Jump to content

Калеидоскоп

Члан
  • Број садржаја

    377
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Саша од Москве in Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    Јер му је небо љубавник, па огледају се једно у друго

    На што прво помислите кад мислите на своје детињнство?
  2. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Иван ♪♫ in Uspeh u životu   
    Успех је живети, уместо преживљавати!
  3. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Oglo у Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    ... ne volim da se hvalim sluhom, ali imam sluha
     
     
    ili je to ukus?
  4. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Ayla у Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    Zarobilo te...treba ti. Slušaj i uživaj ...našlo te je
     
     
    Vaš moto dana je...?
  5. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Ayla in Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    Поставио већ једно на предходном посту, али будући да сам дужан за једно:
     
    Зашто не могу да престанем да слушам ово?
  6. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Ayla in Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    @Arsenija: не знам зашто ми треба да малопомислим кад би бирао омиљену књигу.... Може  бити да је Кафкин Процес, али нисам сигуран.

    @Oglo: ниси, на тренутак пред да укуцам питање сам помислио да сам можда био поставио исто питање раније.

    @Ayla: ништа нарочито, идем на сајам  ваљда, па на посао у другој смени, и то.

    Едит: рекао сам већ, не служи ме памет као некад.

    Да ли постоји нешто што би радо заборавио/заборавила?
  7. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Gordana . in Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    Бити у близини Гордане након једења лука.

    Шта је нешто што никад не бисте урадили?
  8. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Драгана Милошевић in Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    Ја не мислим.
    Нема што учити - Литургија је оно „заједничко дело“ које јесте предукус Царства. Није то учење о животу,то јесте живот.
    Каже се: "Твоје од Твојих, Теби приносећи, ради свих и за све"...

    Да ли увек идете у исти храм на Литургију?
  9. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Megas Doux у Путин: Није лепо читати туђа писма   
    Ne dirajte mi Hrvate !!! Volim i otadžbinu, i domovinu, podjednako. A s.....a su radili i jedni i drugi ! Tačnije, oni nama  WW2, mi njima 1990. Običan narod i ovde i tamo, ima identičan problem..kako preživeti ! A to o čemu pričate je politika, tako da koristimo pametnije termine, i ne etiketirajmo celi jedan narod zbog blesave politike njegove elite !
  10. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Crveni Baron у Путин: Није лепо читати туђа писма   
    Koji car.
  11. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Ово је већ лакша тема Свиђа ми се како група Извор изводи етно музику. Иако најчешће слушам класичну музику и понекад џез (Бог да прости) волим да послушам и квалитетну етно музику. Мало мање знам о Биљи Крстић и Балканици да будем искрен.
     
    Нарочито традиција етно музике Старе Србије повезује нас са музичком традицијом Истока (Византије и још даље Блиског истока и Персије). Турска традиционална музика је јако лепа и богата и колико сам успео да прочитам и сазнам великим делом је наставила традицију музике Ромејског царства. Штавише, многи композитори и извођачи били су православни Грци на дворовима султана. Посебно волим музику која се изводи на неју и утију (уду). Ова музика својом мистичношћу заиста представља сјајан доживљај. Неј је посебно поштован у мистичкој традицији Мевлане и читати Румијеву поезију уз звуке неја представља право задовољство. Јако ми се свиђа мистичко предање да је промукли и тугаљиви звук неја вапај душе која је одвојена од Бога и тежи да се са њим сједини (узмимо на пример ову импровизацију на неју у турској традицији http://www.youtube.com/watch?v=YVXftEvBipI Занимљиво је колико паралела можемо да нађемо између неј традиције и традиције шакухачи (Shakuhachi фруле у традицији јапанског зен будизма). Послушајте нпр. http://www.youtube.com/watch?v=BrD-D60Ij9E. Сјајно! Чак и за нас хришћане ова медитативна музика сабира ум ако само пажљиво пратимо музичку линију. Иако удаљене од хришћанства ове традиције су такође вапаји човека за Богом, на свој начин, наравно. Иначе, да исповедим, зен је моја стара љубав, али о разликама између те и наше православне духовне традиције неком другом приликом.
     
    Имам велику колекцију источне музике и понекад послушам покојног Мунира Башира на утију (источно-медитеранској лаути). Од савременијих извођача посебно бих издвојио тио Жубран (Trio Joubran), тј. три сјајна брата Joubran, Палестинце који су виртуози и наступају широм света. Посебно су занимљиве комбинације источне музике и џез елемената (нпр. Тунижанин Dhaffer Joussef) - тај спој различитих музика је једна од лепших страна глобализације у којој живимо. Наравно, да не заборавимо Ross Dalya и Tim Rayborna који су иако западњаци ушли у душу човека источног Медитерана.
     
    На мене источњачка музика посебно делује. Ко зна, ако бих радио ДНК анализу волео бих да се нађе да имам барем неки проценат блискоисточног порекла. За мене је Медитеран био и остао центар цивилизације. Свака част осталим цивилизацијама и великим достигнућима (посебно кинеској и јапанској) али Медитеран је центар света у сваком погледу и ту се најбоље осећам.
  12. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    У души можемо бескрајно да говоримо али плашим се да улазимо у ово што брат управо рече у вербалну и интелектуалну гимнастику. Упуштао сам се у ове коментаре пре свега да бих нагласио да је Цркви стран платонистички поглед на душу и да он суштински негира и потребу и значај Христовог овапоћења, страдања на крсту, Васкрсења и Вазнесења. Реч душа се у јелинском тексту Св. Писма Старог завета (Септуагинта) као и у новозаветном тексту користи вишезначно и често врло алегорично, али никада у платонистичком смислу бестелесних душа које у потпуности функционишу без тела. Могуће је потрошити сате на тумачење појединих места и у Старом и у Новом Завету где се говори о души или душама али то нас не би довело до платонистичког учења.
     
    Нагтлашавање значаја тела и када кажемо да је Син Божији ЗАИСТА оваплотио, ЗАИСТА пострадао на крсту, ЗАИСТА васкрсао и да су му ЗАИСТА остале ране на телу и да се ЗАИСТА у телу вазнео и да ЗАИСТА у телу седи "с десне стране Бога Оца" управо има задатак, између осталог, да нас учврсти у веровању да је потпуни човек психофизичка целина. Око тела су се суштински највише ломила копља у свим јересима везаних за христолошка питања и Св. Оци су водили велике борбе да не дозволе јелинистичким идејама да нађу места у аутентичном хришћанском веровању које су нам предали Апостоли и које Црква аутентично чува до данашњег дана. 
     
    Зато, да закључим, расправе о души нису некорисне уколико имају за циљ да оснаже нашу веру у Оваплоћеног Сина Божијег, распетог и васкрслог, али уколико се претварају у бескрајну причу о "хемији" душевне компоненте човекове личности, њеним својствима, степену свесности, начину доживљавања времена и простора, плашим се да улазимо у простор философских спекулација које нама хришћанима нису на корист.
     
    У размишљању о свим темама везаним за нашу веру користимо, иконографски речено, обрнуту перспективу. Дакле полазимо од оних ставова који су темељ наше вере и на основу њих тумачимо одређене догађаје, а не обрнуто јер бисмо у противном довели у питање суштину наше вере коју смо прихватили и за коју живимо. Наравно, неко може да каже да ли онда уопште има смисла размишљати и дискутовати. Наравно да има, одговорио бих али наше размишљање мора да се креће у оквирима оријентира оних истина које су темељ наше вере. Зато је платонистичко веровање у бесмртну, самопостојећу, самосвесну и суштински вечну душу и све остало што из тога произилази - директна негација вере у Христа Господа. Нажалост, чињеница је да (нео)платонистичка веровања и даље имају велико упориште у појединим круговима у Цркви и да су константни генератор погрешног схватања и евхаристијског живота и аскетског живота и, штавише, стварају вештачки јаз између ово двоје, а то је веома опасно и потпуно супротно здравом предању Цркве. Ја бих толико на ову тему!
  13. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Шта ЈА тренутно слушам...   
  14. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Владан Здравков Меденица in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Опет и опет, хвала, оче Саво. Питање нисам поставио ја, али одговор сам пажљиво прочитао.
  15. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Ова тема је веома комплексна. Дакле, већ смо говорили о томе да је Ад (јев. Шеол) био „простор смрти“ у коме су они који су умрли били као сенке, дакле без потпуног постојања. Стално треба наглашавати да је идеја душе која у потпуности самостално постоји без тела страна и јеврејском и касније аутентичном хришћанском начину размишљања. Они који су умрли заиста су умрли, то није само раздвајање душе од тела при чему душа наставља да живи као да се ништа није догодило или чак да живи аутентичнијим начином постојања. Ако бисмо ово веровали онда бисмо опет ушли у домен (нео)платонизма који суштински укида потребу и за Христовим оваплоћење, Христовим страдањем и Његовим васкрсењем. Шеол није простор иако се често говори о „подземљу“.    Од древних времена, посебно у античкој митологији Грка и Римљана постојало је учење о Аду као специфичном простору у који одлазе душе и праведника и грешника. Из митологије знамо приче о пет река у Аду, међу којима је најпознатија Стикс као граница између земље и подземља, па причу о лађару Харону итд. Антички Ад је био коначна реалност и није постојала никаква идеја васкрсења и зато је хришћанско учење за Јелине било потпуно неприхватљиво. У античком аду, међутим, постоје места мучења и места блаженства. Најгоре муке су у Тартару (где је Зевс бацио Титане са својим оцем Кроном). Из митологије знамо за „Танталове“ и „Сизифове“ муке и сл. С друге стране постоји Елизијум, простор блаженства оних који су били праведни и врлински људи, то је место где су отишли велики хероји антике Ахил, Пелеј и др, али и Сократ који је задобио велики углед својом философијом. Ипак највећи број душа одлази у поља Асфодела. Тамо су они који нису живели ни злим животом, али нису се удостојили ни блаженства Елисијума. Дакле то је био систем загробног живота који је владао тадашњим јелинско-римским светом Медитерана. Кроз целу рану историју хришћанства било је покушаја да се некако помири јеврејски начин гледања на стање после смрти са овом загробном јелинском традицијом философски заснованој на самосталности душе одвојене од тела.   Јеврејски Шеол је другачије место од јелинског Ада. То је место у коме бораве сенке (рефаим), без личности и снаге. Стање оних који су умрли је према псалмопојцу Давиду такво да тамо нема слављења Бога (уп. Пс. 6.5 „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити?“ То је још један показатељ да је јеврејско схватање Шеола било такво да су они у њему били неми, да су боравили у мраку, у некој врсти заборава. Дакле, то није потпуно постојање (само без тела) као ни потпуна дезинтеграција личности, већ својеврсно полупостојање. У старијим старозаветним текстовима нема много приче о Шеолу, али у периоду тзв. Другог храма, тј. од 6. века пре Христа до рушења храма 70. год. после Христа појављују се додатне идеје о Шеолу. У њему су праведници и грешници ипак раздвојени и грешници су пролазили одређена мучења. То место мучења обично се назива Геена по долини недалеко од Јерусалима где су спаљивани лешеви животиња и разни други отпад и одакле се стално ширио дим и смрад. Праведници су с друге стране живели у нади очекивању Избавитеља Месије. У рабинском периоду Јудаизма, тј. од рушења храма па надаље развија се чак учење о Геени као месту које се грешници очишћују (нека врста Чистилишта, пургаторија) али то нас већ удаљује од аутентичног старозаветног јеврејског схватања Шеола.   Дакле, Шеол који се у новозаветним списима назива Ад заправо означава стање у коме суштински нема живота. Мртви су заиста мртви и Христос пострадавши на крсту заиста умире. За стање у коме се налазе праведници који су умрли обично се каже да су у „наручју Авраамовом“ или у „рукама Божијим“. Може се говорити о неком стању свести умрлих праведника који су очекивали долазак избавитеља, Месије – Христа који је обећан пророцима, али треба водити рачуна да је много тога о тој реалности речено символичким изразима које не треба тумачити буквално, а посебно не платонистички. Христов силазак у Ад зато није неки „дантеовски“ силазак у одређени простор у коме бораве бестелесне душе и шетња по њему, већ специфичан израз, веровање Цркве да је Христос истински, а не привидно умро. Све алузије на подземље, Ад, не смеју се нипошто схватати у смислу силаска у антички Ад јер у противном ни они пре Христа ни сам Христос нису заправо умрли, већ су само променили начин живота и више нису у овом животу него у загробном, подземном где и даље функционишу, размишљају као и у овом животу само без тела. То би озбиљно угрозило смисао и Христове смрти и Његовог Васкрсења и победе над смрћу.    У васкршњем кондаку ми ипак певамо: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неограничени.“ Овде треба имати у виду да се богослужбеном поезијом изражава неизрецива истина о Богочовеку Христу који остајући Бог, истински умире (силази душом у ад) и есхатолошки је у рају са разбојником. Иако постоје нијансе у појединим богословским ставовима сви се слажу да је Христос био и остао нераздељива личност и заиста је умро (сишао у ад) иако Ад , како се поетски каже, није могао да држи у својој власти Творца живота па је Христос трећег дана васкрсао. Бог постоји изнад времена и простора и описати чињеницу да је у овој временско-просторној реалности Христос умро, а истовремено остао предвечни Син Божији, јако је тешко без символичких израза које не треба рационално тумачити.   Такође, треба нагласити да је Христова смрт  била вољна, његово страдање вољно, али и истинито и реално. Он је прихвативши смрт сишао у Ад тј. ушао у стање смрти и заиста се нашао међу мртвима. Његова смрт није привид. То је суштински елемент наше вере јер немогуће је веровати у Христово васкрсење ако не верујемо да је он стварно умро на крсту. Христос наравно није умро као што умиру други људи по сили природе (невољно, по биолошкој нужности) и управо зато Он је својим васкрсењем победио силу смрти. Његовим силаском у Ад место лобноје (Голгота) постала је Рај (Τόπος κρανίου παράδεισος γέγονε). Иако се у црквеним песмама говори о небеском простору, земљи и подземљу  (επουράνια, τα επίγεια και τα υποχθόνια) треба имати у виду да подземни свет не постоји као простор, већ као стање, као што ће и након свеопштег васкрсења рај и пакао бити различита стања, а не пространства и око тога се слаже већина православних богослова, па чак и они конзервативнији.    Дакле, пре доласка Христа они који су чинили зло, већ су на известан начин предосећали и проживљавали вечну муку, а праведници су чекали Његов долазак када ће ући у пуну заједницу са Богом и када ће их Цар славе ослободити окова смрти, односно прецизније смрти као одвојености од Бога, смрти као места у коме нема слављења Бога тј. смрти која их је држала у својој власти пре Христовог силаска у Ад. Праведници који нису могли да знају целу тајну оваплоћења Божијег ипак су препознали Христа у Аду као свог Избавитеља. Иако је победа Христова над смрћу заправо онтолошке природе према Матејевом Еванђељу 27, 50-53 у тренутку када је Христос испустио свој дух догодило се да се „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.“ Наравно, то још није свеопште Васкрсење које тек треба да дође на крају овог света и века али ово је био наговештај тог сверадосног догађаја и један од показатеља да није на крсту умро обичан човек, већ сам Цар славе.   Цела наша дискусија о стању човека након смрти долази до кључног питања. Ако душе без тела нису потпуни начин постојања човека, а сво време говоримо о томе да нису, како онда објаснити јављања светитеља и то у телу. Немамо општег консензуса на ову тему. Ја бих се лично више сложио са оним богословима који верују да се светитељи не јављају као бестелесне душе (фантоми) већ као потпуне личности својим прослављеним и васкрслим телима. Иако њихове мошти почивају у гробовима или кивотима, они који су задобили слободу пред Богом на известан начин већ партиципирају у есхатолошком Царству и већ бивају пуни носиоци и преносиоци славе која тек треба да дође у својој пуноћи. Душе већине осталих праведника почивају у „наручју Авраамовом“, носе образ човекове личности (а можда чак и слику тела које ће да васкрсне), али се не јављају и од њих ништа не чујемо. За њих се молимо да остану у памјати Божијој и чврсто верујемо да су живи у Христу али да чекају коначно Васкрсење када ће поново ући у пуноћу свог личног постојања, али преображени и у Христу. Цела конфузија око овог питања настаје због тога што ми као људи стално размишљамо у категоријама овог времена и простора. Црква због тога користи разне начине како да ослика ту реалност, као што на иконама и фрескама светитеље не представљамо као реалне личности какве су изгледале, већ као преображене у слави Христовој и као таквим им се молимо и са њима духовно општимо. Све у Христу улази у сферу која надилази ово време и простор па је отуда и евхаристијска присутност Христа иста и тренутна и вечна свуда где се свршава Св. Литургија. И сама Литургија је заправо ванвременски и ванпросторни догађај,  а не само анамнеза (ανάμνησης) тј. сећање на Христово страдање. Читав литургијски поредак и унутрашњост храма упућује на ту ван-просторну и ван-временску реалност и као хришћани стално смо у обавези да никада не престанемо бити свесни ове реалности да иако ходимо на земљи, ми већ живимо на небу у заједници са Христом. Зато је Царство небеско унутра у нама и већ овде и сада бива и наставља се.   Такође знамо да ће стање свих који ће васкрснути на вечни живот бити потпуно другачија реалност од ове коју данас познајемо. Они више неће моћи умрети и биће равноангелни (Лк 20, 36) "οὔτε γὰρ ἀποθανεῖν ἔτι δύνανται· ἰσάγγελοι γάρ εἰσι καὶ υἱοί εἰσι τοῦ Θεοῦ, τῆς ἀναστάσεως υἱοὶ ὄντες" (Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења). Марко каже да ће бити (као анђели на небесима - ἀλλ' εἰσὶν ὡς ἄγγελοι οἱ ἐν τοῖς οὐρανοῖς“ Мк 12, 25. Овде треба бити веома опрезан, људи се неће претворити у анђеле тј. неће постати бестелесни духови, већ неће бити подложни оним поделама које су везане за начин постојања наше природе, а посебно пале природе у овом свету (неће бити мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина). Сви ће бити синови Божији (по благодати) усиновљени Богу Оцу кроз Сина Његовог у заједници Духа Светога у векове векова.    Дакле они који су умрли, чак и пре Христовог силаска у Ад иако мртви у перспективи нашег времена и простора, у перспективи есхатолошког Царства небеског и даље су живи. Зато се Бог назива Богом Авраама, Исака и Јакова (уп. Лк 20, 37-38 А да мртви устају, и Мојсеј показа код купине када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“. Неправедни су заправо већ осуђени на вечну смрт, јер немогућност да наставе да чине своја неправедна дела, већ је мучење за њихове душе чак и у том стању пре свеопштег Васкрсења које за њих неће бити на вечни живот, већ на вечну смрт.   У 67. псалму псалмопојац је испевао стихове које ћемо често понављати у време васкршњих празника: „Да васкрсне Бог, И развеју се непријатељи његови, и дa беже од лица његова сви који Га мрзе. Као што ишчезава дим, да ишчезну; као што се топи восак, на домаку огња. Тако да погибну грешници од лица Божија (οὕτως ἀπολοῦνται  οἱ ἁμαρτωλοὶ ἀπὸ προσώπου τοῦ Θεοῦ), а праведници да се узвеселе.“ Они који га мрзе трепеће муку од лица Божијег, на зато што ће бити одвојени од Бога, већ од присуства његовог лица. Присуство светлости и живота биће највећа мука за њих. А праведници – праведници ће се радовати, радоваће се пред Богом и биће испуњени (биће озарени) радошћу (καὶ οἱ δίκαιοι εὐφρανθήτωσαν, ἀγαλλιάσθωσαν ἐνώπιον τοῦ Θεοῦ, τερφθήτωσαν ἐν εὐφροσύνῃ). Амин, Боже дај!   ----- Што се тиче Еноха и Илије они су и даље у телу и верујемо да су на чудесан начин силом Божијом сачувани у таквом стању до последњих времена. На исти начин верујемо да је и Пресвета Богородица узнесена у телу након своје физичке смрти. Православна Црква никада од ових предања није правила догматско питање. Много је тајни Божијих које су недокучиве нашем уму. У Православној Цркви постоји предање да су Енох и Илија управо два сведока из Откровења 11, 3-13 и који ће проповедати Јеванђеље у време апостасије и биће последњи хришћански мученици пре Другог доласка Господњег. Након свог страдања они ће васкрснути и опет бити узнети на небо.
  16. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Ayla in Izaberi alternativu   
    Што год је пресно (сан) 

    Сортно вино или хлеб под :.mislise. (не знам како се каже ово на српском - вршник је на македонском језику једна посуда у којој се стави тесто/хлеб/пита и онда се поклопи и посипа пепеом да се пече)?
  17. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Izaberi alternativu   
    Што год је пресно (сан) 

    Сортно вино или хлеб под :.mislise. (не знам како се каже ово на српском - вршник је на македонском језику једна посуда у којој се стави тесто/хлеб/пита и онда се поклопи и посипа пепеом да се пече)?
  18. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Ayla у Izaberi alternativu   
    kogabrigaštasenapoljedešava
     
     
     
    San ili java?
  19. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in О чему размишљаш тренутно?   
    како сам уопште дошао на ово...
  20. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Izaberi alternativu   
    Теоретски мед, практично шећер.

    Одбојка или рафтинг?
  21. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Izaberi alternativu   
    Физичка хемија
     
  22. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Oglo у Шта ЈА тренутно слушам...   
  23. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Oglo у Oglova žvrljoka   
    Jedva nabavih nove šolje
    : )
     
     

  24. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Пг in СЕНЗАЦИОНАЛНО! ШОКАНТНО! ИЈУ! 37+   
    Ја и моје тело... предуго се познајемо, прошли смо кроз свега и свачега заједно.
    Нераздвојни смо

     
  25. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Саша од Москве in СЕНЗАЦИОНАЛНО! ШОКАНТНО! ИЈУ! 37+   
    Ја и моје тело... предуго се познајемо, прошли смо кроз свега и свачега заједно.
    Нераздвојни смо

     
×
×
  • Креирај ново...