Jump to content

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    9824
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    4

Репутација активности

  1. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Aleksandra_A for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  2. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Aleksandra_A for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  3. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на ............. за Наслов блога, Списак грехова   
    У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце,  пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о својим греховима причамо. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако:
    „Кајеш ли се?''
    „Кајем се.“
    Епитрахиљ на главу и  разрешна молитва.
    Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији.
    Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабости и грехове, те да их пред духовником исповедимо.
    „Запишите ако је потребно, да не бисте нешто заборавили.”
    Тако је и било. Свако је имао свој списак и преслишавао се пред одлазак у богомољу. Поједини су своју листу научили напамет. Други су написали пар редова, а трећи дволисницу А4 свеске. Одлазили бисмо на спрат дрхтећи, као да идемо на операцију, или пред страшни суд, а враћали би се са осмејком на лицу:
    „Ма, ништа страшно.”
    Друге године школовања некима од нас је засметао овакав начин спремања за исповест.
    „Понећу списак, па ћу штиклирати, како за који грех добијем опроштај.”,  велим ја. Седим заваљен, наслоњен на зид, а ноге уморне од дугог богослужења испружио сам преко три спојене столице. Напољу киша, време тмурно, нас неколико седимо у учионици осветљеној само пламеном кандила које мирно тиња изнад табле.
    „Пал'те то свијетло, пишем списак, оћорави' скроз! ”, виче Боске из задње клупе и напреже поглед у папир.
    „Не пали ништа, спавам... ”, Дака се једва чује, заронио је главу у руке наслоњене на сто.
    „Не палимо, лепо је. ”, слажем се ја.
    „'Ајд, помаж'те, шта да ставим на списак!? ”,  клацка се Боске на столици. Ја му спремно помажем:
     
    „Јеси ли ставио: Напио се к'о стока!?''
    „'Есам. Види."   "А шта ти је ово - комшиница Јасмина, шта то значи?"   "Т-то је... О'ш ме ти сад исповједати?", нађе се Боске увређен. Пар тренутака касније, он опет запомаже: 'Ајд ми, Марко, дај да нешта препишем од тебе, имам само четири ставке, срамота.''
    „Што, срамота?''
    „Испашћу прелесник, као да се не сматрам грешним! Ђе ћу пред исповедника са четири ставке... Кол'ко ти, Лало, имаш?''
    „Па... Немам ни ја пуно!'' , поспан је и Лала, игра игрицу на мобилном телефону. Нокиа 33.10, буржуј. „Петнаестак! Али сетићу се још...''
    „Ма шта мало... Е, видиш!“, кликће Боске хемијском. „Ти си свет чо'ек, ти се сматраш грешником! 'Ајд ми дај да препишем!“
    „О, па не иде то тако!“
    „Пих, каки си! Е тачно ми сад дође да нешто сагријешим, па да имам шта причати са чо'еком!“
    „Мени је смешно што ми уопште правимо списак.“, кажем ја Боскету. „Као да смо запослени у фирми и сад доносимо листу ствари које смо погрешно урадили. Губи се искреност у свему томе. Чисто сумњам да је блудни син кренуо ка оцу са свешчицом у џепу, у којој је исписао шта је све сагрешио. Не, просто је рекао: сагреших теби и небу, и нисам достојан назвати се сином твојим! Битан је осећај кајања, жеља за променом, свест да си грешан!“
    „А чему онда исповест?“, подиже Лала обрве. „Треба да покажеш да си свестан својих грехова! Најбоље тако што ћеш их именовати!“
    „Па ти и не можеш именовати све своје грехове, све и да хоћеш! Испаде да си се задужио код Бога и сад имате инвентар!”
    „О томе се ради.“, уздиже и Дака уморну главу.  „Посматрамо грехове као наше преступе,  а не као окретање леђа Богу и најближима. Некад ми се чини да више искрености и труда уложим  кад треба да кажем другару  Извини, погрешио сам.  Кад пред њим заиста доживим своју реч или поступак као промашај, као нешто јадно, трагично и отужно. Кад чак и замрзим себе због оног шта сам другоме учинио. Е то је покајање, брајко мој. Онда не мораш пред пријатељем рецитовати због чега се извињаваш, ако то чиниш искрено. Кажеш: Опрости, погрешио сам. И хоћеш, брате мили, у црну земљу да пропаднеш колико ти је криво. И заиста желиш да то исправиш и грешку не поновиш. Тако би требали да прилазимо и Богу.“
    Замислили смо се над овим речима.
    Тишину прекиде прекорни Боскетов глас:
    „Ма шта баљезгаш ти, Дарко, кад си се ти икоме извинио!? Ниђе везе твоја прича!“
    „ Ти знаш, међеде босански!?“, виче  Дака.
    „Не причаш с пола разреда, а тобож се љубите и праштате, сад, пред почетак поста! Ја се све страшио да ће ти неко у томе ухо одгристи!“, виче Боске.
    „Није да ја не причам с пола разреда, већ пола разреда неће да прича са мном!“
    „Па кад се са свима свадиш! А овде дробиш о пријатељству! Ти би треб'о у политичаре, лажеш за медаљу!“
    „Идем у попове, исто ти је то!“, шали се Дака.
    „ 'Ајде, смирите се.“, смејем се. Боске и Дака су имали чудан однос: обојица су имали такву нарав да би стално говорили оно што мисле и увек би рекли човеку истину у лице. Дака, иако самотњак, имао је свој начин да се према другоме покаже као велики пријатељ. Боске, као и сваки Србин из Босне, или је волео људе, или их није волео. Није могло између.  Због различитог менталитета, сфера интересовања и другачијег начина размишљања, они се нису никад активно дружили нити се пријатељима називали, али сам стекао утисак да су један другог дубоко поштовали и у ствари били пријатељи. Иако тога нису ни били свесни.
    „Ја, Дака, хоћу у црну земљу да пропаднем сваки други пут кад уђем у цркву! Што сам све Богу скривио, чудо је да ме муњом не опржи!“ , вели Боске.
    „О томе ти причам.“, потврђује Дака.
    „А пропашћу у црну земљу и кад станем пред исповедника и за петнаес' секунди завршим исповијест!”
    „Ако се искрено кајеш, довољно је и пет секунди!“, велим  ја.  „Квалитет исповести се не мери количином речи које употребиш! Више се мери плачом који ти испуњава срце.“
    Размишља Боске.
    „Значи, треба да плачем? Шта још, Маркиша, па да ми исповест буде... Баш оно, у фулу!?“, смеје се Боске и помера стиснуту песницу од себе на оно  у фулу.
    „Треба да читаш гомилу акатиста иако не разумеш о чему се ту ради.“, вели Дака.
    Тајац. Лала гледа Даку испод обрва:
    „Јел' ти то нешто на мој рачун, Дарко?“
    „Ја тебе, Лало, помен'о нисам.“
    „Јутрос си ме питао зашто читам молитве пред Причешће ако идем на Литургију где се молимо баш за то.“
    „Некад и спортисти узимају стереоиде да постигну бољи резултате.“, зачикава Дака.
    „Не можеш... Боже, Дарко, не можеш молитве Богу упоређивати са дрогама!“
    „ По мом мишљењу, на Литургији се молиш за све што ти је потребно. Кад се молиш лично, а то нек буде твој лични разговор са Богом. Причај, брате, својим речима, од свог срца! То је молитва, да видиш како је тешко! А не, читаш шта је тамо неки монах писао, он се моли од свог срца, за оно шта њему треба.“
    „Значи, нема Оче наш?“
    „Немој сад и ти да мешаш бабе и жабе.“
     „По теби, значи, не би требало да постоји молитвено правило? Нити навика да се моли Богу?“
    „По мени, Лало, човек треба редовно да се моли Богу, али да му то никад не постане навика. Јер ће молитва постати хладна, као и свака навика. Дакле, радије бих да немам навику, већ да се молим Богу често, кад ми срце крене горити, да Му се обраћам и да Га тражим. Да  мој однос са Богом нема постављено правило, нити је он ствар навике. Он је спонтан и никад исти. Али ја сам такав, нису сви такви. Ти, ето, волиш досаду и смарање.“
    „ Добро, хајде ми онда објаси ово.“, брани Лала и даље свој став. „Толико наглашаваш спонтаност... Онда  испаде да, ако ти тренутно у свом срцу немаш жељу за великопосним расположењем, Црква намеће сва ова богослужења.“
    „То је друга ствар, Лало.“, велим ја . „Било би себично руководити се само својим срцем, где би онда била заједница? Где би била Црква? Богослужења Заједнице усмеравају срце, приводе ка покајању, да би се спонтаност јавила... Али битно је да се јавља у Заједници. Не постоји нешто што је себична духовност.“
    „А ти то на неки начин радиш!“, упире Дака прст у Лалу и намерно провоцира. „Ти си узео на себе задатак да будеш побожнији од осталих, теби није довољна служба у Цркви, не! Нема довољно благодати за тебе на Литургији, па је тражиш сричући туђе молитве! Допингујеш се благодаћу! Да би се ти и само ти спасио, нећеш ти да се спасаваш са нама, гољама!“
    „Не лупај!“, Лала није насео. „Можда моје срце спонтано жели да се Богу моли још усрдније и више, можда и док читам молитве који су други написали, те исте доживљавам као своје, као да ја са Богом разговарам!“
    Замислили смо се.
    Дака се насмеја:
    „Јесте ли провалили да је ово управо теологија? Сва ова дискусија? Свако има своје мишљење, свако на свој начин схвата исповест, живот, молитву, Бога?”
    „То нас и чини хришћанима и теолозима“, размишљам ја на глас. „Покушавамо да пронађемо смисао. Кад бисмо прихватили без размишљања, или без искреног доживљавања све оно што нам други кажу, или што прочитамо... Били бисмо странице које други исписују. Овако... Сами градимо свој однос према стварности, ближњима и Богу.“
    Тишина.
    Боске дрекну:
    „'Ајде,  каж'те ми сад који грех да турим на листу!?“
     

  4. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from ИгорМ for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  5. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на Stavra 1989 за Наслов блога, Ниси постио средом (песмица)   
    Можда си милостив,
    храниш све редом,
    дајеш леб сиротом
    и помажеш бедном,
    ал' кад Путир се засјаји
    то ти је свеједно,
    немој да му приђеш –
    ниси постио средом!
     
     
     
    Можда проводиш сате
    у причи са тужним,
    слушаш туђе јаде,
    ослобађаш сужње;
    ал' кад Христос призове,
    ти си изузетак,
    све пада у воду,
    ниси постио у петак.
     
     
    Ниси јео сардине,
    паприке, ил' гљиве,
    ждрао си сланине,
    ракију од шљиве.
    Враћа ти се подвиг
    натраг, на почетак,
    зато што си так'о
    жену у петак.
     
     
    Молио за болесног,
    учинио јадном,
    опростио обесном,
    даривао крадом,
    џаба сав твој труд,
    заборави све редом,
    Христос није луд –
    ниси постио средом.
     
     
    Ниси постио средом,
    то није у реду,
    доватио жену,
    па добили бебу;
    ако кмечи ноћу,
    не кукај на беду,
    плаче само јер
    ниси постио у среду.
     
     
    Кад Судњи дан сване,
    кад анђели засвире,
    ја памтим све дане
    кад јео сам кромпире;
    знам да је моја
     пречица до раја,
    у заповедне дане
     нисам јео јаја.
     
     
    А ти ћеш с леве стране
    бројати кобаје,
    бљувати саламе
    што ждрао си, јаране;
    на нос ће ти изаћи
    прасићи и сарме,
    гушићеш се месом,
    крофном твоје нане.
     
     
    На крају све се своди
    на кромпире ил' ћевапе,
    да л' живиш за подвиг
    ил' ситне севапе,
    да л' постиш на води,
    да л' читаш препарате
    на налепници кекса,
    средом нема секса.
     
     
    Проклет да је
    комшија Стевко
    кад ми је у кафу
    турио и млеко,
    а среда је била,
    он ми није рек'о,
    омрсих се средом,
    име нек му клето.
     
     
    Проклет да је
    продужен еспресо,
    и чварци, мусаке
    и остало месо.
    Када умрем
    нека пише на мермеру белом:
    «Душу дао Богу,
    среди дао тело».
     
     
    ЈО!

  6. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на Blaža Željko за Наслов блога, "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?   
    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen?
    Komentar:
    Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  7. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Suzana Sebez for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  8. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Блок 70   
    Још једна песма је умрла незаписана
    можда за неког, можда ни за ког,
    што говори о крајњем буђењу и сну бездана,
    о несрећи магновења пустог окола мог.
    Зар не газиш, види, ти већ једном ногом
    на ту фину, плаву будућности брану?
    Зар не видиш: већ си тамо, а још увек овде.
    Зар не знаш? Одавде сви нестану.
    А ја већ сам тамо, и овде - без дилема.
    Иако се овде још по мало видим
    ја тамо већ живим, а овде ме нема.
    Дођи и одведи ме - ил дођи и помири!
    Учини да желим да задржим слику
    која титра, мути се и сиви.
  9. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Ресавском узбрдо   
    Никад више сигурности у несигурности:
    неизвесност је једино извесна.
    Не бојим се кише -
    и сâм постајем облак.
    Можда је све пред очима maya.
    Никако да прође вече што се вуче;
    да ли ће сутра уопште да дође?
    Ако сутра нестане,
    шта ћу када осване?
    Питам се: имам ли куда да пођем?
    Можда руке заиста лелујаво тону у клупе.
    Много људи, а мало идеја.
    Превише муке, премало љубави.
    Живот је једнако стваран,
    то је оно што боли,
    слика да окружују нас без врата зидови.
    Можда смо заиста заробљени.
    Стога безгласно шапућем мисли,
    и та се тишина пење у небо.
    "Сети се, сети се" -
    и ређам имена ближњих
    на уснама непомичним.
    Плаше ме и сан и буђење.
  10. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Олимп for Наслов блога, Од: Dnevnik blesavog indijanca   
    Svemilostiva


    Svemilostiva, Vladicice moja,
    Presveta Gospodjo, Svepecista Djevo,
    Bogorodice Marijo, Majko Bozja;
    Nesumnjiva i jedina nado moja;
    ne gnusaj se mene,
    ne odbaci me , ne ostavi me;
    zastupi, umoli, uslisi;
    prizri, Gospodjo, pomozi,
    oprosti, oprosti, Precista.
    Извор: Dnevnik blesavog indijanca
  11. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Vockica for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  12. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Цариник Закхеј   
    У време римске империје окупаторска римска војска је на појединим кључним положајима држала припаднике поробљеног народа. И цариници - сакупљачи пореза за рачун римског цара - били су не Римљани, већ припадници јеврејског народа. И они су од куће до куће ишли уз пратњу војника, узимали порез онолико колико је требало предати Римљанима, али неретко и више од тога. Можда су због тога били и омраженији, него због чињенице да сарађују са окупатором.



    А ево, данас смо чули причу управо о једном царинику, које колико је био духовно низак, толико је и телесно био низак. Али, прича о Закхеју - како се цариник звао - доводи нас до разумевања односа грешности и покајања.



    Сигурно је знао Закхеј шта његови сународници о њему мисле; али иако је имао положај и богатство, Закхеј се њима није светио, већ се бојао Бога. И како је реч Исусова, о којој је чуо, све више разгоревала љубав и чежњу за Богом у њему, толико је бивао све свеснији свог ниског духовног стања. И најзад, дошао је дан када се царинику Закхеју пружила прилика да и види Онога чија је реч богатог цариника потакла да се стара о својој души. Свестан свог малог духовног стања, Закхеј решава да превазиђе свох ниски рааст, збоиг кога не може да види Спаситеља Који долази, јер се око друма слегао велики број људи.



    Закхеј се тада пење на дрво. Управо тај чин показује да је овај цариник свестан својих недостатака, да му је потребно да види Христа Који долази, али ии то да он жели да се напајајући се од живе речи Божије почисти своју душу. Тај његов напор и то његово сагледавање себе нису остали беуз награде, као што Бог никада не презире оно најискреније што у свом срцу чувамо.



    Закхеј на дрвету је човек грешник, човек ниског раста, човек који жели да се покаје и Христос га тако и познаје, позвавши га по имену. Не назива га, дакле, ни цариником, ни грешником - односно Христос не идентификује Закхеја са греховима које је починио, нити са рамним положајем који заузима - него га зове по имену и каже му да ће бити у његовом дому. Христос то саопштава човеку без маске, без положаја - само обичном човеку који жуди за Богом.



    И Закхеј одговара са захвалношћу на Божију милост, са захвалношћу која окрепљује оне који се кају, те говори Господу и ученицима да ће половину свога богатства разделити сиромасима, и ако је коме нанеоп неправду приликом прикупљања пореза, вратиће четвороструко. Олакшање које човек добије у покајању не може се мерити ни са чим материјалним, и човек се лако одриче свега пропадљивог, свега што може сâм да стекне, у поређењу са вредношћу онога што му Бог даје у тајнама Цркве.



    Потребна је велика храброст да човек призна себи своје недостатке, да сагледа себе у свој својој беди. Човек воли да мисли лепо о себи, да се самооправдава, а људима попут Закхеја, које је Бог обременио неким важним местом, то бива још теже. Али, за ту храброст добија укрепљење од Бога - како нам сведочи догађај са Закхејем, човеком који се пред Богом појавио без маске, огољен у својој грешности и и свом кајању, онакав какав заиста јесте. Бог нас воли овакве какви заиста јеста, и треба само да се у Њеха надамо, јер је Он Тај Који милостиво дарује опроштај грехова.


  13. Волим
    Драгана Милошевић је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Цариник и фарисеј   
    У припремним недељама пред Велики пост, управо у седмицама које се налазе пре поста и уводе нас у њега, слушамо јеванђелске поуке које се тичу греха и покајања. То је потребно, јер Велики пост уопште има покајни карактер. А први корак у покајању јесте спознаја наше сопствене грешности.
    У причи о царинику и фарисеју видимо управо то, да нема покајања без спознаје колико смо грешни. Неки мудри човек давно је рекао да ако неко почео да саставља списак сопствених грехова, не би му остало времена ништа друго да чини до краја живота, а понајмање да размишља о грешности другог човека. То је оно прво што одваја цариника од фарисеја: цариник је своје превелике грешности свестан; свестан је да се са дубином и трагедијом његовог греха ништа на земљи не може поредити, и осећа да га из тог безнађа и са тако дубоког дна може спасити једино сама милост Божија. У том сазнању, у тој нади крије се и наше признање пред Богом – да смо слаби и да смо с те слабости пали у грех; крије се такође и наша решеност да се не надамо у себе, своје моћи, своје знање, већ само у јединога Бога, Који зна унутрашњост сваког људског срца, зна наше страхове, наше муке, оно чему се надамо и оно што нас у животу весели.
    Све то, и још неисказиво много више – као што је сваки живот у својој стварности неисказиво чудо Божије – стало је у кратку молитву цариникову, који – каже – није смео ни да подигне поглед према небу, већ скрушено говори: „Боже, смилуј се мени грешноме...“
    А насупрот цариникове искрености стоји гордост фарисејева. Није фарисеј у својој молитви, која је уствари хвалисање, изрекао неистину: тај је цариник стварно био грешник, шта више и он сâм то признаје пред Богом. Даље, фарисеј се слова закона јаче држи, него цариник. Али, ту постоје три проблема. На првом месту – фарисеј нема душу, он се држи слова закона, али дум закона му измиче и он свему прилази немилосрдно, без саосећања. Даље, он о својој грешности уопште не размишља, иако му је – као познаваоцу старозаветног закона Божијег – сасвим сигурно познато да нема човека који не греши. И на крају – то што се фарисеј дрзнуо да осуди цариника, а нити је знао нити га је занимало шта се крије у души тога човека, није страшно само због тога што се фарисеј задржава лицемерно само на спољашњости, већ је страшније што таквом осудом он заправо приговара Богу. Као да каже: О, Боже, зашто си створио овога, који не заслужује да живи? Ја никад не бих дао да постоје такви грешници који прљају земљу... Он, дакле, сматра себе већим и паметнијим од Бога. А уствари је само саможив и незахвалан пред бездним обиљем Божије милости.
    Поука ове приче, дакле, јесте у томе да ако желимо да се кајемо – а то нам је неопходно – морамо да се сетимо оног ужасног осећаја после учињеног греха, када нам изгелда да смо учинили космичку, непоправљиву грешку. И гледано са позиција људске логике, заиста и чинимо управо такве грешке. Не треба да гушимо тај осећај у себи, већ он треба да нас окрене да завапимо Богу. А сваки пут када некога осудимо, ми вређамо величанство Божије, крајње безумно и крајње безочно.
    Пођимо, дакле, путем покајања попут цариника, јер смо већ прошли цариников пут падања у грех. Ако, пак, будемо као фарисеј, показаће се да је уздање у сопствену праведност капија пропасти у греху самољубља а од тога некад нас сачува Бог многомилостиви, Коме нека је слава...
  14. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from стефан88(отроци-руђинци) for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  15. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Маша Ж. for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  16. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from мирођија for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  17. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Презвитер for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  18. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Rašo for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  19. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Angel Radovis for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  20. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from Бојан Басарин for Наслов блога, Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog   
    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa


    Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa:
    Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina.
    "on pusi!" - rece Joil
    "Ne pusi."
    "Pusi!"
    "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena.
    "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu.
    "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten".
    "A sto nije?"
    "Nismo stigli, planirali smo..."
    "A sta mu je?"
    "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.
    Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj"
    "Verujem" - rekao sam.
    "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio.
    Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet.
    Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu!
    HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima!
    15. oktobra 2000. godine
    u gornjem Ostrogu
    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  21. Волим
    Драгана Милошевић got a reaction from vijoleta for Наслов блога, Zivot   
    I siromastvo ima svojih iskusenja gotovo kao i bogatstvo. Bogatas treba da se spasava velikim milosrdjem i smirenjem pred Bogom, a siromah velikim strpljenjem, izdrzljivoscu i neprekidnim pouzdanjem u Boga. Niti se spasava bogatas koji je nemilosrdan i trvd, niti siromahkoji ropce na svoju sudbu i ocajava o pomoci Bozjoj.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...