Bigica

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV ASKETSKI OGLEDI MREŽE GOSPODARA OVOGA SVIJETA Pod znakom svetog krsta vodim vas, braco, na duhovno gledanje. Neka nas rukovoditelj bude veliki ugodnik Boziji Antonije, pustinozitelj egipatski. On je dejstvom Bozijeg otkrivenja video nekada mreze djavola, razapete po celom svetu sa ciljem da coveka uhvate u pogibiju. Kada je video da tih mreza ima nebrojeno mnogo, on je, placuci, upitao Gospoda: “Gospode, pa ko moze da mimoidje ove mreze i dobije spasenje?”[1] Zaranjam zamisljeno u razmatranje mreza djavola. One su postavljene izvan i unutar coveka. Jedna mreza je dobro povezana sa drugom, na drugim mestima mreze stoje u nekoliko redova; na nekim mestima napravljeni su siroki otvori, ali oni vode ka veoma brojnim pregibima, iz kojih je, reklo bi se, izbavljenje vec nemoguce. Gledam mreze, ispletene od mnogog lukavstva, i gorko placem zbog toga! Samo po sebi ponavlja se u meni pitanje blazenog pustinozitelja: “Gospode, pa ko moze da se izbavi iz ovih mreza?” Mreze mome umu postavili su pisci koji se uzalud nadimaju tjelesnim umom svojim:[2] postavili su ih u raznim knjigama proglasenim za svetlost iako sadrze ucenje tame, napisanim pod neskrivenim ili prikrivenim uticajem mracnog i svezlobnog gospodara ovoga sveta, a izvor im je razum ozledjen grehopadom, obmanom ljudskom, i lukavstvom radi dovodjenja u zabludu.[3] Bliznji moj postaje za mene mreza – a u ljubavi prema njemu moram da trazim svoje spasenje – i lovi me u pogibiju cim njegov um padne u mreze laznih i zaludjujucih ucenja i mudrovanja. Moj sopstveni um nosi na sebi pecat pada, pokriven je velom mraka, zatrovan otrovom lazi: on sam, upravo zato sto ga sablaznjuje gospodar ovoga sveta, postavlja sebi mreze. On je jos u raju nerazborito i neoprezno tezio da stekne znanje, za njega pogubno, ubistveno! Nakon pada je postao jos nerazboritiji, nepromisljeniji: bezobzirno nalazi uzitak u casi otrovnog znanja, i time odlucno unistava u sebi sklonost i zarku zelju za bozanskom casom spasonosnog znanja. Koliko mreza za moje srce! Vidim i grube i jedva primetne mreze. U nedoumici sam kad treba da odgovorim koje su od njih opasnije, strasnije? Lovac je spretan – i onoga koji se neprimetno izvuce iz grubih mreza on uhvati u jedva primetne mreze. Kraj lova je jedan: pogibija. Mreze su prikrivene na sve nacine, izvanredno vesto. Pad je zaodeven u sve vrste slavlja: covekougadjanje, licemerje, slavoljublje – u sve vrste vrline. Obmana, mracna prelest, nosi masku duhovnog, nebeskog. Dusevna ljubav, cesto porocna, prekrivena je spolja svetom ljubavlju; lazna, sanjarska sladost izdaje se lazno za duhovnu sladost. Gospodar ovoga sveta svim sredstvima nastoji da zadrzi coveka u njegovoj paloj prirodi: i to je, bez grubih grehopada, dovoljno da covek postane dalek Bogu. Grube grehopade – tacno proracunava lovac – treba zameniti gordim misljenjem hriscanina o sebi, hriscanina koji se, zadovoljan vrlinama pale prirode, dao u samoobmanjivanje i time se vec otudjio od Hrista. Koliko mreza za telo, a kakva je mreza ono samo, i kako je koristi gospodar ovoga sveta! Posredstvom tela, popustajuci njegovim ponizavajucim sklonostima i zeljama, mi po: stajemo sve slicniji beslovesnim zivotinjama. Kakva provalija, kakvo udaljavanje, kakav pad od Bozijeg oblicja! U tu duboku, od Boga strasno daleku provaliju mi se survavamo kada se predajemo grubim telesnim nasladama, dakle onome Sto zbog tezine svog greha zovemo padom. Ni manje grube telesne naslade nisu manje pogubne. Radi njih ostavljamo brigu o dusi, zaboravljamo Boga, nebo, vecnost, covekovo pozvanje. Gospodar ovoga sveta nastoji da nas posredstvom telesnih naslada zadrzi u neprestanoj rasejanosti, pomracenosti! Kroz cula, ta vrata duse, tu njenu vezu sa vidljivim svetom, on neprestano uvodi u nju culne naslade i od njih nerazdvojni greh i robovanje. Na cuvenim zemaljskim koncertima razleze se muzika koja izrazava i izaziva razne strasti; te strasti su prikazane u zemaljskim pozoristima, uzrujane u zemaljskim uveseljavanjima: svim mogucim sredstvima zlo privodi coveka u nasladjivanje koje ga ubija. Ushicen njime, on zaboravlja za njega spasonosno bozanstveno dobro i krv Bogocoveka, kojom nas je On iskupio. Eto nevestog nacrta mreza koje je gospodar ovoga sveta postavio da bi uhvatio hriscane. Nacrt je nevest, no malo je verovatno da nije naveo na vas, braco, opravdan uzas – tesko da se u vasoj dusi nije rodilo pitanje: “Pa ko moze da izbegne ove mreze?” Strasna slika jos nije zavrsena! Jos, jos hoce da slika moja kicica, vodjena recju Bozijom. Sta javlja rec Bozija? Ona objavljuje predskazanje: u poslednja vremena, zato sto ce se umnoziti bezakonje, ohladnjece ljubav mnogih[4] – predskazanje koje se ostvaruje pred nasim ocima. Istinita rec Bozija, cvrsca nego nebo i zemlja, objavljuje da ce se u poslednja vremena umnoziti i djavolske mreze i broj onih koji ginu u tim mrezama. Tacno! Gledam svet – i vidim: djavo je mnogo umnozio mreze u poredjenju sa vremenima prve Crkve Hristove, umnozio ih je do beskonacnosti. Umnozile su se knjige koje sadrze lazno ucenje; umnozili su se umovi koji sadrze i drugima saopstavaju lazno ucenje; umanjili su se, do krajnosti su se umanjili sledbenici svete Istine, pojacalo se postovanje prirodnih vrlina, dostupnih i Judejcima i neznaboscima; pojavilo se neskriveno postovanje neznabozackih vrlina, protivnih samoj prirodi, koja ih smatra zlom; umanjilo se misljenje o hriscanskim vrlinama, da i ne govorim koliko se umanjilo, skoro unistilo njihovo ispunjavanje na samom delu; razvio se materijalni zivot; iscezava duhovni zivot; nasladjivanja i telesne brige prozdiru celokupno vreme; nemaju cak vremena da se sete Boga. I sve to prelazi u obavezu, u zakon. Umnozice se bezakonje i ohladnjece ljubav mnogih, i onih koji bi se odrzali u ljubavi prema Bogu da zlo nije tako sveopste, da djavo nije umnozio mreze do tolike neizbrojivosti. Opravdana je bila zalost blazenog Antonija. Tim vise je opravdana zalost danasnjeg hriscanina kad vidi djavolske mreze; ima osnova za pitanje, postavljeno kroz plac: “Gospode, koji covek moze da mimoidje te mreze i dobije spasenje?” Na pitanje prepodobnog pustinozitelja usledio je odgovor Gospoda: “Smirenoumlje ce mimoici te mreze: njega one ne mogu cak ni da dotaknu.” Kakav bozanstven odgovor! Kako on uklanja iz srca svaku sumnju, kratko opisuje pouzdan nacin pobede nad nasim neprijateljem, nacin raskidanja, unistavanja njegovih veoma isprepletenih lukavstava, koja je on namestio na osnovu svog dugogodisnjeg i mnogozlobnog iskustva. Ogradimo smirenjem um tako sto mu necemo dozvoljavati da ne birajuci nepromisljeno tezi ka sticanju znanja, koliko god njihova novost i vaznost njihovih naslova primamljivala nasu radoznalost. Sacuvajmo ga od iskusenja laznih ucenja, prikrivenih pod imenom i maskom hriscanskog ucenja. Smirimo ga u poslusanju Crkvi tako sto cemo zbaciti svaku pomisao koja ustaje protiv Hristovog uma,[5] protiv uma Crkve. Bolan je na pocetku za um uski put poslusanja Crkvi, ali taj put izvodi na sirinu i slobodu duhovnog znanja, pred kojim iscezavaju sve toboznje besmislenosti koje telesno i Dusevno znanje nalazi u pravom pokoravanju Crkvi. Ne dozvolimo mu druga stiva o duhovnim temama osim onih u knjigama pisaca istinske Crkve, za koje je sama Crkva potvrdila da su orudja Svetog Duha. Ko cita svete pisce, taj se neprimetno prikljucuje Svetom Duhu, i zna da On obitava u njima i da govori kroz njih; koji cita jereticke spisatelje, makar ga njihova jereticka klika okitila nazivom svetitelja, taj se prikljucuje lukavom duhu prelesti:[6] zbog neposlusanja Crkvi, u cemu i jeste gordost, on pada u mreze gospodara ovoga sveta. Kako da postupimo sa srcem? Nakalemimo na tu divlju maslinu grancicu plodonosne masline, nakalemimo na njega svojstva Hristova, naucimo ga na jevandjelsko smirenje, primoravajmo ga da prihvata volju Jevandjelja. Kada uvidimo da se ono ne slaze sa Jevandjeljem, da mu neprestano protivreci i da mu se ne pokorava, uvidecemo u tom protivljenju, kao u ogledalu, svoj pad. A kada uvidimo svoj pad, zaplakacemo zbog njega pred Gospodom, nasim Tvorcem i Iskupiteljem, zavolecemo spasonosnom zaloscu; u toj zalosti ostacemo dotle dok ne ugledamo nase isceljenje. Srce skruseno i unizeno Bog nece odbaciti[7] predavanjem srca neprijatelju da ga lovi. Bog je nas Tvorac i potpuni Gospodar, On moze da presazda nase srce – i, zaista: greholjubivo srce koje Njemu neumorno klice placem i molitvom On ce presazdati u bogoljubivo, sveto srce. Cuvajmo nasa telesna cula tako sto kroz njih necemo pustati greh u dusevnu klet. Obuzdajmo radoznalo oko i radoznalo uho; stavimo jaku uzdu na deo tela koji je mali, ali izaziva snazne potrese – na nas jezik; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdrzanjem, bdenjem, trudovima, cestim secanjem na smrt, usredsredjenom, neprestanom molitvom. Kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim smradom se zavrsavaju! Suprotno ovome, telo ogradjeno uzdrzanjem i cuvanjem cula, umiveno suzama pokajanja, osveceno cestim molitvama tajanstveno se ugradjuje u hram Svetog Duha, koji svaki neprijateljev napad na coveka cini bezuspesnim. “Smirenoumlje mimoilazi sve djavolske mreze: one cak ne mogu ni da ga dotaknu.” Amin. Sergijeva pustinja, 1846. godine. P.S Jasnije ce biti ako se poslusa cijelo predavanje

Poslije Parade paroh osveštao Budvu Pаroh budvanski Boris Rаdović je u srijedu, poslije 19 časova, došаo nа poziv budvаnskih ugostiteljа i osveštаo trg i ugostiteljske objekte, gdje su borаvili učesnici prve crnogorske Parade ponosa. Sa osveštanja Budve (Foto: in4S) Kаdа je okаdio trаsu kojom je išlа povorkа, blаgoslovio grаd i njegove grаđаne, otаc Boris je održаo besjedu, javio je portal in4S. „Grаđаni Budve su dаnаs pokаzаli dа znаju dа čuvаju svoje domove i porodice brаneći sebe i svoj djecu od homoseksuаlizmа i rаznih „izаmа" koje su neprijаtelji čitаve vаseljene pokušаli dа promovišu kаo nešto čime trebа dа se ponose, а ne kаo nešto čegа trebа dа se stidi svаki čovjek", rekаo je sveštenik Boris Rаdović. On pozvao grаđаne dа se mole Bogu kаko bi držаvnom rukovodstvu dаrovаo snаgu dа se odupre ovаkvim neprijаteljimа i tаko „nаšoj djeci omogućili zdrаv i isprаvаn život i sаčuvаli ih od ovih bolesti.“ Pаroh budvаnski se zаhvаlio svimа koji su dаnаs iskаzаli protest pred ovom „pаrаdom srаmа i užаsа", brаneći svoje porodice i ovаj grаd od „ponosnih". http://www.cdm.me/drustvo/crna-gora/poslije-parade-paroh-osvestao-budvu

http://www.youtube.com/watch?v=tNP8W-c_xHU

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=WCX50GiR6QU

МУДРОСТ РОДИТЕЉСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ "Очеви, не раздражујте децу своју" И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој. Посланица Ефесцима, 6,4 Обуздавати, исправљати и васпитавати, то није право избора, већ озбиљан захтев Оца небеског свим земаљским очевима и мајкама. Они су одговорни за своју децу. Приоритет одговорности неоспорно припада родитељима и само родитељима. Отворимо странице Светог Писма и наведимо неколико цитата: "Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. Очеви, не раздражујте децу вашу, да не клону духом " (Кол. 3,20-21). "Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својег и матер; ово је прва заповест са обећањем: да ти добро буде, да и дуго поживиш на земљи. И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,1-4). У овим поглављима апостол Павле разоткрива веома озбиљан проблем. Међусобни односи с децом имају узајамни карактер - Децо, слушајте своје родитеље и Очеви, не раздражујте децу своју - они су као два таса на ваги. У зависности од тога, колико ће ти тасови бити уравнотежени, толико ће породица бити спокојна и хармонична. Очеви, не раздражујте децу своју. Апостол Павле прави озбиљан акценат на овој фрази. Неоспорно је да се то у једнакој мери односи и на мајке. Ако апостол упозорава, то значи да је сретао у свом животу овакве случајеве. Он је боравио у различитим породицама, видео је различите школе васпитања - и либералне, и тоталитарне. Често су му се пред очима налазили "чувари реда" - нервозни и раздражљиви очеви са шибама у рукама. Исправљајући слабе стране овакве педагогије, апостол Павле је више пута подвлачио ову мисао: "И ви очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој " (Еф. 6,4), "да не клону духом " (Кол. 3,21). Апостол Павле изражава апсолутну сагласност тим поводом: "Сунце да не зађе у гневу вашем " (Еф. 4,26), као и апостол Јаков: "Гнев човеков не твори правде Божије " (Јк. 1,20). Ако родитељ васпитава децу у Речи Божијој, она се никада неће раздраживати и очајавати. Пре него што васпитава децу учењу Господњем, најпре треба и сам да буде прожет њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16). Ето где се крије кључ успешног васпитања. Учи дете својим реалним поступцима и својим животом оним правилима по којима и сам живиш. Ако родитељи покушавају да уче децу заповестима Божијим, а сами их газе, васпитање постаје брбљање и празнословље које никада никога неће променити. Осим раздражљивости и потајног роптања у том случају ништа нећеш постићи од васпитаника. Деци не требају речи, већ обрасци за подражавање. "Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучавана у врлини, то ће бити почетак и темељ твом спасењу, те ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити велику награду и због њиховог васпитања" - рекао је св. Јован Златоуст. Циљ васпитања нису досадна дугачка предавања, нису наравоученија, него реални живот, љубав од чистог срца, добар савет, нелицемерна вера. Ето шта ће исправити и изменити, улити љубав према Богу. Чувајте се у васпитању празнословља: речи које нису поткрепљене делима, ни мудрошћу. Гнев рађа гнев, бес рађа бес, а тупост тупо супротстављање. Дете је нехотице разбило вазу. Страшни отац га гњави бесмисленим питањем: - Зашто си разбио вазу? - Нисам ја разбио вазу, сама се разбила. - Још мислиш и да ме лажеш? Одговарај, зашто си разбио вазу? - Нисам хтео. - Не, признај, зашто си разбио вазу? - ?! Јед детета нараста зато што не зна како да одговори. Гнев оца јача зато што нема правилног одговора. Ту се губи стрпљење. Једном отац може да чује дечији фалсет: "Тата, шта ти је, ти си луд?" Какво питање, такав одговор. Нема ту никакве љубави из чистог срца. Само узајамна озлојеђеност, сукоб, бура беса, показивање зуба, брука. Очеви, не раздражујте децу, постављајте им питања на која би и сами могли да одговорите. Господ никада није постављао глупа питања, није испољавао гнев према деци. Све што чинимо без љубави је звоно које јечи или кимвал који звечи. Одраслима је далеко лакше да свале сву кривицу на децу, да их оптуже за све смртне грехове: "Деца нас вређају. Она се буне, непослушна су, незахвална. Никаквог поштовања и уважавања немају!!!" Како је важно родитељима да остану самокритични и да ходе пред Богом не само у цркви, него и код куће, када у руци држе каиш, а пред њима стоји дете које је скривило. Свето Писмо не пориче нужност строгости и телесног кажњавања у васпитању деце. "Ко жали шибу своју, тај мрзи сина; а ко га воли тај га од детињства кажњава " (Приче 13, 25), "Глупост се прилепила за срце младића, али шиба која га поправља удаљиће га од ње " (Приче, 22, 15), "Шиба и разобличавање дају мудрост; али младић који је препуштен занемарености, представља срамоту својој мајци " (Приче 29, 15). Али Реч Божија позива да истражујемо себе, проверавамо своје путеве, срце и савест. Главни мотив кажњавања је вера покретана љубављу. "Ја оне које љубим кажњавам и поправљам " (Отк. 3,19). Ако су мотиви чисти, ако је савест добра, ако је вера нелицемерна, не жали твоју шибу и "кажњавај сина твога док има наде и нека те не збуњује његова вика " (Приче 19,18). У љубави нема страха. "Ако га казниш шибом, неће умрети: казнићеш га шибом и спашћеш душу његову од пакла " (Приче 23,13-14). Боље је у петој години каиш из оца руке који воли, него у двадесет петој затворска казна. О неопходности тражења равнотеже између родитељске строгости и родитељске љубави пише св. Јован Златоуст: "Бог није допустио да деца буду лишена природне благонаклоности родитеља према њима и, у исто време, није све препустио тој благонаклоности. Када би родитељи волели своју децу не по природној нужности, већ само због њихове нарави и добрих поступака, тада би видео многу децу која су истерана из родитељских домова због своје немарности и род наш би био потпуно растројен. С друге стране, када би Бог све предао у власт природе и не би допустио родитељима да мрзе чак и злу децу, ако би, напротив, будући вређани од стране деце и трпећи од њих хиљаде непријатности, по природној нужности очеви морали да постају благи према дрској деци која их вређају, онда би наш род дошао до крајње безбожности. Ако и сада деца, уздајући се у љубав родитеља, често ове вређају, иако не могу потпуно да се ослоне на природу, знајући да су многа, поставши неваљала, била лишена и дома, и очевог наслеђа, до какве тек безбожности не би дошла да Бог није оставио родитељима могућност да се гневе на децу, да их кажњавају и прогоне од себе када постају зла? Зато је Бог и поставио љубав родитеља у зависност и од потребе природе, и од понашања деце, да би они, с једне стране, били снисходљиви према погрешкама деце, будући подстицани на то природом, а с друге, да злу и неисцељиво болесну децу не би учврстили у злу недопуштеним повлађивањем, што би било неизбежно ако би их природа приморавала да мазе и рђаву децу. Помисли, колико је само бриге у томе што је Бог и заповедио да волимо децу, и поставио меру те љубави, и у исто време одредио награду за добро васпитање деце? Ако деца коју си родио добију одговарајуће васпитање и твојим старањем буду поучена у врлини, то ће бити почетак и темељ твог спасења и, осим награде за властита добра дела, добићеш и велику награду за њихово васпитање". [1] Све је могуће ономе који верује. Ако родитељ покушава да кажњава дете и не верује у његово исправљање, већ само искаљује на њему свој бес, у очима Божијим он чини грех. Јер "све што није од вере, грех је" (Рим. 14,23). Васпитање деце увек претпоставља веру и добру савест, "коју неки одбацивши, претрпеше бродолом вере " (1 Тим. 1,19), бродолом своје васпитне стратегије и педагогије. Породица се као санта леда мрви на делове, пукотине се повећавају, дистанца расте. Деца се затварају у себе и све више и више се удаљавају од родитеља. "Душа, препуштена својој властитој самовољи, као запуштени виноград без надзора, разраста у гране и троши се на непотребно и некорисно, те све што чини чини на саблажњавање народа" - говори о таквој деци св. Василије Велики. Васпитање без љубави је "слово које убија", које руши породицу до темеља. Васпитање без љубави је грех због којег се треба кајати и из корена променити свој педагошки приступ. Одгајати синове није нимало једноставна ствар. Али, родитељи, када васпитавате децу, нипошто не губите власт над собом, то је опасно: једном нећете моћи да се обуздате. Савладавајте се и брижљиво чувајте те драгоцене кључеве успешног васпитања - љубав из чистог срца, добру савест и нелицемерну веру. Неоспорно је да се родитељи морају поштовати и слушати. Прва заповест са обећањем - Поштуј оца својега и матер - јесте неоспоран и апсолутан закон за свако дете. Непоштовање, неуважавање и запостављање родитеља је исти грех као и убиство, крађа, прељуба и идолопоклонство. Али, родитељи, ако не показујете делотворну љубав, ако за децу немате времена, ако осим гнева она не изазивају у вама друга осећања, онда ваша деца немају никаквог разлога да вас поштују. Размислимо заједно, како да исправимо ситуацију. НАПОМЕНА: 1. Целокупна дела Светог Јована Златоустог, архиепископа Константинопољског у 12 томова, Петроград, Духовна академија, 1898. "Пет беседа о Ани".

http://www.youtube.com/watch?v=4Tr3s8KLQ2s

http://www.youtube.com/watch?v=4Tr3s8KLQ2s

Ovaj tekst se odnosi na sve one koje duboko vjeruju da su svetitelji Bozji pricali nekim drugim duhom a ne Bozjim ,tacno je da su i svetitelji gresni al ne u tom smislu kao sto ti mislis da pricaju i jos prorokuju svasta na svoju ruku jer to bi bilo i gore od praznoslovlja a toga se svetitelji najvise cuvaju ,duhom kojim je progovarao nas sveti vladika jeste Duhom ne od ovoga svijeta. Na to sam mislila u ovome dijelu ,a vladika je imao ljubavi kakvu mi svi ne mozemo ni da pojmimo,on je svako stradanje svoga naroda dozivljavao licno a mi i na svoje stradanje ropcemo ,ovdje se ne radi ni malo o njegovom obrazovanju i znanju koje je bilo izvan svakog vremena tada ,vec o neizmjernoj ljubavi,pravdi i zivljenju po Bogu ... Slazem se sa Vladimirom u potpunosti ,a na to sam i ja mislila kad je sveti Nikolaj u pitanju ,da nije kunuo kao kakva baba ,to je van svake pameti vec da je vapio za pravdom Bozjom ..eto na to se sve odnosio onaj tekst

aman Ovakav odgovor mi je trebao na pocetku posta,vremenom sam dosla do njega ,dje si bio ranije .hvala.

Ovo je najpravilnije receno

Tropar sv. Nikolaju Srpskom Glas 8. Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove Raspevana liro Duha Svetoga Ponose i ljubavi monaha Radovanje i pohvalo sveštenika Učitelju pokajanja svenarodni vladiko Čelovođo bogomoljne vojske Hristove Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni Sa svima svetima Nebeske Srbije Moli Jedinog Čovekoljupca Da podari mir i slogu rodu našemu. "...Možda bi, bez ovog ohridskog i žičkog preloma Nikolaj ostao samo veliki i usamljeni genije u našem narodu, kao bor u planini, bez premca i takmaca. Ni nikada ne bi postao narodni "Deda Vladika", "Sveti Deka" – Novi Srpski Zlatoust.Zlatoust ne samo po reči i besedništvu, nego i po delanju n pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedočenju Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava, polako postajao svetla i svega savest čitavog Srpskog naroda, p za svoje i za buduća pokoljenja. Jer, Srpski verujući narod je nesumnjivo primio i usvojio Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vođu, kao Božjeg proroka i svetitelja, i niko ga iz verujuće narodne duše i srca neće istisnuti ni izbrisati. A što se tiče izvesnih starijih i novijih napada na njega, sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati, Naime, posle napada i teških uvreda nanetih mu od strane jednog episkopa, Nikolaja je u Žiči posetio jedan novinar "Politike" i zamolio ga da nešto kaže tim povodom. "Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreći ništa. Taj pogled i go ćutanje bili su mi jasniji odgovor nego bilo koja rečenica". ("Politika" br. 11344; 29. XII 1939)." "Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pismenu reč Srpski narod pratio je pažljivo i sa ljubavlju; njegova su dela čitana i umnožavana, prepričavana i dugo pamćena. I danas, možete čuti u narodu mnoštvo izreka Nikolajevih, mnoštvo poučnih reči i anegdota o njemu. Kako reče otac Rafailo iz Ovčara: "Svaka mu je za Psaltir bila". Bogatstvo u Bogu to je ono što je osvajalo dušu srpskog čoveka kod Vladike. Zato je on i mogao da izvrši onako grandiozni uticaj na naš narod, jevanđelski uticaj, koji je organizmu Srpske Crkve pomogao da izdrži teška vremena stradanja koja su zatim došla. Nikolajev značaj se osetio naročito posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, a verovatno će ga biti što dalje sve više."

"Ako bi ste pitali prosečnog čoveka šta misli o svecima, ko su oni, da li ih smatra za svoje zaštitnike, kako ih zamišlja, većina bi odgovorila da su to ljudi sede kose i brade, nose brojanice, mole se Bogu, žive podvižnički. Međutim, po kriterijumu Pravoslavne crkve, to nije pokazatelj svetosti. Zaista, ko su sveti ljudi?" kratki video zapis,otac Milos Puric Svetitelji Bozji su ljudi ispunjeni Duhom Svetim,mislim da se zna sta to znaci ,Vladika Nikolaj je bio i prorok ,od Gospoda je bio udostojen mnogih vidjenja,jako je neukusno raspravljati na ovakav nacin o svetiteljima jer je to blizu huljenja na Boga

jedan od najljepsih dokumentarnih filmova ,sinoc sam ga opet gledala po drugi put Slava Bogu za sve !