Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Number15648

Члан
  • Број садржаја

    1392
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Number15648 got a reaction from Aleksandra_A in Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?   
    177. Писмо
    Госпођи Ј.: О страдању необјашњивом
     
    Жалите се на злу судбу своје сестричине. Необјашњиво је, велите, њено страдање. Њен муж, чиновник, заражен гадном болешћу, умро је у лудници. Она се заразила од свог мужа, и сада је и она у душевној болници. Ви њу хвалите као добру и честиту жену, па се чудите, како је свезнајући Бог могао дозволити, да до овог брака уопште дође, те да једно невино створење тако љуто страда? - Ако је заиста Ваша рођака добра и честита и невина, како Ви верујете, онда ју је страдање снашло, наравно, без њеног личног греха. Тада морате тражити узрок у греху њених родитеља. Јер је речено за Свевишњега, да Он походи гријехе отачке на синовима и на унуцима до трећега и четвртога кољена (2 Мојс. 34, 7). Ви ћете, знам, на то рећи оно што се често говори: али зашто деца да страдају због греха родитеља? Питаћу и ја Вас: али како би Господ Бог иначе устрашио људе да не греше, кад не би на децу преносио казну за њихов грех? Код нашег народа искуством је утврђено убеђење, да за грех родитеља и деца страдају. Зато се често чује опомена ономе ко хоће да се криво закуне или друго зло учини: пази, децу имаш! Ова библијска правда уосталом спроведена је и у обично људско законодавство у том смислу, што и деца губе имовину због злочина свога родитеља. Губе још и у моралном погледу, губе од угледа свога у друштву, и то не само синови но и унуци и праунуци. Ту скоро догодио се случај, да је неко верио једну девојку, но чим је накнадно сазнао, да је отац девојчин био на робији, отказао је веридбу.
    Но не треба очајавати због тога. Ипак то није слепа фаталност. Бог милостиви може да пресече казну на детету, ако се покаже истинско покајање и вапијање к Њему, Оцу небесном, за опроштај. Мајка светог Фанурија била је злочеста жена, но због њених грехова није сина постигла казна. Не само није га постигла казна, него се он још и посветио. Али Фанурије, сазнајући грехе своје матере, непрестано се молио Богу за њу. Молите се и Ви Богу за родитеље Ваше сроднице. Кад Бог опрости умрлим грешницима, онда се њихов грех не товари на леђа њиховог потомства. У томе и лежи смисао црквених молитава за умрле - да би Бог њима опростио грех, и да, следствено, казна не би пала на пород њихов.
    Мир Вам и милост од Бога.
     
    Св. Николај Велимировић, Мисионарска писма
  2. Свиђа ми се
    Number15648 got a reaction from Aleksandra_A in Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?   
    „Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају.“ Св. Николај Велимировић, Омилије
  3. Волим
    Number15648 got a reaction from Вилер Текс in Рад је благослов   
    Четврта заповест: Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу Богу
     
    Ово значи:
    Шест светова створио је Створитељ и у седмом он се одмара. Шест светова су привремени, немирни и пролазни, а седми је вечан, миран и непролазан. Стварањем Бог је ушао у временост, но није изишао из вечности. Тајна је ово велика, и о њој се приличи више мислити но говорити. Јер она није доступна свакоме, но само Божјим избраницима.
    Избраници Божји налазећи се телом у времености, дижу се својим духом до осовине точка света, у којој је вечни мир и блаженство.
    А ти, ради и одмарај "се. Ради, јер и Бог ради; одмарај се, јер се и Бог одмара. А твој рад нека буде стварање, јер си чедо Створитеља. Не руши но стварај.
    Сматрај свој рад као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло но добро. Пре свакога посла помисли, да ли ће Бог радити тај посао. Јер, углавном, Бог ради све, а ми му само сарађујемо.
    Све ствари раде непрестано. Нека те то ободри за твој посао. Гле, кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много - и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом.
    Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто не би и твоје руке радиле? И бубрези твоји раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио?
    Звезде непрестано јуре, брже него коњ у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости?
    У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и гомилаше благо на товаре. И кад га упиташе, нашто ће му толико благо и толика мука, он одговори: Мучим се, да бих синове осигурао, те да се они не би мучили. - А то чуше синови, и олењише се, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити благо на товаре. Пожели отац, да дође из оног света и види како му синови живе без муке и зноја. И Бог га пусти, те он сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад закуца на врата неко непознат отвори врата. Упита отац за своје синове, и доби одговор, да су његови синови на робији због нерада, који их је довео пијанству, и због пијанства, које их је одвело свађи, и због свађе, која их је одвела паликућству и убиству.
    - Ах, уздахну луди отац, ја сам мислио створити рај за своју децу, мећутим ја сам им створио пакао.
    Па зађе луди отац по граду и поче учити све роДитеље:
    - Не будите луди као што сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци, браћо, никаква иман>а. Научите их раду и то им оставите у наслеђе. Све остало, богаташи, раздајте сиротињи пред смрт своју.
    Заиста, нема опасније и душегубније ствари него добити велико имање у наслеђе. Будите убеђени, да великим наслеђима више се радује ђаво но анђео. Јер ничим ђаво не квари Људе лакше и брже него великим наслеђима.
    Зато, ради и научи своју децу да раде. А кад радиш, не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. За једну столицу, коју столар направи, може добити десет динара, или педесет, или сто динара. Но лепота и наслада, коју један надахнут столар осећа при тесању, и стругању, и глачању, и склапању дрвета, не да се ничим исплатити. То је наслада слична наслади коју је Бог осетио при стварању света, при тесању, и стругању, и глачању, и склапању света. И сав Божји свет имао би своју одређену цену и могао би се исплатити, али лепота његова и наслада Божја при стварању света нема цене и не да се ничим исплатити.
    Знај да понижаваш свој рад, кад мислиш само о својој материјалној користи од њега. Знај да се такав рад не да човеку; не иде му од руке; не доноси му очекиване користи. И дрво се срди на тебе и противи ти се, кад га не радиш из љубави него из користи. И земља ће те омрзнути, ако је ореш не мислећи о њеној лепоти но само о својој добити од ње. Гвожђе ће те опећи, вода ће те удавити, камен ће те згњечити, ако их с љубављу не гледаш, него у свему само видиш своје дукате и динаре.
    Ради незаинтересовано као што славуј пева своју песму незаинтересрвано. И тако ће Бог ићи напред у своме раду, а ти за њим Протрчиш ли мимо Бога, и оставиш ли Бога иза леђа, твој рад донеће ти проклетство а не благослов.
    А седми дан одмарај се.
    Како да се одмараш? Гле, одмор је само код Бога и у Богу. Нигде више правог одмора нема у овоме свету. Јер ово је свет немира, као један вртлог.
    Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити.
    Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се у истини одморити и новом снагом запојити.
    Безбожник неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи суботњи посао и у недељу. И док се цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону, клону; клону и његова стока; па кад цело село беше на њиви, он сеђаше код куће, преморен, мрзовољан, очајан.
    Зато, браћо, не будите, као безбожник, да не бисте и ви изгубили снагу, и здравље и душу. Него шест дана радите и сарађујте Богу, с љубављу и насладом и страхопоштовањем, а седми дан цео посветите Господу Богу. Заиста, ја сам пробао и знам, да право празновање недеље човека одуховљава, подмлађује и чини срећним.
     
    Св. Николај Велимировић
  4. Волим
    Number15648 got a reaction from Вилер Текс in Рад је благослов   
    Љубав према послу
     
    - Зашто се, старче, многи људи мучно осећају на послу?
     
    - Можда зато што не воле свој посао? Или можда стално раде једно исто? Често, на неким радним местима, у некој фабрици, рецимо, која производи дрвенарију, један запослени, од ујутро, па до краја радног времена само лепи, лепи; други само поставља стакло, трећи гитује. Сви они непрестано раде једно исто, стално исто и монотоно, а газда их надгледа. И то се не дешава само дан-два. Него стално једно те исто, па им досади. Некад није било тако. Један столар би преузео четири зида од зидара и требало је да преда кућевласнику завршену кућу, само да му преда кључ. Поставио би подове, столарију, наместио би стакла и све загитовао. Потом би направио степениште, гелендере и све остало, потом би све офарбао, направио би ормане, полице, а затим би направио остатак намештаја. И ако се бавио свим тим пословима, добро је знао све то да ради. У случају потребе могао је и кров да направи и да постави црепове.
    Данас се многи људи муче, јер не воле свој посао. Само гледају када ће доћи крај радног времена, да могу да иду кући. Међутим, када постоји ревност у раду и када се човек занима за оно што ради, што више ради, то је ревноснији. Преда се свом послу и, када дође време да иде кући, каже: "Кад је пре прошло време?" Заборави и на храну и на сан, заборави на све. И да ништа није јео, не осећа глад и да није спавао, не спава му се, него се радује што не спава. Није да се мучи глађу, или жеђу: за њега је посао славље.
     
    - Зашто се понекад дешава, старче, да двојица људи раде исти посао, а један од тога има духовне користи, а други штету?
     
    - Зависи од тога како сваки од њих ради тај посао и шта носи у себи. Ако ради смерно и с љубављу, све ће му бити светло, обасјано, весело и осећаће унутрашње спокојство. Ако, међутим, уз посао дометне помисао гордости, да посао ради боље од другога, може да осети извесно задовољство, али то задовољство му не испуњава срце, јер му се душа не обогаћује, не осећа спокојство.
    А онда, када човек не ради с љубављу свој посао, умара се. Онај ко само гледа како треба негде да се попне како би обавио неки посао, умара се, јер не воли тај посао. Док други, који ради са срцем, успиње се а да то и не примети. Један радник, на пример, може сатима да копа на сунцу и да се не замори, ако то чини са срцем. Али ако то не ради са срцем, само застаје, гледа наоколо, гунђа: "Ух, каква врућина!" каже и тешко му је.
     
    - Може ли, старче, неко због велике љубави према свом послу, или науци да запостави своју породицу?
     
    - Свој посао човек треба једноставно да воли, а не да се заљуби у њега. Ако не воли свој посао, двоструко ће се замарати, и телесно и душевно, а онда га ни физички одмор неће опуштати, јер ће бити душевно уморан. Душевни умор је тај који слама човека. Када неко ради свој посао пуна срца и радосно, он је душевно одморан, а онда нестаје и телесни умор. Ето, упознао сам једног генерала који ради чак и послове обичних војника. Како он брине за своје војнике! Као отац! Знате ли колику радост он осећа! Врши своју дужност и срећан је. Једанпут је у поноћ пошао из Евра, како би стигао у Ларису на помен светом Ахилију и да стигне и на божанствену Литургију иако је имао право да дође касније, на славословље, које је било на крају. Али он каже: "Морам да дођем на време да одам почаст светитељу." Све што чини, чини пуна срца. Задовољство које осећа онај ко усрдно обавља свој посао, добро је задовољство. Такво задовољство Бог је човеку подарио, како се не би замарало Његово створење. То је одмарање од умора...
     
    Старац Пајсије Светогорац
  5. Волим
    Number15648 got a reaction from Вилер Текс in Рад је благослов   
    Рад је благослов
     
    - Некада су говорили:"Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче. " Шта су тиме, старче; хтели да кажу?
     
    - Хтели су да кажу: "Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући." Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио. Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.
    Иначе, и онај, тако звани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.
     
    - Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.
     
    - Добро, не треба ли и крстима мало вежбе? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се "рашрафи" и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.
    Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује. После дође ђаво, па му каже: "Еј ти, изгубљени, како си само заостао! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити?" и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.
     
    Старац Пајсије Светогорац
  6. Волим
    Number15648 got a reaction from Лубеница in Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?   
    18. Је ли право да деца страдају због греха родитеља? - У природи видимо, да кад се корен од дрвета поквари, гране на дрвету се суше и лишће вене. Нека се, дакле, чувају од греха они који воле децу своју.
     
    Стослов, Св. Николај Велимировић
  7. Волим
    Number15648 got a reaction from Phoebe in Бити женско   
    „Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету.“ - Св. Николај Велимировић
  8. Волим
    Number15648 got a reaction from Сања Т. in Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације   
    МАЊЕ БРИГЕ ВИШЕ ВЕРЕ
     
    Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом.
    - На што све ваше бриге?
    Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. "Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?" На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Велики Епиктет:
    - Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе.
    Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума.
    Још живље објашњава удес људски Исаија:
    - Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14).
    Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели:
    - Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. А шта је то једно?
    Вера: 1) да је Отац жив, 2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и 3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19).
    Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу, наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?
    Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.
    Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.
    Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ.
    Много вере - мало брига.
    Савршена вера - савршена безбрижност.
    Савршена вера - савршена радост.
    "Радујте се и веселите се!"
    И - Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19).
    Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу?
    Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме.
    Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге.
    Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом.
    Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге.
    Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне:
    - Уистину, више се постиже вером него бригом!
     
    Св. Николај Велимировић
  9. Волим
    Number15648 got a reaction from Ina Ina in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Не разумијем ту фасцинацију према том човјеку...
  10. Волим
    Number15648 got a reaction from Phoebe in Људи и разочарење   
    5. Проповед

    О РАЗОЧАРЕЊУ

    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
    очараних.
    Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће
    тек бити разочарани.
    Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,
    јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
    ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
    таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
    Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог
    света.
    Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
    Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
    Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна
    варка.
    Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и
    стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
    руке.
    Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у
    страдању има сласти.
    Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као
    што је добро шибање мишића, да би очврсли.
    Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено
    једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
    Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не
    волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.
    Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише
    жале на разочарања у овом животу.
    - У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили
    разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
    обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
    обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
    знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
    њим.
    Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,
    и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
    смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
    разочарате.
    Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати
    се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
    страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
    ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
    сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
    Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и
    останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
    себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
    војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
    кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
    дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
    велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
    Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим
    разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
    пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
    Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили
    способност очаравати се.
    Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
    Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
    био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
    који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
    Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
    Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у
    опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
    процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
    довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
    самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у
    разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
    је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
    хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

    Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

     
  11. Волим
    Number15648 got a reaction from PredragVId in Осећам се управо овако! (фотографијом исказујем емоције)   
    Dynablaster би на ово рек'о: photoshop
  12. Волим
    Number15648 got a reaction from aliluja in Људи и разочарење   
    5. Проповед

    О РАЗОЧАРЕЊУ

    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
    очараних.
    Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће
    тек бити разочарани.
    Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,
    јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
    ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
    таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
    Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог
    света.
    Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
    Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
    Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна
    варка.
    Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и
    стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
    руке.
    Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у
    страдању има сласти.
    Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као
    што је добро шибање мишића, да би очврсли.
    Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено
    једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
    Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не
    волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.
    Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише
    жале на разочарања у овом животу.
    - У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили
    разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
    обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
    обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
    знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
    њим.
    Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,
    и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
    смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
    разочарате.
    Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати
    се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
    страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
    ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
    сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
    Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и
    останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
    себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
    војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
    кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
    дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
    велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
    Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим
    разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
    пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
    Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили
    способност очаравати се.
    Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
    Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
    био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
    који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
    Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
    Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у
    опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
    процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
    довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
    самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у
    разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
    је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
    хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

    Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

     
  13. Волим
    Number15648 got a reaction from Сања Т. in Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи   
    "А био сам псовач. Морам се, дакле, лечити од тога. И почнем се молити светом анђелу јер сам тврдо веровао, да ми се оно анђел јавио на сну. И дође ми кроз ум заповест, да место псовке употребљавам речи: сунце те грејало! Тако ћу се само одучити од псовања. И ја заиста тако почнем. Чим заустим да опсујем ја викнем: сунце те грејало! и тако до псовке и не дође. И прође у том пуних двадесет годи-на. И тек ове године изврши се оно што ми је обећано и што сам толико желео."
     
    http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010237.htm
  14. Волим
    Number15648 got a reaction from geronymo in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Православно Србство у Босни једним духом дише и једним одушевљењем гори. Да се ко год јавио да пред оним блиставим хиљадама Срба и Србкиња говори о партијама, ја мислим, не би се добро провео. Нека се Шумадија и Војводина угледају на Босну. Ја не говорим као политичар него као свештеник. Говорим у име православне цркве, која је увек мирила браћу, по примеру св. Саве, и апеловала на срце, на савест и разум Срба да се сложе и јаве пред Богом и светом као једна нераздељива целина, као један живи духовни и етички организам, као један човек. Црква ће можда морати још оштрије да чини тај апел у наше дане. А зашто, то је сваком од вас познато. Ко се не дадне поучити од цркве Божје, мораће се поучити од догађаја, који се могу догодити.
     
    Неко ми јуче рече: "Хвала Вам што сте дошли у овим најсудбоноснијим данима да охрабрите Босну." Ја му узвикнух: "Како ја да вас охрабрим! Ја сам дошао да ви мене охрабрите. Зар ја да охрабрим Босну и Босанце, Сарајево и Сарајлије! Зар сам ја такав јунак да могу такве јунаке да охрабрим. Када мислим на вашу браћу од пре двадесет и пет година која су ставила у покрет читав свет, читаво небо и земљу, да би срушили што је неправда и лаж, како ја могу вас охрабрити. Мислим да нема покрајине у нашој земљи коју мање треба храбрити него што је то Босна, него што су то Босанци. Ви сте храбри и треба да храбрите друге, а бићемо и ми и ви увек храбри ако подједнако будемо мислили и на старо и на ново, ако и од једног и од другог будемо узимали само оно што је бисер".
     
    Из: О спасоносном јединству и Тешко истини која није увек истина
     
  15. Волим
    Number15648 got a reaction from Zero in Бити женско   
    „Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету.“ - Св. Николај Велимировић
  16. Волим
    Number15648 got a reaction from maki32 in Koliko Bosna može šerijata podnijeti   
    Чекајте док имате своју државу, па ви мухамеданци уређујте себи шта хоћете, тј. кад се Република Српска одвоји.
  17. Волим
    Number15648 got a reaction from Лапис Лазули in Šta ste po profesiji, čime se bavite, da li ste zadovoljni svojim poslom, kako preživljavate...   
    Машиновођи Стамену И. који се жали на досаду свога посла

    Жалиш се, да ти је досадио твој посао. Сви други послови чине ти се бољи. Па си смућен и тужан што не можеш да нађеш неко боље занимање. Дуго сам размишљао пре него сам узео перо да то одговорим. Мислима сам се уживљавао у твој положај и у твој посао. Замишљао сам себе на твоме месту, у машини, у тутњу и хуци. Сав гарав и знојав ја сам бодро гледао напред. Иза мојих леђа цео један мали народ: старци, родитељи, деца, кнежеви, дипломати, чиновници, сељаци, радници, надничари. Сви срођени силом околности, и сви стављени у зависност од мене. Разговарају међу собом, или са својим мислима. Свак управља своје мисли и чежње ка последњој станици, камо је кренуо. Но да ли ће стићи до своје станице зависи од мене, а ја само од Бога. Они и не слуте колико од мене зависе. О мени и не мисле; и не познају ме. И баш то мени чини радост. Кад смо хтели кренути из прве станице, нико није дошао да ме види и упозна. Нико се није запитао: да ли овај човек није луд, или слеп, или пијан? Гле, ми сви поверавамо животе своје њему! Он је најважнији човек у овом галопирајућег граду, чији становници ми постајемо за неко време. Нико на такву мисао није дошао; и мене баш то неисказано радује. Радује ме то што је толики народ поверио животе своје мени без испитивања; мени, сакривеноме у машини, невидљивоме, непознатоме. И у трепету од радости станем славити Бога:

    - О Боже велики и дивни! Слава Теби и хвала, што си ми дао живот и разум и овако важан посао! Дао си ми посао, који веома личи на Твој посао, Боже. Јер и Ти, Господе мој, као сакривен, невидљив и непознат, управљаш једном машином Духом Својим Светим. Твоја је машина огромна; Твоји су путници безбројни. Ти си машиновођ васцелога света. Многи, многи путници не мисле о Теби, не испитују тајну бића Твога, него с поверењем улазе у Твоја кола, и возе се, возе. И то мора да Тебе радује, неисказано радује. Ти знаш, где ћеш дати одмор Твојим путницима, где их нахранити, и где кога скинути с воза. Они истина слабо шта знају о почет-ној и крајњој станици Твога пречуднога воза, али с поверењем улазе, с поверењем се возе, с поверењем излазе - с поверењем у Тебе скривеног, невидљивог, непознатог. Хиљаде и хиљаде пута ја Те славим и хвалим, и клањам Ти се, свевидећи и свемоћни Створитељу мој и Машиновођо мој. У тебе јединога се уздам у свима опасностима, пред којима лебди овај мој воз. Ти ћеш ми помоћи, да га доведем до крајње станице са свима путницима на број.
     
    Пријатељу мој млади, какав бољи посао ти желиш? Зар има бољега посла од твога? Апостол Петар ловио је рибу, а Павле плео асуре. Помисли како је велики и важан твој посао према њиховоме. Па се поклони Провиђењу, које ти је поверило баш тај посао.

    Од Бога ти здравље и благослов.
     
     
    Св. Николај Велимировић, Мисионарска Писма, 45. Писмо
  18. Волим
    Number15648 got a reaction from -Владимир- in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Што човек више ропће, то се више упропаштава
     
    - Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?
     
    - Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.
    Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!
    Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.
    Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.
     
    http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije08.htm
     
    Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  19. Волим
    Number15648 got a reaction from Сања Т. in Људи и разочарење   
    5. Проповед

    О РАЗОЧАРЕЊУ

    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
    очараних.
    Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће
    тек бити разочарани.
    Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,
    јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
    ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
    таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
    Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог
    света.
    Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
    Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
    Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна
    варка.
    Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и
    стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
    руке.
    Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у
    страдању има сласти.
    Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као
    што је добро шибање мишића, да би очврсли.
    Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено
    једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
    Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не
    волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.
    Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише
    жале на разочарања у овом животу.
    - У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили
    разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
    обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
    обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
    знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
    њим.
    Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,
    и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
    смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
    разочарате.
    Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати
    се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
    страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
    ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
    сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
    Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и
    останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
    себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
    војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
    кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
    дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
    велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
    Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим
    разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
    пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
    Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили
    способност очаравати се.
    Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
    Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
    био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
    који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
    Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
    Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у
    опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
    процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
    довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
    самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у
    разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
    је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
    хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

    Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

     
  20. Волим
    Number15648 got a reaction from blue in Шта ЈА тренутно слушам...   
  21. Волим
    Number15648 got a reaction from Марина Савковић in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Што човек више ропће, то се више упропаштава
     
    - Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?
     
    - Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.
    Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!
    Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.
    Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.
     
    http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije08.htm
     
    Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  22. Волим
    Number15648 got a reaction from Klement Tulipov in Da li je Muhammed a.s., poslanik za kršćane?   
    А управо преузели од нас.
     
    10 највећих заблуда у Срба...
     
    Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај..
    Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.
     
    http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=10_%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B8%D1%85_%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%B0_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0
  23. Волим
    Number15648 got a reaction from grigorije22 in Питање: да ли верујете у васкрсење мртвих?   
    ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО - ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ

    Главни догађаји у Христовом животу на земљи су Његово славно Страдање и Васкрсење. Ови догађаји су основ наше вере, јер је у њима Господ Исус Христос ослободио пали људски род од окова смрти и даровао му вечни живот. На значај Васкрсења указује Апостол Павле, говорећи: Ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1. Кор. 15,14). Следујући Апостолу Павлу, Св. Максим Исповедник је нагласио да се у тајни Крста и Васкрсења Христовог скрива сва "судба" света и људи.



    Сви догађаји из Христовог живота, почев од Оваплоћења па до Васкрсења и Вазнесења на небо, су тешко схватљиви људској логици. Посебно је тешко прихватити и објаснити Страдање Христово. Како помирити и довести у везу бесмртност Сина Божијег коју има од вечности и Његово Страдање на Крсту у време Понтија Пилата?

    Јудејци су тражили очигледне знаке (1. Кор. 1,22) и саблазнивши се, нису могли поверовати да је Христос као Бог могао бити распет на Крсту. Јелини су пак, Његово Распеће сматрали за лудост (1. Кор. 1,23). Црква је, кроз уста Апостола Павла, објавила Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију Премудрост (1. Кор. 1,24).

    Већ у раном периоду Цркве јавили су се јеретици докети који су Христово Распеће и смрт сматрали привидним. И поред јасног става Цркве о Страдању и Васкрсењу Христовом било је и оних који су говорили да није страдао само Син него и Отац, будући да није могуће Сина одвојити од Оца. Ово учење су заступали патропасхити. Црква је одбацила ставове и једних и других и јасно изразила веру да је уистину страдао Син Божији на Крсту.

    Међутим, како објаснити страдање нестрадалног Бога, а да се оно не унесе у вечни план Божијег постојања или да се не оде у докетску јерес? Другим речима, како је могуће да је нестрадални Бог примио на Себе последице пада, Крст и Страдање? Људима је увек било лакше да прихвате догађаје у којима је Бог прослављен, него оне у којима се пројављује Његово смирење.

    Страдање Христово се не може објаснити мимо слободе коју Он има као Бог. Господ Христос није страдао по нужности, и као што је слободно узео тело, тако је и слободно пострадао. Син Божији је могао да пострада и да буде распет на Крсту управо зато што је као Личност слободан да гради односе са светом, који су само Његови. Само се Син оваплоћује и страда, Отац благоволи, а Дух Свети садејствује у свему што чини Син у свету.

    Господ Исус Христос страда и поред тога што има нестрадалну божанску природу, страда Својом страдалном човечанском природом, као Личност, која то чини ради нашег спасења. То међутим, никако не значи да је Христос подељен на два дела и да човек умире, а Бог васкрсава. Један је Христос, један исти, који страда и васкрсава. Ако би се Страдање Христово односило само на човека (Исуса), тада Његова крв не би могла имати за нас спасоносни значај.
    Једно од суштинских питања је да ли на Крсту умире Бог? Син Божији при Оваплоћењу прима све што припада човеку, осим греха. Било би несхватљиво да Христос, после Адамовог пада, поставши човек не прима и саму смрт. Св. Кирило Александријски каже: "Пострадао је нестрадални Логос телом". Дакле, за Бога који је постао човек може се рећи да страда и умире на Крсту. Пред нама је тајна коју није лако објаснити и која се прихвата једино вером у Бога који је слободан, не само када показује силу, него и када показује немоћ.

    Кључно је и питање да ли Господ Христос престаје да буде Бог, зато што страда? Истина да Господ Исус Христос и приликом Страдања остаје Бог објашњава се тиме да Он и приликом свог Оваплоћења и целокупног живота на земљи, па и приликом Распећа, не прекида заједницу са Оцем, а престати бити Бог значи управо прекид те заједнице.



    Најзад важно је одговорити и на питање: да ли престаје да постоји Света Тројица, ако умире Син? Ако би Господ Исус Христос страдао својом божанском природом, тада би се Његово Страдање односило на целу Свету Тројицу. И ако би смрт имала последњу реч над Христом, ако би веза између Христа и Оца била нарушена, тада би умро Бог, престала би да постоји Света Тројица. Међутим, смрт је наишла на препреку. Кренувши смрћу да усмрти и победи Бога, сатана је пао у замку и он и смрт су побеђени. Сатана је дрветом преварио Адама и Еву, а сам је преварен крсним дрветом. Стога се у црквеној песми каже: имже паде древом прелстивиј, тобоју прелстивсја, тј. онај који је преварио дрветом (Адама и Еву), њим (тј. крсним дрветом) би преварен.

    Говорећи о смрти Господа Исуса Христа, Св. Јован Дамаскин каже: "Као што са наиласком светлости ишчезава тама, тако се изгони трулежност наиласком живота... Иако је Господ Исус Христос умро и Његова света душа се одвојила од пречистог тела, Божанство је остало нераздвојно од обоје, јер није се једна Личност разделила на две и, иако су се по смрти разделили душа и тело, свако је остало имајући једну Личност Христову". Смрт као раздвојење душе и тела се уистину одвија, али смрт није могла прекинути заједницу душе, која је била у аду, и тела, које је тридневно лежало у гробу, са Богом. Иако је душа била одвојена од тела, она је остала у јединству са њим посредством Логоса. Смрт, дакле, није могла да наруши заједницу душе и тела са Логосом јер не бјеше могуће да га она држи (Д. ап. 2,24) и коначно, она није могла да наруши везу између Христа и Оца.

    Целовитост Христове Личности није нарушена ни у Гетсиманији. Иако се пројављује Његова човечанска воља, веза између Сина и Оца остаје непрекинута. Његове речи: нека ме мимоиђе чаша ова нису последње и Његова човечанска воља се одмах потчињава вољи Божијој: али опет не како ја хоћу, него како ти (Мт. 26,39). Дакле, када Христос хоће да избегне смрт, то чини због својстава Своје човечанске природе, али истовремено, Он показује немогућим одбацивање воље Очеве, јер би то значило нарушавање вечне заједнице са Њим.

    Смрт Господња се одмах спаја са Васкрсењем. Син Човечији иде на Крст да буде прослављен и зато Га Црква на Крсту доживљава не као остављеног мученика, него као уснулог Бога, као Цара Славе. Његовим погребењем живот је засијао из гроба. Стога се на Велики Петак пева: Жизњ во гробје, и све песме се односе на Васкрсење. Христово Васкрсење се на иконама изображава као Силазак у ад. Зато се Крст никада не одваја од Васкрсења: Поклањајемсја страстјем Твоим Христе покажи нам и славноје Твоје Воскресеније.

    Христова смрт је постала искупитељна и због тога и певамо у тропару Васкрса: Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушћим во гробјех живот даровав (Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова). Христос је дакле, победио смрт, али не без проласка кроз њу, победио ју је Својом смрћу. Наша страдања учинио је Својим, а Своје Васкрсење нашим Васкрсењем. Својим Васкрсењем је победио и нашу смрт (последњи непријатељ укинуће се - смрт, 1. Кор. 15,26) што је на икони Васкрсења представљено подизањем из мртвих наших прародитеља Адама и Еве. Он је васкрсао и четвородневног Лазара, указујући тиме на свеопште Васкрсење, али једино је Његово Васкрсење залог општег Васкрсења, будући да у Њему васкрсава цела људска природа. По речима о. Георгија Флоровског, смрт на Крсту је била делотворна, не као смрт Невиног, него као смрт оваплоћеног Господа. Смрт је побеђена, јер ју је окусио сам Бог у телу које је узео.

    Васкрсење Христово је почетак новог вечног живота овде на земљи и обнова свеколике твари. Због тога хришћани непрестано прослављају Васкрсење, нарочито на Евхаристији, када се Црква пројављује као васкрсло Тело Христово.

    "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ" ВАСКРСЕЊЕ: ИСТОРИЈСКИ И ИДЕЈНИ ОСНОВ ХРИШЋАНСТВА



    Ви видите и знате да данас живимо у времену кад су ветрови са свих страна навалили на православље "као ала и врана". И оспоравају не само ситнице него и сам основ, историјски и идејни основ хришћанства. А шта је историјски и идејни основ хришћанства? То је Васкрсење Христово. Зато моја вечерашња тема гласи: "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ'". Јер да није било васкрсења, не би апостоли ишли да проповедају хришћанство и хришћанства не би уопште ни било. Према томе Васкрсење Христово је историјски темељ хришћанства, а осим тога оно је и идејни, догматски основ хришћанства. Јер ако је Христос Васкрсао Његова догматика је истинита без обзира да л' је наш разум може схватити. И зато је црква прогласила Ускрс Христов за празник над празницима. И не само црква него и апостол Павле у посланици Коринћанима говори о Васкрсењу Христовом као о основи читаве наше вере. Јер он тамо каже: "Ако Христос не уста, онда је узалудно проповедање наше, вера наша, узалудно је све." А чак и један велики противник хришћанства из XИX века Давид Фридрих Штраус каже: "Васкрсење је темељ на коме се животни путеви разилазе." Јер Васкрсење је основ наше моралне делатности. Кад човек поверује у Васкрсење далеко лакше ће се наканити да испуњава Христове заповести, него ако не верује у Васкрсење. Онда су му Христове заповести бесмислене. Навешћу вам један пример. Један лекар је био у манастиру где су калуђерице неговале најтеже болеснике, па задивљен њиховом жртвом он каже: "Сестро, то што ви чините ја то не би чинио ни за сав свет." А она каже: "Па и ја не бих чинила за сав свет." "Како не би чинила? Па што чиниш?" "Па ја то не чиним за сав свет, него чиним из љубави према васкрсломе Господу Христу." Ето видите како је Васкрсење основ наше моралне делатности. Осим тога, Васкрсење је и психолошки основ наше радости. Јер шта нам вреди овај живот који се завршава смрћу. Живећеш 60, 80 год. и завршићеш уништењем. Па зар је то нека радост? То је радост која се завршава жалошћу. А у ускрсу нема жалости. То је вечита радост.
      ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА
    Е, само је важно да знамо да ли је Васкрсење стваран историјски догађај. Покушаћу да вам то изнесем. Кад неки историчар хоће да утврди тачност неког историјског догађаја, он се позива на веродостојне историјске изворе. Да ли ми, хришћани, имамо такве изворе? Имамо, још како! Ту су 4 Јеванђеља, ту су све посланице апостола Павла. Оне говоре о Васкрсењу Христовом, не као о каквој причи, нити о каквом миту, него као о стварном историјском догађају. И тога су се бојали противници хришћанства. Па су зато дигли галаму, још у прошлом веку, из петних жила упињући се да оспоре веродостојност тих књига. И да кажу како су те књиге написане у прошлом веку и ко се још сећа шта је Христос урадио, после двеста година.

    Један совјетски идеолог Випер, тобож научно, је утврдио како су те књиге написане чак у 4. веку. Па дабоме, кад би то тако било оне не би имале неку доказну вредност. Али узалуд мука, то није тако. Ево погледајмо те чињенице које сведоче против њих. Цитати из Светог писма налазе се код најранијих европских писаца. Тако нпр. св. Јустин, мученик и филозоф, који је умро негде око 150 - 160 г., тих година пише у својим књигама и цитира Јованово Еванђеље (главу 3,18 стих), а да то Еванђеље није постојало, не би могао цитирати. Св. Поликарп епископ смирнски и св. Игњатије епископ антиохијски у својим посланицама такође пишу о Еванђељима. Значи знали су за њих, јер да нису знали не би могли о томе писати. То је чињеница. И још нешто нарочито важно, 1935. г. нађен је у Африци, у Александрији, један папирус, није већи од моје шаке. Кад су прочитали шта пише, а оно 17. и 18. стих из 18. главе Јовановог Еванђеља. И када су научном методом "угљеника 14" прорачунали старост тога папируса, израчунали су да потиче из почетка 2. века. Дакле имамо цорпус делицти. Један материјални доказ да је Јованово Еванђеље постојало већ почетком 1. века.



    Можемо и даље да идемо у прошлост. Кад читамо Еванђеље по Луки, видимо да у том Еванђељу има једно пророчанство Спаситељево о Јерусалиму. И Спаситељ се заплакао над судбином Јерусалима и каже: "И кад би ти сад знао у овај час шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих, јер ће доћи непријатељ твој, опколиће те опкопима, стегнуће те са свих страна и разбиће тебе и децу твоју у теби тако да ни камен на камену неће остати." Када прочитамо ово Еванђеље, нигде не пише да се оно остварило, значи написано је пре него што се остварило. Јер да се остварило, Лука би казао, ето остварило се тада и тада. Међутим из историје знамо да се то пророчанство у Јерусалиму буквално остварило 70. године хришћанске ере, када су римски војсковођа Веспазијан и његов наследник Тит разорили јерусалимски храм и Јерусалим. Дакле то Еванђеље је написано сигурно пре 70. године. Идем још малко даље у прошлост. Еванђелист Лука је написао не само еванђеље, то је била прва књига коју је написао свом пријатељу Теофилу, него је написао и другу књигу Теофилу "Дела апостолска". У тој књизи Лука износи живот и рад апостола, а посебно апостола Павла. Међутим можете прочитати "Дела апостолска" од почетка до краја и нигде нећете наићи да Лука говори о смрти апостола Павла. Па шта то значи? Да је он хтео да напише живот апостола Павла од краја до краја и да је та књига написана пре његове смрти, он би свакако то и нагласио, тим пре што је апостол Павле мученички умро. Њему је одсечена глава у Риму, 67. године. Значи "Дела апостолска" написана су пре 67. године хришћанске ере. Идемо још мало даље. У тим "Делима апостолским" видимо да нема трага од гоњења хришћана. Римске власти се односе коректно према хришћанима. Чак апостол Павле хоће да иде у Рим да се жали цару против неправде које су му Јевреји учинили. А како је гоњење хришћана од стране цара Нерона почело 64. године, то знамо из историје сигурно, значи "Дела апостолска" написана су пре 64. године. Ко год хоће логички да мисли мора тако рећи. Могла су да буду написана најкасније 63. године. А пошто је треће Лукино Еванђеље написано пре "Дела апостолских", оно је могло бити написано шездесетих година. А пошто су пре њега написана Марково и Матејево Еванђеље, то значи негде око 40. и 50.-их година. То значи имамо документе који потичу из времена о коме говоре и који су написани у време када је било људи који су познавали Христа лично и који су се сећали свих догађаја који су се десили на Голготи. То је логично и нормално. То је видите, историјска чињеница.

    ДА ЛИ СУ ПИСЦИ НОВОЗАВЕТНИХ КЊИГА И ОЧЕВИДЦИ

    Остаје нам сада да видимо да ли су ти писци били очевици. Јесу. А када нису, они кажу да су чули од очевидаца. Тако еванђелист Лука неће лажно да се престави да је очевидац свега што је написао. Него што је чуо од очевидаца, оних што су били слуге Речи. По чему видимо да су били очевици? По томе што они износе извесне детаље, појединости, које немају везе нити са рођењем, ни са васкрсењем нити са хватањем Христовим.



    То су крупни догађаји, хватање Христа у Гетсиманији и Васкрсење. Али су унели неки детаљ да просто сведочи да потиче од очевица. Ево, например, приликом хватања Спаситеља у Гетсиманском врту, еванђелист Марко описује овако: "А беше ту једно момче које је ишло за њим, за Спаситељем и био је огрнут плаштом по голом телу. И поче бежати, али су га ухватили за плашт и он га остави и побеже го." То је један детаљ. Какве везе он има са хватањем Христовим? Детаљ који је могао пасти у око само ономе ко је ту био присутан. Јер нико се не би сетио да пише о младићу који је побегао го. Није искључено да је тај младић био сам Марко, јер остали еванђелисти то не спомињу. Ево још један детаљ. Када је Марија Магдалина, која је прва дошла на гроб Спаситељев, видела одваљен камен и чула шта се десило, она онако уплашена отрча и јави то апостолима Петру и Јовану. И што је сасвим природно Петар и Јован чувши то одмах су помислили: 'ајмо да идемо да проверимо да ли је то тачно. И каже еванђелист Јован да су тад та два ученика трчала на гроб. И да је он трчао брже од Петра. То је један детаљ. Коме је падало на памет да мисли да ли су ученици ишли на гроб или су трчали и ко је брже трчао. Дакле види се да нам писци износе појединости, која су сведочанства да су они очевици и учесници онога о чему пишу. Да ли су они били искрени да нам заиста кажу шта су видели или су можда желели да се прославе? Ни говора о прослављању. Они се на своја Еванђеља нису чак ни потписали. Они да су хтели да се прославе, они би у Еванђељима износили своје врлине, своје успехе, а они то не чине. Не само што не чине то већ напротив, износе без околишења своје недостатке, своје негативне особине. Ево неколико примера.

    У време када су Еванђеља писана, тада је међу Јеврејима била велика срамота бити цариник. Зашто? Зато што је то слуга римских окупатора, јер је цариник узимао царину, порезе, наплаћивао по милој вољи, гулио како је хтео. И зато су они били најомраженији и чак је то био симбол греха. А видите, Матеј пре него што је пошао за Спаситељем био је цариник и он то не крије. Он то пише у своме Еванђељу, а да је хтео да буде непоштен да се прославља он би бар то прећутао. Ево још један пример. Више пута Спаситељ је своје ученике укоревао говорећи да су маловерни, а апостолу Петру је једанпут рекао: "Иди од мене, сатано, јер ти мисли нису Божанске него људске!" То су бар могли прећутати да су хтели да се хвале. Још један пример. Неки човек имао је сина, бесомучног и довео га је Спаситељу да га исцели и каже он Христу: "Довео сам га Твојим ученицима и нису могли да га исцеле." И видите они тај свој неуспех не крију, него су га изнели јавно. Тако да читаво човечанство зна да нису имали успеха да излече младића. И чак су питали Спаситеља зашто га нису исцелили. "Због вашег маловерја!" И још нешто највише. Какво је било понашање апостола када је Христос био ухваћен у Гетсиманском врту? Па били су праве кукавице. То је била брука и срамота. Сви су побегли од Њега. Сви осим апостола Јована и апостола Петра који је пошао за Јованом. А кад су дошли у првосвештениково двориште, Јован је имао смелости да дође код Њега, а и Петар је био у дворишту и грејао се код ватре и приђе једна служавка и каже: "И ти си био са Исусом Назарећанином. " "Ко, ја? Не познајем тога човека!" И почне се клети. Он тако јавно, нека ми опрости, тешка реч, лаже да не познаје Христа! Куне се да не познаје Христа. Па зар је то нешто похвално? Далеко од тога. То је још како велика срамота. И апостол Петар кад је чуо да је запевао петао, што му је прорекао Спаситељ, он се расплакао и каже једно предање да је целог века плакао кад би чуо петлов пој. Јер се сећао тога момента кад се одрекао Христа. Па, Господе, ако су они хтели да нас варају и лажу бар то су могли прећутати. Према томе, ми имамо апсолутну сигурност да нас писци Еванђеља извештавају о правој истини. Ми дакле имамо историјски, веродостојно писана сведочанства која говоре о Васкрсењу Христовом.

    СВЕДОК КОЈИ НЕ МОЖЕ ДА ЛАЖЕ

    Кад сам ја то изложио једном свом другу који је био судија, и кажем му: "Видиш ли ти, Рајо, да ли је то логично?" "Па јесте логично, али ја још не могу да верујем." "А кад би ти веровао?" "Ја бих веровао кад бих видео сведока који не може да лаже." "Е па добро. Ти си судија. Претпостави да треба на суду , на расправи да утврдиш да ли је Марко убио Јанка. И то не можеш другачије да утврдиш осим уз сведоке. И питаш првог сведока: "Да ли је Марко убио Јанка?", а он каже: "Јесте!" "Хоћеш да се закунеш?" "Нећу!" и хоћеш ли веровати том сведоку? Каже: "Како да му верујем?!" Дође ти други сведок и каже то исто, али каже и "Часна реч". Хоћеш ли њему веровати? "Којешта", каже он, "то се стално употребљава." А дође трећи сведок и каже да је Марко убио Јанка и ти му кажеш да се закуне на Еванђељу и крсту, а он каже "Хоћу!" "Е њему бих могао веровати, мада сумња није искључена, јер има кривоклетника. Ја бих веровао сведоку који би дао живот, главу за сведочанство које износи."



    Па такве сведоке управо имаш за Васкрсење Христово! То су свих 11 ученика, плус апостол Павле и архиђакон Стефан и мироносице и многи, многи други, знани и незнани који су посведочили животом да су видели васкрслога Христа. Замисли да се нађеш у Палестини и да видиш како јеврејски свештеници прогоне и батинају апостоле претећи им да не смеју говорити о Васкрсењу и о Христу. А они кажу: "Ми не можемо а да не говоримо о ономе што очи наше видеше, уши чуше и рукама нашим опипасмо." И замисли да дође апостол Тома пред тебе и да каже: "Е, мој судијо, твоја сумња је ништа спрам моје. Да ти знаш како сам ја сумњао у Васкрсење Христово; нисам хтео да верујем својим друговима све док нисам очима видео и рукама опипао васкрслог Учитеља. И ту је моја сумња доживела потпуни крах." Шта би ти, судија, тражио више да ти се докаже? Па замисли да пред тебе изиђе апостол Павле, па да ти каже: "Мој, судијо, твоја сумња је кабинетска, теоријска. А ја, ја сам сумњао до крви. Ја сам ишао и гонио хришћане где год их сретнем. И не само где их сретнем, упадао сам у њихове куће да их гоним. И не само то. Кад су они побегли у Дамаск, ја сам тражио папире да идем у Дамаск да их похватам и доведем у Јерусалим на суђење. То је видиш, судијо мој, сумња. Најрадикалнија. Ја сам се насумњао за цео свет. И гле ту пред Дамаском ја сам имао сусрет са васкрслим Христом. Обасјала ме је светлост нека и из те светлости ја чујем глас: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Ја питам: "Ко си ти Господе, да те ја гоним. "Ја сам Исус кога ти гониш". И немој ми, судија, причати да је то била халуцинација, то је била стварност, јер од халуцинације се не ослепи. А ја сам ослепео 3 дана док ми васкрсли Христос није послао свог ученика Ананију да ме исцели од тога." Замисли, Рајо, да видиш пред собом како у Риму распињу апостола Петра стрмоглавце. Па да видиш како у Риму секу апостолу Павлу главу, па да видиш како у Јерусалиму мачем убијају апостола Јакова, а апостола Андреја распињу на крсту, па да видиш толике друге мученике. Да ли би то био довољан доказ? Да ли би смео да кажеш да Васкрсење није истинито? А он каже: "Па не бих смео."

    АПОСТОЛСКА ВЕРА ЈЕ БИЛА ЗНАЊЕ

    Ето видите то су разлози који сведоче Васкрсење Христово. Зато бих ја сада сабрао разлоге. Прво: за стварност васкрсења сведоче веродостојни историјски извори. За стварност васкрсења сведочи јака, непоколебљива вера ученика. Њихова вера није била као наша. Наша је вера - вера. А њихова вера је била знање. Он верује јер зна да је Христос Васкрсао. Ја верујем њему. А он верује својим очима, ушима и рукама. Дакле, апостолска вера у васкрсење била је знање. Као што физичар зна своје експерименте тако су и они знали конкретно и сигурно да је Христос Васкрсао. То је вера. Треће: Случај апостола Павла такође сведочи о Васкрсењу. Јер како би онај младић Савле који је ишао чак у Дамаск да гони хришћане, окренуо се и постао хришћанин и толико много страдао за Христа. У посланици Коринћанима он каже: "Више сам пута био на мору, три пута се лађа разбијала са мном, био сам у затвору." Што би он то све трпео уместо да буде са Јеврејима и да буде "ПЕРСОНА ГРАТАЕ".



    Случај претварања Савла у Павла је доказ Васкрсења Христовог. И онда, гроб је био празан. Да је гроб био пун, да је Христово тело остало у гробу, још како би радо то искористили јеврејски свештеници па би довели и ученике и народ, којима су ученици проповедали, показали мртво Христово тело и казали: "Што лажете?!" И тиме би хришћанству био крај. Они то нису учинили. Не што се нису сетили. Него што нису могли да учине. Осим тога постоје и индиректни докази за Васкрсење Христово. То су "Дела апостола", чудесна "Дела апостола". Пише у "Делима апостолским" да су једном приликом апостол Петар и апостол Јован ишли у јерусалимски храм на молитву. А тамо је стајао један узет човек, који је просио ту крај храма. И он је очекивао да му они дају коју пару. А Петар каже: "Погледај у мене." Он погледа. "Сребра и злата немам да ти дам, али оно што имам то ти дајем. У име Исуса Христа устани и ходи." И скочи човек као јелен. Ту наочиглед целог Јерусалима. Тако да су сви били задивљени и хвалили Господа. Нешто слично десило се у Листри. Апостол Павле видео је једног узета човека који је од рођења био узет. И рече му: "У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!" Он устаде, а многобошци који су то видели мислили су од апостола Павла и Варнаве да су богови сишли са Олимпа. И њихов жрец довео је јунце и венце да им принесе жртву. Они су имали муке да им докажу да они нису богови већ обични људи, а то што чинимо, чинимо силом васкрслога Господа Исуса Христа. А да тога није било ко би веровао у хришћанство. Нико не би постао хришћанин да апостоли нису учинили извесна чуда. Тако дакле имамо све позитивне доказе и директне и индиректне да је Васкрсење Христово права чињеница. Али шта каже сатанска страна. "Не, васкрсење није никаква чињеница". И сада пошто немам времена да детаљно говорим, ја ћу вам поставити овакву шему. Молим вас пратите ме пажљиво да вас случајно не преварим и будите врло критични.
      ИСТИНА НЕИСТИНА
    АПСУРД ЛАЖ ЗАБЛУДА
    КРАЂА ЖИВ АЛАХ
    Вест о Васкрсењу Христовом може бити или ИСТИНА или НЕИСТИНА, треће могућности нема, ако неко од вас мисли да има трећа могућност нека ми после предавања напише да се и ја упознам са њом. Ја не видим трећу могућност. Претпоставимо да није истина. Манимо то. То је поповска прича о Васкрсењу. Ако није истина онда је АПСУРД, ЛАЖ или нехотична превара - ЗАБЛУДА.

    АПСУРД ?!

    Да ли је апсурд? Јеврејски свештеници и многобошци сви су тврдили да је то апсурд. То је нешто што они не могу да замисле. Кад је апостол Павле у Атини на Ареопагу говорио о многобошцима они су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Христово Васкрсење, они почеше звиждати. Када је говорио пред судијом Фестом, он и цар су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Васкрсење Христово Фест каже: "Па ти си , Павле, луд!" Ниси при чистој свести. Многе су те књиге извеле из памети. Откуд то може бити?" Видите за њих је то било апсурд. Исто тако за многе наше безбожнике Васкрсење је апсурд. Није. Јер шта је апсурд. Апсурд је оно што је противно основним логичким законима, што се ни уз најбољу вољу не да замислити као истинито. Кад бисмо ми тврдили да је Христос својом човечанском снагом себе васкрсао, то би био апсурд, јер човечанској природи та могућност није дата. Или када бисмо тврдили да је Христос васкрснуо, а није ни умро, или кад бисмо тврдили да је умро, а није се ни родио. Е то је апсурд. Нико тако шта не тврди. Али чудна је противност природним законима. Природни закони не знају за изузетке. Пре свега, није тачно да не знају, а друго, чудо није порицање природних закона, него се дешава изван појединих природних закона. Јер у природи постоје градације. Имате: општих и посебнијих закона. Најопштији закон у природи је закон узрочности и закон да се слабија сила покорава јачој. Та два закона немају никакав изузетак, нити је могућ изузетак. А чудо има свој узрок. Узрок чуда је Божја сила и Божја воља.



    А Божја сила је најјача сила у свету. И према томе остале силе (природне), не укидају се, него се само покоравају јачој сили Божијој. Тако што ми певамо у цркви, у стихиру св. Јована Дамаскина: "Тамо где Бог хоће побеђује се дејство природе". И могу да наведем баш тим физичарима пример који наводи један физичар Xорx Токш. Он каже: "Замисли да на овом зиду постоји један жалац са металном шеталицом која се клати. Ако принесеш тој шеталици јак магнет, она ће се прилепити за магнет. Да ли је тиме укинут који механички закон сата? Није. Него су се покорили ти закони сата јачој сили магнета. " Е па тако бива и са чудесима и са Васкрсењем. Дакле, Васкрсење није апсурд, то бришемо.

    ЛАЖ ?!

    Противници кажу: па и није апсурд, али је онда ЛАЖ. Чиста овејана лаж. Ко то тврди? То тврде свештеници јеврејски јер кад су чули од стражара који су били на гробу Христовом шта су видели и шта су доживели, да је Христос васкрснуо они су рекли овако: "О томе немојте никоме говорити. Ми ћемо вам платити. Реците док сте ви спавали, ученици су дошли и украли Његово тело па сада причају да је васкрснуо". Да ли је то могуће? То је очигледна лаж. Пре свега откуд стражар сме на стражи спавати. Друго ако је спавао откуд зна шта се десило, откуд зна ко је украо? Треће зашто би апостоли крили Христово тело кад су Га се одрекли још за живота? Они су могли бити разочарани у Њега па да кажу: "Гле, Он је нас варао три године да је некакав Син Божји Он би устао из гроба." Није њима стало до крађе таквог тела. А четврто: За крађу треба имати храбрости, тамо стоји стража. А они се уплашили пред једном служавком, па откуда им онда храброст да се хватају укоштац са стражарима. Пето: Они су тврдо веровали да је Христос васкрсао, јер су се уверили на основу додира. Они су додирнули Христа, они су видели Христа, они су говорили с Њим, они су јели с Њим. Према томе, они нису могли веровати ако су украли тело. Онај који нешто украде не може веровати да је купио. Кад бих ја узео овај микрофон и стрпао га у xеп и украо га, а казао да сам га купио ја бих могао само лагати. Одбацујемо ову причу о крађи тела.

    ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС БИО ЖИВ?!

    Али нашао се један рационалист Паулус који каже: "Не, нису ученици ништа слагали, слагао је сам Христос. Он уопште није ни умро на крсту. Он је само обамро. Па су Га сахранили онако обамрлог у хладну гробницу; гробница је била ископана у камену, није то рака већ као нека соба. Ту су Га положили и Он пошто се у хладовини освежио и опоравио изашао из гроба и јавио се ученицима, а они поверовали да је васкрсао и тако је настала прича о Васкрсењу. Е, да видимо колико је то тачно. Јеврејске старешине су једва чекале да им се укаже прилика да већ једном смакну тог Галилејца који им је толико сметао.



    И сада кад им се била указала прилика, неће они шале ради пустити Њега да оде у гроб жив, него ће се старати да буде заиста мртав. Друго: Спаситељ је висио на крсту. И кад су дошли стражари, јер је Пилат морао по закону, да се увери да је тело заиста мртво, и он је послао капетана и војску да провере. И кад су дошли на Голготу она два разбојника, која су била распета са Христом, још су били живи и војници им пребију голени (ноге) да што пре умру. Кад су дошли до Христа видели су да је Он мртав и нису Му пребили голени, али један од војника или из беса или из предустрожности да би за сваки случај био сигуран он је копљем пробо Христово ребро. И одмах како каже еванђелист Јован који је био ту присутан: "Потече крв и вода." Шта то значи? То је доказ да је заиста био мртав, чак и да није био мртав, умро би од тог убода копљем да је оно додирнуло срце. Али сами крв и вода значе ово: када човек умре дешава се такозвана коагулација крви, крвна зрнца се усире, а крвни серум, блед као каква вода, потече. Јован није био медицинар па да каже како се десила коагулација, већ се изражава народним језиком: "Потече крв и вода." Дакле имамо апсолутни доказ од очевидаца да је Христос заиста био мртав. Е, сад - баш и да није био мртав, да ли се Он за 36 сати, колико је лежао у гробу, могао опоравити толико, да покида оне завоје у које је био увијен? Јер како су Јевреји сахрањивали? Христа су као и сваког човека у јеврејском народу сахранили тиме што су Га увили у велико платно и помазали смирном и алојем. И то се улепило. Увили су Га од врата до ногу као што су некада наше баке увијале бебе. 'Ајде дајте ми таквог човека који може да се искобеља из таквог повоја. Можда ни атлета не би могао, а понајмање измучени Христос, кога су испребијали. Дакле то је немогућност. Друго: претпоставимо да је то био одговор. Како би Он одвалио камен? Јер тај камен је био тежак за Њега онако ослабљеног. А треће: ако је одвалио камен како је могао побећи стражарима који су ту били? Четврто: ако је и побегао стражарима, како је Он могао онако слаб и измучен стићи на толико места у Јерусалиму и Емаусу и на Галилејској гори да се јави и мироносицама, и Марији Магдалини и апостолима и оној двојици ученика који су ишли у Емаус. То је немогуће И најзад пето: Како би он онако испребијан учинио код својих ученика утисак Васкрсења и Победитеља смрти. Никада их не би могао одушевити да иду у свет да проповедају Васкрсење. Највише што би могао да доживи је да се они сажале на Њега, па да Га питају треба ли Му неки лек. А можда се не би ни сажалили него би рекли: јеси ли Ти тај учитељ што си нама причао да си Син Божији, а гле шта си сад. Дакле, ова хипотеза да је Он жив потпуно је бесмислена и нелогична. И зато је отклањамо, бацамо у контејнер.

    "КОРАН" О ХРИСТУ И ВАСКРСЕЊУ

    Али још пре Њега појавио се Мухамед и написао Коран. И шта он каже у Корану. У Корану се о Христу говори са великим поштовањем. Коран признаје да Христос није обичан човек, него пророк Божији, Месија, то Коран каже. Међутим, неће да призна Васкрсење. Није га било. Па зашто и како га није било? Каже: није га било, јер није било ни распећа. Нити је Исус распет нити је могао васкрснути. Јер у Корану пише: "Чивути измислише лукавства против Исуса, а Бог их измисли против њих. И заиста Бог је лукавији, вештији." Тако каже Коран. А у 4. глави пише: "Они су измислили против Марије грозну лаж, они говоре: ми смо задали смрт Исусу, Сину Маријином. Нису Га убили, него је Алах подметнуо њима неког другог човека који је био сличан својим сродницима из колевке: "Мир ће Господњи бити на мени у дан у који се родих, у дан у који ћу умрети и у дан у који будем повраћен у живот." Видите ту противречност. Алах чини чудо да беба говори и прича да ће бити сахрањена, тј. умреће и да ће бити враћена у живот, а сада кад је то требало да се оствари каже да није било ни Васкрсења ни распећа. Алах се надмудривао са Јеврејима па био лукавији. То је бесмислица. Осим тога, што је најважније - откуд Мухамед зна шта се десило. Па он је живео 600 година после Васкрсења и распећа. И живео је на 1000 километара од Јерусалима. А еванђелист Јован био је под крстом и видео Христа распетог и прободеног. И видео Христа васкрслог. Па коме више веровати: очевицу или не очевицу. Који је тај судија који би више веровао неочевицу него очевицу. Значи и то бацимо у контејнер. Према томе, вест о Васкрсењу није лаж.

    ХАЛУЦИНАЦИЈА ?!

    А да ли је ЗАБЛУДА - случајна омашка чула? То тврде рационалисти. Ренан, Егал, Штраус: "Ученици су веровали да ће Христос васкрснути и очекивали то Васкрсење и у томе очекивању они су доживели халуцинацију - да виде васкрслог Исуса и кад су доживели ту халуцинацију они су поверовали да је то стварно Васкрсење." Ето то је цела њихова прича. Да ли је то тачно? Халуцинација постоји. То је истина, али се тешко дешава халуцинација свих чула. Може да буде халуцинација ока (фатаморгана), ува да нам се нешто причује, а нема ништа стварно, али да се деси халуцинација и ока, и ува и чула пипања, и то не само код једног човека него и код читаве групе апостола, и то не једанпут него 40 дана е, то се не дешава. То није халуцинација. Зар је могуће претпоставити да они 40 дана доживљавају халуцинације и да нико не оде до гроба да провери шта је са њим, има ли ту штогод? То је апсурдна тврдња. Осим тога, гроб Христов остао је празан. Ако је оно била халуцинација откуда је гроб празан. Осим тога, како та халуцинација објашњава преображај Савла у Павла. И онда још једна чињеница: апостоли уопште нису у почетку веровали у Христово Васкрсење пре него што им се јавио. Кад су мироносице дошле са гроба и јавиле апостолима шта су виделе и да су среле Спаситеља, њима су се њихове речи учиниле као лаж. Мислили су да оне бунцају којешта. Па кад им се Христос јавио, тако пише у Јеванђељу, они нису веровали. И Спаситељ каже: "Зашто сумња улази у срца ваша? Ево погледајте ме, опипајте, додирните и видите да сам ја лично, јер дух, привиђење, нема тело и кости као што ја имам. Имате ли шта за јело?"



    Не зато што је био гладан него да им докаже стварност свога присуства. И они Му дадоше печене рибе и мед и саће. И поједе ту пред њима. А Томи каже: "Ево метни прст у моја ребра и не буди неверан него веран." Дакле ту нема приче о некаквој халуцинацији. И онда још нешто. Они нису били припремљени за халуцинацију. У Јеванђељу пише како су после Васкрсења једне ноћи, седморица апостола ишли на Генисаретско језеро да лове рибу. И целу ноћ пробдели без икаква успеха, ниједну рибу нису уловили. Пред зору кад су се приближили обали видеше једну фигуру што стоји на обали. И кад су боље погледали Јован каже: "Па то је Господ!" И Петар кад је сазнао да је то Господ препојаса се пешкиром пошто је ловио рибу и био го и дође пешке, јер је био плићак. И пита их та фигур а коју су видели: "Имате ли шта за јело?" А они кажу: "Сву ноћ смо ловили, а нисмо ништа уловили." "Баците мрежу са десне стране." И они баце и улове велики лов, великих риба - 153; чак су и пребројали. Па молим вас, ако су апостоли били под халуцинацијом, тобож веровали без разлога, нису и рибе биле под халуцинацијом. Зато и ово одбацујемо без милости.

    Према томе, ако Васкрсење није ни апсурд, ни лаж, ни заблуда онда вест о Васкрсењу није НЕИСТИНА. А ако није неистина шта може бити друго, само и једино: ИСТИНА. И зато ми хришћани можемо бити захвални овим антихристима што су изложили своје лажи и тиме су нехотично поставили један такозвани апагогички - логички доказ о Христовом Васкрсењу. Нека им је хвала, а ја вама захваљујем на великом стрпљењу и поздрављам вас са ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

    др Лазар Милин
  24. Волим
    Number15648 got a reaction from T'pol in Питање: да ли верујете у васкрсење мртвих?   
    27. Писмо
    Пријатељима у једној болници о томе
    ко мени сведочи да је Христос васкрсао
     
    Сведочи ми моја савест пре свега. Потом и разум и воља. Савест ми говори: онолика Христова страдања за добро и спас људи ничим се не би могла наградити осим васкрсењем и славом неземаљском. Неисказана страдања Праведника крунисана су неисказаном славом. То мени даје задовољење и мир. - Разум ми мој говори: без сјајне васкршње победе цело дело Сина Божијега остало би у гробу, цела Његова мисија промашена. - Воља ми моја говори: васкрсење Христово спасава ме од колебљивог тетурања између добра и зла, и управља ме одлучно на пут добра. И још ми оно светли на том путу, и даје ми полет и снагу.
    Осим та три гласа, која из мене мени једно исто сведоче, ту су ми и поуздани сведоци ван мене. Ту су славне жене мироносице, ту дванаест великих апостола, ту и пет стотина других сведока; сви који га по Васкрсу гледаху и слушаху, не у сну него на јави, и не за један минут него кроз пуних четрдесет дана. Сведочи ми и онај огњени Савле, највећи јеврејски гонитељ хришћана; сведочи ми, да је он видео светлост васкрслог Господа усред бела дана, и да је чуо глас Његов, и да је послушао наредбу Његову. Овога сведочанства Павле се није хтео одрећи ни после 30 година, чак не ни у оном часу када се у Риму Неронов мач спуштао на главу његову. Сведочи ми и свети Прокопије, војвода римски, који беше кренуо да ништи хришћане у земљама источним, и коме се на путу изненада јави живи Христос и обрати га Себи. Па место да Прокопије сече хришћане, сам се даде драговољно посећи за Христа. Сведоче ми још хиљаде мученика Христових, у тамницама, на губилиштима, кроз векове и векове, од мученика јерусалимских, до мученика балканских, па све до наших дана, до најновијих мученика московских.
    Сведоче ми и све праведне и добре душе, које сретам често у животу, и које се радују кад чују о васкрсењу Христа из мртвих. То одговара њиховој савести, потреса им душу, радује им срце.
    Сведочанство примам и од грешника и ненависника Христових. Самим тим што они као грешни и злобни одричу Христов васкрс ја добијам уверење о супротном. На сваком суду пита се о владању сведока, и према томе се мери вредност њиховог сведочанства. Када трезвени, чисти и свети сведоци тврде да знају да је Христос васкрсао, ја радосно примам њихово сведочанство као истинито. А кад нечисти, неправедни и несвети одричу Христово васкрсење, тиме они оснажују сведочанство оних првих, и мене још више утврђују у истинитост васкрсења Господа мога. Јер што они одричу, одричу по злоби а не по знању.
    Сведоче ми још и многи народи и племена, што вером у васкрслог Христа сами васкрснуше из дивљаштва у просвећеност, из ропства у слободу, из каљуге неморала и умне помрчине у светлост деце Божије. И васкрсење српскога народа сведочи ми о васкрсењу Христовом.
    Та и сама та реч васкрсење из мртвих сведочи ми то исто. Јер без васкрсења Христова не би било ни те речи у језику људском. Кад је Павле први пут изрекао ту реч у културној Атини, Атињани су били изненађени и збуњени.
    И тако, децо Божија, ја вам отпоздрављам: Ваистину, Христос васкрсе!
     
    Свети Николај Велимировић (Мисионарска Писма)
  25. Волим
    Number15648 got a reaction from мирођија in Телеграф се пита да ли је ово понос или скандал Србије   
    Није тачно да су понос Србије...
     
    ...него понос Србије и Републике Србске и свих србских земаља и покрајина.
×
×
  • Create New...