Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Bokisha

Члан
  • Број садржаја

    986
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
  2. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на ............. у ПСИХОЛОГИЈА И ВЕРА   
    Једна од најважнијих ствар на које сам наишао бавећи се трансакционом анализом јесте реченица Томаса Хариса: "Човек је биће које се условљено својом прошлошћу, али и биће које је условљено својом будућношћу''. Ова реченица је било од велике важности за мој лични ''рат'' са психологијом, и са оним што би се могло подвести под детерминистичко схватање човека, као и са једним прећутним укидањем слободе сваког појединца. Није реч о слободи у оном јуридичком смислу, оној коју Орвел једноставно означава у свом исказу да је слобода рећи да је два плус два једнако четри, већ о слободи схваћеној унутар онтологије, унутар самог постојања, из које, опет извиру све остале ''потенције'' слободе... Сколон сам да помислим да моје одушевљење Харисовим гледиштем је била једна интуитивна реакција изазвана ''подсећањем'' на једну много већу истину, много већу пројаву онтолошке слободе и свега што из ње следи, истину коју налазимо у Хришћанству, коју можда не можемо вербализовати али је подразумевамо, некако тајно... у дубини душе... И тако, живећу у Господњем обећању садржаном у речима ''куцајте и отвриће вам се", ових дана сам наишао на неке друге исказе - исказе на које Харисова реченица може бити само појашњавање... исказе и гледишта светог Иринеја Лионског... на његово величанствено и Богом дано виђење човека... на његово тумачење стварања човека Новим Заветом, на стављање Богочовека Христа испред Адама, на сагледавање човека, не кроз Адама који је био на почетку, већ кроз Христа Који се оваплотио касније!!! На идеју да човек није дефинисан и детерминисан Адамовим сагрешењем, падом и несавршеноством, већ Христовом победом и његовим савршенством!!! То је велика тајна човека и фантастична потенција човека - да гледа на себе из будућности - увек кроз оно што може бити а не оно што је био или јесте сада, да буде тиме одређен и тиме детерминисан. СДрећан данашњи празник и свако добро од Господа и Мајке Пресвете!!! (Стеван Симоновић)
  3. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на AnaLaz у Најава духовних трибина и предавања   
  4. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Поуке.орг инфо у Nema više nekažnjenog skidanja slika, kačenja muzike, citata sa interneta...   
    što ste kačili na sajt, kačili ste... a sad razlaz..
  5. Волим
    Bokisha got a reaction from "Tamo daleko" in Душекорисни садржаји   
    Како је велики човек када је - човек
    Свакако да је једна од најзаступљенијих речи свих језика света, реч - човек. Но, истовремено, не постоји ни распрострањенији и растегљивији појам од појма човек. Од лика и иконе Божије до најдубљих дубина таме; од највеће, поред Бога, радости до највеће трагедије и жалости. И, све то стаје у само једном човеку. 

    Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...” 
    Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст. 
    Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит. 
    Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив. 
    О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот. 
    Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.

    Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. 
    Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. 
    То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. 
    Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.
    Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..
    Владика Атанасиије Јевтић
    Извор: saborna-crkva.com 
  6. Волим
    Bokisha got a reaction from Предраг М in Душекорисни садржаји   
    Како је велики човек када је - човек
    Свакако да је једна од најзаступљенијих речи свих језика света, реч - човек. Но, истовремено, не постоји ни распрострањенији и растегљивији појам од појма човек. Од лика и иконе Божије до најдубљих дубина таме; од највеће, поред Бога, радости до највеће трагедије и жалости. И, све то стаје у само једном човеку. 

    Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...” 
    Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст. 
    Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит. 
    Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив. 
    О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот. 
    Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.

    Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. 
    Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. 
    То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. 
    Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.
    Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..
    Владика Атанасиије Јевтић
    Извор: saborna-crkva.com 
  7. Волим
    Bokisha got a reaction from АлександраВ in Душекорисни садржаји   
    Како је велики човек када је - човек
    Свакако да је једна од најзаступљенијих речи свих језика света, реч - човек. Но, истовремено, не постоји ни распрострањенији и растегљивији појам од појма човек. Од лика и иконе Божије до најдубљих дубина таме; од највеће, поред Бога, радости до највеће трагедије и жалости. И, све то стаје у само једном човеку. 

    Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...” 
    Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст. 
    Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит. 
    Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив. 
    О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот. 
    Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога.

    Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. 
    Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. 
    То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. 
    Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.
    Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..
    Владика Атанасиије Јевтић
    Извор: saborna-crkva.com 
  8. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from АлександраВ in Православна порука, мисао дана....   
    Грех је оптерећење за душу
    Свети Јован Кротштатски  
    Мир душе са Богом задобија се, пре свега, кроз будност. Ко води духовни живот и ко се труди за своје спасење, непрестано мора да пази на себе и да контролише покрете свога срца и разума. Непријатељ вреба и тражи да нас зароби. Чим открије неку пукотину, један тренутак непажње, он упада у душу и почиње у њој да газдује. Сваки хотимичан или нехотимичан грех оптерећује душу и руши њен мир. Последице су немир, пометеност, неспокојство и потиштеност. Души је тешко да поново дође у ред. Неопходно је најбрже најунутрашњије покајање срца, по речима: "Призови ме у дан жалости и избавићу те." , (Пс.49,15). Господ познаје наше слабости. Он је спреман да све опрости, чим се искрено покајемо. Ја говорим из искуства.
  9. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Александар Милојков у Одговор Епископа западноамеричког Г. Максима поводом текста Епископа бачког Господина Иринеја „Опасни портпароли“   
    Срби, немојте сада овде да брљавите ко паливатре, већ пажљиво читајте. Ово не треба да буде "српска свађа", већ дијалог. Ако будемо имали хришћанске свести, ова полемика ће постати ОТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ, баш као што су и некадашње полемике отаца то постоле и из којих се данас учимо богословљу. Читајте мало писма Григорија Богослова брату му и саслужитељу Василију Кесаријском, па да видите како га Григорије "напада"... Та писма су данас наша златна богословска ризница. Нека Бог да и нека наша свест и савест то дозволе, да ова преписка наше двојице епископа буде на корист Цркве. Нека слово њихово заживи као богословље. Амин, Боже дај.
  10. Волим
    Bokisha got a reaction from ines in Православна чуда   
    Повратак у живот
    Грчки медији објавили су вест о два чуда новопројављених светогорских светитеља, Пајсија Светогорца и Порфирија Кавсокаливита, које је пренела агенција „Агион Орос“. У питању је исцељење тешко повређеног дечака, кога су лекари буквално обрисали са листе живих.
    Грчки медији су недавно објавили вести о два чуда новопројављених светогорских светитеља, Пајсија Светогорца и Порфирија Кавсокаливита, које је пренела агенција „Агион Орос“. У питању је исцељење тешко повређеног дечака кога су лекари буквално обрисали са листе живих.
    22. априла ове године, 16-годишњи Димитрије Николопулос је пао са крова базена у граду Ксантос и осам дана провео у стању коме. Лекари централне болнице града Кавала (где је пацијент хитно превезен) веровали су да је младић умро, и нису давали практично никакве шансе за његов опоравак.
    Популарни грчки лист "Еспресо" је контактирао Димитријевог оца Василија Николопулоса и свештеника Јована Марелиса који су рекли да је отац Јован благословио дете, када је био у јединици интензивне неге, и молио за његово исцељење. Новинари су објавили обиман материјал о чудесном излечењу дечака до којег су дошли захваљујући интервјуима са поменутим лицима али и другим сведоцима.
    Све је почело тиме да су очајни родитељи чули од пријатеља за свештеника Џона Марелиса, старешину цркве Светог Ђорђа у Ксантосу, који је чувао монашку капицу Старца Пајсија Светогорца.
    "Закључио сам да нисам имао времена да донесем скуфију Старца Пајсија јер је у том тренутку било у далеко у граду Алекандруполису. Најбоље решење у овој ситуацији било је да затражим од игуманије манастира свете Ане, који је подигао Порфирије Кавсокаливит а налази се у близини Ксантоса, да ми да део одежди које се налазе у овом манастиру. Отишао сам у Кавалу где је повређен Димитрије, и почео да се молим за његово исцељење. Дечак је био сав унакажен, "- каже отац Јован.
    Током молитве отац Јован је затражио од лекара и медицинске сестре да му дозволе да реликвијом додирне Димитријеву главу. У тим тренуцима сви су молили за опоравак детета.
    "Рекао сам: "Христос васкрсе", јер се све то дешавало у васкршњем периоду. У твом тренутку, медицински уређаји повезани са младом човеком у коми почели су слати звучне сигнале што је указивало да се нешто дешава са пацијентом" - наставља своје сведочење свештеник.
    Сутрадан, отац Јован је позвао Василија  Николопулоса, дечаковог оца. Детаље тог разговора отац детета је пренео и новинарима: "То је чудо! Дечак је почео да помера руке и ноге! Лекари су препознали да је оно што се догодило - невероватно. Због тешких повреда главе и мозга лекари нису рачунали на опоравак пацијента. Међутим, Димитрију се у  потпуности повратила свест. У мозгу су се у потпуности обновиле функције. Ми смо доживели чудо јер смо се молили заједно. Наш син је спасен!".
    Информације о чуду потврдиле су и монахиње манастира Порфирија Кавсокаливита.
    Скоро две недеље пре овог догађаја у болници у Кавали догодило још једно дивно чудо. У болници 22-годишњем мушкарцу је дијагностикована "клиничка смрт". Родитељи младића положили су сву наду у Бога и молитвеном посредовању Светог Пајсија. У болницу је донета скуфија (монашка капа) Пајсија Светогорца и – младић је потпуно оздравио.
    Информација о овом чудесном догађају потврђена је у болници града Кавале.
    http://www.prijateljboziji.com/_Povratak-u-zivot/74898.html
     
  11. Волим
    Bokisha got a reaction from ines in Православна чуда   
    Неми проговорили, слепи прогледали
    Манастир Тумане налази се у жижи интересовања православних верника, туриста, намерника… О њему се пише, снима, говори. Овде су чудеса свакодневна појава. Ко год је дошао са вером, примио је благослов и помоћ од светих Зосима и Јакова чије се мошти чувају у Манастиру, о чему најбоље сведоче примери живих људи.
    Сведочења многих сагласна су у једном, да су свети Зосим и Јаков помогли небројено пута и исцелили за медицину отписане. Скривен у густим шумама надомак Голупца, манастир Тумане броји пуних шест векова непрекидног постојања. Време настанка, личност ктитора и живот средњовековне светиње остали су тајна за историјско памћење.
    О манастиру, како то само народна љубав може, говори до данас живо предање… О славном Обилићу, Косовском боју и светом старцу, пустињаку Зосиму, пристиглом са далеког Синаја. Данас се манастир Тумане налази у жижи интересовања православних верника, туриста, намерника… О њему се пише, снима, говори. Прелеп природни амбијент у којем се налази, чиста и брза планинска река, сама манастирска црква попут горостасног сведока времена, мали зоо-врт, древна испосница, необична гостопримница! Све су то, чини се, потенцијални разлози оживљавања древне светиње. Међутим, тајна се крије у нечему много дубљем…
    Два светитеља чудотворца
    У манастирској цркви чувају се нетрулежне мошти двојице светитеља, Преподобног Зосима Синаита, на чијем гробу је и настао манастир, као и Преподобног Јакова Новог, готово нашег савременика, ученика Светог владике Николаја. Сваког дана затећи ћете многобројне људе како се моле и вапе за помоћ крај моштију туманских светитеља. Сведочења многих сагласна су у једном, да су свети Зосим и Јаков помогли небројено пута и исцелили за медицину отписане. У овом светом манастиру чудеса су свакодневна појава, ко год је дошао са вером, примио је благослов и помоћ од светитеља. Примери живих људи најбоље нам говоре о томе.
    Унука проговорила, бака прогледала
    „Посетили смо Манастир Тумане са ходочасничком групом половином јуна 2017. Мојој унуки Д., која није могла да говори, прочитана је молитва код моштију светитеља. Потом, на радост свих, девојчица је проговорила. Понела сам из манастира воду са извора Светог Зосима. Прочитала сам да је светац помогао многима који су имали проблеме с видом. Умила сам се водом и вид се повратио на око на које нисам видела”, забележила је Сузана из околине Лесковца.
    Исцељење од тешког напада гастритиса
    Мина С. из Београда болује од тешког облика гастритиса. Сваки напад завршавао се код лекара, уз инфузију и обавезну терапију. „Око Петровдана 2017, мене је једне вече ухватио озбиљан напад гастритиса. Дете нисам имала коме да оставим. Помолила сам се Светом Зосиму Туманском, за кога сам иначе веома везана, и попила сам неколико капи светог уља од његових мостију. После неколико минута, бол се умирио и све је само од себе прошло, што се до тада никада није дешавало.“
    Уз помоћ светитеља пробудио се из коме
    „Услед погоршања здравственог стања, три дана сам био у коми. Моја ћерка је чула за манастир Тумане и позвала је братију да се за мене помоле Светом Зосиму. Сутрадан, неочекивано сам се пробудио. То се десило крајем јуна 2017. и чим сам се опоравио, дошао сам светитељу у манастир да се захвалим”, посведочио је Драган Ј. из Смедеревске Паланке.
    Циста нестала помазивањем уља светитеља
    И. В. из Београда је 23. јула 2017. записала: „Неколико година сам на леђима имала цистичну израслину попут куглице. Пре извесног времена, почела је да се увећава и боли. Помолила сам се туманским светитељима и болно место у знаку крста помазала уљем од њихових моштију. Куглица се размекшала и смањила и готово се у потпуности повукла.“
    Силом светитеља проблематични младеж је нестао
    „На лицу ми се појавио младеж, који се непрестано ширио. Дошао сам у манастир Тумане. Ту ми је прочитана молитва код светитеља и замолио сам га да ми помогне да ми се тај младеж уклони. Када сам дошао кући из манастира, приметио сам да ни младежа, нити трага од њега, на месту где је био нема”, посведочио је Тома из околине Свилајнца. Ова и многа друга сведочења, која из дана у дан попуњавају летопис манастира, јасни су сведоци народне вере и љубави. Осећајући благодат светиње, манастир Тумане назвали су „ђердапским Острогом“. Многи долазе тужни, а одлазе радосни. Сигурно је, ко једном дође и осети благослов Божји, туманској светињи увек се враћа. 
    Мошти Светог Нектарија
    Благословом Божјим и љубављу архиепископа михаловско-кошицког Георгија, манастир Тумане добио је на дар честицу моштију Светог Нектарија Егинског, широм света познатог чудотворца и исцелитеља од карцинома и леукемије. Владика је доневши мошти братству манастира на дар рекао да је њихова мисија у свету да се пронесе слава Божја и слава Светог Нектарија и да кроз њих људи добијају исцељења. Владика је такође поручио да је део моштију Светог Нектарија у манастиру Тумане сигурно највећи део који се у Србији чува, те да се нада да ће народ долазити у ту светињу да се, поред моштију великих чудотвораца туманских Зосима и Јакова, поклања и моштима Светог Нектарија. Архиепископ Георгије даривао је мошти Светог Нектарија манастиру у знак чудесног избављења и спасења од сигурне смрти молитвама Светог Зосима Туманског Чудотворца. Мошти Светог Нектарија сваке недеље ће бити изношене верном народу на благослов и целивање после Свете литургије.
    Извор: alo.rs
    http://www.prijateljboziji.com/_Nemi-progovorili,-slepi-progledali/81787
  12. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Рапсоди у "TO MOŽE SAMO PRAVOSLAVLjE": Lajfkoučing nema potencijal da isceli čoveka   
    "TO MOŽE SAMO PRAVOSLAVLjE": Lajfkoučing nema potencijal da isceli čoveka
    Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo
    Oliver Subotić / Foto Tanjug
    Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo i da mu je potrebno isceljenje, kaže za Tanjug uoči vaskršenjeg posta prezviter Oliver Subotić i upućuje da to isceljenje vekovima nudi Pravoslavna Crkva.
    “Jedan pravoslavni teolog kaže, kada bi sveti oci živeli u naše vreme, oni teologiju nikada ne bi poredili sa filozofijom nego sa medicinom, jer teologija treba da leči čoveka”, navodi Subotić, koji je početkom godine objavio drugo izdanje knjige "O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše", koja odgovara na neke dileme odgovarao na brojna pitanja koja interesuju vernike, ali i ateiste.

    Pravoslavni pristup čoveku, kaže, usmerava ka Bogu, ka Hristu, jer isceljenje bez Božije blagodati nije moguće, a, kako kaže, savremeni čovek poseže za nekim površnim rešenjima koja suštinski ne rešavaju problem, jer ne isceljuju um i srce, a tome pribegava, jer oseća nedostatak mira i radosti, možda čak i ne može da definiše šta nema, premda oseća da mu nešto nedostaje.

    Upozorava da pristup “dovoljno je misliti pozitivno” može dovesti čoveka u stanje samoobmane da je on zaista isceljen i da je rešio problem, dok unutra “strasti tinjaju, muče čoveka i lome ga, a da on nije toga ni svestan”.

    “Taj ''lajfkoučing'' omogućava čoveku spoljašnje funkcionisanje i na neke kratke staze rešavanje ''ovozemaljskih'' problema, a u unutrašnjem smislu nema potencijal da isceli čoveka, jer nema odakle da pruži iscelenje, koje bez blagodati Duha Svetog nije moguće”, kaže Subotić.

    Kako kaže, mas mediji su učinili da je dalekoistočna tradicija svima poznata, a mali broj ljudi čak i na ovim prostorima je svestan da pravoslavlje ima ogromno blago unutrašnje, umne molitve i metod sticanja istinskog umnog mira i prosvetljenja, i navodi primer "kružnog kretanja uma" o kome govori upravo pravoslavno hrišćanstvo.

    Veliki broj “gurua” i opštu popularnost joge i meditacionih tehnika vidi kao posledicu duhovnog pustošenja posle Drugog svetskog rata i nemogućnost Crkve da slobodno deluje u posleratnom vremenu, ali i kao posledicu nedovoljnog rada sa vernicima u naše vreme.
      Na pitanje da li je suština da čovek “izgubi ličnost u bezličnom okeanu nirvane” i pronalasku mira kako to zagovara budizam, a o čemu se malo govori, Subotić kaže da je upravo takva ideja opasna.

    “U budizmu čovek postiže mir tako što gasi svoju ličnost, a u pravoslavlju čovek dobija mir tako što isceljuje svoju ličnost u zajednici sa ličnošću Božijom. To su dve potpune različite koncepcije. Šta ima radosno u gašenju ličnosti? Zašto smo zadobili energije ako treba da ih ugasimo?”, kaže Subotić i dodaje da se tu treba zapitati zašto je ličnost uopšte stvorena ako na kraju treba da se ugasi i uroni u nešto potpuno bezlicno.

    Subotić napominje da je najbolje da loše misli, naročite one koje su mračne, čovek molitveno odseca i odbacuje i da ne ulazi u “razgovor sa njima”.

    Takođe, ukazuje da ljudi osećaju misli koje drugi čovek ima prema njima, bez obzira što ih ne izgovara i preporučuje da u konfliktima u misaonom pogledu ne gajimo neprijateljstvo već da usmeravamo prema ljudima dobru energiju, kroz molitvu.

    U knjizi “O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše” Subotić je odgovarao na brojna pitanja koja postavljaju vernici, ali i ateisti, poredio je svetske religije, govorio je o pravoslavnoj veri kao istinitoj, ali bez nametanja.

    “Nisam pokušao da dokažem Boga, ostavio sam slobodu svima, ali sam želeo da čitaocu ostavim neki trag prema kojem može da prepozna Istinitu Svetlost i da dalje sam traga”, priča Subotić.

    Ako ćemo da uporedimo svetske religije, ne treba da upoređujemo samo učenja, napominje on, iako na tom nivou odmah možemo primetiti gde je najuzvišenije ucenje i postavlja pitanje u kojoj svetskoj religiji se, osim u hrišćanstvu, može naći ljubav prema neprijatelju.

    Ističe da su istiniti ljudi, odnosno svetitelji, najveći argument istinosti pravoslavlja.

    Knjiga koju je nedavno objavio je, kaže, imala specifičan put i nastala je na osnovu njegovog duhovnog iskustva i traganja koje je pretočio u štivo.

    Želeo je da na taj način pomogne ljudima koji možda sada traže na način na koji je on tragao pre vishe od dvadeset godina i postavljao sebi razna, pitanja poput problema postojanja zla u svetu. U knjizi se bavio i otklanjanjem stereotipa o religiji koji su iz nekog razloga i danas uvreženi u društvu.

    “Ne u želji da ubedim. Ne verujem u metode dokazivanja koji čoveku ne daju mogućost izbora, nego u želji da ukažem na jednu perpsektivu koje čovek možda nije bio svestan i da probudim njegovu moć prepoznavanja”, napominje Subotić.

    Na pitanje da li crkva može da iskoristi nove kanale komunikacije budući da su u savremenom vremenu popularni “jutujberi” i blogeri, Subotić odgovara da često naglašava da crkva nikada nije bila moderna, ali da jeste uvek bila savremena, te da crkva koristi informacione tehnologije, ali koji su prikladni.

    “Jutjub je misionarski koristan, možete postaviti interesantna predavanja, pravoslavne filmove, razne klipove koji su duhovno poučni i crkva to i čini u meri u kojoj je to potrebno. Sa druge strane crkva ne želi da se takmiči poput drugih, u smislu ko će postaviti više klipova, imati više lajkova, a još manje da od sveštenika pravi jutjubere”, kaže Subotić.

    Smatra da se ne sme izgubiti živi kontakt vernog naroda sa crkvom, jer bez toga ljudi neće moći da isceljuju svoje duhovne rane.

    “Svaki medij, pa nek je i najsavršeniji, je ipak neka vrsta posrednika. Mi ne možemo da se pričestimo putem medija. Ne možemo da napravimo elektronsku crkvu i da budemo posmatrači liturgije. Moramo fizički da budemo tu i fizički da primimo pričešće. Tu je vrhunac našeg života u Hristu”, kazao je on.
    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:782050-TO-MOZE-SAMO-PRAVOSLAVLjE-Lajfkoucing-nema-potencijal-da-isceli-coveka
     
  13. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на ana čarnojević у Zašto su jake žene naporne?   
    @Bokisha 
    ma..one su njega optuzile da nije nadlezan da se bavi vaspitanjem dece, da to sto on prica nije naucno utemeljeno, on je njima odgovorio 
     да је професор развојне психологије др Јован Мирић са Филозофског факултета једини психолог који је урадио преглед стручне литературе у вези са телесним кажњавањем деце и 2011. године објавио чланак у коме се каже „када останемо на терену емпиријских налаза психолошких истраживања, немамо никакав чињенички заснован доказ против сваког коришћења телесне казне у васпитању деце. 
    sto znaci da ni one nemaju naucne argumente da mu zabranjuju da je protiv zabranjivanja da se dete lupi po dupetu i kraj price.
    ako je vec do nauke i strucnosti 
  14. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на ana čarnojević у Zašto su jake žene naporne?   
    ovde je spisak profesora sa Katedre za psihologiju na Filozofskom.
    Peticiju protiv Milivojevica su potpisali samo  docent dr Iris Zezelj i vanr. prof Dusica Filipovic Djurdjevic. Koliko vidim Djurdjevic nema dodirnih tacaka sa decijom ili razvojnom psihologijom http://www.f.bg.ac.rs/zaposleni?IDZ=935 a Iris se bavi socijalnom psihologijom. http://www.f.bg.ac.rs/zaposleni?IDZ=233
    ako je to nekom referentno okej. meni nije.
    npr Dr Snezana Svetozarevic se bavi psihologijom porodice. Da li  se izjasnjavala sta misli o Milivojevicevoj teoriji nemocnih roditelja?
    http://www.f.bg.ac.rs/zaposleni?IDZ=736
     
  15. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на ana čarnojević у Zašto su jake žene naporne?   
    Nije tacno da su peticiju protiv Milivojevica potpisali najeminentniji strucnjaci. Potpisnik je npr terapeut mog klinca, obican logoped. Ona sigurno ne moze da procrnjuje strucnost dr. Milivojevica.
    Niti su potpisalli deciji psihijatri a znam ih sve. Te pedagoskinje i psiholoskinje sto su se ispotpisivale mogu da se slikaju sa svoje 4 godine na Filozofskom u poredjenju sa tim ljudima.
  16. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Glas razuma у Zašto su jake žene naporne?   
    Zanimljiva tema.
    Bogatstvo je u različitosti, a krajnosti su maska potisnutih slabosti.
    Ima logike što dr. Milivojević spominje prikriveni narcizam, o bilo kojem spolu da je riječ. A narcizam je ništa drugo nego strast koja ima dvije medalje: taštinu i gordost. Kad se projavljuju, iza njih slijedi osjećaj krivnje, a onda i (nad)kompenzacije, perfekcionističke neuroze, manipuliranje, sebičnost pod vidom dobra, samospašavanje bez priznanja pogreške itd.
    Ima i jedna "teološko" slika napetosti odnosa između muškarca i žene, koja pritajeno čuči negdje u području strasti i vodi u krajnosti kod muškaraca i žena. Muškarac se gordi: "Ja sam prvi.", a žena mu zavidi: "Zašto ja nisam prva?"
    U tome je i suština pada. Jer samo Bog je broj 1. A pali duhovi, a onda i ljudi, nisu se "onomadne" uspjeli pomiriti s mišlju da je za sve druge i više nego dovoljno dobro da budu broj 2. I danas se muče s time.
    Dok čovjeku ne bude dano da to osvijesti, razvijanje talanata, međusobni odnosi, čak i oni "altruistični", mogu biti motivirani egolatrijom i idolatrijom. Svoditi se na ogledanje sebe u svemu, razvijanje taktika i vještina da nam se drugi pokloni.
    Izgleda da u korijenu svih međuljudskih, društvenih, političkih odnosa postoji i mračna, narcistička strana želje za dominacijom zbog dječjega straha od suočavanja sa realnom slikom o sebi i sklonosti da padamo u grijeh. Odnosno, želja za oboženjem bez Bog i preumljenja.
    Lukavi demoni dolijevaju ulje na vatru, zavađaju da bi oni vladali, jer su ljubomorni na ljudski rod. A rane, koje krhki dječji ego zadobija u djetinjstvu, kada nije još spreman nositi se s njima, preko odraslih nanose upravo oni. Ta se iskustva zabetoniraju negdje u podsvijesti kao destruktivne psihološke obrane, koje progovaraju kroz krajnosti i strasti. "Maliciozni kod" prenosi se potpuno nesvjesno transgeneracijski, dok s pomoću Božijom ne osvijestimo i ne raslabimo virus iznošenjem na svjetlo i uzimanjem svježega zraka.
    Hristološki motiviran rast i razvoj ličnosti i talanata je melem za sve krajnosti. Točnije Hristos kao terapeut i uzor u kojemu je izmiren čovjek s Bogom, samim sobom i drugim ljudima. Ali za taj rast potrebno je poslušanje da prvi bude posljednji, a posljednji prvi i borba do posljednjega daha.
    Naravno, svi odnosi koji nisu istinski altruistično ili hristološki motivirani mogu biti i te kako naporni.
  17. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Агница у Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?   
    Па да.. " образ под дупе" и ето ти петље данас.. 
  18. Волим
  19. Волим
  20. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на obi-wan у Марко Радаковић ("Авденаго"): Говори свети Сава!   
    "Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.
    Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.
    Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.
    Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.
    Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.
    А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?
    И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?
    Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.
    Шта ико има од мртвог Светог Саве?
    Кажете да сам жив?
    Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!
    Испуните храмове молитвом!
    Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!
    Поштујте знање више од имања!
    Цените доброту више него титулу!
    Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине!
    Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!
    Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!
    Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.
    Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.
    И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.
    Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.
    Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.
    Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.
    Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.
    Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.
    Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда.
    О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!
    Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...
    Али морате схватити.
    Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.
    Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.
    И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима.
    Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.
    Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.
    И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
    Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
    Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
    Кад год свет мерите платом и престижем.
    Кад год продате себе због пролазног ужитка.
    Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса.
    Кад год заборавите старе, болесне и потребите.
    Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
    Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи.
    Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
    Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи.
    Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
    А много је, сувише, уплакане деце у Србији.
    Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.
    Због њих вам говорим:
    Оставите се злог пута! Одмах!
    И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.
    И остаћу жив.
    Ви сами себе закопавате и убијате."
  21. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на JESSY у Препустите се вољи Божијој и благодарите Богу   
    poznat mi je vec taj stav, ali kao sto vec negde rekoh,  zasto niko od svestenika ne pise, razgovara, drzi predavannja o braku...a ljudima je veoma potrebna  duhovna pomoc i savet....recimo , starac Pajsije je dosta savetovao ljude koji su u braku....i svestenici preporucuju ljudima da ga citaju...tako i dosta svetitelja koji su takodje bili monasi...na kraju krajeva, ako su isti davali savete iz svih ostalih sfera ovog zivota, zasto onda ne bi i o braku...                                            
  22. Свиђа ми се
    Bokisha got a reaction from Nikola Stojanovic in Neprijatelji u svakodnevnom životu   
  23. Волим
    Bokisha је реаговао/ла на Katarina1973 у Samoca u zivotu udvoje   
    Ja ni ne volim te potrosacke praznike, kad sam pomenula samocu, mislim na ono lepo sto ti donesu, da ides na Bozicnu liturgiju, da uzivas u cesnici, smehu i radosti porodice i prijatelja za praznike, da osetis da ti dusa i srce puno radosti i lepote, jer si sa dragim ljudima na praznik
  24. Волим
    Bokisha got a reaction from Katarina1973 in Samoca u zivotu udvoje   
    Pa možda je prilika da se praznici dožive i shvate na pravi način.da se proslave mimo uobičajenih  potrošačko tresi mesi okupljanja.
  25. Волим
    Bokisha got a reaction from Katarina1973 in Samoca u zivotu udvoje   
    Pa kao prvo da shvatiš da nisi sama.Bog je uvek tu al samo kolko mu mi dopustimo ...
×
×
  • Create New...