Jump to content

slovoA

Члан
  • Број садржаја

    627
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Everything posted by slovoA

  1. slovoA

    Politicke (ne)prilike u Srbiji

    Пратио сам, али то што кажеш, просто, није то. Питање нације је питање нације, ништа нећеш постићи ако то питање сведеш на самог човјека, који може бити и овакав и онакав, и добар и лош. То, какав је сам човјек, нема никакве везе са проблемом нације. Није само човјек реалност овог свијета, с којом имамо проблем, и нације су реалност овог свијета, с којом, исто тако, имамо проблем.
  2. slovoA

    Politicke (ne)prilike u Srbiji

    Ако је национализам проблем, онда је ваљда сваки национализам проблем. Па и национализми тих наших комшија, тако сложни у борби против српског национализма. Не сарађују ту те нације, значи, ту су се само сложили ти њихови национализми, у борби против српског национализма. А ја бих рекао, и у борби која превазилази оквире свих тих нација и тиче се питања јединог историјског народа на овим просторима. Национализам јесте проблем, међутим, да би се човјек уопште бавио тим проблемом, прво мора ријешити питање, шта је нација? Између нације и народа не стоји знак једнакости. А сваки национализам управо ту пада, што нацију поистовјећује са народом.
  3. slovoA

    Politicke (ne)prilike u Srbiji

    А како је то православље љубав? Ваљда је Бог љубав, а православље је исправно (право) слављење тог Бога. У супротном, ако је само то слављење љубав, чему Бог ту служи? Као православни ћемо Га славити и без Њега, јер је само православље љубав. Умјесто тог и таквог бављења Богом, оснујеш лијепо хипи покрет и сасвим слободно живиш у љубави са самим собом, као јединим богом.
  4. Јесам, вукао сам те ту за језик. Али обрати сад пажњу, молим те, на то што си доживио као увреду, кад га практично незнатно преформулишем. „У тим посљедицама пада једино можеш видјети то што и видимо, ту дјецу што умиру. А зашто су она рођена, то ће у мраку тог познања бити тој дјеци пресуда, да су рођена за смрт. И по самом разуму као једином богу ће Христос ту бити сувишан, и као алфа и Онај у којем је све створено за вјечност, и као омега и нови Адам, у којем та дјеца васкрсавају да буду оно за шта су и створена у наручју Бога (или на крилу Авраамовом, свеједно је). Због непознавања почетка, потпуно нам је стран и свршетак стварања, као есхатон, у којем читава творевина задобија смисао и појединачне логосности не остају неостварене, нити та дјеца, што нам умиру, остају ускраћена за живот у Богу.“ Да не тражиш, ово сам прво написао: „У тим посљедицама пада једино можеш видјети то што и видиш, ту дјецу што умиру. А зашто су она рођена, то ће у мраку тог твог познања бити тој дјеци пресуда, да су рођена за смрт. И по самом разуму као твом једином богу ће Христос ту бити сувишан, и као алфа и Онај у којем је све створено за вјечност, и као омега и нови Адам, у којем та дјеца васкрсавају да буду оно за шта су и створена у наручју Бога (или на крилу Авраамовом, свеједно је). Због непознавања почетка, потпуно ти је стран и свршетак стварања, као есхатон, у којем читава творевина задобија смисао и појединачне логосности не остају неостварене, нити та дјеца, што теби умиру, остају ускраћена за живот у Богу.“ И има ли ту неке битне разлике? Или из истог мрака сви проговарамо? Само што су једни свјесни тог свог мрака и разгрћу га и рукама и ногама, да би стигли до мрвица свјетлости, а други се само утврђују у том мраку и уопште га не виде већ на њему граде богопознање. Али који је то црни бог, ако га познајемо у мраку?
  5. Ако испратиш ту логику до краја, није само Еденски врт небитан. Небитно је онда и Царство Божије као циљ стварања, јер си му већ супротставио те хиљаде година и њих одредио за циљ, макар и привремени, али свеједно циљ према којем је устројена природа и створен човјек. А још је горе ако тај и такав циљ није привремен, испало би да је природа устројена за вјечно умирање. Циљ (смисао) стварања је, значи, у вјечности, није привремен, па ни створена природа није устројена према том привременом циљу, већ према вјечности и свом коначном остварењу. И неће се та природа ту одједном појавити, на крају, као магијска. Не. То је иста она природа човјека коју је Христос усвојио оваплоћењем и спасио, те је већ на циљу. И за шта је та природа онда створена, ако је Христос не само Бог већ и савршен човјек? За оскудицу? Та природа, дакле, која би била створена и устројена за оскудицу, морала би на крају нестати, јер чак и да јој је крајњи циљ Царство Божије, није устројена за њега, па би тако и Христово вазнесење било један бесмислен чин, јер би Оцу принио природу човјека која није одређена за вјечност, већ за хиљаде година оскудице.
  6. А шта је било прије тога, прије те објаве Божије? На чију се ту ријеч уопште позиваш? Ако си већ ријешио да се вежеш само за посљедице пада, зашто се позиваш на Онога који не говори само о паду, већ и о нечему прије пада? У тим посљедицама пада једино можеш видјети то што и видиш, ту дјецу што умиру. А зашто су она рођена, то ће у мраку тог твог познања бити тој дјеци пресуда, да су рођена за смрт. И по самом разуму као твом једином богу ће Христос ту бити сувишан, и као алфа и Онај у којем је све створено за вјечност, и као омега и нови Адам, у којем та дјеца васкрсавају да буду оно за шта су и створена у наручју Бога (или на крилу Авраамовом, свеједно је). Због непознавања почетка, потпуно ти је стран и свршетак стварања, као есхатон, у којем читава творевина задобија смисао и појединачне логосности не остају неостварене, нити та дјеца, што теби умиру, остају ускраћена за живот у Богу.
  7. Врати филм на Адама и Еву у Едену. Осим дрвета познања добра и зла, све им је било дато за иће и пиће, а добили су и заповијест да се множе и испуне земљу. И зар страсти, онда, нису постојале и у Рају? Али нису биле ни требале бити погрешно усмјерене. И управо то погрешно усмјеравање страсти је довело до пада, а по паду и до тога што кажеш, да тако погрешно усмјерене воде само у страдање. Бестрасност је, дакле, одрицање од тих (по)грешно усмјерених страсти, а не страсти уопште, и правилније би ту било говорити о преусмјеравању страсти. Међутим, по паду ми више не познајемо те изворне страсти, па ове грешне не можемо ни да преусмјеримо у то нешто непознато, већ их се једино можемо одрећи, да би уопште стигли до познања, и човјекове страсне привржености Богу, и Божије страсне љубави према творевини, због које је и постао човјек.
  8. Можда, ако га је правио доктор Франкенштајн. Али, ако је човјека створио Бог по свом лику и подобију, у Рају, онда тешко да је "прављен за оскудицу". Ако промашујеш у старту, по питању стварања, промашићеш касније и по сваком другом питању. Зато и кажеш на крају, да је све биохемија, а није тако. Христос је све. У супротном, умјесто Његове пуноће, имаћеш биохемијске процесе који се тичу само "кожних хаљина", односно, самог организма, а не и читавог бића човјека.
  9. "Jedan od njih bio je monah Simeon Novi Bogoslov, koji je živeo u 10. - ranom 11. veku. Pesnik i mistik, Simeon, u svojim delima, govori o brojnim vizijama božanske svetlosti. Čvrsto je verovao da je Evharistija ta koja u potpunosti sjedinjuje čoveka sa Bogom i čini ga oboženim. „Očistivši se pokajanjem i potocima suza, pridruživši se kao Bog, Božanskom telu, i ja sam postao bog kroz ovo neizrecivo sjedinjenje“, napisao je o tome." Ријеч је, значи, о сједињењу те очишћене природе са божанском, а не о претварању природе човјека у нешто друго. И то неизрецивом (мистичном) сједињењу, јер се оно и савршава у мистичном Тијелу Христовом (Цркви). Али, које је то Тијело? Шта је Црква? Неко имагинарно тијело на небесима, с којим немамо никакве везе, или оно које и сами приносимо Богу учествујући у светој тајни Тијела и Крви? "U evharistiji, tvrdio je Simeon, mi smo sjedinjeni sa Hristom na isti način na koji je Hristos sjedinjen sa svojim Ocem. „Kroz zajedništvo postajemo sinovi Nebeskog Oca i braća Hristova“, napisao je on. I objasnio je: „Sin Božiji, koji je od nas primio ljudsko meso, zauzvrat nam daje Božanstvo kroz svoje oboženo telo; zahvaljujući takvoj razmeni mi postajemo Njegovi srodnici“." О каквом ту сједињењу са Христом прича Свети Симеон? Зар то није заједница Тијела и Крви? А како ћемо се наћи у тој заједници, ако на Евхаристији ништа не принесемо Богу? Стојећи као индивидуе и декорација у Цркви, ништа нећемо добити заузврат, јер ништа нисмо ни предали (принијели) Богу. Наше тијело (природа) ће остати наше тијело, а Црква ће нам бити полигон за фантазију и разне духовности у којима је мистично тијело Христово увијек негдје на небесима, а никад живо и сво присутно на Евхаристији. И као Онај који приноси, и као Онај који се приноси, јер смо " Сами себе, једни друге, и сав живот свој Њему Богу предали."
  10. Па промијени се, брате. Ко ти брани? Постани бог по природи. Само немој мене звати на твоју сахрану, те сахране јаких ми баш тешко падају.
  11. Обрати пажњу на само питање, Боки. Овако формулисано оно подразумијева трансупстанцију. И зашто би онда наставио тим путем? Нема трансупстанције! Ту се само можеш уплести у неку бесмислену причу. А како ћемо се претворити у Њега? Ако би се природа човјека претворила у божанску природу, зар не би постали богови по природи? И шта би било, са самом природом човјека? Да ли би се ту изгубила? На крају крајева, у шта се то претворила природа коју је Христос усвојио оваплоћењем? И ето ти одговора на то питање. Ако причамо о Богочовјеку, ту су увијек двије природе, несливене и нераздјељиве. А свако то претварање природе човјека у нешто друго, нема никакве везе са Истином Христа, а ни с нама. Усиновљењем не задобијамо ту божанску природу, по себи, нити постајемо Јединородни Син, него се отварамо за благодат Духа који нас чини заједничарима божанске природе и Боговима по тој истој благодати. То латинско претварање природе, од човјека једино може направити некаквог кентаура или минотаура. Или, ако већ није тако половично, у том претварању би се потпуно изгубила природа човјека и више не би могли да причамо ни о Богочовјеку. Не причешћујемо се ми, Боки, тијелом и крвљу из некакве чаше у којој је извршена трансупстанција. Не! То би била таблета коју пијемо, да би магијски дјеловала на нашу природу, коју уопште не приносимо Богу, већ само примамо то нешто, из чаше. А причешће Светом тајном Тијела и Крви (не, тијелом и крвљу) то није, оно (причешће = учешће) подразумијева управо наше учешће у том чину. "Твоје, од твојих, Теби приносећи!" Исто оно што је и Христос урадио приносећи Оцу природу човјека, Вазнесењем. И по том Његовом приносу и у том Његовом приносу се једино и спасавамо, у Његовом Тијелу (Цркви), а не у свом. Ту природу коју смо присвојили падом, Њему или предајемо (приносимо) на спасење, у Цркви, или саму Цркву својатамо, као тијело у којем се остварујемо по природи и том неком претварању. Па је тако и сама Црква наша и наше тијело, а није Христова и Његово тијело. Имаш код оца и владике нашег Атанасија, блаженопочившег, то јасно разликовање између причешћа тијелом и крвљу, и причешћа Тијела и Крви, као благодатне заједнице, дароване нам у Христу.
  12. Ко је то рекао? То је само твоје неразумијевање енергије у којој је сав Бог присутан. А то што свети апостол Петар каже, и ми исповиједамо, да -
  13. Имаш ту један озбиљан проблем. Идентитет Цркве је идентитет Невјесте Христове, која јесте Његова и Његово Тијело, али није Он сам. И који идентитет ту онда задобијамо причешћем? Идентитет Јединородног, или само постајемо једна плот с Њим, а проблем идентитета тек треба да ријешавамо? Јако је незгодно то питање идентитета. Ту стари човјек не само да не мора умријети, може у потпуности да одгаји новога себе (човјека), као симулацију Христа. И Његову замјену, наравно, што ће управо сам антихрист свједочити.
  14. Зато што нам је једино енергија Божија причасна. Не причешћујемо се ми божанством (природом), него нас енергија, дејство Божије, чини причасним Његовој природи, као једносушним с Христом, по природи човјека коју је Он усвојио оваплоћењем и која нам тако и омогућује да учествујемо у Божијем бићу и постанемо причасници Његове божанске природе. У супротном, причешћивали би се божанством (природом) које није у Христу и оно би ту било некаква таблета, чије магијско дејство на природу човјека мора ту природу и укинути, умјесто да она буде испуњена у Христу, као што и јесте.
  15. Та вјеровања што се мијењају временом могу бити било шта, почевши од читавих религијских система, до крајњег атеизма и вјеровања у самога себе као јединог бога. Али то све нема никакве везе са Божијим откровењем - ту би та вјеровања само могла сметати. Па ипак тако приступамо вјери: умјесто као откровењу, приступамо јој пуни убјеђења, на којима би нешто да градимо. Наравно, сами, јер та убјеђења и јесу само наша вавилонска кула и немају баш ништа са откровењем Божијим. И вјером као плодом тог откровења, једином која није сама себи циљ. Сасвим јасан плод откровења су сами догмати, који управо и служе томе да човјек не одлута у својим вјеровањима. Међутим, ми догмате примамо посредно, преко Светих Отаца, а тумачимо их ослањајући се на свој разум. И у којој мјери их онда разумијемо? Зар то није опет питање откровења и саме вјере као такве, откровењске и светоотачке?
  16. И сама та синтагма "изворни јудаизам" већ своди вјеру на религију, на један затворен религијски систем, који тако и дефинишеш онда, као Петокњижје. Међутим, изворни јудаизам не постоји, та изворна вјера је вјера Авраамова, заснована на завјету Божијем Аврааму, прије него што је била написана иједна од тих књига.
  17. slovoA

    Politicke (ne)prilike u Srbiji

    А како то управља, конкретно, тобом? Тако што пасеш на државним јаслама и у тој штали којом он управља пљујеш на њега? Можда мало прикривено али свеједно као слободан, за разлику од оваца које немају приступ тим јаслама. Па им је страна и та идеологија на којој почива демократија и гради тај идеал, да сасвим слободно прдиш, пуног стомака. То, што је заиста проблем српске државе и разних Вучића, томе још ниси ни примирисао.
  18. slovoA

    Politicke (ne)prilike u Srbiji

    На основу реакција. Све што има назнаке демонског се дигло да подржи тај напад на истину, а не, на Антонијевића. Јер, шта заиста знају о том човјеку, осим да је снимио филм о Јасеновцу и још понеку ситницу? И шта подржавају онда? Напад на човјека којег практично не познају? Не! Те реакције се сасвим јасно односе према истини, као и сам тај Бјелогрлићев чин. Има једна проста законитост овог свијета, да свака акција изазива реакцију. Па чак и ако Бјелогрлић није ни помислио на те реакције, оне су саставни дио тог његовог напада.
  19. slovoA

    Politicke (ne)prilike u Srbiji

    На страну, Бјелогрлић и његови разлози тог напада, то је сам Антонијевић можда најбоље разјаснио. Али, шта значе сва та одобравања, или маргинализовања тог напада? Нису то тамо неки коментари! Не! Ту су се сасвим јасно огласили сви они којима је трн у оку сама истина. Не, Гаге Антонијевића, није он ту тај проблем, већ "Дара из Јасеновца" и њена истина, она им је, заправо, тај трн у оку. А зашто, то Бог свети зна. Тај тип човјека који неће да види очиту истину, већ страдање рођеног народа подводи као макро, под неке нужности овог свијета, то ја никад нећу разумијети. Па није човјек демон, ни уз све своје гријехе, да се тако отворено супроставља истини.
  20. Читав тај наш унутрашњи проблем по питању нације и Цркве, на крају се своди на просту ствар. Ако националисти побједе Цркву, или просто превагну, изгубићемо све, и Цркву, и нацију. А ако Црква побиједи националисте, добићемо једну здраву нацију, слободну од сваке идеологије, те ни сами националисти ту неће бити поражени. Напротив, тек тад ће се српска нација сасвим слободно бранити и одбранити од сваког непријатеља. И то је та разлика, између цркве која је сва од земље (у којој све градимо на земљи), и Цркве у којој је Христос и глава и крајеугаони камен, на којем све градимо и ту се возглављујемо као народ Божији. Лично мислим да је ту кључни проблем националиста, што тај крајеугаони камен доживљавају само као један реликт. Па им је Христос тако објекат вјере, а они сами једини ту субјекти. А шта је то, него го индивидуализам? Осуђен на погибељ којој, ево, већ два вијека свједочимо.
  21. Али зашто си то онда узео за озбиљно? Зар ту не видиш апсурд тог бога, захвалног до гроба? А о таквој Цркви уче разни Бокани, која је сва од земље. То, што национални корпус заиста треба да брани своје интересе на земљи, то не значи да се у тим рововима треба наћи и Црква, да је свако користи по потреби, за своје националне интересе. То једноставно није Црква. Она, и кад се нађе у рововима, ту је због нечег сасвим другог.
  22. Ево ти један линк, ако те већ занима то питање. Мит о демократији је потрошен, следи "климатски мит" | Савремени свет WWW.NSPM.RS Бајден је, на Минхенској безбедносној конференцији, изнова и изнова интонирао свету реч „демократија“, укључујући чак три пута у последњој реченици. Но, маска је већ неко време...
  23. Управо тако, и то није само проблем ове или оне владе, већ читавог тог система.
  24. То није проблем о ком причам. У том контексту, и Вучић вјерује да је он сам највећа морална громада и једини бог којем треба да се клањамо, јер он нам све даје и одређује живот и будућност Србије. Али шта заиста даје, осим што располаже општим добром? И што је још битније, шта он ту види, као то опште добро? Јеси ли икад чуо Вучића да помене Христа, осим на неким општим мјестима? Читава његова идеологија стоји на тој е(и)кономији, без Христа.
  25. Можда, ако је то тачно мјесто негдје између твојих ушију. Али, ако није, ни сви Бокани овог свијета неће ту смјестити Цркву. Па сад бирај, или је то тачно мјесто црква коју разни Бокани чешкају по ушима, или ту нема шта да тражиш. Јер сама Црква у којој се Христос открива као глава је нешто сасвим друго од тога, између ушију. Волим и ја да чујем да сам добар, још кад би ми неко рекао да сам бог, до гроба бих му био захвалан.
×
×
  • Креирај ново...