Jump to content

Number15648

Члан
  • Број садржаја

    1392
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Number15648 got a reaction from Биљана, два in Прелест   
    Ученик: - Кажи ми право и детаљно схватање прелести. Шта је то - прелест?
     
    Старац: - Прелест је повреда људске природе лажју. Прелест је стање свих људи, без изузетка, настало због пада наших праотаца. Сви смо ми - у прелести.[1] Сазнање о томе је најбоља заштита од прелести. Највећа прелест јесте сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн 8,32; 14, 6). Присајединимо се тој Истини вером у њу; завапимо молитвом ка тој Истини - и она ће нас извући из пропасти самообмане и демонске обмане. Јадно је наше стање! Оно је тамница, из које молимо да се изведе наша душа, да се исповедамо Имену Господњем (Пс 141,8). Оно је та мрачна земља у коју је бачен наш живот због непријатеља који нам је позавидео и прогнао нас (Пс 142, 3). Оно је - телесно мудровање (Рим 8,6) и лажно названи разум (1Тим 6, 20), којима је заражен сав свет, који не признаје своју болест, проглашавајући је здрављем у процвату. Оно је - тијело и крв који не могу наслиједити Царства Божијега (1 Кор 15,50). Оно је - вечна смрт, коју је исцелио и уништио Господ Исус, који је васкрсење и живот (Јн 11,25). Такво је наше стање. Поглед на њега је - нови разлог за плач. Плачући завапимо Господу Исусу, како би нас Он извео из тамнице, извукао нас из земаљске пропасти, истргао из чељусти смрти. "Господ наш Исус Христос" - каже преподобни Симеон Нови Богослов - "зато је и сишао нама, јер је зажелео да нас извуче из ропства и из највећег зла - прелести."[2]
     
    Ученик: - То објашњење је недоступно за моја схватања: потребно ми је простије објашњење, ближе мом разумевању.
     
    Старац: - Као средство за погубљење људског рода пали анђео је употребио лаж (Пост 3, 5). Из тог разлога, Господ је ђавола назвао лажом и оцем лажи и човјекоубицом од почетка (Јн 8,44). Схватање о лажи, Господ је тесно повезао са схватањем о човекоубиству: зато што је ово последње неизоставна последица првог. Реч "од почетка" указује на то да је лаж, од самог почетка, послужила ђаволу као оружје за човекоубиство и непрекидно му служи као оружје за човекоубиство, за погубљење људи. Почетак зала - лажна мисао! Извор самообмане и демонске прелести - лажна мисао! Узрок разних повреда и погибли - лажна мисао! Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио човечанство, у самом његовом корену, у прародитељима. Наши прародитељи су се преварили (прелестили), то јест, признали су лаж за истину, и прихвативши лаж под маском истине, неизлечиво су себе повредили смртоносним грехом, што је посведочила и наша прамајка. Змија ме превари - рекла је она - те једох (Пост З, 13). Од тог времена, наша природа, заражена отровом зла, својевољно и нехотице тежи ка злу, које унакаженој вољи, изопаченом разуму и изопаченом осећању срца изгледа као добро и наслада. Својевољно: зато што ми још увек имамо остатке слободе у избору добра и зла.
    Нехотице: зато што тај остатак слободе не делује као пуна слобода; он делује неодвојиво од утицаја греховне повреде. Ми се родимо као такви; ми не можемо да не будемо такви: и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самообмане и демонске прелести. Из тог погледа на стање људи у односу према добру и злу, на стање које неизбежно припада сваком човеку, проистиче следеће одређење прелести, које га објашњава, обухватајући све: прелест је усвајање лажи од стране човека, коју он прима за истину. Прелест првобитно делује на начин мишљења, и када је прихваћена, када је преокренула начин мишљења, она се одмах преноси на срце, изврће осећања срца; овладавши бићем човека, она се распростире на сву његову делатност, трује само тело које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибли или вечне смрти.
    Од времена човековог пада, ђаво је добио непрекидно слободан приступ ка њему.[3] Ђаво има право на тај приступ: човек се својевољно подвргнуо његовој власти, потчињености њему, одбацивши повиновање Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку је дата слобода да се повинује или Богу или ђаволу, а како би та слобода била неусиљена, ђаволу је остављен приступ ка човеку. Веома је природно што ђаво користи све снаге да задржи човека у ранијем односу према себи, или чак да га доведе у још већу поробљеност. Због тога он користи своје раније и свагдашње оружје - лаж. Он се труди да нас заведе и обмане, ослањајући се на наше стање самообмане, наше страсти - те болесне склоности - он покреће; њиховим погубним потребама даје пријатан изглед, труди се да нас приволи на удовољавање страстима. Онај ко је веран Божијој Речи, не дозвољава себи то удовољавање, обуздава страсти, одбацује нападе непријатеља (Јак 4,7): делује руководећи се Јеванђељем против сопствене самообмане, укроћује страсти и тако, мало-помало, уништава утицај палих духова на себе и, мало-помало, излази из стања прелести у област истине и слободе (Јн 8,32), чија пуноћа се остварује осењивањем благодаћу Божијом. Онај који није веран Христовом учењу, који следи своју вољу и разум, покорава се непријатељу, и из стања самообмане прелази у стање демонске прелести, губи остатке своје слободе, ступа у потпуну потчињеност ђаволу. Стање људи у демонској прелести бива врло разнолико, према страсти којом је човек заведен и поробљен, према степену у ком је човек поробљен страшћу. Али сви који су упали у демонску прелест, то јест, који су развијањем сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом, и у поробљеност њему - налазе се у прелести, они су храмови и оружја демона, жртве вечне смрти: живота у адским тамницама.
     
    Ученик: - Наброји видове демонске прелести, која произилази из неправилног бављења молитвом.
     
    Старац: - Сви видови демонске прелести, којима се подвргава подвижник молитве, изничу из тога што у основу молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа, циљ молитве. "Ако неко" - говори преподобни Григорије Синаит, у раније наведеном чланку - "са самопоуздањем, заснованом на уобразиљи,[4] машта да ће достићи уздишена молитвена стања, и стекао је ревност, не истиниту него сатанску: њега ђаво лако везује у своје мреже, као свог слугу." Свако ко се труди да уђе у брак са Сином Божијим, без чистих и светлих одежди, припремљених покајањем, него право у својим дроњцима, у стању палости, греховности и самообмане, избацује се напоље, у таму најкрајњу: у демонску прелест. Савјетујем ти, говори Спаситељ ономе који је позван на тајно свештенство, да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти суза да помажеш чулне очи своје и очи ума, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се (Отк 3, 18-19).
    Покајање, и све из чега се оно састоји, као што је: скрушеност или немоћ духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт и предосећање смрти, Божијег суда и вечних мука, осећање присуства Божијег, страх Божији - јесу дарови Божији, веома скупи дарови, првобитни и основни дарови, залог највиших и вечних дарова. Ако се они претходно не задобију, немогуће је задобити последње дарове. "Ма како узвишени били наши подвизи" - рекао је свети Јован Лествичник, "ако ми нисмо стекли болећивост срца, онда су ти подвизи били лажни и узалудни."[5] Покајање, скрушеност духа, плач, јесу знаци, јесу сведочанство правилности молитвеног подвига; њихово одсуство је - знак скретања у погрешном смеру, знак самообмане, прелести шта бесплодности. Једно или друго, то јест, прелест или бесплодност, чине неизбежну последицу неправилног бављења молитвом, а неправилно бављење молитвом је неодвојиво од самообмане.
    Најопаснији неправилни начин молитве јесте у томе када онај који се моли снагом своје уобразиље ствара маштарије или слике, наизглед их позајмљујући из Светог писма, а у ствари из свог сопственог стања, из свог пада, из своје греховности, из своје самообмане - тим сликама он ласка својој таштини, својој сујети, свом високоумљу, својој гордости, обмањује себе. Очигледно је да све што је створено маштом наше пале природе, која је изопачена падом природе, у ствари не постоји - да је измишљотина и лаж, које су једино својствене, које су једино вољене од стране палог анђела. Маштар од првог корака на молитвеном путу излази из области истине, улази у област лажи, у област сатане и добровољно се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву маштара и њене плодове: "Он узводи на небо руке, очи и ум, и у свом уму замишља", попут Клопштока и Милтона - "Божанско саветовање, небеска блага, чинове светих анђела, насеља светих, укратко, у својој уобразиљи сабира све што је слушао у божанском Писму, и разматра то у време молитве, гледа на небо, и свим тим побуђује своју душу на божанске жеље и љубав, понекад пролива сузе и плаче. На тај начин, његово срце се мало-помало размеће, не схватајући то умом; он мисли да је оно што он чини плод божанске благодати због његове утехе, и моли Бога, како би га удостојио да увек пребива у том делању. То је знак прелести. Такав човек, чак и ако буде безмолвствовао савршеним безмолвијем, не може а да се не изложи помахниталости ума и силаску са ума. Ако се пак њему то не догоди, ипак је за њега немогуће да икада достигне духовни разум и врлину или бестрашће. На тај начин су се прелестили они који су видели светлост и сијање овим телесним очима, који су осетили миомирис својим чулом мириса, чули гласове својим ушима. Једни од њих су побеснели, и оштећеног ума прелазили с места на место; други су примили демона који се претворио у светлог анђела, прелестили се и остали непоправљиви до краја, не прихватајући савет никога од браће; неки од њих, подучени од ђавола, убили су се; неки су се бацили у провалије; неки су се удавили. И ко може набројати разне преваре ђавола, којима он вара, и које је немогуће исказати? Уосталом, из онога што смо рекли, сваки разуман човек може научити каква штета долази од таквог вида молитве. Ако неко од оних који га употребљавају и не буде подвргнут некој од горе наведених несрећа, због саживота са браткјом, зато што се таквим несрећама најчешће излажу отшелници, који живе усамљено - он ипак безуспешно живи свој живот."[6]
    Сви свети оци, који су описивали подвиг умне молитве, забрањују не само да се нс стварају произвољна маштарења него и то да се произвољно приклања и саосећа са маштарењима и привиђењима, која могу неочекивано да се појаве пред нама, независно од нашег хтења. И то се догађа у молитвеном подвигу, нарочито у безмолвију.4 "Никако не примај" - каже преподобни Григорије Синаит - "ако нешто угледаш, чулним очима или умом, изван или унутар тебе, макар то био и лик Христов, или анђела, или неког светог, или ако ти се прикаже светлост... Буди пажљив и опрезан! Немој дозволити себи да поверујеш било чему, немој да покажеш саосећање или сагласност, немој брзо да поверујеш призору, чак и ако је истинит идобар: остани хладан и далек према њему, непрекидно чувајући твој ум без виђења, не дозвољавајући му да ствара из себе икакву слику и да утисне у себе икакву слику. Онај који види нешто у мислима или чулно, чак и ако би то било од Бога, и који то прима, лако упада у прелест, као онај који прима призоре брзо и лакомислено. Почетник је дужан да сву пажњу усмери једино на делање срца, да једино то делање сматра непрелесним - а друго пак да не прима док не ступи у бестрашће. Бог се не гневи на онога који се плаши прелести и који са крајњом обазривошћу пази над собом, чак ако он и не прими нешто што је послано од Бога, не размотривши оно што је послано са свом брижљивошћу; напротив, Бог похваљује таквог за његову благоразумност."[7] Свети Амфилохије, који је ступио у монаштво у младости, у зрелим годинама и старости се удостојио да проведе отшелнички живот у пустињи. Затворивши се у пећину, он се вежбао у безмолвију и достигао је велико напредовање. Када се навршило четрдесет година његовог отшелничког живота - њему се ноћу јавио анђео, и рекао: "Амфилохије! Иди у град и напасај духовне овце." Амфилохије је пребивао у пажњи над собом и није се осврнуо на ту наредбу анђела. Друге ноћи, поново се јавио анђео и поновио је наредбу, додавши да је она од Бога. И поново се Амфилохије није повиновао анђелу, плашећи се да не буде обманут и сећајући се речи апостола, да се и сатана претвара у анђела светлости (2 Кор п, 14). Али треће ноћи, поново се Амфилохију јавио анђео, и уверивши Амфилохија у себе славословљем Богу, које је неиздрживо за одбачене духове, узео је старца за руку, извео га из келије и привео га цркви која се налазила у близини. Црквене двери су се отвориле саме од себе. Црква се осветлила небеском светлошћу: у њој је било присутно мноштво светих мужева у белим хаљинама, са лицима која су била налик на сунце. Они су рукоположили Амфилохија у епископа града Иконије.[8] У случају супротног понашања, Исакије и Никита Печерски, нови и неискусни у отшелничком животу, подвргли су се најужаснијој несрећи, брзоплето поверовавши привиђењу које им се јавило. Првоме се јавило мноштво демона у светлости: један од демона узео је лик Христа, а остали изглед светих анђела. Другога је демон обмануо прво миомирисом и гласом, тобоже Божијим, а затим му се очигледно појавио у виду анђела.[9] Монаси искусни у монашком животу, истински свети монаси, далеко више се чувају прелести, далеко више су неповерљиви према себи него почетници, а нарочито они почетници који су обузети загрејаношћу за подвиг. Са искреном љубављу, преподобни Григорије Синаит упозорава на прелест безмолвника, за ког је и написана ова књига: "Хоћу да имаш јасно схватање прелести; то желим са тим циљем, да би се ти могао заштитити од прелести, како при стремљењу, које није озарено потребним виђењем, ти не би себи нанео велику штету, не би погубио твоју душу. Слободно произвољење човека се лако приклања општењу са нашим непријатељима, а нарочито произвољење неискусних, нових у подвигу, којима још владају демони."[10] Како је то тачно! Нагиње, склона је наша слободна воља прелести: зато што свака прелест ласка нашој таштини, нашој сујети, нашој гордости. "Демони се налазе у близини и окружују почетнике и самовољне, ширећи мреже помисли и погубних маштања, припремајући понор пада. Град почетника" - читаво биће сваког од њих, "још увек се налази под опсадом варвара...немој се брзо предати, због лакомислености, ономе што ти се јавља, него остани тежак, задржавајући добро са много разматрања и одбацујући зло... Знај да су дејства благодати јасна; демон их не може пренети; он не може пренети ни кротост, ни мир, ни смирење, ни мржњу према свету; он не обуздава страсти и сластољубље, као што то чини благодат." Његова дејства су "надимање" - надменост, надувеност - "високоумље, страховање, једном речју, сви облици злобе. По дејству можеш препознати светлост која засија у твојој души, да ли је она Божија, или је од сатане."[11] Потребно је знати, да је такво расуђивање својство напредних монаха, а никако почетника. Преподобни Синаит разговара са почетником, али са почетником у безмолвном животу, који је, међутим, и по пребивању у монаштву и по телесном узрасту био старац, како се види из књиге.
     
    Ученик: - Да ли ти се догађало да видиш некога ко је доспео у демонску прелест због развијања маште приликом бављења молитвом?
     
    Старац: - Догађало се. Неки чиновник, који је живео у Петрограду, бавио се појачаним молитвеним подвигом, и због њега је доспео у необично стање. О свом подвигу и његовим последицама, он је откривао тадашњем протојереју цркве Покрова Мајке Божије, која се налази у Коломну. Протојереј, посетивши неки манастир Санкт-петербуршке епархије, молио је једног од монаха тог манастира да поразговара са чиновником. "Необично стање у које је чиновник доспео због подвига" - с правом је говорио протојереј "лакше се може објаснити становницима манастира, који су боље упознати са појединостима и случајностима аскетског подвига." Монах се сложио. После неког времена, чиновник је стигао у манастир. Разговору са монахом сам присуствовао и ја. Чиновник је одмах почео да говори о својим виђењима - да он непрекидно при молитви види светлост која долази од икона, да осећа миомирис, да у устима осећа неуобичајену сладост, и тако даље. Монах, пошто је саслушао то приповедање, упитао је чиновника: "Да ли вам је долазила мисао да се убијете?" - "Свакако" - одговорио је чиновник: "Ја бих већ био бачен у Фонтану, да ме нису извукли. Показало се да је чиновник користио начин молитве који је описао свети Симеон, и да је распалио уобразиљу и крв, када човек постаје веома способан за појачан пост и бдење. Стању самообмане, које је самовољно изабрано, ђаво је припојио своје, том стању сродно, дејство - и људска самообмана је прешла у отворену демонску прелест. Чиновник је видео светлост телесним очима: миомирис и сладост, које је осетио, такође су били чулни. Насупрот томе, виђење светих и њихова натприродна стања су потпуно духовна[12]: подвижник постаје способан за њих, али тек по откривању очију душе божанском благодаћу, када оживљавају и други осећаји душе, који су дотад били без дејства[13]; и телесна чула светих узимају учешће у благодатном виђењу, али онда када тело пређе из страсног стања у бестрасно стање. Монах је почео да саветује чиновника да напусти начин молитве који употребљава, објашњавајући и неисправност начина и неисправност стања, које тај начин доноси. Чиновник се са жестином успротивио савету. "Како да се одрекнем очигледне благодати!" - говорио је он.
    Пажљиво слушајући приповедање чиновника о себи, ја сам осетио неописиву жалост према њему, а уједно ми је деловао некако смешан. На пример, он је монаху поставио следеће питање: "Када се у мојим устима, од обилне сладости, умножи пљувачка, она почиње да капље на под: зар то није грешно?" Истина: онај који се налази у демонској прелести побуђује сажаљење према себи, као онај који није при себи и налази се, умом и срцем, у заробљеништву лукавог, одбаченог духа. Они представљају и смешан призор: подсмеху их излаже лукави дух, који је овладао њима, који их је довео у стање ништавности, обманувши их сујетом и високоумљем. Прелешћени не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свог понашања, ма колико очигледна била та поробљеност, то необичност понашања. - Зиму 1828/1829. године, ја сам провео у Плошћанској пустињи.[14] У то време, тамо је живео старац који се налазио у прелести. Он је одсекао себи шаку, сматрајући да ће тиме испунити јеванђелску заповест, и говорећи свакоме, ко је хтео да га слуша, да су од одсечене руке настале свете мошти, да се она чува и побожно поштује у московском Симоновом манастиру, и да он, старац, налазећи се у Плошћанској пустињи, на петсто врста од Симонова, осећа када симоновски архимандрит и братија целивају руку. Старцу се догађала дрхтавица, при чему је он почињао врло гласно да сикће; он је ту појаву сматрао плодом молитве, али посматрачима је то изгледало као изопачење себе, достојно само сажаљења и смеха. Деца, која су због сиротињства живела у манастиру, забављала су се том појавом и имитирала су је пред старчевим очима. Старац се гневио, бацао се на једног, па на другога дечака, чупао их за косу. Нико од уважених монаха те обитељи није могао уверити прелешћеног да се налази у лажном стању, у душевном растројству.
    Када је чиновник отишао, ја сам питао монаха зашто му је дошла мисао да пита чиновника за покушај самоубиства? Монах је одговорио: "Као што усред плача по Богу долазе тренуци неуобичајеног умирења савести, тако и усред лажне насладе, коју доноси демонска прелест, долазе тренуци у којима прелест као да се разобличава, и допушта да се окуси онаква каква јесте. Ти тренуци су - ужасни! Њихова горчина и очајање које та горчина ствара су неподношљиви. По том стању у које прелест доводи, било би лакше од свега да је прелешћени препозна и да предузме мере да се исцели. Авај! Почетак прелести је гордост, а њен плод - преизобилна гордост. Прелешћени, сматрајући себе сасудом божанске благодати, презире спасоносна упозорења ближњих, како је то приметио свети Симеон. Међутим, напади очајања постају све снажнији и снажнији: на крају, очајање се претвара у помахниталост ума, и овенчава се самоубиством. - Почетком овог века, у Софронијевој пустињи[15] се подвизавао схимонах Теодосије, који је строгим, узвишеним животом задобио поштовање и братства и мирјана. Одједном њему се приказало да је узнет у рај. По завршетку виђења, он је отишао настојатељу, подробно му испричао о чуду, и додао је изразе сажаљења, јер је он у рају видео само себе, а није видео никога од братије. Та црта је промакла пажњи настојатеља: он је сазвао братију, у скрушености духа им је препричао виђење монаха, и саветовао им усрднији и богоугоднији живот. После неког времена, у делању схимонаха су почеле да се пројављују необичности. Ствар се завршила тиме што је он пронађен обешен у својој келији."
    Мени се догодио следећи догађај који јс вредан пажње. Једном ме је посетио атонски јеросхимонах, који је био у Русији на сабору. Ми смо сели у моју келију за примање и он је почео да ми говори: "Помоли се за мене, оче: ја много спавам, много једем." Када ми је он то говорио, ја сам осетио жар који из њега излази, зато сам му и одговорио: "Ти не једеш много., и не спаваш много; али зар нема нечега посебног у теби?" и молио сам га да уђе у моју унутрашњу келију. Идући пред њим, и отварајући врата унутрашње келије, ја сам мислено молио Бога да дарује мојој гладној души да има користи од атонског јеросхимонаха, ако је он - истински слуга Божији. Истина: ја сам приметио у њему нешто посебно. У унутрашњој келији, ми смо поново сели ради разговора - и ја сам почео да га питам: "Учини милост, чаучи ме молитви. Ти живиш у првом монашком месту на земљи, међу хиљадама монаха: на таквом месту и у тако многобројном скупу монаха неизоставно мора бити великих молитвеника, који познају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима, по примеру два Григорија, Синаита и Паламе, по примеру многих других атонских светилника." Јеросхимонах се одмах сложио да буде мој учитељ - и, о ужаса! са највећом ватреношћу је почео да ми преноси горепоменути начин усхићене, занесењтчке молитве. Видим: он је страшно распаљен! Код њега су распаљени и крв и уобразиља! Он је - самодовољан, усхићен собом, у самообмани, у прелести! Допустивши му да се искаже, ја сам почео помало, у чину наставника, да му изгеосим учење светих отаца о молитви, упућујући га на Добротољубље, и молећи га да ми објасни то учење.
    Атонски монах се нашао у потпуној недоумици. Видим, њему је потпуно непознато учење отаца о молитви! У наставку разговора, ја сам му говорио:, "Види, старче! Ако ћеш живети у Петрограду, никако немој становати на највишем спрату, неизоставно стануј на најнижем." "Зашто тако?" - питао је Атонац. "Зато што", одговорио сам, "ако анђели намере да те, изненада те обузевши, пренесу из Петрограда на Атон, и понесу те са највишег спрата, ако паднеш, на смрт ћеш настрадати: ако те пак понесу са најнижег, и ако паднеш, само ћеш се повредити." "Замисли" - одговорио је Атонац - "колико пута ми је већ, док сам стајао на молитви, долазила жива мисао да ће ме анђели обузети и однети ме на Атон!" Показало се да јеросхимонах носи вериге, готово да не спава, узима мало хране, у телу осећа такав жар да му зими није потребна топла одећа. На крају разговора, дошла ми је мисао да поступим на следећи начин: почео сам да молим Атонца, да он, као испосник и подвижник, на себи провери савет који су оставили свети оци, који се састоји у томе да уму у време молитве треба да буде потпуно страно свако маштарење, и да се сав погрузи у пажњу на речи молитве, да се закључа и смести, по речима светог Јована Лествичника, у речи молитве.[16] Притом, срце обично помаже уму душеспасоносним осећањем туге због грехова, како је рекао преподобни Марко Подвижник: "Ум, који се нерасејано моли, притешњује срце: срце пак скрушено и унижено Бог неће одбацити" (Пс 50,19).[17] "Када ти провериш на себи," - рекао сам Атонцу - "ти реци и мени какав је плод експеримента; јер мени самом је такав експеримент неугодан, због расејаног живота који водим." Атонац је радо пристао на мој предлог. Кроз неколико дана, он ми долази, и говори: "Шта си ти учинио са мном?" - "А зашто?" - "Од како сам покушао да се молим са пажњом, закључавајући ум у речи молитве: сва моја виђења су пропала, и више не могу да им се вратим."
    Даље у разговору са Атонцем, ја више нисам видео ону уображеност и ону дрскост, које су биле веома приметне код њега приликом првог сусрета и које се обично примећују код људи који се налазе у самообмани, који мисле за себе да су свети или да су духовно напредовали. Атонац је чак изразио жељу да послуша мој убоги савет. Када сам га посаветовао да се по спољашњем начину живота не разликује од осталих монаха, зато што такво истицање себе води у високоумље[18]: он је скинуо вериге са себе, и предао их мени. Кроз један месец, он је поново био код мене и причао је да је жар у његовом телу престао, да му је поново потребна топла одећа, и да спава далеко боље. Притом, он је говорио да на Атонској гори многи, и од оних који уживају славу светости, употребљавају тај начин молитве који је он употребљавао, и - да њему уче и друге. Није чудо! Свети Симеон Нови Богослов, који је живео осам векова пре нашег времена, каже да се пажљивом молитвом бави само неколицина.[19] Преподобни Григорије Синаит, који је живео у четрнаестом веку по рођењу Христовом, када је дошао на Атонску гору, нашао је да њено многобројно монаштво нема никаквог сазнања о умној молитви, него се бави само телесним подвизима, обављајући молитву само устима и наглас.[20] Преподобни Нил Сорски, који је живео крајем 15. и почетком 16. века, такође, посетивши Атонску гору, каже да је у његово време број оних који се баве пажљивом молитвом крајње оскудан.[21] Старац, архимандрит Пајсије Величковски, прешао је на Атонску гору из Молдавије 1747. године. Он је блиско упознао све манастире и скитове, разговарао је са многим старцима који су по општем мишљењу у Светој Гори сматрани за најискусније и свете монахе. Када је пак он почео питати те монахе за књиге светих отаца, који су писали о умној молитви - показало се да они не само да нису знали за постојање таквих списа него чак нису знали ни имена светих писаца; тада Добротољубље још није било штампано на грчком језику.[22] Пажљива молитва тражи самоодрицање, а на самоодрицање се одлучују само ретки. Онај који је пажњом закључан у себе, који се налази у стању недоумице због виђења своје греховности, неенособан за многословље, и уопште за ефекте и глуму, онима који не знају његов тајанствени подвиг делује некако чудан, загонетан, недоступан у сваком смислу. Зар је лако одвојити се од мишљења света! И свет - како да препозна подвижника истинске молитве, када је сам подвиг потпуно непознат свету? Зар је то дело за онога који се налази у самообмани! Не јести, не пити, не спавати, зими ићи само у раси, носити вериге, гледати виђења, учити све и изобличавати са дрском бестидношћу, без икакве исправности, без користи и смисла, у крвној, материјалној, страсној распаљености, и из разлога те најгоре, погибељне распаљености. Самосвети! Одавно је примећена допадљивост и привлачност таквих за људско друштво: Подносите, пише апостол Павле Коринћанима, ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије (2 Кор 11,20). Даље свети апостол каже да, када је био у Коринту, није могао дрско и безочно да се понаша: његово понашање се одликовало скромношћу, кротошћу, и миром Христовим (в. 2 Кор 10,1). Највећи део подвижника западне Цркве, које је она прогласила за највеће светитеље - пошто је отпала од источне Цркве и пошто је Свети Дух одступио од ње - молили су се и достизали су виђења, наравно лажна, на начин који сам поменуо. Ти уображени светитељи били су у најужаснијој демонској прелести. Прелест већ природно ниче на основу богохулства, које изврће догматску веру код јеретика. Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било поремећено, из разлога необичне тварне, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игњатије Лојола, оснивач језуитског реда.
    Код њега је уобразиља била толико распаљена и изоштрена да је, како је он сам тврдио, требало само да зажели и да учини известан напор, и пред његовим очима би се појављивао, према његовој жељи, пакао или рај. Јављање раја и пакла није се догађало само по дејству људске уобразиље; дејство људске уобразиље је недовољно за то: јављање се догађало због дејства демона, који су своје изобилно дејство присајединили недовољном људском дејству, спајајући дејство са дејством, допуњавајући дејство дејством, на основу слободне воље човека, који је изабрао и усвојио лажно усмерење. Познато је да се истинским светитељима Божијим виђења дарују једино благовољењем Божијим и дејством Бога, а не по вољи човека и не ради његовог сопственог напора дарују се неочекивано, веома ретко, у случајевима нарочите потребе, по дивном промислу Божијем, а не као случајност.[23] Усиљен подвиг оних који су у прелести обично иде заједно са дубоким развратом. Разврат служи као оцена тог пламена, којим су распаљени они који су у прелести. То се потврђује и историјским казивањима и сведочанством отаца. "Онај који види духа прелести" у виђењима која му се јављају, рекао је преподобни Максим Капсокаливит "веома често се подвргава јарости и гневу; миомир смирења или молитве, или истинске сузе, немају места у њему. Насупрот томе, он се непрекидно хвали својим врлинама, сујетан је, и заувек се неустрашиво препушта лукавим страстима."[24]
     
    Ученик: Неправилност тог вида молитве и његова веза са самообманом и прелешћу су јасни; упозори ме и на остале видове неправилне молитве и лажног стања које је повезано са њима.
     
    Старац: Као што неправилно дејство ума уводи у самообману и прелест: управо тако у њих уводи и неправилно дејство срца. Жеља и стремљење, испуњени неразумном гордошћу, за виђењем духовних виђења умом, који није очишћен од страсти, није обновљен и није пресаздан десницом Светог Духа: таквом гордошћу и неразумношћу су испуњени и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духовним, божанским, када је оно још сасвим неспособно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да види божанска виђења а нема могућности да их види, ствара себи виђења из себе, обмањује се њима и заноси: тако и срце, трудећи се да окуси божанску сладост и друга божанска осећања, и не налазећи их у себи, ствара их из себе, њима ласка себи, заводи, обмањује, погубљује себе, улазећи у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом утицају, покоравајући се њиховој власти.
    Једно осећање од свих осећања срца, у његовом палом стању, може бити употребљено у невидљивом богослужењу: туга због грехова, због греховности, због пада, због своје погибли која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духа. То је посведочено у Светом писму. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве свеспаљенице не мариш (Пс 50,18): и свако осећање срца посебно и сва она заједно нису благоугодна Теби, будући да су упрљана грехом, будући да су изопачена падом. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50,19). Та жртва је жртва одрицања, са приношењем те жртве природно се уклања приношење осталих жртава:. при осећању покајања умукну сва друга осећања. Зато, да би жртве осталих осећања постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно излије благовољење Божије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидине нашег разрушеног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: само праведне, чисте жртве, за које је способна људска природа после свог обновљења, јесу благопријатне праведном, свесветом Господу. Жртвама и паљеницама које су оскврњене Он није наклоњен. Побринимо се да се очистимо покајањем! Тада ћеш благоволити жртву правде, приносе и жртве свеспаљенице, тада ће принети на жртвеник Твој теоце (Пс 50,21): новорођена осећања човека обновљеног Светим Духом.
    Прва заповест коју је Спаситељ света дао читавом човечанству јесте заповест о покајању: Поче Исус проповиједати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт 4,17). Та заповест обухвата, садржи, повезује све остале заповести. Оним људима који нису схватали значај и силу покајања Спаситељ је говорио, не једном: Идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење (Мт9,13). То значи: Господ, смиловавши се на пале и пропале људе, свима је даровао покајање као једино средство за спасење, зато што су сви обузети падом и пропашћу. Он не тражи, чак и не жели од њих жртве, за које су они неспособни, него жели да се они смилују на себе, да сазнају своју несрећу и ослободе је се покајањем. Поменутим речима Господ је додао страшне речи: Нисам дошао, рекао је Он, да зовем праведнике но грјешнике на покајање. Кога назива праведницима? Оне несрећне, заслепљене грешнике који, будући обманути таштином, не сматрају покајање суштински потребним за себе, и зато га или одбацују или не брину о њему. О несреће! Због тога их се Спаситељ одриче, губи се ризница спасења. "Тешко души" - каже преподобни Макарије Велики - "која не осећа своје ране и која мисли за себе, због великог неизмерног оштећења злобом, да јој је потпуно страно оштећење злобом. Такву душу више не посећује добри Лекар, јер је добровољно оставила своје ране не бринући се за њих, мислећи да је здрава и непорочна. Не требају здрави љекара него болесни" (Мт 9,12).[25] "Ужасно је сурово према себи - одбацивање покајања! Ужасна је равнодушност, нељубав према себи - небрига о покајању. Онај који је суров према себи не може да не буде суров према ближњима. Онај који се смиловао на себе прихватањем покајања, уједно постаје милостив и према ближњима. Из тога је видна сва важност грешке: одузети срцу оно што му је заповедио сам Бог - суштинско и логички неопходно за срце осећање покајања, и трудити се да се у срцу открију, насупрот поретку, насупрот Божијем уређењу, она осећања која морају сама по себи да се јаве у њему по очишћењу покајањем, али у потпуно другом карактеру."[26]
    О том духовном карактеру, телесни човек не може створити код себе никакву представу: зато што се представа осећања увек заснива на осећањима срца која су већ позната срцу, а духовна су потпуно страна срцу, које је упознато само са телесним и душевним осећањима. Такво срце не зна чак ни за постојање духовних осећања.
    Свима је познато, како је душевна несрећа код јудејских књижевника и фарисеја поникла из њиховог неисправног душевног расположења: они су постали не само страни Богу него и Његови избезумљени непријатељи, богоубице. Сличној несрећи се подвргавају и подвижници молитве, који се, избацивши покајање из свог подвига, труде да пробуде у срцу љубав према Богу, труде се да осете насладу, усхићење: они развијају свој пад, удаљују се од Бога, улазе у општење са сатаном, трују се мржњом према Светом Духу. Тај вид прелести је ужасан; он је једнако погубан за душу као и први, али је мање видан; он се ретко завршава силаском са ума и самоубиством, али несумњиво развраћује и ум и срце. По стању ума које производи оци су га назвали самомњењем.[27] На ту врсту прелести указује свети апостол Павле, када каже: Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим (Кол 2,18). Онај који је обузет том прелешћу самомишљења, створио је "самомњење" да има многе врлине и достојанства - чак и да обилује у даровима Светог Духа. Самомњење се састоји из лажних схватања и лажних осећања: по том свом својству, оно потпуно припада области оца и представника лажи - ђавола. Онај који се моли, труди се да у срцу открије осећање новог човека, и немајући никакве могућности за то, замењује их осећањима свог састава, лажним, којима ће се убрзо прикључити дејство палих духова. Прихвативши неправилна осећања, своја и демонска, као истинска и благодатна, он прима одговарајућа схватања. Та осећања, која се непрестано усвајају срцем и јачају у њему, чувају и умножавају лажна схватања: природно је да из таквог неправилног подвига настају самообмана и демонска прелест - "самомњење". "Самомњење не допушта ономе који самомисли да буде"[28] - рекао је свети Симеон Нови Богослов. Онај који мисли за себе да је бестрастан, никада се неће очистити од страсти; који мисли за себе да је испуњен благодаћу, никада неће добити благодат; који мисли за себе да је свет, никада неће достићи светост. Просто речено: онај који себи приписује духовна делања, врлине, достојанства, благодатне дарове, који себи ласка и теши се "самомњењем", тим "самомњењем" затвара улаз за духовна делања, и хришћанске врлине и божанску благодат - а широко отвара улаз греховној зарази и демонима. Више нема никакве могућности за духовно напредовање код оних који су заражени "самомњењем": они су уништили ту могућност, приневши на олтар лажи саме почетке људске делатности и његовог спасења - схватања о истини. Код оних који болују од те прелести јавља се необична надменост: они као да су опијени собом, својим стањем самообмане, видећи у њему благодатно стање. Они су натопљени, преиспуњени високоумљем и гордошћу, представљајући се смиренима пред многима који суде према лицу, а не могу да оцене по плодовима, како је заповедао Спаситељ (Мт 7,16; 12, 33), а тим мање по духовном осећању, које помиње апостол (Јев 5, 14). Пророк Исаија је живописно изразио дејство прелести "самомњења" у палом архангелу, дејство које је обмануло и погубило тог архангела. Говорио си - каже пророк сатани - у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној. Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се са вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну (Ис 14,13-15).
    Онога који је заражен прелешћу "самомњења" Господ овако изобличава: Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг (Отк З, 17). Господ прелешћеном саветује покајање. Предлаже му да не купује код другога, него код самог Господа, неопходне потребности, које чине покајање (Отк з, 18). Потребно је упорно куповати: без тога нема спасења. Нема спасења без покајања, а покајање од Бога примају само они који ће, да би га примили, продати све своје имање, то јест, одрећи ће се свега, што су лажно прихватили "самомњењем".
     
    Ученик: - Да ли ти се догађало да се срећеш са онима који су зараже^ тим обликом прелести?
     
    Старац: - Они који су заражени прелешћу "самомњења" срећу се веома често. Сваки који нема скрушеност духа, који сматра да има било какве врлине и заслуге, који се не држи непоколебљиво учења Православне Цркве, него расуђује о било ком догмату или предању произвољно, по свом нахођењу или по неправославном учењу, налази се у тој прелести. Степен одступања и упорности у одступању одређује степен прелести.
    Човек је слаб! "Самомњење" нам се неизбежно поткрада у било каквом свом облику, и остварујући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Како нема, по примедби светог Макарија Великог, ниједног човека који је потпуно ослобођен од гордости: тако нема ниједног човека који би био потпуно ослобођен од тога да на њега делује истанчана прелест која се назива "самомњење". Она је нападала апостола Павла, и лечена је тешким допуштењима Божијим. Јер нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве (2 Кор 1,8-9). Из тог разлога, потребно је будно пазити на себе, како не би себи, као сопствено, приписали било какво добро дело, било какву похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, ако је човек уведен у њега, укратко, не сматрати никакву врлину својом. Шта ли имаш - каже апостол - што ниси примио (1 Кор 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и живот, и нови живот, и све природне особине, све способности, и духовне и телесне. Ми смо Божији дужници! Наш дуг је неисплатив! Из таквог погледа на себе, само по себи, ствара се стање нашег духа супротно "самомњењу", стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо, које је величао (Мт 5, 3). Велика је несрећа - удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу (2 Кор 10, 4-5).
     
    Ученик: - Постоји ли нека веза између прелести прве врсте и прелести друге врсте.
     
    Старац: - Веза између та два вида прелести неизоставно постоји. Прелест прве врсте је увек спојена са прелешћу друге врсте, са "самомњењем". Онај ко ствара саблажњиве слике, посредством природне способности уображавања, који посредством маште[29] повезује те слике у очаравајућу слику, који читаво своје биће потчињава заводљивом моћном утицају те слике, неизбежно, по несрећној неопходности, мисли да та слика настаје дејством божанске благодати, да осећања срца, која су побуђена сликом, јесу благодатна осећања.
    Прелест друге врсте - управо "самомњење" - делује без стварања заводљивих слика: она се задовољава стварањем лажних благодатних осећања и стања, из којих се рађа лажно, изопачено схватање уопште о читавом духовном подвигу. Онај који се налази у прелести "самомњења" стиче лажно мишљење о свему што га окружује. Он је обманут и унутар себе и изван. Машта снажно делује у онима који су заведени "самомњењем", али делује искључиво на пољу апстраг.ције. Она се или уопште не бави, или се веома ретко бави сликама замишљања раја, горњих обитељи и дворова, небеског света и миомириса, Христа, анђела и светих; она непрекидно ствара привидно духовна стања, блиско пријатељство са Исусом,[30] унутрашњи разговор са Њим,[31] тајанствена откривења,[32] гласове, насладе, и на њима гради лажно схватање о себи и о хришћанском подвигу, уопште, гради лажни начин мишљења и лажно расположење срца, доводи до опијености собом, до распаљености и заноса. Та различита дејства настају због дејства истанчане сујете и сладострашћа: од тог дејства крв добија греховно, саблажњиво кретање, које се представља као благодатна наслада. А сујету и сладострашће пак побуђује високоумље, тај нераздвојни сапутник "самомњења". Ужасна гордост, слична гордости демона, преовлађујућа је особина код оних који су прихватили ту и друге прелести. Заведене првим видом прелести гордост доводи у стање отворене поремећености ума; код заведених другим видом прелести она је, стварајући такође оштећење ума, које се у Писму назива изопаченошћу ума (2 Тим 3, 8), мање приметна, и скрива се под маском смирења, побожности, мудрости - познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени "самомњењем" везано за своје врлине, нарочито везано за своју светост, способни су и спремни на све казне, на свако лицемерје, лукавство и превару, на сва злодела. Они одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са помахниталом мржњом се устремљују на њих када они код прелешћених не признају стање које им се приписује и излажу их срамоти пред светом, који је заслепљен "самомњењем".
     
    Ученик: - Постоје пак и духовна стања, произведена божанском благодаћу, као што је стање у ком се окуша духовна сладост и радост, стање у ком се откривају тајне хришћанства, стање у ком се у срцу осећа присуство Светог Духа, стање у ком се Христов подвижник удостојава духовних виђења?
     
    Старац: - Несумњиво да постоје, али постоје само код хришћана који су достигли хришћанско савршенство, који су претходно очишћени и припремљени покајањем. Постепено дејство покајања уопште, које се изражава свим видовима смирења, а нарочито молитвом, која се приноси у сиромаштву духа, у плачу - постепено слаби дејство греха у човеку. За то је потребно значајно време. Оно се и даје истинским, добронамерним подвижницима, промислом Божијим, који будно бди над нама. Борба са страстима је необично корисна: она, више од свега, води сиромаштву духа. У циљу наше суштинске користи, Судија и Бог наш, оклијева због нас, и неће нас брзо одбранити од супарника (в. Лк 18, 7) нашег - греха. Када страсти врло ослабе - то се догађа највише пред крај живота[33] - тада, мало-помало, почињу да се јављају духовна стања, која се бескрајно разликују од стања насталих "самомњењем". Прво, у духовни храм улази благодатни плач, умива га и избељује ради примања дарова, који прате плач, по установи духовног закона. Телесни човек никако, ни на који начин, не може да замисли духовна стања, нити може имати икаква сазнања о благодатном плачу: познање тих стања не задобија се другачије него искуством.[34] Духовни дарови деле се са божанском премудрошћу, која се стара да словесни суд, који треба да прими дар у себе, може без оштећења да носи у себи силу дара. Ново вино кида старе мехове! (Мт 9,17) Приметно је да се у данашње време духовни дарови деле са највећом умереношћу, сагласно раслабљењу којим је обухваћено хришћанство уопште. Ти дарови задовољавају једино потребе спасења. Насупрот томе, "самомњење" излива своје дарове у неизмерном изобиљу и у највећој журби.
    Општи знак духовних стања је дубоко смирење и смиреноумље, сједињено са претпостављањем свих ближњих себи, са наклоношћу, јеванђелском љубављу према свим ближњима, са тежњом ка анонимности, ка удаљавању од света. За "самомњење" ту има мало места: зато што се смирење састоји у одрицању од свих властитих врлина, у суштинском исповедању Искупитеља, у налажењу сваке наде и подршке у Њему, а "самомњење" се састоји од присвајања врлина, које су дате од Бога, и стварању непостојећих врлина за себе. Оно је повезано са надањем на себе, са хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради прослављања себе, као што је био прослављан од фарисеја (Лк 18, п). Они који су обузети "самомњењем", у највећој мери су предани сладострашћу, без обзира на то што себи приписују најузвишенија духовна стања, без премца у правилном православном подвижништву; малк број њих се уздржава од грубог поробљавања сладострашћу - уздржавају се једино зато што у њима преовлада грех надчреховима - гордост.
     
    Ученик: - Може ли прелест која се назива "самомњење" породити било какве опипљиве, видљиве несрећне последице?
     
    Старац: - Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожје, богохулство. Најнесрећнија његова видљива последица је неправилна, штетна за себе и за ближње, делатност - зло, које је без обзира на његову отвореност и његову распрострањеност, мало приметно и мало схваћено. Са делатељима молитве који су заражени "самомњењем" догађају се и несреће, очигледне свима, али ретко: зато што "самомњење", доводећи ум у најужаснију заблуду, не доводи га до поремећености, као што га доводи растројена уобразиља. На Валамском острву, у удаљеној пустињској колиби, живео је схимонах Порфирије, ког сам и ја видео. Он се бавио подвигом молитве. Какве врсте је био тај подвиг - поуздано не знам. Могуће је наслутити о његовој неправилности по омиљеној литератури схимонаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског, "О подражавању Исуса Христа", и руководио се њоме. Та књига је написана из "самомњења". Порфирије је једном увече, у време јесени, посетио старце у скиту, који је био недалеко од његове пустиње. Када се поздрављао са старцима, они су га упозорили, говорећи: "Немој помислити да пређеш преко леда: лед само што се појавно, и врло је танак."
    Порфиријеву пустињу је од скита делио дубоки залив Ладошког језера, који је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: "Ја сам већ постао лаган." Он је отишао. После кратког времена зачуо се очајни крик. Скитски старци су се забринули, потрчали су. Била је тама, нису брзо пронашли место на ком се догодила несрећа: нису брзо нашли начин да дођу до утопљеног: извукли су тело, које је душа већ напустила.
     
    Ученик: - Ти говориш за књигу "Подражавање", да је она написана у стању самообмане; али она има много читалаца међу чедима Православне Цркве!
     
    Старац: - Баш ти читаоци се, у заносу због њене вредности, изражавају о тој вредности, не схватајући то. У предговору руског превода књиге "Подражавање" - издање 1834. године, штампано у Москви - речено је: "Један високопреосвећени муж" - руски, православни - "говорио је: 'Ако би било потребно моје мишљење, ја бих смело после Светог писма ставио дело Томе Кемпијског О подражавању Исуса Христа.'"[35] Тим, толико одлучним коментаром, инославном писцу се даје пуна предност у односу на све свете оце Православне Цркве, а свом мишљењу се даје предност у односу на став читаве Цркве, која је на светим саборима признала списе светих отаца за богонадахнуте, и завештала је да се они читају, не само ради духовног узрастања свих својих чеда него и ради руковођења приликом решавања црквених питања. У списима отаца чува се велико духовно, хришћанско и црквено благо: догматско и морално предање свете Цркве. Очигледно, да је књига "Подражавање" довела поменутог мужа у такво расположење, у ком се он изразио тако непромишљено, тако погрешно, тако жалосно.[36] То је самообмана!
    То је прелест! Она је сачињена од лажних схватања; лажна схватања су рођена из неправилних осећања која је пренела књига. У књизи живи и књига одише помазањем лукавог духа, који ласка читаоцима, опија их отровом лажи, заслађеним префињеним зачинима високоумља, сујете и сладострашћа. Књига води своје читаоце право у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, зато и побуђује посебне симпатије према себи код страсних људи, којима је непознат пут покајања, који су незаштићени од самообмане и прелести, који нису поучени правилном животу, учењем светих отаца Православне Цркве. Књига производи снажно дејство на крв и нерве, подстиче их - и зато се она посебно допада људима који су поробљени чулношћу: књигом се може наслађивати, без одрицања од грубих чулних наслада. Високоумље, префињено сладострашће и сујету, књига представља као дејства благодати Божије. Намирисавши свој блуд у његовом префињеном дејству, телесни људи долазе у усхићење од насладе, од опијености, који се добијају без труда, без самоодрицања, без покајања, без распињања тијела са страстима и жељама (Гал 5, 24), са нежношћу према палом стању. Они радосно прелазе, вођени својом заслепљеношћу и гордошћу, из постеље љубави која пристаје стоци, у постеље љубави која представља још већи злочин, која господари у блудилишту отпалих духова. Нека особа, која по земаљском положају припада вишем и образованијем друштву, а по спољашњости Православној Цркви, изразила се на следећи начин о лутеранки која је скончала, сматрајући ту особу светом: "Она је страсно волела Бога; она је мислила само о Богу; она је видела само Бога; она је читала само Јеванђеље и 'Подражавање', које је - друго Јеванђеље."[37]
    Тим речима изражено је управо то стање у које доспевају читаоци и поштоваоци "Подражавања". Истоветна је по својој суштини тој фрази и изрека знамените француске списатељице, гђе Де Севиње, о знаменитом француском песнику, Расину старијем. "Он воли Бога" - дозволила је себи да каже гђа Севиње - "као што је раније волео своје наложнице."[38] Познати критичар Ла Гарп, који је прво био безбожник, а затим је прешао у хришћанство које је неправилно разумео и изопачио, одобравајући израз гђе Севиње, рекао је: "Срце којим воли Творца и твар је једно, иако се последице разликују међу собом, колико су различити и предмети."[39] Расин је прешао из разврата у прелест, која се назива "самомњење". Та прелест се са свом отвореношћу испољава у две последње трагедије овог песника: у Јестири и Готолији. Узвишене хришћанске мисли и осећања Расина нашла су себи пространо место у храму Музе и Аполона,[40] у театру су изазвали усхићење, аплаузе. Готолија, трагедија која се сматра за најбоље дело Расина, одржана је четрдесет пута заредом. Дух те трагедије - један је са духом "Подражавања". Ми верујемо да у људском срцу постоји жудња блиска животињској, која је унета у њега падом, и која је повезана са жудњом палих духова; ми верујемо да у срцу постоји и духовна жудња, са којом смо створени, којом се природно и исправно воли Бог и ближњи, и која је у хармонији[41] са жудњом светих анђела. Како би заволели Бога и ближњега у Богу, неопходно је очистити се од жудње блиске животињској. Очишћење извршава Свети Дух, у човеку који је животом изразио жељу за очишћењем. Срцем се управо и називају, у моралном смислу, та жудња и остале душевне силе, а не уд тела - срце. Силе које су концентрисане у том уду - у општој употреби назив тог уда се преноси на тај скуп сила. Насупрот осећању телесних људи, духовни мужеви, нањушивши задах зла које се претвара да је добро, одмах осећају одбојност према књизи која испушта тај смрад. Старцу Исаији иноку, који је живео у безмолвију у Никифоровској пустињи,[42] који је напредовао у умној молитви и удостојио се осењења благодаћу, био је прочитан одломак из "Подражавања". Старац је одмах проникао у значење књиге. Он се насмејао и узвикнуо: "О! То је написано из самомњења. Ту нема ничег истинитог! Ту је све измишљено. Како су Томи изгледала духовна стања и како је он мислио о њима, не знајући их искуствено, тако их је и описао." Прелест, као несрећа, представља жалостан призор; као бесмислица, она је - смешан призор. Познат по строгом животу, архимандрит Кирило-новојезерског манастира[43] Теофан, који се у простоти срца бавио готово искључиво телесним подвигом, а о душевном подвигу је имао само умерено сазнање, у почетку је предлагао лицима која су се саветовала са њим и налазила се под његовим руковођењем читање књиге "Подражавање"; неколико година пре своје смрти он је почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: "Раније сам сматрао ту књигу душекорисном; али Бог ми је открио да је она штетна за душу." Исто то мишљење о "Подражавању" имао је, по делатном монашком искуству, познати отац Леонид, који је положио основе моралног устројства Оптинске пустиње.[44] Све поменуте подвижнике лично сам познавао. - Неки спахија, васпитан у духу православља, који је блиско познавао - такозвани - велики свет, тј. свет у његовим највишим слојевима, једном је угледао књигу "Подражавање" у рукама своје кћери. Он јој је забранио читање књиге, рекавши: "Ја нећу да ти следиш моду, и кокетираш пред Богом." Најтачнија оцена књиге.
     
    Ученик: - Постоје ли још неки видови прелести?
     
    Старац: - Сви појединачни видови самообмане и демонске обмане, односе се на два горепоменута главна вида, и произилазе или од неправилног дејства ума, или од неправилног дејства срца. Нарочито је распрострањено дејство "самомњења". Није неосновано стању самообмане и прелести приписивати душевно настројење монаха, који се, одбацивши бављење Исусовом молитвом и умно делање уопште, задовољавају само спољашњом молитвом, то јест, неизоставним учествовањем на црквеним службама и неизоставним испуњавањем келијног правила, које се састоји искључиво од псалмопојања и усних и гласних молитвословља. Они не могу избећи "самомњење", као што то објашњава поменути старац Василије у предговору књиге светог Григорија Синаита, позивајући са превасходно на списе преподобних, тог Григорија и Симеона Новог Богослова. Знаци "самомњења" које се поткрало испољавају се код подвижника тада када они мисле за себе да воде пажљив живот, када често због гордости презиру друге, говоре лоше о њима, себе сматрају достојнима, по свом мишљењу, да буду пастири оваца и њихови руководиоци, постајући слични слепцима који се прихватају да показују пут другим слепцима.[45] Усна и гласна молитва је плодоносна тада када је спојена са пажњом, што се среће веома ретко: зато што се пажњи учимо превасходно приликом бављења Исусовом молитвом.[46]
     
     
     
     
     
    НАПОМЕНЕ:
    Почетак Треће поуке преподобног Симеона Новог Богослова, издање Оптинске пустиње, 1852. год. Почетак 3. Поуке. Цитат из преподобног Симеона Новог Богослова, у Поуци Никифора Монаха, Добротољубље, том 2 - преподобни Макарије Велики, Поука 7, гл. 2. У оригиналу стоји: "Ако неко у уобразиљи машта да ће достићи узвишено." Овде је употребљен разјашњен израз, како би се што одређеније показало значење речи уобразиља. Лествица, Поука 7 О првом виду пажње и молитве. Добротољубље, том 1. Горенаведени чланак. Чети минеј, 23. новембар. Печерски патерик. Горенаведени чланак. Добротољубље, том 1, О прелести и друго. Свети Исак Сиријски, Поука 55. Преподобни Симеон Нови Богослов, Поука о вери, Добротољубље, том 1. Орловска епархија. Курска епархија. Лecmвuu,a, Поука 28, гл. 17. Беседа о онима који мисле да ће се делима оправдати, гл 34, Добротољубље, том 1. Лествица, Поука 4, гл 82, 83. Преподобни Варсануфије Велики, Одговор 275. Живот и поуке преподобног Аполоса, Алфавитни патерик. О трећем виду молитве, Добротољубље, том 1 Житије преподобног Григорија Синаита, Добротољубље, том 1. Предговор Скитском предању или Уставу. Одломак из писма старца Пајсија старцу Теодосију. Дела Пајсија, издање Оптинске пустиње. Свети Исак Сиријски, Поука 36. Разговор преподобног Максима са преподобним Григоријем Синаитом. Поука 6, О љубави. гл. 16. Свети Исак Сиријски, Поука 55. Преподобни Григорије Синаит, Поука 108. и Поука 128, Добротољубље, том 1; свети Јован Карпатски, гл. 49, Добротољубље, том 4. Поука 4, на крају; такође и Поука 3. Тј. фантазије. Подражавање, Тома Кемпијски, књига 2, гл. 8. Исто, књига 3, гл. 1. Исто, књига 3, гл. 3. Житије Теофила, Пимена Слабог, Јована Многострадалног, Печерски патерик. Свети Исак Сиријски, Поука 55. стp. 37. "Подражавање" је, при првобитној својој појави, било осуђено чак и од своје, Латинске цркве, прогоњено је од стране инквизиције. Гоњење је на крају било прекинуто, и преокренуло се у покровитељство, када је схваћено да књига представља добро оружје за пропаганду међу људима који су изгубили истинско схватање хришћанства и који су сачували површан однос према њему. Под именом папске пропаганде подразумева се ширење оног схватања о папи које папа жели да сугерише човечанству о себи, то јест, схватање о врховној, самовласној ,,неограниченој власти папе над светом. Пропаганда, имајући тај циљ, мало обраћа пажњу на особине учења које преноси, њој на руку иде све што помаже њен циљ - чак и вера у Христа без напуштања вере у идоле. Усхићена изрека је изговорена на француском језику, који је кадар једино за позорницу: "Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu'a Dieu; elle ne voyant que Dieu; elle ne lisait que I'Evangile et ! 'Imitation qui est un second Evangile: Il aime Dieu, comme il aimait ses metreses:' C'est avec le meme coeur, qu'on aime le Createur, ou la creature quoique les effets soiet aussi differents, que les objects:' Музе и Аполон - божанства древних незнабожаца, Грка и Римљана; тим демонима незнабошци су приписивали покровитељство над префињеним уметностима. У сазвучју, у сагласју. У Олонецкој или Петрозаводској епархији. У Новгородској епархији. У Калушкој епархији. О другом виду пажње и молитве, Добротољубље, том 1. Предговор схимонаха Василија.  
    http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/AsketskiOgledi/AsketskiOgledi46.htm
  2. Волим
    Number15648 got a reaction from Биљана, два in Прелест   
    (чланак објављен у часопису „Црквени Живот“, просветно-мисионарском листу Архиепископије Београдско-Карловачке, уредника Матеја Арсенијевића, број 7/2005.)
     
    Од када су се у нашим медијима почели појављивати православни духовници као аутентични представници једног, јавности непознатог, истинитог и опитно провереног учења о души, сачуваног у ризници црквеног и светоотачког наслеђа кроз векове, на пољу психонаука појавила се код нас једна нова, незванична врста медијски наметнутог психо-религијског синкретизма, нарочито срачуната на то, да код неупућених створи утисак да Православље и тзв. научна психологија чине једно органско учење.
    У овом психоверском синкретизму психолодија је добила још привлачнији, скоро мистични ореол, а њени заступници незваничан статус харизматичних духовних вођа и учитеља народа. Књиге са оваквом еклестичарском психорелигијском тематиком, писане пријатним и питким стилом, преплавиле су тезге у нашим књижарама, а јавна предавања на психорелигијске теме у нашим градским, школским, факултетским, чак и црквеним салама, изузетно су добро посећена.
    На тим предавањима се, без обзира на формулацију теме, може чути углавном исто: доста Фројда, много Јунга, мало Православља.
    Подсвест, орално, анално, едипално, архетипови, индивидуација, сопство - све те култне изразе многи случају као омађијани, а с обзиром на то да обично буду поменути и духовници, обожење и хришћанство, све ово прогута и трпељива Православна публика.
    Ко долази на таква предавања?
    Има ту најразличитијег света: истинских радозналаца, сталних пацијената и верних следбеника и следбеница, атеистички и верски настројених; полуобразованих интелектуалки у узвесним годинама које верују "да нешто има"; неукорењене омладине која трага за својим идентитетом, слуша дарк и техно, чита Хесеа и езотерију и верује да сви путеви воде ка Богу, а болује од тешке болести бесмисла живота; живих, црквених Хришћана који редовно прате сва предавања на верске, па и на такве, додирне теме; нађе се ту и покоји студент теологије, очаран широким предавачевим знањем непотребних ствари, па чак и понека глава под камилавком, из нама непознатих разлога.
    Највећи део тог света мучи мука палог човека: телесно живи, па телесно и мисли, не разликујући душевно од духовног и немајући ни појам о постојању духовног живота. Своје душевне муке он не препознаје као бреме непокајаног греха и духовну жеђ, па се, уместо Извору Воде Живе, окреће онима које му овај свет намеће за учитеље, и тако један мрак мења за други мрак.
    Иако је у нашој православној литератури о овој тематици доста и писано и превођено, почев од текстова Св. Владике Николаја и Преподобног Авве Јустина, до бројних издања руских, грчких, грузијских и наших савремених аутора, како духовника, тако и лаика (издања Православне мисионарске школе, Светигоре, Православне Мисионарске Школе – „Образа Светачког“, Ихтуса, Белог анђела и др.), из питања слушалаца на поменутим предавањима  видљиво је да је просечан Србин данас слабо обавештен о томе како стоји ствар са односом "научне" психологије и црквеног, светоотачког учења о души.
    Стога осећам потребу и дужност да као педагог и православни верник црквене људе укратко подсетим, а своје ђаке - средњошколску омладину - упозорим на опасности које је вребају у мрежама ових прелестних учења.
    Дакле:
     
    Да ли је психологија - наука?
     
    Психологија није наука, ни у грчком значењу те речи ("добро знање" о нечему), ни у значењу које се у Европи употребљава од 18. века до данас, по коме је наука проверено знање, доказано у више експеримената изведених према општем методолошком принципу или потврђено од стране више независних стручњака, које карактерише објективност, општост, систематичност и проверљивост, а пре свега доступност критици и оповргавању.
    Ово је у 18. веку почело важити за све егзактне науке - физику, хемију, биологију, математику, астрономију итд. Но у истом веку засејана је и смутња са називом "друштвене науке". Овај назив је усвојен за мисаоне конструкције, системе, визије, идеологије и утопије великих европских "мислилаца, филозофа и хуманиста" 18. века који су се од свег срца трудили само једно: да свет, људско друштво и човека објасне без Бога, и да такво учење наметну нешколованим масама.
    Тако су, у свету који је још увек био хришћански, ови безбожни мислиоци (пре свих француски енциклопедисти са Волтером на челу) почели широко пропагирање својих безбожних идеја под именом хуманитарних наука и покрета просветитељства, уз истовремено изједначавање Хришћанства са празноверјем необразованих маса.
    Када је, временом, магична реч "наука" постала синоним за истину, под њеним именом се могло подметнути што год је било потребно: социјализам, дарвинизам, комунизам, нихилизам, бројни филозофски "изми", и најзад, бројни психоизми: фројдизам, јунгизам, адлеризам, гешталтизам, роџеријанизам, бихевиоризам, куеизам, примални крик, трансакциона анализа, аутогени тренинг... опет - колико психолога, толико психолошких теорија и толико психо-гуруа. Као и у сектама, и овде сваки психо-митолог има своју личну истину, своју школу и своје следбенике.
    Нити су њихове теорије засноване на егзактном испитивању појединих психичких феномена, нити су подложне објективној научној провери (будући да је у психологији и предмет проучавања и средство спознаје један исти - психа), нити њихови аутори дозвољавају да се оне подвргну испитивању а њи-хови резултати контроли.
    Но, иако често међусобно полемишу о разним питањима тзв. психолошке науке, у једној области су се сложили скоро у потпуности: сви су убеђени атеисти или агностици (осим Јунга; о природи његове религиозности биће речи касније). Следствено томе, психологија је као наука морала одбацити оно што је у њој нераскидиво везано за Бога, свој предмет проучавања - човекову душу. Тако се најзад дошло до психологије која, супротно свом имену, нити је психо, нити је логија, и психолози су свесни тога.
    Да се ово не би приметило, свој(е) метајезик(е) су развили до хипертрофије и неразумљивости, а своје стручне радове гледају да опскрбе са што више статистичких података и табела ("онда то делује научно", признао ми је један докторант психијатрије). Све ово, међутим, психолозима ни најмање не смета да свету и даље намећу лажно лице својих учења и понашају се као да је у питању наука.
    У својој препотентности отишли су тако далеко да се и теолозима и свештеницима намећу за учитеље у питањима човекове душе, па је ово психорелигијско учење, под именом "пастирска психологија" уведено пре двадесетак година, чак, и на наш Богословски факултет.
     
    Фројдизам/психоанализа
     
    Двадесети век се не може замислити без тзв. дубинске ("динамичке") психологије бечког психијатра Сигмунда Фројда, којој је он дао назив психоанализа.
    Психоанализа иде руку под руку са марксизмом (и дарвинизмом), јер као и он претпоставља на религиозном плану атеизам (сам Фројд је изражавао презир према Хришћанству, а одбацивао је и сопствену јеврејску традицију), а на философском - материјализам; оно што је марксизам имао да обави на пољу друштва, психоанализа је имала да обави на пољу личности, одбацујући човека као образ Божији и сводећи га на сексуалну животињу којом слепо руководе нагони.
    Фројд се заправо бавио лечењем психички болесних људи, психотерапијом, али је своје закључке објавио као општеважеће и на основу њих поставио своју теорију "здраве личности". Према тој теорији, основни делови личности су его (свесно ја), ид (оно, подсвест) и супер-его (моралне норме, савест), а основни покретач човека је сексуални нагон (либидо).
    Најважнији ступњеви развоја личности су орални, анални, едипални и генитални. Они се одигравају у првих пет година живота, и, ако нису преброђени на одговарајући начин, сексуална енергија остаје фиксирана за неки од поменутих ступњева.
    Потиснута у ид, она изазива трајне душевне поремећаје, неурозе, које се морају лечити психотерапијом, психоанализом, сматрао је Фројд. Фројдова терапија се заснива на личном односу болесник - терапеут, у којој се под сугестијом аналитичара пацијент сећа ("освешћује") неких потиснутих садржаја, преноси их на терапеута ("трансфер") са којим се сада ситуација "доживи" поново, али са новим исходом, што би требало да доведе до излечења пацијента. Терапија је у почетку извођена под дејством хипнозе, но пошто је схватио да би тиме искомпромитовао целу ствар, Фројд је трајно прешао на копање по "несвесном" путем анализе снова методом слободних асоцијација.
    Он би сатима седео на зачељу софе, на којој су, да би се опустили, лежали његови пацијенти, углавном богате хистеричне пацијенткиње, и причале шта им падне на памет, производећи сећања, док би их "папа" Фројд само повремено усмеравао на ово или оно сексуално маштарење. Терапија је трајала годинама.
    Неки од његових клијената постали су професионални пацијенти које је водао са собом по предавањима да би помоћу њих демонстрирао своја "дубинска" открића о људској психи.
    Има једна чињеница која се некако у свему томе занемарује: Фројд није излечио ниједног свог пацијента, а неки су извршили и самоубиство. Данас је јасно да је он, у ствари, пацијенте користио као заморчиће да би потврдио сопствене лажне и болесне премисе, поникле у његовој измученом, духовно помраченом уму.
    Ниједан од постулата његовог учења - постојање ега, ида и суперега, оралне, аналне, фалусне нити едипалне фазе, механизма пројекције и сублимације итд. није (нити може бити) потврђен до данашњег дана, али се и даље предају као аксиоми на катедрама за психологију (чак и на нашем Богословском факултету!), а већина психијатара и психолога и данас према овим аксиомима кроји личности својих пацијената.
    У својој књизи Мојсије и монотеизам Фројд је дао своју теорију (мит) о настанку религије и Едиповог комплекса. У том миту се синови удружују, убијају и прождиру деспотског оца хорде који је присвојио све женке а њих кажњавао; убиством је задовољена њихова мржња, али се потом јавља кајање као исход дубоке "осећајне амбиваленције", па синови посмртно обожавају оца у виду тотемске животиње. Истовремено, увођењем забране инцеста удружена браћа се одричу жена из хорде, а сваки од њих и жеље да заузме место свргнутог оца.
    Ово древно (измишљено) оцеубиство утиснуло се у филогенетско наслеђе и појављује се неминовно у детињству сваког човека као Едипов комплекс, сматрао је Фројд. На основу овог свог мита Фројд је извео теорију религије као присилне неурозе људског рода, а учење о Едиповом комплексу постало је основна догма његове сексуалне вере.
    Последице по психичко и морално здравље човечанства у двадесетом веку проистекле из прихватања фројдизма страшне су и несагледиве.
    Широм света основана су фројдистичка удружења, фондације и асоцијације чији чланови, психоаналитичари-терапеути, и сами морају бити подвргнути трогодишњем трабуњању на каучу да би добили дозволу за рад, а који онда са секташким жаром штите и шире ову нову веру.
    Под видом терапије овакав квалификовани психоаналитичар присиљава пацијента на такве врсте гнусних и поганих мисли, жеља и порива какве нормалном човеку ни на ум не могу да дођу (мајчина завист према пенису, очев кастрациони страх, орална агресивност оца и убилачка анална агресивност мајке, инцестуозне жеље деце према родитељу супротног пола око пете године живота, завист бебе према мајчиној дојци, дојење као врста сексуалног општења, природна бисексуалност човека, итд.); изазива у њему побуну, па и мржњу према родитељима "који су криви за све, јер су му у детињству...урадили/ нису урадили то и то"; упућује га да лечи своју инхибицију агресивним, себичним и осветољубивим понашањем; наводи га на "ослобађање од робовања сексуалним табуима", укратко, производи од њега личност која се бави самосажаљевањем себе и одбија да прихвати одговорност за своје поступке, нихилисту који руши очев ауторитет, разара свој брак и односе са ближњима, личност која је директно инструисана да не поштује ниједну Божју заповест, а неретко и личност која мора да се лечи од психоанализе, јер ова метода психотерапије техникама сугестије производи оно што Фројд назива неурозом.
    Али, последице психоанализе нису обухватиле само лечене пацијенте. Фројдизам је психопатолошки начин мишљења и поглед на свет који се увукао у педагогију, књижевност, позориште, филм, право, судство, а пре свега у јавне медије, и тако довео до схватања да су поган језик, неверства, разводи бракова, абортуси, наркоманија, промискуитет, би и хомосексуалност, инцест, порнографија и тзв. сексуална револуција - спонтана, нормална и напредна појава. За православне Хришћане који знају коме су мила ова дела таме, нема дилеме о томе коме је Фројд служио оваквом "науком".
    О томе су, као о једном од зала демонизоване Европе, доста писали и Св. Владика Николај и Преподобни ава Јустин Поповић, а блажено-почивши владика Данило Крстић је 1998. г. оставио следеће редове:
    „Папа“ савремене психоанализе, атеиста Фројд пориче постојање лика Божијег у човеку, па је тиме онтолошки окрњио тростепену пирамиду где стоји Дух Свети у духу човека. Тај атеизам проузрокује непремостиви понор (Н. В.) између церквене патристичке психотерапије и безбожне психоанализе (...)
    Фројд је, као антихристјанин, под плаштом научности повампирио древни фалички култ феничанског бога Ваала и фригијске богиње Астарте". (Како је изгледао монструозни обред приношења људских жртава двополном богу Ваалу /Молоху, Велзевулу/ у Картагини у време Хамилкара Барке може се прочитати у Флоберовој Саламби; поклоњење старозаветног Израиља Ваалу у време Светог Илије описано је у 1. Цар. 17-18).
    Дакле, ради се не само о учењу које жели да се наметне као нова религија у којој психоаналитичари преузимају улогу духовника-исповедника, него о култу чији жреци, свесно или не, већ цео један век приносе човечанство на жртву Сатани, припремајући свет за последња времена. Веровали или не, код нас постоји и такав хибрид који се назива православним психоаналитичарем. То су психијатри који кажу да живе литургијским животом, а у исто време Фројдове измишљотине сматрају истином, коју би они радо повезали са црквеним учењем. Када их подсетите на то да се не може пити „чаша  Господња и чаша демонска“ (1. Кор. 10, 21), одговарају љубазним осмехом добро обученог терапеута, док вам у глави постављају дијагнозу: "агресиван".
    Њиховим језиком речено, то значи да су садржаји које они износе дубоко узбуркали ваше несвесно, но пошто немате снаге да их препознате као своје, пројектујете их на не-виног предавача дубинске психологије, а у ствари треба да се лечите (психоанализом, наравно). Тако мисле психоаналитичари, јер су вишегодишњим испирањем мозга трајно изгубили способност да виде човека као цело, реално, здравомислеће и аутентично биће.
    Човек се стреса на саму помисао како ли је у њиховим душама са свим оним фројдовским гнусобама које су тамо настањене, и које се заиста ни на који начин не могу довести у везу са Православљем и црквеним учењем, колико год се они у томе упињали, и колико год људских титула и звања притом имали или задобили.
     
     
    Јунгијанство/аналитичка психологија
     
    Други велики камен спотицања за православне Хришћане је учење швајцарског психолога Густава Карла Јунга, Фројдовог ученика и каснијег ренегата. Он је одбацио Фројдову пансексуалну теорију, психоанализу, и уместо ње понудио тзв. аналитичку психологију. Основа Јунговог учења је појам човекове индивидуације, тј. етапног процеса мењања човекове личности на путу ка циљу који је он назвао Сопство. Индивидуација је дуг, мукотрпан и опасан спирално-кружни силазни пут који нас Хришћане неизбежно подсећа на силажење кроз Дантеове кругове пакла у само средиште преисподње.
    На томе путу човек треба, по овом учењу, да превазиђе своју социјалну улогу - Персону и да се помири са својом Сенком - мрачним двојником свога Ја (тј. да прихвати зло у себи), затим да сретне своју Аниму/Анимуса (супротни пол у себи) и на крају да спајањем супротности у себи (добра и зла, мушког и женског) доживи рођење свога Сопства, једне вредности која је надређена свесном Ја, чиме наступа преображај личности у правом смислу речи, а које се анализанту често појављује у визији окултистичког знака мандале. Заправо, ради се о Јунговом сопственом ин-дивидуалном путу, који је он подигао на степен општеважећег пута за човека уопште. Како је Јунг кренуо тим путем?
    Јунг је потицао из породице која је била у више генерација оптерећена медијумизмом, а сам је од раног детињства показивао отпор према Хришћанству и јаку склоност према фантазијама, сновима и окултном, кога се плашио све док није одлучио да свесно зарони у све то методом активне имагинације и тумачења снова. Од тада је све што је радио чинио под присилом, било да се радило о аутоматском писању, било да је чуо унутрашње или спољашње гласове који су му давали упутства и доносили открића (један женски унутрашњи глас /демон/ му је дао идеју о Анимусу и Аними, нпр.). На том путу појавио му се његов лични дух-психагог, крилати старац са роговима у обличју гностичког паганина кога је назвао Филимон, са којим је често шетао и разговарао.
    Приморан од Филимона, после праве демонске опсаде куће, написао је аутоматски текст Septem sermones ad mortius (седам проповеди које су му издиктирали "мртви хришћани из Јерусалима“; нама Хришћанима је јасно да ти мртви хришћани могу бити само демони) које је потписао именом старог гностика Василида, а у којима је била основа за цео његов доживотни рад: принцип индивидуације, јединство парова супротности и четворство. Од тада Јунг почиње интензивно да изучава старе индијске, кинеске и тибетанске списе и зен-будизам, практикује јогу и источњачку медитацију, проучава телепатске појаве и приређује спиритистичке сеансе, проучава пророчке методе астрологије, гледање у шољицу кафе, пасуљ, тарот-карте и кинески Ји Ђинг.
    Резултат свега овога је његова књига Аион, која није ништа друго до тумачење астрологије, Нострадамусових пророчанстава, "текућег доба рибе" и "наступајућег доба водолије" које ће наводно донети људима вишу свест (постигнуту индивидуацијом!), која је ипак намењена само изабранима.
    Затим се окреће гностици и средњовековној алхемији и магији, у којој је открио зачуђујуће поклапање са својом аналитичком психологијом: оно што је за Јунга било искуство индивидуације, алхемичарима је очигледно било добро познато. И методе којима су изводили своје огледе биле су потпуно исте као његове - медитација (унутрашњи разговор с неким ко је невидљив) и имагинација (моћ стварања слика, визуализација). Тада је схватио да су пре њега већ многи ишли тим стазама, и да је он само дао нове називе старим појмовима и искуствима која су била позната и у далекоисточној и у средњовековној окултистичкој пракси.
    Од тада до краја живота он ће се посветити проучавању а касније и практиковању окултних обреда у својој кули у Болингену, чије је зидове ради лакшег контакта са демонима украсио алхемичарским и гностичким симболима и изрекама. Све то ће резултирати његовим животним делом - двотомном књигом „Misterium Coniunctionis“, коју је дуго зазирао да објави због њене застрашујуће окултистичке садржине.
    Заправо, Јунг у овом делу открива да је у алхемичарском опису тзв. хемијског венчања између краља и краљице који се сједињују, умиру и поново рађају у једном телу као хермафродит, (што је раније био уочио и у тантричкој пракси Индије) препознао фазе процеса индивидуације. Овим је открио и велику улогу сексуалности у својој психологији, која код њега наместо биолошког има духовни ("нуминозни") аспект и ритуално значење.
    Таква сексуалност се остварује у обреду магијског венчања, у коитусу, тзв. Hierosgamosu има много варијанти, а најчешћи је сексуални однос у коме се и мушкарац и жена (његова мистична сестра, soror mystica) после дугог заједничког идења стазама индивидуације сједињују сами са собом (!) тј. са својом Анимом/Анимусом, и свако од њих од половине постаје целина, тј. ново, пробуђено, андрогино биће. Тиме је свако од ових достигао циљ, своје тзв. Сопство, стање вишег знања (ето гносе, знања које је Стара Змија обећала нашим прародитељима у Рају, ето Ничеовог натчовека, ето "квадратуре круга", ето јогинског трећег ока! Није случајно што се ово стање представља симболом уробороса, змијоликог змаја који прождире сопствени реп.
    Сатана не може да да ништа друго до оно што и сам има - сатанско, прелестно осећање самозатворености и самодовољности.
    Из педагошких разлога о овоме се не би смело више говорити; довољно је знати да ономе ко довде стигне нема повратка јер је за њега покајање постало немогуће; он је доспео, ако се тако може рећи, у стање крајње демонизованости). Ово се постиже помоћу енергије коју је Јунг назвао "емоционални ток", а која је исто што и жива код алхемичара, астрална ватра код окултиста или кундалини у тантра јоги. Ова језива демонизована сексуална пракса практикована је у старом Египту, приказана је на зидовима многих индијских храмова, описана је у кабалистичкој традицији и стотинама алхемичарских књига, у другом делу Гетеовог Фауста и у Моцартовој Чаробној фрули, а представља и данас обредну праксу многих адепата и тајних друштава. (Сам Јунг је такође имао своју soror mystica, Антонију Волф, са којом је прошао овај демонски обред; психијатри Јунгове школе такође морају проћи овај пут и обред да би добили сертификат психотерапеута аналитичке психологије).
     
    Тако су и Јунг и Фројд, идући различитим путевима и следећи сваки свог демона, на крају завршили у истом - у демонској злоупотреби Богомдане тајне човекове полности. Јунг се још као дете веома разочарао у протестантску цркву (отац му је био пастор) и сматрао је да у њој нема Бога.
    Но уместо да се окрене Извору, који је упознао преко текстова Св. Климента Александријског, Св. Иринеја Лионског, Св. Дионисија Ареопагита, Св. Василија Великог, Св. Јована Златоустог и Св. Теофила Антиохијског радећи на својој књизи Аион, он, вођен духом дубина, залази још дубље у окултна учења и пуни се гневом према Хришћанству за које сматра да је усмерено против човека.
    Сматрао је да Хришћанство није дало одговор на питање порекла зла у свету, зато што упорно скрива да је Бог извор зла као и добра (гностичко учење, бог-ђаво Абраксас), па зато и човек на путу своје индивидуације треба у себи да споји своју светлу и тамну страну, добро и зло и постане (као) Бог. (Опасне етичке последице оваквог учења у пракси показале су се у благонаклоном Јунговом ставу према нацистима у Немачкој, када је за време њихове власти прихватио да буде од 1933-39. председник Општег немачког (нацификованог) медицинског друштва за психотерапију, и написао своје дело "Аријевска психологија" којом је настојао да замени јеврејске психоаналитичке теорије као'нешто што не приличи немачком народу. Касније је објаснио да је погрешио што је масовну нацистичку психозу у Немачкој тумачио као "провалу колективног несвесног" и што је "рачунао да ће исцелитељске силе инхерентне људској психи урадити свој посао"). Ка богу се, по Јунгу, иде самосталним стицањем знања о себи (гностичко учење), а потом треба живети у складу са истином коју смо открили. Христос је архетип хероја и "још увек наш најживљи мит" (!) који, као историјска личност, није био схватљив ни самом себи, сматрао је Јунг.
    Умирање је за Јунга враћање у колективно несвесно, из којег се упада "у облик, чист облик..." Страшно је и преварно чак и помислити, а камоли тврдити, и то јавно, да у овоме збиру  безумних јеретичких идеја и богохулних клевета има било чега хришћанског. Треба подвући да је Јунг, иако (пореклом) протестант, одлично знао црквени став према природи појава које доживљавао у својим експериментима, тј. да поједине фазе тзв. индивидуације које је он дефинисао као "свесну сарадњу са несвесним", нису ништа друго до општење са различитим демонима, и да су баш због тога на овом путу многи страдали не дошавши до циља, до "Сопства" (то се догодило Ничеу; и сам Јунг је два пута у животу био доживео потпун распад личности; између тога он је, по сопственом исказу, био подељен на личност бр. 1 и личност бр. 2).
    Страшно је и преварно доводити у везу Јунгов појам индивидуације, која је идење магијским путем иницијације до демонског стања андрогиног "Сопства", са православним путем који је постепено благодатно-подвижничко чишћење душе од страсти и чији је циљ обожење, тј. да човек постане син Божији и бог по благодати.
    Јасно је и да онај ко је по сопственој изјави целог живота био поседнут од демона не може имати никакво ваљано сазнање о човековој души, нити би се таквом човеку смело препустити лечење душевних болесника.
    Можда је Јунг, и сам свестан тога, доста рано престао да се бави психотерапијом, па у његовој заоставштини има релативно мало дескриптивне обраде болесничких случајева.
    Он је, временом, своје терапеутске сеансе користио само за вођење ретких анализаната (углавном жена) путем (магијске) индивидуације и тако је однос терапеут-пацијент претворио у однос гуру-ученик.
    Као што је Фројд имао своје златно време, везано за идеологије марксизма и материјализма у другој половини 20. века, а нарочито у време тзв. сексуалне револуције шезде-сетих година, тако је и Јунгово, помало ексклузивно учење, дошло у свој час, крајем 20. века, када је требало афирмисати њуеј-џерске синкретистичке вредности и припремити човечанство за нову, уједињену светску религију, која ће обухватати све три монотеистичке религије и далекоисточне и окултне секте, астрологију, магију, врачање итд, и која ће довести изабране у човечанству до "виших" (демонизованих) стања свести, тј. ула-жења у "нову фазу" еволуције.
    Сам Јунг је, за живота слабо прихваћен од званичне академске психологије свога времена (делимично и због своје пронацистичке етикете, као и Хесе и Хајдегер) сматрао и знао ("Не руководим се нагађањем") да ће његово време тек доћи, тј. да својим учењем и праксом "припрема малобројне за предстојеће догађаје који се подударају са завршетком једног доба". Њуејџерски подухват је у народима који имају истиниту веру и црквено, светоотачко јеванђељско учење о души, чак и после деценија насилног атеизма било тешко извести. Главни непријатељ, Православна Црква, морао се ослабити изнутра, и то на два поља: на теолошком - суптилним роварењем по Божанским догматима преко новотеолошко-философских  егзистенцијалистичких) учења под видом разних "обновљенстава"; и на другом, психолошком пољу - представљањем Јунга као хришћанског пророка, а демонизованог Јунговог учења као науке која је компатибилна Хришћанству.
    То јест, истина се мора релативизовати, а Православље тако прекројити и искривити опатуљити, да се може уклопити у будућу уједињену светску религију. Тако се у земљи Србији пре двадесетак година почело проповедати, испочетка стидљиво а данас већ сасвим отворено, својеврсно "јунгијанско православље". Текстови "јунгијанског православља" написани су увек тако да се теологу може рећи да је њихов аспект психолошки, а психологу обрнуто, те се у њима због ширине погледа и срца може наћи много шта неспојиво са Православљем или директно супротстављено њему.
    На пример - аутор ових текстова се искрено диви Херману Хесеу, "таоистичком мудрацу", поклонику Абраксаса, херметичару и магу и хвали његову Сидарту и Демијана "као блиставе уметничке приказе процеса индивидуације", а Игру стаклених перли "као последњи узвишени реквијем за све тајне редове у нашем веку"; или - описује како је доживео право просветљење духа слушајући Моцартову Чаробну фрулу, "у којој се духовна историја човечанства сједињује у стремљењу према новој јединственој мистичној андрогиној светској Целини"; или - пише носталгичне редове о племенитим основама и идејама слободног зидарства; затим - износи став да и будизам и Хришћанство траже и пружају методе за спасење; потом - препоручује читаоцима следећу мисао Симон Веј:
    "Сваки пут када човек призове чистог срца Озириса, Кришну, Буду, Тао, итд. одговара му Божији Син шаљући му Духа Светог"; или -"јасно му је да су Јунгове речи јеретичке за осетљиво хришћанско ухо, али не и за бескрајно широко срце човека" (!) и сматра да нам није битно да знамо да ли је у бити свога бића Јунг био маг, јер Јунг је распети Христос (метафора); или - слаже се са Хесеом и Јунгом у томе да Целину називамо различитим именима - Бог, колективно несвесно, празнина, ништа, Тао - а мислимо на исту су-штину; или - сматра да су Фројд и Јасперс били велики чистачи лажи и бесрамног лицемерја институционалног Хришћанства... и томе слично. Јунгијанско-православна предавања су такође прави пример ширине срца и разумевања за све религије и култове.
    Ту се (углавном неупућеној) публици пружа врло нејасна представа о различитости компетенција психијатра и свештеника, а Света Тајна Покајања и Исповести своди се на ниво откривања своје интиме психотерапеуту. Јунгово учење о индивидуацији и светоотачко учење о обожењу упорно се представљају као један садржај исказан различитим појмовима.
    Све недвосмислене појединости о демонској природи Јунговог учења прећуткују се; користе се само поједине Јунгове мисли које се цитирају тоном којим верујући цитирају Јеванђеље. Иде се чак тако далеко да се за савремену "научну" психологију тврди да она понавља и емпиријски доказује оно што су Свети Оци знали од другог века надаље, па су тако Фројд, Адлер, Јунг и њихови настављачи само другим речима саопштили учење Св. Јована Лествичника.
    Предавач не пропусти и да нагласи да, он, ето, (супротно Св. Владици Николају) има све више разумевања за Маркса, Ничеа и Фројда, а да су Лао-Це и Буда још 500 година пре Христа изрекли Христове речи из Јовановог Јеванђеља, тако да су они заправо Христове претече, а Христос њихов настављач. (Добро је знао наш Владика Николај да ово говоре и говориће противници Божји свих времена до Другог доласка Христовог. Зато је таквима оставио следеће речи:
    "Заиста, право говоре кад кажу да су из других уста чули истоветне речи које је и Спаситељ говорио. Само што они не увиђају неизмерну разлику у дејству истих речи. И многи други су заиста рекли мртвој девојци: Девојко, устани, па девојка није устала. А кад је Исус изрекао те речи, девојка је оживела и устала. И колико је морепловаца викнуло бури на мору: престани, па бура није престала. А кад је та иста реч изашла из уста Његових, „постаде тишина велика“. Ето, ту разлику не могу да виде многи јеретички упоредитељи, прилагодитељи и уједначитељи. А верујте Богу, та је разлика као разлика између живота и смрти").
    Помене се затим и чудна књига Владике Николаја из логора Дахау "коју немојмо гледати, него се сетимо да је и он писао о Индији" (шта и како, прећуткује се), и заврши се поруком да "само дела љубави остају"...
    Јасно је да организатори јунгијанско-православних предавања одлично схватају да је садашњи степен непознавања Јеванђеља, верске неутврђености и духовне запуштености српског народа плодно тле за сејање теозофске идеје да се истина налази разбацана по свима верама, философијама и мистеријама. Јер да није тако, неко би на тим предавањима вероватно запитао: Ако је било могуђе спасење и пре Христа, зашто је Он онда долазио на земљу?
    И ако је било истине и пре Христа, како је Он онда изрекао нечувену реч: „Ја сам Истина?“ „И какву сагласност има Христос са Велијаром“ (или - Јунгом)? Али, та питања се не постављају, и многи од младих боготражитеља којима је, по речима предавача, све ово и намењено, излазе са оваквих предавања очарани предавачевом ерудицијом и лакоћом цитирања текстова и аутора којом се све изједначава са свачим.
    Не знајући да је Истина - једна, да је Црква - једна и да у стварима вере и спасења душе нема компромиса, ови људи се тако одвраћају од покајања и вере у Јеванђеље мислећи да сви путеви воде ка Богу... Ни јунгијанско-православни психијатри не подносе питања на тему како се њихово учење слаже са црквеним. Малобројне критичаре у нашој православној публицистици сматрају религиозним чистунцима и фанатицима који имају застарео и превазиђен однос према вери, и у њима препознају симптоме својих неуротичних пацијената "стврднутих у својој неурози и неспособних за плодне промене у душевном и духовном животу". Другим речима, у недостатку аргумената кажу им исто што и фројдовци: да треба да се лече.
    Али, не варајмо се!
    Свако ће за своја дела дати одговор кад буде изашао пред Лице Божије, и баш зато, морамо научити да разликујемо духове, да се не бисмо занели књижевницима и препирачима овога света који, када се грађаху мудри, полудеше (Римљ. 1, 22).
     
    Плод модерних психонаука -потпуно незнање о човеку
     
    Дрво се по плодовима познаје. Плодови тзв. модерних психонаука су не само потпуно незнање о човековој души на пољу теорије и немоћ излечења душевних болести на пољу психотерапије, него и директно изазивање и ширење психопатолошких поремећаја у човечанству у 20. веку.
    Парадоксално, да би њено учење постало истинито, а лечење делотворно, психологија би морала да се одрекне себе саме и постане Божија, то јест супротно од оног што јесте. Али који би се од психомитолога одрекао милог му и слатког отрова на коме је сазидао цео свој живот и задобио људску славу, посвећеничке степене и академска звања? Има ли таквих? Има, али припадају малом стаду.
    Један од њих је бечки Јеврејин који је преживео концентрациони логор, Виктор Франкл, чије учење, "логотерапија", терапија смислом, човека усмерава ка висинама, ка Богу а не према мрачним дубинама динамичке психологије.
    Томе су најближи и савремени руски православни психијатри И.Медведев, Т.Калашњикова, Д.Авдејев и 0.Сиропатјов који су нам даровали дивне текстове о Православној терапији душе и описали искуства православних психотерапеута у руским болницама данас; ту су и неки наши православни психијатри који су дубоким, истинским обраћењем одбацили бајке и гаталице психомитолога и поставили нови темељ своме позиву.
    Они су схватили да јеванђељска наука иде дубље од "дубинске" псеудопсихологије, и да вековно искуство Православне Цркве неодступно тврди да се узрок свих страдања и болести, па и душевних, налази у духовној сфери људске личности, у огреховљеној и страсној души у којој је изгубљена божанска хармонија између ума, срца и воље, па је човек као дом раздељен сам у себи. Таквог човека не може ништа спасти од пропасти до покајање, вера у Јеванђеље и живот по њему.
    Стога сви ови побожни лекари указују на то да православна лекарска психотерапија има своје границе и да се она даље по природи ствари улива у благодатну аскетику Православља, стремећи једином могућем истинском Исцелитељу душа наших, јер једино Господ може васкрснути ум умртвљен страстима (добар пример за то су лекари нишке Топонице који једном месечно долазе са својим болесницима на молитву у манастир Св. Роман код Крушевца, вековно исцелитељско место сумашедших).
    Ову суштинску разлику између православног и људског учења о пореклу, методама и циљу лечења душевних болести можда је најједноставније изразио руски архимандрит Виталије Устинов обраћајући се онима који раде у болницама за умоболне:
    "Највећа заблуда је кад неко мисли да тамне силе - демони - немају удела у болести лудила. Међутим, Православна Црква својим хиљадугодишњим искуством зна за болест поседнутости (када пали ангели не опседају споља, него и запоседну човека изнутра). Живећи међу тим несрећницима, не заборавите никада да је једини Лекар ваш на земљи Сам Христос Бог - и што сте ближи Њему, ближи сте нормалности, то јест Православности. Највише се бојте греха, који вас одваја од Христа. Држите постове црквене и често идите на Причешће.
    Свети живот је једини лек против лудила, јер овај демон се изгони само молитвом и постом (Мт. 17,21)".
    Да је ово истина, православни Хришћанин зна опитно, и стога за њега не може бити више никаквих недоумица о томе како треба да се односи према нецрквеним и неправославним психонаукама 20. века.
     
     
    http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/prelesti.htm
  3. Волим
    Number15648 got a reaction from Aleksandra_A in Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?   
    177. Писмо
    Госпођи Ј.: О страдању необјашњивом
     
    Жалите се на злу судбу своје сестричине. Необјашњиво је, велите, њено страдање. Њен муж, чиновник, заражен гадном болешћу, умро је у лудници. Она се заразила од свог мужа, и сада је и она у душевној болници. Ви њу хвалите као добру и честиту жену, па се чудите, како је свезнајући Бог могао дозволити, да до овог брака уопште дође, те да једно невино створење тако љуто страда? - Ако је заиста Ваша рођака добра и честита и невина, како Ви верујете, онда ју је страдање снашло, наравно, без њеног личног греха. Тада морате тражити узрок у греху њених родитеља. Јер је речено за Свевишњега, да Он походи гријехе отачке на синовима и на унуцима до трећега и четвртога кољена (2 Мојс. 34, 7). Ви ћете, знам, на то рећи оно што се често говори: али зашто деца да страдају због греха родитеља? Питаћу и ја Вас: али како би Господ Бог иначе устрашио људе да не греше, кад не би на децу преносио казну за њихов грех? Код нашег народа искуством је утврђено убеђење, да за грех родитеља и деца страдају. Зато се често чује опомена ономе ко хоће да се криво закуне или друго зло учини: пази, децу имаш! Ова библијска правда уосталом спроведена је и у обично људско законодавство у том смислу, што и деца губе имовину због злочина свога родитеља. Губе још и у моралном погледу, губе од угледа свога у друштву, и то не само синови но и унуци и праунуци. Ту скоро догодио се случај, да је неко верио једну девојку, но чим је накнадно сазнао, да је отац девојчин био на робији, отказао је веридбу.
    Но не треба очајавати због тога. Ипак то није слепа фаталност. Бог милостиви може да пресече казну на детету, ако се покаже истинско покајање и вапијање к Њему, Оцу небесном, за опроштај. Мајка светог Фанурија била је злочеста жена, но због њених грехова није сина постигла казна. Не само није га постигла казна, него се он још и посветио. Али Фанурије, сазнајући грехе своје матере, непрестано се молио Богу за њу. Молите се и Ви Богу за родитеље Ваше сроднице. Кад Бог опрости умрлим грешницима, онда се њихов грех не товари на леђа њиховог потомства. У томе и лежи смисао црквених молитава за умрле - да би Бог њима опростио грех, и да, следствено, казна не би пала на пород њихов.
    Мир Вам и милост од Бога.
     
    Св. Николај Велимировић, Мисионарска писма
  4. Свиђа ми се
    Number15648 got a reaction from Aleksandra_A in Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?   
    „Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају.“ Св. Николај Велимировић, Омилије
  5. Волим
    Number15648 got a reaction from Вилер Текс in Рад је благослов   
    Четврта заповест: Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу Богу
     
    Ово значи:
    Шест светова створио је Створитељ и у седмом он се одмара. Шест светова су привремени, немирни и пролазни, а седми је вечан, миран и непролазан. Стварањем Бог је ушао у временост, но није изишао из вечности. Тајна је ово велика, и о њој се приличи више мислити но говорити. Јер она није доступна свакоме, но само Божјим избраницима.
    Избраници Божји налазећи се телом у времености, дижу се својим духом до осовине точка света, у којој је вечни мир и блаженство.
    А ти, ради и одмарај "се. Ради, јер и Бог ради; одмарај се, јер се и Бог одмара. А твој рад нека буде стварање, јер си чедо Створитеља. Не руши но стварај.
    Сматрај свој рад као сарадњу Богу. Тако нећеш радити зло но добро. Пре свакога посла помисли, да ли ће Бог радити тај посао. Јер, углавном, Бог ради све, а ми му само сарађујемо.
    Све ствари раде непрестано. Нека те то ободри за твој посао. Гле, кад устанеш изјутра, сунце је већ урадило много - и сунце, и вода, и ваздух, и биљке, и животиње. Твој нерад био би увреда свету и грех пред Богом.
    Твоје срце и плућа раде дан и ноћ. Зашто не би и твоје руке радиле? И бубрези твоји раде дан и ноћ. Зашто и твој мозак не би радио?
    Звезде непрестано јуре, брже него коњ у галопу, дан и ноћ. Зашто би се ти предао нераду и лењости?
    У једном граду живљаше богат трговац са три сина. Беше трговац вредан и гомилаше благо на товаре. И кад га упиташе, нашто ће му толико благо и толика мука, он одговори: Мучим се, да бих синове осигурао, те да се они не би мучили. - А то чуше синови, и олењише се, и напустише сваки посао, и по смрти оца почеше трошити благо на товаре. Пожели отац, да дође из оног света и види како му синови живе без муке и зноја. И Бог га пусти, те он сиђе у свој град и дође својој кући. Но кад закуца на врата неко непознат отвори врата. Упита отац за своје синове, и доби одговор, да су његови синови на робији због нерада, који их је довео пијанству, и због пијанства, које их је одвело свађи, и због свађе, која их је одвела паликућству и убиству.
    - Ах, уздахну луди отац, ја сам мислио створити рај за своју децу, мећутим ја сам им створио пакао.
    Па зађе луди отац по граду и поче учити све роДитеље:
    - Не будите луди као што сам ја био. Из љубави према својој деци ја сам их бацио у пакао. Не остављајте деци, браћо, никаква иман>а. Научите их раду и то им оставите у наслеђе. Све остало, богаташи, раздајте сиротињи пред смрт своју.
    Заиста, нема опасније и душегубније ствари него добити велико имање у наслеђе. Будите убеђени, да великим наслеђима више се радује ђаво но анђео. Јер ничим ђаво не квари Људе лакше и брже него великим наслеђима.
    Зато, ради и научи своју децу да раде. А кад радиш, не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. За једну столицу, коју столар направи, може добити десет динара, или педесет, или сто динара. Но лепота и наслада, коју један надахнут столар осећа при тесању, и стругању, и глачању, и склапању дрвета, не да се ничим исплатити. То је наслада слична наслади коју је Бог осетио при стварању света, при тесању, и стругању, и глачању, и склапању света. И сав Божји свет имао би своју одређену цену и могао би се исплатити, али лепота његова и наслада Божја при стварању света нема цене и не да се ничим исплатити.
    Знај да понижаваш свој рад, кад мислиш само о својој материјалној користи од њега. Знај да се такав рад не да човеку; не иде му од руке; не доноси му очекиване користи. И дрво се срди на тебе и противи ти се, кад га не радиш из љубави него из користи. И земља ће те омрзнути, ако је ореш не мислећи о њеној лепоти но само о својој добити од ње. Гвожђе ће те опећи, вода ће те удавити, камен ће те згњечити, ако их с љубављу не гледаш, него у свему само видиш своје дукате и динаре.
    Ради незаинтересовано као што славуј пева своју песму незаинтересрвано. И тако ће Бог ићи напред у своме раду, а ти за њим Протрчиш ли мимо Бога, и оставиш ли Бога иза леђа, твој рад донеће ти проклетство а не благослов.
    А седми дан одмарај се.
    Како да се одмараш? Гле, одмор је само код Бога и у Богу. Нигде више правог одмора нема у овоме свету. Јер ово је свет немира, као један вртлог.
    Посвети седми дан искључиво Богу, и тако ћеш се уистини одморити и новом снагом запојити.
    Седмога дана целога мисли о Богу, говори о Богу, читај о Богу, слушај о Богу и моли се Богу. Тако ћеш се у истини одморити и новом снагом запојити.
    Безбожник неки не поштоваше заповест Божју о празновању недеље, те продужи суботњи посао и у недељу. И док се цело село одмараше, он се знојаше на њиви са својом стоком, којој такође не даваше одмора. Али идуће среде он клону, клону; клону и његова стока; па кад цело село беше на њиви, он сеђаше код куће, преморен, мрзовољан, очајан.
    Зато, браћо, не будите, као безбожник, да не бисте и ви изгубили снагу, и здравље и душу. Него шест дана радите и сарађујте Богу, с љубављу и насладом и страхопоштовањем, а седми дан цео посветите Господу Богу. Заиста, ја сам пробао и знам, да право празновање недеље човека одуховљава, подмлађује и чини срећним.
     
    Св. Николај Велимировић
  6. Волим
    Number15648 got a reaction from Вилер Текс in Рад је благослов   
    Љубав према послу
     
    - Зашто се, старче, многи људи мучно осећају на послу?
     
    - Можда зато што не воле свој посао? Или можда стално раде једно исто? Често, на неким радним местима, у некој фабрици, рецимо, која производи дрвенарију, један запослени, од ујутро, па до краја радног времена само лепи, лепи; други само поставља стакло, трећи гитује. Сви они непрестано раде једно исто, стално исто и монотоно, а газда их надгледа. И то се не дешава само дан-два. Него стално једно те исто, па им досади. Некад није било тако. Један столар би преузео четири зида од зидара и требало је да преда кућевласнику завршену кућу, само да му преда кључ. Поставио би подове, столарију, наместио би стакла и све загитовао. Потом би направио степениште, гелендере и све остало, потом би све офарбао, направио би ормане, полице, а затим би направио остатак намештаја. И ако се бавио свим тим пословима, добро је знао све то да ради. У случају потребе могао је и кров да направи и да постави црепове.
    Данас се многи људи муче, јер не воле свој посао. Само гледају када ће доћи крај радног времена, да могу да иду кући. Међутим, када постоји ревност у раду и када се човек занима за оно што ради, што више ради, то је ревноснији. Преда се свом послу и, када дође време да иде кући, каже: "Кад је пре прошло време?" Заборави и на храну и на сан, заборави на све. И да ништа није јео, не осећа глад и да није спавао, не спава му се, него се радује што не спава. Није да се мучи глађу, или жеђу: за њега је посао славље.
     
    - Зашто се понекад дешава, старче, да двојица људи раде исти посао, а један од тога има духовне користи, а други штету?
     
    - Зависи од тога како сваки од њих ради тај посао и шта носи у себи. Ако ради смерно и с љубављу, све ће му бити светло, обасјано, весело и осећаће унутрашње спокојство. Ако, међутим, уз посао дометне помисао гордости, да посао ради боље од другога, може да осети извесно задовољство, али то задовољство му не испуњава срце, јер му се душа не обогаћује, не осећа спокојство.
    А онда, када човек не ради с љубављу свој посао, умара се. Онај ко само гледа како треба негде да се попне како би обавио неки посао, умара се, јер не воли тај посао. Док други, који ради са срцем, успиње се а да то и не примети. Један радник, на пример, може сатима да копа на сунцу и да се не замори, ако то чини са срцем. Али ако то не ради са срцем, само застаје, гледа наоколо, гунђа: "Ух, каква врућина!" каже и тешко му је.
     
    - Може ли, старче, неко због велике љубави према свом послу, или науци да запостави своју породицу?
     
    - Свој посао човек треба једноставно да воли, а не да се заљуби у њега. Ако не воли свој посао, двоструко ће се замарати, и телесно и душевно, а онда га ни физички одмор неће опуштати, јер ће бити душевно уморан. Душевни умор је тај који слама човека. Када неко ради свој посао пуна срца и радосно, он је душевно одморан, а онда нестаје и телесни умор. Ето, упознао сам једног генерала који ради чак и послове обичних војника. Како он брине за своје војнике! Као отац! Знате ли колику радост он осећа! Врши своју дужност и срећан је. Једанпут је у поноћ пошао из Евра, како би стигао у Ларису на помен светом Ахилију и да стигне и на божанствену Литургију иако је имао право да дође касније, на славословље, које је било на крају. Али он каже: "Морам да дођем на време да одам почаст светитељу." Све што чини, чини пуна срца. Задовољство које осећа онај ко усрдно обавља свој посао, добро је задовољство. Такво задовољство Бог је човеку подарио, како се не би замарало Његово створење. То је одмарање од умора...
     
    Старац Пајсије Светогорац
  7. Волим
    Number15648 got a reaction from Вилер Текс in Рад је благослов   
    Рад је благослов
     
    - Некада су говорили:"Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче. " Шта су тиме, старче; хтели да кажу?
     
    - Хтели су да кажу: "Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући." Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио. Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.
    Иначе, и онај, тако звани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.
     
    - Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.
     
    - Добро, не треба ли и крстима мало вежбе? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се "рашрафи" и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.
    Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује. После дође ђаво, па му каже: "Еј ти, изгубљени, како си само заостао! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити?" и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.
     
    Старац Пајсије Светогорац
  8. Волим
    Number15648 got a reaction from Лубеница in Да ли дјеца бивају кажњена због гријеха својих родитеља?   
    18. Је ли право да деца страдају због греха родитеља? - У природи видимо, да кад се корен од дрвета поквари, гране на дрвету се суше и лишће вене. Нека се, дакле, чувају од греха они који воле децу своју.
     
    Стослов, Св. Николај Велимировић
  9. Волим
    Number15648 got a reaction from Phoebe in Бити женско   
    „Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету.“ - Св. Николај Велимировић
  10. Волим
    Number15648 got a reaction from Sanja Т. in Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације   
    МАЊЕ БРИГЕ ВИШЕ ВЕРЕ
     
    Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом.
    - На што све ваше бриге?
    Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. "Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?" На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Велики Епиктет:
    - Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе.
    Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума.
    Још живље објашњава удес људски Исаија:
    - Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14).
    Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели:
    - Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. А шта је то једно?
    Вера: 1) да је Отац жив, 2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и 3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19).
    Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу, наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?
    Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.
    Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.
    Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ.
    Много вере - мало брига.
    Савршена вера - савршена безбрижност.
    Савршена вера - савршена радост.
    "Радујте се и веселите се!"
    И - Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19).
    Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу?
    Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме.
    Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге.
    Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом.
    Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге.
    Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне:
    - Уистину, више се постиже вером него бригом!
     
    Св. Николај Велимировић
  11. Волим
    Number15648 got a reaction from Ina Ina in Đorđe Balašević, pro et contra   
    Не разумијем ту фасцинацију према том човјеку...
  12. Волим
    Number15648 got a reaction from Phoebe in Људи и разочарење   
    5. Проповед

    О РАЗОЧАРЕЊУ

    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
    очараних.
    Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће
    тек бити разочарани.
    Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,
    јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
    ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
    таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
    Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог
    света.
    Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
    Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
    Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна
    варка.
    Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и
    стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
    руке.
    Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у
    страдању има сласти.
    Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као
    што је добро шибање мишића, да би очврсли.
    Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено
    једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
    Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не
    волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.
    Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише
    жале на разочарања у овом животу.
    - У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили
    разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
    обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
    обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
    знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
    њим.
    Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,
    и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
    смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
    разочарате.
    Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати
    се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
    страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
    ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
    сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
    Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и
    останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
    себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
    војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
    кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
    дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
    велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
    Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим
    разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
    пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
    Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили
    способност очаравати се.
    Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
    Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
    био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
    који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
    Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
    Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у
    опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
    процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
    довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
    самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у
    разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
    је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
    хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

    Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

     
  13. Волим
    Number15648 got a reaction from PredragVId in Осећам се управо овако! (фотографијом исказујем емоције)   
    Dynablaster би на ово рек'о: photoshop
  14. Волим
    Number15648 got a reaction from aliluja in Људи и разочарење   
    5. Проповед

    О РАЗОЧАРЕЊУ

    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
    очараних.
    Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће
    тек бити разочарани.
    Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,
    јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
    ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
    таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
    Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог
    света.
    Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
    Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
    Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна
    варка.
    Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и
    стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
    руке.
    Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у
    страдању има сласти.
    Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као
    што је добро шибање мишића, да би очврсли.
    Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено
    једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
    Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не
    волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.
    Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише
    жале на разочарања у овом животу.
    - У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили
    разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
    обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
    обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
    знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
    њим.
    Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,
    и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
    смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
    разочарате.
    Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати
    се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
    страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
    ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
    сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
    Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и
    останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
    себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
    војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
    кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
    дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
    велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
    Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим
    разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
    пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
    Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили
    способност очаравати се.
    Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
    Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
    био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
    који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
    Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
    Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у
    опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
    процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
    довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
    самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у
    разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
    је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
    хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

    Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

     
  15. Волим
    Number15648 got a reaction from Sanja Т. in Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи   
    "А био сам псовач. Морам се, дакле, лечити од тога. И почнем се молити светом анђелу јер сам тврдо веровао, да ми се оно анђел јавио на сну. И дође ми кроз ум заповест, да место псовке употребљавам речи: сунце те грејало! Тако ћу се само одучити од псовања. И ја заиста тако почнем. Чим заустим да опсујем ја викнем: сунце те грејало! и тако до псовке и не дође. И прође у том пуних двадесет годи-на. И тек ове године изврши се оно што ми је обећано и што сам толико желео."
     
    http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010237.htm
  16. Волим
    Number15648 got a reaction from geronymo in Свети Владика Николај Охридски и Жички   
    Православно Србство у Босни једним духом дише и једним одушевљењем гори. Да се ко год јавио да пред оним блиставим хиљадама Срба и Србкиња говори о партијама, ја мислим, не би се добро провео. Нека се Шумадија и Војводина угледају на Босну. Ја не говорим као политичар него као свештеник. Говорим у име православне цркве, која је увек мирила браћу, по примеру св. Саве, и апеловала на срце, на савест и разум Срба да се сложе и јаве пред Богом и светом као једна нераздељива целина, као један живи духовни и етички организам, као један човек. Црква ће можда морати још оштрије да чини тај апел у наше дане. А зашто, то је сваком од вас познато. Ко се не дадне поучити од цркве Божје, мораће се поучити од догађаја, који се могу догодити.
     
    Неко ми јуче рече: "Хвала Вам што сте дошли у овим најсудбоноснијим данима да охрабрите Босну." Ја му узвикнух: "Како ја да вас охрабрим! Ја сам дошао да ви мене охрабрите. Зар ја да охрабрим Босну и Босанце, Сарајево и Сарајлије! Зар сам ја такав јунак да могу такве јунаке да охрабрим. Када мислим на вашу браћу од пре двадесет и пет година која су ставила у покрет читав свет, читаво небо и земљу, да би срушили што је неправда и лаж, како ја могу вас охрабрити. Мислим да нема покрајине у нашој земљи коју мање треба храбрити него што је то Босна, него што су то Босанци. Ви сте храбри и треба да храбрите друге, а бићемо и ми и ви увек храбри ако подједнако будемо мислили и на старо и на ново, ако и од једног и од другог будемо узимали само оно што је бисер".
     
    Из: О спасоносном јединству и Тешко истини која није увек истина
     
  17. Волим
    Number15648 got a reaction from Zero in Бити женско   
    „Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету.“ - Св. Николај Велимировић
  18. Волим
    Number15648 got a reaction from maki32 in Koliko Bosna može šerijata podnijeti   
    Чекајте док имате своју државу, па ви мухамеданци уређујте себи шта хоћете, тј. кад се Република Српска одвоји.
  19. Волим
    Number15648 got a reaction from Лапис Лазули in Šta ste po profesiji, čime se bavite, da li ste zadovoljni svojim poslom, kako preživljavate...   
    Машиновођи Стамену И. који се жали на досаду свога посла

    Жалиш се, да ти је досадио твој посао. Сви други послови чине ти се бољи. Па си смућен и тужан што не можеш да нађеш неко боље занимање. Дуго сам размишљао пре него сам узео перо да то одговорим. Мислима сам се уживљавао у твој положај и у твој посао. Замишљао сам себе на твоме месту, у машини, у тутњу и хуци. Сав гарав и знојав ја сам бодро гледао напред. Иза мојих леђа цео један мали народ: старци, родитељи, деца, кнежеви, дипломати, чиновници, сељаци, радници, надничари. Сви срођени силом околности, и сви стављени у зависност од мене. Разговарају међу собом, или са својим мислима. Свак управља своје мисли и чежње ка последњој станици, камо је кренуо. Но да ли ће стићи до своје станице зависи од мене, а ја само од Бога. Они и не слуте колико од мене зависе. О мени и не мисле; и не познају ме. И баш то мени чини радост. Кад смо хтели кренути из прве станице, нико није дошао да ме види и упозна. Нико се није запитао: да ли овај човек није луд, или слеп, или пијан? Гле, ми сви поверавамо животе своје њему! Он је најважнији човек у овом галопирајућег граду, чији становници ми постајемо за неко време. Нико на такву мисао није дошао; и мене баш то неисказано радује. Радује ме то што је толики народ поверио животе своје мени без испитивања; мени, сакривеноме у машини, невидљивоме, непознатоме. И у трепету од радости станем славити Бога:

    - О Боже велики и дивни! Слава Теби и хвала, што си ми дао живот и разум и овако важан посао! Дао си ми посао, који веома личи на Твој посао, Боже. Јер и Ти, Господе мој, као сакривен, невидљив и непознат, управљаш једном машином Духом Својим Светим. Твоја је машина огромна; Твоји су путници безбројни. Ти си машиновођ васцелога света. Многи, многи путници не мисле о Теби, не испитују тајну бића Твога, него с поверењем улазе у Твоја кола, и возе се, возе. И то мора да Тебе радује, неисказано радује. Ти знаш, где ћеш дати одмор Твојим путницима, где их нахранити, и где кога скинути с воза. Они истина слабо шта знају о почет-ној и крајњој станици Твога пречуднога воза, али с поверењем улазе, с поверењем се возе, с поверењем излазе - с поверењем у Тебе скривеног, невидљивог, непознатог. Хиљаде и хиљаде пута ја Те славим и хвалим, и клањам Ти се, свевидећи и свемоћни Створитељу мој и Машиновођо мој. У тебе јединога се уздам у свима опасностима, пред којима лебди овај мој воз. Ти ћеш ми помоћи, да га доведем до крајње станице са свима путницима на број.
     
    Пријатељу мој млади, какав бољи посао ти желиш? Зар има бољега посла од твога? Апостол Петар ловио је рибу, а Павле плео асуре. Помисли како је велики и важан твој посао према њиховоме. Па се поклони Провиђењу, које ти је поверило баш тај посао.

    Од Бога ти здравље и благослов.
     
     
    Св. Николај Велимировић, Мисионарска Писма, 45. Писмо
  20. Волим
    Number15648 got a reaction from -Владимир- in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Што човек више ропће, то се више упропаштава
     
    - Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?
     
    - Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.
    Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!
    Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.
    Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.
     
    http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije08.htm
     
    Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  21. Волим
    Number15648 got a reaction from Sanja Т. in Људи и разочарење   
    5. Проповед

    О РАЗОЧАРЕЊУ

    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Разочараних, а после ових -
    очараних.
    Разочарани су они, који су пре тога били очарани. Очарани су они, који ће
    тек бити разочарани.
    Је ли тако и међу вама, драги мрави? Изгледа, да није. Тако мени изгледа,
    јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда
    ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи пак свака ноћ испуњена је
    таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести.
    Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог
    света.
    Разочарани су милостиви, јер нису били помиловани.
    Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани.
    Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарање од греха само једна
    варка.
    Разочарани су они, који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и
    стегли сласти, очи су им се отвориле и они су видели, да су стегли само празне
    руке.
    Разочарани су они, који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у
    страдању има сласти.
    Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као
    што је добро шибање мишића, да би очврсли.
    Многа ситна разочарања припремају само човека за једно велико. Претрпљено
    једно велико разочарање чини човека даљновидим за масу малих разочарења.
    Разочарења су шибања. Ја волим оне, које су под тим шибањем очврсли, а не
    волим оне, који су под тим шибањем омлитавили.
    Чврстине треба за овај живот, то обично заборављају људи, који се највише
    жале на разочарања у овом животу.
    - У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једнога дана гомили
    разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никад ни
    обећавао реке меда и млека; он вас дакле, у томе није могао ни обманути. Ви сте
    обмањивали сами себе, јер ви сте обећавали себи нешто на рачун живота, не
    знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са
    њим.
    Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе,
    и никад не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је
    смртни грех, што се не можете у себе да разочарате, што се не смете у себе да
    разочарате.
    Разочарање у себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге, и претварати
    се, да вас боли? Докле ћете затискивати уши, да не чујете оне, који другом
    страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарање у вама? Ослушните,
    ослушните, колико гласова говори о разочарању у вама! Но ја сам још више; ја
    сам разочаран и у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање.
    Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и
    останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у
    себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве
    војнике. Саморазочарање је регрутација за живот. При тој регрутацији један део
    кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део пак и не
    дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо
    велики је део често многолетан, но никад пунолетан.
    Разочарајте се у свему, и тад ћете бити очарани свим, чак и својим
    разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство још
    пре но што смо се ја и ви у њ јавили.
    Благо онима, који су се много разочаравали, но који при том нису изгубили
    способност очаравати се.
    Благо онима, који преживљавају и не даду се преживети.
    Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но
    био би као сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и
    који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном.
    Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе?
    Разочарања су наковањ, на којима судба кује људе. Сувише слаби падају у
    опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом
    процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но
    довољно и остане у њима, да могу надвладати самоубиство. Надвладају ли
    самоубиство, тада су пунолетни, тада су сазрели за живот.
    Знате ли, каквих људи има највише, мали мрави? Оних, који јецају у
    разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли, у чему
    је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну
    хармонију, - у томе, што је он шири и од трагедије и од комедије.

    Св. Николај Велимировић, Изнад греха и смрти

     
  22. Волим
    Number15648 got a reaction from blue in Шта ЈА тренутно слушам...   
  23. Волим
    Number15648 got a reaction from Марина Савковић in О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут   
    Што човек више ропће, то се више упропаштава
     
    - Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?
     
    - Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.
    Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!
    Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.
    Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.
     
    http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije08.htm
     
    Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу
     

    Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  24. Волим
    Number15648 got a reaction from Klement Tulipov in Da li je Muhammed a.s., poslanik za kršćane?   
    А управо преузели од нас.
     
    10 највећих заблуда у Срба...
     
    Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај..
    Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.
     
    http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=10_%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B8%D1%85_%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%B0_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0
  25. Волим
    Number15648 got a reaction from grigorije22 in Питање: да ли верујете у васкрсење мртвих?   
    ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО - ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ

    Главни догађаји у Христовом животу на земљи су Његово славно Страдање и Васкрсење. Ови догађаји су основ наше вере, јер је у њима Господ Исус Христос ослободио пали људски род од окова смрти и даровао му вечни живот. На значај Васкрсења указује Апостол Павле, говорећи: Ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1. Кор. 15,14). Следујући Апостолу Павлу, Св. Максим Исповедник је нагласио да се у тајни Крста и Васкрсења Христовог скрива сва "судба" света и људи.



    Сви догађаји из Христовог живота, почев од Оваплоћења па до Васкрсења и Вазнесења на небо, су тешко схватљиви људској логици. Посебно је тешко прихватити и објаснити Страдање Христово. Како помирити и довести у везу бесмртност Сина Божијег коју има од вечности и Његово Страдање на Крсту у време Понтија Пилата?

    Јудејци су тражили очигледне знаке (1. Кор. 1,22) и саблазнивши се, нису могли поверовати да је Христос као Бог могао бити распет на Крсту. Јелини су пак, Његово Распеће сматрали за лудост (1. Кор. 1,23). Црква је, кроз уста Апостола Павла, објавила Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију Премудрост (1. Кор. 1,24).

    Већ у раном периоду Цркве јавили су се јеретици докети који су Христово Распеће и смрт сматрали привидним. И поред јасног става Цркве о Страдању и Васкрсењу Христовом било је и оних који су говорили да није страдао само Син него и Отац, будући да није могуће Сина одвојити од Оца. Ово учење су заступали патропасхити. Црква је одбацила ставове и једних и других и јасно изразила веру да је уистину страдао Син Божији на Крсту.

    Међутим, како објаснити страдање нестрадалног Бога, а да се оно не унесе у вечни план Божијег постојања или да се не оде у докетску јерес? Другим речима, како је могуће да је нестрадални Бог примио на Себе последице пада, Крст и Страдање? Људима је увек било лакше да прихвате догађаје у којима је Бог прослављен, него оне у којима се пројављује Његово смирење.

    Страдање Христово се не може објаснити мимо слободе коју Он има као Бог. Господ Христос није страдао по нужности, и као што је слободно узео тело, тако је и слободно пострадао. Син Божији је могао да пострада и да буде распет на Крсту управо зато што је као Личност слободан да гради односе са светом, који су само Његови. Само се Син оваплоћује и страда, Отац благоволи, а Дух Свети садејствује у свему што чини Син у свету.

    Господ Исус Христос страда и поред тога што има нестрадалну божанску природу, страда Својом страдалном човечанском природом, као Личност, која то чини ради нашег спасења. То међутим, никако не значи да је Христос подељен на два дела и да човек умире, а Бог васкрсава. Један је Христос, један исти, који страда и васкрсава. Ако би се Страдање Христово односило само на човека (Исуса), тада Његова крв не би могла имати за нас спасоносни значај.
    Једно од суштинских питања је да ли на Крсту умире Бог? Син Божији при Оваплоћењу прима све што припада човеку, осим греха. Било би несхватљиво да Христос, после Адамовог пада, поставши човек не прима и саму смрт. Св. Кирило Александријски каже: "Пострадао је нестрадални Логос телом". Дакле, за Бога који је постао човек може се рећи да страда и умире на Крсту. Пред нама је тајна коју није лако објаснити и која се прихвата једино вером у Бога који је слободан, не само када показује силу, него и када показује немоћ.

    Кључно је и питање да ли Господ Христос престаје да буде Бог, зато што страда? Истина да Господ Исус Христос и приликом Страдања остаје Бог објашњава се тиме да Он и приликом свог Оваплоћења и целокупног живота на земљи, па и приликом Распећа, не прекида заједницу са Оцем, а престати бити Бог значи управо прекид те заједнице.



    Најзад важно је одговорити и на питање: да ли престаје да постоји Света Тројица, ако умире Син? Ако би Господ Исус Христос страдао својом божанском природом, тада би се Његово Страдање односило на целу Свету Тројицу. И ако би смрт имала последњу реч над Христом, ако би веза између Христа и Оца била нарушена, тада би умро Бог, престала би да постоји Света Тројица. Међутим, смрт је наишла на препреку. Кренувши смрћу да усмрти и победи Бога, сатана је пао у замку и он и смрт су побеђени. Сатана је дрветом преварио Адама и Еву, а сам је преварен крсним дрветом. Стога се у црквеној песми каже: имже паде древом прелстивиј, тобоју прелстивсја, тј. онај који је преварио дрветом (Адама и Еву), њим (тј. крсним дрветом) би преварен.

    Говорећи о смрти Господа Исуса Христа, Св. Јован Дамаскин каже: "Као што са наиласком светлости ишчезава тама, тако се изгони трулежност наиласком живота... Иако је Господ Исус Христос умро и Његова света душа се одвојила од пречистог тела, Божанство је остало нераздвојно од обоје, јер није се једна Личност разделила на две и, иако су се по смрти разделили душа и тело, свако је остало имајући једну Личност Христову". Смрт као раздвојење душе и тела се уистину одвија, али смрт није могла прекинути заједницу душе, која је била у аду, и тела, које је тридневно лежало у гробу, са Богом. Иако је душа била одвојена од тела, она је остала у јединству са њим посредством Логоса. Смрт, дакле, није могла да наруши заједницу душе и тела са Логосом јер не бјеше могуће да га она држи (Д. ап. 2,24) и коначно, она није могла да наруши везу између Христа и Оца.

    Целовитост Христове Личности није нарушена ни у Гетсиманији. Иако се пројављује Његова човечанска воља, веза између Сина и Оца остаје непрекинута. Његове речи: нека ме мимоиђе чаша ова нису последње и Његова човечанска воља се одмах потчињава вољи Божијој: али опет не како ја хоћу, него како ти (Мт. 26,39). Дакле, када Христос хоће да избегне смрт, то чини због својстава Своје човечанске природе, али истовремено, Он показује немогућим одбацивање воље Очеве, јер би то значило нарушавање вечне заједнице са Њим.

    Смрт Господња се одмах спаја са Васкрсењем. Син Човечији иде на Крст да буде прослављен и зато Га Црква на Крсту доживљава не као остављеног мученика, него као уснулог Бога, као Цара Славе. Његовим погребењем живот је засијао из гроба. Стога се на Велики Петак пева: Жизњ во гробје, и све песме се односе на Васкрсење. Христово Васкрсење се на иконама изображава као Силазак у ад. Зато се Крст никада не одваја од Васкрсења: Поклањајемсја страстјем Твоим Христе покажи нам и славноје Твоје Воскресеније.

    Христова смрт је постала искупитељна и због тога и певамо у тропару Васкрса: Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушћим во гробјех живот даровав (Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова). Христос је дакле, победио смрт, али не без проласка кроз њу, победио ју је Својом смрћу. Наша страдања учинио је Својим, а Своје Васкрсење нашим Васкрсењем. Својим Васкрсењем је победио и нашу смрт (последњи непријатељ укинуће се - смрт, 1. Кор. 15,26) што је на икони Васкрсења представљено подизањем из мртвих наших прародитеља Адама и Еве. Он је васкрсао и четвородневног Лазара, указујући тиме на свеопште Васкрсење, али једино је Његово Васкрсење залог општег Васкрсења, будући да у Њему васкрсава цела људска природа. По речима о. Георгија Флоровског, смрт на Крсту је била делотворна, не као смрт Невиног, него као смрт оваплоћеног Господа. Смрт је побеђена, јер ју је окусио сам Бог у телу које је узео.

    Васкрсење Христово је почетак новог вечног живота овде на земљи и обнова свеколике твари. Због тога хришћани непрестано прослављају Васкрсење, нарочито на Евхаристији, када се Црква пројављује као васкрсло Тело Христово.

    "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ" ВАСКРСЕЊЕ: ИСТОРИЈСКИ И ИДЕЈНИ ОСНОВ ХРИШЋАНСТВА



    Ви видите и знате да данас живимо у времену кад су ветрови са свих страна навалили на православље "као ала и врана". И оспоравају не само ситнице него и сам основ, историјски и идејни основ хришћанства. А шта је историјски и идејни основ хришћанства? То је Васкрсење Христово. Зато моја вечерашња тема гласи: "СТВАРНОСТ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ'". Јер да није било васкрсења, не би апостоли ишли да проповедају хришћанство и хришћанства не би уопште ни било. Према томе Васкрсење Христово је историјски темељ хришћанства, а осим тога оно је и идејни, догматски основ хришћанства. Јер ако је Христос Васкрсао Његова догматика је истинита без обзира да л' је наш разум може схватити. И зато је црква прогласила Ускрс Христов за празник над празницима. И не само црква него и апостол Павле у посланици Коринћанима говори о Васкрсењу Христовом као о основи читаве наше вере. Јер он тамо каже: "Ако Христос не уста, онда је узалудно проповедање наше, вера наша, узалудно је све." А чак и један велики противник хришћанства из XИX века Давид Фридрих Штраус каже: "Васкрсење је темељ на коме се животни путеви разилазе." Јер Васкрсење је основ наше моралне делатности. Кад човек поверује у Васкрсење далеко лакше ће се наканити да испуњава Христове заповести, него ако не верује у Васкрсење. Онда су му Христове заповести бесмислене. Навешћу вам један пример. Један лекар је био у манастиру где су калуђерице неговале најтеже болеснике, па задивљен њиховом жртвом он каже: "Сестро, то што ви чините ја то не би чинио ни за сав свет." А она каже: "Па и ја не бих чинила за сав свет." "Како не би чинила? Па што чиниш?" "Па ја то не чиним за сав свет, него чиним из љубави према васкрсломе Господу Христу." Ето видите како је Васкрсење основ наше моралне делатности. Осим тога, Васкрсење је и психолошки основ наше радости. Јер шта нам вреди овај живот који се завршава смрћу. Живећеш 60, 80 год. и завршићеш уништењем. Па зар је то нека радост? То је радост која се завршава жалошћу. А у ускрсу нема жалости. То је вечита радост.
      ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА
    Е, само је важно да знамо да ли је Васкрсење стваран историјски догађај. Покушаћу да вам то изнесем. Кад неки историчар хоће да утврди тачност неког историјског догађаја, он се позива на веродостојне историјске изворе. Да ли ми, хришћани, имамо такве изворе? Имамо, још како! Ту су 4 Јеванђеља, ту су све посланице апостола Павла. Оне говоре о Васкрсењу Христовом, не као о каквој причи, нити о каквом миту, него као о стварном историјском догађају. И тога су се бојали противници хришћанства. Па су зато дигли галаму, још у прошлом веку, из петних жила упињући се да оспоре веродостојност тих књига. И да кажу како су те књиге написане у прошлом веку и ко се још сећа шта је Христос урадио, после двеста година.

    Један совјетски идеолог Випер, тобож научно, је утврдио како су те књиге написане чак у 4. веку. Па дабоме, кад би то тако било оне не би имале неку доказну вредност. Али узалуд мука, то није тако. Ево погледајмо те чињенице које сведоче против њих. Цитати из Светог писма налазе се код најранијих европских писаца. Тако нпр. св. Јустин, мученик и филозоф, који је умро негде око 150 - 160 г., тих година пише у својим књигама и цитира Јованово Еванђеље (главу 3,18 стих), а да то Еванђеље није постојало, не би могао цитирати. Св. Поликарп епископ смирнски и св. Игњатије епископ антиохијски у својим посланицама такође пишу о Еванђељима. Значи знали су за њих, јер да нису знали не би могли о томе писати. То је чињеница. И још нешто нарочито важно, 1935. г. нађен је у Африци, у Александрији, један папирус, није већи од моје шаке. Кад су прочитали шта пише, а оно 17. и 18. стих из 18. главе Јовановог Еванђеља. И када су научном методом "угљеника 14" прорачунали старост тога папируса, израчунали су да потиче из почетка 2. века. Дакле имамо цорпус делицти. Један материјални доказ да је Јованово Еванђеље постојало већ почетком 1. века.



    Можемо и даље да идемо у прошлост. Кад читамо Еванђеље по Луки, видимо да у том Еванђељу има једно пророчанство Спаситељево о Јерусалиму. И Спаситељ се заплакао над судбином Јерусалима и каже: "И кад би ти сад знао у овај час шта је за мир твој, али је сада сакривено од очију твојих, јер ће доћи непријатељ твој, опколиће те опкопима, стегнуће те са свих страна и разбиће тебе и децу твоју у теби тако да ни камен на камену неће остати." Када прочитамо ово Еванђеље, нигде не пише да се оно остварило, значи написано је пре него што се остварило. Јер да се остварило, Лука би казао, ето остварило се тада и тада. Међутим из историје знамо да се то пророчанство у Јерусалиму буквално остварило 70. године хришћанске ере, када су римски војсковођа Веспазијан и његов наследник Тит разорили јерусалимски храм и Јерусалим. Дакле то Еванђеље је написано сигурно пре 70. године. Идем још малко даље у прошлост. Еванђелист Лука је написао не само еванђеље, то је била прва књига коју је написао свом пријатељу Теофилу, него је написао и другу књигу Теофилу "Дела апостолска". У тој књизи Лука износи живот и рад апостола, а посебно апостола Павла. Међутим можете прочитати "Дела апостолска" од почетка до краја и нигде нећете наићи да Лука говори о смрти апостола Павла. Па шта то значи? Да је он хтео да напише живот апостола Павла од краја до краја и да је та књига написана пре његове смрти, он би свакако то и нагласио, тим пре што је апостол Павле мученички умро. Њему је одсечена глава у Риму, 67. године. Значи "Дела апостолска" написана су пре 67. године хришћанске ере. Идемо још мало даље. У тим "Делима апостолским" видимо да нема трага од гоњења хришћана. Римске власти се односе коректно према хришћанима. Чак апостол Павле хоће да иде у Рим да се жали цару против неправде које су му Јевреји учинили. А како је гоњење хришћана од стране цара Нерона почело 64. године, то знамо из историје сигурно, значи "Дела апостолска" написана су пре 64. године. Ко год хоће логички да мисли мора тако рећи. Могла су да буду написана најкасније 63. године. А пошто је треће Лукино Еванђеље написано пре "Дела апостолских", оно је могло бити написано шездесетих година. А пошто су пре њега написана Марково и Матејево Еванђеље, то значи негде око 40. и 50.-их година. То значи имамо документе који потичу из времена о коме говоре и који су написани у време када је било људи који су познавали Христа лично и који су се сећали свих догађаја који су се десили на Голготи. То је логично и нормално. То је видите, историјска чињеница.

    ДА ЛИ СУ ПИСЦИ НОВОЗАВЕТНИХ КЊИГА И ОЧЕВИДЦИ

    Остаје нам сада да видимо да ли су ти писци били очевици. Јесу. А када нису, они кажу да су чули од очевидаца. Тако еванђелист Лука неће лажно да се престави да је очевидац свега што је написао. Него што је чуо од очевидаца, оних што су били слуге Речи. По чему видимо да су били очевици? По томе што они износе извесне детаље, појединости, које немају везе нити са рођењем, ни са васкрсењем нити са хватањем Христовим.



    То су крупни догађаји, хватање Христа у Гетсиманији и Васкрсење. Али су унели неки детаљ да просто сведочи да потиче од очевица. Ево, например, приликом хватања Спаситеља у Гетсиманском врту, еванђелист Марко описује овако: "А беше ту једно момче које је ишло за њим, за Спаситељем и био је огрнут плаштом по голом телу. И поче бежати, али су га ухватили за плашт и он га остави и побеже го." То је један детаљ. Какве везе он има са хватањем Христовим? Детаљ који је могао пасти у око само ономе ко је ту био присутан. Јер нико се не би сетио да пише о младићу који је побегао го. Није искључено да је тај младић био сам Марко, јер остали еванђелисти то не спомињу. Ево још један детаљ. Када је Марија Магдалина, која је прва дошла на гроб Спаситељев, видела одваљен камен и чула шта се десило, она онако уплашена отрча и јави то апостолима Петру и Јовану. И што је сасвим природно Петар и Јован чувши то одмах су помислили: 'ајмо да идемо да проверимо да ли је то тачно. И каже еванђелист Јован да су тад та два ученика трчала на гроб. И да је он трчао брже од Петра. То је један детаљ. Коме је падало на памет да мисли да ли су ученици ишли на гроб или су трчали и ко је брже трчао. Дакле види се да нам писци износе појединости, која су сведочанства да су они очевици и учесници онога о чему пишу. Да ли су они били искрени да нам заиста кажу шта су видели или су можда желели да се прославе? Ни говора о прослављању. Они се на своја Еванђеља нису чак ни потписали. Они да су хтели да се прославе, они би у Еванђељима износили своје врлине, своје успехе, а они то не чине. Не само што не чине то већ напротив, износе без околишења своје недостатке, своје негативне особине. Ево неколико примера.

    У време када су Еванђеља писана, тада је међу Јеврејима била велика срамота бити цариник. Зашто? Зато што је то слуга римских окупатора, јер је цариник узимао царину, порезе, наплаћивао по милој вољи, гулио како је хтео. И зато су они били најомраженији и чак је то био симбол греха. А видите, Матеј пре него што је пошао за Спаситељем био је цариник и он то не крије. Он то пише у своме Еванђељу, а да је хтео да буде непоштен да се прославља он би бар то прећутао. Ево још један пример. Више пута Спаситељ је своје ученике укоревао говорећи да су маловерни, а апостолу Петру је једанпут рекао: "Иди од мене, сатано, јер ти мисли нису Божанске него људске!" То су бар могли прећутати да су хтели да се хвале. Још један пример. Неки човек имао је сина, бесомучног и довео га је Спаситељу да га исцели и каже он Христу: "Довео сам га Твојим ученицима и нису могли да га исцеле." И видите они тај свој неуспех не крију, него су га изнели јавно. Тако да читаво човечанство зна да нису имали успеха да излече младића. И чак су питали Спаситеља зашто га нису исцелили. "Због вашег маловерја!" И још нешто највише. Какво је било понашање апостола када је Христос био ухваћен у Гетсиманском врту? Па били су праве кукавице. То је била брука и срамота. Сви су побегли од Њега. Сви осим апостола Јована и апостола Петра који је пошао за Јованом. А кад су дошли у првосвештениково двориште, Јован је имао смелости да дође код Њега, а и Петар је био у дворишту и грејао се код ватре и приђе једна служавка и каже: "И ти си био са Исусом Назарећанином. " "Ко, ја? Не познајем тога човека!" И почне се клети. Он тако јавно, нека ми опрости, тешка реч, лаже да не познаје Христа! Куне се да не познаје Христа. Па зар је то нешто похвално? Далеко од тога. То је још како велика срамота. И апостол Петар кад је чуо да је запевао петао, што му је прорекао Спаситељ, он се расплакао и каже једно предање да је целог века плакао кад би чуо петлов пој. Јер се сећао тога момента кад се одрекао Христа. Па, Господе, ако су они хтели да нас варају и лажу бар то су могли прећутати. Према томе, ми имамо апсолутну сигурност да нас писци Еванђеља извештавају о правој истини. Ми дакле имамо историјски, веродостојно писана сведочанства која говоре о Васкрсењу Христовом.

    СВЕДОК КОЈИ НЕ МОЖЕ ДА ЛАЖЕ

    Кад сам ја то изложио једном свом другу који је био судија, и кажем му: "Видиш ли ти, Рајо, да ли је то логично?" "Па јесте логично, али ја још не могу да верујем." "А кад би ти веровао?" "Ја бих веровао кад бих видео сведока који не може да лаже." "Е па добро. Ти си судија. Претпостави да треба на суду , на расправи да утврдиш да ли је Марко убио Јанка. И то не можеш другачије да утврдиш осим уз сведоке. И питаш првог сведока: "Да ли је Марко убио Јанка?", а он каже: "Јесте!" "Хоћеш да се закунеш?" "Нећу!" и хоћеш ли веровати том сведоку? Каже: "Како да му верујем?!" Дође ти други сведок и каже то исто, али каже и "Часна реч". Хоћеш ли њему веровати? "Којешта", каже он, "то се стално употребљава." А дође трећи сведок и каже да је Марко убио Јанка и ти му кажеш да се закуне на Еванђељу и крсту, а он каже "Хоћу!" "Е њему бих могао веровати, мада сумња није искључена, јер има кривоклетника. Ја бих веровао сведоку који би дао живот, главу за сведочанство које износи."



    Па такве сведоке управо имаш за Васкрсење Христово! То су свих 11 ученика, плус апостол Павле и архиђакон Стефан и мироносице и многи, многи други, знани и незнани који су посведочили животом да су видели васкрслога Христа. Замисли да се нађеш у Палестини и да видиш како јеврејски свештеници прогоне и батинају апостоле претећи им да не смеју говорити о Васкрсењу и о Христу. А они кажу: "Ми не можемо а да не говоримо о ономе што очи наше видеше, уши чуше и рукама нашим опипасмо." И замисли да дође апостол Тома пред тебе и да каже: "Е, мој судијо, твоја сумња је ништа спрам моје. Да ти знаш како сам ја сумњао у Васкрсење Христово; нисам хтео да верујем својим друговима све док нисам очима видео и рукама опипао васкрслог Учитеља. И ту је моја сумња доживела потпуни крах." Шта би ти, судија, тражио више да ти се докаже? Па замисли да пред тебе изиђе апостол Павле, па да ти каже: "Мој, судијо, твоја сумња је кабинетска, теоријска. А ја, ја сам сумњао до крви. Ја сам ишао и гонио хришћане где год их сретнем. И не само где их сретнем, упадао сам у њихове куће да их гоним. И не само то. Кад су они побегли у Дамаск, ја сам тражио папире да идем у Дамаск да их похватам и доведем у Јерусалим на суђење. То је видиш, судијо мој, сумња. Најрадикалнија. Ја сам се насумњао за цео свет. И гле ту пред Дамаском ја сам имао сусрет са васкрслим Христом. Обасјала ме је светлост нека и из те светлости ја чујем глас: "Савле, Савле, зашто ме гониш?" Ја питам: "Ко си ти Господе, да те ја гоним. "Ја сам Исус кога ти гониш". И немој ми, судија, причати да је то била халуцинација, то је била стварност, јер од халуцинације се не ослепи. А ја сам ослепео 3 дана док ми васкрсли Христос није послао свог ученика Ананију да ме исцели од тога." Замисли, Рајо, да видиш пред собом како у Риму распињу апостола Петра стрмоглавце. Па да видиш како у Риму секу апостолу Павлу главу, па да видиш како у Јерусалиму мачем убијају апостола Јакова, а апостола Андреја распињу на крсту, па да видиш толике друге мученике. Да ли би то био довољан доказ? Да ли би смео да кажеш да Васкрсење није истинито? А он каже: "Па не бих смео."

    АПОСТОЛСКА ВЕРА ЈЕ БИЛА ЗНАЊЕ

    Ето видите то су разлози који сведоче Васкрсење Христово. Зато бих ја сада сабрао разлоге. Прво: за стварност васкрсења сведоче веродостојни историјски извори. За стварност васкрсења сведочи јака, непоколебљива вера ученика. Њихова вера није била као наша. Наша је вера - вера. А њихова вера је била знање. Он верује јер зна да је Христос Васкрсао. Ја верујем њему. А он верује својим очима, ушима и рукама. Дакле, апостолска вера у васкрсење била је знање. Као што физичар зна своје експерименте тако су и они знали конкретно и сигурно да је Христос Васкрсао. То је вера. Треће: Случај апостола Павла такође сведочи о Васкрсењу. Јер како би онај младић Савле који је ишао чак у Дамаск да гони хришћане, окренуо се и постао хришћанин и толико много страдао за Христа. У посланици Коринћанима он каже: "Више сам пута био на мору, три пута се лађа разбијала са мном, био сам у затвору." Што би он то све трпео уместо да буде са Јеврејима и да буде "ПЕРСОНА ГРАТАЕ".



    Случај претварања Савла у Павла је доказ Васкрсења Христовог. И онда, гроб је био празан. Да је гроб био пун, да је Христово тело остало у гробу, још како би радо то искористили јеврејски свештеници па би довели и ученике и народ, којима су ученици проповедали, показали мртво Христово тело и казали: "Што лажете?!" И тиме би хришћанству био крај. Они то нису учинили. Не што се нису сетили. Него што нису могли да учине. Осим тога постоје и индиректни докази за Васкрсење Христово. То су "Дела апостола", чудесна "Дела апостола". Пише у "Делима апостолским" да су једном приликом апостол Петар и апостол Јован ишли у јерусалимски храм на молитву. А тамо је стајао један узет човек, који је просио ту крај храма. И он је очекивао да му они дају коју пару. А Петар каже: "Погледај у мене." Он погледа. "Сребра и злата немам да ти дам, али оно што имам то ти дајем. У име Исуса Христа устани и ходи." И скочи човек као јелен. Ту наочиглед целог Јерусалима. Тако да су сви били задивљени и хвалили Господа. Нешто слично десило се у Листри. Апостол Павле видео је једног узета човека који је од рођења био узет. И рече му: "У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!" Он устаде, а многобошци који су то видели мислили су од апостола Павла и Варнаве да су богови сишли са Олимпа. И њихов жрец довео је јунце и венце да им принесе жртву. Они су имали муке да им докажу да они нису богови већ обични људи, а то што чинимо, чинимо силом васкрслога Господа Исуса Христа. А да тога није било ко би веровао у хришћанство. Нико не би постао хришћанин да апостоли нису учинили извесна чуда. Тако дакле имамо све позитивне доказе и директне и индиректне да је Васкрсење Христово права чињеница. Али шта каже сатанска страна. "Не, васкрсење није никаква чињеница". И сада пошто немам времена да детаљно говорим, ја ћу вам поставити овакву шему. Молим вас пратите ме пажљиво да вас случајно не преварим и будите врло критични.
      ИСТИНА НЕИСТИНА
    АПСУРД ЛАЖ ЗАБЛУДА
    КРАЂА ЖИВ АЛАХ
    Вест о Васкрсењу Христовом може бити или ИСТИНА или НЕИСТИНА, треће могућности нема, ако неко од вас мисли да има трећа могућност нека ми после предавања напише да се и ја упознам са њом. Ја не видим трећу могућност. Претпоставимо да није истина. Манимо то. То је поповска прича о Васкрсењу. Ако није истина онда је АПСУРД, ЛАЖ или нехотична превара - ЗАБЛУДА.

    АПСУРД ?!

    Да ли је апсурд? Јеврејски свештеници и многобошци сви су тврдили да је то апсурд. То је нешто што они не могу да замисле. Кад је апостол Павле у Атини на Ареопагу говорио о многобошцима они су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Христово Васкрсење, они почеше звиждати. Када је говорио пред судијом Фестом, он и цар су га слушали веома пажљиво, а кад је поменуо Васкрсење Христово Фест каже: "Па ти си , Павле, луд!" Ниси при чистој свести. Многе су те књиге извеле из памети. Откуд то може бити?" Видите за њих је то било апсурд. Исто тако за многе наше безбожнике Васкрсење је апсурд. Није. Јер шта је апсурд. Апсурд је оно што је противно основним логичким законима, што се ни уз најбољу вољу не да замислити као истинито. Кад бисмо ми тврдили да је Христос својом човечанском снагом себе васкрсао, то би био апсурд, јер човечанској природи та могућност није дата. Или када бисмо тврдили да је Христос васкрснуо, а није ни умро, или кад бисмо тврдили да је умро, а није се ни родио. Е то је апсурд. Нико тако шта не тврди. Али чудна је противност природним законима. Природни закони не знају за изузетке. Пре свега, није тачно да не знају, а друго, чудо није порицање природних закона, него се дешава изван појединих природних закона. Јер у природи постоје градације. Имате: општих и посебнијих закона. Најопштији закон у природи је закон узрочности и закон да се слабија сила покорава јачој. Та два закона немају никакав изузетак, нити је могућ изузетак. А чудо има свој узрок. Узрок чуда је Божја сила и Божја воља.



    А Божја сила је најјача сила у свету. И према томе остале силе (природне), не укидају се, него се само покоравају јачој сили Божијој. Тако што ми певамо у цркви, у стихиру св. Јована Дамаскина: "Тамо где Бог хоће побеђује се дејство природе". И могу да наведем баш тим физичарима пример који наводи један физичар Xорx Токш. Он каже: "Замисли да на овом зиду постоји један жалац са металном шеталицом која се клати. Ако принесеш тој шеталици јак магнет, она ће се прилепити за магнет. Да ли је тиме укинут који механички закон сата? Није. Него су се покорили ти закони сата јачој сили магнета. " Е па тако бива и са чудесима и са Васкрсењем. Дакле, Васкрсење није апсурд, то бришемо.

    ЛАЖ ?!

    Противници кажу: па и није апсурд, али је онда ЛАЖ. Чиста овејана лаж. Ко то тврди? То тврде свештеници јеврејски јер кад су чули од стражара који су били на гробу Христовом шта су видели и шта су доживели, да је Христос васкрснуо они су рекли овако: "О томе немојте никоме говорити. Ми ћемо вам платити. Реците док сте ви спавали, ученици су дошли и украли Његово тело па сада причају да је васкрснуо". Да ли је то могуће? То је очигледна лаж. Пре свега откуд стражар сме на стражи спавати. Друго ако је спавао откуд зна шта се десило, откуд зна ко је украо? Треће зашто би апостоли крили Христово тело кад су Га се одрекли још за живота? Они су могли бити разочарани у Њега па да кажу: "Гле, Он је нас варао три године да је некакав Син Божји Он би устао из гроба." Није њима стало до крађе таквог тела. А четврто: За крађу треба имати храбрости, тамо стоји стража. А они се уплашили пред једном служавком, па откуда им онда храброст да се хватају укоштац са стражарима. Пето: Они су тврдо веровали да је Христос васкрсао, јер су се уверили на основу додира. Они су додирнули Христа, они су видели Христа, они су говорили с Њим, они су јели с Њим. Према томе, они нису могли веровати ако су украли тело. Онај који нешто украде не може веровати да је купио. Кад бих ја узео овај микрофон и стрпао га у xеп и украо га, а казао да сам га купио ја бих могао само лагати. Одбацујемо ову причу о крађи тела.

    ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС БИО ЖИВ?!

    Али нашао се један рационалист Паулус који каже: "Не, нису ученици ништа слагали, слагао је сам Христос. Он уопште није ни умро на крсту. Он је само обамро. Па су Га сахранили онако обамрлог у хладну гробницу; гробница је била ископана у камену, није то рака већ као нека соба. Ту су Га положили и Он пошто се у хладовини освежио и опоравио изашао из гроба и јавио се ученицима, а они поверовали да је васкрсао и тако је настала прича о Васкрсењу. Е, да видимо колико је то тачно. Јеврејске старешине су једва чекале да им се укаже прилика да већ једном смакну тог Галилејца који им је толико сметао.



    И сада кад им се била указала прилика, неће они шале ради пустити Њега да оде у гроб жив, него ће се старати да буде заиста мртав. Друго: Спаситељ је висио на крсту. И кад су дошли стражари, јер је Пилат морао по закону, да се увери да је тело заиста мртво, и он је послао капетана и војску да провере. И кад су дошли на Голготу она два разбојника, која су била распета са Христом, још су били живи и војници им пребију голени (ноге) да што пре умру. Кад су дошли до Христа видели су да је Он мртав и нису Му пребили голени, али један од војника или из беса или из предустрожности да би за сваки случај био сигуран он је копљем пробо Христово ребро. И одмах како каже еванђелист Јован који је био ту присутан: "Потече крв и вода." Шта то значи? То је доказ да је заиста био мртав, чак и да није био мртав, умро би од тог убода копљем да је оно додирнуло срце. Али сами крв и вода значе ово: када човек умре дешава се такозвана коагулација крви, крвна зрнца се усире, а крвни серум, блед као каква вода, потече. Јован није био медицинар па да каже како се десила коагулација, већ се изражава народним језиком: "Потече крв и вода." Дакле имамо апсолутни доказ од очевидаца да је Христос заиста био мртав. Е, сад - баш и да није био мртав, да ли се Он за 36 сати, колико је лежао у гробу, могао опоравити толико, да покида оне завоје у које је био увијен? Јер како су Јевреји сахрањивали? Христа су као и сваког човека у јеврејском народу сахранили тиме што су Га увили у велико платно и помазали смирном и алојем. И то се улепило. Увили су Га од врата до ногу као што су некада наше баке увијале бебе. 'Ајде дајте ми таквог човека који може да се искобеља из таквог повоја. Можда ни атлета не би могао, а понајмање измучени Христос, кога су испребијали. Дакле то је немогућност. Друго: претпоставимо да је то био одговор. Како би Он одвалио камен? Јер тај камен је био тежак за Њега онако ослабљеног. А треће: ако је одвалио камен како је могао побећи стражарима који су ту били? Четврто: ако је и побегао стражарима, како је Он могао онако слаб и измучен стићи на толико места у Јерусалиму и Емаусу и на Галилејској гори да се јави и мироносицама, и Марији Магдалини и апостолима и оној двојици ученика који су ишли у Емаус. То је немогуће И најзад пето: Како би он онако испребијан учинио код својих ученика утисак Васкрсења и Победитеља смрти. Никада их не би могао одушевити да иду у свет да проповедају Васкрсење. Највише што би могао да доживи је да се они сажале на Њега, па да Га питају треба ли Му неки лек. А можда се не би ни сажалили него би рекли: јеси ли Ти тај учитељ што си нама причао да си Син Божији, а гле шта си сад. Дакле, ова хипотеза да је Он жив потпуно је бесмислена и нелогична. И зато је отклањамо, бацамо у контејнер.

    "КОРАН" О ХРИСТУ И ВАСКРСЕЊУ

    Али још пре Њега појавио се Мухамед и написао Коран. И шта он каже у Корану. У Корану се о Христу говори са великим поштовањем. Коран признаје да Христос није обичан човек, него пророк Божији, Месија, то Коран каже. Међутим, неће да призна Васкрсење. Није га било. Па зашто и како га није било? Каже: није га било, јер није било ни распећа. Нити је Исус распет нити је могао васкрснути. Јер у Корану пише: "Чивути измислише лукавства против Исуса, а Бог их измисли против њих. И заиста Бог је лукавији, вештији." Тако каже Коран. А у 4. глави пише: "Они су измислили против Марије грозну лаж, они говоре: ми смо задали смрт Исусу, Сину Маријином. Нису Га убили, него је Алах подметнуо њима неког другог човека који је био сличан својим сродницима из колевке: "Мир ће Господњи бити на мени у дан у који се родих, у дан у који ћу умрети и у дан у који будем повраћен у живот." Видите ту противречност. Алах чини чудо да беба говори и прича да ће бити сахрањена, тј. умреће и да ће бити враћена у живот, а сада кад је то требало да се оствари каже да није било ни Васкрсења ни распећа. Алах се надмудривао са Јеврејима па био лукавији. То је бесмислица. Осим тога, што је најважније - откуд Мухамед зна шта се десило. Па он је живео 600 година после Васкрсења и распећа. И живео је на 1000 километара од Јерусалима. А еванђелист Јован био је под крстом и видео Христа распетог и прободеног. И видео Христа васкрслог. Па коме више веровати: очевицу или не очевицу. Који је тај судија који би више веровао неочевицу него очевицу. Значи и то бацимо у контејнер. Према томе, вест о Васкрсењу није лаж.

    ХАЛУЦИНАЦИЈА ?!

    А да ли је ЗАБЛУДА - случајна омашка чула? То тврде рационалисти. Ренан, Егал, Штраус: "Ученици су веровали да ће Христос васкрснути и очекивали то Васкрсење и у томе очекивању они су доживели халуцинацију - да виде васкрслог Исуса и кад су доживели ту халуцинацију они су поверовали да је то стварно Васкрсење." Ето то је цела њихова прича. Да ли је то тачно? Халуцинација постоји. То је истина, али се тешко дешава халуцинација свих чула. Може да буде халуцинација ока (фатаморгана), ува да нам се нешто причује, а нема ништа стварно, али да се деси халуцинација и ока, и ува и чула пипања, и то не само код једног човека него и код читаве групе апостола, и то не једанпут него 40 дана е, то се не дешава. То није халуцинација. Зар је могуће претпоставити да они 40 дана доживљавају халуцинације и да нико не оде до гроба да провери шта је са њим, има ли ту штогод? То је апсурдна тврдња. Осим тога, гроб Христов остао је празан. Ако је оно била халуцинација откуда је гроб празан. Осим тога, како та халуцинација објашњава преображај Савла у Павла. И онда још једна чињеница: апостоли уопште нису у почетку веровали у Христово Васкрсење пре него што им се јавио. Кад су мироносице дошле са гроба и јавиле апостолима шта су виделе и да су среле Спаситеља, њима су се њихове речи учиниле као лаж. Мислили су да оне бунцају којешта. Па кад им се Христос јавио, тако пише у Јеванђељу, они нису веровали. И Спаситељ каже: "Зашто сумња улази у срца ваша? Ево погледајте ме, опипајте, додирните и видите да сам ја лично, јер дух, привиђење, нема тело и кости као што ја имам. Имате ли шта за јело?"



    Не зато што је био гладан него да им докаже стварност свога присуства. И они Му дадоше печене рибе и мед и саће. И поједе ту пред њима. А Томи каже: "Ево метни прст у моја ребра и не буди неверан него веран." Дакле ту нема приче о некаквој халуцинацији. И онда још нешто. Они нису били припремљени за халуцинацију. У Јеванђељу пише како су после Васкрсења једне ноћи, седморица апостола ишли на Генисаретско језеро да лове рибу. И целу ноћ пробдели без икаква успеха, ниједну рибу нису уловили. Пред зору кад су се приближили обали видеше једну фигуру што стоји на обали. И кад су боље погледали Јован каже: "Па то је Господ!" И Петар кад је сазнао да је то Господ препојаса се пешкиром пошто је ловио рибу и био го и дође пешке, јер је био плићак. И пита их та фигур а коју су видели: "Имате ли шта за јело?" А они кажу: "Сву ноћ смо ловили, а нисмо ништа уловили." "Баците мрежу са десне стране." И они баце и улове велики лов, великих риба - 153; чак су и пребројали. Па молим вас, ако су апостоли били под халуцинацијом, тобож веровали без разлога, нису и рибе биле под халуцинацијом. Зато и ово одбацујемо без милости.

    Према томе, ако Васкрсење није ни апсурд, ни лаж, ни заблуда онда вест о Васкрсењу није НЕИСТИНА. А ако није неистина шта може бити друго, само и једино: ИСТИНА. И зато ми хришћани можемо бити захвални овим антихристима што су изложили своје лажи и тиме су нехотично поставили један такозвани апагогички - логички доказ о Христовом Васкрсењу. Нека им је хвала, а ја вама захваљујем на великом стрпљењу и поздрављам вас са ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

    др Лазар Милин
×
×
  • Креирај ново...