Jump to content

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    1151
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Проповед протојереја Димитрија Смирнова о гозби Царевог Сина   
    Рече Господ причу ову: „Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе“ (Лк. 14, 16). Приближава се Нова Година и у многим, многим домовима, практично у скоро свима, људи ће се такође сабирати на празнични обед, јер је за телесног човека највеће уживање укусна храна, уз пријатно дружење са драгим људима. То као да је кулминација живота. Као што је и Фојербах рекао: „Човек је оно што једе“. Врло тачно примећено. Али неопходно је унети и једну допуну: скоро сваки човек. Појести многу и укусну храну се донекле и да разумети, али здраво попити… а на то се заправо и своди све. Али не би то било то ако још и не бисмо обукли нешто пријатно и скупоцено, а и још се понечим накинђурили, да би били приметни, да би се разликовали од других. Племенити метали, драго камење… Мушкарци су нашли достојан одговор: ручне сатове. Можда неки и не долазе, само издалека сведоче неки, као они сматрају, веома важан бренд. И наравно, ништа без шешира. Зато је Господ, да би објаснио Царство Божје онима који желе да чују, изабрао управо вечеру као слику, јер је и пожељна и свима схватљива. За многе је схватљива и оваква ситуација: једне позивају, а друге чак и не позивају. И онај кога нису позвали улази у велики проблем, јер гордост бива рањена, а она се још умножава и завишћу: другима је омогућено да укусно поједу и попију, а мени не. То ми је тешко да прихватим. А управо је то и главно у мом животу: укусна храна и слатко пиће, и стога и страдам ако бивам лишен тога. Све је јасно.
    И ево, Господ каже: „Неки човек“. Под тим човеком Он свакако подразумева Себе, јер Господ позива све људе на гозбу. Тако не бива у животу. Увек су VIP особе у једној сали, а оне, мање значајне у другој, и у томе нема ничег понижавајућег јер је немогуће направити гозбу за читав свет. Немогуће је. Не би било довољно ни столова ни столица ни хране. Ничега не би било довољно. То се дешава само у причама: Направио је гозбу за читав свет. И овде је речено: „позва многе“, јер јер неке узалудно звати, будући да они чак ни не чују.
    …И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово.И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи (Лк. 14. 17 – 20). Овај се списак може и продужити. Некоме је тетка у болници, некоме је отац умро, нечије дете има испит, неко дочекује куму из Белорусије и тако у недоглед… Неко носи фрижидер на „ремонт“. Постоје озбиљни разлози да се не дође на брачну трпезу. И опет, на свакој гозби, догaђају, празнику, највећи је проблем што су та места празна. Чини се да су раздали све VIP позивнице, откуда празна места? Људима је досадило! Најпре концерт. А шта има да се види на концерту? Шта? Кобзон, Газманов, Маршал – једно те исто. Да а још сам и Розенбаума заборавио. А онда? Шта следи? Испијање. Испијање чега? Па подразумева се: вотке, вискија, коњака, белог и црног вина. А затим? Плави патлиџан, риба: бела, црвена, димљена, сољена… Све једно те исто сваке године! У сваком смислу. Стога се сви труде да избегну.
    Узрок дакле није у воловима, женидби, не у фрижидеру, већ у том што човек схвата да тамо нема шта да тражи. Али Господ, који стоји иза ове приче, позива на сасвим другачију гозбу. Ово је духовна гозба где људи имају заједницу, где постоји и трпеза са које човек једе, али што је најважније овде је заједница, заједница са самим Богом. Ето где Распети и Васкрсли Господ зове сваког човека ради заједнице са Њим самим. И овде је свакако избор сасвим основан, јер човек треба да схвати ко га позива: Деда Мраз или Сам Господ Исус Христос. Некаква, али заиста суштинска разлика. Јер не позива просто цар или председник, када се сви редом одазивају на време, и нико не касни, већ позива Сами Господ Бог. И не позива само ради радости и весеља, премда је бити у близини Божјој увек радост и весеље, али другачије – узвишено. И то толико узвишено, као што би деца рекла – до неба. А у самој ствари и више од неба. И на ово су сви позвани. Сваки је човек призван на заједницу са Богом, јер је за Бога сваки човек VIP личност. Он воли човека без разлике на узраст, пол, образовање, лепоту, физичку снагу, материјални статус, положај. Богу ово све нје битно. Он позива све. Али на жалост људи пре дају предност разноразним животним околностима, које су саме по себи такође важне, него заједници са Богом. А долази, на жалост, само невелики део.
    И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста.(Лк. 14, 21 – 22). Ето! И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу (Лк. 14, 23). Ево зашто, узгред, у Цркви постоји проповед: да би приволела. Више или мање успешна, више или мање делотворна, али јасно је да нема утицаја на све. Ето због чега. Да би убедила у важност тога. …приволи… да ми се напуни дом, јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних (Лк. 14, 23 – 24). Ово изабрање происходи на неки тајанствен начин. Веома је много људи и добрих и достојних и паметних и веома талентованих. На жалост, ни памет ни таленат не отварају срце аутоматски ка Господу. Човек може да буде, не само талентован, већ и генијалац у својој области и то је предивно. Сам геније је дар Божји овоме човеку, дар који користи многим људима и који доноси другима радост и они хвале овога човека и много тога му праштају, пред много чиме затварају очи, јер су овакви, надарени, људи веома често неподношљиви. И за многе од тих талената, њихова рођена мајка би рекла: „Желела бих да није тако талентован, да је као и сви, али да није чинио то, то и то, што је чинио и да није тако проводио живот, да га није тако протраћио“. Господ зове себи у Царство. Зове ради вечног, сталног, непрекидног заједничарења у љубави. У животу бива тако: човеку је тешко да оцени оно што нема. Али у томе се и састоји прикривени услов, неопходан. Богу је то веома важно. Он жели да му свако од нас поверује, јер је поверење повезано са љубављу. Када се људи воле, а то се пре свега да видети у односу деце према родитељима, они свецело верују једни другима. Када отац узима дете, баца га до плафона, а затим хвата, дете се смеје, премда му је то страшно. Он има поверења, и онда му је читава та процедура весела. Он је на свога оца положио сву своју наду. У очевим снажним рукама њему је топло, добро, радосно, спокојно. Међутим, ако га тата испусти, биће незгодна ситуација. Ипак, дете, премда ће се неко време можда и бојати, ипак ће брзо опростити. Зашто? Јер воли и верује. Тако и Господ жели да човек Њему верује, јер ако човек стекне поверење у Бога, значи да Га воли. А Богу треба једино та свеза љубави између нас и Њега, јер је Он сам љубав и просто не може другачије постојати. Када човек продише мржњом, Господ се тихо удаљује и оставља човека. Бог не може живети у атмосфери злобе, зависти, гордости, осуде, похлепе. Све што противречи љубави, Богу је неподношљиво.
    Али да би човек учинио први корак, неопходна је вера. Управо ову веру Господ очекује. И уколико она настане, уколико проклија у човеку, Господ је спреман да учини много корака, да би ова вера ојачала. Зато за сваког човека, чије се срце отворило ка Господу, настаје чудесан период живота: ма за шта да замолимо, Господ обично то даје. А када вера ојача, Господ жели, да човек већ почне да живи том вером, не да поступа тако како му је пријатно, како му друштво саветује, како налаже, такозвано, јавно мнење, већ онако како о томе говори вера, па чак и ако је то упркос свима и свему. Чак иако се сви смеју, ако показују прстом, па иако нас прогоне до смрти – све једно. Али то тек када вера ојача.
    А зашто је Богу тако важна наша вера, да чак и у Светом Писму наилазимо на речи да без вере није могуће угодити Богу? Вера је једноставно речено – виђење, али не виђење телесним очима, већ виђење душе. Када је душа једном осетила присуство Бога у свету, обратила му се, осетила Божји одговор, а понекад се дешава да га чак и директно чује, кроз неког човека, тада човек остаје веран Богу и иде са Њим до краја, верујући свакој Његовој речи. Па чак и уколико нешто не схвата, то није страшно, можда ће човек касније напредовати и схватити. Јасно да ученик првог разреда не може све схватити онако како ученик осмог разреда или студент. И још, млади човек многе ствари не може схватити. Понешто ће схватити тек у старости и у томе нема ничега страшног, само уколико остане са Богом, само уколико се (чврсто) држе за руке.
    Уколико само човек верује (или има поверење, речи иског корена) своме Богу и воли Га, зато што то и јесте главна заповест која отвара двери, он се већ налази на томе духовном пиру у чијем је центру Сами Бог и не храни се јелима, већ благодаћу Светога Духа. Стога сви наши „важни“ послови (постају мање важни. Читамо) како је један младић рекао: Господе, допусти ми најприје да одем и укопам оца својега (Мт. 8, 21). Сахранити оца је веома важна ствар, то нико не спори, важно је извршити последњу дужност према своме родитељу. А Господ му одговара: остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт. 8, 22). Има ствари тако важних да је чак дозвољено одложити очеву сахрану или је оставити другим људима. Прођи улицама, по њима нема покојника, сви су сахрањени. То постаје неважно у поређењу са оним што му је Господ предлагао: „Пођи за Мном, постани Мој ученик“. У том тренутку, историјском тренутку за биће овог младића, овај призив Божји је био нешто најважније у његовом животу. Господ га зове: Ево управо крећемо на свадбену гозбу, или ћеш ти ипак остати са својим, у потпуности пристојним и приличним пословима овога света. Ово је потребно свагда умети осетити.
    Уколико човек жели да достигне до Царства Небеског, о коме се и говори овде под видом гозбе, мора управо тако, потребно је постепено оставити све у овоме животу ради тога. Као што купац који тражи скупоцени бисер продаје све да би купио ову драгоценост. Управо тако, јер је ово најважнија, најпожељнија драгоценост. За кога? За Бога. А даље, човече, већ види сам: шта је за тебе важније од Бога? И колико је Он важан за тебе? Удуби се у ово питање. Изволи, одговор је веома прост: само од тебе зависи. На које си место у своме срцу поставио Бога, седмо, четрнаесто…? Или можда о Њему мислиш само онда када ти је нешто потребно. Неправедно је тако се односити према своме Створитељу и вољеноме Оцу, Који је за тебе пролио Своју Крв. Неправилно је с Његове тачке гледишта. Али упркос томе, човек изабира оно што највише воли.
    Господ нас воли, и зато нас је и изабрао од свих људи и поставио данас на ову службу пред Собом. Он гледа на свакога од нас. Наравно, не гледа на то колико ко има власи на глави и новца у новчанику, већ на срце: колико у срцу има љубави према Богу. На ово, пак, не гледа да би осудио, или казнио, или изгрдио. Сигурно да не. Жели да види да ли је тамо још остало места, као на овој гозби и да Сам Собом попуни ово место, јер љубав увек потребује узајамност без остатка. Бог од нас жели узајамну љубав без остатка и зато је и схватљиво када каже: Ко воли оца или мајку, сина или ћерку више него мене, није Мене достојан. Ове речи звуче застрашујуће, зар не? Али оне само тако звуче, док је у самој ствари истинска, дубока љубав према ближњем могућа једино у љубави према Богу. Да би заволели Бога требамо се одрећи себе. Наш сопствени егоизам нам смета да достигнемо пуноћу љубави према Богу. Тај исти егоизам, који ми одгајамо, култивишемо, у себи, смета нам такође и да волимо наше ближње, наше домаће, наше сроднике, смета нам да заволимо било ког човека у нашој близини, који се налази на растојању пружене руке. Увек је лакше расуђивати о љубави према страдалницима негде далеко, на крају Јужне Америке него о ближњем који је у нашој близини и чија нам је невоља очигледна. Теже је помоћи сиромаху, него водити разговоре на тему сиромаштва. То је увек тако. Христос, пак, од нас очекује делатну љубав и стога нас призива управо у ово Царство.
    Још ниједан човек није зажалио зато што је његов ближњи заволео Бога, јер од тога свима унаоколо бива добро. Преподобни је говорио: „Стекни смирен дух и хиљаде око тебе ће се спасити“, само од једног одбљеска те светлости коју добијеш од Бога, јер се човек може нахранити и само од одбљеска те светлости. Како се људи хране од те светлости која исијава из талента некога човека? Таленат је такође од Бога, премда је човек, може се рећи, као сасуд: може се насути кристално чиста вода у боцу у којој су пре петнаест минута пливали пуноглавци. Вода као вода је чиста, премда је боца таква да неби пожелео ни у кућу да је унесеш.
    Ето каква је ово прича, ево шта Господ жели да нам искаже. А ми ово усвајајмо непосредно својим животом, својим разумом, својим срцем. Степен дубине усвајања зависи од свакога од нас и ни од чега више, јер што ми ово боље усвојимо умом, тим ће пре усвојено стићи до нашег срца и тим ћемо се више приближити трпези Господњој.
    http://manastirpodmaine.org/propoved-protojereja-dimitrija-smirnovao-gozbi-carevog-sina/
  2. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау): "Комерцијални" и "друштвени" Божић - како на Рождество заборављамо на Бога?   
    "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество."

    Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник.

    Али,  Празник је постао прелест, потопљен у трговину

    Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора.

    Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић  а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић.

    Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића?

        Добра дјела за Божић не одговарају Божићу

    Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна!

    Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он?

    Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21).

    Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.




  3. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Народно коло као икона Цркве   
    Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена.   2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве.   Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу.    Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија.   Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола  увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто.   Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ.   3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка.   Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх.   Дејан Мачковић   Summary   Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests.         ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд   [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα )   Извор: Српска Православна Црква
  4. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from Жика for a Странице, Свети новомученик Филумен   
    Свети новомученик Филумен

    Свети новомученик Филумен (у свијету Софоклис Хасапис) рођен је у престоници Кипра, Никозији, 15. октобра 1913. године. Са својим братом Александром је 1927. ступио у манастир Ставровуни, а 1934. браћа су отишла у Јерусалим гдје су похађали гимназију Јерусалимске православне цркве. Ту су се након три године замонашили, добивши имена Филумен и Елпидије. Исте године монах Филумен је рукоположен у ђаконски чин. Јеромонах Елпидије је касније прешао у Александријску патријаршију. Након завршетка богословије 1939. године, отац Филумен је имао различита послушања у Патријаршији, а неколико година се подвизавао и у Лаври светог Саве. Године 1944. је рукоположен у свештенички чин. До 8. маја 1979. године, када је назаначен за игумана манастира Јаковљевог кладенца у Самарији, свештеномученик Филумен је био настојатељ разних грчких храмова и манастира Свете Земље – у Јерусалиму, Јафи, Рамали. Мученички је пострадао 29. новембра 1979.
    Мало прије убиства оца Филумена, група Јевреја је дошла у манастир захтијевајући да уклони иконе и крстове, наводећи да им хришћански символи сметају да се моле на том, и за њих, светом мјесту. Настојатељ је то одбио да уради, подсјетивши да је Јаковљев кладенац вјековима био православна светиња, као што је то и данас. Одговорили су му пријетњом да ако не оде одатле, нека се спреми за најгоре. Узвикујући хуле, псовке и пријетње упућене хришћанима, отишли су.
    На празник светог апостола Матеја, убице су упале у манастир. Оцу Филумену су сјекиром нанијели двије крстообразне ране на лицу, ископали му очи и одсјекли три прста десне руке. Међутим, убиство кротког свештенослужитеља није им било довољно, оскрнавили су цркву, посјекли распеће, побацали и оскрнавили свете сасуде и учинили друга богохулна дјела.
    30. новембра 1983, тадашњи поглавар Јерусалимске цркве, патријарх Диодор, у пратњи епископа, архимандрита, свештенства и монаха открио је мошти архимандрита Филумена. Његов ковчег је извађен из гроба на гробљу Братства гроба Господњег на гори Сион. Остаци оца Фулумена били су нетрулежни. Омивени су, прекривени новим покровом и положени у храм Свете Тројице при грчкој богословији на Сиону, гдје су боравили неколико мјесеци, а затим су поново сахрањени на Новом сионском гробљу. Мошти светог Филумена су 8. јануара 1985. године поново извађене из гроба и положене у гробницу храма Свете Тројице на Сиону.
    29. августа 2008, уочи освећења дограђеног храма свете Фотине Самарјанке у грчком манастиру над Јаковљевим кладенцем у Самарији, мошти су свечано пренијете у Сихем.
    http://www.mitropolija.com/jerusalimska-patrijarsija-proslavila-spomen-svetog-novomucenika-filumena-na-jakovljevom-kladenu-u-nablusu-u-samariji-video/
  5. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свечано отворен духовно-мисионарски културни центар Епархијe тимочкe "Гостопримница"   
    У Гостопримници је свако добродошао и биће радосно дочекан. Осим пријатних и душекорисних разговора у овом простору, служиће се манастирски производи, а ту се налази и богата библиотека из које ће сви заинтересовани моћи да користе вредну литературу. У Гостопримници ће бити и седиште за сарадњу са Међународним московским фестивалом документарног филма „Златни Витез“ чији филмови ће овде бити приказивани. У њој ће се одвијати и бројна културна дешавања, као што су промоције књига, предавања, духовне вечери и сл.   Преосвећени Владика тимочки г. Иларион је захвалио Господу и Пресветој Богородици, Заштитници града Зајечара, на отварању Гостопримнице, подсетивши да је као благослов донесена и икона Мајке Пресвете из манастира Вратна. Владика је захвалио свим приложницима и многобројним верницима који су били ангажовани на уређењу целокупног простора.     Владика је потом прочитао поздравни телеграм који је упутио др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Владика је посебно истакао помоћ коју је пружила фирма „Грос оптик“ из Београда и изразио захвалност братији манастира Буково, архитекти Александру Аксентијевићу из Крагујевца, г. Мартину Станковићу и г. Драгану Велимировићу из Зајечара, „Техномедији“ из Зајечара, великом дародавцу из Неготина који је желео да остане анониман, као и многима који су својим залагањем допринели завршетку радова.   За наредну годину владика је најавио отварање летње баште и дечјег игралишта у црквеној порти преко пута Гостопримнице.       Извор: Епархија тимочка    
  6. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Албанска Православна Црква чини чуда   
    Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста
     
    За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду!
    Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама.
    Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани,  данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија.

    Корча
     
    За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије.
    Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност.
    Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље.
    Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др.
    Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви.
    Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с  напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати.

    Саранда
     
     
    Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др.  Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије.
    Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање.
    Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква  жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти.
    Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји  интернат за дјевојчице средњошколке.
    У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске  зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита.
    Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа.
    У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл.
    Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта.
    Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку.
    Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану.
    Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму…
    И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву.

    Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник.
    У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште.
    Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године.
    извор

  7. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Свети новомученик Филумен   
    Свети новомученик Филумен

    Свети новомученик Филумен (у свијету Софоклис Хасапис) рођен је у престоници Кипра, Никозији, 15. октобра 1913. године. Са својим братом Александром је 1927. ступио у манастир Ставровуни, а 1934. браћа су отишла у Јерусалим гдје су похађали гимназију Јерусалимске православне цркве. Ту су се након три године замонашили, добивши имена Филумен и Елпидије. Исте године монах Филумен је рукоположен у ђаконски чин. Јеромонах Елпидије је касније прешао у Александријску патријаршију. Након завршетка богословије 1939. године, отац Филумен је имао различита послушања у Патријаршији, а неколико година се подвизавао и у Лаври светог Саве. Године 1944. је рукоположен у свештенички чин. До 8. маја 1979. године, када је назаначен за игумана манастира Јаковљевог кладенца у Самарији, свештеномученик Филумен је био настојатељ разних грчких храмова и манастира Свете Земље – у Јерусалиму, Јафи, Рамали. Мученички је пострадао 29. новембра 1979.
    Мало прије убиства оца Филумена, група Јевреја је дошла у манастир захтијевајући да уклони иконе и крстове, наводећи да им хришћански символи сметају да се моле на том, и за њих, светом мјесту. Настојатељ је то одбио да уради, подсјетивши да је Јаковљев кладенац вјековима био православна светиња, као што је то и данас. Одговорили су му пријетњом да ако не оде одатле, нека се спреми за најгоре. Узвикујући хуле, псовке и пријетње упућене хришћанима, отишли су.
    На празник светог апостола Матеја, убице су упале у манастир. Оцу Филумену су сјекиром нанијели двије крстообразне ране на лицу, ископали му очи и одсјекли три прста десне руке. Међутим, убиство кротког свештенослужитеља није им било довољно, оскрнавили су цркву, посјекли распеће, побацали и оскрнавили свете сасуде и учинили друга богохулна дјела.
    30. новембра 1983, тадашњи поглавар Јерусалимске цркве, патријарх Диодор, у пратњи епископа, архимандрита, свештенства и монаха открио је мошти архимандрита Филумена. Његов ковчег је извађен из гроба на гробљу Братства гроба Господњег на гори Сион. Остаци оца Фулумена били су нетрулежни. Омивени су, прекривени новим покровом и положени у храм Свете Тројице при грчкој богословији на Сиону, гдје су боравили неколико мјесеци, а затим су поново сахрањени на Новом сионском гробљу. Мошти светог Филумена су 8. јануара 1985. године поново извађене из гроба и положене у гробницу храма Свете Тројице на Сиону.
    29. августа 2008, уочи освећења дограђеног храма свете Фотине Самарјанке у грчком манастиру над Јаковљевим кладенцем у Самарији, мошти су свечано пренијете у Сихем.
    http://www.mitropolija.com/jerusalimska-patrijarsija-proslavila-spomen-svetog-novomucenika-filumena-na-jakovljevom-kladenu-u-nablusu-u-samariji-video/
  8. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх Кирил: Данас се грех приказује на врло привлачан начин! (ВИДЕО)   
    „Данас грех није само очигледан, премда су се људи у току целе историје трудили да крију грехове сматрајући их нечим непристојним и погрешним. Данас се грех приказује на врло привлачан начин у филму, у позоришту и у другим врстама уметности. Уметност која треба да култивише људску личност, да је богати и подиже ка небу, постаје тег који човеку не дозвољава да узлети. Наравно, немам у виду сву уметност, већ ону која последњих година претендује на то да има посебну улогу и право да доноси народу искушење и грех збуњујући људе. Нажалост, велики део наше интелигенције понавља погубну грешку својих претходника који су земљу довели до погибељних догађаја револуције чије се стогодишњице данас сећамо.“ „Сад није време за распиривање људских страсти, зато што се на људе ионако врши велики негативан утицај који уништава њихов духовни живот. Сад је време за уједињење здравих снага. Црква, уметност, култура, наши писци, научници и сви они који воле домовину, данас треба да буду заједно, зато што ступамо у критичан период развоја људске цивилизације. То се види голим оком и човек треба да буде слеп, па да не запази да се приближавају страшни тренуци историје о којима је у књизи Откровења говорио апостол и јеванђелиста Јован Богослов. Нико не зна кад ће доћи тај час (Мт. 24: 36), али приближавање или удаљавање овог времена зависи од нас – од Цркве Божије и од сваког човека. Онај ко живи по истини, ко се бори против греха – јесте на страни светлости и истине, и он својим животом, својим стваралаштвом, посебно ако је јавна личност и ако има утицаја на друге, може да успори пад целог човечанства у бездан свршетка историје,“ – истакао је патријарх.   Извор: Православие.ру
  9. Волим
    Bokisha got a reaction from Поуке.орг инфо for a Странице, Ненад Илић:ДЕЛАТНА ЉУБАВ   
    Бог нас, који смо били мртви, оживе са Христом и са Њим заједно васкрсе и заједно са Њим посади на Небесима!
    Тако нам данас говори апостол. 
    Са Христом смо на Небесима. Наша будућност је већ сада прошлост. Догодило се оно најважније. А ипак смо свесни да је пред нама још увек трновит пут.
    "Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дела, да се не би ко хвалисао.
    Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо".
    Не спасавају нас наша добра дела, већ Христова љубав. А опет - не улази све од нас у Христову љубав. Губимо много времена које нам је дато да га слободно искористимо, трошимо ни на шта много снаге. А све то - свесни да смо већ са Христом на Небесима.
    Не спасавају нас наша добра дела, али смо ми створени за добра дела. Не чинимо ми њих нашом него Христовом снагом. Не да бисмо се ми хвалисали, него да бисмо Бога хвалили. Бог је за нас припремио добра дела, "да у њима ходимо". Али ако их не чинимо - шта чинимо? Покушавамо да живимо само сопственом снагом и памећу. Лукавством преварени, док исповедамо да ништа добро без Бога не можемо да урадимо - усмеравамо наше деловање ка испуњењу сопствене самовоље. И то нас од Њега удаљава. Не одричући се Бога, затварамо се у сопствену аутономију.
    Знамо ми да је Божија љубав безгранична, али детињасто заборављамо да чак и ако нам је и сама способност да волимо од Бога - ако не одговоримо на љубав нећемо испунити могућности, таленте које нам је Бог дао. А чињење добрих дела која нам је Он припремио и која Његовом силом чинимо јесте наша љубав. Све остало је само сентимент незрелих и егоистичних личности. Прихватиће нас Бог, као његова створења, и половична, изолована у заблудама, уклониће он све границе, али да ли ћемо ми кад постане Бог све у свему моћи да прихватимо себе такве? Промашене?
    Речи које су постале најважније у последњем таласу православне теолошке обнови код нас су "слобода", "љубав", "заједница".
    Слобода пречесто постаје покриће за лутање у самовољи, љубав за потребу да будемо вољени али не и да волимо, а заједница - идеолошки празна реч, одраз виртуелности у коју не можемо до краја да се изместимо већ остајемо заробљени у раскораку. И наш живот бледи, што нас, наравно, чини незадовољнима.
    Породица је заједница која нас, хтели ми то или не хтели, непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да пронађемо начине да чинимо "дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо". У породици смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије. А слобода може постати само пут ка лакшем издвајању у аутономију која нас на крају оставља недовршеним и несрећним.
    А Црква без породичне блискости може се уместо живог сусрета са Богом претворити у идеологију.
    Брате, сестро, оче - нису та ословљавања остала у Цркви као фолклорни украс из прошлих "бољих" времена. Такво обраћање је стално опомињање да морамо од Цркве начинити породицу. А породице нема без делатне љубави, добрих дела, служења и пожртвованости. 
    Наравно уз свест да за то нисмо ми заслужни и да немамо због чега ту да се гордимо. Непрекидна захвалност, евхаристија, је наш задатак који неодговорни према себи упорно покушавамо да претворимо само у свечану и важну форму или леп лични доживљај.
    https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215106757290671
  10. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Две сестре манастира Грачанице примиле монашки чин мале схиме уочи ктиторске славе Св. Краља Милутина   
    11. Новембар 2017 - 23:17 На празничном бденије уочи ктиторске славе манастира Грачанице Епископ Рашко-призренски Теодосије замонашио је две искушенице овог манастира. Расофорна монахиња Серафима (Плавшић) примила је чин мале схиме под истим монашким именом, а искушеница Јелица (Матовић) примила је чин мале схиме под именом Јулита. У свечаном бденију су поред сестара манастира Грачанице учестовали монаси и монахиње из више косовско-метохијских манастира. Две сестре је у име болесне игуманије Ефросиније привела игуманија манастира Девич, мати Анастасија. Бденију и монашењу присуствовало је и више свештеника Епархије као и верни народ који се окупио да прослави Бога који се тако чудесно прославио у ктитору манастира Св. Краљу Милутину. 
     
     
  11. Волим
    Bokisha got a reaction from Djapa for a Странице, протојереј Александар Шаргунов: ИСЦЕЉЕЊЕ БЕСОМУЧНОГ   
    Данашње јеванђеље нам говори да демонска сила може бити веома јака, да може претити бићу сваког човека, па и читавог човечанства. Нека нико не мисли да уколико живи без Бога, сам управља својим животом. Чим човек остане без Бога, он почиње да буде са ђаволом. А до које се мере та власт демонска распростире, видимо на примеру Гадаринског бесомучника и читаве оне области у којој се овај несрећник налазио. Апсолутна власт демона над човеком, тако да овај човек живи у своме безумљу, не облачећи одело, обнажен од свега доброг и разумног. Није потребно напомињати да је лишен благодатног. И не живи ма где, већ у гробовима. Његово најомиљеније обиталиште биле су пећине у којима су полагали умрле, чије је дотицање за живе бивало нечисто.
    Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Како ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао.
    О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну.
    Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена.
    Обратимо пажњу да ова бића бивају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској.
    Слобода коју су прокламовали 1917 године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу.
    Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона.
    Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род.
    Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету.
    Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божјa не оставља човека без обзира на све.
    Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком.
    Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе.
    Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова.
    Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Као прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Када је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака.
    Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак шаље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно.
    Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено.
    Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење.
    Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Крста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу.
    http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-isceljenje-besomucnog/
  12. Волим
    Bokisha got a reaction from AnaLaz for a Странице, протојереј Александар Шаргунов: ИСЦЕЉЕЊЕ БЕСОМУЧНОГ   
    Данашње јеванђеље нам говори да демонска сила може бити веома јака, да може претити бићу сваког човека, па и читавог човечанства. Нека нико не мисли да уколико живи без Бога, сам управља својим животом. Чим човек остане без Бога, он почиње да буде са ђаволом. А до које се мере та власт демонска распростире, видимо на примеру Гадаринског бесомучника и читаве оне области у којој се овај несрећник налазио. Апсолутна власт демона над човеком, тако да овај човек живи у своме безумљу, не облачећи одело, обнажен од свега доброг и разумног. Није потребно напомињати да је лишен благодатног. И не живи ма где, већ у гробовима. Његово најомиљеније обиталиште биле су пећине у којима су полагали умрле, чије је дотицање за живе бивало нечисто.
    Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Како ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао.
    О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну.
    Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена.
    Обратимо пажњу да ова бића бивају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској.
    Слобода коју су прокламовали 1917 године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу.
    Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона.
    Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род.
    Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету.
    Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божјa не оставља човека без обзира на све.
    Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком.
    Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе.
    Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова.
    Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Као прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Када је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака.
    Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак шаље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно.
    Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено.
    Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење.
    Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Крста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу.
    http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-isceljenje-besomucnog/
  13. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, протојереј Александар Шаргунов: ИСЦЕЉЕЊЕ БЕСОМУЧНОГ   
    Данашње јеванђеље нам говори да демонска сила може бити веома јака, да може претити бићу сваког човека, па и читавог човечанства. Нека нико не мисли да уколико живи без Бога, сам управља својим животом. Чим човек остане без Бога, он почиње да буде са ђаволом. А до које се мере та власт демонска распростире, видимо на примеру Гадаринског бесомучника и читаве оне области у којој се овај несрећник налазио. Апсолутна власт демона над човеком, тако да овај човек живи у своме безумљу, не облачећи одело, обнажен од свега доброг и разумног. Није потребно напомињати да је лишен благодатног. И не живи ма где, већ у гробовима. Његово најомиљеније обиталиште биле су пећине у којима су полагали умрле, чије је дотицање за живе бивало нечисто.
    Он је у тој мери био у власти демона да више није ни постојао. „Како ти је име“, пита Господ. „Легион“, одговара овај човек, или још тачније, демони одговарају уместо њега. Сваки пут када одступи од Бога, човек губи самог себе, своју личност. Тада кроз његов живот свако делује ђаво, примећивао то човек или не примећивао.
    О овоме бесомучноме је речено да је он био претња на путу свима који су пролазили поред, исто као што би претњу представљали разбојници, који су управо зато разбојници, јер су опседнути ђаволом. Тамо где нема Божијег присуства, ови демони и ови људи се понашају изузетно дрско: понижавају оне који су у њиховој близини, будући да су и сами понижени демонском силом која је овладала њима. А тамо где је присуство Христово, они дрхте од страха, понизно моле, као преступници пред судом, да би некако умањили своју казну.
    Господ нам данас показује да зависност човека, народа, људског рода од демонске власти може бити ограничена.
    Обратимо пажњу да ова бића бивају не само тако чудовишно силна, већ и крајње слободољубива. Потпуно им је недопустиво ма какво ограничавање слободе. Они раскидају челичне ланце којима их везују, било какве окове, јер желе да живе слободно. Читава култура и духовност нашег времена је управљена на то да васпита човека као апсолутно слободног, независним од ма каквих ограничења, да нико и ништа не управља њиме. Уствари, да би се човек у потпуности налазио у власти демонској.
    Слобода коју су прокламовали 1917 године и слобода коју данас прокламују, слобода од свега, означава управо ту појаву, када је човек већ спреман да као ланце, раскине сваку препреку само да би достигао ову слободу. Не постоје никакве заповести, моралност, никакве границе, никаква власт. И такав човек бежи у свом безумљу, прогоњен демонима, у пустињу.
    Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?, питају демони, који пред собом виде Бога. „Шта има заједничко између тебе и нас?“ Заиста, шта је заједничко између светлости и таме, шта је заједничко између Христа и Велиара? Ничега заједничког нема. Између демона и Бога нема ничег заједничког. А између човека и Бога увек постоји нешто заједничко. Ма у каквом стању да се налази човек, постоји нешто заједничко између њега и Бога, и Бог чува таквог човека, не остављајући га до краја, без обзира што је овај отпао под власт демона.
    Ничега заједничког нема између свиња и Бога. Оне су просто створења која ждеру и пију. Семони желе да људи постану попут свиња, а тада се могу уселити у њих и погубити их. Демони желе да људи постану као крдо свиња, каквим желе да данас учине сав наш народ, да би се у то крдо уселили демони и оно се бацио са литице у воду и потонуло. Демони желе да погубе сав људски род.
    Ми видимо колика је у њима сила и колика мржња према човеку. Смисао њиховог постојања је да униште и разоре. Није им успело да униште овога човека? Нека онда бар униште свиње – оно што припада човеку. Можда су тиме и желели да дигну човека против Бога? И показало се да им је успело. Читав онај крај устаје на Бога због тога што су претрпели материјалну штету.
    Данас треба да увидимо не само силу Божију, већ и то колико је велика љубав Господња. За један трен, ђаво би погубио сваког од нас. И заиста, чини се да има права на власт над људима због њихових грехова, али љубав Божија поставља границе тој мржњи према човеку. Љубав Божјa не оставља човека без обзира на све.
    Увек имајмо ово на уму, не само формално, већ реално, док гледамо шта се данас догађа са нашом земљом. Оно што је заиста у њој застрашујуће, нису спољашње несреће, није глад, сиромаштво већ бесомучни људи. Људи желе да се претворе у скотове, и да тако потпуно потпадну под власт демона. Али љубав Божја ипак све превазилази – сва је власт у Бога. Сатана ништа, ни у једној ситуацији, не може да учини уколико му Господ не допусти. Ако се човек свим срцем обрати ка Господу, уколико се читав народ обрати ка Њему, одмах ће се догодити промена, исто као што се догодила са овим бесомучним човеком.
    Ми видимо да човек, обучен, разуман, како је речено, седи крај Христових ногу. Човек разуман, који влада собом, који постаје оно што он заиста јесте. Данас свет не говори ни о чему другом осим како да човек постане оно што јесте – то јест слободан, ни од чега зависан. А у ствари човек може заиста постати оно што јесте само уколико је Божји човек. А уколико се одрекне Бога, видимо какву слободу достиже и у којој мери губи себе.
    Сваки човек је у неком степену исгубио самога себе, али на крају крајева, овде не може бити неке средине: или ће човек постати Божји или ће остати са ђаволом у векове векова.
    Видимо да читав народ овога краја, након што су се свињари видевши шта се догодило, разбежали и рекли им о свему, излази у сусрет Христу, обузет страхом, и моли Га да оде из ових крајева. Чега се боје? Као прво заплашени су, јер су изгубили оно што су поседовали, све своје материјално богатство. Али, поред овога, обузети су и другим, такође схватљивим страхом. Они су ипак људи који нису у потпуности у власти демона и у њима се јавља онај страх који се накада јавио и код Симона Петра. Када је Господ учинио чудо са ловом рибе, Петар је пао крај Христових ногу и рекао: „Иди од мене, Господе, ја сам човек грешан“. Не, они још увек не исповедају себе као грешнике, ипак је ово незнабожачки крај, али Господ, идући по земљи, дотиче се и овога мрака.
    Шта се дешава са исцељеним? Никада више, ни за тренутак, не жели да се растане од Господа. Жели да буде заједно са његовим ученицима и да иде тамо куда иде Господ. Али Господ му одговара да Га неће узети са собом, да би се он вратио у ту исту Гадаринску земљу у којој је раније боравио и проповедао о ономе што му је Христос учинио. Њему је страшно и да помисли да мора да се поново нађе међу тим свинољубивим људима који одбацују Христа, моле Га да иде из њихових крајева. Али га Господ ипак шаље тамо, да би проповедао колико је Господ милоситив и колико велика чуда може учинити тамо где се чини да је све потпуно безнадежно.
    Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено.
    Пример овог исцељеног бесомучника говори да ми морамо бити спремни, уколико нам је Господ подарио да познамо Његову благодат, Његов истински Живот, да жртвујући сопствену утеху, дар благодати непрестаног пребивања са Господом, пођемо у ону земљу која је попут ада, ради тога да би смо привели Богу друге људе. И морамо, имајући на уму овај догађај, који је показан у Јеванђељу, схватити да је Господу сасвим могуће да измени ситуацију тамо где се чини да више нема наде на исцељење. Ма какве да су препреке на нашем путу, Господ говори да Он све држи под Својом влашћу. Шаље овог човека у земљу која тек што Га је истерала, не би ли их просветио светлошћу истине, да би, када за то дође време и њима даровао спасење.
    Чудо данашњег Јеванђеља, оно што Господ може да учини са сваким човеком и са читавим човечанством, у пуноћи се открива у Тајни Христовог Крста и Његовог Васкрсења. И сваки од нас је призван да испуни вољу Божју у односу на себе и да узме удела у вољи Божјој која жели да се сви људи спасу.
    http://manastirpodmaine.org/protojerej-aleksandar-sargunov-isceljenje-besomucnog/
  14. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Милан Ракић за a Странице, Kako je katolička štampa pisala o mučeničkoj smrti Milice Kostić   
    MILICA KOSTlĆ — ŠUMADIJSKA „MARIJA GORETTI“
    SAMOUBOJSTVO ILI MUČENIŠTVO?
    MILICA KOSTIĆ, 16-go­dišnja uče­nica medi­cinske ško­le u Kruševcu, skočila je 2. rujna s jeda­naestog ka­ta boreći se protiv silo­vanja. Je li to bilo sa­moubojstvo ili mučeništvo? Kuka­vičluk ili ju­naštvo? Na tragu tog slučaja naš reporter (pater Živko Kustić, grkokatolički sveštenik i dugogodišnji urednik GK-prim.prir.) li­sta stare zapise i po­hađa Miličin dom i grob.

    Ono što Je učinila Milica Kostić, osamnaestogodišnja učenica medicinske škole u Kruševcu 2. rujna ove godi­ne u 10 sati, uzbudilo je ci­jelu našu javnost, pokrenulo ankete i okrugle stolove, o tome još pišu novinari i stručnjaci, a očekuje se i zna­čajan sudski proces. Djevoj­ka je skočila s jedanaestog kata velike kuće u središtu grada da bi izbjegla silova­nje, u stanu u koji je bila na prijevaru domamljena. Pala je na platno razapeto nad stolovima restauracije u pri­zemlju, te se nije na mjestu ubila, nego je živjela u bolnici još oko dvadesetčetiri sata. Tako je bilo moguće čuti i zabilježiti nekoliko nje­zinih rečenica koje mogu osvijetliti događaj i motive njezina skoka. I nakon svega u javnosti, u tisku i na tele­viziji ostaje otvoreno pitanje: je li Milica junakinja ili zbunjena djevojka sa sela ko­ja je pobjegla u smrt jer ne bi mogla podnijeti sramotu?
    Je li Milica samoubojica Ili mučenica? Je li je u smrt natjerao kruti starinski patrijarhalni odgoj, po kojemu djevojka kojoj je oduzeto djevičanstvo gubi svaku vri­jednost, ili je svjesno i ju­nački protestirala protiv po­nižavajućeg nasilja i postala znak borbe za pravdu slobo­du i dostojanstvo žene u na­šem društvu?
    Pitanje je u biti crkveno. Ako je izvršila samoubojstvo, jedva bi smjela dobiti crkve­ni pogreb; ako se po cijenu života oprla nasilju i posvje­dočila slobodu kreposti, tre­balo bi njoj u čast crkve po­dizati.
    Da li se djevojka morala ubiti?
    Tim se pitanjem stručnoteoloski pozabavio nitko drugi nego najglasovitiji naučitelj prvog tisućljeća Crkve, sv. Augustin, negdje oko godine 410. poslije Krista, dobrih 15 stoljeća prije podviga Milice Kostić. U svom najpoznati­jem djelu „De civitate Dei“ u prvoj knjizi, u poglavlju 25, Augustin najodlučnije tvrdi da nema smisla vršiti samoubojstvo da bi se izbje­glo silovanje, jer djevojka ili žena koju drugi nasilno uzme nije time ništa sagriješila, kao što ne bi sagriješila da joj taj nasilnik slomi ruku ili nogu. To će u 13. stoljeću još preciznije reći najglasovitiji naučitelj drugog tisućljeća Crkve, sv. Toma Akvinski. Čak i kad bi se djevojka bo­jala da bi u silovanju mo­gla osjećajno popustiti i pri­hvatiti grešnu nasladu, ne bi se smjela preventivno ubiti. Jer je svjesno samoubojstvo golem grijeh koji čak ne ostavlja vremena za obraća­nje, dok je ono drugo samo opasnost u koju se ipak ne mora upasti. I uopće nikad nije slobodno činiti jedan gri­jeh da bi se izbjegao drugi.
    Stoga Augustin veliča one kršćanske žene koje su pod­nijele silovanje, makar nakon toga morale podnositi neo­pravdani prezir okoline. To je, po Augustinu, znak da su zrelo i hrabro prosudile što je važnije, da su spremne pod­nijeti poniženje radije nego kukavički pobjeći od života.
    No, i Augustin kao i svi kr­šćanski mislioci drži da se napastovana žena mora bra­niti od napasnika, da smije u toj obrani izgubiti i život; iako nije dužna opirati se do smrti. Opre li se do smrti, postaje mučenica. To je kla­sičan slučaj mučenica sv. či­stoće kakva je bila poznata talijanska djevojčica Marija Goretti koju je mladić probo nožem zbog toga što se nije htjela prepustiti.

    Izgleda da bi se logika sv. Augustina, primijenjena na slučaj Milice Kostić, složila s logikom dra Mladena Kostića, psihologa u beogradskom savjetovalištu za omladinu, koji kaže:
    „A meni je strašno žao što je jedna djevojka mrtva zbog predrasuda. Zbog predrasuda, da je djevojačka čast vred­nija od ljudskog života.“
    Ipak - mučenica
    Međutim, Augustin nije se­be smatrao tolikim mudracem da bi se suprotstavio uvjerenju naroda koji je već onda neke djevojke koje su postupile poput naše Milice štovao kao svete mučenice. Stoga Augustin u slijedećoj, 26. glavi piše:
    „Ali, vele da su se neke svete žene u vremenima pro­gonstva bacale u rijeke da bi Izbjegle nasrtaje na svoju stidljlvost. I tako su umrle, a njihovo se mučenlštvo naj­svečanije slavi u cijeloj Cr­kvi. O takvima se ne usuđu­jem na svoju ruku suditi. Jer ne znam, nije li sam Bog dao da Crkva, na temelju vjerodostojnih znakova, shvati da treba slaviti njiho­vu uspomena. Može biti da je tako. Jer one možda nisu onako postupile po ljudskoj zabludi, nego po božjem na­dahnuću ...“
    Te nas Augustinove riječi upućuju da prije svega vidi­mo što se zapravo dogodilo i što svijet u Kruševcu, krš­ćanski narod po selima ispod Kopaonika i na asfaitu naglo procvalih šumadijskih grado­va o svemu tome misli.
    Službena Crkva nije se, na­ravno, još izrazila o Miličinim krepostima, ali joj je bez imalo krzmanja dala crkveni pogreb. Svećenik Miroslav Stefanović, paroh njezine ro­dne parohije svetoga Arhanđela Mihajla u Dupcima kraj Brusa, održao je nad otvore­nim grobom dirljiv govor u kojemu je pohvalio njezinu vjernost i izrazio uvjerenje da je Bog primio njezinu dušu.
    I njezin biskup, žički epis­kop preosvešteni Vasilije, go­voreći ovih dana na posveti jedne crkve u tom kraju, proslavio je njezino junaštvo i u ime Crkve oštro osudio nemoral koji vodi u nasilje, koji ugrožava čast i dosto­janstvo čestitih djevojaka ka­kva je bila Milica. Djevojke iz cijelog onog kraja pred novinarima, pred televizij­skim kamerama i u privat­nim razgovorima govore o Milici kao o svojoj junaki­nji, a starije se žene pobo­žno križaju, govoreći da se Milica posvetila.
    Tu bi veliki Augustin prignuo glavu i s poštovanjem se poklonio glasu naroda i Crkve, koji je redovito glas Božji. I zacijelo bi pošao tragom događaja, brižno sakupljajući činjenice i izjave. Željeli bismo vjerovati da će baš tako postupiti nadležna crkvena vlast. Jer Crkva, sakramentalna Crkva, koja zna da joj je Bog povjerio naviještanje Evanđelja i kršćanski život u onom narodu, ne može ostati ravnodušna pred znakovima koje, što je i mo­guće i vjerojatno, Bog podiže pred očima ovoga naraštaja.
    A nama je, u okvirima ovog Izvještaja, moguće samo pabirčiti po novinama i iznijeti dojmove iz susreta s Miličinim krajem, njezinom rodbi­nom i Crkvom.
    Izabrala je — slobodu
    Prvi i doista izvrstan no­vinarski izvještaj našli smo u „Ilustrovanoj politici“ od 10. rujna pod naslovom „Drh­tala je kao srna“. Tu su doslovno prenesene posljednje riječi Milice Kostić koje je izgovorila pred kirurgom drom Petrom Mašićem i di­plomiranom pravnicom Olgicom Filipović.

    Milica je re­kla:
    „Zamolio me da mu pozo­vem devojku. Pošli smo lif­tom do jedanaestog sprata. Rekao mi je: zvoni i traži Draganu. Lepo me je zamolio i dopalo mi se što se boji ro­ditelja svoje djevojke. Jedan dečak je otvorio vrata i re­kao: „Uđi, Dragana se če­šlja.“ Navalili su na mene... Hteli su mi telo. Hteli su da iščupaju srce. Da me osramo­te i da mi oduzmu sve što imam. Spas sam našla u ambisu. Zaplivala sam i, evo me, čika Pero. Sad sam slo­bodna“
    Milica se očito nije htjela ubiti, nego pobjeći, obraniti se, makar uz cijenu smrti.
    I istraga je ustanovila da je Tomislav Nikolić, dvade­setogodišnji automehaničar bez zaposlenja, toga jutra pred izlogom robne kuće u Kruševcu pristupio Milici i zamolio je da mu iz stana na jedanaestom katu pozove njegovu djevojku, da se on ne usuđuje sam je pozvati, jer da su joj roditelji vrlo stro­gi.
    Zanimljivo je i tipično za mladi svijet u Šumadiji, a ta­kođer vrlo značajno za pitanje kojim se ovdje bavimo, da Milica prihvaća na ulici razgovor s nepoznatim i da mu je odmah spremna kole­gijalno pomoći.
    Očito nije ri­ječ o nekoj patrijarhalnoj za­tucanosti, kako bi to htjeli neki od stručnjaka koji su se javili u novinama i na tele­viziji. O tome najautentičnije svjedoči mladi advokat Gradimir Moskovljević, koji se dobrovoljno prihvatio da pred sudom zastupa Miličinu obitelj („Politika“ 28. rujna). On kaže:
    „Dobro poznajem te seoske mladiće i djevojke, jer sam i ja iz tih sela pod Kopaonikom. To nisu devojke koje se pasiviziranjem, povlačenjem od sveta čuvaju od susreta sa mladim ljudima i tako čuva­ju svoju djevojačku čast. One su slobodne, otvorene i osejćaju se ravnopravnima s mu­škarcima da polemišu o sve­mu. Ali, one ne flertuju, one cene dostojanstvo devojke i nije, dakle, neobjašnjivo što je ova devojka tako završi­la.“
    U članku iz kojeg uzimamo taj citat Poliitkin komenta­tor Ž. Todorović jasno svje­doči da je Milica „platila ži­votom cenu svoga ljudskog dostojanstva“.
    Žrtvovala se za mnoge
    Spomenuti članak u „Ilustrovanoj Politici« naglašava da je više djevojaka nastra­dalo u tom stanu u kojem se ugnjijezdila grupa obijesnih nezaposlenih mladića.
    To u Kruševcu nije bila tajna, ali djevojke su šutjele skrivajući sramotu, i organi SUP-a bili su nemoćni. U članku doslovno stoji:
    „Ko zna koliko bi to trajalo. Ko­liko bi čestitih devojaka po­srnulo i dokle bi trajalo or­gijanje obesnih i besprizor­nih kruševačkih siledžija da tog kobnog dana nije u „Ru­bin“ (tako zovu visoku zgra­du iz koje je Milica skočila — op. Ž. K.) zakoračila Milica Kostić, čestita devojka, dobra učenica, koja je imala hra­brosti da se nasilnicima su­protstavi najdražim što je imala — životom.“

    Tako novinar Milorad Dobrić izražava uvjerenje da je Milica svojim junaštvom po­služila mnogima, spriječila nova nasilja. I predsjednik Skupštine Kruševca Radomir Micić u istom smislu kaže:
    „Naš grad ima snage da se suprotstavi svakom koji po­teže na slobodu našeg građa­nina, na čast naših kćeri i devojaka, na mirnu igru naše dece. Dogovorili smo se da ovaj nemio slučaj brzo okon­čamo, jer nas je smrt naše omladinke Milice Kostić po­tresla. Mi se stidimo zbog siledžija, ali se u isto vreme ponosimo što imamo takve devojke.“
    O Miličinoj skromnosti i poštenju govorila je Stojanka Lukić, direktor medicinske škole, a Miličin razrednik profesor Miloš Antić spomi­nje kako Milica nije mogla poći s razredom na nagradnu ekskurziju, ali ničim nije odala da je razlog neimaština.
    Lijepo i ponosno umiranje
    Značajno svjedočanstvo da­je kirurg dr Radoslav Marjanović:
    „Milica Kostić je bila kod nas na praksi i svi smo je poznavali kao da je bila u radnom odnosu. Bili smo obavešteni da je neka djevojka bežeći od opasnosti da bude obeščašćena, potražila spas, slobodu u bezdanu. Ne mogu da vam opišem naš re­volt i ogorčenje. U isto vreme bili smo ponosni što imamo takve omladinke. Kad sam čuo da je to Milica, učinilo mi se kao da je moje dete. Svi smo plakali. A samo da znate kako je bila tih poslednjih trenutaka lepa. Dr­htala je kao srna. Iz zenica joj je zračio neki ponos, za­dovoljstvo. A znali smo da je smrt blizu. I kamen bi tada proplakao...“
    To svjedočanstvo o pobjed­ničkom ponosu pred samu smrt, o produhovljenoj lje­poti posljednjih trenutaka, navodi nas da se sjetimo ka­ko vjernici u mnogim mje­stima Srbije rado ističu slične promjene na licima tvojih umirućih, vjerujući da to oni već doživljavaju početak vječnosti.
    Tragom „patrijarhalnog“ odgoja
    Beogradske „Večernje no­vosti“ od 20. i 21. rujna do­nose izjave pravnika, psiho­loga i kriminologa o Miličinu slučaju. Prvi članak nosi naslov „Milica na savesti“, a drugi „Junak naše krivice“. Opazili smo da neki stručnja­ci počinju više Ili manje iz­ravno okrivljavati patrijar­halan „seoski odgoj“ koji je Milicu natjerao u smrt, a mo­gla je ostati živa. Uz vrlo vrijedne izjave o potrebi da naše društvo mladi naraštaj ne samo naobrazuje nego i humano odgoji, o potrebi da se oštrijim pravnim mjerama stane na kraj siledžijama na­šle su se tu i riječi:
    „Siledžije koje su učestvo­vale u tragičnom događaju u Kmševcu stekle su potcjenjivački stav prema ženi u pa­trijarhalnoj sredini. Pod pri­tiskom iste te sredine Milica je morala da izabere smrt. I sada društvo veličajući nje­nu smrt, želi da učvršćivanjem baš patrijarhalnih sta­vova — reši problem. To je nemoguće.“
    Te i takve izjave, dale su nam naslutiti da netko želi unaprijed spriječiti veličanje „patrijarhalnog“ odgoja koji je Milica primila u svojoj ro­dnoj kući. Objavljeni snimci s Miličina sprovoda u Strojincima kao da su izbjegli ne­ke detalje. Brzo smo sazna­li da je Miličina obitelj tra­žila i dobila crkveni pogreb, da je Milica bila krštena, da je bila — po svemu sudeći — kršćanka. Pošli smo pred­stavnicima Pravoslavni Crkve u onom kraju.
    Živa i tiha Crkva
    Već obična vožnja po šumadijskim cestama pokazuje da je Crkva na svoj način ondje živo prisutna. Na autobusnim stanicama i po seoskim putovima često susre­ćemo jednostavne svećenike u propisnim, ali nimalo nje­govanim mantijama, tvrdih pučanskih lica uokvirenih bradama koje ne računaju na kozmetiku.
    Male crkve po­svuda su uredno obnovljene. Vjerski život naročito buja na grobljima na kojima se rođa­ci zajedno sa svećenikom vi­še dana nakon sprovoda sa­staju na molitvu; i gdje su grobovi bez križa zaista rije­tki. Čak su i gradske ulice vidno označene osmrtnicama na kojima se, uz rijetke iz­nimke, ističu masno otisnuti križevi.

    Ali, izravni susret sa svećenicima odmah nam po­kazuje da je ta Crkva neka­ko svjesno tiha i vrlo strogo organizirana; svaki svećenik kojemu se obraćamo uljudno nas prima i odmah upućuje na svog pretpostavljenog. Ni­tko se ne lakomi davati izja­ve za javnost. Ali, iz očiju progovara nepokolebana vjera i neizrečeno bratsko po­vjerenje. Da, organiziranog vjeronauka nemaju. Drže da im to nije ostvarivo. Da, nisu još poduzeli značajnije litur­gijske reforme, ali znaju da njihov narod vjeruje. Koliko god to neobično zvučilo, su­sreli smo diljem Srbije više mladića i djevojaka, mladih intelektualaca, koji rijetko idu u crkvu, koji nisu primi­li gotovo nikakvu sustavnu vjersku pouku, ali bez imalo krzmanja tvrde da su pravo­slavni hrišćani i da vjeruju u Boga, upravo u Isusa Hrlista. I da se toga nikada neće odreći.
    U Kruševcu uz Sabornu cr­kvu sv. Đorđa, u parohjjalnom domu uz arhijerejskog namjesnika, protu Radovana Savića nađosmo više sveće­nika. Dvojica sasvim mladi. Malo riječi, mnogo srdačno­sti. Rekoše nam da su Strojinci u okviru susjedne Žlčke eparhije i da je ondje u Dupcima paroh Miroslav Stefanović.
    Duh svetog cara Lazara
    Kruševac se doista naglo razvio, ali čini nam se, da mu je srce još uvijek u spome­niku koji podsjeća i na cara Lazara koji je odande krenuo u Kosovsku bitku. A narodna pjesma zna da Lazar nije mo­rao pasti, da se mogao priklo­niti jačem „carstvu zemaljskome“, ali da se radije pri­klonio „carstvu nebeskom“. I žena mu carica Milica imala je vjerske snage da nakon katastrofe s više obudovjelih plemkinja osniva manastire koji još uvijek zrače, i ne sa­mo iz prošlosti. Ime Milice, vrlo često u tom kraju, nosi­la je i naša junakinja.
    Putem prema Strojincima ljudi, koje usput pitamo za smjer, upozoravaju nas na mjesto kod Jankove klisure gdje se vojska pred Kosovo pričestila.
    „Da nije vjerovala, ne bi to učinila“
    U Dupcima brižno obnov­ljena mala crkva na kojoj se vidi slika nadvojvode nebe­skoga Arhanđela Mihajla. Zvonik je skucan od nekoli­ko starih greda. Župnika ne­ma kod kuće, ali nas popadija srdačno prima, a bistra kćerkica brzo u kancelariji pronalazi koncept tatina go­vora nad Miličinim grobom da nam ga zanosno pročita. Daju nam jednog znanca da nas povede u Strojince. Selo malo, na koja dva kilometra od crkve, siromašno, ispod groblja na brijegu.
    Miličinu majku Slavku nađosmo pred kućom u poslu. Sitna mrša­va radna žena, suze su već presahle u suhom grču lica, ruke kao same od sebe nešto posluju. Mislimo na Jugovića majku, nemamo snage kopati po tom tvrdom srcu. Pi­tamo je kako je Milicu ot­hranila i odgojila. Slavka širi ruke preko svoje sirotinje, govori o žuljevima, o kupina­ma koje je brala i prodavala zajedno sa svoje četvero dje­ce, tri kćerke i sinom. A odgojila je Milicu, naravno, kr­šćanski, u poštenju. Oni su kršćani, slava im je sveti Đorđe, idu u crkvu koliko mogu, o Uskrsu na pričešće,
    Kada ponovim pitanje jeli Milica bila vjernica, majka me čudno gleda, a jedan od rođaka koji su nam prišli kratko kaže: „Da nije verovala, ne bi to učinila.“
    I gle­da me čovjek nekako čudno, nije čuo da sam svećenik, pa čudeći se što se neki novinar raspituje o njihovoj vjeri i blagdanima, kaže: „Eto, kao što vi službenici imate svoja praznike, tako i mi hrišćani imamo svoje slave i blagdane.“
    Miličin brat Milomir, neobrijan u znak žalosti, zna, kao i majka mu Slavka, da smo došli preko svećenika. Iznosi nam veliku Millčlnu sliku, a zatim dršćući vadi iz ormara kućnu svetinju, dio Millčine odjeće, jednostavne plave hlače koje su nasilnici počeli parati i u kojima je Milica skočila kroz prozor.
    Kaže nam da će dvanaestog oktobra, u subotu, biti na grobu četrdesetdnevni crkve­ni pomen. Datum provjerava iz malog crkvenog kalendarića koji stoji na polici. Kalendarić je siguran znak da je kuća vjernička, da u nju re­dovito dolazi svećenik, a nje­gove izmašćene korice poka­zuju da se često upotreblja­va. Na kućnom zidu kraj ulaznih vrata vide se izresci iz novina, ističe se naslov: „U smrt zbog časti.“ U sobi na zidu na počasnom mjestu sveta slika, ikona.
    Serum protiv smrti
    Penjemo se do groblja. Brat nam pokazuje Miličin križ među mnoštvom vijenaca škola i drugih organizaci­ja. O križ je obješen ručnik; djevojački je sprovod poput svadbene povorke. Na susjed­nom, još svježijem grobu iz­nad križa leprša na štapu trobojnica kojoj je u bijelo polje ušiven veliki crveni križ. Valjalo bi doživjeti je­dan takav sprovod. Odlazeći saznajemo da će se dvanaestog listopada naći nad Miličinim grobom, uz rodbinu i svećenike i srodnike i više grupa đaka iz raznih, čak vr­lo udaljenih škola. lako ni u susretu sa žičkim episkopom Vasilijem nismo mogli sa­znati kako će se Crkva dalje angažirati u ovom slučaju, očevidno ja da Millčino ime već postaje znak za mnoge mlade ljude, ne samo za vjer­nike nego na isti način za sve one koji vjeruju u ljudsko dostojanstvo, u ljepotu i ple­menitost mladenačke ljubavi, te ljudske i kršćanske vrije­dnosti za koje vrijedi živjeti, a također umirati, kad na­stupi trenutak – mi bismo re­kli: vazmeno-misterijski tre­nutak, da se jedino smrću može usmrtiti smrt, kako to kroz stoljeća odjekuje u uskr­snom troparu Istočne Crkve, u pjesmi koju ondje zna pje­vati svaki vjernik: „Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav i suščim vo grobjeh život darovav“ (Krist je od mrtvih uskrsnuo, smrću je smrt usmrtio, mrtvima ži­vot darovao).
    Bez obzira na neposredno rezultate suđenja nasilnici­ma, Miličina smrt već djelu­je kao serum protiv zla, već budi nove nade za novo shvaćanje ljubavi i života.
    Živko KUSTIĆ

    Glas Koncila, broj 20, 6. listopad 1974. godine
     
     
     
     
     
     
     
  15. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Варнава Хвостански Исповедник (ВИДЕО)   
    Овај свети исповедник Божији рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић. У Америције живео до своје осме године када је по завршетку другог разреда основне школе заједно са родитељима дошао у Сарајево где је наставио своје школовање и, с одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. „Одлично је познавао солфеђо, свирао на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик". Жеља му је била да настави своје даље школовање и, заједно са оцем, отишао је у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) од кога је добио благослов за упис на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду.
    Том приликом отац је упознао Епископа Николаја и ca синовљевом жељом да постане монах, на шта је Владика одговорио „да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу".
    Доласком на Богословски факултет у Београду он је горео од жеље за новим сазнањем које би му помогло да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. То посвећење живота Богу он није схватао никако другачије него посветити Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум". „Бити монах, говорио је, значи себе стопроцентно предати Христу стопроцентно, а не половично! И то је мој мотив за монаштво и ништа друго."
     
    У току студија Војислав је друговима саопштио своју жељу за монашењем, Oд које су га они, у свом младалачком заносу, почели да одвраћају, али се ипак нису могли супротставити мудрости и gyxy којим говораше. (cp. )Jan. б, 9-1о).
    Да је заиста био мудар и обдарен, показује његов чланак „Нешто о гордости" који је, као студент, објавио у часопису Светосавље, из кога се јасно види, не само његова мудрост и разборитост, већ и да је изнад свега био испуњен љубављу и да му је живот био непрестано богослужење.
     
    Војислав Настић као студент„У овом чланку, каже Свети Владика Николај (Велимировић), провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење ХХ века није га се дотицало нити успело да га одвоји Oд светих људи раних хришћанских векова".
    Епископ Варнава је био одличан студент и, у року је, 1937. године дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. По повратку у Сарајево, одмах је био постављен за катихету у две школе (у учитељској и у државној гимназији).
    „Освојио је срца младих Срба", сведочи даље Свети Владика Николај и каже да је био њихов духовни вођа и учитељ. Својим делима, а још више својим аскетским животом, искреним и оданим сведочењем Христа Васкрслога запалио је срца младих. Веру и службу Божју коју су интелектуалци ставили на маргину друштвеног живота, он је вратио у центар и тиме духовне и моралне вредности ставио изнад материјалних достигнућа.
    Његов живот се огледао у уздржању од свакога зла, сједне стране, и у чињењу дела милосрђа, с друге стране. Мноштво је сведока његовог милосрђа, људи, жена и деце, које је, не питајући за веру и нацију, нахранио у свом ресторану „Американац", (који је после очеве смрти наследио), и о чему се у граду на Миљацки причало, без обзира што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа ga He зна љевица твоја шта чини десница твоја (MT. б, 3).
     
     
    МОНАШЕЊЕ И РУКОПОЛОЖЕЊЕ
     
    Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у СарајевуМладог Војислава богатство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао.
    „Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона обавио је блаженопочивши Митрополит дабробосански Петар (3имоњић)", који је мученички пострадао од усташа, и чије је име нa редовном заседању Светог архијерејског сабора, 1998. године, унето у Диптих светих Српске православне цркве. Све време Другог светског рата остао је у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске где је делио ратну судбину заједно ca својим народом. Имао је велика и тешка искушења. Наиме, једно од таквих искушења био је и „позив Поглавника НДХ (Независне државе Хрватске) Анта Павелића, да дође у Загреб и прими се епископства Хрватске православне цркве". Ову понуду је, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио, и од тада све време и од једних и од других био прогоњен. Међутим, он се овоземаљских силника није плашио, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље " (1. Јн. 4,18).
    После Другог светског рата, јерођакона Варнаву је блаженопочивши Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ), рукоположио у чин јеромонаха, и произвео у чин протосинђела".
    Митрополит Нектарије га је поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду.
    Ha послу, преданог и верног пастира Христовог, протосинђел Варнава је заорао дубоку бразду у коју је с љубављу сејао благу Peч Христовог Светог Јеванђеља.
     
     
    И3БОР 3А ВИКАРНОГ ЕПИСКОПА ХВОСТАНСКОГ, НАРЕЧЕЊЕ И ХИРОТОНИЈА
     
    Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године протосинђела Варнаву, изабрао за викарног епископа хвостанског.
    Уочи Преображења Господњег, у Саборној цркви у Београду, патријарх српски Гаврило Дожић, уз саслужење епископа: зворничко-тузланског Нектарија и злетовско-струмичког Викентија, обавио је наречење, а сутрадан, на caм празник Преображења Господњег, 19. августа 1947. године, у уторак, у Саборној цркви у Београду, извршена је хиротонија."
    Примивши жезал, Епископ Варнава је одржао беседу која најбоље говори о њему као добром и верном пастиру, храбром истинољупцу и смерном Христоносцу.
    Овом беседом Свети је сасвим јасно показао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја" и да ће се радосно испети на своју Голготу. Из ње се види да је он врло добро познавао стање у коме се налазила Српска православна црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним званичним атеизмом погађа и повлачи ни за милиметар.
     
    ХАПШЕЊЕ, И3ВОЂЕЊЕ HA СУД И ПРЕСУДА
     
    Епископ Варнава на суђењуА сви који хоће ga живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће oд зла Ha горе, варајући и варајући се. (2. тим. з,12-13)
    Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог архијерејског сабора Епископ Варнава је с пуно љубави пошао у Сарајево. Међутим, поред верника тамо га је дочекала и будна Служба државне безбедности која га је непрестано пратила и прислушкивала, а потом и потегла мaч и запела лук безбожнички, у намери да обори невинога и онога који иде правим путем (cp. Пс. 37.14).
    У Сарајеву је Епископ Варнава развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви чиме је привукао скоро сву интелигенцију, али и обезбожене комунисте који су људе делили на две категорије - на оне које су већ ухапсили и на оне које треба да ухапсе. Тако су и младог Епископа Варнаву 25. децембра 1947. године сврстали у ту прву категорију и лишили слободе.
    И поред тога, што се о Епископу Варнави, He само међу Србима већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву због његових дела милосрђа и честитости, причало „да је био човек светог живота", комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње".
    Кривично веће је било састављено од председника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Торовића, док је тужбу заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић.
    На суђењу се појавило неколико сведока који су попут усколебаног мора чија вода измеће нечистоту и блато (cp. Пс. 57.20), лажно теретили Владику.
    Из њихових изјава, као и из саме пресуде, види се да је све било изрежирано и да је био у праву Владика шумадијски Сава (Вуковић), када је рекао да је Епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу.
    После изрицања пресуде од 11 година строгог затвора Епископ Варнава је, са речима Псалмопојца Давида на уснама: „ Газе народ твој, Господе, и достојање твоје муче " (Пс. 94.5), без страха и отпора, смирено и храбро, отишао у затвор. У ћелији је наставио да броји дане, жалећи над безбожницима који ће се вратити у пакао јер заборавише Бога (cp. Пс. 9.17), добро знајући „дa страдања-садашњега времена нису ништа према слави која ћe нam се открити" (Рим. 8, 18), и чврсто се надајући да ћe, као и увек, Христова победа бити последња, јер је знао да „ ако вас руже за Имe Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива Ha вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате " (1. Пет. 4, 14).
    Дакле, он је био потпуно свестан да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, и да је наше страдање, само, због доброг чињења, угодно пред Богом (cp. 1. Пет. 2,20).
     
     
    РОБИЈАЊЕ У САРАЈЕВУ, СТОЦУ, 3ЕНИЦИ, И СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ
     
    После издржаног истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, и после изречене пресуде од једанаест година робије, Епископ Варнаваје упућен у Столац, а потом у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону у злогласној стаклари.
    Пo доласку у 3еницу одмах су му „скинули мантију, а затим га ошишали и обријали", што сведочи његова сестра Добрила Настић (иначе и данас живи у Сарајеву) која гa је у затвору посетила и о Toмe писмом известила Свети архијерејски синод.
    И поред тортуре и разних понижавања Свети Варнава је остао усправан, храбар и достојанствен, што сведочи извештај Владике бањалучког Василија (Костића), у коме се каже; „Од свештеника Душана Млађеновића, који је пуштен из зеничког затвора, сазнао сам да је Епископ Варнава духовно и физички добро".
    3атворска управа није знала шта ћe ca Владиком да ради, пошто је био веома омиљен међу осуђеницима који су га називали светим човеком. Мучили су се и смишљали план како да га се реше. Ha крају су одлучили да би најбоље било послати га у неку другу робијашницу што су и учинили и из 3енице га преместили у Сремску Митровицу.
    На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и стрпали у вагон.
    Дошавши у Славковце, код Сремске Митровице, они су, и из само њима знаних разлога, зауставили воз и од композиције одвојили локомотиву. Негде иза поноћи, никако случајно, на овај воз је налетео други, теретни, који је ударио управо у онај вагон у коме су се налазили осуђеници.
    Том приликом је преко тридесет осуђеника погинуло, а Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником са којим је био везан, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку."
    Превезли су га до сремско-митровачке болнице и таман кад се налазио на операционом столу, стигло је наређење да се забрани лекарима даљи рад. 3аједно са осталим осуђеницима стрпали су га поново на камион и повезли у затворску болницу. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора."
    Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао седам месеци.
    После разних интервенција комунистички властодршци су пристали да Владику Варнаву пусте из затвора, али под условом да он претходно поднесе молбу за пензионисање.
    Свети архијерејски синод, у жељи да га ослободи даљег издржавања казне, саветовао му је да поднесе ту молбу што је он потом и учинио, а Свети архијерејски сабор га је, по добијеној молби, разрешио дужности викарног епископа.
     
     
    БОРАВАК У КУЋНOM ПРИТВОРУ
     
    По изласку из сремско-митровачког затвора Епископ Варнава је упућен у Сарајево, затим у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу и у Патријаршији одакле га је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ преместио у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка.
    У манастиру Гомионици, Епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу много утицао, како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ову светињу, па и на саме стражаре који су га чували. Био је велики молитвеник, или боље речено, сав живот му је био молитва.
    Под сталном стражом Епископ Варнава је, молећи се и сведочећи Христа Васкрслога, у манастиру Гомионици провео пет година и шест месеци. 3а то време је од Светог архијерејског сабора тражио да буде реактивиран.Епископ Варнава у манастиру Гомионици
    Свети архијерејски синод се по овом питању обратио представницима власти, и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио одговор, „да правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту. А питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66. и др. .
    У манастиру Гомионици Епископ Варнава је остао све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке, лично саопштили да му је, 25. децембра 1958. године, истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања."
    Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под сталном стражом која га је непрестано чувала.
    Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, дошао у манастир Крушедол где је „смештен у једну малу узану собицу, са леве стране капеле, коју је сам изабрао, јер га је подсећала на његову робијашку самицу." На себи је имао само једну стару дотрајалу мантију, браон боје коју је носио и у затвору, испод које су биле поцепане панталоне. Примао је малу пензију коју је, по пријему, одмах делио „на све стране, где му је макар када и макар од кога указано неко добро, или где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца своју пензију разделио. Био је стално у строгом посту и молитви. Ово, ..строго" подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада."
    Овде су често, бар једном недељно, Епископа Варнаву посећивали београдски удбаши који су га по сву ноћ убеђивали, претњама и батинама (монаси су често налазили његове крваве кошуље) да потпише „изјаву о слагању и лојалности са званичном политиком, што је он, наравно одбио." Одавде су га, 1963. године, преместили у манастир Беочин где су му стражу удвостручили.
    Међутим, без обзира на честа премештања из манастира у манастир као и на мењање људи који су га чували, јер је Епископ Варнава на себи својствен начин те стражаре брзо преображавао, па ни појачавање страже, што су редовно чинили увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора, њега није могло сломити.

    УПОКОЈЕЊЕ, ОПЕЛО И САХРАНА ЕПИСКОПА ВАРНАВЕ
     
    Епископ Варнава у манастиру Ваведење на СењакуПо сведочењу стрица Епископа Варнаве, они су у четвртак, l2. новембра 1964. године, пре подне, ишли његовим аутомобилом, код зубара где му се у повратку Епископ пожалио да га пробија неки зној. Стигли су у манастир и он се све више жалио да му је хладно, нарочито ногама. Након неколико тренутака патње и бола он се изненада у педесетој години живота упокојио.
    Међутим, знајући да је на исти начин уморен и протођакон Марко Видицки, професор Богословије Светог Кирила
    и Методија у Призрену, као и чињеница да је медицина у то време од стране комунистичких властодржаца злоупотребљавана у политичке сврхе, онда с правом многи тврде да је владика Варнава отрован.
    „Опело, блаженопочившем Епископу Варнави, после заупокојене Литургије, извршили су епископи: сремски Макарије, славонски Емилијан и рашко-призренски Павле, садашњи патријарх српски, са шест свештеника. Опелу је присуствовао и тадашњи патријарх српски Герман и Епископ тимочки и члан Светог архијерејског синода Емилијан. Поред одра стајали су: брат, стриц и најближа родбина. Сахрањен је у манастиру Беочину где и данас почива.
    Овај свети исповедник Божији спада међу најсветлије ликове у „страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па на овамо назвао Ава Јустин Поповић, који је знао да су хришћани позвани дa се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, дa се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају oд зла и чине добро (Јн. 5,29; Пс. 37.27; Рим.12, 9;1.Сол. 5, 22: 2. Тим. 2,19; Јн. 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил. 4, 8). Јер који чини дoбpo, oд Бога је (3. Јн. 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф. 5, 9; Гал. 5, 22,23).
    Дакле, он је знао и био свестан да Гocпoд љуби правду и неће оставити преподобне своје, и дa ће их довека сачувати (ср. Пс. 36.28)." Смерно је носио свој крст петогодишњег робовања, у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, 3енице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору, у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин, увек у својим страдањима борећи се да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је био духовни витез у мантији. Једна изузетна личност несаломљиве снаге и енергије. Један храбри борац за истину и правду. Ватрени родољуб какав се ретко рађа. Искрени и свети архипастир Цркве Христове. Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Диван пример доброте, честитости и поштења. Човек светог живота који је непрестано бдио над собом. И који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Који је горео у тами попут неугасиве буктиње, и коју тама није могла дa обузме (Ср. Јн 1, 5). И који је био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити oд робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8, 18-21).
    3бог свих његових врлина којима се украсио. 3бог срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе. Једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, својом одлуком АСбр.60/зап.8б од 18/5. маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, чији ће се спомен обележавати сваке године 12. новембра.
     
     
  16. Волим
    Bokisha got a reaction from AnaLaz for a Странице, архимандрит Кирил (Павлов): НА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА   
    Уиме Оца и Сина и Светога Духа.
    Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере.
    Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом.
    Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане.
    Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен.
    Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање.
    Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21).
    Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике.
    У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу.
    Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство.
    Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен.
    Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег.
    Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац?
    Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота.
    По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима.
    И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи.
    Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге.
    Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим.
    Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу.
    Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског.
    Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин.
    http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/
  17. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Протојереј Андреј Ткачов: Даље од вести   
    Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе.   Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“   Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетака, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском.   Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности.   Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране.   „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду.   У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру,а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чини ће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1)   Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“.   Извор: Православије.ру
  18. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Епископ бачки Иринеј: Зорана Михајловић опет наступила у улози самопостављеног оберпрокурора (26. октобар 2017.)   
    26. Октобар 2017 - 23:15
     
    Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву.
    Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога.
    Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост?
    Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat!
    http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o
  19. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from StefanLugic for a Странице, Ловци људи   
    После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху.

    И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук.
    А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим. О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина.
    Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. само снажнија од само речи...
      
    Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство. Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе.
    Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом.
      
    И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу".
    Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи.

    Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву?
    Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке.
    Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу.
    Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније.
    http://www.prijateljboziji.com/_Lovci-ljudi/81748.html
    ђакон Ненад Илић
  20. Волим
    Bokisha got a reaction from ines for a Странице, Ловци људи   
    После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху.

    И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук.
    А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим. О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина.
    Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. само снажнија од само речи...
      
    Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство. Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе.
    Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом.
      
    И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу".
    Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи.

    Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву?
    Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке.
    Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу.
    Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније.
    http://www.prijateljboziji.com/_Lovci-ljudi/81748.html
    ђакон Ненад Илић
  21. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from Милан Ракић for a Странице, Ловци људи   
    После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху.

    И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук.
    А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим. О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина.
    Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. само снажнија од само речи...
      
    Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство. Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе.
    Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом.
      
    И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу".
    Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи.

    Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву?
    Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке.
    Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу.
    Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније.
    http://www.prijateljboziji.com/_Lovci-ljudi/81748.html
    ђакон Ненад Илић
  22. Волим
    Bokisha got a reaction from александар живаљев for a Странице, Ловци људи   
    После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху.

    И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук.
    А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим. О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина.
    Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. само снажнија од само речи...
      
    Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство. Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе.
    Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом.
      
    И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу".
    Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи.

    Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву?
    Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке.
    Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу.
    Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније.
    http://www.prijateljboziji.com/_Lovci-ljudi/81748.html
    ђакон Ненад Илић
  23. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Драгана Милошевић за a Странице, Чудна икона   
    Ову причу смо чули од монахиња из обитељи манастира Преподобног Прохора Пчињског, који се налази на југу Србије, свега неколико километара од границе са Македонијом.
     
    Када смо ушли у манастирску продавницу запазили смо необичну икону: био је то светац са крстом у руци (значи то је мученик или исповедник), али није био обучен у традиционалну одежду, већ у војничку униформу. Неко из наше групе је претпоставио да се пред нама налази лик руског Војномученика Јевгенија Родионова, који је до смрти остао веран Христу и одбио да у заробљеништву скине крст са врата, после чега су га мучки убили муслимански чеченски терористи. Али испоставило се да то није био случај: као што смо установили, на икони није био представљен руски војни грб, већ српски. Дохватили смо се лупе и прочитали текст: «Св. Јован Руски исповедник. Помоћник Српском народу». Превод нам, очигледно, није био потребан, али зашто је Свети Јован, руски светац из 17. века, био у савременој српској униформи? Како то да растумачимо? Разуме се да су сви свети наши помоћници, и ту њихова националност нема неки велики значај. Тако се ми молимо за небеску подршку и Светом Георгију Победоносцу или Исаку Сирину, Николају Чудотворцу, или пак Мојсеју Мурину.
    Па ипак, зашто се баш на овом месту налази наш овоземаљски (дај Боже и небески) сународник, Свети исповедник Јован Руски?
    Монахиње су нам објасниле шта је посреди. Сви ми памтимо страшно НАТО бомбардовање 1999. године, због кога је колевка српског Православља, Косово и Метохија, подпала под апсолутну власт исламиста и њихових газди, НАТО «миротвораца». Сећамо се и подсмешљивих васкршњих честитки, које су окупатори исписивали на својим бомбама и ракетама. Од њихових бомби погинуло је више хиљада људи, а главне жртве су били обични људи. Као што је напослетку признао и високи представник УН-а за људска права у бившој Југославији Јиржи Динсбир, балканска операција НАТО је узроковала више цивилних жртава него косовски конфликт, због чијег решавања је та операција и била покренута. Нанета је страшна штета животној средини у Србији, разрушена је привреда. Ако узмемо да у овај час Србија како-тако долази к себи, после много година, а њен народ је, ма како год страшно то звучало, навикао на сталне ратове, онда можемо претпоставити да би завладао потпуни хаос и да би било много више невиних жртава да то бомбардовање није било прекинуто. Да, Србија је морала да то прихвати како не би била у потпуности уништена и разорена. Притом, сами знате да се на тадашњу Русију, вечну наду Срба, није могло рачунати. Али су се зато на руске свеце увек могли ослонити. Исповедник Јован је светли пример кроткости под таквим околностима, у којима су се тада нашли Срби. Он је био у турском заробљеништву и својом кроткошћу је многим људима открио пут ка Христу. Да, у његовом животу није било велике световне победе, није било труба и фанфара, али било је победе Христове, победе кроткости, тихе и светле победе Бога, коме је ближи «глас тих и танак».
    И, како су нам испричале монахиње, Свети Јован Руски се одевен у српску униформу јавио једном светогорском монаху, који се усрдно молио. Светац му је рекао: «Идем да помогнем браћи Србима.» Следећег дана, 10. јуна 1999. године, НАТО бомбардовање је заустављено…
    За хришћане су времена увек тешка, и оно у коме живимо није никакав изузетак. Ако обратимо пажњу на то шта се дешава на Косову и Метохији, тим пре схватамо да се живот на том подручју ни у којем случају не може назвати мирним и срећним. Али се, упркос свему, јеванђељска проповед наставља. И, како су нам рекли монаси овдашње обитељи, неки локални Албанци или чак војници НАТО-а, који су се испрва доста агресивно или с ниподаштавањем односили према Православљу, у један мах постају хришћани: некима од њих очи отварају чудеса, а другима тај исти «глас тих и танак», упознавање са тихим светом Христове љубави, која побеђује свако оружје. Тако да је исувише рано отписивати Православље на Косову и Метохији. Ако је један свети руски сужањ, кроз своју кроткост, могао да приближи Христу на хиљаде људи, зар не могу поновити његов подвиг хиљаде православних Срба, који су се нашли у заробљеништву на сопственој родној земљи?
    Петар Давидов С руског Александар Ђокић
    06 / 10 / 2017
    православие.ру
  24. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Danijela за a Странице, Не дајмо се!   
    Чини се да у православним породицама, нема и не може бити сукоба и још више развода. Али чак и на састанцима свештенства пре неколико година Патријарх Алексије је с болом говорио о распадима православних бракова и бракова свештеника.
     
          
    Архимандрита Тихона (Шевкунов), игумана Сретењског манастира и ректора Богословије, овај проблем не може а да не брине, с обзиром да за време студија богословије већина његових студената ствара породицу. Како сачувати будуће свештенике од грешака? Зашто човек раставља оно што Бог саставља?
    У целини, хришћанске породице наравно, су стабилније него нецрквене породице. Имамо међу парохијанима разводе - што је редак феномен, иако у Сретењски манастир долази око хиљаду људи, и у великој мери су то млади људи и људи средњих година. Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
    Зашто се распадају бракови хришћана
    Први и општи узрок – уживање у свим чарима живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за нас, за свештенство.
    Други разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера - беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није пожељан исход, али се доживаљава као реална варијанта чак и за младе људе, који су тек почели да разматрају брак.
    Срећне, јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за учење и подражвање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица. У Русији у 2012. години на хиљаду бракова долазило је осамдесет развода.
    Постоје горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота, а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји у ствари дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек доживљава као охрабрење за грех.
    Хришћанин мора да се покаје
    Данас често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред, инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали "потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били попустљиви према греху.
    У псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад - метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
    Хришћанин мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле, таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом пастирском решењу корист за хришћана.
    Родитељи не знају како њихова деца живе
    Још један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем, неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није само дежурна брига.
    Пре неколико година, док сам радио у програму за борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова деца.
    У контексту тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од старости од тринаест година.
    Што се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене бројке.
    Као резултат тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
    Породична срећа је разнолика
    Чини се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко сетовао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала, светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након склапања брака.
    Наравно, то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита: постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу те речи - јединог живота.
    Развод је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки напор да се одлуче на уништење брака.
    Данас је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну, духовно се одупирати себичности, хедонизаму, попустљивости и равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради у медицини.
    Не очајавајмо!
    А ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
    Недавно код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
    Пошто након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља препреку његовом новом брачном животу.
    Такви светли и лепи примери истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост. Немојмо очајавати!
    Архимандрит Тихон (Шевкунов)  
    http://www.pravoslavie.ru/srpska/106747.htm
  25. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на александар живаљев за a Странице, Кинонија Свете Горе Атонске отказала гостопримство премијеру Ципрасу   
    Света Гора отказала гостопримство Ципрасу
    петак, 29. сеп 2017, Извор: Бета
      Администрација Свете Горе одбила je да у званичну посету прими премијера Грчке Алексиса Ципраса који је у среду тамо требало да разговара сa руководством Свете Горе, посети манастире и састане се са Васељенским патријархом Вартоломејом, пише конзервативни атински лист "Катимерини" и помиње да су у доношењу те одлуке учествовали и српски монаси.
    "Света заједница" – врховно управно тело Свете Горе, на бурном састанку одлучила је у понедељак да не прими Ципраса у званичну посету и да му не укаже протоколом предвиђене почасти као премијеру, већ му је поручила да на Атос може доћи само као "приватно лице", као обичан ходочасник, пише Катимерини.
    Алексис Ципрас (архивска фотографија) Разлог за ту одлуку је мишљење свештеника Свете Горе да не могу примити премијера који је "прогласио да је атеиста" и који доноси законе и спроводи политику која "погађа православље".
    Међутим, пре две године, августа 2014. године, Ципрас је на Светој Гори био топло прихваћен, тада као вођа опозиције, и без посебних почасти, те је чак затражио и добио "благослов" монаха.
    Од тада се много шта променило, пише Катимерини и наводи да је Ципрасова влада "отворила фронтове са црквом" којој се од самог почетка његовог мандата није свидео, јер су и премијер и посланици његове коалиције СИРИЗА одбили да се закуну на Јеванђеље и "пред богом" – што је уобичајена форма у Грчкој.
    Са друге стране, Ципрасови посланици су Свету Гору ослободили пореза за некретнине ван Атоса, али то није одобровољило свештенство.
    Влада је очито знала каква ће бити одлука Управе Свете Горе, те је неколико сати пре њене одлуке неформално обавестила медије да је Ципрасова посета "одложена због обима посла", износи Катимерини.
    Међутим, црквени сајт је на то убрзо објавио да је "посету премијера отказала сама Света Гора, те до тога није дошло због обима његовог програма како се говори".
    Уз то су у једном манастиру на Атосу – Манастиру Дохијариос, поводом посете Ципраса окачене црне заставе и транспаренти "против антихриста".
    Црквени извори грчког листа коментаришу да су то "невиђене ствари за Свету Гору", "без преседана" у њеној историји и да забрана премијеру да уђе на део грчке територије, на Свету Гору, не само што је несхватљива и правно неодржива, већ представља и "свету непристојност", без обзира на политичке ставове.
    Катимерини наводи да су међу представницима манастира који су се успротивили посети Ципраса петнаест од укупно двадесет на Светој Гори, "била и три у којима су монаси руског, српског и бугарског порекла".
    "Мирнији и пажљивији посматрачи светогорских прилика сматрају да је став 'Свете заједнице' последица атмосфере конзервативизма, понекад са карактеристикама православног фундаментализма који нагло осваја терен на Светој Гори", закључује атински лист.
×
×
  • Креирај ново...