ограничавају. И тако, одложисмо остварење наше жеље на неодређено. Заправо, одложисмо је на једно реално „никад“.
    Али, изгледа да Бог није желео да остави без плода искреност Архиеписковог позива и искреност наше жеље да се одазовемо позиву. Снимак предавања се врло брзо раширио. Пренет је на многим сајтовима. Погледали су га многи. Међу тим многима била је и госпођа Светлана Алексић Пиљикић, позната српска естрадна уметница. И на њену хришћанску душу Архиепископ Јован и његове речи оставиле су велики утисак. Добио сам, као саговорник Архиепископа, њене честитке. Била је одушевљена. И гле, пожелела је и она да се сретне са нашим предавачем, да оде код њега. Питала ме је где се налази и да ли је таква посета могућа? Тако, рампа за коју смо ја и отац Иван мислили да је спуштена и да је немогуће подићи, почела је ипак да се диже. Врло брзо смо успоставили контакт са Архиепископом Јованом и… посета је заказана!
    3. новембра четворка – Светлана Алексић Пиљикић, њен супруг Вељко, отац Иван и моја маленкост (Александар Милојков), упутили смо се пут Битоља. Четворка која је заиста профункционисала као једно Тело, као удови који један другоме служе, како би то рекао Апостол Павле. Наша Сека је обезбедила оно што је мени и оцу Ивану недостајало, а ми смо опет имали оно што је и њој и Вељку требало да дођу до Архиепископа. И тако, као мали Христов организам, срушили смо све препреке и кренули код нашег уваженог домаћина.
    И све је било савршено, баш као што и бива када се људска воља сагласи са Божијом и када човека прати Божији благослов. Организација пута од стране Секе и Вељка била је беспрекорна. Време је било идеално. Сунце нас је обасјавало и кроз Србију и кроз Македонију, и у одласку и у повратку. Само путовање је било веома пријатно и без лутања, иако је Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог смештен у планинском подручју надомак Битоља, које ауто навигација не региструје. Било је ту и смеха. Наш отац Иван се телофоном чуо да Архиепископом који му је објашњавао пут од Битоља до манастира. Отац Иван је за време тог разговора само понављао: „Да…Да…Да…“ Ја сам шапнуо Секи и Вељку: „Пазите сад, појма неће имати шта му је Архиепископ објашњавао.“ И тако је и било. „Да..да..“ оца Ивана није било „да“ афирмације већ куртоазно „да“. Ипак, Вељков непогрешви возачки инстикт нас је одвео на право место – до скретања где нас је чекала једна од монахиња манастира. Са њом смо лако дошли до коначног циља. А тамо, дочек који ћемо памтити целог живота. Наш домаћин, Архиепископ Јован, чекао нас је на вратима манастира. Поздрависмо се, целивасмо му руку, након чега смо се упутили са њим у манастирску трпезарију. А онда све по реду: ракија, слатко, вода, уз благи осмех и љубав нашег домаћина и пријатан разговор са њим.
    Уследио је и ручак. Спремљен са пуно молитве и љубави сестринства манастира. Оно што нас је посебно дотакло било је служење нашег домаћина. Доживели смо да нас све Архиепископ служи, да нам једном по једном ставља храну у тањир. Видесмо на делу Христове речи из Јеванђеља – И који хоће међу вама да буде први, нега вам буде слуга. (Мт 20, 27). А нас није служио само први (епископ) већ први међу првима – архиепископ. И то служење није било само формално испуњење јеванђелских речи. Било је суштинско. Из тог служења зрачили су радост због нашег присуства и љубав Архиепископа према нама. Указана нам је велика част, али, искрено, и велика хришћанска, јеванђелска лекција. Заиста, само велика љубав и смирење могу да ненаметљиво сједине и пројаве дужности једног епископа – да буде први и да буде учитељ. И ми смо управо ту његову првину и његово учитељство, једном речју његово архиепископство, осетили као његово блаженство и његову љубав према нама.
    Наш домаћин нас је провео кроз манастир који је у изградњи, причајући нам о даљим градитељским плановима. Али, причајући нам и о свом и манастирском страдању, о рушењу и паљењу. Заиста, онолика страдања и онолики Крст може да понесе само неко ко чврсто верује у Васкрсење. Та вера и покреће Архиепископа Јована да из рушевина и паљења поново подиже и гради. Поново гради, иако пред њим стоји и даље неизвесност судбине саме грађевине. Једина нада јесте вера, а она Архиепископу не мањка. Живот и страдање овог манастира заиста личи на Христово страдање али и на Христово Васкрсење.
    Сутрадан смо време провели у родном граду Архиепископа Јована, Битољу. Започели смо доручком у хотелу. И ту сада морам да поменем један детаљ који нас је све здраво насмејао. Овога пута актери су оба клирика – Архиепископ Јован и отац Иван. Наиме, била је среда, постан дан. На доручку је било самопослуживање, тзв. „шведски сто“. Није баш био неки избор посних јела, тако да смо узимали оно најосновније. На нашем менију су се нашле и маслине. Оне су се налазиле у једној чинији на столу. Онако велике, фине, тамно плаве боје. Узимали смо по мало од те посне хране, свако у свој тањир. А маслине… Е њих је отац Иван све, комплет са чинијом, донео за наш сто. Уследила је реакција Архиепископа: „Нееее, оче, није то све за нас!“ На то је отац Иван одговорио: „Без бриге, владико, већ су сви отишли, неће нико тражити маслине.“ И наравно, смех свих присутних.
    Уследила је шетња градом, чувеним Широким сокаком. Тај Широки сокак је главно шеталиште у Битољу. Препун је локала који су крцати људима. Традиција испијања кафе у Широком сокаку, причао нам је Архиепископ. Чак, како рече, и његови мајстори који раде у манастиру, око поднева прекидају посао да би дошли у Широки сокак на кафу. Шетајући улицом, Архиепископ нам је рекао да својим родним градом, овим шеталиштем, није шетао пуних 15 година. И то је такође био један од разлога зашто му је веома драго што је са нама. На његовом лицу се видела помешаност љубави према свом народу и свом граду и туге због неразумевања и страдања кроз које је пролазио. Поново је Архиепископ својим изразом лица сведочио Христа и оно јеванђелско – К својима дође, и своји га не примише (Јн 1, 11). Ипак, нису нас заобилазили погледи околних људи. Како због присуства добро познатог Архиепископа, тако и због присуства наше Секе. Шкљоцале су камере мобилних телефона из околних кафића. Прилазили су људи да се фотографишу, али и да поздраве Архиепископа Јована. Та шетња са Архиепископом је поново код нас четворо изазвала осећај указане части и несебичног служења. Били смо заиста поносни што нас је Бог овако привилеговао и што нас је наградио оваквим благословом. Имали смо осећај да су очи читаве васионе упрте у нас, да се свет окреће око нас. Осетили смо се важнима. Али не горди, већ радосни и Богу благодарни.
    Вратили смо се у манастир на ручак. И поново… Архиепископ служи. Бескрајна љубав. Фотографисање. Поклони за све нас од Архиепископа – његова књига „Слобода у затвору“, са посветом свакоме поименично. Крст са његовим иницијалима. Још једна књига о историји Охридске архиепископије. Икона Светог Јована Златоустог, манастирски мед… А највећи поклон од свих – чињеница да смо се лично упознали и да се сада познајемо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским Г.Г. Јованом. Радост на поласку кући и вера у поновни сусрет. Радост и жеља да и ми њему будемо барем делимично добри домаћини као што је он нама био. Од срца му желимо – на многаја љета, владико!
    Када се утисци слегну, рекао бих да смо нас четворо – Светлана, Вељко, отац Иван и моја маленкост (Александар Милојков) били они „обични“ које је Архиепископ помињао у свом предавању. „Обични“ који га нису остављали у својим молитвама док је био у затвору, како је рекао. „За ту Цркву која се моли, вреди страдати“, закључио је Архиепископ тада своје предавање. Нас четворо је Бог изабрао да Архиепископу дођемо и да му се на тој страдалној љубави захвалимо. Као народ Божији, као Црква за коју је страдао. Ово смо доживели као велику Божију благодат. Нашој радости нема краја. Душе су нам пуне.
    Слава Богу за све!
    У Београду
    5. новембра 2015. Александар Милојков, теолог
    ФОТОГРАФИЈЕ
  23. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила   
    Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.
    Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:
    – Старче, бојиш се да ћеш умрети?
    – Не, не бојим се.
    – А шта ако одеш у пакао?
    – Нисам глуп да одем у пакао!
    Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људим. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.
    Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.
    Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схавтите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.
    Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.
    Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»
    Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.
    Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
    Митрополит Атанасије Лемески

    Извор: Радио Светигора


  24. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Дејан за a Странице, О људским слабостима, осуђивању, суду људском и суду Божијем   
    Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.
    Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.
    Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.
    Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.
    Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.
  25. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Недостојно причешћивање   
    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.
    Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.
    Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.
    Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.
    Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости.
    Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.
    Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.
    Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.
    Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.
    Архимандрит Сава Јањић
×
×
  • Креирај ново...