Jump to content

θεατής

Члан
  • Број садржаја

    0
  • На ЖРУ од

Репутација активности

  1. Волим
    θεατής је реаговао/ла у Ово је прича о светом човеку, деда Живану из села Александровца   
    Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати.



     
    Пречасном оцу Ивану
    уреднику православног сајта
    „Живе Речи Утехе“
     

     
     
     
    Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања.

    Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем.

    Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа.

    После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“

    Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја.

    Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао.
    „Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена.

    У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“
    „Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“

    Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“

    „Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом.

    Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“

    Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све.

    „Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди.

    Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га.

    После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“

    Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео.

    На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле!

    Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима.
    Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан.

    Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло.
    „Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“



    Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом.






    На св.Луку апостола
    свештеник Бобан Ристић
    31.октобра 2011.г.
     
     
     
  2. Волим
    θεατής је реаговао/ла у Дядо Добри в България (сигурно сте видели његову фотку на ФБ)   
    Вероватно сте , драги форумаши , негде већ видели ову фотографију а можда и знате ко је овај декица?!
    Ако нисте ево сада је прилика да се мало боље упознате са декицом !

    Овај декица се зове Добри - Добре и на изглед изгледа ( за неке ) веома чудан али у питању је једна интересантна личност коју познаје цела Бугарска.

    Вероватно вам изгледа да је просјак или Јуродив?!
    Сигурно је и једно и друго али поред свега краси га нешто што ретко ко има данас на овоме свету - племенита личност!

    Наиме, ради се о једном старцу из Бугарске, који је пуки сиромах, а даривао је Бугарској Православној Цркви преко 20 000 еура. Сваки дан стоји у храму и проси, али не за себе, већ све скупља и даје Цркви. Највећи је дародавац Цркви у последњих неколико деценија, као појединац. И то, пешачи неколико километара до цркве, а онда и назад. Зову га Праведник из Бајлова.

    Веровали или не овај декица је ушао у 99.год.свога живота а изгледа доста млађи!

    Благодат Божија дише свуда па и код деке Добре!

    Ево и једног врло поучног снимка као пример како све можемо чистим срцем угодити Господу не грабећи све за себе.

    Снимак је направљен 2010.г.када је Дека имао 96.године!
  3. Волим
    θεατής је реаговао/ла на Бјелопавлић у „ Оче МЕНИ БОГ НИКАД НЕЋЕ ОПРОСТИТИ“   
    Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија обављам пастирску дужност у „Заводу за извршење кривичних санкција“ у Спужу и то од 2005 године.Ово је једна од прича:

    Био је Васкрс 2005 године,мој први одлазак у затвор ради причешћа.Лагао бих када би рекао да нисам имао трему,али телефонски разговор са митрополитом неколико дана пре ми је ипак разбијао трему.Чим сам завршио Васкршњу литургију у мојој парохијској цркви упутио сам се са монахињама из манастира Ждребаоника у КПД.На улазу ме је сачекао начелник и накратко ме упознао са правилима установе и планом где ћемо све ићи.Али један догађај те године заувек ће променити неке моје ставове којима сам „слепо“ робовао.
    Ушли смо у полуотворено оделење.Ту бораве затвореници који су полуслободњаци.После кратке беседе приступио сам причешћу,водећи рачуна ко је крштен.Монахиње су делиле васкршња јаја уз поздрав –Христос Воскресе- док су две певале тихо тропар васкрса.Иза мене су стајали чувари.Међутим ,док сам причешћивао чуо сам тихи глас који је рекао „-Мени,Бог никад неће опростити“.Нисам реаговао одмах јер сам мислио да је то рекао неко од стражар.Опет се зачуло,али овај пут мало гласније-„оче,мени Бог никад неће опростити“.Пажњу ми је привукло оно „оче“.Окренуо сам се и видео између два стражара човека који је био висок два метра.Вратио сам се причешћу и кад сам завршио са причешћивањем,окренуо сам се ка том човеку и рекао-„Брате уколико се покајеш,Бог не само што ће ти опростити,већ имаш шансу да постанеш нови Свети Василије (Острошки).Још увек ми је пред очима његов поглед кад сам поменуо светог Василија.

    Прошло је неколико дана после Васкрса,мислим да је био Источни петак.Звали су ме из затвора да дођем,пошто један затвореник је тражио „верски обред“.Спаковао сам се и отишао.Чим сам стигао одвели су ме у полуотворено оделење.Ушао сам у неку просторију која је имала шанк.Било је неколико затвореника који су одмах устали.Један од њих ме је повео у једну собу.Ушавши приметио сам да је у соби било мрачно,Познате зелене завесе су биле на прозорима и неко је седио за столом.Тај неко је проговорио-„значи,ипак Бог ће ми опростити“.Препознао сам тај глас.То је био онај брат што је два пута за Васкрс шапутао иза мене.Спуштајући торбу да седнем одговорио сам му –„То зависи од тебе“.Да скратим почео је брат М. да прича своју причу.У свет криминала је ушао сам 20 година,касније када је „пао“ због убиства,оптужница му је спојена и са разбојништвом,насилничким понашањем тако да је био осуђен на 20 година.Све је причао и то је трајало сигурно два сата.Рекао ми је како је већ 12 година у затвору.А имао је 21 годину кад је дошао.После ми је и признао да све што је стекао криминалом да је све продао и да од новца који му шаљу браћа из иностранства да тај новац већ 12 година шаље мајци од човека којег је убио.Значи покајање је имао и пре мене.Потом сам разговарао са њим и после разговора сам му прочитао разрешну молитву.Сутрадан сам отишао рано ујутро да га причестим.Брат М је заплакао после причешћа.После годину дана брат М је изашао из затвора.Биле су две амнестије (једна од преседника Вујановића).Оженио се (ја сам га венчао) и добио је сина (ја сам му крстио сина)


    Сада је 2012,брат М долази на сваку литургију,исповеда се једном месечно.Понекад ме и посрами каква му је исповест и шта све исповеда.Пости све постове.Питам се шта би било са њим да сам тог Источног петка 2005 године почео причу о канонима и епитимијама.Где би сада био брат М.
×
×
  • Креирај ново...