Jump to content

Калеидоскоп

Члан
  • Број садржаја

    377
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Монашки живот није бег од света, већ бег од светског начина размишљања   
    Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота.У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе.
    Исто тако волим савремену уметност (сликарство и кипарство) и искрено верујем да у сваком времену уметник може да пружи своје виђење стварности које одражава време у коме живимо уз сопствени уметнички доживљај те стварсности. Хришћанство у својој основи није било никада анти-културно и анти-цивилизацијско. Штавише, Хришћанство је у Европи сачувало античку традицију и дало јој много дубљи смисао и израз.
    Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглажавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог, Еф. 4, 13.
    Архимандрит Сава Јањић
  2. Волим
    Калеидоскоп је реаговао/ла на Баба за a Странице, Сан светитеља Московског Филарета   
    Десило се да у нечему погреши тако да му је претило да буде одстрањен из парохије. Ствар је била предата Московском митрополиту Филарету и кад се преосвећени већ спремао да напише резолуцију о његовој смени одједном је осетио неку тежину у руци. Митрополит је одложио потписивање документа за следећи дан. Ноћу је сањао: испред прозора се окупила гомила народа различитог звања и узраста. Гомила је о нечему гласно говорила и обраћала се митрополиту с неком молбом.
    - Шта вам треба од мене, - упита архипастир, - и какви сте ви молиоци?
    - Ми смо душе с онога света и дошле смо ти с молбом: остави нам свештеника и немој га одстранити из парохије.
    Утисак од овог сна је био тако велики да Филарет није могао да га се ослободи и кад се пробудио наредио је да осуђени свештеник дође код њега. кад је овај дошао, митрополит га је упитао:
    - Каква добра дела имаш? Откриј ми.
    - Никаква, владико, - одговорио је свештеник, - заслужио сам казну.
    - Да ли помињеш покојнике? – упита митрополит.
    - Како да не, владико, имам правило: ако ми неко да име за помен, стално вадим на проскомидији честице за тог човека, тако да парохијани ропћу да код мене проскомидија траје дуже од литургије, али ја другачије не могу.
    Преосвећени се ограничио тиме што је преместио свештеника у другу парохију објаснивши му ко је молио за њега.
    Протојереј Д.Г.Булгаковски
    Извор: Русија.рс
×
×
  • Креирај ново...