Jump to content

Manastir Bradaca

Члан
  • Број садржаја

    403
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Репутација активности

  1. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на Јереј Дејан Трипковић за Наслов блога, ДЕЧАНСКЕ ПРИЧЕ - АРХИМАНДРИТ АЛЕКСЕЈ БОГИЋЕВИЋ   
  2. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Терапија   
    Врата су се скоро бешумно отворила и ја сам ступио у високи, минималистички пројектовани хол. Иако су зидови били обложени зеленим и плавичастим мермерним плочама, пројектант се потрудио и извео једно чудо које ме је посебно нервирало: у том холу није било одјека. Нервирало ме је просто јер се савршено уклапало у општу слику: живим у свету без одјека, у мутавом свету. То је био мој проблем Годинама већ покушавају да ме лише мог проблема.
    Имао сам заказано у 17 часова и 45 минута. Доктор Милић ме је чекао у својој ординацији на петом спрату увек у истој фотељи, увек у истом положају, увек у исто време. Он је био једнако безнадежно исти као и ја, само се моја непромењивост сматрала поремећајем, а његова стручношћу. Мој поремећај... Или моја болест? Како назвати то стање, када ти је очигледно оно што нико други не види? Радили су ми стотине рендгенских снимака, десетине ЕЕГ-а, сумњали на схизофренију, затварали ме, отпуштали ме – увек уз пластичне осмехе који су ме секли као листићи катане.
    Лифт се полако успињао и из стаклене ауле пружао се поглед на некадашњи Трг краља Александра. Студенти су седели математички равномерно распоређени по клупама, нездраво апатични. А дан је био прелеп и град се купао у сунцу. Тишина је, међутим, била злокобна. Због уредбе о горњој граници нивоа буке у граду забранили су коришћење звонâ и католичка црква – заборављена у уличици иза факултета – морала је, као уосталом и све остале, да умукне.
    Милић се благо осмехивао. „Причајте, Родољубе, све ми причајте“, рекао је кад се утишало седиште фотеље у коју сам се сместио. Тако је том фразом отпочињао сваку сеансу, још од прве. Вероватно је с почетка хтео да тим као пријатељским ставом задобије моје поверење. Емпатија се учи, а др Милић је стручњак. У извештаченом свету он је шампион. Било како било, са том фразом је наставио и касније, јер у случајевима какав сам ја рутина је од велике важности. Знао је Милић шта ради. Али, ни ја нисам био будала. Само, од кад знам за себе принуђен сам да се смирујем. Покушавао сам да сачувам бар по неки слободан избор у свету где је све било унапред одмерено и испрограмирано.
    „Шта желите да Вам кажем?“, питао сам смирено.
    „Све“, рекао је Милић уз онај укочени, мртвачки осмех. „Како сте провели седмицу?“
    „Погледао сам неколико филмова, нисам ишао никуда... Радио сам“, изговарао сам апатично као и сви други.
    „Изнајмили сте филмове? То је интересантно...“
    „Не, скинуо сам их.“
    „О!“ – осмех му је остао исти, узраз лица као учвршћен формалином, очи једнако стакласте; код др Милића се неугодно узбуђење одражавало на гласнице. Глас му је постајао за нијансу дубљи и храпавији. И за нијансу је спорије изговарао речи. „Поново су Вам прикључили интернет?“
    „Да“, одговорио сам безизражајно. „Уз све оне мере које сте предложили Ви и социјални радник“, рекао сам.
    „То је лепо...“ Пауза. „Шта сте гледали?“
    „Најзанимљивији ми је био један стари, са много оскароваца. Зове се Ђавољи адвокат. Играју Кијан...“ Нисам стигао за завршим. Прекинуо ме је.
    „Тај филм није добар за вас, Родољубе. Зар Вас систем није упозорио на то?“
    „Сервер није тражио приступни идентификациони кључ, па сам помислио...“
    „Видите, Родољубе“, почео је Милић смирено, али некако гестаповски непоколебиво: „На жалост, још увек постоје сервери и локације које се отржу контроли. Иза њих стоје збуњени и неретко болесни људи.“ Заћутао је. „Колико већ има како Вам је изречена мера обавезног контакта са терапеутом?“
    „Мислите уопште, или везано за Вас?“, упитао сам.
    „Мислим уопште, јер то не решава суд. Терапеут и напредак су касније ствар социјалног радника“, рекао је.

    Говорио је о мом петљању са судским системом и социјалним службама и све време се смешкао. То ме узнемиравало. Кад сам био клинац била је нека секта... Не сећам се како се звала, имали су кућу у мом суседству, у њој нико није живео, него су се ту окупљали. Суботом је пред том кућом било много аутомобила, са регистарским таблицама из других, далеких градова. А преко седмице они би се размилели из те куће, куцали на врата, делили неке шарене листиће (сећам се да се на њима стално појављивао један лик, који је подсећао на младог Чака Нориса), били су тихи као мачићи и стално насмејани. Комшиница Смиља је једног дана рекла како су они или будале, или психијатријски случајеви, кад могу тако бескрајно да се кезе као да имају фацијалис. Исти такав осмех се петрификовао испод носа мога терапеута: уста згрчено извијена, али очи се не смеју – стакласте су. И то ме и не нервира, сви су такви па сам навикао, али сетио сам се Смиљиних речи и... Стварно, ко може да се без престанка смејуљи? Ако је живот тако удобан, леп и једноставан, ако су сви проблеми решени, па више не постоје, зашто се то не односи и на мене? Зар ја живим на другој планети? То просто – сматрам – није природно. И онда сам намерно, премда непромишљено – што ме је могло одвести опет на неколико недеља у кревет психијатријског одељења – починио нешто што они називају акт интелектуално – емотивног насиља. Када говорите, наиме, о теми која саговорнику није пријатна, можете да будете кажњени. А ја сам у инат (понашање такође забрањено законом) наставио о филму.
    „Зашто мислите да тај филм није примерен моме... стању?“ – Бирао сам речи пажљиво и водио рачуна да ми лице и глас буду што безизражајнији, као да питам без правог занимања, само узгред.
    „То није предмет нашег разговора. Уосталом, ти филмови су цензурисани.“
    „Али, видите, ту се ради о човеку према коме су сви предусретљиви, а они су уствари...“
    „То није предмет нашег разговора.“ – Поновио је мало одлучније. „Болесна фантазија је управо ствар због које је човечанство вековима патило. Реците ми, како се осећате данас?“ – вратио је онај исти тон.
    „Не боли ме ништа“, рекао сам глупо.
    Да ли сам успео бар да га збуним? А лагао сам. Нешто ме јесте болело. Нисам знао шта. Цело тело, или... Нешто унутра ме јесте болело. Чини ми се да је бол отпочео – и од тада није јењавао, али није био оштар, већ дубок и туп и дало се живети с њим – када су забранили продају кликера. „Противно цивилизацијским вредностима“ – тако је писало у новинама када су кликере уврстили у игре са противником, а игре са противником су стављене ван закона када сам ја био у трећем разреду гимназије. Постепено је то ишло. Прво је реч противник замењена речју опонент, онда су дуги низ година избацивали из школа и игре и речи, са образложењем да предност треба да имају искључиво едукативне и ненасилне игре. Чак су и жмурке постале агресивна игра, јер је најмање један од играча жртва. Педагошки акценат био је на томе да се мора инсистирати на једнаком положају свих учесника у игри. Ако то не би могло да се оствари, на пример ако деца праве дворац од коцкица, па је једно маштовитије и спретније од осталих, не само да би то једно дете било одстрањено, већ би сва морала да пређу на неку другу игру, али више не заједно, већ или појединачно, или у другим групама... бар на неко време, док инцидент са оним које се издваја не би избледео из дечијих сећања. Осамљивали су децу.
    Али то није био крај. Полако је једна по једна особеност стављана изван оквира цивилизацијских вредности. Сећам се, било је то баш некако око моје матуре... Скоро у истом тренутку Савет Федерације донео је одлуку да се у званичном језику – у медијима нарочито – не користе речи отац и мајка, већ један од родитеља, а републичка Социјална служба је донела уредбу да у процедури усвајања деце предност имају истополни парови, са циљем искорењивања дискриминације. И тај један је протестовао испред зграде Министарства. Носио је, сећам се, картон на коме је плавом бојом писало: „Не!“ и стајао и ћутао. Прво су се огласила удружења истополних парова. Рекли су како плава боја његовог „Не!“ шаље јасну дискриминаторну поруку, али и позив на линч оних који мисле другачије. Потом су вести пренеле оштро реаговање Савета Федерације са осудом нарастајућег национализма, који се огледа у чињеници да је оно „Не!“ било написано ћирилицом. Због злочиначких наклоности чији је – како кажу – историја сведок (мада се ни на историју није благонаклоно гледало) избегавала се употреба ћирилице. Углавном, тај човек са картоном је нестао и нико више о њему ништа није чуо, нити се ко интересовао за његову судбину. Људи, пак, са којима сам се ја дружио тада заклињали су се да су из поузданог извора чули како је тај непознати био некадашње дете из дома, и да је тада запао у истополну хранитељску породицу, па је преживео стравична злостављања и... А мој бол је трајао.
    Неколико година касније Савет Федерације наложио је земљама – и то под претњом ускраћивања следовања енергената – да до краја заврше усклађивање брачног закона, а то је подразумевало да и верске заједнице у своје обреде уврсте оно што република сматра браком. Покушали су чак и да забране реч грех, па су потом предложили да се та реч замени идиомом промашај циља, али то је изазвало још веће згражавање Савета него сама реч коју су хтели да укину. Резултат свега тога била је забрана употребе звонâ. А желели су једно време да верске заједнице или стопе у једну, или – ако то не успе – да их једноставно ставе ван закона, јер је свака врста посебности уствари противљење цивилизацијским вредостима Федерације. Мој бол је постао јачи.

    Кад сам завршио факултет већ су и филмови били цензурисани. Легалним путем није се могло доћи до Сталкера, Матрикса, Клопке... Од почетка двадесетих година више се нигде нису штампала нова издања Достојевског, Чеслава Милоша, Солжењицина или Сартра. Старија издања полако су повлачена из општих јавних библиотека. Попер се, међутим, могао пронаћи било у којој библиотеци, као и каснији теоретичари толеранције, они с почетка века. Да се разумемо: ни једна књига није била званично забрањена, али ако би неко приметио да се занимате за поједине писце – социјална служба би моментално реаговала. Ако сте малолетни, служба ће поћи од претпоставке да вас родитељи злостављају, па је агресија (јер све је агресија: и Сартр и Достојевски) реакција на злостављање, или вам они можда усађују склоност ка говору мржње (то је заправо оно што је такође забрањени Орвел давно назвао зломисао). Ако сте, пак, пунолетни и имате своју децу, она ће вам аутоматски бити одузета и послата у хранитељску породицу. А то је тек лутрија... Ипак, ако се одважите да имате дете, са ризиком те лутрије ћете морати да живите. Један мој школски друг, онако весео момак, пред саму матуру дошао је био у школу са једном духовитом блузом: неколико виљушака насликано, а једна од њих искривљена и доле пише: „Ако си другачији не значи и да си користан“. Због онога што је носио транспарент „Не!“ социјална служба се прилично наоштрила. Проблем је лежао у томе што је мој друг у школу пошао годину дана раније и није био пунолетан. Испало је да му је блузу купио отац, па су човека оптужили за зломисао (ту реч не користим ни пред ким, иначе би посумњали да имам један примерак „1984.“ сакривен у подруму) и човек је умро у затвору. Мој друг се од тога никада није опоравио; савест му је изгризла мозак и сад је у некој болници. Никада неће изаћи.
    Надгледали су интернет. Не признају, наравно, али то је јасно као дан. Ја дубоко верујем – али никоме о томе не причам, разуме се – да постоји алгоритам који прати сваку IP адресу. Ствари које нису биле пожељне (јер ништа званично није било забрањено, али су последице свеједно постојале) могле су се наћи само ако се зна тачна локација. Као средњошколац сам са неког сајта са рецептима за свадбене торте скинуо једну књигу Маршала Маклуана, неколико интервјуа Ноама Чомског и „Симулакруми и симулација“ Бодријара, па су ме одмах потом упутили код школског психолога. Ни речи о књигама, само сам пола сата одговарао на питање колико се прилагођеним у друштво осећам.
    И онда се догодило оно што ме је по први пут одвело у болничку собу и у магновење лекова за смирење. Била је свадба мога кума. Само што сам био завршио факултет, а у то време се у мањим срединама још смело да свадбу прати и весеље. Стари кум је огорчено причао како је видео двојицу мушкараца обучених само у кожни доњи веш како се у великом парку поред реке љубе пред неком децом. Болело га је што није смео ништа да каже у том тренутку, јер би се то рачунало као говор мржње, па би сигурно одлежао нешто, а требало је сину свадбу да спреми. Мислим да је потом опсовао државу. Неко од присутних је рекао како је ипак та држава донела мир после много векова ратовања, да макар то треба поштовати. Ја сам онда рекао да мир постоји само онда када га сви желе, а када је неко натеран на нешто, онда то није мир, него златни кавез у који се стављају птице којима су покидане канџе. Понело ме је мало пиће и... Убрзо се појавила полиција, јер је неко наводно пријавио прегласну музику, а ја сам знао да је неко од сватова био цинкарош. Рекао сам полицајцу како могу да се опкладим да лаже за ту пријаву. Можда сам рекао и још нешто, кажем – понело ме је било пиће помало. И тако су ме везали, потом одвезли на психијатријско одељење. Сутрадан се појавио социјални радник. Ту сам био две недеље. Наложено ми је да чим се вратим у Ниш контактирам ту-и-ту особу у социјалној служби. То није био предлог, то је била изречена мера. А у Нишу су се сетили и оних књига које сам био скидао, активиран је мој предмет из средњошколских дана (нисам ни знао да су бележили сваки мој одговор)... и од тада су ми стално за вратом.
    Нисам имао доказа, али сам осећао да ме прате. Отказао сам број мобилног телефона, јер су ионако сви престали да се друже са мном у страху да се моја куга не прелије и на њих. И изгледа да је управо телефон био начин на који су ме пратили, јер сам због тог отказивања броја провео три недеље на институту, где су ме кљукали антидепресивима. Бар су рекли да су ми то давали. А телефон сам отказао јер сам почео да одлазим у Пантелејску цркву. Саборна и она на Булевару биле су сувише пред очима света, а градске власти су редовно наплаћивале казне црквама и верницима за веће празнике због пренатрпаности објекта. Највећи дозвољени број људи у једном објекту одређивао се према површини и запремини зграде. Неретко су социјални инспектори ометали и литургију, наплаћујући казне за непоштовање уредбе о пожарном обезбеђењу, а то посебно у Саборној, јер је она већ горела почетком века. Никада се није сазнало зашто. Углавном, због свега тога људи су у Цркву ишли криомице, и то најчешће изван града.
    А неки калуђер нам је причао да ће све то проћи и да се стрпимо, да издржимо. После су тог истог старца ухапсили по оптужници за дискриминацију, јер је неком приликом пратио владику, када је овај изговорио ону чувену беседу „Потребан је разлог“ о духу православља и заборављеном Виктору Франклу, неком психијатру из двадесетог века. Говорио је владика – и то се још препричава – како човек има потребу да осмисли свет око себе, да не остане нем прем животом... Али је рекао и како није у духу православља да жене буду свештеници. Владику нису смели, али је зато старац одлежао. А миран је био старчић... на улици никад човек да не каже да је калуђер, пошто су тад мантије већ биле забрањене (дозвољавали су је само патријарху, али да не напушта двор).
    Доктор Милић се заиста збунио на тренутак. Опет је кашљуцнуо и поглед му је склизнуо доле, прелетео преко белешки.
    „Узимате терапију редовно?“, упитао је.
    „Да.“, рекао сам.
    Подизао сам таблете, али их нисам пио. Изгледао сам омамљен, јер сам извежбао да тако изгледам. Нисам смео да их бацим – неко би приметио, него сам само садржај капсуле избацивао, а празне капсуле пио. Почео сам да из хобија вајам склуптуре од глине (др Милић је био нарочито поносан што сам прихватио тај његов предлог), па сам садржај капсула убацивао у воду за мешење глине. Правио сам отровне скултпуре. Нико ме није био провалио.
    „Јесте ли се уклопили на послу? Немате нападе?“, питао ме је по милионити пут.
    Никаквих напада није ни било, све је лаж. Често сам мењао послове. Не зато што ми се могло, него што... Добро, можда мало удела има и то што ми се могло. То је мој начин да узвратим ударац. Према ономе што чини систем, то што ја чиним је тек цртица, али ја нисам Роберт Де Ниро у улози инсталатера у филму „Бразил“. Ја сам један збуњен, обичан човек.
    Први пут је било због једног... па не, мислим... човек ми се набацивао. Питао ме је једном: „Шта би било кад бих те ја сада пољубио?“ Устао сам и изашао без речи. Знао сам да бих само за оштрије изговорену реч заглавио бар месец дана у болници. Нисам ни тренуо те ноћи и покушавао сам да нађем начин да се избавим одатле. И од раног јутра наредног дана почео сам упадљиво да се чешем – око уста, по врату, по грудима, онда по бради и темену – па све поново укруг. Сви су приметили, али нико није реаговао. И око један поподне – срушио сам се. Одглумио сам мало лудила – социјална служба је слаба на то – и већ су ми тражили нови посао. То је њихов посао: да случајевима нађу посао. А следећи пут сам се нашао у магацину са људима какав сам и ја, само њих нису провалили. Пред државом су били чисти као суза, а обојица су знали исто што и ја. Познавали смо се из Цркве. И онда је технички директор, један политикант који цели живот живи за ону најгору од свих партија, почео да сумња: много се та двојица друже са мном. И нисам људе хтео да доводим у опасност. Срушио сам се још једном (исто после чешања, али већ на паузи за доручак, око пола десет, да би сви видели) и спасио добре људе великих непријатности. И десило се то још пар пута: једном због безобразног послодавца, а једном зато што су ме запослили у фотокопирници пореске службе; нисам могао да поднесем чињеницу да радим за државу. Сад сам опет у магацину, али сâм. Тако је можда и најбоље. Остале из предузећа видим ујутру у седам, па тек у три поподне поново.
    „Не, све је у реду сада. Посао ствара рутину која помаже да се преживи...“, и опет сам претерао! Малочас сам желео да га збуним, а сад ме је понео неки матраг и прорадила је искреност. Како глупо! А знам да најбољи утисак остављаљ кад одговориш једном краћом реченицом, без наклапања. Ако причаш – отвараш Пандорину кутију. Терапеут се или прими на причу, или му будеш сумњив – у сваком случају добићу још материјала за скулптуре, а можда и непланирани одмор на одељењу. Боље да ћутим. Можда ће прећи преко мог блебетања.
    „Мислите да је неопходно да човек има рутину? Мислите да човек мора да преживљава?“, није прескочио. Сад треба да се некако ишчупам... Једном сам изгубио личну карту. Проблем је ту била моја историја, али и чињеница да сам за годину дана изгубио већ три личне карте (Стварно не знам шта ми је било те године... да др Милић стварно жели да ради свој посао и да се ја у њега као терапеута могу поуздати, можда би закључио да ја то одбацујем идентитет, који не доживљавам као свој, већ осећам да ме друштво у њега смешта као у Прокрустову постељу... Ништа се од тога није догодило, само су ми променили неке таблете.) и знао сам да ће се у полицији заинтересовати када дођем да пријавим нестанак још једне исправе. Зато, кад сам писао изјаву, написао сам како сам оправљао кров гараже, лепио сам изолацију, а пошто је било лето био сам скинуо кошуљу у којој је била лична карта, а онда је пламен лампе којом се топи изолација захватио рукав скинуте кошуље... Направио сам најбудаластију могућу фацу (што ми није тешко пало) док је необријани службеник преда мном читао моју изјаву и – добио ново парче пластике.
    „Па мислио сам с обзиром на моје стање...“, рекао сам оном фацом из полицијске станице.
    „Не, па ја мислим да Ви одлично напредујете.“, рекао је Милић. Зар сам се тако лако извукао? Добро је да не постоји машина која чита мисли, тад бих стварно награбусио. Милић је ћутао. Јесу ли му то очи постале стакластије? Зашто није завршио реченицу? Увукла се нека страшна и недефинисана слутња у мене. Онда је зевнуо и... или уздахнуо некако кратко... или оба? Да устанем?
    Он се некако завукао у наслон фотеље, као да га је нешто приковало за намештај, али нешто унутар њега самог. Можда сам га позвао по имену, не сећам се. Ипак сам устао. Он је и даље стакласто зурио у неку замишљену тачку, а његови прсти су почели да добијају неку чудну воштану боју. Сад сам већ викао, дозивао сам га по имену. Није имао секретарицу, никога осим мене није било у ординацији. Никог нисам познавао у тој мутавој згради. Нисам знао ни да ли у њој уопште још некога има... Притрчао сам до телефона, позвао сам хитну помоћ. Да ли је жив? Чини ми се да јесте... Срчани удар? Откуд ја то знам, доктор је он, ја сам само случај. Адреса. Сачекаћу код њега.
    Онда сам се некако смирио. Ништа се није променило (можда је само мало попустио стисак Милићевих прстију у наслоне фотеље). Отишао сам до прозора и отворио га. Лагани шум саобраћаја. Прешао сам на другу страну и отворио врата ординације. У ходнику – ништа, савршена тишина. Кад сам се вратио пред фотељу Милић је био клонуо. Био је жив, дисао је тешко, некако испрекидано и млитаво се просуо по фотељи. Као да се смањио... као да га је појела фотеља, па није више онако кочоперан, к'о да је прогутао штап. Болничари су брзо дошли и питали ме да ли ћу и ја са њим. Рекао сам да сам ја само пацијент док су му снимали рад срца.
    Било ми је жао тог несрећника. Не кријем да сам пред очима имао слику како седим поред њега у санитету, како му псујем све чега могу да се сетим (а сетио бих се још како), како га гледам онако пластичног док му живот виси о концу због зрнца згрушане крви које се негде завукло и испречило. Признајем. Али то је био само тренутак, само слабост... Изашао сам са њима, сишао лифтом са њима и пошао. Чудно... Ко зна да ли ће Милић преживети. Јесам ли ја то добио борбу против... система? ...живота? Да ли је нови терапеут добро или зло? У неком филму сам чуо да је од ђавола кога познајеш гори само ђаво кога још увек не познајеш. Милића сам већ био провалио, а он мене није... Ко зна кога ће социјална служба сада да нађе. Можда Милић и преживи.
    Улица је шуштала. Људи су ћутали. Све је било исто. Солидарност.

    (7. VIII 2011.)


  3. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на МАРКО Мaленчић за Наслов блога, Брате мииили православни   
    Другог дана хип-хоп фестивала СВИ КАО ЈЕДАН је био наступ који је обележио сва три дана фестивала. Наступао је Ђус са својим 93фу посадом. Њих 30-ак се постројише на бини, градећи култ репера Ђуса. Том приликом је дотични представљао свој нови албум. И извео је на бину го-го плесачицу, крајње оскудно одевену која се до краја получасовнога наступа претворила у стриптизету са врло дегутантним перформансом у којем су јој помагали чланови 93фу посаде- са све инсценирањем полног односа на начин на које рубрике ДАБЛ ПЕНЕТРЕЈШН на порно сајтовима имају више укуса- ако се уопште мође тако и рећи. У публици је било много младих, чак и до 15-ак година. За ди џеј пултом је био DJ Кобаз. Доказ перверзности тог перформанса еј то што се тај клип може наћи на тјубу. Ред, не Ју.


    Но још већи проблем је што Паја Кобаз, а смем да се кладим и чланови 93фу посаде, не подржавају геј параду- сматрајући гејевима вирусом- како је некада сам Милош Павловић- Паја Кобаз писао.
    Ови патријархално васпитани момци, на челу са Пајом- који је као организатор могао у сваком тренутку да фејдер свог микспулта стави на нулу док се го-го стриптизета не скине са бине- бркају лончиће. Последњи пут када сам проверио на Богословском факултету- то што су они промовисали НИСУ традиционалне вредности.
    Све и да узмемо да су гејеви „вирус“- у случају распадања светости брака и српске породице гејеви нису узрок тога, већ последица. Последица баш ето и тог њиховог односа према жени, и деци (овослучајно у публици). Последица њихових дела одбране патријархалних, традиционалних и каквих већ све не вредности. То што је овде прототип мушкарчине да пребије жену никако није узрок распадања породице. Узрок су то проклети гејеви! И папа и запад и масони и Ал-каида. Никако нисмо ми сами.
    И сада, да би се приказали као браниоци отачаства- они су изразито против геј параде. То је крајње лицемерје. То није ни родољубље, ни хришћанство. Они само мисле да су православни. Православље не позива на насиље. Жао ми је што морам да их разочарам. Онај Јевреј Исус Христос, оснивач те религије, (да,да! Био је Јевреј- веровали или не, драги браниоци образа и поноса српства) је рекао да се Царство Божије на силу осваја. Није рекао НАМЕЋЕ. Као што би они да наметну своје виђење и схватање породице по сваку цену. То им се, пак, може и опростити- нису они читали Библију. А и зашто би- тај Исус је ионако био столар и Јевреј. Није пекао ракију и био Србин. Стога они и нису православни. Они су обични славославни хришћани; хришћани којима се религијски систем свео на једногодишњи крканлук- у најбољем случају свечани ручак или вечеру- у народу прозвану „крсна слава“.
    Драги моји лицемери. Пардон, славославци. У случају да се ове године деси геј прада неће се десити у априлу. Нема везе- Београд је романтичан и у јесен. Ако би да браните светост породице или чега већ, зна се шта вам је чинити. Узмите за руку своју драгу и изведите је тај дан у шетњу. Браните те ваше вредности тиме, а не палицама и разбијањем града. Штоно вели премијер Дачић Кацину: ми смо ипак део Европе. И ма колико вам се нешто не свиђало то није разлог да ломите град. А посебно људе. За то вас нико није овластио а, Боже правде, нити ће.
    Марко Маленчић
    студент ПраБоФ-а
  4. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на Manastir Klisina за Наслов блога, ВЛАДИКА ЈЕГАРСКИ ПОРФИРИЈЕ О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА   
    ВЛАДИКА ЈЕГАРСКИ ПОРФИРИЈЕ О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПРИЧЕШЋА

  5. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на Јован Чакарески за Наслов блога, From: Црква се данас поистовећује са моралном институцијом   
    Закон човечијег срца није нешто што му формалном етиком припада, него Сам Христос Који је једино моралан Личносним пројављивањем кроз благодат у човеку. Жртвовање Сина и бесплатна благодат Светога Духа пред Оцем јесте посредовање онтолошке љубави за сваку неправедност на свету да пронађе своје помиловање. Отуда Христово распеће, отуда непрестани уздаси Духа Светога! (Рим 8, 26). Јер је то оно што немилосрдно, мржњом објективно, старо законодавство не може да разуме, да прими, да опрости Ономе Који је свима опростио све, будући само рашчлањено својим програмом смрти. Али, то не значи ни Божији благослов сваком безакоњу! Ни праведник ни грешник се неће спасити по својим делима већ по вери у Христова дела чија благодат може отклонити сваки недостатак само ако то човек хоће. А где је благодат ту је и Црква, чиме се отвара питање људске слободе да ли она жели или не жели да одговори на призив Божији својим учешћем у Литургијском начину постојања. Црква се данас поистовећује са моралном институцијом. Девијација настаје услед мишљења да се може бити верник на основу вере и етике без учешћа у Литургијском животу. Зато се сама Црква третира као институција која чува моралне и Божије законе. Чак се и Христос доживљава као учитељ морала који то исто тражи од својих чланова. Живот се заснива на јуридичко-правним односима према Богу и ближњима а креће се у оквиру награда и казни. Исти је случај и са Причешћем. Тако настају поделе унутар Цркве на оне који су праведни и на оне који су грешни. Превиђа се суштински проблем – смрт, и суштински излаз из смрти – благодат. Црква као лек против смрти нема додира са моралом. Онтологија и морал су две различите ствари. Владика И. Мидић би рекао:„Откривење Божије у Исусу Христу је донело промену у односу на онтологију а не у односу на морал.“ Другим речима, да ли човек жели да заснује своју егзистенцију на створеним (пролазним) или нествореним (непролазним)реалностима?
    Source: Црква се данас поистовећује са моралном институцијом
  6. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на Tanja за Наслов блога, Dan drugi   
    Verovala sam da ću bržim koracim u dan drugi, ali ne. Bilo je potrebno da se sve kaže. Sporo učim, ali idem do kraja. Do samog kraja
    Dan drugi
    „Očevi jedu kiselo grpožđe, sinovima trnu zubi“ – prorok Jeremija 31,29
    Sve što bih imala, već je u ovoj jednoj rečeno, ali ako je tako zašto još traje, zašto nije kraj posrnulom, pogrešnom, nama?! Zašto?
    Period od sumraka do svitanja pokazao mi je, naučio me da je matrica pada ista, samo jedna od Adama i Eve, ista – trgovina, kalkulacija, račun, dobit jednom rečju laž. Materija kojoj su podlegli pra roditelji. Različiti su oblici, isti je smisao – propast. „Borba“ protiv umesto borbe za.
    Do juče, ova slova koja su se u meni skupljala bila su namenjena onima koji su otišli, onima kojima sam neizmerno zahvalna što su došli, bili i otišli. Što smo ih pustili i što su nas pustili, da bojimo živote, ostavljali deo sebe, uzimali deo nas i otišli. Hvala vam! Hvala vam na svemu, na sebi i hvala vam što ste otišli. Bili ste hrabriji od nas, tada kada ste odlazili i hvala vam što ste nas ostavili nama. Samo smo jedni drugima i bili potrebni. Sada, samo želim da vam kažem – HVALA J
    Oni koji su ostali, nikada i nisu otišli, samo smo nastavili.
    Ponekad zastanem, pogledam prtljag i tako sam zahvalna, na svemu, zaista.
    Pitam se često kako da podelim ovo što imam, što nosim i za sada, shvatam ništa sem ovih kamenčića, svojih svedočenja i ne znam i to je to. Nataviću da pišem i ostavljam za sobom svoje kamenčiće... „Ispovedajmo se jedni drugima“ kaže Apostol.
    Rodio se Relja.Planeta je dobila još jedan osmeh i suzu. Živ bio! Njegovo rođenje vratilo me je u neko prošlo vreme, vreme kada smo mi dobijali blagoslove svoje ljubavi.
    Dve mlade, zelene stabljike rađale su svoj rod. Sreća naša što tada nismo imali pojma na koji put krećemo.
    Crni oblak pomislio je da će uspeti da nam je otme
    Rasli su u ovoj čudnoj zemlji iz koje nismo hteli da odemo. Nismo ni znali kako se to bude roditelj i sami smo bili gotovo deca.
    On je plod tajne.
    Ona plod rizika
    On krupan, plav, svetlih očiju.
    Ona sitna, nežna, crnih očiju.
    Nismo znali kako u zemlji oko koje su besne ratovi u kojima nije učestvovala, u kojoj se radi za jednocifrenu stranu monetu, a plaća se papirima sa nebrojeno nula, u zemlji suprotnosti u kojoj se različitost ne prašta, u zemlji koja iz aviona izgleda kao najlepši ćilim, a nema hleba i mleka... nismo znali. Znam, često pominjem devedesete i to je samo zato što nisu prošle jer nije prošla kolera naroda, koncentracioni logor na prelasku vekova, smrt koja kosi i danas, a mi smo zaboravili, prebrzo krike, pustoš. Boli pogled...
    Bolelo me je to stravično otkidanje utrobe, otimanje tada kada je zlo u svojoj punoj snazi grebalo unutrašnjost duše, kidalo telo tela, napajalo se krvlju krvi. Sile tame... somebody I used to know.
    Zaboravljali smo se povremeno, sebe, nas misleći da treba još nešto, da nešto nismo uradili, da smo preskočili, zaboravili
    Jedino njih nismo zaboravljali.
    Brak je svetinja jer je jedini prostor u kome smeš da budeš slomljen, uplašen, nesiguran, uplakan, srećan-svoj jer si nečiji i uvek imaš kome. Znam imam iskustvo koje se u ovom vremenu broji godinama, a nama će u septembru biti dvadeset pet. Nismo imali uputstvo, samo im nikada nismo tepali da bi se razumeli i da bi pokazali. Učili smo ih i učili su nas. Iskreno. Istini na volju, ja sam najgori ponavljač u „razredu“, ali trpe me, šta će, njihova sam J
    Tada u mrkloj noći koja je krila naše tuge, suze, bol niko i nije mislio o sebi. Mislili smo jedni o drugima, molili se jedni za druge, tako tišinom i molitvom među sobom govorili i otišli da uzmemo svoje, oteto.
    Zajednica je najveća snaga pale realnosti. Događaj blagodarenja, slavlja večnosti u vremenu ograničenosti, merljivosti, AMIN nasuprot laži. Svakog časa, verujem, na Zemljinoj kugli, na nekoj tački je Događaj, čini se blagodarenje. Liturgija je ritam planete, prinošenje muzika. Šta, sem sebe i imamo da damo? Šta je moje sem mene? Šta da dam sem sebe?
    Otac – onaj koji uvek dočekuje raširenih ruku, nikada u sinu ne vidi promašaj već snagu, ne zamera – oprašta.
    Majka – jedino što treba je da voli, samo i jedino voli, njena ljubav je njena molitva i štit.
    Velika je mudrost u jednoj rečenici: Dete nikada nije krivo... samo ih volite, dajte tu ljubav koje se plašite, to je jedina hrana koja je potrebna da budemo ljudi.
    Da, ljubav je od Boga dala čoveka samo ljubav vodi čoveka Bogu.
    Nema greške zato traje.
    Tanja Nakić
  7. Волим
    Manastir Bradaca је реаговао/ла на Aquilius Cratus за Наслов блога, Од: Slobodni i odgovorni - Dokumentarac   
    Извор: Slobodni i odgovorni - Dokumentarac

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...