Jump to content

Рилски

Члан
  • Број садржаја

    1197
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Рилски је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Да им нацртам за мајку и ћерку!   
    После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања!
    У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка.
    Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј.
    Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ.
    Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве.
    За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог!
     
    (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара)
    Превод са македонског: Поуке.орг
     
     
  2. Радостан
    Рилски је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Нема цркве без јединства са другим црквама!   
    Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква?
    Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век.
    Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми.
    Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије.
    Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве.
    Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају!
    Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског.
    http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/
  3. Радостан
    Рилски је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Интервју Епископа новосадског и бачког др Иринеја Вечерњим новостима   
    Сабор у Москви и укупна прослава јубилеја били су заиста величанствени, са учешћем готово свега руског епископата и делегацијâ скоро свих аутокефалних Цркава, најчешће на челу са патријарсима или другим поглаварима, такође уз учешће руске државе и руског председника, јавности града Москве и многобројних верника. На Литургији у Храму Христа Спаситеља саслуживало је око четири стотине педесет православних епископа. После овога кратког уводног коментара о природи посете Предстојатеља наше помесне Цркве и његове пратње Москви одговорићу укратко и на Ваше питање.   Став Патријарха московског Кирила који наводите није нов: то је његов традиционални принципијелни став како у односу на Српску Православну Цркву тако и у односу на све Православне Цркве. Ако би било ко у православној васељени одустао од таквог става, његов поступак би могао да постане динамит под читавим здањем канонског и организационог устројства Православне Цркве у целини и да озбиљно угрози њено јединство. У овом контексту тај став даље значи, по логици и аутоматизму, и подршку нашој Цркви по питању раскола пониклих на њеном канонском подручју, а пре свега по питању „Македонске Православне Цркве” која у расколу истрајава, ево, већ пуних пола века (1967 – 2017).   Што се пак тиче спорне одлуке Бугарске Православне Цркве, треба напоменути да њен садржај јесте познат из медијских извештаја и коментара, али да она још није званично достављена ни Васељенској Патријаршији, ни Српској Православној Цркви, ни осталим сестринским Православним Црквама. Притом морам да дâм једну исправку: у тој одлуци се не каже да Бугарска Црква „прима под своје окриље” споменуту Цркву у расколу него да је вољна да покуша да за њен излазак из статуса неканоничности посредује, на молбу, код других Православних Цркава. Бугарска Црква је ипак свесна чињенице да се не сме огрешити о свеправославни консензус нити о свој полувековни солидарни православни курс, а поготову да не сме у служби једног раскола да себе доведе у опасност да поново и сама доспе у раскол и са Мајком Црквом у Цариграду и са другим Православним Црквама, јер је и сама седамдесет година била у расколу због етнофилетизма и најбоље зна какав је ужас бити у расколу са браћом и сестрама по вери.   Епископи суседне православне земље, Бугарске, налазе се између Сциле и Харибде: Сцила је притисак политичких власти и јавног мњења, којима итекако одговара ирационална иницијатива из Скопља јер се њоме имплицитно прихвата званично државно-црквено бугарско гледиште по којем су Македонци органски део бугарске нације („То је наш народ”, изјавио је бугарски патријарх Неофит), а Харидба је ризик било каквог „флертовања” са било каквом расколничком организацијом, а такву је Бугарска Црква донедавно имала и „у сопственом дворишту”. Посматрајући ствари из овог угла, имам утисак да је Синод Бугарске Православне Цркве дао прилично опрезну изјаву, препуштајући ствар, чини ми се, времену, томе „мајсторском решету”, и свеправославној одговорности.   2. Како се, у овом тренутку, може објаснити и протумачити то што је, на захтев тзв. Македонске Цркве, Бугарска Патријаршија званично прихватила улогу “Мајке Цркве” и главног заступника македонских интереса у борби за самосталност Цркве у тој земљи ? Коме иде у прилог таква напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије?   Као што следи из досад реченог, Бугарска Патријаршија јесте, једнострано и неканонски, узела на себе улогу „посредника”, па и „арбитра”, али није себе прогласила за „Мајку Цркву” како јој је из Скопља галантно понуђено.   Понуђена „трампа” – ви нама аутокефалију, без обзира на друге Православне Цркве, а ми вама титулу наше Цркве Мајке... – била би крајње необична да није просто невероватна. Није ту главни проблем што је понуда уствари непоштена будући да Скопље тражи све (волшебни прелазак из раскола у регуларност, без покајања и било какве канонске процедуре, и, као „мираз”, још и аутокефални статус), а заузврат не нуди ништа. Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?   Историјски токови су увек чудни и бурни. У нашем случају постојао је период када се Црква српских земаља налазила у саставу Охридске Архиепископије, па период када су Црква са седиштем у Охриду и Црква са седиштем у Пећи живеле напоредо као аутокефалне сестринске Цркве, па период у којем су обе биле укинуте и претворене у епархије Цариградске Патријаршије, па период у којем Српска Црква поново стиче аутокефалност (1879), потврђену, по уједињењу покрајинских Цркава (1922), и најновији период, у којем се Охридска Архиепископија налази под јурисдикцијом Српске Патријаршије у општепризнатом статусу најшире црквене аутономије. Да ли ће се ту шта, када и како мењати, то остављамо будућности. Сигурно је, међутим, да о улози Бугарске Цркве као Цркве Мајке у односу на Скопље не може бити речи. Ту скоро, 14. децембра, Свети Синод Јеладске (Грчке) Цркве званично је изразио своју забринутост због мешања Бугарске Цркве у јурисдикцију друге Православне Цркве, тојест Српске Цркве, што представља, како се даље наводи у саопштењу из Атине, „чин противан свештеним канонима и Предању Цркве, којим се превиђају канонска овлашћења и водећа улога Васељенске Патријаршије, што може бити почетак немилих догађања”. Ако би неко на све ово казао да се не гледа на данашње него на некадашње канонско устројство и ако бисмо прихватили такву бесмислену могућност, резултат би опет био исти: у прошлости смо сви – Москва, Пећ, Охрид, Трново, односно Софија, и тако даље – имали само једну Цркву Мајку, а то је Велика Христова Црква у Цариграду.   У вези са овом проблематиком питате ме и коме иде у прилог напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије. Наводим, ево, само неке кругове којима она иде у прилог: расколничким покретима широм Православља, од Грчке до Украјине и од Аустралије до Америке; екстремним унијатским и ултраконзервативним срединама у Римокатоличкој Цркви, посебно ригидним противницима курса папе Фрање, који, сви у глас, злурадо тврде да пример Православних Цркава показује како нема јединства Цркве без папског апсолутизма; мондијалистима и „верским реформаторима” који снују и кују планове о разбијању историјских религија, а најпре хришћанства, и о успостављању једне, синкретистичке, „светске религије”; једном речју, непријатељима Цркве и вере.   3. На какав је пријем у Русији и у Руској Православној Цркви наишла изјава Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја да „очекујемо помоћ Господа, али и наше братске Русије, да сачувамо  нашу свету земљу Косово и Метохију “ ?   Ево питања на које је могуће дати најкраћи могући одговор: Патријархова изјава је наишла на изузетно добар пријем. Подсећам на антологијске изјаве руских црквених и државних челника да они нас Србе неће издати осим у случају да ми сами себе издамо и да неће пропустити Тачијеву лажну државицу у Уједињене нације осим у случају да то ми претходно омогућимо пристанком на ултиматум САД и ЕУ, па ма то било и у увијеној форми „обавезујућег споразума” двеју страна да неће једна другу ометати на путу у међународне организације.   4. У Србији је у току тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Да ли сте задовољни током и развојем тог дијалога? Какав исход очекујете и да ли би тај исход требало да буде обавезујући за руководство наше земље у преговорима са међународном заједницом?   На ову тему сам у последње време подоста говорио и писао, па не бих желео да понављам своје ставове. Користим ипак прилику да подсетим на то да би, по мени, синтагма свенародни или свесрпски дијалог више одговарала његовом смислу и садржају него израз унутрашњи дијалог. Његовим током не можемо бити ни задовољни ни незадовољни јер он само потврђује дубоку подељеност наших елита, полуелита и псеудоелита: широк је дијапазон од исказаних веома мудрих, разборитих, са националног становишта одговорних мишљења (пример: разговор у Матици српској) до плитких, неразумних и неодговорних изјава појединаца који иду дотле да нападају Србију што се већ одавно није „ослободила” тога, како они себи дозвољавају да се изразе, „косметског баласта”. Притом се не чудим појединим ликовима из нашег шареног партијско-политичког калеидоскопа, али се чудом чудим једном признатом универзитетском професору, иначе правнику, и једном познатом академику, иначе песнику. Али шта ћемо – свако је слободан и властан да говори у своје име, а садржајем реченога говори о себи.   Исход ће бити као и досадашњи ток – разногласје. Али већ сада се дâ видети шта заступа већина Срба. Стога сматрам да ће државно руководство морати да озбиљно узме у обзир већински став српског народа. Лично не верујем да наш народ може да погази сâмо своје биће, свој идентитет, и његов извор, формиран на Косову и у Метохији и нормиран као Косовски завет, духовна вертикала и историјска самосвест.   5. Да ли су правда и истина о страдању српског народа на Косову и Метохији привремено „закопани“ и има ли наде да истина о свим злоделима једном васкрсне?   Правда јесте закопана и остаће закопана све док сила отима земљу и градове и док међународна заједница, односно Запад, истрајава на својим решењима, која су се већ показала као бумеранг (Блиски Исток, Каталонија...) и тек ће се показати као бумеранг, свуда у свету.   Истина, међутим, уопште није закопана нити може да буде закопана. У окриљу наше Цркве она је увек громко сведочена, почевши од извештајâ негдашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха, преко капиталног великог зборника „Задужбине Косова”, чије је друго, допуњено издање недавно изишло на српском и, паралелно, на енглеском језику, затим кроз многобројне књиге и текстове владике Атанасија (Јевтића), митрополита Амфилохија и многих других аутора, преко званичних обраћања Сабора, Синода, Његове Светости Патријарха, и тако даље. Затим, наши најбољи научници, књижевници, песници, новинари, ствараоци и прегаоци уопште – сви се, свако на свој начин и по своме дару, изјашњавају о Косову и Метохији. Не могу да прећутим ни многе руске научнике и писце, као ни њихове колеге из западних земаља, којих има много више него што мислимо и који истинољубиво, поштено и храбро износе истину о догађајима на Косову и Метохији и предлажу путеве разума и разрешења. Могао бих набрајати и даље, али нема потребе.   6. На недавном Округлом столу о Косову и Метохији у Матици српској, упутили сте препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив „Стара Србија“. Колико је и у политици име важно, сведочи, на пример,  и дугогодишњи спор између Грчке и Македоније у вези са називом ове бивше југо-републике. Рекли сте тада: да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га називале у прошлости наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији... Молим Вас да то своје размишљање поновите за читаоце „Новости”.   Ви сте га већ у сажетом облику поновили. Хвала вам за то! Ово је, међутим, прилика да ваше читаоце и нашу културну јавност уопште, па и наше политичаре, подсетим на једну драгоцену, али, нажалост, незапажену књигу, која оправдава моје скромно мишљење о терминолошкој неодговорности „модерних” Срба. То је „Атлас Старе Србије: европске карте Косова и Метохије”, из пера др Мирчете Вемића и Младена Стругара, са додатком „Свеопштег словара” Јохана Јакоба Хофмана у преводу Весне Никчевић са латинског на српски језик. Књига је објављена истовремено у Београду и на Цетињу 2007. године као издање Светигоре, издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске.   У свом предговору митрополит Амфилохије с пуним правом наглашава: „Чак и у вјековима турскога ропства (...) оновремене европске карте и лексикони неподијељено су свједочили о Косову и Метохији као о природном и неодвојивом дијелу српске земље...” Исто, у Уводном слову, констатују и аутори указујући на чињеницу да је на старим картама, укључујући и оне из доба османлијскога продора на Балкан, „недвосмислено и неспорно приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка”. Стога оправдано закључују: „...Ове су карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије.” Са своје стране, питам и питам се: кад би Арбанаси или Албанци – упркос свему наши суседи и суграђани, унесрећени једнако као и ми – имали у свом поседу макар једну једину карту из предклинтоновских и предтачијевских дана са назнаком да је реч о њиховој, а не српској територији, да ли би они такву карту или такав историјски податак прећуткивали, као што ми Срби чинимо са десетинама карата и хиљадама историјских докумената, или би о томе даноноћно телалили широм „земље турске и ђаурске и влашкијех седам краљевина”, широм света?   7. Сличан пропуст, у вези са одустајањем од изворног имена Косова и Метохије, начинили смо и у случају Војводине...   Апсолутно тачно! Броз и његови комунисти, виртуози у борби против свега што је српско, генијално су се досетили шта треба да ураде. У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског”; јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке” и шире у Србији 21. века). Шта је дакле ваљало учинити? Прво, требало је задржати и до апсурда проширити аутономију српске већине северно од Саве и Дунава унутар (боље рећи против) Србије, а назив области обесмислити. Просто као пасуљ: нема више Српске Војводине у границама Аустроугарске, али остаје Војводина (чија?) у границама Србије.   Термин Војводина или Војводство, као и термини Кнежевина или Књажество, Краљевина или Краљевство, Царевина или Царство, односно Империја) не значе ништа без ближе ознаке или одреднице која је и чија област коју тако називамо, а то важи и за разне емирате и султанате, па и за пропали калифат такозване Исламске Државе. Војводство може бити Монако, Лихтенштајн или пак административна јединица у Пољској, али никада безимено Војводство in absoluto. Краљевина може бити Велика Британија, Белгија или Саудијска Арабија, али никада безимена Краљевина in absolutо. Царевина може бити Јапан, али никада безимена Царевина in absoluto. Емирати могу бити Арапски Емирати, а никако безимени Емирати in absoluto. И тако даље...  Наизглед ситница, такорећи безначајна језичка зачкољица или заноктица, али није тако: резултат пропаганде и хистерије замало да није био стварање вештачке „војвођанерске” нације на уштрб Српства, по узору  на „црногорску”, „бошњачку” и друге сличне творевине. Већ је од неких Срба, на нашу жалост и срамоту, створена аутономашка, тачније сепаратистичка, србомрзачка дружина, срећом малобројна...   Слично је и са називом Санџак. Санџак, вилајет и слично турски су називи административних јединица бивше Отоманске Империје. Данашњи „Санџак” је у време османлијске власти уствари био Новопазарски (Јенипазарски) санџак, што ће рећи округ. Историјски, то је Рашка област. Напомињем да је краљ Никола црногорски део такозваног Санџака називао баш тако – рашка земља. Ако нам је то некаква утеха, сличних експеримената и процеса било је и другде у свету: Украјина (српски: Крајина), првобитна руска држава, поставши од центра периферија, изметнула се, захваљујући бољшевицима, а затим и постсовјетским „демократима”, миљеницима Запада, у антируску државу; некадашњи Руски Туркестан у Централној Азији еволуирао је у низ уситњених и завађених државица и парадржавица; настале су нове нације, попут Американаца и других...   8. Покушаји  косовске „владе“ да, као засебна држава, постане чланица УНЕСКО, привремено су спречени. У каквом је данас стању српско црквено благо на КиМ?   Оно што у међувремену није уништено сада је безбедно.   9. После неколико састанака Мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције о тумачењу улоге кардинала Степинца у Другом светском рату и његовој евентуалној канонизацији, становишта двеју  страна остала су неусаглашена. Али актуелни хрватски политичари и даље износе очекивања да ће Степинац бити проглашен свецем. Какав исход Ви очекујете, Ваше Преосвештенство?   Као што је познато, свака страна – наша, српска, православна, и она друга, хрватска, римокатоличка – остала је, током и после дијалога, на својим позицијама. Чињеница да се хрватски политичари толико уплићу у то питање и да се упињу да у Ватикану „лобирају” за канонизацију Степинца довољно говори о природи и намени читавог „пројекта Степинац”. Какав ће бити исход, то заиста не могу да знам. Али једно знам: данашњи папа другачије схвата Цркву него каптолска средина у Загребу или пак бискупска већина у Хрватској. Уосталом, и у Хрватској се чују многи трезвени и опомињући гласови. Видећемо!   Интервју дат г-ђи Јованки Симић     Извор: Српска Православна Црква
  4. Волим
    Рилски got a reaction from александар живаљев for a Странице, Владика Варненски Јован: Питање МПЦ мора да се разматра канонски   
    Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви.
    Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА.
    - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован.
    http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva
  5. Волим
    Рилски је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс   
    Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.
    Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.
    Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.
    На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.
    У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]





    Мошти св. Нектарија



    РАСУЂИВАЊЕ


    Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.
    Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.
    Зоран Ђуровић
    Рим, 13. 11. 2015
    [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil
    [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/
  6. Волим
    Рилски got a reaction from Manastir Bradaca for a Странице, Охридска Архиепископија – жртва злодчина из верске мржње   
    На отварању, поздравним говором су се обратили проф. Др Гордан Калајџиев – Претседник Хелсиншког комитеа за људска права у Р. Македонији, гђа Лоренс Оер – Амбасадорка Француске у Р. Македонији и Ивана Димитрова – претставник Децентрализоване сарадње између региона Доња Нормандија и Р. Македоније.
    На позив претставника Хелсиншког комитета за њудска права, а благословом Викара Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и Мјестобљуститеља струмичког г. Давида, учешће на овом скупу узео је јеромонах Иринеј из Православне Охридске Архиепископије.

    Учешће Православне Охридске Архиепископије заузело је место у делу програма предвиђеном за разговор са жртвама злочина на основу верска мржње.
    Јеромонах Иринеј је пренео искуства са погреба једног верника Православне Охридске Архиепископије,на кавадарачком гробљу, када је заједно са Његовим Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком, био нападнут од приватног обезбеђења, испраћеног од стране МПЦ. Притом, присутна полиција немо је посматрала напад, а нико од припадника МПЦ, није се јавно оградио од овог злочина, учињеног из мржње на верској основи. Лично сведочанство, поткрепљено извештајима, фотографијама и видео снимцима насиља и прогона, оставило је снажан утисак, а студенти из Француске су током разговора констатовали да иако и у њиховој земљи постоје различити верски спорови, државна власт није никада заузимала страну у њима, а још мање, да је икада употребила државне органе, полицију или судство, како би издејствовала насилно решавање верских спорова.
    Учесници школе, студенти из Р. Македоније и Француске, имали су могућност да се изблиза упознају са државним прогоном на верској основи, као и са насиљем које преживљавају претставници канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, а посебно њен Претстојатељ, Архиепископ охридски г.г. Јован.
    Извор: Охридска архиепископија
  7. Волим
    Рилски got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Охридска Архиепископија – жртва злодчина из верске мржње   
    На отварању, поздравним говором су се обратили проф. Др Гордан Калајџиев – Претседник Хелсиншког комитеа за људска права у Р. Македонији, гђа Лоренс Оер – Амбасадорка Француске у Р. Македонији и Ивана Димитрова – претставник Децентрализоване сарадње између региона Доња Нормандија и Р. Македоније.
    На позив претставника Хелсиншког комитета за њудска права, а благословом Викара Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и Мјестобљуститеља струмичког г. Давида, учешће на овом скупу узео је јеромонах Иринеј из Православне Охридске Архиепископије.

    Учешће Православне Охридске Архиепископије заузело је место у делу програма предвиђеном за разговор са жртвама злочина на основу верска мржње.
    Јеромонах Иринеј је пренео искуства са погреба једног верника Православне Охридске Архиепископије,на кавадарачком гробљу, када је заједно са Његовим Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком, био нападнут од приватног обезбеђења, испраћеног од стране МПЦ. Притом, присутна полиција немо је посматрала напад, а нико од припадника МПЦ, није се јавно оградио од овог злочина, учињеног из мржње на верској основи. Лично сведочанство, поткрепљено извештајима, фотографијама и видео снимцима насиља и прогона, оставило је снажан утисак, а студенти из Француске су током разговора констатовали да иако и у њиховој земљи постоје различити верски спорови, државна власт није никада заузимала страну у њима, а још мање, да је икада употребила државне органе, полицију или судство, како би издејствовала насилно решавање верских спорова.
    Учесници школе, студенти из Р. Македоније и Француске, имали су могућност да се изблиза упознају са државним прогоном на верској основи, као и са насиљем које преживљавају претставници канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, а посебно њен Претстојатељ, Архиепископ охридски г.г. Јован.
    Извор: Охридска архиепископија
  8. Волим
    Рилски got a reaction from Bistrik for a Странице, Охридска Архиепископија – жртва злодчина из верске мржње   
    На отварању, поздравним говором су се обратили проф. Др Гордан Калајџиев – Претседник Хелсиншког комитеа за људска права у Р. Македонији, гђа Лоренс Оер – Амбасадорка Француске у Р. Македонији и Ивана Димитрова – претставник Децентрализоване сарадње између региона Доња Нормандија и Р. Македоније.
    На позив претставника Хелсиншког комитета за њудска права, а благословом Викара Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и Мјестобљуститеља струмичког г. Давида, учешће на овом скупу узео је јеромонах Иринеј из Православне Охридске Архиепископије.

    Учешће Православне Охридске Архиепископије заузело је место у делу програма предвиђеном за разговор са жртвама злочина на основу верска мржње.
    Јеромонах Иринеј је пренео искуства са погреба једног верника Православне Охридске Архиепископије,на кавадарачком гробљу, када је заједно са Његовим Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком, био нападнут од приватног обезбеђења, испраћеног од стране МПЦ. Притом, присутна полиција немо је посматрала напад, а нико од припадника МПЦ, није се јавно оградио од овог злочина, учињеног из мржње на верској основи. Лично сведочанство, поткрепљено извештајима, фотографијама и видео снимцима насиља и прогона, оставило је снажан утисак, а студенти из Француске су током разговора констатовали да иако и у њиховој земљи постоје различити верски спорови, државна власт није никада заузимала страну у њима, а још мање, да је икада употребила државне органе, полицију или судство, како би издејствовала насилно решавање верских спорова.
    Учесници школе, студенти из Р. Македоније и Француске, имали су могућност да се изблиза упознају са државним прогоном на верској основи, као и са насиљем које преживљавају претставници канонске Цркве у Р. Македонији, Православне Охридске Архиепископије, а посебно њен Претстојатељ, Архиепископ охридски г.г. Јован.
    Извор: Охридска архиепископија
  9. Волим
    Рилски got a reaction from Презвитер Дарко Јелић for a Странице, 1700 годинa Миланскoг Едикта наспрам автокефалности једне заблуде   
    Канонско православље из Р. Македоније претстављаће Епископи, свештеници, монаси и припадници Православне Охридске Архиепископије. Прославиће се велики јубилеј од цивилизацијског значаја, да свако има право слободне верске припадности и њено слободно исповедање.
    Ова вест, која је прострујала светом, у нашој отаџбини једноставно бива прећутана. У нашој отаџбини такође, Архиепископу охридском г.г. Јовану и Православној Охридској Архиепископији није дозвољена верска припадност по сопственој савести. Шта више, услед својих верских опредељења, Архиепископ охридски г.г. Јован, по седми пут се налази у затвору, а осуђени су и други Епископи, монаси и верници!
    На свеправославни сабор у Нишу, нису позвани претставници расколничке МПЦ. Свима је већ добро позната Истина, да православни свет не прима расколничке епископе да саслужују на богослужењима. Нити игде могу да богослуже, нити им ико долази, нити пак, за некога има места у њиховој садашњој психологији гета. Још једном, изнова видимо неодрживост дезинформација, које расколничката МПЦ шири пред домаћом јавности, како она тобож, има спор само са Српском Православном Црквом. Недвосмислено је јасно да расколничку МПЦ, целокупни православни свет не види и не доживљава делом православне Цркве. Да је истина другачија и да је МПЦ део соборног православља, 6. октобра би се и она нашла заједно са свим помесним православним црквама! Овако, на нашу искрену и највећу жалост, остаће да животари у аутокефалији сопствене заблуде, као псевдокултурна група потпуно затвореног типа.
    Претстојатељи и високи претставници целокупног православног света, после Ниша, 7. октобра, окупиће се и у Подгорици. Веома је лако могло доћи до истог оваквог сабрања и у Скопљу, само да МПЦ није расколничка парасинагога и да није директан гонитељ Архиепископа охридског г.г. Јована и канонске православне Цркве у Р. Македонији.
    Но, и покрај свега, врата срца Архиепископа охридског г.г. Јована и свих припадника Православне Охридске Архиепископије, остају отворена за браћу, која још увек пребивају у расколу. Ипак, и на велику нашу жалост, таква отвореност, очигледно није и одлика расколничке МПЦ.
    Користимо прилику да још једном позовемо све људе добре воље, да узму учешће на прослави јубилеја у Нишу. Тако би уједно дошли и у прилику да изоштре критеријуме и виде, чега их све лишава расколничка МПЦ у сопственој земљи. То искуство, било би залог за сакупљање снаге за преумљење и повратак расколника соборности Цркве, па би тако у будућности слични свеправославни собори, могли бити организовани и у Р. Македонији. У супротном, уколико не желе заједно, таква литургијска сабрања у нашој отаџбини, кад-тад, биће организована само од стране Православне Охридске Архиепископије.
    http://www.poa-info.org/
    Превод: Поуке.орг тим
  10. Волим
    Рилски got a reaction from Rev. for a Странице, Архиепископ охридски Јован осуђен на три године затвора   
    Дуги низ година уназад, увелико је познат свима већ пословичан факт из међународних извештаја, где је македонско судство назначено једним од најпроблематичнијих сегмената нашег друштва, управо због корумпираности и подложности политичким утицајима. Овај политички монтиран судски процес, постао је доказом поменутих међународних извештаја о Р. Македонији. Овакви монтирани судски процеси потпуно показују да судови служе политичким обрачунима, чиме се изнова потврђује став о државном спонзорству и заштити монопола расколничке Македонске православне цркве те истовремено гажење верских слобода и прогона на верској основи Православне Охридске Архиепископије. Ова последња пресуда је седма затворска пресуда изречена Архиепископу Јовану, који је већ дуже време политички затвореник у Р. Македонији!
    Коначно, овом и оваквом пресудом и сама расколничка Македонска православна црква губи шансу за решавање проблема раскола у коме пребива, притом учвршћујући претставу о себи, распрострањену целим православним светом, као верској организацији-творевини једног прошлог система, која активно учествује у прогону канонске Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији!

    Што се тиче појединих медијских инсинуација, које су се појавиле данас, обавештавамо јавност да, само сујеверни или неупућени у веру, могу да разумеју условне реченице као некакву клетву! Православна Охридска Архиепископија никада ни на кога није бацала клетве, иако је таквих примера било у историји Цркве. Илустрације ради, навешћемо један такав пример:
    Свети Василије Острошки купује земљу за Цркву, а потом за њу бива неправедно оптужен, и исти тај посед му конфискује локални кнез. Када се свети Василије Осторшки пожалио Патријарху Максиму, Патријарх кнезу шаље писмо следеће садржине:
    „ ...и уколико неко од вас хришћана покуша да изврши одузимање те земље од манастира названог - Острог, таквоме рушитељу, Господ нека одузме и његов дом, и њега самог, и његове синове, и његову стоку и сво његово имање, Господ нека уништи изненада, и његов траг и корен да буде затрт за навек. Амин.“ Упућенима у верску проблематику је познат потоњи след догађаја!
    Када престану да функционишу правни, тада на снагу ступају духовни закони! Сви у Православној Охридској Архиепископији се моле, да поменути духовни закони не захвате никог, већ да превлада разум, за добробит свих грађана, за добро Р. Македоније.
    Поуке.орг тим
  11. Волим
    Рилски got a reaction from Sophrosyne for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  12. Волим
    Рилски got a reaction from Баба for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  13. Волим
    Рилски got a reaction from архитекта for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  14. Волим
    Рилски got a reaction from Висибаба for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  15. Волим
    Рилски got a reaction from mcvija for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  16. Волим
    Рилски got a reaction from Лидија Миленковић for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  17. Волим
    Рилски got a reaction from Milica Jakovljevic for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  18. Волим
    Рилски got a reaction from Ћириличар for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  19. Волим
    Рилски got a reaction from Срђан Ранђеловић for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  20. Волим
    Рилски got a reaction from Тихон for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  21. Волим
    Рилски got a reaction from Презвитер Дарко Јелић for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  22. Волим
    Рилски got a reaction from Александар Милојков for a Странице, Бивши талибан примио Православље у Хиландарској келији   
    Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори
    Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ"

    Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја.
    Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори:

    „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин.

    Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“

    Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“.
    Извор: Аgioritikovima.gr
    Превод: Поуке.орг тим
  23. Волим
    Рилски је реаговао/ла на Дејан за a Странице, Црква је ту да воли, а не да рачуна   
    Наш народ је толико много напаћен кроз историју и треба му показати велику љубав и разумевање
    У време СФРЈ, сматран је државним непријатељем који је сурово испитиван у иследничкој соби Народне милиције. Прокажен, као његов отац, морао је да доживи личну голготу, како би коначно, из Немачке, где је рођен, преко Грчке, стигао у Србију. Педесетдвогодишњи владика говори девет језика, шеф је Кабинета патријарха Иринеја, обавља важне послове у сферама црквене дипломатије. Животопис његовог преостештенства епископа ремезијанског Андреја атипичан је за једног од црквених великодостојника.
    Фото Д. Ћирков
    Једном сте рекли да сте толико чинили расељенима, болеснима и инвалидима током несрећних грађанских ратова деведесетих, јер сте доживели сличну судбину.
    Прича се дотиче мога оца, покојног протојереја Добривоја Ћилерџића, коме је владика Николај Велимировић, као дечаку, дао благослов да упише Призренску богословију. Али, ратни вихор је мога оца, после рада у Недићевој влади, где је био службеник који је паковао пакете и писма који су слати нашим несрећним Србима у нацистичким логорима у Немачкој и Пољској, довео у Немачку.
    Како је ваш отац упознао своју супругу, вашу мајку? Како је једна Немица одлучила да се уда за ратног заробљеника и српског богослова?
    Била је то љубав на први поглед. Моја мајка Марија Јована је из врло побожне римокатоличке породице. На неком мосту, у тренутку када су се мимоилазили, њој је пукла кеса у којој су били хлебови. Тада је млади Добривоје њој помогао да сакупи хлебове. Из љубави према мом оцу, моја мајка је научила српски језик и прешла у православље.
    Замонашио вас је садашњи епископ Иринеј бачки, потом сте отишли на Хиландар. Шта је оно што ће вам остати духовна порука са Свете Горе?
    Мој отац ме је заправо први послао у Свету Гору, да студирам теологију у Солуну, али пошто нисам знао грчки, договорио се са својим ратним другом, монахом на Хиландару, да одем тамо. Запазио ме на Хиландару јеромонах Атанасије Јевтић, који је рекао: „Потребно је да дођете у Београд.”
    Да ли су вас тадашње југословенске власти сматрале државним непријатељем?
    Био сам сумњив. Владика Атанасије је издејствовао, преко конзулата у Солуну, да добијем улазну визу у СФРЈ. То је била 1981. година. Дошао сам у Београд и провео неколико дана на испитивању у СУП-у.
    Били сте ислеђивани? Да ли су вас тукли?
    Инспектор је уперио аутоматску пушку у мене. Тамо су ме прозвали „црни Андрија”.
    Да ли је истина да је за вас тада интервенисао патријарх Герман?
    Да, тако сам добио боравак на годину дана, али без излазне визе. Али толико сам заволео Београд и наш народ који заиста треба волети, без обзира на то да ли иде или не иде у цркву.
    Мислите ли тако и данас? Мислите ли и на верне и на неверне?
    Апсолутно. Наш народ је толико пропатио кроз историју и треба му показати велику љубав, поштовање и разумевање.
    Да ли је то ваша Васкршња порука? Да ли је у тој љубави и према вернима и према невернима, суштинска улога СПЦ?
    Црква је ту да воли, а не да рачуна. Тако сам доживљавао СПЦ у време својих студија, када је наша Црква придобијала широке масе света. У то време су се догађале необичне ствари, попут пријема владика Амфилохија, Атанасија и Иринеја бачког у Удружење књижевника, у Француској 7.
    Сећате ли се ко је тада био присутан из тадашњег књижевног и дисидентског клуба који се порађао у Београду?
    Били су ту Миодраг Булатовић, Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Вук Драшковић... Одједном, наново сам се родио у Србији. Када сам 1986. године дипломирао на Теолошком факултету, ја сам се код свог духовног оца, владике Иринеја (бачког), упутио у манастир Дечани и постао монах. Годину дана сам потом провео на постдипломским студијама у Солуну, а онда прешао у Призренску богословију. Тадашњи владика, потоњи патријарх Павле ме је позвао да дођем на Косово. У Патријаршију сам премештен 1993. године, и постао секретар Светог Синода за међународне односе.
    С обзиром на ваше учешће у међуцрквеним дијалозима, како оцењујете односе СПЦ са Римокатоличком црквом, поготово у контексту прославе Миланског едикта у Нишу?
    Ти односи су врло добри. Дијалог између Католичке цркве и СПЦ почео је 1980. године у Фрејзингу код Минхена. Постоје већ 12 или 13 скупштинских седница где су записане протоколарне обавезе како ће се даље дијалог развијати. СПЦ разговара са представницима Католичке цркве на нивоу средњих струја. То значи да је разговор са десничарском струјом Католичке цркве немогућ, зато што се они још држе принципа да је Православна црква та која је „отпала” од Римокатоличке цркве, док либералне струје нису свесне суштинског значаја самога дијалога. То исто важи и за СПЦ у којој постоје мрачне струје, такозвани антиекуменисти, који сматрају да је дијалог са Католичком црквом издаја православља. У духу Христове заповести о љубави Црква поздравља тај дијалог. Ако би дијалог имао успеха и уродио плодовима међусобне сагласности, свакако би следећи кораци били преговори о уједињењу. Међутим, тај циљ је много далек, засад ми желимо дијалог.
    Како дипломатија СПЦ балансира између две тезе: с једне стране, СПЦ захтева да се, уочи евентуалног доласка папе у Србију, он одреди по питању злочина у НДХ над Србима, док са друге стране Ватикан, као моћна држава, не признаје Косово? Покушава ли СПЦ да пронађе прагматичан приступ том проблему?
    Представници Римокатоличке цркве су сами изјавили да су спремни да се испитује случај деловања усташа у име Римокатоличке цркве у Другом светском рату, односно самога Ватикана у односу на страдање Срба у НДХ. Није требало да се толико потенцира то питање, када су сами Римокатолици рекли да они желе да о томе разговарају. Треба имати у виду да су то људи који нису учествовали у Другом светском рату, већ људи рођени после рата.
    Александар Апостоловски
    Фh`1 Pли Душан у 21. веку.
    Милисављевић је до сада урадио и 800 реплика комада намештаја, углавном из Лувра и Версаја, и ту је све изведено тачно по књизи. Рукодеља, ипак, сваком комаду дода по нешто наше, мали српски мотив, византијски или барокни орнамент из завичајних крајева. Ремек-дело у тој области је реплика писаћег стола Луја15. једна од укупно три које су икад направљене ван Париза (оригинал је израђен у Версају 1760 године). Милисављевићева реплика је мало појачана, наглашенија и са три стране осликана руком Михаила Ђоковића Тикала. Сто је процењен на 200.000 евра, али се неће наћи у комерцијалним водама већ остаје у Милисављевићевој задужбини, где протомајстор чува најбоље примерке.
    На размеђу векова, 2000. године, имао је понуду да постане партнер италијанске компаније која држи 1.300 продавница намештаја на планети. Требало је он да прави столице, а они да склапају, лепе и дорађују. Али, Србин је захтевао да на свакој буде његов знак на коме пише „Галерија лепих уметности ’Свети Никола’, Душан Милисављевић”, а на крају крстић и знак „р” (робна марка).
    – Рекли су ми: „Ви сте много мали да бисмо ваш знак ставили”. Одговорио сам: „Ја јесам мали, али нисам смешан. Да ли сте некад урадили салон Марије Антоанете? Ја јесам.” Тако је посао пропао, иако су за столицу коју ја продајем по 3.500 они могли да узму 17.000 евра.
    На изложби својих радова у Чачку, недавно, приказао је четири нова огледала, отварајући серију зрцала којој се сад не види крај. Свако будуће биће посвећено другој знаменитој Српкињи, а прве четири јесу Ана (монахиња Анастасија, мајка Светог Саве), затим прва српска краљица Ана (Дандало), царица Јелена и кнегиња Милица. И свако ће, као и ова, осликати други српски сликар, по Душановом позиву.
    Гвозден Оташевић
    Политика
  24. Волим
    Рилски got a reaction from Zoran Pavic for a Странице, Делегација Расколничке ''мпц'' на опелу Патријарху Бугарском Максиму   
    Потпуно идентична ствар се од истих персона десила и пре неколико година у Београду,на опелу Блаженопочившег Патријарха Павла.
    Да су македонски расколници били потпуно ненајављени у Софији и ван сваког протокола, показује и начин на који су се Бугарски медији изарзили о тој такозваној делегацији, подвлачећи да се ради о ''цркви'' коју Бугарска не признаје, а самог расколничког архиепископа Стефана (коме је друштво правио и расколнички митрополит Петар) назвали су Архимандритом.. ево и дела текста о томе..
    ''Един от първите, които прекрачиха прага на храма, бе архимандрит Стефан, който е представител на Македонската православна църква, която България не признава.
    http://btvnews.bg/bu...a-patriarh.html
    Извор превода: православни форум Живе Речи Утехе
×
×
  • Креирај ново...