Jump to content

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    1151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Још једно чудо Светог Нектарија Егинског: родила се мала Милица!   
    Писмо оцу Ненаду Андрићу
    Поштовани оче Ненаде, родила се Милица од св. Нектарија измољена!

     

    Прошле године послали сте ми молитве за пород, уље, икону Св. Нектарија и бројанице, Богу хвала, ето ми и Милице. Молила сам се како сте рекли и користила освештано уље. Венчали смо се у Цркви. Пре молитви Св. Нектарију, док нисам сазнала за њега и молила му се, нисам могла да изнесем трудноћу, имала сам спонтани. Преко вас сам сазнала за молитве за пород Св. Нектарију. Чим сам почела молити се и користити освећено уље све је почело како треба. Родила се Милица 21.8.2017.године. Сада јој је нешто више од 5 недеља.
    Желела бих да пошаљем кандило у Егину у славу Божију и захвалност дивном Св. Нектарију.
    Опростите и хвала!
    Крстовдан 27.9.2017. године Господње
    Благодарна мајка,
    Вања Ђерић из Београда
       
  2. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, 100.000 верника Петрограда у литији у част Светог Александра Невског са чудотворном иконом Панагије Сумеле   
    100.000 верника у литији у част Светог Александра Невског са чудотворном иконом Панагије Сумеле
    13. Септембар 2017   Скоро 100.000 верника учествовало је у литији 12. септембра 2017. у Петрограду у славу празника Пренос моштију Светог Александра Невског, којe се чувају у градској Лаври Светог Александра Невског..
    Данашња прослава је почела са Божанском Литургијом коју је служио Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије у чувеној Казанској саборној цркви, уз саслужење Митрополита веријског Пантелејмона (Калпакидиса) из Грчке Цркве, и неколико других архијереја Руске Цркве.
    После Литургије, литија се кретала дуж Невске авеније од Казанског катедралног храма до трга Александра Невског.
    Икону Панагије Сумеле, коју је према предању насликао Свети јеванђелист Лука, донела је грчка делегација на челу са Митрополитом веријским Пантелејмоном у понедељак ујутро. Грчко свештенство је такође учествовало у свим свечаностима посвећеним дану небеског заштитника града, Св. Александра Невског. После литије, чудотворна грчка икона постављена је у Преображенску Саборну цркву, где ће бити доступна поклоницима на целивање до 18. септембра 2017. године.
    Божанска Литургија је служена рано тога дана у храму Свете Тројице Саборне цркве Св. Александра Невског, где су мошти великог свеца похрањене, а служио ју је заменик игумана Епископ кронштатски Назарије уз саслужење Епископа тиквинског Мстислава и братства храма. После Литургије, мошти Св. Александра изнесене су из катедралног храма на трг испред лавре, где се завршила литија која је кренула из Казанског храма. Молебан је потом служио Митрополит Варсонуфије на тргу пред моштима правоверног кнеза. Петроградски архијереј је одржао беседу после молебана.
    Мошти Светог Александра Невског су пренете из Владимира у Петроград 12. септембра 1724, по наредби цара Петра I. Царица Јелисавета је успоставила целоградску литију 12. септембра 1743, чија традиција је прекинута у време СССР, али обновљена 2013. године поводом прославе 300-годишњице Лавре Св. Александра Невског.
    Извор: Митрополија петроградска и ладошка, Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ)



  3. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Митрополит Порфирије и епископ Иринеј: Истина је да СПЦ није признала Степинца за мученика   
    Неславно пропадање славних новина
    16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина
    или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви
    Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.
    Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.
    Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.
    Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а  не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.
    Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него...
    На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.
    Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.
    Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
    председник српског дела Мешовите комисије
    за дијалог о Степинцу, и
    епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије
  4. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Старац Софроније: Молитва Именом Исуса је примењива у свим околностима   
    Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности.
    Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15).
    Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама:
    "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
    Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.
    У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали:
    "Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме."
    И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце.
    Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој."
    Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго).
    "Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет".
    У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље).
    "Господе, Исусе Христе, спаси нас".
    Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.
    "Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног".
    Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души.
    "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
     
     
  5. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, У храму Светог Петра Цетињског у Спужу Свету Тајну Крштења примио је азилант ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ   
    На Видовдан, у храму Светог Петра Цетињског у Спужу  је Свету Тајну Крштења примио ЕСРОМ ФИСХАЈЕ из ЕРИТРЕЈЕ. Есром је рођен у Подгорици 17 маја 2017, а тренутно борави са мајком ХЕЛЕН ГДА ФИСХАЈЕ, братом и сестром у ЦЕНТРУ ЗА АЗИЛАНТЕ у Спужу. Породица Фисхаје су иначе православни Копти из Еритреје. Отац малог Есрома, Данијел је тренутно заточен у Катару, и у немогућности је да се придружи својој породици.
    Крштење је обавио старјешина овог храма и надлежни парох протојереј Станислав Татић.
    Нека би Васкрсли Господ, молитвама Светог Петра Цетињског и свих светих, подарио здравља, љубави и свакога напретка Есрому и његовој породиции и да што скорије буду поново на окупу, са молитвом да се у њиховој земљи и у цијелом свијету зацари мир.
     
    митрополија црногорско-приморска
  6. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Свети Јован Шангајски - житије   
    Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име.
     Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.
    Михаило Максимович

    У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику". Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.
    Јеромонах Јован (Максимович)

    Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.
    Владика Јован, Шангај 1934.

    Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.
    Архиепископ Јован, Њу Јорк 1964.

    Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.
    Нетљене мошти светитеља Јована

    У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја").Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: "Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу."
    За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.
    Извор: Митрополија црногорско-приморска
    |
  7. Волим
    Bokisha got a reaction from Tavita for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  8. Волим
    Bokisha got a reaction from Пг for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  9. Волим
    Bokisha got a reaction from Blaža Željko for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  10. Волим
    Bokisha got a reaction from ines for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  11. Волим
    Bokisha got a reaction from Djapa for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  12. Волим
    Bokisha got a reaction from Пријатељски for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  13. Волим
    Bokisha got a reaction from Goku for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  14. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, ЧЕТИРИ ЗАКОНА ПО КОЈИМА ЋЕ ХРИСТОС СУДИТИ СВЕТУ-архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998)   
    Старац архимандрит Клеопа (Илие, 1912-1998) је нашироко познат као велики духовник и учитељ многих мирјана, који су у хиљадама долазили код њега по духовну помоћ. Представљамо вам одломак из његове књиге «Вредност душе», коју је на руском издао Сретењски манастир из Москве.

    Испричао сам вам мало о смрти. Сада ћу вам понешто рећи о савести, јер онај који чува своју савест чистом, смрт ће неизоставно затећи блаженог и спремног.
    Савест је праведни судија, кога је Бог сместио у нас. Савест не може бити рефлексија материје за вјеки вјеков. Она је глас Божији у човеку и непрестано га прекорева, када греши: «Човече, зашто си то учинио?»
    Овај закон природе постоји и у Кинезима, и у хришћанима, и у будистима, и у хиндуистима, и у муслиманима. То је први закон, који је Бог положио у срце човека при његовом стварању и по њему је свет живео до појаве писаног закона.
    Један адвокат неверник ме је једном приликом упитао:
    — Оче, ја не могу да се сложим са идејом Страшног Суда!
    — А зашто ти не можеш да се сложиш са њим, брате? Како то?
    — Оче, како ће ми судити Христос, ако сам ја, на пример, Кинез или неко други, ко није чуо за Христа? Јер знате, они нису чули за Христа. Зар Бог може неправедно да суди? Па он је праведан. Како ће он мени судити и казнити ме, ако ја чак нисам ни чуо за Јеванђеље Христово?
    — Гле ти њега! Умеш против некога да наместиш процес, сачиниш протокол или шта већ ти тамо радиш. Али, Свето Писмо не знаш. Ти си рационалиста, проучаваш све до танчина, а самог себе ћеш уништити до краја, ако наставиш да живиш тако како је теби воља.
    Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. И нико неће моћи да избегне гнев и праведност Божију, било да је Кинез, хиндуиста, хришћанин, муслиман или јеврејин, јер је Бог праведан, како каже апостол: «Бог је истинит, а човек је сваки лажа» (Рим. 3, 4).
    Бог, будући да је праведан, установио је те законе, како би свима судио по правди. Чујеш? Четири закона.
    Први закон је закон природе, или закон савести. По том закону је Бог разобличио Каина, када је убио брата свог Авеља. Чујеш ли шта говори Свето Писмо? Њега је толико силно разобличавала савест да је у очајању ускликнуо: «Кривица је моја велика да ми се не може опростити» (Постање 4, 13).
    Он је пао у очајање због тога што је убио свог брата Авеља, пастира. Бог је прихватио његову жртву, а Каин му је позавидео и када су изашли на поље, убио га је.
    Закон савести му је говорио: «Шта си то учинио? Убио си свог брата!»
    И он чује Бога:
    — Каине, где је брат твој?
    А он, уместо да каже: «Боже згрешио сам», — одговара:
    — Шта сам ја, чувар брата мога?
    И рече му Бог:
    — «Глас крви брата твог виче са земље к мени» (Постање 4, 10). Због тога што си учинио, кажњавам те свим казнама, а ко те убије, седам ће се пута за то покајати. (Постање 4, 11–12, 15)…
     
          
    И проживео је Каин више од хиљаду година, како је написано у «Хронографу» Кедрина, и нико га не уби, јер су се сви бојали проклетства, које је на њега положио Бог.
    Којих седам казни је Каин претрпео јер је убио свог брата? Пре свега је то било очајање, затим трепет, затим плач, јер је пао на земљу и ридао, потом страх, јер је он бежао из једног места у друго, бојећи се да га Бог види, затим проклетство земље, да она буде јалова и да му не даје никакве плодове, и остало што је написано у Светом Писму, у књизи Постања, у четвртом поглављу.
    Сваког човека на кугли земаљској, када чини зло, обличава његова савест, која му говори: «Зашто си учинио зло?» То је први закон, који је Бог дао човеку, и он се зове закон савести, или природни закон.
    Други закон је закон стварања. Он је, како нам објашњава Григорије Ниски, увек пред нашим очима и непрестано се чује са небеских висина, попут трубе, тако нам указујући на Бога.
    Ко је створио небо, земљу и све што нас окружује? Месец, траву, цвеће, рибе, мора, реке, камење, дрвеће, планине, све што је живо, што обитава на земљи, у води и ваздуху? Ко је све то створио, браћо? Ко је створио часовник васељене, који тече с толиком тачношћу да се ништа не може поредити са њим? Нико други, до Благог Бога! Центар, који управља нашим светом, јесте Бог Творац, Бог, који је све уредио.
    Овај закон стварања јесте оно о чему говори Пророк Давид: «Небеса казују славу Божију, и творење руку Његових јавља свод небески» (Пс. 18, 1). Како нам то казују? Својим сферним устројством и својом огромном удаљеношћу, космичким пространством, чије се растојање мери милијардама светлосних година, кретањем небеских тела, звезда и планета с таквом равномерношћу и прецизношћу да то зачуђује умове највећих астронома на свету.
    Шта је рекао Исак Њутн, познати енглески физичар, који је тридесет година био атеиста, а пред крај свог живота открио закон земљине теже и схватио да свака планета привлачи свој мали сателит и не дозвољава му да се удаљи, ни да се разбије, нити да се креће хаотично у свету звезда небеских? Он је испустио своје инструменте на сто и рекао: «Велик си Ти, Господе, и дивна су дела Твоја, и накакве речи нису довољне да прославе чудеса Твоја!»
    Видиш? Он је, познавајући спољну науку, дошао до страха Божијег, откривши највећа чудеса у свету звезда. Шта су рекли Кеплер, Њутн и други, које немам времена да помињем, када су се обратили Богу, видевши да творевине Божије не постоје саме од себе, већ имају неки центар из кога се свиме управља и такву прецизност, која је способна да збуни сваки људски ум?
    Од тајни природе није још октривен ни милијардити део. Јер премудрост Божија нема граница и неће их имати у векове векова, стога што је премудрост Творца бесконачна.
    И тако – други закон, који се налази пред очима свих нас јесте закон стварања, или творбе. Јер кроз природно созерцање у духу, напредујемо од разумне основе ствари до њиховог Творца.
    Ако видиш брод, она мораш да претпоставиш да постоји и мајстор, који га је направио; ако видиш да човек носи ваљану одећу, значи и да је кројач био вешт. Ако видиш дворац, лепо архитектонско дело, онда знај да је иза свега мудри архитекта. Ако видиш часовник, онда то несумњиво значи да постоји и спретан часовничар, који га је израдио. Шта год да видиш, не можеш рећи да је нешто створило само себе.
    И тако, све нам указује на то да постоји Творац, а ако постоји, онда Га се треба бојати и повинавати Му се, да нас Он не би казнио по свој правди.
     
          
    Трећи закон, је писани закон, који је Бог дао Мојсију на гори Синајској, тојест десет заповести и цели Стари Завет, по коме ће бити суђено изабраном народу, тојест јеврејима.
    Четврти и последњи закон јесте закон Благодати, закон савршенства, закон љубави Исуса Христа, тојест Свето Јеванђеље. По том закону ће бити суђено свим хришћанима, крштеним у име Пресвете Тројице.
    Први закон је био природни, који је општи за све народе до краја света. Други, закон стварања, одговара првоме. По првом и другом закону биће суђено свим народима света, осим хришћана и јевреја. По писаном закону, тојест по Старом Завету, биће суђено јеврејима. А по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, хришћанима, због тога што је наш закон савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
    Бог нам је тако наменио сличног адвоката. Не обмањујмо себе, браћо, и не говоримо да Бог не зна шта ради свако од нас. Ти не можеш рећи да си без греха, јер ти не знаш за Јеванђеље, јер си Кинез, Турчин или атеиста.
    Нека си ти и незнабожац, али савести имаш и по њеном закону ће ти се судити. Божије творевине си видео, и ниједанпут се ниси запитао, ко је створио небо, сунце, земљу и све остало, како би дубље размислио и уплашио се Бога, који је створио све? Амин.
    С руског Александар Ђокић
    Архимандрит Клеопа (Илие) http://www.pravoslavie.ru/srpska/103894.htm
  15. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Освештана испосница Св. Зосима и канонизован Св. Јаков Тумански (фотогалерија)   
    Дана 28. маја 2017. године у Манастиру Туману торжествено је прослављен празник. Уз присуство готово десет хиљада верних Св. Архијерејску Литургију служио је архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије уз саслужење епископа браничевског Г. Игнатија и епископа тимочког Г. Илариона. Пре Св. Литургије пресвучене су мошти Св. Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Св. Јакова Туманског. У свечаној литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати.













  16. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, МОШТИ СВЕТОГ ЈОВАНА РУСА ОД НЕДЕЉЕ У ЦРКВИ НА БЕЖАНИЈСКОЈ КОСИ   
    Архимандрит Алексеј (Богићевић): "Св. Јован Рус - пример истрајности у вери!" Среда, 26. април 2017. (13. април 2017.) Архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира св. Луке у Бошњану, говорио је за наш радио поводом доласка делића светих моштију св. Јована Руса, које у АЕМ стижу са благословом Његове Светости Пaтријарха српског Г. Иринеја и надлежног Епископа крушевачког г. др Давида. Мошти ће бити дочекане у Храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси у недељу 30. априла 2017. године у 17 часова, када ће молебан служити Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Арсеније уз саслужење свештенства, појање хора "Мојсије Петровић" и учешће верног народа. Мошти ће у том београдском храму боравити током три недеље ради молитве и целивања верних.
    ЗВУЧНИ ЗАПИС:http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/26.04.17 o.Aleksej Bogicevic za sajt.mp3
  17. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY за a Странице, Нема духовника, јер нема добрих ученика   
    Отац рафаилo:
    "Свети Силуан je одговорио на такво питање и, каже:" јер нема више добрих ученика ... "
    Добaр шегрт, добар ученик, је човек чији ум нагиње према Богу и који тражи одговор од Бога, а не од људи, и који може да се окрене човеку, јер не можемо да допремо до Бога ни као што је то Кајин могао ...
    Али када се окренеш људима, мораш да идеш са пажњом на Бога(богомишљу), са Којим си причао пре тога, молио се, да човек - твој духовни отац - да ти реч. Водите рачуна о свом унутрашњем бићу и, како каже Отац Софроније, ухвати се - уграби, рекао бих - прву реч ...
    Научите како да прими прву реч од духовних отаца, од оних над вама, од свештеника и епископа. Али пре тога, ви сте земља на коме се сеје та реч. Припремите тло!
    Брините се, да сте свесни да је Бог тај који даје реч кроз њега, поштујте га, наравно, али немој га направити идолом, тражећи то од њега без молитве и без контакта са Богом.
    Радије, останите у контакту са Богом.
    Понекад кажем да је духовни отац као телефон; не причаш са телефоном, него са неким на другој страни ... "

    О.Рафаил Ноица
     
    http://manastirglogovac.blogspot.rs/2017/04/blog-post_24.html
  18. Волим
    Bokisha got a reaction from ines for a Странице, НЕДЕЉА СВЕТЛА ВОИСТИНУ, ВОСКРЕСЕ ГОСПОД   
    Дап 1,1-11 зач. 1
    Јн 1,1-17 зач.1
    Васкрс
    „Кличимо и радујмо се у њему. Ово је дан што га створи Господ! – Христос, Господ, жив је! Анђео је рекао женама: Воскресну! Није овде. Марија Магдалина, апостолкиња апостолима, прва је угледала камен одваљен од Гроба, па су јој се потом придружиле све остале Мироносице. Магдалина, зачуђена и уплашена упиташе: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“ (Јн 20,1-2). Повоји натопљени алојем и другим миомирисима и убрус уредно смотани на једно место. Марија и остале њене пратиље видеше и повероваше. Страх прожима велику радост. Мироносице, веснице светог Воскресења, похиташе да јаве Господњим ученицима. А анђели благовестише воскресење женама! Док су оне хитале да обавесте апостоле, ево им Воскреслог Господа у сусрет, поздравља их: Радујте се! Здраво! Не бојте се! Идите, јавите мојој браћи да дођу у Галилеју! Ондје ћемо се видјети! Магдалина га препознаје. Он је зове по имену и оде његовој браћи да им јави. Радосна вест о Воскресењу се шири муњевито. Ко не верује у Христово воскресење, он одбацује и веру у светотајинство његове смрти. Воскресење је кључ истинитости и правоверности свег хришћанства: „Блажени који не видјеше а вјероваше“ (Лк 20,29). Победа је потпуна, јер је Господ воскресао не због себе него због нас (свети Амвросије Милански). Будући да је Христос воскресао, верујемо и знамо да ћемо и ми воскреснути. Колико се радујемо Господњем воскресењу, толико исто и своме. Бог је коначно ушао у свој Мир. Историја је довршена. Апокалипса кида све са историјом и указује на конац, кончину, крај! Дођи Господе Исусе! Слобода од незнања и греха јесте спасење. Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе!
    Ново – ново на ускршњем утешенију
    Завидни Јевреји били су и остали заљубљеници тела и телесности. Сви љубитељи чулног су Јеврејима слични. Због тог изгона из Храма, из Очеве куће, Храм се показује као продавница предмета који су људи израдили. Трговци и лихвари до данас тешко подносе то истеривање из Храма. Новозаветни храм је Тело, а за њега Господ каже да ће га срушити и за три дана саградити. Тело је икона Цркве. Грађена је од живог камења. Божја духовна кућа је саграђена од постојаног „материјала“ – царског свештенства, на темељу светих Апостола и светих Отаца. Врховни, крајеугаони Камен је Господ Христос. Храм ће се подићи и тела ће васкреснути трећи дан. Трећи дан наступа у Новом небу и Новој земљи, када ће устати читав Израиљ у Велики Дан. У Осми дан!
    У светом Крштењу сви смо покопани и васкрсли у Христу. Царство небеско – Христос, у нама је. Род доноси и развија се и расте вечно. И вечно остаје Младо. За нас је свануо Нови дан, Осми. Дан Христов воскресења. Седмим даном се завршава прво стварање. Са Осмим даном започиње Ново стварање. Створитељско дело достиже врхунац у већем, у искупитељском делу. Првом је стварању смисао и врхунац у већем, у искупитељском делу. Ново стварање у Христу надвисује оно прво. Духовну душу Бог непосредно ствара. Душу „не рађају“ родитељи. Душа је бесмртна. Душа не умире када се тело одваја смрћу душе. Поново ће се душа сјединити са телом у општем воскресењу из мртвих (Фил 3,8-11). На почетку једног живота – Крштење, а на концу његовом – Опште воскресење. На почетку тог воскресења – Преображење. „Петар то још није схватио када је на Гори пожелео да живи са Христом. То блаженство, ту срећу ти је, Петре, Христос осигурао после смрти. А сада ти каже: Сиђи да се трудиш на земљи, да служиш на земљи, да будеш презрен и распет на земљи. Сишао је Живот да буде убијен; сишао је Хлеб да огладни; сишао је Пут да се од пута умори; сишао је Извор да ожедни; а ти одбијаш да трпиш?!“ (Свети Августин Хипонски, Sermones, 78,6 PL 38,492-493).
    Христов боравак у гробу јесте стварна веза између Христовог страдања пре Воскресења и садашњег славног стања као Воскреслог и Вознесеног. Само „Живи“ (Бог) може рећи: „Мртав бијах и ево жив сам у вијекове вијекова“ (Отк 1,18). „Бог (Син) није спречио да смрт, по реду природе ствари, растави душу од тела, али их је поново једно с другим сјединио Воскресењем, да сам у својој Личности буде тачка сусрета смрти и живота, да у себи заустави распадање природе изазвано смрћу, те постане зачетник поновног сједињења за одвојене делове“ (свети Григорије Нисински). Будући да је „Зачетник Живота“ (Дап 3,15) ког су убили, заиста истоветан са Живим који је „Воскресао“ (Лк 24,5-6), нужно је божанска Ипостас Сина Божјег наставила да држи своју душу и своје тело које је било растављено смрћу. „Тиме што је Христовом смрћу душа била одвојена од тела, јединствена личност није се нашла раздељеном у две личности; јер тело и душа Христова постојали су са истим правом већ од почетка у ипостаси Логоса; и у смрти, премда одељени једно од другога, свако је од њих остало са истом и једином ипостаси (личношћу) Логоса“ (свети Јован Дамскин). Мистерија, тајанство, воскресења Христовог истински је догађај са историјски утемељеним пројављивањем, како сведочи Нови савез (1 Кор 15,3-5; Дап 9,3-18; Лк 26,5-6).
    У оквиру догађаја Воскресења, прво што сусрећемо јесте празан гроб. Он сам по себи није непосредан доказ о Васкресењу. Одсутност Христовог тела из гроба могла би се протумачити и друкчије (Јн 20,13; Мт 28,11-15). Упркос томе, празан гроб важан је знак за све. И за оне који верују и за оне који сумњају. Када су Магдалина и апостоли открили празан гроб, он им је био први корак до познања чињенице Воскресења. Тај увид је осведочење светих Мироносица, а затим празан гроб, „повоји гдје леже“ (Јн 20,6) и одсуство тела Господњег. То одсуство Тела није могло бити људско дело. Господ се није напросто вратио међу живе као Лазар. Марија Магдалина и све Мироносице које су кренуле да миомирисима спреме тело за погреб, сахрану, прве су сусреле Васкреслог и тако постале прве веснице Воскресења Христовог. „Заиста устаде Господ, и јави се Симону“ (Лк 24,34), посведочише апостоли.
    http://pomozboznica.com/недеља-светла-воистину-воскресе-госп/
  19. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, НЕДЕЉА СВЕТЛА ВОИСТИНУ, ВОСКРЕСЕ ГОСПОД   
    Дап 1,1-11 зач. 1
    Јн 1,1-17 зач.1
    Васкрс
    „Кличимо и радујмо се у њему. Ово је дан што га створи Господ! – Христос, Господ, жив је! Анђео је рекао женама: Воскресну! Није овде. Марија Магдалина, апостолкиња апостолима, прва је угледала камен одваљен од Гроба, па су јој се потом придружиле све остале Мироносице. Магдалина, зачуђена и уплашена упиташе: „Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“ (Јн 20,1-2). Повоји натопљени алојем и другим миомирисима и убрус уредно смотани на једно место. Марија и остале њене пратиље видеше и повероваше. Страх прожима велику радост. Мироносице, веснице светог Воскресења, похиташе да јаве Господњим ученицима. А анђели благовестише воскресење женама! Док су оне хитале да обавесте апостоле, ево им Воскреслог Господа у сусрет, поздравља их: Радујте се! Здраво! Не бојте се! Идите, јавите мојој браћи да дођу у Галилеју! Ондје ћемо се видјети! Магдалина га препознаје. Он је зове по имену и оде његовој браћи да им јави. Радосна вест о Воскресењу се шири муњевито. Ко не верује у Христово воскресење, он одбацује и веру у светотајинство његове смрти. Воскресење је кључ истинитости и правоверности свег хришћанства: „Блажени који не видјеше а вјероваше“ (Лк 20,29). Победа је потпуна, јер је Господ воскресао не због себе него због нас (свети Амвросије Милански). Будући да је Христос воскресао, верујемо и знамо да ћемо и ми воскреснути. Колико се радујемо Господњем воскресењу, толико исто и своме. Бог је коначно ушао у свој Мир. Историја је довршена. Апокалипса кида све са историјом и указује на конац, кончину, крај! Дођи Господе Исусе! Слобода од незнања и греха јесте спасење. Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе!
    Ново – ново на ускршњем утешенију
    Завидни Јевреји били су и остали заљубљеници тела и телесности. Сви љубитељи чулног су Јеврејима слични. Због тог изгона из Храма, из Очеве куће, Храм се показује као продавница предмета који су људи израдили. Трговци и лихвари до данас тешко подносе то истеривање из Храма. Новозаветни храм је Тело, а за њега Господ каже да ће га срушити и за три дана саградити. Тело је икона Цркве. Грађена је од живог камења. Божја духовна кућа је саграђена од постојаног „материјала“ – царског свештенства, на темељу светих Апостола и светих Отаца. Врховни, крајеугаони Камен је Господ Христос. Храм ће се подићи и тела ће васкреснути трећи дан. Трећи дан наступа у Новом небу и Новој земљи, када ће устати читав Израиљ у Велики Дан. У Осми дан!
    У светом Крштењу сви смо покопани и васкрсли у Христу. Царство небеско – Христос, у нама је. Род доноси и развија се и расте вечно. И вечно остаје Младо. За нас је свануо Нови дан, Осми. Дан Христов воскресења. Седмим даном се завршава прво стварање. Са Осмим даном започиње Ново стварање. Створитељско дело достиже врхунац у већем, у искупитељском делу. Првом је стварању смисао и врхунац у већем, у искупитељском делу. Ново стварање у Христу надвисује оно прво. Духовну душу Бог непосредно ствара. Душу „не рађају“ родитељи. Душа је бесмртна. Душа не умире када се тело одваја смрћу душе. Поново ће се душа сјединити са телом у општем воскресењу из мртвих (Фил 3,8-11). На почетку једног живота – Крштење, а на концу његовом – Опште воскресење. На почетку тог воскресења – Преображење. „Петар то још није схватио када је на Гори пожелео да живи са Христом. То блаженство, ту срећу ти је, Петре, Христос осигурао после смрти. А сада ти каже: Сиђи да се трудиш на земљи, да служиш на земљи, да будеш презрен и распет на земљи. Сишао је Живот да буде убијен; сишао је Хлеб да огладни; сишао је Пут да се од пута умори; сишао је Извор да ожедни; а ти одбијаш да трпиш?!“ (Свети Августин Хипонски, Sermones, 78,6 PL 38,492-493).
    Христов боравак у гробу јесте стварна веза између Христовог страдања пре Воскресења и садашњег славног стања као Воскреслог и Вознесеног. Само „Живи“ (Бог) може рећи: „Мртав бијах и ево жив сам у вијекове вијекова“ (Отк 1,18). „Бог (Син) није спречио да смрт, по реду природе ствари, растави душу од тела, али их је поново једно с другим сјединио Воскресењем, да сам у својој Личности буде тачка сусрета смрти и живота, да у себи заустави распадање природе изазвано смрћу, те постане зачетник поновног сједињења за одвојене делове“ (свети Григорије Нисински). Будући да је „Зачетник Живота“ (Дап 3,15) ког су убили, заиста истоветан са Живим који је „Воскресао“ (Лк 24,5-6), нужно је божанска Ипостас Сина Божјег наставила да држи своју душу и своје тело које је било растављено смрћу. „Тиме што је Христовом смрћу душа била одвојена од тела, јединствена личност није се нашла раздељеном у две личности; јер тело и душа Христова постојали су са истим правом већ од почетка у ипостаси Логоса; и у смрти, премда одељени једно од другога, свако је од њих остало са истом и једином ипостаси (личношћу) Логоса“ (свети Јован Дамскин). Мистерија, тајанство, воскресења Христовог истински је догађај са историјски утемељеним пројављивањем, како сведочи Нови савез (1 Кор 15,3-5; Дап 9,3-18; Лк 26,5-6).
    У оквиру догађаја Воскресења, прво што сусрећемо јесте празан гроб. Он сам по себи није непосредан доказ о Васкресењу. Одсутност Христовог тела из гроба могла би се протумачити и друкчије (Јн 20,13; Мт 28,11-15). Упркос томе, празан гроб важан је знак за све. И за оне који верују и за оне који сумњају. Када су Магдалина и апостоли открили празан гроб, он им је био први корак до познања чињенице Воскресења. Тај увид је осведочење светих Мироносица, а затим празан гроб, „повоји гдје леже“ (Јн 20,6) и одсуство тела Господњег. То одсуство Тела није могло бити људско дело. Господ се није напросто вратио међу живе као Лазар. Марија Магдалина и све Мироносице које су кренуле да миомирисима спреме тело за погреб, сахрану, прве су сусреле Васкреслог и тако постале прве веснице Воскресења Христовог. „Заиста устаде Господ, и јави се Симону“ (Лк 24,34), посведочише апостоли.
    http://pomozboznica.com/недеља-светла-воистину-воскресе-госп/
  20. Волим
    Bokisha got a reaction from Рапсоди for a Странице, Нико се не може остварити ван љубави   
    Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
    Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
    Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
    Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. 
    Бог никада неће издати
    Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.
    И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.
    Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.
    Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.
    Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.
    Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.
    Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?
    Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. 
    Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш
    Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.
    Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.
    Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.
    Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

    Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. 
    Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!
    Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка
    Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.
    Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.
    Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.
    Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.
      
    Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.
    Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.
    Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.
    Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.
    Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.
    Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.
    Срећни људи заиста не знају да су срећни

    Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!
    У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.
    Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.
    Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.
    Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.
    Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.
    Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
    Извор: Православие.ру
    http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
  21. Волим
    Bokisha got a reaction from MiguelAngel94 for a Странице, Нико се не може остварити ван љубави   
    Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
    Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
    Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
    Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. 
    Бог никада неће издати
    Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.
    И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.
    Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.
    Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.
    Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.
    Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.
    Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?
    Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. 
    Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш
    Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.
    Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.
    Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.
    Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

    Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. 
    Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!
    Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка
    Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.
    Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.
    Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.
    Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.
      
    Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.
    Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.
    Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.
    Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.
    Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.
    Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.
    Срећни људи заиста не знају да су срећни

    Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!
    У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.
    Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.
    Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.
    Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.
    Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.
    Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
    Извор: Православие.ру
    http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
  22. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Нико се не може остварити ван љубави   
    Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
    Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
    Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
    Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. 
    Бог никада неће издати
    Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.
    И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.
    Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.
    Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.
    Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.
    Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.
    Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?
    Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. 
    Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш
    Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.
    Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.
    Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.
    Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

    Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. 
    Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!
    Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка
    Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.
    Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.
    Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.
    Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.
      
    Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.
    Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.
    Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.
    Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.
    Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.
    Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.
    Срећни људи заиста не знају да су срећни

    Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!
    У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.
    Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.
    Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.
    Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.
    Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.
    Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
    Извор: Православие.ру
    http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
  23. Волим
    Bokisha got a reaction from Kaludjerovic Sreten for a Странице, Нико се не може остварити ван љубави   
    Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
    Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
    Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
    Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. 
    Бог никада неће издати
    Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.
    И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.
    Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.
    Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.
    Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.
    Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.
    Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?
    Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. 
    Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш
    Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.
    Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.
    Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.
    Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

    Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. 
    Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!
    Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка
    Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.
    Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.
    Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.
    Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.
      
    Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.
    Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.
    Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.
    Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.
    Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.
    Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.
    Срећни људи заиста не знају да су срећни

    Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!
    У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.
    Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.
    Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.
    Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.
    Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.
    Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
    Извор: Православие.ру
    http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
  24. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, ЦРКВА СВ. ПРОРОКА МИХЕЈА НА СВ. БУНАРУ - Прва црква у Банату после рата   
    Шта ли је то што је предводника стада из вече у  вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве  , или је вода са оног бунара слађа ,  или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ?

        И када је тако опет  једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се  то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе .
        Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века.  После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио,  ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко  чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници  из Велике Кикинде , Мокрина,  Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да  у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо .
        Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара .
        Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона ,  кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље  , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину ,   као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена .
       Једно ново време
        И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви  „ Нема више Бога ! ,,  „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило  по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али ,  ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу .
        Речено – учињено
        Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине  служено је бденије у присуству  народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе .
        Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља .
        ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица .
        Добро , идемо даље .
        Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима   .
        Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати .  ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку .
        Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,,
        И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен .
        Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА  је приметио :
        ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,,
        Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох .
        ,, Не може ! ,,
        Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста .
        ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,,
     Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г.  ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју .

    Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде    6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше .
     За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада .
     Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије  27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена .
     На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма  кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине .
     У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната  , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар .
     Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође .
     Често , они који осећају потребу за  земаљским а још више за духовним миром  и тишином  , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду .  Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела .
    Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија .
    Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир .
     
    протојереј-ставрофор Бранко Попов
    Извор: Поуке.орг
  25. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Снежана за a Странице, Митрополит Атанасије Лемески: Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила   
    Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Евангелију Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божја то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – него је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.
    Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би се ишло у рај. Отићи ћу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније, пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:
    – Старче, бојиш се да ћеш умрети?
    – Не, не бојим се.
    – А шта ако одеш у пакао?
    – Нисам глуп да одем у пакао!
    Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.
    Неки би могли да кажу: „Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то“. И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: „Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш“. И, ето, тиме се све завршава.
    Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Еванагелију. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.
    Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.
    Одмах након блаженства: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи ти један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Евангелијима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: „Јер си Ти милостив и човекољубив Бог“. Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, као и „Помилуј ме, Боже, по великој милости својој“. Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: „Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе“.
    Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божјој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.
    Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарањима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне који пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Евангелију нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
    Хронограф
     
×
×
  • Креирај ново...