Jump to content

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    9825
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на ana čarnojević у Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu   
    Ovog čoveka zaokuplja zid ćutnje. Mnogi koji su učestvovali u Holokaustu nikada o tome nisu govorili. „Podsvesno su ovu neobrađenu krivicu i sram preneli i na sledeću generaciju. Činjenica da desničarske parole i antisemitizam opet bujaju u Nemačkoj može biti posledica ovakvog ponašanja“, smatra Pogani-Vnent.
    Moj deda, nacista – mračne porodične tajne u Nemačkoj
    Nemačka se smatra primerom kako se suočiti sa neslavnom prošlošću. Ali jedno je ono što se uči u školi i priča u javnosti, a drugo su porodične tajne. Tako mračne da se o njima nikada ne progovara. Tabu traje do danas.
    Gabrijele Palm-Funke se još dobro seća trenutka kada je pre dvanaest godina počela da istražuje porodičnu prošlost. Sa sinom i majkom je obišla majčino rodno mesto u Šleziji, u današnjoj Poljskoj. Za večerom su sedeli za stolom i pričali o prošlim vremenima, o Gabrijelinom pokojnom dedi. I odjednom je majka rekla: „Te ljude sa žutom zvezdom nikad neću zaboraviti.“
    Palm-Funke je u tom trenutku doživela šok ali to nije pokazivala. Iste večeri je saznala da je njen deda bio čuvar u koncentracionom logoru Tšebinja nedaleko od Aušvica. Kao šestogodišnjakinja je Gabrijelina majka posetila ovo mesto i seća se logoraša sa žutom Davidovom zvezdom na rukavu.
    Nakon povratka u Nemačku je teološkinja Palm-Funke počela da istražuje po datotekama sve dok u jednoj knjizi nije pronašla svedočenje jednog preživelog logoraša koji je njenog dedu zbog brutalnosti nazvao „životinjom“.
    „U tom trenutku mi je gotovo pozlilo“, priča Palm-Funke. Obuzeo ju je beskrajan osećaj ljutnje i srama. I pre svega pitanje: zašto niko u porodici nije govorio o dedi koji nikad nije bio kažnjen iako je ubio jednog 17-godišnjaka.
    No to nije izuzetak. Procenjuje se da je za vreme nacionalsocijalizma između 200 i 250 hiljada stanovnika Nemačke i Austrije kao i mnogi Folksdojčeri iz cele Evrope učestvovalo u ratnim zločinima. Tek je mali deo osuđen nakon rata.
    Kad je u pitanju odnos prema razdoblju između 1933. i 1945. Nemačka se međunarodno uzima kao primer nekim drugim zemljama koje se teško nose sa istorijskom istinom. U Nemačkoj postoji veliki broj spomenika i spomen-ploča. U školama se uči o nacionalsocijalizmu. Ali uprkos tome je tema u porodičnim krugovima ostala tabu – do dan danas.
    Lojalnost prema porodici

    Lena Dite Nisen (32) od svoje 14 godine zna da je u njenoj porodici bilo zločinaca. U svom stanu u Kelnu nam pokazuje fotografije svoje prabake Nane Konti, predsednice strukovnog udruženja babica za vreme Trećeg Rajha.
    Ta žena je odgovorna za sistematsko ubijanje novorođenčadi s invaliditetom. Tu su i slike ujaka njenog oca Lea Kontija koji je kao šef zdravstvene uprave učestvovao u eksperimentima na ljudima.
    Ove jeseni će Nisen sećanja svoje prabake obraditi kroz umetničko delo. Snimci koji je prikazuju kao brižnu majku i istovremeno ubeđenu nacistkinju. Lena Dite se intenzivno pozabavila prošlošću porodice otkako su desničarsi populisti u Nemačkoj ponovo počeli da ostvaruju dobre rezultate na izborima.
    „Upravo sada je važno govoriti o zločincima u sopstvenoj porodici mada ponekad postoji unutrašnji otpor“, kaže Nisen. A taj otpor povezuje sa odanošću porodici. „Ne želite da budete neko ko baca ljagu na porodicu.“
    Već nekoliko meseci kelnska umetnica je deo grupe koju sačinjavaju članovi porodica počinilaca i žrtava iz. Peter Pogani-Vnent pripada ovim potonjim. Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, preživeli su Holokaust, ali njegovi deda i baka nisu. U njegovoj psihoterapeutskoj ordinaciji u Kelnu na zidu stoji njihova slika.
    Ovog čoveka zaokuplja zid ćutnje. Mnogi koji su učestvovali u Holokaustu nikada o tome nisu govorili. „Podsvesno su ovu neobrađenu krivicu i sram preneli i na sledeću generaciju. Činjenica da desničarske parole i antisemitizam opet bujaju u Nemačkoj može biti posledica ovakvog ponašanja“, smatra Pogani-Vnent.
  2. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from obi-wan in ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви   
    А  В  Г  У  С  Т

    Направљене су договорене измене ! Срећно вам читање!
  3. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Рисбо in Magistar teologije - konobar u plažnom baru   
    Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.
     Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, samoinicijalno organizujući besplatne radionice veronauke širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

     
     Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.
     
    Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.
     
    Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

     
    - Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.
    Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:
    - Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 
    Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

     
    - Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.
    Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.
    Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

     
    Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.
                               Jovana Ristić
    link
  4. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Стаљиново унуче in Magistar teologije - konobar u plažnom baru   
    Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.
     Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, samoinicijalno organizujući besplatne radionice veronauke širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

     
     Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.
     
    Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.
     
    Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

     
    - Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.
    Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:
    - Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 
    Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

     
    - Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.
    Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.
    Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

     
    Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.
                               Jovana Ristić
    link
  5. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Благовесник in Magistar teologije - konobar u plažnom baru   
    Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.
     Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, samoinicijalno organizujući besplatne radionice veronauke širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

     
     Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.
     
    Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.
     
    Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

     
    - Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.
    Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:
    - Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 
    Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

     
    - Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.
    Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.
    Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

     
    Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.
                               Jovana Ristić
    link
  6. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Kafanski amater in Magistar teologije - konobar u plažnom baru   
    Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.
     Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, samoinicijalno organizujući besplatne radionice veronauke širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

     
     Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.
     
    Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.
     
    Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

     
    - Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.
    Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:
    - Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 
    Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

     
    - Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.
    Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.
    Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

     
    Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.
                               Jovana Ristić
    link
  7. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Bokisd in Magistar teologije - konobar u plažnom baru   
    Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.
     Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, samoinicijalno organizujući besplatne radionice veronauke širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

     
     Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.
     
    Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.
     
    Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

     
    - Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.
    Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:
    - Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 
    Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

     
    - Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.
    Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.
    Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

     
    Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.
                               Jovana Ristić
    link
  8. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Trifke in Magistar teologije - konobar u plažnom baru   
    Ovo nije klasična priča o mladiću, koji trbuhom za kruhom konabariše, zato što nije uspeo da pronađe posao u struci. Naprotiv, ovo je priča o mladiću koji voli život, odrastao je u izobilju, a iz čiste ljubavi, opredelio se za potpuno drugačiji, nesvakidašnji životni put, za mnoge potpuno neshvatljiv.
     Dvadesetosmogodišnji Jovica Vukasović, magistar teologije, dok sprema ispite na doktorskim studijima na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, tokom letnje sezone radi kao konobar u plažnom baru u rodnom Morinju. U  otadžbinu se vratio kako bi pomogao mališanima, kako kaže, u ovom turbulentnom periodu u Crnoj Gori, samoinicijalno organizujući besplatne radionice veronauke širom Bokokotorskog zaliva, budući da je to jedini način da se tamošnja deca upoznaju sa pravoslavnom verom, jer veronauka kao predmet, ne postoji u obrazovnom sistemu Crne Gore.

     
     Deca širom zaliva čula su za veroučitelja Jovicu iz Morinja, sa kojim mogu da podele svoje probleme, dobiju savet  i  saznaju sve ono što ih redovna škola ne uči. Novcem koji zaradi tokom leta, Jovica omogućuje kvalitetnije uslove za učenje, organizuje besplatne izlete, pa đaci obilaze pravoslavne crkve i manastire. On kupuje literaturu, bojanke i slatkiše, ne bi li predanja učinio što zanimljivijim polaznicima svih uzrasta.
     
    Ono na čemu na svojim časovima potencira je stanovište da su kod Boga svi jednaki, da ljude ne treba deliti u odnosu na materijalni položaj, stepen obrazovanja ili nacionalnost. Boka Kotorska je multietnička sredina, i samo onaj ko poštuje tuđe, ume na pravi način da voli svoje.
     
    Za svoj letnji konobarski posao, kaže da je častan  i pošten, a da se nijednog posla ne treba stideti ukoliko je takav. Ovaj mladić dobitnik je i prestižne stipendije Grčke pravoslavne crkve Svetog Sinoda u Atini. Tečno govori pet jezika, recituje francuske šansone, a za sebe u šali kaže da je najbolji konobar među teolozima i obratno. Već tri sezone polazi mu za rukom da spoji nespojivo, a koliko mogu da primetim, omiljen je među kolegama iz plažnog bara.

     
    - Gosti kafića se uglavnom začude, kada čuju moj životni put, jer ne mogu da povežu teologiju sa ugostiteljskim poslom ove vrste, ali ja ne gledam to na taj način. Ovde vežbam smirenost i iz više uglova upoznajem i učim da razumem ljude i njihove postupke – otkriva Jovica za portal Krug.
    Posao konobara, naglašava, radi zato što mu prija rad, a ne zato što je materijalno primoran na to, i dodaje:
    - Volim da pričam, da se šalim, družim, putujem i da se osećam korisnim članom društva. Ovde sam okružen dobrim, vrednim ljudima, a sebe smatram običnim mladićem iz naroda, koji se opredelio da proučava veru i da živi u skladu sa crkvenim kanonima. Kada prođe sezona, posvetim se onome za šta sam se školovao i srećan sam što sam, na neki način, uspeo da spojim svoje  dve najveće ljubavi – crkvu i more, jer gde god da sam otišao, osećao sam nostalgiju i želju da se vratim, a baviti se teologijom, u akademskom smislu, u Crnoj Gori, danas, kao što znamo, nije najzahvalnija opcija -- priznaje Vukasović. 
    Kada je, još kao dete počeo da se interesuje za veru i crkvu, sredinom devedesetih godina, veronauka je bila potpuna nepoznanica u Crnoj Gori, možda još veća nego što je sada. Ipak, svake nedelje, zajedno sa dedom, odlazio je u seosku crkvu i na taj način „upijao” znanje o veri. Upravo zbog te neubičajene ljubavi, u maloj sredini kao što je Boka, često je smatran čudakom i bio predmet zluradih komentara vršnjaka. Od njega se, kao i od većine zemljaka, očekivalo da postane pomorac i tako nastavi porodičnu tradiciju. Svoju ljubav prema crkvi, u najranijem periodu odrastanja, priznaje, često je krio.

     
    - Dok su se druga deca igrala pištoljima, mačevima, ja sam zajedno sa dedom stolarom, u kućnoj radionici pravio crkve. To je bilo devedesetih godina, kada ovde ljudi generalno nisu odlazili u crkvu. Kada je dete zainteresovano za nešto što nije svakidašnje, i roditeljima je čudno. Ipak, verovali su da će dolaskom adolescentske faze, ta ljubav utihnuti – priseća se naš sagovornik.
    Baš u tom adolescentskom periodu, zajedno sa porodicom, Jovica se seli  u Novi Sad. Roditelji su se nadali da će veliki grad da ga promeni, da će od njega da napravi buntovnika, mangupa. Međutim, to se nije desilo. U gimnaziji dobija veronauku, koja je samo podstakla njegovu želju da upiše Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, koji je završio u roku, sa prosekom 9.3. Nakon osnovnih studija, završava magistraturu, posle koje upisuje doktorske studije i ubrzo rešava da se vrati u Boku, kako bi mladim naraštajima u svojoj domovini, pružio šansu da se religijski opismene.
    Većinu velikih životnih želja Jovica je sa svojih 28 godina već ostvario. Ipak, priznaje, ostala je ona najveća – želja da pronađe srodnu dušu sa kojom će da osnuje porodicu, deli i dobro i zlo.

     
    Znam da junak ove priče sigurno zna da dobri i hrabri uvek postižu svoje ciljeve zato što se za njih bore istrajno i časno. Mi na njegovom primeru vidimo koliko su gobri ljudi sreća na svetu čija nas dobra strana uči da ke biti dobar – plemenito, ali učiti druge da budu dobri - još je plemenitije.
                               Jovana Ristić
    link
  9. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на Денис у Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију   
    И ја се захваљујем на путовању и на Кани галилејској. Хвала Богу за све!
    Поздрав свима. Нека вам Бог да свако добро.
     
  10. Радостан
    Драгана Милошевић got a reaction from mésange in Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију   
    Још лепше да нам се ово двоје јави.
  11. Оплаках :))
    Драгана Милошевић got a reaction from Kafanski amater in Strašno znamenje ili?   
    E,robijo!
  12. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from александар живаљев in Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију   
    Још лепше да нам се ово двоје јави.
  13. Волим
  14. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from JESSY in Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију   
    Још лепше да нам се ово двоје јави.
  15. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на Ćiriličar у Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију   
    Препоручио сам једној сестри у Христу, пре пар година, да иде на ЖРУ да потражи мужа (иако  тада нисам учествовао на форуму, нисам чак ни читао ништа, тек понекад, ретко погледао вести, а нисам ни тражио супругу јер сам ожењен). Упозорио сам је да мало припази јер ту има доста теолога, а они су ти чудна сорта , такође да се не саблазни ако буде читала неке коментаре - али да је то ипак "со српског народа").
    Послушала је и...њих двоје су се упознали (срећа он није теолог ), почели да се виђају уживо - сада су у браку скоро ће година. Не верујем да ће да вам се јаве, али ето да вас ја похвалим. Живе у једном већем српском граду који није Београд. Иначе да кажем, много су далеко једно од другога били...али баш много, са краја на крај српских земаља.
    На парохијском нивоу, по црквеним медијима хитно треба да се почне организовано помагати младима да се сродне душе упознавају ради брака.
  16. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на Богољуб 1 у Теологија - да ли има сврхе?   
    Ма.. не брини ништа. Нема никакве увреде ни замерке. Нисам сентименталац,. Ако нешто и каже човек, Богу хвала, треба промислити, уважавати добронамерну критику и супер.
    А чуј... видео сам ја и лепо и твоју шалу, кратку и сажету. Можда ти као теолог можеш себе приуштити то као колега према колегама. Ко ће сада из моје позиције објаснити неке аспекте уклапања у нову средину, што за мене форум јест био у многочему. А можда сам морао и "двоструко" више да пазим на неке ствари, да не саблазним и не повредим никога.
    А у неким стварима покушавам да се прилагодим, да видим из перспективе другога јер видим да ми тога увек фали. 
    Форум је брз. И ако комуникација иде са два или три човека, а свака има неку своју емоцију према сваком том контексту, не може човек ни функциониcати одмах на команду, ово угаси, ово не учитај, ово не пренеси у разговор с трећим... Неко мало притисне, неко попушта, неко разговара као у 4 ока на кафи, опуштено и сл. А у један мах ти све то буде на екрaну и у глави.  
    Мало било незгодно, пазио да не газим некога по прстима, да не претерам, а онда се тако оде и у супротном смеру. Ем гордост и друге бољетице. 
    Што велиш за  одвајање човека од некога поступка... грешник - грех. У расту до мере пунине Христове то и јест једна од главних задаћа. А у примени теоријe, увек негде мој брод пушта по том питању... ту нема шта да се улепшава. Расуђивање... гордост...
    Jедна од димензија доживљаја форума за мене је била и лепота личности и карактера другога човека, онолико колико сам успевао да доживим. Могао бих списак написати форумаша чије коментаре сам читао (нечију шутњу) или с којима сам комуницирао до сад. Или да приметим да некога нема неко време па га видиш, да је на другом крају света (у Америци итд.). И баш сам уживао у тој лепоти карактера и личности и у њиховој разноврсности. Без обзира је ли то неко православан, у Србији или свету, или инославан... негде у Чешкој или Хрватској.
    Како не читамо само ти и ја тему, а одвлачимо овако од теме, па сам и зато мало кратио. Ионако мислим да немам чиме сада нешто допринети диксусији. Да стојим пред екраном некоме ко гледа филм, мислим... и не ометати је онда допринос за развој мисли о теологији. А право да ти велим и време пролети пребрзо...
  17. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Kafanski amater in Теологија - да ли има сврхе?   
    Верујем у историју, али не у историчаре....
  18. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Bokisd in Теологија - да ли има сврхе?   
    Верујем у историју, али не у историчаре....
  19. Радостан
    Драгана Милошевић got a reaction from Istopljeni kamen in Koji sladoled "najbolje obožavate"...? :)))   
    Кватро породични...
    ванила и јагода
  20. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на Istopljeni kamen у Koji sladoled "najbolje obožavate"...? :)))   
    ма ја морам...моји су захтевни...све хоће да испробају..недавно сам морала да им печем крофне на великој врућини наравно уз климу...са домаћим џемом од кајсија..и биле су мекане као душа...увек некоме падне на памет нешто да једе...па су нам стигли неки гости из далека жељни домаће кухиње и онда ето....кувам...печем...
     
    ма није то тешко поготово сад на јутјубу све има објашњено само мало воље
     
     
  21. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Smotana in Теологија - да ли има сврхе?   
    Има сврхе...
    Кад теолог прича једноставно и разумљиво; кад аргументима разбија заблуде: кад нас научи да се чешће причешћујемо...
     
    Зашто смо на форуму? Живе речи утехе у пуном смислу, небројено пута сам баш овде налазила разумевање, олакшање...
  22. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Богољуб 1 in Теологија - да ли има сврхе?   
    Има сврхе...
    Кад теолог прича једноставно и разумљиво; кад аргументима разбија заблуде: кад нас научи да се чешће причешћујемо...
     
    Зашто смо на форуму? Живе речи утехе у пуном смислу, небројено пута сам баш овде налазила разумевање, олакшање...
  23. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Стаљиново унуче in Теологија - да ли има сврхе?   
    Има сврхе...
    Кад теолог прича једноставно и разумљиво; кад аргументима разбија заблуде: кад нас научи да се чешће причешћујемо...
     
    Зашто смо на форуму? Живе речи утехе у пуном смислу, небројено пута сам баш овде налазила разумевање, олакшање...
  24. Свиђа ми се
    Драгана Милошевић got a reaction from Дуња in Слике форумаша   
    брат, ујна, ја, мама, ујка...
    изненађење из Црне Горе
  25. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Жика in Теологија - да ли има сврхе?   
    Има сврхе...
    Кад теолог прича једноставно и разумљиво; кад аргументима разбија заблуде: кад нас научи да се чешће причешћујемо...
     
    Зашто смо на форуму? Живе речи утехе у пуном смислу, небројено пута сам баш овде налазила разумевање, олакшање...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...