Jump to content

Angel Bozikov

Члан
  • Број садржаја

    14
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Angel Bozikov gave a reaction for a Странице, Саопштење за јавност   
    Овим се утолико мења одлука Светог Архијерејског Синода од 6. новембра 2012. године којом је оставка Епископа г. Василија била начелно прихваћена, а он умољен да остане у служби епархијског архијереја до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора у мају 2013. године, ради завршетка започетих пројеката. За администратора Епархије зворничко-тузланске постављен је Епископ бањалучки г. Јефрем.

    Из Канцеларије Светог Синода
    Доставља: Епископ бачки Иринеј


  2. Волим
    Angel Bozikov је реаговао/ла на olja за a Странице, Положај вјерских мањина у Сирији постаје све угроженији   
    Алармантне вијести које долазе из више епархија Антиохијске православне цркве говоре да положај вјерских мањина у Сирији постаје све угроженији услед ескалације војних сукоба у земљи.
    На примјер, епархијски савјет Алепске митрополије је 18. фебруара 2013. објавио саопштење о ситуацији у Алепу, у коме се каже да је 20% града у рушевинама, а 80% инфраструктуре оштећено, што је довело до проблема са са снабдијевањем електричном енергијом и водом за пиће.
    Током седам мјесеци Алепо се налазио у блокади због битака и сукоба на сјеверу Сирије. Нормалан ток живота у граду је нарушен, људи су остали без посла, продавнице и 90% школа су затворене. Као резултат енергетске кризе и економске блокаде, цијене основних намирница у граду су порасле пет до десет пута.
    Хришћанска мањина, не узимајући учешће у сукобу, подиже свој глас за очување мира у земљи и апелује на супротстављене стране да сједну за преговарачки сто.
    Ипак, не мање од осталих, и хришћани страдају од насиља и ратних несрећа. Већина њих је избјегло из Алепа у друге градове Сирије и Либана, други су отишли у Европу и Сјеверну Америку, док су сиромашније хришћанске породице остале у граду. Порушени су многи хришћански домови и јавне установе, међу којима и древни православни храм.
    Митрополија Алепа указује помоћ породицама којима је потребна поправка кућа, лијечење, љекови, храна и одјећа.
    Митрополит алепски Павле и епархијски савјет изражавају дубоку захвалност свима који су пружили материјалну и духовну подршку Митрополију у овој драматичној ситуацији.
    Православни хришћани Алепа узносе своје молитве Богу за прекид насиља у свим облицима, за почетак преговарачког процеса међу зараћеним странама и установљење мира за многострадални народ Сирије.
    Свети архијерејски сабор Руске православне цркве, који се састао од 2. до 5. фебруара 2013. године, изразио је дубоку узнемиреност оштрим погоршањем положаја хришћана на Блиском Истоку и у Сјеверној Африци. У саборском саопштењу подвлачи се да би „ишчезавање хришћанства у земљама у којима постоји два миленијума и у којима су се одиграли главни догађаји свештене историје, било духовна и историјска трагедија“.
    Извор: Радио Светигора
    http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/03/06/положај-вјерских-мањина-у-сирији-пост/
  3. Волим
    Angel Bozikov је реаговао/ла на olja за a Странице, Духовник са две униформе   
    Није баш конвенционални свештеник Јован Бабић, вероучитељ и духовник београдске Војне гимназије. Једну униформу је заменио другом: завршио је Војну гимназију, потом и три године на Војној академији, коју је напустио да би дипломирао на Теолошком факултету.
    Старим војничким речником казано, добио је прекоманду. Он радо прихвата ту шалу, јер тврди да као једини вероучитељ у историји Војне гимназије, ваљда зато што је основана 1970. године, није задужен да „утерује Бога у војску”.
    Чланови српске Војничке појачке групе, ученици друге године Војне гимназије, после пријема код патријарха Иринеја, којем су присуствовали и кадети Војне академије, договарали су се да изађу у град. Вероучитељ их је испратио до врата Патријаршије следећим саветом који не показује само његову духовну, већ и материјалну бригу за младе питомце и њихове љубавне патње, која није лишена ни транзиционог прагматизма.
    – Веома је „готиван” наш свештеник. И широкогруд. Нарочито широк – алудирају момци на корпулентног тридесетпетогодишњег вероучитеља, који објашњава да његова жаргонска проповед треба да га приближи свету тих младих људи. Иначе га неће разумети.
    – Зато говорим њиховим језиком и трудим се да са њима остварим другарски однос. Идеја која ме води, јесте оно што је изговорио Свети апостол Павле у Светом писму: „Зарад приближавања Бога човеку, свима ћу бити све: Грку Грк, Јеврејину Јеврејин, Римљанину Римљанин.”
    Веронаука је у Војну гимназију уведена на почетку школске 2007/2008. године, а свештеник Бабић је изабран као идеалан човек који треба да приближи два света – војску и цркву. Рођен у фрушкогорском селу Врдник, одрастао је у породици у којој му је најстарији брат завршио Војну гимназију, потом Војну академију и данас је потпуковник на Војно-географском институту у Београду. Средњи брат је завршио средњу војну школу у Сарајеву, био је на служби до несрећног рата у Хрватској, али је пре сукоба, напустио војску.
    – Цркви ме је приближио свештеник који је у Врдник дошао бежећи од ратног вихора. Ја сам васпитаван у комунистичком духу и пут до Цркве нашао сам самостално. Нисам био чак ни крштен. Сећам се сцене са покојним оцем. Вече пред крштење сам му рекао: „Шта је било било је, хоћу да се крстим.” Међутим, уписао сам Војну гимназију, иако сам упоредо радио и на пријемном испиту за богословију. Међутим, пошто ми је прво стигла потврда из војне гимназије да сам примљен, то сам сматрао божјом вољом. Моји родитељи су мислили да је то тренд, да ће ме све проћи – прича вероучитељ. Али, није. Завршио је гимназију 1997. године, уписао Војну академију. Срце га је, ипак, вукло ка теологији.
    – Било је проблема у Војној гимназији због мог веровања, иако је комунизам пао. И дан-данас имамо проблем са комунистичким наслеђем и то не говорим да бих било кога оптуживао. Био сам сасвим коректан студент и на Војној академији, али сам проживео младалачку кризу. Једног јутра, пред Васкрс, себи сам рекао: „Зашто бих ускратио прилику која ми се пружа.” Спаковао сам се, напустио академију, отишао на Теологију, и гле апсурда: пет година сам плаћао дуг војсци, по 50 евра месечно – прича човек који је шињел заменио мантијом.
    Десет година пошто је завршио гимназију, у њу се вратио, 2007. године. Друга униформа, други чин.
    – Верска настава је изборни предмет. Један од момака који иде на секцију веронауке, себе сматра атеистом. Али он је поштовалац наше Цркве, сматра да му је част да пева то што су певали наши преци. Али у Бога не верује. Малопре сам разговарао са кадетом Војне академије који је у гимназији изабрао грађанско васпитање. Па шта, то је његово право. Али то не значи да нас двојица не разговарамо о проблемима, да се не дружимо. Мени се увек у генерацији дешава да одређен број ученика упише веронауку, а да су атеисти. Они желе да упознају православље. Ја их учим да поштују свој став. Када им предајем тему „Вера и атеизам”, учим их да уопште не треба да се осећају угроженим и другачијим зато што су атеисти. Напротив, учим их да изражавају и показују свој став. Онда они кажу: „Добро, ја у то не верујем.” Ја им одговорим: „Добро, ја то поштујем.” И остајемо другари – прича отац Бабић.
    И, ко верује, нек верује!
    „Војни секретар” епископа Атанасија
    Са ученицима Војне гимназије путујемо на Свету Гору, обилазимо наше манастире. Пењали смо се и на Атос, на 2.033 метара надморске висине, логоровали у шаторима, али признајем да сам само у прва два покушаја успео да стигнем до врха, каже свештеник Бабић, који има такође још једно необично звање. Он је, наиме, „војни секретар” епископа хвостанског Атанасија Раките. Откуд таква титула са милитаристичким призвуком – питамо вероучитеља. „Иако тако звучи, она заправо подразумева дужност војног секретара Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, на чијем челу је епископ Атанасије”, одговара Јован Бабић.
    Александар Апостоловски
    Извор: Политика
  4. Волим
    Angel Bozikov је реаговао/ла на Ромејац за a Странице, Помирење између Јерусалимске патријаршије и Румунске патријаршије (возрадујемсја и возвеселимсја)   
    Након разговора који је вођен у духу братства и обостраног разумијевања, постигнут је договор о румунском комплексу, који се сматра конаком за румунске полонике у Свету Земљу.
    Двије делегације су саставиле документ који су благословили Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил и Његово Блаженство Патријарх румунски Данило, чиме је обновљено евхаристијско општење између двије Цркве.
    У име Патријарха Данила, делегација Румунске патријаршије је позвала Патријарха Теофила да у октобру 2013. посјети Румунију, што је Патријарх Теофил с радошћу прихватио.
    Извор
  5. Волим
    Angel Bozikov је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Били у браку или не,ово би требали прочитати   
    "Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!
    Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!
    С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.
    Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.
    Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.
    Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.
    Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.
    Те ријечи су ме погодиле.
    Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.
    Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.
    Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.
    Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.
    Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.
    Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.
    Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.
    Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.
    Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.
    Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.
    Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.
    Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву.
    Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.
    Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...
    Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.
    Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!
    Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити.
    Ако то учините, можда спасите нечији брак.
    Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."
  6. Волим
    Angel Bozikov је реаговао/ла на Walter за a Странице, Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''   
    Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
    МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
    ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
    МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
    ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
    МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
    ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
    МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
    А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
    ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
    МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
    ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
    МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
    ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
    МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
    ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
    МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
    Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
    Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
    Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
    Превод: Поуке.орг тим
×
×
  • Креирај ново...