Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Gandalf Sivi

Теолог
  • Број садржаја

    732
  • На ЖРУ од

  • Последња посета


Репутација активности

  1. Волим
    Gandalf Sivi је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    "Теологија ослобођења" је јако комплексно питање и сигуран сам да ћете на вашим постдипломским студијама имати јако много посла да обрадите ову тему. С једне стране, оно што је добро у идејама Гутијерса и осталих јесте поштовање идеала друштвене правде, одбацивање насиља и нагласак на одговорности хришћана према сиромашним и онима који живе у неправди. И код пророка Исаије налазимо на речи: "Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница." (Ис. 61.1). Господ је такође проповедао пре свега сиромашнима и није презирао оне који су били на маргинама тадашњег јудејског друштва. Црква је од самих почетака имала посебну свест о бризи према сиромашним и харитативна активност је веома важан показатељ виталности Цркве у нашем времену. Као покрет који се посебно развио у оквирима Римокатоличке цркве у Јужној Америци 50тих и 60тих година прошлог века, теологија ослобођења никога није могла да остави равнодушним. Када је приликом недавне посете папе Франческа Боливији тамошњи марксистички председник Едо Моралес папи поклонио распеће у облику српа и чекића, могли смо да прочитамо различите интерпретације папине реакције.    За разлику од свог претходника папе Бенедикта XVI који је признавао одређене позитивне елементе у теологији ослобођења, али је имао озбиљне приговоре због њеног марксистичког идеолошког призвука, папа Франческо који је и сам 70тих словио као противник овог покрета, показао је посебну осетљивност за питања социјалне правде и у више својих изјава говорио је о сиромаштву у свету као последици неправедних политичких и социјалних односа који милионе људи држе у беди, сиромаштву и болести. Папин сусртет са Готијересом 2013. и посебно са о. Артуром Паолијем 2014. виђен је као нека врста помирења мејнстрим католичке теологије са теологијом ослобођења.    Мислим да је ово питање посебно актуелно у западном хришћанству зато што је вековима Римска Црква била један од главних стубова подршке феудалном и аутократском систему европских монархија, што је великим делом и довело до тако радикалног раскида Цркве и државе у многим западним земљама, посебно Француској, а потом и у другим земљама. Зарад привилегија у друштву и одржавања својих богатих имања, Црква је правила стални компромис са монархијама и сама делујући и живећи као монархија све до новијих времена. Дил између Цркве и државе је био веома јасан и исплатив за обе стране, монархије са аристократијом желеле су под сваку цену да сачувају своје богатство и привилегије, а Црква је проповедајући Еванђеље имала задатак да широке народне масе држи у покорности том систему, јер авај, владари су били миропомазани владари и свака побуна против њих била је директна побуна против Бога. Мислим да је ово један од кључних разлога атеизације и секуларизације Запада јер је овај систем постао неодржив развојем грађанског сталежа и посебно Реформације. Иако у оквирима Западне Цркве никада није нестало људи и покрета који су се жртвовали ради сиромашних и који су много допринели просвећивању  и христијанизацији народа у Африци и Азији, проблем је био томе што је Црква упорно ћутала о томе колико је империјални систем заправо неповезив са Еванђељем. Већа осетљивост за питања друштвене правде, посебно од Другог Ватиканског Сабора великим делом мења ситуацију иако је западно друштво под жестоким ударом секуларизације и атеизма па се тешко више уопште може говорити о хришћанској цивилизацији у класичном смислу на Западу. Разградња хришћанског етоса, барем онога што је од њега остало у новије време, је тако интензивна и незадрживо се шири у пост-комунистичким земљама, некадашњим православним земљама, које је атеизам толико нагризао да и обнова хришћанства не спречава разградњу хришћанског етоса. Звучи песимистично, али морамо бити реални. Идеја обнове јединства Западне и Источне Цркве у Европи ради њене нове христијанизације у светлу урушавања европске идеје, мигрантске кризе, финансијског колапса и јачања неонацистичких идеја свакога дана доводи нас пред нова питања.   Морам да кажем да на православном Истоку тек у последње време имамо мало више интересовања за питање друштвене правде, што је већином последица утицаја теолога образовних на Западу. Црква на Истоку у време Византије, Царске Русије и монархија под којима је живела никада суштински није доводила у питање сам однос са државом и питање социјалне правде у државама којима влада хришћански владар. Па чак и у време комунизма у Совјетској Русији је постојао прилично конформистички однос са властима, који је довео до озбиљних политичких потреса у јединству Патријаршије и тадашње Заграничне Цркве. Царска Русија је данас јако идеаллизована у савременој (посебно апокалиптичној) хришћанској литератури, али ситуација је далеко од сјајне. Русија данас нису само обновљени манастири, предивне цркве и литургије, већ и владавина корупције, олигарха и све веће само-изолације. Поред хришћанске обнове неопходна је и социјална обнова руског друштва које не може у 21. веку да функционише као нека форма апсолутистичке монархије (у свему осим по имену). У Русији је Црква увек имала посебно привилеговано место, али заборављамо да је огромни број људи у царско време живео у великој беди посебно у петерсбуршким и московским сламовима (о чему нам пишу тако искрено велики руски писци) и да суштински није било озбиљнијих настојања Цркве да се апсолутистичка монархија под Романовима прилагоди времену. Било је очигледно да рок трајања апсолутистичких монархија, како оних на Западу, тако и Русије неизбежно пролази. Православни цар је још од византијских времена виђен као својеврсна икона Христова и имао је у источно-православној традицији посебан значај као чувар вере и гарант богомданог поретка који је такав какав јесте и не треба га мењати. Ако је на Западу као симбол хришћаства виђен папа, на Истоку је то пре свега били цареви којима (част светим изузецима) није било страно да одмах промене патријарха и доведу себи оданог човека. Црква се борила против таквог положаја али га је често и прихватала као дату чињеницу. У либералној руској интелигенцији (добрим делом јеверејског порекла) која је била под утицајем марксизма и републиканских идеја, виђени су у Цркви највећи непријатељи руског друштва и није чудо што је и с друге стране комунизам Цркву гледао са још већим анимозитетом као опијум за народ, који је, како су они говорили, држан у беди и незнању док је мањи богати слој друштва живео у невиђеној раскоши и богатству. Ћутање пред неправдама совјетског друштва показало за многе као једини начин да Црква очува своју организацију и постојање у једном антихришћанском друштву.    Овај модел Православна Црква је сачувала још из времена Византије. Још од цара Константина царство (империјум) добило је посебно место у новом христијанизованом римском друштву. Као што је Константин био сахрањен уз храм Св. Апостола, у великом кружном маузолеју окружен гробовима 12 апостола (у некима су биле мошти, а неки су били само символични гробови), цар је заправо виђен као 13. апостол или можда чак и више. Ова транзиција од идеје паганског бога-цезара и хришћанског василевса као видљивог елемента јединства хришћанског царства, од тада па све до данас, остала је један од највећих изазова православном односу према световним властима и тако ће бити све док имамо за циљ васпостављање хришћанске државе, што је искрено да кажем, потпуни анахронизам.     Дакле и Запад и Исток имали су сличну одисеју у својим односима са световним властима, с тим што је на Западу посебно у почетку у варварским временима преовладавао папоцезаризам са папом као световним владаром (што је, истина, и до данас остао као поглавар државе Ватикана), док је на Истоку држава добила одређене прерогативе које су Цркву често доводиле у подређени положај и гарант стабилности државе, што и данас, руку на срце, можемо видети у неким државама. Одвајање Цркве и државе, посебно од француске револуције наовамо, многи су видели као велику опасност која доводи у питање могућност даљег опстанка и деловања Цркве.   Лично мислим да је реч радије о прилици да се вратимо ранохрићанским и аутентичним моделима функционисања Цркве у свету који је био и остао под влашћу кнеза овога света, колико год ми као хришћани покушавали да га христијанизујемо и учинимо савршенијим и праведнијим. Идеја хришћанске државе, хришћанског друштва, као политичког система пропала је и на Истоку и на Западу и сада смо у једном глобализованом друштву сличном оном из времена апостола у коме морамо да се вратимо оним принципима који су Цркви и давали толику виталност и снагу, иако иза себе није имала политичку власт, моћ и богатство.   Пре настанка прве хришћанске империје под Константином, Црква је живела практично на маргинама тадашњег римског друштва. У њеним редовима били су и богати и сиромашни, и слободњаци и робови. Било је и много секти и јеретика јер није било хришћанских царева да их прогоне, као што је то био касније случај. Снага Цркве била је у унутрашњој кохезији, а не у ауторитету било црквеном или световном. Сетимо се речи апостола Павла из 1 Кор 7, 20-24: „Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов. Купљени сте скупо; не будите робови људима. Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом.“   Из ових речи јасно видимо да се рано хришћанство није профилисало као социјални, политички или идеолошки покрет. То је, морам да кажем, најаутентичнији хришћански став, који иако не промовише равнодушност према ближњима и њиховој патњи, не тумачи Божију поруку у идеолошком правцу. Христос ниједном речју није критиковао Римску империју која је и поред свих културних и материјалних достигнућа почивала на суровој експлоатацији робова и социјалној неправди у којој су богати имали све привилегије, док су сиромашни живели у беди. Једноставно, оваплоћени Син Божији није дошао да нам донесе политички, социјални и хуманитарни систем. Он није дошао да нас ослободи од овоземаљских владара, што су толико жељно очекивали јеврејски националисти од свог Месије, већ да нас ослободи од владавине греха и укаже нам на потпуно други аспект слободе који се не темељи на материјалним, друштвеним и политичким околностима. Слобода у Христу суштински не зависи од социјалног статуса, већ је онтолошко питање тј. суштинско питање нашег начина постојања. Да ли то значи да су хришћани били индиферентни према социјалним неправдама? Засигурно нису. Познато је да су се богати хришћани често односили према својим робовима као према браћи у Христу. Литургијски није било раздвајања слободњака и робова, а у време великих епидемија хришћани су помагали не само својима, већ и паганима.    Христова револуција, ако можемо уопште да употребимо ову реч која је крајње идеологизована, потпуно је другачије природе од тежње човека да овде у историји и времену направи својеврсно царство небеско. Хришћанство не мења спољашње околности света јер обличје овог света свакако пролази и идемо ка есхатолошком царству Христовом, па је апсурдно да га симулирамо овде на овом свету. То је било велико искушење Ромејског царства које је себе видело као идеализовану слику Царства Христовог до те мере да је свака промена друштвена или економска гледана са подозрењем, што је и довело до слабљења и пада. Хришћани су, ипак, увек осећали потребу да својом вером у Христа заквасе и овај свет колико је то у њиховој моћи, али без претензија да хришћанство претворе у политичку и социјалну идеологију.   Мислим да је то један од одговора и на тзв. теологију ослобођења. Нама није потребна теологија ослобођења као посебан богословски систем, јер само Христово учење, његов домострој спасења воде онтолошкој слободи која не зависи од околности у овоме свету. Управо ова порука Цркве данас је потребна секуларизованом и уморном пост-хришћанском друштву Европе, не само западном који убрзано тоне у морални релативизам и општу декаденцију, већ и Истока (не заносимо се олако причама о обнови светог Руског царства). Овај политички месијанизам једнако је опасан као и онај на Западу о доласку великог хуманисте, односно Антихриста, који ће у општем мелтинг-поту донети нови мир и благостање. У сваком случају свако од нас дужан је да у свом животу спровди еванђелска правила живота, воли и помаже ближње, али дефинитивно нисмо дужни нити је добро да формирамо било каква политичка, квази-теолошка или друга удружења у циљу промене друштва у коме живимо. Комунизам је најексплицитнија карикатура тог покушаја човека да заснује свет на социјалној правди и једнакости без Бога и преображаја људске природе, која је једино могућа у Христу Исусу. 
  2. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Paradoksologija in Данас када постајем владика...   
    Ih sada ima za nedelju dana čitav sabor da oforme...
  3. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Мали Лазар in Данас када постајем владика...   
    a evo ga i opravdanje ovog postupka https://www.facebook.com/sneska.nikolic/posts/884054504990012
  4. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Јефимија Крунић in Данас када постајем владика...   
    Jedan doktor teologije ovo sebi da dopusti. Sramota. Ispade da je nesretni Akakije 20 x normalniji.
  5. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Mилена КШ in Данас када постајем владика...   
    Jedan doktor teologije ovo sebi da dopusti. Sramota. Ispade da je nesretni Akakije 20 x normalniji.
  6. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Александар Милојков in Данас када постајем владика...   
    Jedan doktor teologije ovo sebi da dopusti. Sramota. Ispade da je nesretni Akakije 20 x normalniji.
  7. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Макрина in Данас када постајем владика...   
    Jedan doktor teologije ovo sebi da dopusti. Sramota. Ispade da je nesretni Akakije 20 x normalniji.
  8. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Милан Ракић in Данас када постајем владика...   
    Ih sada ima za nedelju dana čitav sabor da oforme...
  9. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from feeble in Данас када постајем владика...   
    Ih sada ima za nedelju dana čitav sabor da oforme...
  10. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Crveni Ignjatije in Данас када постајем владика...   
    Jedan doktor teologije ovo sebi da dopusti. Sramota. Ispade da je nesretni Akakije 20 x normalniji.
  11. Волим
    Guest
    Gandalf Sivi got a reaction from Guest in Данас када постајем владика...   
    Jedan doktor teologije ovo sebi da dopusti. Sramota. Ispade da je nesretni Akakije 20 x normalniji.
  12. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Jeste Ćuzulan je prevodio, ali pošto knjižara Jasen iz NK više ne radi, do knjiga se vrlo, vrlo teško može doći.
  13. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Hvala
  14. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Jeste, ali ovdje gdje ja živim vrlo je teško doći do filosofskih djela. Npr. ja imam samo Levinasovo Vrijeme i Drugi, i Totalitet.... 
  15. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Levinasova filozofija se uobičajeno sagledava u paraleli sa filozofijom njegovog poznatijeg savremenika, Martina Hajdegera, u krajnjem slučaju iz razloga što obje niču na istom tlu- iz fenomenološkog pokreta Edmunda Huserla. Ipak, riječ je o dvije suštinski suprotne misaone tvorevine.. Jer čitava  Levinasova filosofije stoji kao jedan opozicioni odgovor na Hajdegerovu filosofiju, ali kao i odgovor na cjelokupnu zapadnu metafiziku.
     
    On je smatrao da je zarad bića zaboravljen onaj Drugi. Tj. Drugi je asimilovan i zatvoren u Jedno i Isto.
  16. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Ono što je presudno uticalo na njega jete stradnje njegove porodice u konc logoru, a i njegovo potucanje po ratnim logorima. Zbog toga nikada nije želeo da se vrati u Njemačku kada je otišao iz nje i sva svoja djela je napisao na francuskom jeziku.
  17. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Ne bih se složio sa Vama. Kada se i govori o Levinasu obično se govori o njegovoj kritici Hajdegera. Mada njegova filosofija i ako jeste kritika Hajdegera ona je i nešto mnoooogo više od toga. 
  18. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Par dana ga čitam, i opet ništa ne razumijem  
  19. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Levinas pitanje odgovornosti i Drugog postavlja u samo središte svoje filosofije. Ontologija ličnosti se temelji na Drugom. Ona se povlači iz igre svijesti koja odigrava i predstavlja bivstvo.Ličnost je prevashodno odnos koji ne razdvaja članove u odnosu. Ličnost, u sebi nosi položenu odgovornost, jer je u ličnosti prisutno ono beskonačno i transcendencija.
  20. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Рођен је 1906. године у Каунасу, Литванија.

    Након завршеног средњег образовања 1923. године одлази у Француску, у Стразбур, гдје започиње филозофске студије код Едмунда Хусерла и Мартина Хајдегера. Затим студира на Сорбони код Леона Бреншвика. Након студијског боравка у Фрајбургу 1930. године објављује први већи рад о феноменологији у Француској, под називом „Теорија интуиције у Хусерловој феноменологији“. Левинас се у овом дјелу приклања Хајдегеру, због неисторијског карактера Хусерлове феноменологије. Иначе, Левинас је упркос каснијем оштром противљењу Хајдегеровој филозофији увијек тврдио да „Бивстовање и вријеме“ спада међу најљепше филозофске књиге.

    У периоду од 1930. до 1939. године објављује само једно дјело „О бијегу“. У Морису Бланшоу у том периоду налази најближег духовног пријатеља упркос познанству са већином филозофа савременика међу којима је и Жан-Пол Сартр, о чему свједочи и књига из 1975. године насловљена „О Морису Бланшоу“. Раздобље 1939 — 1945. године проводи у њемачком логору као ратни заробљеник. У том раздобљу страда му цијела породица, која је остала у Литванији, као жртва нацистичких прогона. То је разлог за одлуку да више никад не ступи на тло Њемачке. Међународну наградуКарл Јасперс добија 1983. године али овлашћује сина да је прими у његово име.

    После рата постаје директор Високе израелске оријенталне школе у Паризу. Као резултат студије и проучавања Талмудовог дјела, објављује двије књиге: „Четири талмудска читања“ и „Пет нових талмудских читања“. Послије објављивања првог капиталног дјела, „Тоталитет и Бесконачно“ 1961. године, добија мјесто професора филозофије у Поатјеу.
  21. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from александар живаљев in Emanuel Levinas, filosof o kojem se malo govori   
    Da li ste čitali nešto od velikog Levinasa? 
     

  22. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Pontifex Emeritus in Света литургија Апостолских установа   
    Nađoh prije ovaj snimak.. 
  23. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Deki992 in Ваше реакције у различитим животним ситуацијама...   
    Kako kad. Ponekad samo ignorišem provokatora, a ponekad počnem provocirati i svađati se
  24. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Интегра in Od sataniste do Hrista: Bartolo Longo   
    Slava Bogu!
  25. Волим
    Gandalf Sivi got a reaction from Srdjan in Online škola ikonopisa   
    Online škola ikonopisa
     
    Imam jednu ideju. Sa obzirom da su Crkvi potrebni ikonopisci bilo bi lijepo kada bi se na forumu organizovala online škola ikonopisakoja bi bila ustrojena kao skola pojanja. Npr. Ikonopisac bi mogao da snimi par časova sa nekim osnovnim stvarima, koje bi učenicima ( članovima foruma koji su zainteresovani za ikonopis) pomoglo da naprave prve korake u ikonopisu,
     
    Šta mislite o ovome?
×
×
  • Create New...