Jump to content

Калеидоскоп

Члан
  • Број садржаја

    377
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Oglova žvrljoka   
    „...ништа није заувијек,
    па ни ово лутање,
    што краде 
    и даје 
    и увек
    прекратко траје...“
     Под утиском прошлонедељног гостовања у Скопљу...
  2. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from javor in Oglova žvrljoka   
    Знаш шта? Ситне су сати, ја не могу да спавам, али прелистао сам читаву ову твоју жврљоку, пријатељу.
    Хвала Богу за тебе и људима као ти!
    Хвала Богу за све!
  3. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Oglova žvrljoka   
    Знаш шта? Ситне су сати, ја не могу да спавам, али прелистао сам читаву ову твоју жврљоку, пријатељу.
    Хвала Богу за тебе и људима као ти!
    Хвала Богу за све!
  4. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Ayla in Oglova žvrljoka   
    Знаш шта? Ситне су сати, ја не могу да спавам, али прелистао сам читаву ову твоју жврљоку, пријатељу.
    Хвала Богу за тебе и људима као ти!
    Хвала Богу за све!
  5. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Дејан у Никад игла, увек кондом, немој пити и возити   
    Помало "јак" наслов, за неке саблажњавајући и непримерен овом сајту, али једини који ми пада на памет на тему односа  православних Хришћана према својим блиским пријатељима и свету око себе.
     
    Под великим сам утиском текстова које сам читао последњих дана , све ме је то навело да размишљам који је најдекватнији однос православног Хришћанина према нашим пријатељима и генерално људима, који су у контакту са нама, а не деле наше погледе на свет.
    Као неко ко је био почетник у вери, неофит, често сам наметао своју  веру и моралне норме другима, сходно томе најчешће био одбачен и окарактерисан као "тежак човек"  , како ми рече један пријатељ, човек си широких рамена а уских схватања .
    Сада када је прошло много времена, схватам да је једина кривица у мени и да сам ја тај који се погрешно позиционирао у односу на свет који ме је окруживао.
    Читајући текст нашег администратора Александра Милојкова, о утицају светог Августина на теологију и духовност запада, који је са тврдњом  "Да Адам није пао у рају, Христос не би дошао " , одразило на начин да су темељи духовности запада били однос онога који је крив , његове казне и Божијег страдања због нас. Акценат је стављен на Велики петак, муке Исусове, ране Исусове, грешни верни народ који је морао да испуни морални закон како би задобио рај. Морализам је итекако завладао а Инквизиција је била резултат тога. Такав верник и таква духовност, у односу на библиску причу о Исусу и блудници, позиционира моралисту међу оне који каменују.
    На истоку је преовладало мишљење светог Максима Исповедника :"Христос би дошао и да Адам није пао у рају" , што даје сасвим различиту слику, где Бог показује да је створио овај свет из љубави и да жели да имамо вечну заједницу са њим. Акценат је на Васкрсењу , на љубави и на радости.
    Патријарх Павле је био добар јер је у његовом срцу становао Христос, није имао добра дела јер то негде пише на папиру. Изрека каже да има људи који никада писмо нису прочитали а испунили су све заповести. Дакле , ти људи нису имали никакав писани закон, једино што су имали је света Литургија, која је извор Цркве, извор доброте па самим тим је та доброта донела морал , односно писани закон, али неусиљено. Христос је иза себе оставио само Литургију, никаква писана дела није оставио.Дакле, ономе коме је Христова љубав , односно Литургија, неусиљени извор морала, а то је прихватио под утицајем светог Максима, јасно је позициониран, у причи о Исусу и блудници, на место где говори ." Ко је без греха нек први баци камен".
    Уколико поредимо ова два наведена примера, најбоље поређење је дао отац Александар Шмеман :
     
     
    У истом овом духу говори и епископ, којег много поштујем, Лазар Пухало , где тврди да је морализам јерес (видео је у линку). У емисији где гостује, владика је дао пример какав је однос моралисте а какав је однос православног Хришћанина конкретно према проститутки.
     
    Можемо узети пример бројних отаца и духовника, у овом примеру ћу навести старца Порфирија Кавсокаливита, који учи да не смемо наметати своју веру другима и о вери можемо причати само ако нас неко пита, а на ову поуку сасвим се природно наставља митрополит Антоније Блум, који говори да овај свет не мењамо мењајући друге већ мењајући себе.
     
    Морал  овде није негиран, позициониран је тамо где му је место, морал може бити здрав само ако је неусиљена видљива пројава доброте.
    Моралисти су каменовали блудницу...
     
    Познанства и живо искуство  са овога сајта, које се односи на људе строгих моралних начела, који по дифолту тако не живе већ намећу другима, након неког времена су резултирале скидањем маске,  откривање правог лица и у 90% случајева се испоставило да су ти људи врло лукави, склони сплеткама и лажима, тачније, покварене особе.
     
    Обзиром да сам окружен људима који су православни, атеисти, сујевјерни, морални, погубљени, хомосексуални, који воле "све што воле млади" сматрам да моја љубав према њима не сме бити доведена у питање али и моја одговорност према мојим пријатељима, какви год да су .
     
    Ако се поставим према њима као моралиста, "каменоваћу их" а то не желим да радим, увек се трудим да их заштитим, да разумем и своје и њихове слабости , да у сваком злу (зло из моје Хришћанске перспективе а квалитетан живот из њихове) увек одаберу оно које је мање.
    Мислим да није непримерено мени као вернику, да својим промискуитетним пријатељима саветујем да користе заштиту, онима који конзумирају неке веселе суптанце, скренем пажњу докле може да иде и сл
     
    Обзиром да на Истоку никада нисмо чули, за разлику од Запада, званична саопштења у вези кондома, биоетике и сл а и свестан реалности свог окружења, све оно што је нормално просечном младом човеку у Србији а нама "нормално", одабрао сам наслов теме .
     
    Свака критика текста , позитивна или негативна,  више  је него добродошла
  6. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Orthophill у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Мојот став е да се обединат МПЦ-ОА и ПОА. Дури да дојде до тоа, ПОА треба да има целосна слобода да прави што сака (да гради цркви, да проповеда, да мисионари, да ги бројат туѓите гревови итн). 
    А што е тоа љубов? 
  7. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Orthophill у Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији   
    Мене пак ме интересира, што браќата и сестрите од ПОА сакаат повеќе, слобода на владиката Јован, регистрација на ПОА, единство на ПОА и МПЦ, спасение на еден цел народ и слично, или пак сакаат до бескрај да бидат жртви и елита? Ама глумејќи жртви, многумина веќе биднаа жртвувани и тоа не од страна на власта или на МПЦ, туку од страна на некои други!
  8. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Ових дана смо имали више проблема, не само у вези нашег манастира, већ и са неодговорним и провокативним изјавама косовских званичника. Графити УЧК и претња да ће манастир бити нападнут, упућена анонимним позивом једној косовској телевизији је очигледно покушај застрашивања. Већ смо брзо анимирали међународне представнике који су утицали на локалне косовске политичаре који су одмах пожурили да нас позову телефоном и гаранутују да ће све бити у реду. На овакве и сличне провокације смо навикли и оне само показују да и поред свега онога што је манастир Дечани учинио за Албанце за време рата и на наше стално осуђивање злочина против невиних цивила без обзира на њихово етничко или верско порекло и даље постоји анимозитет према нашем манастиру. Дечани су симбол вековног српског духовног, историјског и културног присуства на КиМ и као такви нису по вољи албанским националистима који би да избришу векове историје и прикажу је у свом светлу. Једини начин наше борбе јесте да и даље са надом у Бога и Св. Краља наставимо да сведочимо своју хришћанску мисију у Дечанима и да одржавамо добре контакте са свима онима који показују добру вољу. Манастир живи већ 700 година па се надамо да ће и наша генерација успети да преживи у овим најновијим искушењима.
  9. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на ivona у Шта ЈА тренутно слушам...   
  10. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Архимандрит Сава Јањић in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Христос воскресе!

    Оче Саво, нека Вама и ваше братије, Христос, Који воскресе од гроба, умножи љубав, да би могли да победите разна искушења, у славу Бога.
  11. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Oglo у Muzički noviteti   
    Novi singl London Grammar-a sa albuma koji izlazi u junu 'If You Wait'...
     

  12. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Питање Божије правде у Светом писму је веома комплексно јер је немогуће сагледати право значење Божије правде и дела његових праведника у Старом завету ван контектса и перспективе Новог завета. Заправо сви старозаветни догађаји представљају само сенку у огледалу и загонетку, да употребим Апостолове речи, а право значење Божије поруке и откровења налазимо једино у Исусу Христу, оваплоћеном Сину Божијем. Ово мора да нам буде полазна основа за разумевање свих старозаветних догађаја који или алегоријски или типолошки указују на будућу реалност, било да је реч о самом доласку и страдању Христа или есхатолошкој стварности која тек треба да дође. Ако старозаветне догађаје и личности гледамо ван овог контекста неизбежно можемо да дођемо до озбиљног конфликта између етике Старог и Новог завета и у озбиљну кризу наше вере.   Бог кога нам је открио Исус Христос, Бог је љубави и праштања. Његова љубав надилази границе праведности и закона и природе. Апостол Павле нас подсећа у посланици Галатима 5,6 да у Исусу Христу нема ни обрезања ни необрезања, односно ни праведности по закону ни природне правде и једнакости. Такође Бог не гледа само на дела човекова, већ на срце човеково, тј. намеру са којом нешто чинимо. Знамо да су дела фарисеја била законски праведна, али ипак нису препознали Сина Божијег кога су распели, што показује да нису имали истинске љубави, а циљ закона био је да развије љубав према живом Богу, а не идолопоклонство слову закона. С друге стране имамо случајеве покајаних грешника и старозаветних светитеља који својим поступцима могу да саблазне хришћане који су своју веру засновали на површном морализму. Ти људи су задобили Божију љубав и својим делима надишли су законску разлику између правде и неправде. То су људи од крви и меса који греше и кају се. Погледајмо само личност цара Давида тако омиљеног од Бога који је знао да учини и најтеже грехове, али да и кроз своје дубоко покајање сачува најдубљу заједницу са живим Богом.   У Старом Завету Бога не упознајемо само као Творца, већ као личност која ступа у непосредни и лични однос са својим народом. Веома је важно да разумемо да је то било време сурово и тешко и да је Божија педагогија постепено спремала народ Израиљски да историјски оствари своју улогу и на крају да изнедри по телу Самог Христа – Месију Спаситеља Света, у коме ће се остварити пуноћа Божијег доморстроја спасења - да све смртно и пролазно преведе у вечно и бесмртно постојање. Тај историјски процес и даље траје до Другог доласка Господњега и Црква у својој историјској димензији наставља пут Израиљског народа, неретко суочавајући се са сличним искушењима и изазовима као и древни Израиљци.    Божије заповести су често веома тешке и сурове и игзледа нам да Бог повезује правду са осветом. „…Ја (сам) Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене“ (2Мој 20, 5). Бог Мојсеју заповеда да уведе закон одмазде и каже: „Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот, Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ (2Мој 21, 23-25). Мојсеј сам каже да „Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.“ (4Мој 14, 18). Али како повезати ове речи и заповести са Еванђелским поукама Христовим, који нас учи да праштамо за увреде, да не узвраћамо зло за зло, који нам открива Бога као дуготрпљивог и милостивог? Супротност која постоји између ових речи у Старом и Новом завету заправо је само привидна и произилази из тога што ми својим умом покушавамо да схватимо Бога у оквиру својих схватања етике и моралности као идеја од којих зависи и сам Творац светова.   Сличних примера „бруталности“ Божијих заповести можемо наћи на пример и у псалму 137,8-9: „Кћери Вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дјело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен.“ Неки су тумачи ове речи објашњавали алегоријски (и у том смислу се користе и у богослужењу), али следећа Божија заповест преко пророка Самуила цару Саулу тешко да се може објаснити фигуративно: „Овако вели Господ над војскама: опоменух се шта је учинио Амалик Израиљу, како му се опро на путу кад је ишао из Мисира. Зато иди, и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.“ (1Сам 15, 2-3). Саул је спровео ову заповест само делимично и поштедио је, како даље сазнајемо, цара Агага амаличког и најбољу стоку његову, а све што је било „зло и без цене“ предаде смрти. Овде се Бог разљутио на Саула и од тада пророк Самуил тражи новог цара Израиљског јер се Бог „покајао“ што је Саула поставио за цара јер није извршио његову заповест.    Да се вратим и вашим примерима. Наиме у 32. глави књиге Исхода (тј. друге књиге Мојсејеве) описује се догађај испод горе Хорива. У кључном моменту када је Бог предао Мојсеју на гори таблице завета са заповестима, Израиљци су направили „теле ливено“. Гнев Божији био је велики и Бог је био спреман да потпуно затре свој народ ,који се тако лако одвратио од пута на који га је повео, избавивши га из мисирског ропства. Мојсеј успева умилостивити Бога подсећајући га на обећања Аврааму, Исаку и Јакову али Бог не одустаје потпуно од казне за Израиљце. По његовој заповести Мојсеј је разбио плоче заветне, сажегао огњем теле-идола у прах и поред свег осталог што следи након тога говори: „И рече им: овако каже Господ Бог Израиљев: припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата својега и пријатеља својега и ближњега својега. И учинише синови Левијеви по заповијести Мојсијевој, и погибе народа у онај дан до три тисуће људи.“ 2Мој, 32, 27-28. Сурове речи и сурова казна Божија, нема шта!   Зашто је Бог био тако осетљив на идолатрију која стално прати Јевреје као сенка и искушење да се врате опет духовном мисирском ропству тј. незнабожачком животу? Управо зато што Бог од свог народа тражи верност, верност као израз љубави, а не само речи и њихове жртве које су Богу мрске уколико нису израз те љубави. Управо зато и пророк Илија у првој књизи Царевима, у 18. глави након надметања са Вааловим и Астартиним свештеницима, у коме они бивају постиђени и поражени, одводи Ваалове свештенике на поток Кисон, где их убија. Дакле питање је где је ту праведност. Зар са данашње тачке гледишта није реч овде о масовним злочинима који немају никакве везе са еванђелским праштањем? Засигурно би тако било ако не бисмо имали у виду целу перспективу Божијег промисла који води јеврејски народ кроз историју до времена у коме ће из њега произаћи сам Месија Христос.    Јеврејски народ је стално ходио у незнабожачком окружењу и љубав и верност према Богу Израиљевом изражавала се кроз беспоговорну послушност његовим заповестима. Управо су неверност Богу и чести падови у идолатрију били и најчешћи разлози несрећа које су сналазиле изабрани народ. Кроз те несреће, као и поступања Мојсеја, Самуила, Илије и других Бог је враћао народ свом истинском и правом назначењу и припремао га за долазак пуноће објаве Божије у личности оваплоћеног Христа, Сина Божијег. Била су то тешка и сурова времена, ратова, пљачки, убијања, насиља и сваког другог безакоња и јеврејски народ кога Бог назива тврдовратим тешко би могао разумети Божију педагогију без конкретних последица које су га сналазиле када би се год одвратио од Божијег пута.   Давид псалмопевац богонадахнуто говори „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ Пс 85, 10. Свети оци су увек добро знали и објашњавали су у својим тумачењима да се старозаветни списи не могу схватити ван пуноће целокупне објаве Бога људском роду и то кроз личност самог Сина Божијег оваплоћеног. Зато су речи Христове једини кључ за разумевање ових тешких места које није лако појмити људском логиком. Христос каже у Јеванђељу по Луки 24, 44-45: „Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. И Тада им отвори ум да разумију Писма.“ У првој посланици Коринћанима Апостол нас упућује да „Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.“ (1 Кор 2, 14-15). Другим речима ове етичке нелогичности можемо разумети само духовно и у благодати Духа Светога. У противном остајемо заточеници логичких дихотомија. Коначно, то је питање вере која и јесте апсурдна онима који је немају. Отуда и Св. Оци тумаче Писма имајући „ум Христов“, а не по својој сопственој памети.   Добар пример за разумевање разлика између Божијих заповести у Старом и Новом завету налазимо у разговору фарисеја са Христом око отпуштања жене Лк 19, 3-8:    „И приступише му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.“   Фарисеји остају заточеници старозаветног закона који је дат по окорелости срца народа и нису у стању да појме коначни смисао Христове тајне, у овом случају човека и жене чија заједница (брак) свој пуни смисао добија тек у тајни Христа и Цркве.   Стари завет зато не треба буквално тумачити и разумевати и када год се помињу гнев, љутња Божија то не треба схватити антропоморфно, већ фигуративно јер Бог није подложан страстима као човек и као Бог љубави ако нешто чини што доживљавамо као казну и гнев, то чини ради нашег добра и поуке. Старозаветне приче су најпре преношене усмено, а потом и записиване по Божијем надахнућу, али из перспективе човека, а не као писмено откровење самог Бога. Зато увек тражимо дубље значење и новозаветни кључ који нам открива прави смисао Божијих речи и наредби.    Отуда и разлика између правде како је доживаљава човек у контексту закона и љубави која надилази свако правило и закон. Старозаветни праведници нису били моралисти као што и данас неке поступке хришћанских светитеља не можемо разумети у оквирима хришћанског морализма који се стално враћа старозаветном концепту правде и истине. За нас хришћане правда, љубав, истина нису философски појмови којих се придржава и Бог и људи. То је потпуно другачији концепт од хришћанског и произилази из античке философије. Хришћанско поимање истине, правде и љубави је лично и произилази из живог и личног односа са Богом. Пренесено на поменуте старозаветне појмове можемо слободно рећи колико год то звучало сурово данашњем моралистичком менталитету да ни Мојсеј ни Илија нису кажњавали обузети гневом и мржњом као што то чине злочинци, већ у непосредном доживљају личне заједнице са Богом.   Имамо и у нашој црквеној историји сличних примера. Св. Кирило Александријски протерао је све Јевреје из Александрије након покоља који су они организовали над хришћанима, а познато је да су и он и рани светитељи подржавали уништавање паганскиих храмова. Била су то тешка времена, али Св. Кирило је то чинио не зато што је био гневан човек тешке нарави, већ из ревности и љубави Божије која је извирала из његовог непосредног и личног доживљаја Бога. Велика је опасност када неко ко нема љубави и познања Божијег умисли да у име Божије може да прекорачује границе моралних правила и законских норми. Нажалост, у историји су неки од најстрашнијих грехова управо чињени од стране оних који су веровали да имају за то мандат Божији. Зато је Божија правда у хришћанском смислу неодвојива од милосрђа и љубави.  Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  13. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Заиста тешко је у кратким цртама рећи колики је велики допринос о. Александар Шмеман дао православном богословљу и нашој Цркви. Ја бих га назвао пророком нашег времена и могу да кажем да његова дела поред оних митрополита Јована Пергамског, Христа Јанараса и Флоровског посебно снажно утичу на формирање мојих богословских ставова. Шмеман је говорио језиком савременог човека, али је изражавао вишевековно искуство Цркве и управо је због тога његово богословље увек актуелно и савремено.    Посебно бих нагласио његово дубоко схватање значаја Литургије и Евхаристије за Цркву и стално подсећање да је евхаристијски пут и начин постојања стално путовање у димензију Царства небеског. Бићу слободан да цитирам његове незаборавне речи из његове књиге "За живот света"    “Литургија Евхаристије се најбоље може разумети као путовање или литија. То је путовање Цркве у димензију Царства. Користимо реч „димензију“ јер то изгледа као најбољи начин да укажемо на начин нашег светотајинског уласка у васкрсли живот Христов. Нијансе боја оживе када се гледају у три димензије уместо у две. Псисуство додатне димензије дозвољава нам да видимо много боље стварну реалност од оне која је фотографисана. На исти такав начин, без обзира што је свака аналогија осуђена на неуспех, наш улаз у присуство Христово је улазак у четврту димензију која нам омогућава да видимо коначну реалност живота. То није бег од света, већ радије долазак на осматрачницу са које можемо много дубље да појмимо реалност овог света.“   Шмеман је дубоко понирао у смисао Евхаристије наглашавајући да Православна Црква дуго времена Свете Тајне није издвајала из контекста Литургије. Тајна Евхаристије није само у промени (претварању) хлеба и вина у Тело и Крв Христову, већ пре свега у томе да ми као Црква у Евхаристији показујемо и потврђујемо као Тело Христово. Отуда толики значај причешћивања свих оних који учествују у приносу и окупљају се на литургијски скуп. Зато је Православној Цркви била увек страна свака расправа о начину и тачном тренутку претварања дарова и никада се није развијала ванлитургијска побожност према Светом Причешћу као нпр. код римокатолика где постоји тзв. адорација св. Сакрамента и посебан празник Тијелово који је уведен у Средњем веку. Дубина Шмеманове мисли је у томе што богословље није схватао као бескрајно рециклирање светоотачких цитата у терминологији која данашњем човеку не значи много, већ као живи доживљај Христа у времену у коме живимо и језиком кога савремени човек боље разуме. Уосталом, зар то није био и подвиг великих Кападокијаца који су библијски доживљај Бога пренели у терминологију тадашњег образованог света. Шмеман, како и остали богослови које сам поменуо, а и многи други који иду овим путем не враћају се само Оцима и поново их актуелизују, већ на један оригиналан и храбар начин указују на дубине тајне наше вере, не напуштајући традицију Православне Цркве.    Данашњем човеку нису потребне богословске дефиниције које се обично уче из катихизиса, већ дубље разумевање зашто је домострој спасења Господа Христа важан конкретно за наш живот. Шта те истине мењају у нашем животу и како оне могу нама да помогну да живимо аутентичнији и испуњенији живот. Вера, уколико служи као бескрајно понављање богословских формула и цитата Светих Отаца и Св. Писма, може веома лако да изгуби везу са стварношћу у којој живимо и отуда често толики јаз између онога што верујемо и конктретних животних проблема. Ту је и корен савременог атеизма који веру види као "опијум за народ" и бег у свет снова и маште. О. Шмеман је посебно наглашавао да наша вера није бег од стварности у неки сладуњави свет византинизма, спиритуализма и православне естетике, већ конкретно суочавање са реалношћу и живим присуством Бога посебно кроз светотајински живот, конкретно у заједници у којој живимо.   Још много би се могло говорити о великом богослову о. Александру Шмеману, али сигуран сам да је већ много тога речено и написано, посебно на овом форуму, па бих за сада остао на овим мислима које ми прве долазе на памет.
  14. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Avocado у Proklinjanje   
    Ne mešajte istoriju i epske pesme... tadašnji bojevi nisu uopšte bili masovni jer se običan čovek (sve do pojave pušaka) nije mogao ozbiljno suprotstaviti profesionalnom vojniku na bojištu. Na Kosovu se nisu borili narodi već profesionalne vojske, sam etnicitet tada nije ni bio naročito značajan (na Kosovu su se na turskoj strani borili i Srbi koji su u tom trenutku bili turski vazali). Navedena "kletva" je samo umotvorina narodnog pesnika... iz vremena romantičarskog budjenja nacije.
  15. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Oglova žvrljoka   
  16. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Oglo у Oglova žvrljoka   
    @@w.a.mozart,
     
     
  17. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Драгана. у Ап. Павле: Нема више Јелина ни Јевреја, већ сте ви једно у Христу   
    У Цркви нема ни Грка, ни Србина, ни Руса, ни Румуна итд. већ само Хришћана, то и мој свештеник често каже на проповједи. Питам се колико је заиста то истина у пракси у Православној Цркви?Раскол са Македонском Православном Црквом се нпр. искључиво десио због националног идентитета и тежње Македонаца за својом националном црквом. Исто тако и Св. Сава је створио Српску Православну Цркву, па се ја питам, ако нација не игра битну улогу у Хришћанству, због чега постоје разне националне цркве?
     
     
  18. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на ivona у piano   
    http://youtu.be/cBDvGZo6Zuw
  19. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на ivona у piano   
    divno divno! :bendoff:
  20. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Oglo у piano   
  21. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Иван Ивковић in Музички времеплов   
    http://youtu.be/xErJ46rms2E
  22. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Oglo in Музички времеплов   
    http://youtu.be/xErJ46rms2E
  23. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Пре него што наставим са одговорима користим ову прилику да свима члановима овог форума честитам најрадоснији празник Васкрсења Христовог - ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
     

  24. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Иван ♪♫ in Uspeh u životu   
    Успех је живети, уместо преживљавати!
  25. Волим
    Калеидоскоп got a reaction from Саша од Москве in Odgovori na pitanje i postavi sledeće :)   
    слух...
    као чуло или слух као квалитет? :P
     
×
×
  • Креирај ново...