Jump to content

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    1151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Александар Битјокин у југозападном Сибиру направио цркву од снијега   
    Због раздаљине многи старији становници и деца не могу зими да путују.
    „Пратио је глас у свом срцу. Он је посвећени верник и хтео је да се моли у цркви, али пошто немамо начина да редовно идемо до града или оближњих места, одлучио је да направи једну овде“, испричала је Александрова мајка Татјана.
    Било му је потребно око 12 кубних метара снега како би саградио богомољу, прву у том месту.
    „Чим је први снег пао у Сосновки, помолио сам се и кренуо на посао. Прво сам направио скицу и одлучио да ће бити потребно да има 12 лукова у част 12 апостола. Онда сам почео да пресујем снег, корак по корак постављио темеље након којих су уследили зидови“, описао је градњу Александар за РТ.
    Срећом, није било проблема са грађевинским проблемом јер, како каже Александар, ове године је било необично много снега.
    Александар, који је морао да напусти свој посао због здравствених проблема, каже да је најтежи посао био градња олтара и куполе. Када је све завршио, комшије су га изненадиле доносећи иконе у нову цркву.
     
    http://www.mitropolija.com/aleksandar-bitjokin-u-jugozapadnom-sibiru-napravio-crkvu-od-snijega/
  2. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Житије Блажене Ксеније Петроградске   
    У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.
    Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.
    Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.
    Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.
    Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.
    Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.
    Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг.
    То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија.
    Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.
    Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу.
    Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“.
    Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.
    Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна.
    Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.
    Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.
    Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.
    Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.
    Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије.
    Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава.
    Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније.
    Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве.
    Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин.

    Тропар, глас 7


    Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства,
    ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.

    Кондак, Глас 3.


    Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење.
    Извор: pravoslavlje.ru;
    Вера

  3. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Недеља о митару (царинику) и фарисеју   
    Јеванђеље о правом и неправом богомољцу


    Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво.
    Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом.
    Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује људе због здравља, а не због болести! „Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да помоћи .
    Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе своје.
    Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу. У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар, да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима. Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. – Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и што леже има лека, а онима што шетају нема лека,… они болују од неизлечиве болести; сасвим су трули изнутра. – Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију.
    Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива се једним именом – неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, – речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! „Ако се страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест може угасити“ (Тертулијан: О покајању, I, с. 12).
    Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, – онда значи да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, – онда значи, да си на путу оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш.
    Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој.
    Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи – хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност, то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у неправди.
    Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте – црна или бела.
    Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи.
    Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила.
    – Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:
    – Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те – нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него – као и све остале заповести – да уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, – само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу.
    И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу. Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје душе? Но знај, „да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега“ (Изрека Блаженог Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: „Свак се крсти, но свак се не моли“. Фарисеј је онај ко је „по бради Авраам, а по делима Хам“).
    Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него по плоду.
    А ево како треба да се моли прави молитвеник:
    А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. „Покајање човека празник је за Бога“, вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој! Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама Својим.
    И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију подигнути на небо.
    Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове. Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23). Ето зашто цариник бије срце своје.
    И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све. Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже, Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс. 50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе, можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме!
    Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац. Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи, то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да осети понижење. „Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење“ (Св. Исак Сирин, Слово 34.). А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св. Макарије Велики каже: „Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и достојанство“( Бес. 19.).
    Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој.
    Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

    Свети Владика Николај жички и охридски



    http://www.mitropolija.com/nedelja-o-mitaru-cariniku-i-fariseju/

  4. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Исусова молитва у пракси мирјана   
    По мисли Светог Игњатија (Брјанчанинова), упражњавање Исусовe молитвe јесте заједничко хришћанско дјело. "Молите се без престанка" (1 Солуњанима 5 : 17) - ове ријечи апостола Павла упућене су свим хришћанима, без разлике, да ли су монаси или лаици. Свети Игњатије је међу савременицима знао много мирјана, који су постигли значајан успјех у обављању Исусове молитве. Разлог је очигледан: у своје вријеме, духовни живот многих људи омогућавао им је контакт са реалним упражњаваоцима Исусове молитве, која се усвајала постепено, да би доводила до непрекидне молитве. Јасно је да су духовни молитвени центри и школе представљали свети дом. Преко њих, молитвено искуство ширило се у свијет, у коме је прихватано и усавршено од најревноснијих хришћана.

    Наше вријеме је другачије, оно је донијело значајне промјене и особености у животу Цркве. Главна међу њима јесте уништена традиција духовног живота. Ми модерни хришћани, већином смо почетници на духовном путу. Многе дјелатности, од којих су главне - живот по савјету духовника, покајање за своје гријехе, ношење крста, одрицање од своје воље и, наравно, молитва – дарују нам се нелако, и, наравно, грешке су овдје неизбјежне. Али како кажу, ко се боји вукова – нека не иде у шуму.

    Хајде да покушамо да дамо један савјет на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, које скоро нико данас нема, него по упутствима наших славних очева и стараца.

            1. "Не постоји друго име под небом дано људима којим могу да се спасу" (Дјела Ап. 4 : 12). На овим ријечима, заснива се наша вјера у велику благодатну моћ Имена Исусовог. Ово Име, по ријечима Светог Јована Лествичника, неопходно је да сломи моћ наших ненависника и противника. Осјећај и реалност духовне борбе, потреба Божанске помоћи у спасењу сваког хришћанина, изискује Исусову молитву.
        2. Вјежба у Исусовој молитви представља проширење укупног молитвеног подвига. "У почетку, научи правилно да се молиш, - поучава Свети Игњатије (Брјанчанинов) – потом да се молиш постојано." Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва јесте увијек рад, па и самопринуђавање. Али треба схватити: молитва је дар од Бог дат само молитвенику. Временом, стање хладноће и сувог срца замјени се духовном снагом и истрајном молитвеном жељом. Благодатна и будна молитва долази само онима који понизно и стрпљиво обављају своје молитвено правило, у коме би требало да буде и Исусова молитва.
        3. Полезно је одвојити себи дневно мало времена за Исусову молитву, или један број ових молитви, за које се користе бројанице. Може бити корисно да се једном недјељно замјени јутарње и вечерње молитвено правило Исусовом молитвом - 15 минута ујутру и увече.
        4. Битно у Исусовој молитви није њен квантитет него квалитет. Сјетимо се да ум мора бити усмјерен на ријечи молитве, а срце мора стално да остане у покајању и плаче над гријесима. Страст спољашњег молитвеног подвига, а посебно надгорњавање у броју читања молитве, може да доведе до опасног стања, блиског прелести. Очеви, то зову умишљајем.
       5. Неки страхују од прелести због упражњавања Исусове молитве. Прелест је дјело гордих и самовољних људи. "Ми смо сви у прелести", - тако мисли скромни човјек и обраћа се Богу са покајним молитвеним плачем. Смирен човјек не може да падне и буде прелешћен злим (лукавим) духовима.
        6. Значајну потпору у истрајавању у Исусовој молитви даје Акатист Сладчајшем Исусу. Он треба да се прочита 2-3 пута недјељно.
        7. За мирјане Исусова молитва, ипак, остаје помоћна, а не претежна молитвена пракса. Али, ова молитва може и мора увијек бити уз нас. Предност ове молитве је у краткоћи; она се може произносити наглас, ако то услови дозволе, а паметно ју је упражњавати умно (у себи). Савремени људи много времена проводе у транспорту, редовима, шетњама, кућним пословима. Кроз та занимања не треба трошити драгоцјено вријеме, боље је уз неопходне ствари истовремено упражњавати Исусову молитву. Овдје је најважније - пракса и марљивост.
       8. И, наравно, најважнија ствар. То јесте веза Исусове молитве са нашим животима. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко упражњава Исусову молитву, води, правилно схваћен, строг живот. Главне препреке за молитву су сметње и свјетска сујета. Не практикују Исусову молитву, они који зависе од телевизије и интернета, који стално слушају музику и не изалазе из друштвених мрежа, који воле сталне забаве и празне приче. Неопходно је да престанемо с тим превише чврстим везивањањем за свијет и своја задовољства. Све то испуњава ум и срце, а не даје појединцу могућност да се интегрално обрати Богу у молитви.
  5. Волим
    Bokisha got a reaction from AnaLaz for a Странице, Љутња на родитеље   
    Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да  морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи.
    Дете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. 
    Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима.
    Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима.
    Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек.
    Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у  томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог.
    У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост.
    Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол.
    А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? 
    Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће  саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. 
    И тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет.
    Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али  наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања.
    Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили.
    Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза.
    Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе.
    Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот.
    Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао?
    Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако.
    Поштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога.
    Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"?
    Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот.
    Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. 
    Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења.
    Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао.
    Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом.
    Постави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. 
    Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете.
    Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих.
    Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи.
    ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ
    Извор: Православие.ру
     
  6. Волим
    Bokisha got a reaction from Djapa for a Странице, Љутња на родитеље   
    Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да  морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи.
    Дете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. 
    Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима.
    Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима.
    Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек.
    Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у  томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог.
    У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост.
    Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол.
    А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? 
    Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће  саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. 
    И тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет.
    Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али  наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања.
    Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили.
    Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза.
    Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе.
    Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот.
    Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао?
    Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако.
    Поштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога.
    Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"?
    Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот.
    Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. 
    Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења.
    Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао.
    Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом.
    Постави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. 
    Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете.
    Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих.
    Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи.
    ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ
    Извор: Православие.ру
     
  7. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Љутња на родитеље   
    Данас, на жалост, има много усамљених старијих људи. При чему су веома чести случајеви када при живој деци, чак и споља довољно богатој, њихови родитељи живе бедно - заборављени, потпуно усамљени, остaвљени сами са својим болестима, незгодама, тешкоћама материјалног карактера. Али, зар не би требало да  морално здрав човек васпита дете које га касније неће одбацити? Зар није, не само за верујућег, него и за било ког другог човека потпуно природно да се брине о оним људима којима су потребни, и шта више природно је бринути се за своје родитеље. Ипак, ако одраста човек коме је апсолутно свеједно за судбину родитеља, онда је врло јасно да у томе осим њих нико и није крив, ма како сурово звучале овакве речи.
    Дете се рађа као мало, беспомоћно биће, које нема и не уме ништа, и оно се формира у породици. И са једне стране, безусловно, присуствују гени, а са друге стране-васпитање које чини човека оваквим или онаквим. Може се нанети детету зло, уколико му се у свему буде повлађивало. Тако ће одрасти људи, равнодушни према свима. 
    Распрострањена грешка је сматрање да је могуће траумирати дете и одгајити га морално непотпуним само уколико се оно буде тукло, малтретирало, не буде обраћала пажња на њега, не буде учествовало у његовом животу, ако мама доводи кући непознате мушкарце, ако тата пије, или се налази под стресом, или малтретира остале чланове породице... Али, такође се може нанети зло детету и ако се оно размази, ако му се у свему повлађује. Тако одрастају стопроцентни егоисти, равнодушни према свима.
    Васпитати дете тако да оно постане заиста добар човек, а да чак и не говоримо прави хришћанин, је много сложенији задатак него што се многима чини. Јер дете није мачка, пас кога је потребно хранити, купати, мазити, водити у шетњу и то би било довољно. Да би се одгајио човек који зна шта је то добро, а шта је то зло, и који воли добро и склања се од зла, потребан је много дубљи и много озбиљнији посао. И ту се не ради о попустљивости или строгости родитеља, већ о томе да ли ми сами поседујемо некакву дубину унутрашње основе бића, која нам омогућава да будемо прави људи у пуном смислу те речи и да ли можемо да је предамо својим потомцима.
    Потребно је да научимо дете да воли, да саосећа, да осећа туђу бол, да буде одговорно, храбро, јако. И најбитније - да дете и у теби самом увек види све ово, да би се могло заиста на тебе ослонити, да не осећа страх, да се не осети одбаченим и да разуме: постоји то, што раде тата и мама, а постоји и то што морам урадити ја, просто због тога што другачије не могу постати човек.
    Постоји и мишљење да понекад не сасвим одрасло дете пребацује одговорност за своје неуспехе у животу на родитеље, иако не постоји никаква њихова реална кривица. А у ствари постоји, и она се састоји управо у  томе, да дете нису научили да не сваљује сопствену кривицу на друге. А то је такође веома важан педагошки моменат. Главни педагози у животу детета су његови родитељи, и васпитање деце је најозбиљнији процес који постоји. Али, можемо ли да кажемо да се већина тата и мама према овоме тако понаша? Јер веома често брига људи о својој деци има савршено формални карактер. Да ли многи родитељи читају, разговарају са децом? Да ли многи родитељи заиста знају своју децу, да ли знају шта се дешава код њих у души? И добијамо: породицу, али су људи у њој савршено отуђени једно од другог.
    У породици мора постојати блискост и љубав, зато што је љубав нормални облик односа међу људима. И уколико се деси да деца одбацују родитеље, то значи да љубави није било, није било унутрашњег контакта међу члановима породице, значи да су они само живели заједно. Потребно је да волимо своју децу, али не том љубављу која их обасипа поклонима и у свему им повлађује, зато што је таква представа самих родитеља о добром тати и мами. То није љубав, већ васпитање егоизма. Потребно је да волимо љубављу која и даје неопходно, и тражи неопходно, и кажњава, и подстиче, и бодри нас да радимо, и охрабрује. Искуство сведочи: тако права, тако свеобухватна љубав изазива узвраћену љубав детета, рађа поверење и блискост.
    Али, зар не постоји никаква одговорност детета за лоше односе са родитељима? У ствари су то две стране једне медаље. Било који одрастао човек сноси одговорност за све што ради, и у том смислу и за своје понашање ка родитељима. Уколико су родитељи малтретирали дете или се понашали према њему као према играчки, трудећи се да дају све, али да га лише главног - слободе, и покушавајући да управљају целим његовим животом, онда је природно да често таква деца у крајњем случају не желе да одржавају односе и граде зидове између себе и родитеља. Ми, свештеници, стално морамо да разговарамо са одраслом децом, која остављају своје родитеље, и да их убеђујемо да је потребно да тај зид сруше до цигле, да је потребно да превазиђу у себи страх и бол.
    А начин је само један: престаните да се осећате као дете, одрастите и схватите, да више нистe слабо биће којему је била потребна помоћ или у одређеном односу и ниси је добио, и почео си да осећаш своје родитеље као децу. Они су погрешили, али они су родитељи, они старе и сада им је самима потребна помоћ. И она није потребна само њима, већ и теби самом. Зато што ће тај дечији слом деформисати и уништавати сав твој даљи живот. Са овим се обавезно морамо изборити. А управо то се тиче било ког бола, било које повреде, коју је човек преживео. А где наћи снаге за то и на шта се ослонити? 
    Као прво, потребно је да чврсто знамо да је човек тако задивљујуће  саздан Богом, и да он може све да превазиђе - он за то има потенцијалну снагу од самог рођења. А у чему се налази извор тих снага? Осим дара Божијег за савлађивање, наравно, имамо благодат Божију која је способна да умири апсолутно све. И не само да умири, не само да учини као да болест и не постоји, већ и да преобрази, измени и начини савршено другог човека. То ми можемо видети у животу не само светитеља, већ и код обичних људи који долазе у храм. Како они то постижу? Просто се понашају према хришћанском животу неформално, схватајући, да се он не састоји само у читању јутарњих и вечерњих молитви, Светог Писма, не у одласку у храм и чак не у учествовању у Тајнама. Све се мења тада, када истина Јеванђеља заиста улази у човека и он почиње да разуме шта је заиста у овом животу вредно. А вредан је само Господ и то што нас повезује са Њим. И док се дешава та процена, управо тада се заиста појављују код човека огромне силе. 
    И тада човек почиње да види своје родитеље кроз призму Јеванђеља и да схвата: да је оно, што су родитељи урадили лоше у односу на тебе, то је њихова несрећа, а не твоја. И ти не можеш да их у тој несрећи напустиш, већ покушаваш да им помогнеш. То би могло да испадне добро или не, али ипак таква жеља мора да се роди на природни начин. То је питање унутрашњег развоја и огромна победа над самим собом, победа - управо љубави. Јер, бива да родитељи нису урадили све како треба, а деца то превазилазе, и праштају, и иду им у сусрет.
    Да се вратимо на тему усамљене старости... Често се може чути: важно је бринути се о својим родитељима. Према мом мишљењу, то није важно, већ природно. Зато што другачије и не сме да буде. Да, некада се догађало да се према обичају код неких полу-дивљих народа износе своји остарели родитељи негде ван насеља, предајући их на тај начин блиској смрти. Али  наше савремено друштво ипак има традиционално схватање: ако се ти не бринеш о својим родитељима, онда си ти - непотпун човек, тј.ниси сасвим човек. И не би требало да се удаљавамо од оваквих схватања.
    Код хришћанина овакав проблем у принципу и не може да се појави, зато што смо позвани да покажемо некакву бригу чак и ка сасвим непознатим људима, која је могућа и доступна за нас. А да се бринемо за родитеље је и наш дуг. Чак и уколико они нису били нама блиски људи, чак иако су живели са нама тако да смо се питали да ли смо им ми рођени људи. Без обзира на све, бринути се о њима је сасвим природно: јер нас је Господ на неки начин повезао, и Он не жели да их ми оставимо. И управо овде заповест о поштовању родитеља наступа у својој пуној сили.
    Наравно, брига за родитеље са којима смо имали компликоване односе, најчешће је тежак посао, а може бити да ће нам они у том послу чак и сметати, отежавати нам бригу о себи - све то треба да превазиђемо и радимо свој посао. Понекад људи морају да оставе своје родитеље у дому за старе, и то није увек због нежелења да се брину о њима, егоизма или суровости. На пример, остарели мама и тата, док су деца на послу, стално укључују у стану плин или пале пеглу и праве претњу не само себи, већ и другим становницима куће. Немају сви могућност да унајмљују особу која ће да се стара, немају сви рођаке, да би организовали дежурство. И да би избегли несрећу, неки морају да прибегавају оваквој крајњој мери. И наравно, она може бити оправдана тек тада када постоји потпуно јасни разлог. У свим другим случајевима, наравно, човек мора сам носити све те тешкоће и посао, сећајући се, можда, при томе оних који су по хришћански доводили у своје домове непознате људе, бринули се за њих, лечили и спроводили их у други свет, и инспирисали се таквим примерима. Иако ничега подвижничког у бризи за старе немоћне родитеље нема, већ је то наша природна обавеза.
    Рекло би се да два човека сасвим природно воле и поштују своје родитеље. Ипак, Господ на Синају посебно даје овакву заповест јеврејском народу. Зашто? Треба да се присетимо да је у то време свет био довољно суров и дивљи, у коме су се људи понашали једно према другом на потпуно варварски начин и убијали једно друго. Десет заповести су основа на којој је било могуће постепено подићи друштво људи, који живе мање-више... чак нећу рећи благочестиво, већ људски. Ти не копаш другоме око да га не би ископали теби, али то уопште не значи да уколико су теби ископали око, ти обавезно мораш да одговориш исто тако. Ако неко некоме опрости, то је још боље. Због тога је савршено очигледно да је заповест да поштујемо своје родитеље била дата онима који нису поштовали своје родитеље, иначе за њом не би било потребе.
    Нажалост, ово постаје актуелно и у наше време, зато што људи губе представу о томе шта значи бити човек. А бити човек управо значи волети себи сличне и волети оне који су ти дали живот.
    Заповест о поштовању родитеља знају скоро сви, а реченица апостола Павла: „ И ви очеви, не раздражујте децу своју“ је мало коме позната. У чему је њен смисао?
    Заповест о неопходности да се поштују своји родитељи човек може не само да схвати формално, већ чак да срцем одбаци, зато што ако те твоји родитељи нису научили да их поштујеш, онда на чему ће се заснивати твоје поштовање ка њима? Када родитељи не раздражују своју децу, већ их воле и брину се за њих, онда је сасвим природно да се код деце појављује као одговор зашто ће их волети и поштовати. Узмимо на пример парче земље и захтевајмо да оно нешто роди. Тако просто може расти само коров, а да би се добио принос, потребно је да да окопамо земљу, да нешто у њу посадимо, залијемо, да се бринемо. И ево, апостол говори о првом делу - о потреби да урадимо све што је потребно да би се принос појавио. А поштовање и уважавање је већ принос. И то што родитељи сеју, касније ће пожњети. И то је заиста тако.
    Поштовање човека као образа и подобија Божијег се може имати, без обзира на то, какав је тај човек. За одрасло дете које је постало хришћанин, значи, схвата живот кроз Јеванђеље, такво поштовање постаје такође природно. И затим, ако ти је Господ дао да се родиш од тих људи, значи, постоји нешто што вас повезује и обједињује на неки потпуно нераскидив и непокидљив начин. Потребно је да то прихватимо од Бога.
    Врло често оцрковљење, на жалост, постаје раздражитељ за децу и још један камен спотицања у односима. Често се родитељи не понашају сасвим коректно са децом, приморавају их да иду у храм, приступају Тајнама, осуђујући их за неверје и нехришћанске погледе. Јавља се питање: како се понашати ако твоје дете живи, како се каже, "како не би требало"?
    Код једног од старих отаца имамо овакво поученије: „Било шта да се деси, у свему и увек укоревај самог себе“. Под један, у било ком проблему који се појавио обавезно има и твоје кривице - или директне, или индиректне, зато што твоје грешке или греси праве такву духовну атмосферу у којој се све то догађа. Због тога је савршено природно не окривљивати у томе дете и покушавати да се некако на њега утиче већ прво погледати на самог себе, разумети да је то што се догађа резултат твоје делатности, и не тражити од њега да се оно буквално одмах промени. Ако си ти био неверујући човек и у неком тренутку си се обратио Христу, то не значи да то мора да се деси и са твојим дететом. Тебе је Господ чекао годинама, и ти такође неко време сачекај. Ако не можеш да помогнеш, онда не сметај. Када родитељи почну да вуку дете у храм буквално на силу, када говоре да другачије неће добити то и то или ће га Бог казнити, то не привлачи, већ насупрот, тера. „Бог ће те казнити“ - су уопште најстрашније речи, родитељи просто немају права да их говоре својој деци, зао што тада они Бога претварају у казнитеља, у некакав страшни лик који рађа не љубав, већ бескрајан осећај кривице за цео живот.
    Оцрковљени мама и тата морају да схвате шта их је привело Богу и да то пренесу свом детету, да би ту светлост, ту радост које су они видели, бар у најмањем степену видело и оно. И уколико оно не може да то види у теби, неће ти поверовати. Ако дете формално буде ишло са тобом у храм, на часове веронауке недељом, шта ће се од тога променити? За њега се неће открити хришћанство, већ ће му се представљати некаквом формом која му у неком тренутку може досадити, изгубити свој смисао, своје значење, зато што ни смисла, ни значења дете и није видело. 
    Ми сви знамо шта је то пелцовање: када је у слабом облику човек прележао некакву болест, и потом он он не може да оболи од ње озбиљно. Тако да постоји и тако страшна ствар, као што је пелцовање од хришћанства. Зло је када човеку нуде хришћанство не као такво, које до саме дубине човековог бића прониче и све у човеку мења, већ дају уместо тога хришћанство у некаквом „украсном паковању“. И тада човек почиње да мисли: вера-то су јутарње и вечерње молитве, регуларан одлазак у храм, читање Јеванђеља и исповест и Причешће. Не, то није хришћанство. То су саставни делови нашег црквеног живота. А хришћанство је чути Христа, схватити о чему нам Он говори у Јеванђељу и прихватити све то свим срцем и поћи за Њим. А то захтева дубоку, фундаменталну промену свог живота човека, свог његовог унутрашњег расположења.
    Због тога је потребно дати детету хришћанство таквим какво оно јесте, ако си га сам схватио, или не примењивати никакво насиље, већ дати могућност избора који си и ти имао.
    Овде имамо шири проблем, јер често родитељи у принципу не умеју да прихвате различитост своје деце. Како то превазићи? Уколико постоји и љубав, онда ће се појавити и способност да прихватимо и разумемо. Ако нема љубави, тада ће све бити много сложеније. Ипак, опет се одговор на ово питање налази у Јеванђењу: поступај са другима тако као што би хтео да они поступају са тобом.
    Постави се према свом детету као према самоме себи, дај му могућност да само изабере. Ти можеш да му олакшаш тај избор, рекавши, показавши му то што ти ниси знао у своје време. Али га не приморавај. Јер дете схвата врло много ствари непосредно. Оно поштује лепоту, снагу, то, што је интересантно, упадљиво, дубоко. Покажи му упадљиво, јако, лепо и оно ће за тим поћи. Зашто данас деца покушавају да имитирају некакве спајдермене, супермене, некакве сасвим бесмислене, смешне ликове? Зато што у животу не налазе те примере које би хтели да прате. И ко треба да буде тај пример? Наравно, родитељи. 
    Хоћеш да ти дете постане добар човек? Сам буди добар човек. И дете ће то у теби видети, и вући ће га ка теби, и никаво лоше друштво га неће од тебе одвести, зато што се код куће налази то што је за њега много важније од њих. И самим тим, када ти дођеш у Цркву, и дете ће доћи са тобом, јер оно зна: то што ти радиш је правилно и добро. Прво, потребно је да будемо педагози у односу на саме себе и тај процес стваралачке промене свог личног живота се не зауставља. И тада ће бити савршено природно да у тај процес буде увучено и дете.
    Имао сам прилику да слушам реченицу: родитељска љубав је као спуштати се са планине, а дечија пењати се на њу - као, родитељима је лакше да воле него деци. Искрено речено, мени је несхватљиво зашто тако говоре. Или љубави има, или је нема. Данас многи родитељи имају проблема са децом и желе да живе независно и слободно од њих.
    Љубав је оно што испуњава живот човека смислом. Због тога је човеку потребно да учи да воли не просто своје родитеље, већ му је потребно да учи да воли све у принципу. Љубав није само основа живота, основа среће, љубав и јесте живот. А живот без љубави је непотпун, као некакав њен фосил. Али, ако се ти учиш да волиш, онда је природно да се ти учиш да волиш оне људе који су ти најближи по крви, то јест своје родитеље. Тако да је лакше ономе ко се учи.
    ИГУМАН НЕКТАРИЈЕ МОРОЗОВ
    Извор: Православие.ру
     
  8. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Ко лечи не добија ни динар, ко се лечи не плаћа ни динар   
    У Православној амбуланти „Свети апостол и јеванђелист Лука” у Бањалуци више од 150 лекара бесплатно лече пацијенте, обављају се мањи хируршки захвати, ултразвучни прегледи, а у сарадњи са приватним ординацијама и операције катаракте и магнетна резонанца.
    Да ли бисте радили бесплатно, у своје слободно време, у амбуланти под окриљем Српске Православне Цркве? Више од 100 бањалучких лекара одговорило је потврдно на овакво питање, које им је у интерној анкети поставила група њихових колега, који су за своју човекољубиву идеју организовања бесплатног лечења добили благослов и подршку Владике бањалучког Јефрема. Тако је остварена замисао да се у Бањалуци оснује амбуланта у којој би могли да се лече сви они који су запослени, а месецима не примају плату и немају здравствено осигурање, пензионери са најнижим примањима, повратници...
    Сећајући се самих почетака, један од оснивача Православне амбуланте „Свети апостол и јеванђелист Лука” др Симо Билбија каже да је, када је владика Јефрем у Парохијски дом Саборне цркве Свете Тројице позвао анектиране лекаре, то изгледало као озбиљан медицински конгрес. Било је то пре више од десет година. Православна амбуланта није остала само лепа жеља нити краткотрајни сан - 14 година ту се лече сви којима је лекарска помоћ потребна. Данас има више од 150 лекара и медицинског особља који сарађују са амбулантом. Пацијентима су на услузи најразличитији специјалисти, од лекара опште праксе до гинеколога, кардилога, ендокринолога, хирурга, интерниста...
    -Имамо лекаре који су су тек завршили факултет, али и професоре Универзитета и докторе пред пензијом или у пензији. Основни принцип рада јесте да ко год дође овде да лечи неће добити за то ни динар, а ко год дође да се лечи неће платити ни динар. Статутом амбуланте је утврђено и да се медицинске услуге пружају свима, без обзира на пол, године живота, националност и вероисповест, каже др Симо Билбија, истичући да међу сарадницима амбуланте има и муслимана и Хрвата.

    Амбуланта, уз класичну ординацију, има и ултразвучни кабинет, ЕКГ апарат, мању операциону салу, где се обављају захвати у локалној анестезији, апотеку. Сарађују са више од десет приватних ординација и са клиничким центром и домом здравља у Бањалуци. -У клиничком центру годишње нам одобре одређени број претрага, анализу патохистолошких препарата, на пример, радимо код њих. Приватни лекари понуде сами колико пацијената месечно ће они прегледати. Један офталмолог пријавио је да ће месечно обавити две операције катаракте бесплатно, а једна ординација ради и прегледе магнетном резонанцом, каже др Билбија.
    Амбуланта је отворена сваког дана, осим празника, од 15 часова, у просеку буде прегледано десет пацијената дневно, објашњава медицинска сестра Лепа Кецман. Она је свакодневно у амбуланти, помаже пацијентима да дођу до специјалисте који им је неопходан, позива лекаре и прави распореде, заказује термине. -У амбуланти су свакодневно два лекара опште праксе, који се смењују, док остале зовемо по потреби. Отворили смо недавно и зубну ординацију у којој ради 20 стоматолога и један орални хирург. За 14 година рада кроз амбуланту је прошло више од 29.640 пацијената, овде је отворено 1.200 картона за људе који нам редовно долазе, наводи Лепа Кецман.
    Опрема и лекови набављају се из донација, а када се деси да оне пресуше, Црквена општина Бањалука помаже у набавци основних лекова и тако се периоди несташица премосте. Црква је амбуланти „Свети Лука” уступила просторије, помогла њено опремање, а део опреме тада је уступила и Војска Републике Српске. Црквена општина Бањалука плаћа месечне режије, па је тако до данас остала и један од покровитеља, каже духовник амбуланте јереј Миодраг Копања. -Град Бањалука такође је помагао, али то, нажалост, последњих година није случај. Међутим, у току су преговори да се та сарадња са градским властима обнови. Ово није обична амбуланта и пацијенти који то желе и који имају за тим потребу могу добити овде и духовну подршку нашег свештенства. Увек смо ту за оне којима је потребан разговор, читање молитве за здравље, исповест. Има пацијената којима је највећа помоћ да их неко саслуша. Међутим, нема никаквог наметања будући да у амбуланту долазе и припадници других вероипосвести, атеисти, каже отац Миодраг Копања.

    Амбуланта је место сусрета лекара и свештеника, а један од циљева њеног оснивања, како објашњава др Симо Билбија, и јесте био да се ова два позива приближе један другом, да се боље упознају. Да се удруже у јединственој мисији – помоћи онима које су тешка времена неправедно гурнула на друштвено маргину.
    Извор: Храм Христа Спаситеља у Бања Луци, politika.rs
    Епархијске вести |
  9. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Манастир Решковица - Синај на Хомољу   
    ДУБОКА зелена долина између високих белих литица хомољских врхова Великог Вукана и Лукиног камена крије китњаст храм српско-византијског стила посвећен Светој Тројици. Он припада обновљеном манастиру Решковици, који је задужбина кнеза Лазара, као и Горњак у оближњој Горњачкој клисури.
    Три високе куполе и три блистава метална крста на крову Цркве Свете Тројице неочекивано се појављују када се иде стазом од села Ждрела ка хомољским врховима. Она води благом узбрдицом поред борове шуме у којој је планинарски дом, а затим се спушта између високих стабала прозрачне букове шуме и наставља да прати разиграну планинску речицу Решковицу.
    Њено средњовековно име гласи Орешковица, како се у то време називао и манастир од кога су остали само темељи. Иако је био малих димензија, уживао је велики углед, јер су у њему, или прецизније у пећинама око њега, обитавали подвижници и учени испосници исихасти - синаити, који су живели по строгим правилима пустињака са Синаја и Светогорске пустиње.
    Од средњовековне Орешковице остали су само темељни зидови храма из којих се диже високи дрвени крст, који је јеромонах Данило донео из Јерусалима. Он од 1991. обнавља манастир у планинском беспућу. Црква Свете Тројице је јединствена, јер има три црквена брода на три спрата. Два су под земљом и посвећени су Сабору Светих апостола и Светој Катарини Синајској, а надземни део храма Светој Тројици. У спољашњем изгледу храма украшеног лепо отесаним белим кречњаком и црвенкастим пешчаром уједињени су елементи српско-византијског стила с егзотичним утицајима из Свете земље.
    - Отац Душан је провео десет година на Синају и вратио се у Србију да обнови традицију синаита из средњег века. Одабрао је Орешковицу, задужбину Светог кнеза Лазара, за коју је народ знао по лековитим извору. Нажалост, у комунизму није била дозвољена њена обнова. Отац Душан прави први скитски манастир у Србији после средњег века где ће се живети по јерусалимским правилима - рекли су нам поклоници који у долазе у скривени манастир. Међу њима је највише ходочасника који су посетили свету земљу са оцем Душаном.
    Поклоници кажу да јеромонах често тихује на литицама и у пећинама где су живели средњовековни исихасти који су се склањали у Србију бежећи пред Османлијама са Синаја, Кипра и са Свете Горе. Многи међу поклоницима Решковице су љубитељи висина и самоће, па су направили стазу ка врху беле хриди Лукиног камена чији голи крш наликује Гори синајској.
    Са скученог врха, где сваки корак мора пажљиво да се мери, пуца невероватан поглед на долину Браничева и хомољске врхове. На том видиковцу поклоници су подигли велики крст који је постао обавезна станица многобројних љубитеља природе који викендом шетају Хомољем. С те хриди, која се суновраћује у дубину, Решковица изгледа као мистични ковчег на коме под јутарњим сунцем блиста искра одсјаја највећег крста, чије су димензије једнаке ономе на коме је разапет Христ.
    СТАЗА МАРАТОНАЦА
    Стаза од села Ждрела, која прати бистру Решковицу, није само пут ходочасника. То је један од омиљених путева многобројних љубитеља природе који посећују хомољске врхове Велики и Мали Вукан, Лукин камен и Суморовац. На стази погодној за планинско трчање одржава се и традиционални "Хомољски планинарски маратон".
     
    Видети и тему на Поукама:
    https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=7&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwjmttvwmvvQAhVC1RoKHQr6AuAQFghIMAY&url=http%3A%2F%2Fpouke.org%2Fforum%2Ftopic%2F18080-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2-%D0%B8%D0%B7-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5%2F&usg=AFQjCNG_Bk78Ss2I7OaJGXr8TY6rSBoXHA&sig2=DYNnQaZFEMntYz49Hjcp1g
  10. Волим
    Bokisha got a reaction from Tavita for a Странице, Господ даје по срцу   
    Срце је, кажу свети Оци, центар човека. Зато, све што ради нека ради из срца, искрено и с љубављу. Особито када је молитва у питању. Зато, када се молимо, молимо се и призивајмо Господа од свег срца, када молимо за ближње изговарајмо њихова имена са срдачном топлином.
    Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (даће ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). 
    Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље – призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих – моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика – моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме.
    Шта год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш – треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5, 16).
    Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7, 7-8). Само у простоти срца, молите се без сумње.
    Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. То је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији.
    Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ залуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13, 5). То исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. То је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава их да расту.
    Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, - чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, - сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и Свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
    Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једнoм срцу Божијем – у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Ако хоћеш, да Господ брже да срдачну веру твојој молитви, старај се од свег срца да све говориш и радиш са људима искрено и ни на који начин не буди са њима двоједушан. Када постанеш простодушан и поверљив према људима, онда ће ти Господ дати простодушност и искрену веру и у односу са Богом. Ономе, који није срдачан са људима, Господ нерадо прима молитву, дајући му да осети да је он неискрен у односу са људима и стога не може да буде савршено искрен и у односу са Богом, без мучења душе.
    Свети Јован Кроштански
    http://www.prijateljboziji.com/_Gospod-daje-po-srcu/62544.html
  11. Волим
    Bokisha got a reaction from Srdjan for a Странице, Господ даје по срцу   
    Срце је, кажу свети Оци, центар човека. Зато, све што ради нека ради из срца, искрено и с љубављу. Особито када је молитва у питању. Зато, када се молимо, молимо се и призивајмо Господа од свег срца, када молимо за ближње изговарајмо њихова имена са срдачном топлином.
    Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (даће ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). 
    Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље – призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих – моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика – моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме.
    Шта год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш – треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5, 16).
    Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7, 7-8). Само у простоти срца, молите се без сумње.
    Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. То је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији.
    Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ залуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13, 5). То исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. То је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава их да расту.
    Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, - чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, - сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и Свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
    Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једнoм срцу Божијем – у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Ако хоћеш, да Господ брже да срдачну веру твојој молитви, старај се од свег срца да све говориш и радиш са људима искрено и ни на који начин не буди са њима двоједушан. Када постанеш простодушан и поверљив према људима, онда ће ти Господ дати простодушност и искрену веру и у односу са Богом. Ономе, који није срдачан са људима, Господ нерадо прима молитву, дајући му да осети да је он неискрен у односу са људима и стога не може да буде савршено искрен и у односу са Богом, без мучења душе.
    Свети Јован Кроштански
    http://www.prijateljboziji.com/_Gospod-daje-po-srcu/62544.html
  12. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Лавра Светога Саве у Јудејској пустињи   
    Лавра Светога Саве је један од најстаријих и најзначајнијих манастира Православне Цркве. Овај манастир је имао веома важну улогу у развоју монаштва, побожности и теологије и одбрани православне вере од јереси. Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник Светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена Светом Николају, није била довољна за потребе братства, Свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године.
    Поред велике Лавре, Свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су Свети Сава и Свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском.
    Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однесене на Запад и ту су биле све до 1964. године, када се Свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године.
    Житије Светог Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти Светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела.
    Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од Светог Јевтимија Великог, а тако је живео и Свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу Светог Саве, па све до разорења Свете земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638. године, у Јудејској пустињи и у Лаври Светога Саве је цветало монаштво. У Лаври Светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и Свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - Светим Аркадијем и Светим Јованом.
    После Светог Саве, Лавра је најпознатија по Светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по Светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца Светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је Свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси.
    Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом.
    Свети Михаило сродник Светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик.
    Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: Светих Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, Преподобномученика Михаила и Светог Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са Светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим.
    За Православну Цркву веома је значајан типик Светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у Православној Цркви. Типик Светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - Свети Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре Светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење.
    У Русији је најпре доминирао типик Свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива.
    После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси Патријаршије јерусалимске да би се учили монашком животу. То правило је одређено Патријархом јерусалимским Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, Светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена.
    Интересантно је поменути да се Лавра Светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог.
    У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се Свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси саваити, тако и поклоници.
    У манастиру Светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру Светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе.
    Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију Светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу.
    Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења Светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио Светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио Свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу Светог Саве Освећеног.
    После повратка моштију Светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело Светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти Светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде.
    Монашки живот у манастиру Светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, Свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, Свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према Светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке.
    У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божјим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха.
    Молитвама Светог Саве Освећеног и свих светих саваита нека нас Господ помилује и спасе. Амин.
    Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић)
    Извор: Епархија далматинска
  13. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Данче* за a Странице, Власт свише   
    Власт је дао свештеницима. Свештеници врше ту власт у име Христово. Да, када грешник клечи пред духовним оцем, у часу, када сузе лију из његових очију, у ономе часу као да је пред њим сам Христос, и свештеник, у име Христово, обраћа се сваком исповеднику овим речима: „Дете, опраштају ти се греси твоји“. Шта сам рекао: зар је то ништа? Имате ли очи? Имате ли срца? Имате ли веру? Ако имате веру - улазите у цркву, ако немате вере - немојте улазити. Боље да седите у вашим кућама. Црква се моли само за оне који са вером и страхом Божијим прилазе цркви; дакле, имате ли вере?
    Баците поглед на Свету Трпезу. Шта је на Светој Трпези? Шта свештеник приноси? Хлеб и вино. Тако виде и протестанти, тако виде и неверници, тако виде и атеисти. Шта ради свештеник са хлебом и вином? Хлеб треба да постане Тело Христово, а вино Крв Христова. Треба да се догоди велико чудо. Једите, пијте.... Ко ће хлеб учинити Телом Христовим и ко ће од вина створити Крв Христову? Хиљаду лаика да се сакупи, па и 10 хиљада нека их буде, цео свет нека се сакупи - не може учинити ту тајну. Један свештеник, само један свештеник, који има дату му власт с више, он када благослови хлеб и вино - дешава се чудо над чудима. Сада је то Крв Христова, Тело Христово. То је, дакле, власт, коју данас примају свештеници од васкрслог Господа. Зато и закључујемо, каже нам Богу знан светитељ: „Замисли, да на путу, на каквој раскрсници, сретнеш заједно свештеника и анђела. Кога ћеш првог поздравити? Анђела, можда? Не“, одговара светитељ. „Најпре ћеш поздравити свештеника. Целиваћеш прво свештеничку руку, а тек потом руку анђела.“ Зашто? Зато што је Христос дао већу власт свештенику него анђелима. Зато што ни једном анђелу није рекао: опраштајте. Само је свештенику дао ту власт. Неко ће ми рећи: „Значи поп је анђео?“ Сви ћете ми рећи: „Треба и свештеник да живи попут анђела.“ Слажем се. Упитаћете ме: „Да ли ви, свештеници, живите као анђели на земљи?“
    Сви ћете бити спремни да ми кажете како се неки свештеник, или владика, понаша овако или онако. Како би требало да буде? Многи говоре: „Не идем ја у цркву. Нисам присталица идеје покривања грехова и злочина свештеничких.“ Не. Напротив, присталица сам црквеног поретка. Црква нека се очисти од својих трулих чланова и нека се врати у стару славу Светих отаца. Све до овог дела се слажем, али да неко каже да не иде у цркву због грешног свештеника - да ли си ти светац да тако нешто кажеш? Ту је велико отуђење. Човече мој! Света Литургија има исту снагу било да је врши најгрешнији или најсветији свештеник. И најгрешнији свештеник на свету, ако је правилно примио свештенство, и најсветији, имају исту вредност у тој Литургији. Не треба да постоји никаква сумња у то.
    Ову беседу завршавам малом анегдотом. Један је хришћанин имао вагу на којој је премеравао свештенике. Неки му се није допадао и одлучио је да више не иде ни у једну цркву, јер су му се сви свештеници чинили недостојни. Ни један свештеник није био достојан да га причести, да га исповеди; очекивао је да пронађе свештеника, који је анђео и арханђео - он да га причести и крсти...
    Шта је учинио Бог? Послушајте: једног дана, тај хришћанин, који је држао ђаволску вагу и мерио све свештенике, владике - не налазећи међу њима ниједног достојног да га причести Светињом над светињама - тај велики фарисеј нашао се у пустињи и, пролазећи кроз њу, ожедне, и наиђе на мало чисте кристалне воде, оде до речице, заграби својим длановима, да се освежи, и рече себи: „Како је ова вода слатка! Тако слатку воду нисам пио никада у свом животу - од када сам се родио.“ Интересовало га је одакле излази та вода и крену он обалом реке идући ка извору. Када је стигао на извор, имао је шта и да види. Није могао да дише од смрада и нечистоће. У речном извору, налазио се мртав пас, кроз чију утробу је пролазила вода коју је пио. Зачудио се и упитао: „Шта је ово?“ Анђео му се јави и рече: „Видиш ли: вода, коју си пио и која те је освежила, јесте наше Православље. Таква вода не постоји на свету. Угинули пас је грешни свештеник. Нека је пас и угинуо, проћи ће кроз њега струја нашег Православља.“
    Немојте слушати протестанте. Дођите - овде у цркву. Када и најгрешнији свештеник држи Светиње над светињама, гледајте га као анђела. Он тада није више свештеник Свевишњега. Он тада има власт с неба. Треба да га поштујемо. Поштујући и најгрешнијег свештеника, поштујемо Христа, Кога, децо, славите и преузносите у све векове.

    (Из беседе епископа Флоринског о. Августина Кандиота у храму светог Александра Новог, Фалир, Атина, Томина недеља 16-4-1961)



    Извор:
    http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/generalna/2012/04/22/vlast-svise

  14. Волим
    Bokisha got a reaction from jegorradov for a Странице, Господ даје по срцу   
    Срце је, кажу свети Оци, центар човека. Зато, све што ради нека ради из срца, искрено и с љубављу. Особито када је молитва у питању. Зато, када се молимо, молимо се и призивајмо Господа од свег срца, када молимо за ближње изговарајмо њихова имена са срдачном топлином.
    Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (даће ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). 
    Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље – призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих – моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика – моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме.
    Шта год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш – треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5, 16).
    Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7, 7-8). Само у простоти срца, молите се без сумње.
    Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. То је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији.
    Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ залуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13, 5). То исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. То је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава их да расту.
    Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, - чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, - сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и Свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
    Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једнoм срцу Божијем – у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Ако хоћеш, да Господ брже да срдачну веру твојој молитви, старај се од свег срца да све говориш и радиш са људима искрено и ни на који начин не буди са њима двоједушан. Када постанеш простодушан и поверљив према људима, онда ће ти Господ дати простодушност и искрену веру и у односу са Богом. Ономе, који није срдачан са људима, Господ нерадо прима молитву, дајући му да осети да је он неискрен у односу са људима и стога не може да буде савршено искрен и у односу са Богом, без мучења душе.
    Свети Јован Кроштански
    http://www.prijateljboziji.com/_Gospod-daje-po-srcu/62544.html
  15. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Господ даје по срцу   
    Срце је, кажу свети Оци, центар човека. Зато, све што ради нека ради из срца, искрено и с љубављу. Особито када је молитва у питању. Зато, када се молимо, молимо се и призивајмо Господа од свег срца, када молимо за ближње изговарајмо њихова имена са срдачном топлином.
    Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (даће ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). 
    Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље – призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих – моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика – моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме.
    Шта год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш – треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5, 16).
    Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7, 7-8). Само у простоти срца, молите се без сумње.
    Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. То је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији.
    Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ залуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13, 5). То исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. То је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава их да расту.
    Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, - чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, - сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и Свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
    Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једнoм срцу Божијем – у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Ако хоћеш, да Господ брже да срдачну веру твојој молитви, старај се од свег срца да све говориш и радиш са људима искрено и ни на који начин не буди са њима двоједушан. Када постанеш простодушан и поверљив према људима, онда ће ти Господ дати простодушност и искрену веру и у односу са Богом. Ономе, који није срдачан са људима, Господ нерадо прима молитву, дајући му да осети да је он неискрен у односу са људима и стога не може да буде савршено искрен и у односу са Богом, без мучења душе.
    Свети Јован Кроштански
    http://www.prijateljboziji.com/_Gospod-daje-po-srcu/62544.html
  16. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Мајкл, 12-годишњи дечак са Свете Горе   
    Најтеже му је било да се одвоји од своје браће и сестре.Ово су његове речи:
    „ Да ли ти недостаје мајка?“, питао сам га.
    „Овде ме теши Панагија (Свесвета Богородица) и моја носталгија за њом нестаје“, одговорио је док смо ходали око скита Претече.
    „Шта је са школом?“
    „Тренутно учим грчки седам сати дневно. Затим ћу пратити наставу средње школе.“
    „Зар то није претерано?“
    „Ионако морам да научим грчки.“
    „Ко ти је сачинио одећу?“
    „Отац Атанасије“
    Под тим је мислио на о. Атанасија Продромитиса, што значи да су оци Скита Претече овде његови родитељи и брину о њему.
    „Чија је била  идеја да дођеш у школу на Свету Гору? Твојих родитеља?“
    „Не. То је моја идеја.“
    „Одлучио си сам?“
    „Да. Отац Герасим  ми је испричао о Атониади и ја сам одлучио да дођем на Свету Гору.“
    „Немој се љутити на мене што ти постављам толико много питања, али ја једноставно желим да пишем о теби. Не толико о теби, колико о твом избору. Ти знаш да те ми сви волимо. Одмах ћу ти рећи зашто. Свако открије Бога у неком тренутку и враћа се Њему. Што се брже то деси, то мање грехова имамо.Стога, када видимо како си ти то изабрао са 12 година, наша срца су испуњена радошћу што је неко тако брзо схватио како ствари стоје у животу. Види, ја ћу то написати  а ти ћеш касније то прочитати и упамтити.“
    „Добро. Хоћете ли ићи у Дадфни сутра? Можете ли ме повести до Кареје?“
    „Да. Да ли идеш у Сараи ( Скит св. Андреја ) у школу?“
    „Да.“
    Али следећег дана он није пошао са нама. Ми смо морали да кренемо у седам ујутро а Божанствена Литургија се још није завршила.
    Једно дете је благослов од Бога, али верујуће дете је чудо...Тако сам размишљао осврнувши се на  своје изгубљене године.
     

    Са енглеског за Поуке.орг  превела Јасна Глумац
  17. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Постом радостим наду моју у Тебе   
    Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.

    Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.

    Зато унесох пост и у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе.

    И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.

    Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју.

    И унесох пост у срце своје, да бих њиме уморио све страсти и пристрасности светске.

    Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.

    И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.

    И ударих пост на бриге своје, да бих их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.

    И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.

    Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?

    Једна туђа прича о спасењу постом и молитвом постаје својом.

    Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.

    А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.

    Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.

    Свети Николај Жички

    Молитве на Језеру, XLI
     
    http://mojepravoslavlje.blogspot.rs/2011_04_09_archive.html
  18. Волим
    Bokisha got a reaction from Tavita for a Странице, МОЋ, КОJУ НАМ ДАJЕ ХРИСТОС   
    Једини ко нам може пружити то олакшање је Христос. Нико други то не може. Све остало што покушавамо, све је то од човека. Да, то нам може помоћи у одређеној мери, на пример можемо отићи на путовање, посетити доброг пријатеља, или на неко друго пријатно место. То нам помаже и даје нам спокоја, али нема ту дубинског значаја. Само Христос може нашој души подарити истински мир, јер Он је «покој душе наше».
    Тако се и молимо на литургији: «сами себе, једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо». Предајмо Христу сву тежину свог «ја», предајмо Му све своје бриге, страхове, жалости, сав свој бол и ропот и предајмо себе Христу Богу.
    У томе је велика тајна. Ако то не разумемо, нећемо моћи да издржимо сав терет који носимо у себи и клонућемо од умора. И, колико је мени познато, савремена психологија нас учи да разоткријемо све што нас мучи, да спознамо своје душевне ране. Морамо да поделимо свој терет са неким, да избацимо то из себе, да не будемо затворени за читав свет, али најбоље што можемо да урадимо је да научимо да положимо све што нас оптерећује на руке Божије, уз помоћ молитве и исповести. Све то треба да признамо и кажемо Богу, а не да држимо у себи.
    Како је у разним приликама говорио старац Пајсије Светогорац, сви смо ми налик на човека, који на леђима носи џак пун старудија. Бог прилази и покушава да преузме наш терет, како ми не бисмо морали да теглимо тај џак пун беспотребних ствари, смећа и нечистоте, али ми га не испуштамо из руку. Ми се чврсто држимо за свој терет у намери да га вучемо за собом куда год се запутимо. Али Бог долази и покушава да нас лиши тога што нас оптерећује:
    — Остави тај џак, баци га! Шта ће ти све те којешатарије? Немој да га теглиш. Што си се тако закачио за њега? Шта ће ти? Да ли желиш стварно да се забадава мучиш?
    Али ми ни за шта на овом свету не испуштамо терет! Попут тврдоглаве дечурлије смо, која се чврсто држе нечега и неће да пусте.
    Испричаћу вам једну причу. Дошао је на Атос један младић, желећи да постане монах, али су га мучиле неке потешкоће. Једанпут када је био у храму старац га је погледао право у лице и рекао себи:
    — Гле, ти тог младића, он не дозвољава ниједној својој мисли да му побегне!
    Тојест, он не допушта себи да ни на пет минута остане без разних помисли, које га прогањају.
    — Његов ум је као воденица, стално нешто меље. Стално набацује неки материјал, неко камење, а из свега тога остају само прах и песак.
    Старац га је позвао и обратио му се:
    — Иди овамо! Зашто само стојиш ту као телевизијска антена и примаш све таласе, које ти одашиљу! Пусти бар једну мисао да одлети! Твој ум је воденица, која се непрестано врти. Обрати пажњу и не пуштај сваку мисао у свој ум! Ако пустиш у себе све камење, природно је да ћеш од тога добити само стуб прашине и песка. У свој ум пуштај само добар материјал. Пусти благе мисли, молитву, јер овако више не иде и само мучиш себе. Све што си досад млео, пало је на твоју душу, а не на неког другог. Узалуд се мучиш.
    Човек мора да научи да пази да његов ум не буде у бесконачном хаосу, да не буде нереда који нам штети. Наш ум нам може створити пуно проблема, ако то допустимо. Стога се морамо обратити Богу кроз молитву, исповест, скрушеност. Том приликом, морамо оставити иза себе све што нас обузима у руке Божије. Тада ће наша душа бити мирна и спокојна.
    Христос је дошао на овај свет да нас утеши, а не да нас збуни и оптерети недоумицама. Он зна колико нам је тешко и колико смо потиштени и зато је дошао да нам да спокој и одмор. То је велика моћ, а Црква њоме располаже.
    Разговарао сам са једним психологом и он ме је упитао:
    — Колико људи дневно примаш?
    Одговорио сам:
    — Сада под старе дане не могу пуно да издржим: 50-60, максимум 70 на дан. А док сам живео у манастиру Махера и кад сам био млађи, примао сам и по 150 људи. Почињао сам у 4 ујутро, а завршавао у 7-8 увече, а понекад и касније.
    Он ми је рекао:
    — Није добро што се тако оптерећујеш, превише си суров према себи. Не смемо да примамо више од 10 људи на дан. Као психолози, који раде са људима, не можемо издржати више од 10 људи.
    Све је то истина, али Црква има једну предност: после исповести све то просто ишчезава. Ми чујемо јако пуно ствари, само помислите шта све духовник чује од људи. Нико нам не говори пријатне ствари. То вам је као код лекара. Да ли постоји човек који иде код лекара и каже му:
    — Докторе, дошао сам да ме прегледате, јер мислим да сам превише здрав!
    То се не дешава. Долазе само болесни са својим проблемима. И код духовника не идемо како би му испричали о својим добрим делима, достигнућима и радосним тренуцима. Долазимо да се ослободимо својих неуспеха, несрећа, туге и свега лошег. А ми смо само људи и колико можемо поднети да слушамо само о лошем и о гресима?
    Питао ме један дечак:
    — Оче, да ли ти је некад неко признао да је извршио убиство?
    Одговорио сам:
    — Да!
    — И ниси се скаменио?
    — Нисам се скаменио.
    Изненађено ме је погледао:
    — Озбиљно?
    — Озбиљно.
    Камо среће, да ми је само један човек исповедио тако нешто... Многи људи носе велики терет и у савременом свету је тако много проблема. Ако све то не будемо држали у себи, ако све то предамо Христу, нећемо страдати и мучити се. Христос преузима наш терет, јер је Он «јагње Божије», Он носи на својим плећима грех читавог света, па и наша сагрешења. Христос је заправо онај, који све то преузима на себе, а ми само само Његове слуге, наспрам Христоса, који прима под своје окриље сваког човека.
    То не говорим само као верник, који се исповеда једанпут у 2-3 месеца, већ као исповедник са стажом од 35 година, који је исповедио хиљаде људи. Светој тајни исповести, коју извршавамо и по 50 пута на дан до изнемоглости, присуствује сам Христос, у то сам убеђен. Ми смо стални сведоци тога: Он прима људе, Он слуша људе, Он им одговара, Он их исцељује, а ми смо само посматрачи.
    Духовник је нешто попут благајника у банци. Кроз његове руке свакодневно пролазе милиони динара, али они не припадају њему. Он их само пажљиво бележи и шаље шефу, једнставно испуњава своју радну обавезу. Тако је и духовник сведок, он сведочи у цркви о Божијем присуству, он је оруђе, којим се служи Бог. Христос изврашва велику тајну спасења и исцељења, Он је тај који одговара на сва наша питања и недоумице.
    Бити духовник је најважније искуство, које човек може стећи. Ја често говорим свештеницима при рукоположењу, Бог ради кроз ваше руке, Он је за вас свакоденвна реалност. То је чудо, свакодневно чудо, које се понавља стотину пута на дан. Јер Бог се непрестано «меша», како су говорили свети оци, у свако наше дело. Свештеници испуњавају спољни део обреда, који сведочи о вези човека са Богом, а заиста, Христос је тај, који на себе преузима грехе овога света, преузима наше бреме.
    Али, да бисмо у потпуности осетили значај ових речи, најпре треба да разумемо да Христос узима и наше грехе: духовника, свештеника, епископа. Ако Христос узима мој грех, онда узима и грехе свих осталих људи. И ја немам право да се успротивим и негодујем, када Он преузима грех од мог брата. Наше лично искуство је огроман доказ да је Христос дошао да спаси грешнике. Како то каже свети апостол Павле: «од којих сам први ја» (1 Тим. 1: 15).
    Уколико Христос показује стрпљење пред мојим гресима и спасава ме, тада и ја могу да покажем стрпљење за било ког другог човека, јер без сваке сумње, мој брат је бољи човек од мене. Ма шта год он учинио. Јер, несумњиво, нема никог недостојнијег од мене. Тако свако од нас треба да се осећа.
    Нама се чини да је то јако тешко, али у пракси то доноси право олакшање. Што се више човек скрушава пред Богом, више признаје да је Бог његов Спаситељ, и захваљује Му се на спасењу. Благодари Му што је ради нас постао човек, што нас трпи. И када кажем «трпи», тада имам у виду себе, а не друге, мислим на сваког од нас понаособ.
    Када ја то осећам, све ми је лакше и што више ридам због своје убогости и покајања, добијам све више утешења. То је тајна Цркве. Проналазимо радост у болу и страдању, а не у световним задовољствима. Тамо где је бол, жалост и умор, тамо где је Крст, тамо је утешење. Тамо на Крсту је радост. Како ми кажемо, «јер гле, кроз Крст дође радост целом свету».
    Кроз подвиг скрушеног покајања, добијамо прави одмор. Звучи парадоксално. У Цркви, што више плачемо, више се радујемо. Ако се научимо плачу на молитви, духовно ћемо се одморити и очистити. Сузе су духовни кључ, који нам отвара тајне божије благодати. Стога, што више плачемо, више се веселимо, радујемо, тешимо и одмарамо.
    Нашу наду и веру усмеравамо ка Христу. Он је наш одмор. Без Њега, нико нам не може помоћи да одахнемо. На крају се испостави да нас највише тишти, оно што мислимо да нам пружа одмор. На пример, човек верује да ће му богатство помоћи да се осећа добро. Али богатство је немилосрдни и беспоштедни тиранин, у њему нема никакве радости. Оно је бреме, које увек прати човека, попут сенке.
    Неко може да верује да ће му светска слава пружити олакшање. Али не, остаје исти умор, који нас враћа на старо. Можемо се ослободити од бремена само уз Бога, јер слобода се налази искључиво у истини која побеђује смрт. Све остало је осуђено на пропаст и управо због тога нас умара и притиска. Мучи нас неизвесност, која се крије иза сваке људске творевине.
    Шта нам може помоћи? Можда здравље? Какво здравље, кад ни сами не знамо шта нам се може десити у следећем тренутку? У данашње време нас мучи много болести, много тога нас вреба. Поред толиких опасности, тешкоћа, искушења и страхова, шта ту може бити извесно? Извесност је лажно осећање, које живи у нама и храни се нашим световним тежњама.
    У Јеванђељу је написано да ће у последње дане на Земљи царовати страх, а данас је главни страх несигурност, маловерност и она се свуда исказује. Ако некоме испричате да вас мучи нека болест, он ће вам одмах саветовати да куцнете о дрво. Можете куцати по чему год хоћете: по дрву, по дасци, по гвожђу, по зиду, али кад дође тренутак да куцнете на врата сопствене болести, то неће бити лако. Куцање не спасава.
    Скривамо се од стварности, она нас ужасава. Све нас узнемирава и то суштински, а Христос је Тихи Свет. Он је Божији Свет који нас просвећује и смирује кроз предукус вечног Царства Божијег. Када човек осећа присуство вечног Царства, ништа не може да га уплаши, ништа не може да наруши његов мир. Он се не боји чак ни смрти, јер за Божијег човека оно има сасвим друго значење.
    Ми јесмо људи, и наравно да оно што је људско живи у нама, али као што каже свети апостол Павле, имамо наду у Христа. Једна је ствар, мучити се без наде, а сасвим друга имати наду у Христа. То је моћна основа, на којој стојимо и коју је тешко поколебати. Та основа је Христос наш Спаситељ коме се обраћамо, јер Га осећамо као свог. «Мој Христос», говорили су свети оци. Христос Спаситељ целог света, води нас ка Богу. Када је постао Човек, довео је цео свет Богу Оцу.
    Ако верујемо у Бога, у Христа, бићемо непоколебљиви. Нећемо се померити ни макац под ударима искушења, маловерја, потешкоћа и тешких времена. Бог допушта да се чак и свеци могу наћи у потешкоћама. Бивају јако тешке ситуације када нам на први поглед изгледа као да нас је Бог напустио, када осећамо да смо сами. Тада једно зло прати друго и као да се све руши, а нигде Бога на видику. Не осећамо Га, као да нас је одбацио. Али нам и тада остаје чврсто убеђење да је Он ту.
    Сетимо се речи старца Јосифа Исихаста кога су мучиле такве помисли: «Добро, прихватам све што кажеш. То што ти говориш може бити подкрепљено разним логичким аргументима и доказима. Али где је ту Бог?» Заиста, где је Бог? Зар мислите да би нас он оставио у таквој ситуацији? Бог нас никад не напушта. И ако ми страдамо од животних искушења, Бог је увек ту уз нас.
    После, када тај тужни период прође, схватићемо да је то био део нашег живота када нам је Христос био најближи и да је то било духовно најплодотворније раздобље. Међу јадом и тугом била је скривена Божија благодат, а не међу радостима.
    Нису радости лоше и тада можемо захваљивати Богу. Али ко је тај, који усред радости неће узвикнути «слава Богу»? Али да ли смо у стању да усред потешкоћа кажемо «слава Богу, све иде лоше»? Или «слава Богу што болујем, слава Богу што умирем, слава Богу што се све око мене руши, али без обзира на све слава Богу»? Као некада Јован Златоусти, који је цео живот славио Бога и на крају последњим дахом изрекао: «Слава Богу за све!».
    Велико је дело славити Бога за све: и за радост и тугу, и за успехе и неуспехе, и када све иде од руке и када је тешко. Али највећи је подвиг славити Бога у тренуцима жалости и туге. Жалост нас чини зрелијим. Када све лако иде заборављамо Бога, своје ближње, своју браћу и све људе који око нас страдају...
    Митрополит Лимасолски Атанасије
    С руског Александар Ђокић Богословский факультет Великотырновского университета
    24 / 11 / 2016
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/98918.htm
  19. Волим
    Bokisha got a reaction from Tavita for a Странице, Сами себе и једни друге...   
    Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу је, отприлике: поправи себе, и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе. Касније установи да се, у таквом ставу, крију многе замке. Пре свега, релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма, која га дочекује са неочекиване стране. А, опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И, то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности. 
    Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, толико “непрактичној”, области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А, ради се о, и те како снажној, активности. Осим што је Литургија “мотор” света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде. 
    Међутим, док су то само велике и лепе речи – влада млакост. Све приче о црквеним обновама, јачању Православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница. Велико је и лепо бити сведок Васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су, можда, једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима, схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета. 
    Заиста, тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци, тамо од веронауке има више штете него користи. 
    А, са сведочењем одраслима је и много теже. За почетак, треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ: узети књиге и све изучити, са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији позабавити неким њеним аспектом, при том, са свешћу да она тек као целина има пуни смисао. Да се делови не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део, који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником. 
    За почетак, можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник, ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијамо свест о томе да се не само молимо, него, поставши Тело Христово на земљи, приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу, можемо да развијемо нешто више од сведока у себи. Господу се помолимо: за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље, од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње. 
    Сваку молитву, певница, хор или, најбоље, цела црква, заједно прати са Господе, помилуј! Из срца. Без остатка. А, онда, поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Богородицу, са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и свет око себе. 
    Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница. Неке од ових молитава понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И, ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо, можда, слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас, својом љубављу, Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо.
    Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде, свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И, сетићемо се да радимо нешто и те како корисно. За почетак, можемо, без велике теологије, да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају, изаћи ћемо из цркве, гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.
    Ђакон Ненад Илић
    Извор: saborna-crkva.com 
    http://www.prijateljboziji.com/_Sami-sebe-i-jedni-druge.../60242.html
  20. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Сами себе и једни друге...   
    Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу је, отприлике: поправи себе, и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе. Касније установи да се, у таквом ставу, крију многе замке. Пре свега, релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма, која га дочекује са неочекиване стране. А, опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И, то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности. 
    Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, толико “непрактичној”, области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А, ради се о, и те како снажној, активности. Осим што је Литургија “мотор” света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде. 
    Међутим, док су то само велике и лепе речи – влада млакост. Све приче о црквеним обновама, јачању Православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница. Велико је и лепо бити сведок Васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су, можда, једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима, схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета. 
    Заиста, тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци, тамо од веронауке има више штете него користи. 
    А, са сведочењем одраслима је и много теже. За почетак, треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ: узети књиге и све изучити, са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији позабавити неким њеним аспектом, при том, са свешћу да она тек као целина има пуни смисао. Да се делови не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део, који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником. 
    За почетак, можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник, ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијамо свест о томе да се не само молимо, него, поставши Тело Христово на земљи, приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу, можемо да развијемо нешто више од сведока у себи. Господу се помолимо: за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље, од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње. 
    Сваку молитву, певница, хор или, најбоље, цела црква, заједно прати са Господе, помилуј! Из срца. Без остатка. А, онда, поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Богородицу, са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и свет око себе. 
    Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница. Неке од ових молитава понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И, ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо, можда, слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас, својом љубављу, Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо.
    Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде, свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И, сетићемо се да радимо нешто и те како корисно. За почетак, можемо, без велике теологије, да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају, изаћи ћемо из цркве, гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.
    Ђакон Ненад Илић
    Извор: saborna-crkva.com 
    http://www.prijateljboziji.com/_Sami-sebe-i-jedni-druge.../60242.html
  21. Волим
    Bokisha got a reaction from AnaLaz for a Странице, Сами себе и једни друге...   
    Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу је, отприлике: поправи себе, и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе. Касније установи да се, у таквом ставу, крију многе замке. Пре свега, релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма, која га дочекује са неочекиване стране. А, опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И, то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности. 
    Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, толико “непрактичној”, области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А, ради се о, и те како снажној, активности. Осим што је Литургија “мотор” света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде. 
    Међутим, док су то само велике и лепе речи – влада млакост. Све приче о црквеним обновама, јачању Православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница. Велико је и лепо бити сведок Васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су, можда, једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима, схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета. 
    Заиста, тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци, тамо од веронауке има више штете него користи. 
    А, са сведочењем одраслима је и много теже. За почетак, треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ: узети књиге и све изучити, са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији позабавити неким њеним аспектом, при том, са свешћу да она тек као целина има пуни смисао. Да се делови не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део, који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником. 
    За почетак, можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник, ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијамо свест о томе да се не само молимо, него, поставши Тело Христово на земљи, приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу, можемо да развијемо нешто више од сведока у себи. Господу се помолимо: за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље, од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње. 
    Сваку молитву, певница, хор или, најбоље, цела црква, заједно прати са Господе, помилуј! Из срца. Без остатка. А, онда, поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Богородицу, са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и свет око себе. 
    Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница. Неке од ових молитава понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И, ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо, можда, слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас, својом љубављу, Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо.
    Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде, свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И, сетићемо се да радимо нешто и те како корисно. За почетак, можемо, без велике теологије, да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају, изаћи ћемо из цркве, гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.
    Ђакон Ненад Илић
    Извор: saborna-crkva.com 
    http://www.prijateljboziji.com/_Sami-sebe-i-jedni-druge.../60242.html
  22. Волим
    Bokisha got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Сами себе и једни друге...   
    Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу је, отприлике: поправи себе, и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе. Касније установи да се, у таквом ставу, крију многе замке. Пре свега, релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма, која га дочекује са неочекиване стране. А, опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И, то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности. 
    Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, толико “непрактичној”, области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А, ради се о, и те како снажној, активности. Осим што је Литургија “мотор” света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде. 
    Међутим, док су то само велике и лепе речи – влада млакост. Све приче о црквеним обновама, јачању Православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница. Велико је и лепо бити сведок Васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су, можда, једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима, схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета. 
    Заиста, тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци, тамо од веронауке има више штете него користи. 
    А, са сведочењем одраслима је и много теже. За почетак, треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ: узети књиге и све изучити, са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији позабавити неким њеним аспектом, при том, са свешћу да она тек као целина има пуни смисао. Да се делови не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део, који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником. 
    За почетак, можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник, ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијамо свест о томе да се не само молимо, него, поставши Тело Христово на земљи, приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу, можемо да развијемо нешто више од сведока у себи. Господу се помолимо: за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље, од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње. 
    Сваку молитву, певница, хор или, најбоље, цела црква, заједно прати са Господе, помилуј! Из срца. Без остатка. А, онда, поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Богородицу, са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и свет око себе. 
    Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница. Неке од ових молитава понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И, ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо, можда, слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас, својом љубављу, Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо.
    Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде, свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И, сетићемо се да радимо нешто и те како корисно. За почетак, можемо, без велике теологије, да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају, изаћи ћемо из цркве, гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.
    Ђакон Ненад Илић
    Извор: saborna-crkva.com 
    http://www.prijateljboziji.com/_Sami-sebe-i-jedni-druge.../60242.html
  23. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда   
    Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).
    У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 
    Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 
    Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".
    Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 
    Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 
    Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.
    О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma
     
    Архимандрит Сава Јањић
     
    ИЗВОР
  24. Волим
    Bokisha got a reaction from aliluja for a Странице, Једно сачувано Авино писмо   
    Врло ми драги у Господу Миле,
    Хвала Вам на писму из Ваше ,,бујне усамљености''.Да,у праву сте:,,Човек никада није сам,јер га прате силе,Божанске силе пуне подршке.''То ме подсећа на Светог Симеона Новог Богослова:Како сам сам кад сам са Христом?Кроза Њ и Њиме-ја сам са свима-Нема сумње,суштином бића свог човек је с неба,од Бога боголикост душе,то је бесмртна срж нашег људског бића.Отуда туга,и мука,и бол када грех зађе у нашу душу.Грех?Најстрашнији туђинац у нашој боголикој души;у њему је сав пакао наш.И све тако док-Бог није постао човек,Богочовек.Са Њим-све се мења.Сав човек се мења када вером усели Њега у срце своје.Ти си то,драги мој Миле,у великој мери осетио.
    Само вера није никад сама;из ње се роје све еванђелске врлине:
    молитва,љубав,нада,пост,кротост,смиреност,молитвеност,покајање.А њих треба неговати.Нарочито молитвом.Њоме оне све бујно расту и преображавају човека, и све човеково.
    Мисао?-Да се преобрази и извије у молитву и њоме у-богомисао.Осећања?-Исто тако да се  молитвом преобрази у богоосећање,живот у богоживот,савест у богосавест.Конкретно:Христом мислити,осећати,судити,живети.Једино се тако може савладати свака људска мука,сваки људски пакао.И доћи  до једино усвојиве теодицеје и антроподицеје.За мене:нема ужаснијег и страшнијег бића од човека без Христа.Са безмерно човекољубивим Господом Христом човек се постепено преображава у христолико биће,и доживљује бесмртну радост што је човек.Зато је сврх свега потребно:доживљавање Еванђеља Спасова.Најпре у малим мерама.Благовест је:,,Надањем веселите се,у невољи трпите,у молитви будите једнако''(Рим,12 12)И на то приморавати себе.И тако редом:доживљавати благовест за благовешћу.
    Безмерним милосрђем Својим Господ Христос је показао да у човековим световима нема греха који Он,свемилостиви Господ,не може или неће опросити.Притом,од човекасе тражи једно:покајање са вером.Свети Златоуст благовести:Божје милосрђе је безобални океан,а сви људски греси васцелог рода људског су капља према том океану.
    Но,предраги ми Миле,да остале проблеме оставимо до првог нашег виђања,ако Бог да.А дотле-да се држимо  благовести Светог Златоуста:,,смиреноумље је темељ наше философије'',тј васцелог живота од врха до дна.При томе са вером и љубављу и молитвом метанијски припадајмо Свеблагом Господу који нас кротко призива к Себи:,,Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени,и ја ћу вас одморити.Узмите јарам мој на себе,и научите се од мене,јер сам ја кротак и смирен срцем и наћићете покој душама својим.Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако''(Мт.11,28-30).
    Предраги ми Миле,сва добра од Господа сваког добра молитвено ти желим са загрљајем у Господу
     Твој-отац Јустин  
         Из књиге,,Заљубљен у Христа'' –М Милетић (стр 91-93)
  25. Волим
    Bokisha got a reaction from aliluja for a Странице, Јеванђеље које пече   
    Вера почиње од проповеди, коју усвајамо, а не само слушамо. „Тако дакле вера бива од проповедања, а проповедање речју Божијом“ (Рим. 10: 17). Има ли хришћанина који не зна о чудотворности јеванђељске благовести. Сведочанство о васкрслом Христу може да исцели душу, да нас окрене ка новом животу, да нам покаже свет истинске радости и смисла постојања. Дешава се да и једна-једина реченица из Јеванђеља преокрене нечије мисли на праву страну и положи темељ за корениту промену његове личности.
    Међутим, јеванђељска проповед такође може да нам зада муке. Како је то чудно! Речи, које духовном топлотом загревају срца милиона, за неке су попут ужареног челика, који може озбиљно опећи. Свето писмо, а уз њега и животно искуство пружају нам много таквих примера.
     „Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“ (Јн. 10: 24), – захтевали су од Исуса Јевреји. Заиста, Богочовек их је, у одређеном смислу, намучио проповедима и чудесима. Он је сваког тренутка доказивао Своје месијанство речима и делима, али невоља је била у томе што се Он није бавио тиме шта су Јевреји подразумевали под месијом. Наш кротки Спаситељ није се уклапао у њихову слику „Машиаха“, који је био одраз њихових страсти: властољубља, среброљубља, гордости, таштине. Због тога их је свака реч Христа ударала баш тамо где их је највише болело, дубоко унутар њихове свести где су лежали скривени идоли. С једне стране учењаци и фарисеји су били сведоци невероватних чуда, која су јасно упућивала на почетак нове, месијанске ере, али су с друге стране осећали да им Христос, у недостатку боље речи, не одговара. Ако је Он месија, онда то за њих значи потпуну промену начина живота и погледа на свет. Управо зато је са сваким доказом тога да је Христос истински Спаситељ, расла мржња и злоба јеврејског свештенства према Њему.
    Јеванђеље је повезано са старозаветном причом из Друге књиге Мојсијеве о „тврдом срцу фараона“. Зашто је написано: „И Господ учини те отврдну срце Фараоново“ (Излазак 9: 12)? Није ваљда Бог сакрио од владара Египта истину? Наравно да није. Фараон је видео иста чудеса као и сви остали, али док су она код других будила веру и страх, у њему су изазивала пркос. То што једне спасава, друге разгневљује, али у томе није крив Бог, већ сам човек. Испоставља се да и љубав и благодат, па чак и чудо и реч истине, могу да раздраже, све то зависи од тога прихватамо ли ми та блага дела, или не. Тако је и проповед Христова једне спасила, а друге разгневила, све до страшног греха богоубиства.
    Христос је изградио дом за наше спасење и сео са десне стране Оца. На земљи је дело Богочовека продужила Његова Црква, коју је апостол Павле назвао телом Христовим (см.: 1 Кор. 12: 27). Црква представља руке, ноге и уста самога Христа. Када Црква чини милосрдна дела, то значи да руке Христове деле милостињу. Када Црква широм белог света распрострањује истинску веру, то су ноге Христове. А када Црква проповеда, чини то Христовим речима из његових устију. И те речи неће пресушити и говориће људима истину и мучиће њоме човечанство до краја света.
    Откровење Јованово нам говори о два сведока (см.: Откр. 11: 3), који ће проповедати хришћанство и у време антихриста. Када они буду мученички страдали „они који живе на земљи, обрадоваће се и развеселиће се за њих, и слаће даре један другоме, јер ова два пророка мучише оне што живе на земљи“ (Откр. 11: 10). То значи да ће се путеви истинског хришћанства и света разићи, у толикој мери да ће хришћанство за човечанство постати трн у оку. Хришћанство ће мучити безбожничко друштво и страдање проповедника апокалипсе (у складу са многим тумачњеима то ће бити Илија и Енох) ће умногоме обрадовати становнике земље у то време.
    Јеванђеље, које мучи... Сваки хришћанин, који не чува своју веру довољно брижно, се суочава са том мишљу. Како се брзо може захуктати расправа са неоцрковљеним човеком, ако неко случајно помене Христа, Цркву, свештенство, патријарха, Свете тајне. Било која религиозна тема, која се покреће озбиљно, може довести до оштре реакције. Понекад и није потребно много шта рећи. Довољно је прекрстити се, док се у аутобусу возите мимо цркве, и видећете да ће нестати злоба са лица тог путника с којим сте се расправљали. И сва та мржња нема никакве везе са „богатим поповима“, или ставовима патријарха, или по њиховом мишљењу недостатку усклађености међу државом и Црквом. Наравно да нико не тврди да у Цркви нема проблема. Проблем и грешке овоземаљске Цркве су неизбежни, али мржња према њој није изникла само због тих потенцијалних недостатака.
    По правилу, та мржња има други извор. Најчешће она проистиче из древне злобе и богоборства, о којем је својевремено писао Јован Богослов: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свету“ (1 Јн. 4: 3). Дух, чије се присуство издалека осећа, све јаче дејствује у нашем свету.
    Да, Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане, јер би то значило да смо сметнули с ума да Јеванђеље спаја, као што и раздваја: Христа и Велиара, добро и зло, Цркву и свет. Ђаво никада неће прихватити Цркву, како год да би она хтела да се „измени“ и мржња према Цркви никада неће пресахнути. На крају крајева, наши непријатељи не ратују са нама због наших греха, већ ратују са Христом због његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.
    Ако дође тај тренутак да се Црква допадне свима, то ће бити трагедија. „Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима очеви њихови.“ (Лк. 6: 26) – тако је упозоравао Христос. То би значило да је Црква постала искључиво део овог света и да живи ван Светога духа. Реч Божија никада неће изгубити своје својство, да сједињује, као што и разједињује. „Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем.“ (Јев. 4: 12). Спаситељ нас је упозорио, да ће увек бити људи који ће слушати благовеснике, али да ће њих свагда и прогонити: „Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15: 20). Ако би Јеванђеље напрасно објединило све, то би значило да је Црква постала пука светска институција, која проповеда световну идеологију.
     „Шта је теби до мене, Исусе сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме“ (Мк. 5: 7) – клицао је Господу Гадаринац кога је обузела нечиста сила. Зар тај јецај не добија све више на снази у постхришћанској цивилизацији? Хришћанство мучи свет, кога дух антихриста све више прожима. Јер тај свет осећа да се од једине вере разликује и да нису потекли из истог извора. Ипак, реч Божија и даље греје и пече, смирује и разгневљује. Свет остаје подељеним и нека нам Бог да милости да будемо на правој страни.
    Сергеј Комаров
    Извор: pravoslavie.ru 
    http://www.prijateljboziji.com/_Jevanđelje-koje-pece/60182.html
×
×
  • Креирај ново...