Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Драгана Милошевић

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    9246
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    4

Последњи трофеј

Драгана Милошевић је имао/ла садржај са највише реакција!

О Драгана Милошевић

  • Ранг
    заузета
  • Рођендан 01/20/1981

Profile Information

  • Пол :
    Женско
  • Локација :
    Неготин
  • Интересовање :
    музика,филм ... нећу брак.

Скорашњи посетиоци профила

46347 посетилаца
  1. Драгана Милошевић

    Православни подсетник лета Господњег 2019.

    20 - 26. јануар 2019. Недеља 34. по Духовима Нед 20 Сабор св. Јована Крститеља - Јовањдан 7 1)Када се један велики Претеча толико смиривао пред Господом и вели да он није достојан да одреши ремена на обући Његовој, шта да кажемо ми? Ми данашњи људи, ми јучерашњи људи, људи сутрашњице до Страшнога Суда, сви људи, шта да кажемо? Да се ми наоружамо том врлином, тим таквим смирењем, да сагледамо величину Господа Христа, Бога, Богочовека, да сагледамо све оне Божанске дарове које Он нама носи, које Он нама дарује, а дарује нам Вечни Живот, Вечну Истину, вечну Правду, да се претворимо у прах и прашину, да заједно са Претечом вапимо: Пон 21 Преп. Георгије Хозевит; муч. Јулијан и Василиса; Григорије Охридски 8 2) Авај, нисмо, Господе, достојни да одрешимо ремена на обући Твојој. Опрости нам и помози нам! Опрости и помози, молитвама свог великог Апостола, свог великог Претече, свог великог Мученика, који се због наших грехова смејао никад није. Његовим молитвама прими нас у Твоју веру, у Твоју Истину, у Твоју Љубав, у Твој Вечни Живот, да ми муцави, недостојни, заједно са Светим Претечом, славимо Тебе, Јединог, Истинског Спаситеља света, Спаситеља човека, рода људског у свима световима, Коме нека је слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. (Ј) Уто 22 Св. муч. Полиевкт; св. Филип Московски 9 Нека Господ помогне да се ослободимо жеље да пред светом изгледамо нешто велико и важно, него да тај труд употребљавамо да стварно будемо пред Богом велики, а то се стиче смиреношћу, служењем ближњим, служењем Богу и људима. Бог вас благословио! (П) Сре 23 Св. Григорије Ниски; преп Дометијан Митилински вода 10 О, како често осећа наша душа болове од греха па виче: Господе, очисти ме! (М) Чет 24 Преп. Теодосије Велики; преп.Михаило 11 На снијегу су љући вукови, а на побожног зли дуси. (С) Пет 25 Св. муч. Татијана; преп. Теодора; Богородица Млекопитатељница вода 12 Наше мисли не утичу само на нас него и на све оно што нас окружује. Зато из себе треба увек да емитујемо добре, мирне и тихе мисли. (Т) Суб 26 Св. муч. Ермил и Стратоник 13 Увек се треба подсећати славних времена и великих предака. Прошлост је, разуме се, присутна и у садашњости ако смо људи. Ми нисмо биљке без корена и треба да останемо на нашим коренима. Ако би се раздвојила од корена, биљка би се одвојила од оних живих снага без којих не може опстати. (П)
  2. Драгана Милошевић

    Православни подсетник лета Господњег 2019.

    Крстовдан -тропар претпразништву глас 4- Повратио се некад река Јордан плаштом Јелисејевим, који му је остао од узнетог Светог Илије, разделивши воду на обе стране, и био му је прелаз сув, као праобраз истинског крштења, којим ми пут живота мењамо: Христос се јавио у Јордану да освети воде. Б О Г О Ј А В Љ Е Њ Е извор Тропар Богојављења Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! Сабор св. Јована Крститеља - Јовањдан -тропар- Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
  3. Драгана Милошевић

    Православна слика дана

    линк
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. љето Господње Митрополит је казао да је једино ново под сунцем, што људску природу чини новом и обнавља свељудску творевину, рођење Исуса Христа, Сина Божијег, у Витлејему и Његово повијање у јасла. Митрополит је позвао све народе да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу подсјећајући да је Његово рођење заправо рађање новога, обновљенога човјека. „Не само онако како га је Бог створио по слици и по прилици Својој, него онако како га је Бог замислио од његовога настанка. Људска природа која је раслабљена гријехом и отпадништвом од Бога и закона Божијега и она је примањем природе Јединороднога Сина Божијег постала нова природа а човјек – нови, обновљени, човјек који није створен за пролазност и ништавило него за бесмртност и непролазност. У томе је новина Христовог рођења и ова Нова година доброте Господње.“ Митрополит је казао да је Свети пророк Исаија записао Дух Господњи је на мени, зато ме помаза да благовијестим сиромасима, посла ме да исцјелим скрушене у срцу, да проповиједам заробљенима да ће бити пуштени и слијепима да ће прогледати, да ослободим потлачене, и да проповиједам пријатну годину Господњу: „То је оно ради чега је Христос дошао, ради чега је присутан у људској историји, чиме Он обнавља човјека и даје дубљи смисао свеукупној Божијој творевини. А у томе јесте благословена Нова година Господња и вријеме добија свој дубљи смисао, улива се у безобални океан божанске вјечности.“ У архипастирском обраћању владика Амфилохије је поучио вјерни народ да је једино ново под сунцем, једина Нова година Господња, управо Он рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Јединородни Син Божји који је жртвовао Себе за живот свијета, Својом жртвом, распећем. Он је открио да је Бог заиста љубав а не само прича о љубави, неки далеки бог, него да је Он онај који је истинска и права љубав, који се као такав открива и својом љубављу грли сиромашне, потлачене и понижене, и дарује вид слијепцима духовним. Том Богу и једино Њему ми е клањамо и ту и такву Нову годину Господњу прослављамо.“ Митрополит је казао да зато што је та година Господња везана за Њега као истину вјечну и непролазну и времена, и простора, и људског бића, зато је она Нова година Господња: „Ту Нову годину Господњу ми честитамо вама, овоме граду, свеукупном нашем народу и свим земаљским народима, јер та новина Он као једино ново под сунцем, Он је онај који обнавља све и презива на љубав према сиромашнима и биједнима, потлаченима и према слијепиима. Призива све људе да понесу Његов крст и буду свједоци Његове љубави и жртвовања за живот свијета.“ Додао је да тек онда када човјек прими Христа у себи, он постаје заиста ново обновљено, непролазно биће и да смо сви призвани да будемо Његови носиоци, да се Он усели у нас пун благодати истине, вјечнога и непролазнога живота. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је позвао све да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу. „Зато нека је срећна ова Нова година Господња, година доброте Господње! И нека би се ми обновили у овој Новој години оваквом љубављу христоликом коју нам је открио и донио и посвједочио Он који је вјечна и непролазна љубав. Он који нам открива Оца као творца неба и земље и дарује Духа Светога животворнога и призива свако људско биће да се обновимо Светом тајном крштења у име Оца и Сина и Духа Светога. Да се обновимо том вјечном обновом, коју само Бог дарује људима, који јесте сам Бог који се уселио у нас пун благодати и истине“, закључио је Митрополит Амфилохије у бесједи након молитвеног дочека Нове 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЉЕТО ГОСПОДЊЕ Весна Девић Фото: Јован Радовић фотогалерија
  5. Драгана Милошевић

    Православни подсетник лета Господњег 2019.

    13. - 19. јануар 2019. Недеља 33. по Духовима - Богоотаца Нед 13 Преп. Меланија; св. Доситеј Загребачки Исповедник 31 Када поздрављамо један другога радосним божићним поздравом "Христос се роди", имамо увек у срцу, у осећању, у души својој, ту радост да је човек позван да постане савршен и да му је сва средства за то дао Господ Христос у Његовој Светој Божанској Цркви. (Ј) Пон 14 Обрезање Господа Исуса Христа; Василије Велики (Н. година) 1 Нека нам Свети Василије низводи од Господа велику веру, велику еванђелску љубав, непрекидну молитву, строги пост, милосрђе, братољубље, богољубље. Помоћу свих тих врлина ми дане своје и ноћи своје и часове своје и тренутке своје претварамо у вечност, еда бисмо и ми, када изађемо из овога света, са душом пуном еванђелске вере, еванђелске љубави и свих еванђелских врлина, узишли на небо и тамо са свима Светима славили Чудесног и Неизменљивог Господа нашег Исуса Христа Коме вечна част и слава, сада и увек кроза све векове. Амин. (Ј) Уто 15 Преп. Серафим Саровски; св. Силвестар 2 Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви. (С) Сре 16 Св. пророк Малахија и св. муч. Гордије 3 Сада морамо да се молимо, сви да се молимо и даће Господ снаге и помоћи. (Т) Чет 17 Сабор 70 светих апостола; св. Јевстатије Српски 4 Један неправедни динар поједе десет дуката. (нар. пословица, Н) Пет 18 Св. Теопемт и Теона - К р с т о в д а н вино 5 Крштење је услов спасења. Оно значи калемљење новокрштеног на живи чокот - Христа, дивље маслине на питому. Оно је тако врата спасења. Одрастао човек који после крштења не би показао и добра дела, као плодове своје вере и животворних сокова које прима од Христа, од крштења неће имати никакве користи, него као сува лоза или неплодна смоква биће одсечен од тела Цркве.(П) Суб 19 Б О Г О Ј А В Љ Е Њ Е 6 О, нека би данашњи Свети Празник и Света Водица, коју будемо носили својим домовима, и сами пили, и сами се њоме помазивали, нека нам све то буде увек на спасење душе од сваког греха и на спасење тела од сваке болести, ако нам та болест смета спасењу. Зато, не заборави данашњи поздрав и када си у мукама и невољама, и када видиш пријатеље и рођаке и брата у муци и невољи, реци му: Христос се јави! Бог се јави! ради нас људи, да нам дарује све што Бог Љубави може дати роду људском. Амин. (Ј)
  6. РЕАГОВАЊЕ У ВЕЗИ СА КОМЕНТАРИМА ИЗЈАВЕ АРХИЕПИСКОПА ПАМФИЛИЈСКОГ ДАНИЛА Your browser does not support the HTML5 audio tag. 12. јануар 2019. Изјава Архиепископа памфилијског Данила, који је посљедњих мјесеци био егзарх Цариградског Патријарха Вартоломеја у Украјини, злоупотребљена је у црногорским медијима и представљена је као подршка псевдовјерској политичко-идеолошкој заједници на челу са г. Дедеићем која посљедњих двадесет пет година уноси немир и братомржњу међу православни народ Црне Горе. Његова изјава нема никакве везе са подршком поменутој организацији. У дугачком интервјуу украјинском издању BBC, на питање новинара у којем је поменуто ”дробљење” Православља и могуће актуализовање питања Цркве у Црној Гори и Македонији, Архиепископ Данило је изнио свој став о томе да, цитирамо: ”подржава тезу да сваки народ, који жели да има своју Православну Цркву, треба да има право да је установи и тражи признање од других Православних Цркви. Укључујући и Македонију и Црну Гору”. То је била успутна станица његовог интервјуа, директно изазвана новинарским питањем. У интервјуу се углавном бави питањем Цркве у бившем СССР. Иначе, истоме је већ скренута пажња од стране Васељенске Патријаршије, да се не мијеша у питања која не разумије и која нису у његовој надлежности. Иако сматрамо неопрезним и непрецизним да Архиепископ Данило олако помиње Црну Гору у овом контексту, без истинског познавања овдашње проблематике, суштински, у његовим ријечима нема ништа спорно. Сваки народ који то жели заиста може да тражи независност своје Цркве и иште признање од других Цркви. Тако је аутокефалност прије 800 година добила и Жичка/Пећка архиепископија, односно Пећка Патријаршија, данашња Српска Патријаршија, у оквиру које је Свети Сава основао и Епископију/Митрополију зетску, чија је насљедница данашња Митрополија црногорско-приморска, као и Епископију будимљанску, чија је насљедница данашња Епархија будимљанско-никшићка. Такав процес – тражење аутокефалности, могли би, да то желе, да покрену само истинско свештенство и вјерни народ Црне Горе, а не група идеолошки острашћених људи око Дедеића, које нема никакве везе са васељенским Православљем, као ни са Православном Црквом у Црној Гори времена Краљевине Црне Горе. У вријеме Светога Петра, а и прије и послије њега, сваки православни свештеник и вјерник у Црној Гори желио је обнову јединства Пећке Патријаршије, разореног насиљем Отоманске империје, што нико озбиљан и не спори и до њега је дошло послије Великог рата, одлукама православних епископа са територије тадашњег Краљевства СХС, међу којима су најактивнију улогу имали Митрополит црногорски Митрофан Бан, Митрополит пећки (потоњи црногорско-приморски и Патријарх српски) Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки (потоњи бококоторско-дубровачки) Кирило Митровић, чланови дотадашњег Светог Синода Краљевине Црне Горе. Онај који свакако не може очекивати да добије признање своје ”аутокефалности” је г. Дедеић, који је управо одлуком Свештеног синода Цариградске Патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем, лишен свештеничког чина, одлуком од 9. априла 1997. године, у којој се, између осталог, каже: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим,нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.” Подсјећамо и на дјелове из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја из априла 2000. године тадашњем и данашњем Предсједнику Црне Горе г. Милу Ђукановићу, који свједоче о односу Цариградске Патријаршије према Дедеићу и његовој организацији: ”…он (Дедеић) се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије…јасно је да било какво подржавање расколничког дјеловања Мираша Дедеића очигледно не служи истинском и далековидном интересу Вашега народа… ако локална Црква функционише преко рашчињених лица, њу не признаје ниједна Православна Црква, зато, политичке власти једног народа не би требало да доводе свој народ у црквену изолацију и раскол са тијелом цијеле заједнице Православних Цркава… аутономија једне локалне Православне Цркве даје се послије извјесних предиспозиција и формалности, а не преко рашчињених лица која не раде ништа друго него стварају неред и невоље. Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.“ Сматрамо да послије ових ријечи нема мјеста оптимизму г. Дедеића о скором признању његове псеудорелигиозне скупине нити еуфорији и ликовању непријатеља Православне Цркве у Црној Гори. МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА извор
  7. Драгана Милошевић

    Тајни добротвор подиже наталитет

    Док су у данашње вријеме свима “пуна уста” наталитета и приче о томе колико је важно да се ђеца рађају, мало је оних који раде нешто конкретно по том питању. Један човјек одлучио је да своје богатство уложи у подстицање наталитета и то тако што ће свако треће и наредно дијете у породици даривати са 2000 KМ. Kрајем године Епархија зворничко – тузланска упутила је распис свештенству у ком их обавјештава да се анонимни дародавац обратио са жељом да подржи рађање ђеце. Kако стоји у распису, дародавац “жели да помогне новорођено треће и свако сљедеће дијете једнократним износом од 2000 KМ”. Он моли да свештеници на својим парохијама подстичу младе брачне парове на рађање ђеце. У писму, које можете виђети на фотографији испод, анонимни донатор каже сљедеће: “Имам немалу своту новца (а немам насљедника) и желим је уложити у подстицање рађања. За ову акцију потребна ми је помоћ наше Свете Цркве па Вас молим за Ваш благослов и да обавежете све свештенике у Вашој епархији да сваки свештеник у својој парохији подстиче парове на рађање трећег и четвртог ђетета. Ја бих свако новорођено дијете даровао са 2000 KМ”, пише у писму. Међутим, дародавац у овој акцији жели остати анониман, па ће га заступати директор основне школе у Осјечанима, Саша Живановић и свештеник у селу Горња Слатина, Драган Павловић. Уколико сте родитељ троје или више ђеце, треба да доставите потврду од матичног уреда и потврду од свештеника да је дијете крштено и да је треће или четврто дијете у браку. Ове двије потврде треба да пошаљете поштом на адресу: ЖИВАНОВИЋ САША 74225 ОСЈЕЧАНИ Новац ће срећним родитељима бити уручен лично, у најкраћем року по пријему потврда, наводи у свом писму анонимни добротвор. линк
  8. Драгана Милошевић

    По ко зна који пут – о црквеној имовини?

    РЕАГОВАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 12. јануар 2019. ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ – О ЦРКВЕНОЈ ИМОВИНИ? У божићње благе дане, када православни вјерници широм Црне Горе и свијета прослављају празник Христовог рођења, по ко зна који пут је медијски отворено питање својинских права над црквеном имовином. У суштини, углавном се понављају исти ставови и од истих актера (посљедњи у низу је већ више пута у разним верзијама објављени текст Н. Аџића ”Држава Црна Гора је била власник црквене имовине над православним храмовима”, који је објављен на порталу ЦДМ 8. јануара 2019.г.). Евидентно је да се у јавности није примила несувисла теза да је ”држава Црна Гора власник црквене имовине”, па се по ко зна који пут рециклирају и у ново паковање пакују раније саопштавани ставови, а све са циљем да се јавност изнова увјерава да је питање својинских права Цркве над православним храмовима и манастирима онако како је презентовано кроз причу о ”непостојећој својини” и ”незаконитој, несавјесној и манљивој (вициозној) државини”. Чињенице, као и фактичко стање ствари, најбоље демантују оне који износе такве тврдње и за идеолошке и антицрквене потребе изводе погрешне закључке. Прије свега, и посљедње зрнце евентуалне аргументације као теме за размишљање разбија сијасет квалификација и непримјерених израза који са навођењем титулаа историчара и правника немају никакве везе. То непобитно потврђују коришћени изрази: ”импортована СПЦ од анексије и окупације Црне Горе 1918. године”, ”посљедњи реликт окупације и анексије Црне Горе”, ”политичка институција која је опасна по безбједност и која нарушава уставно-правни поредак и суверенитет Црне Горе”, ”институција стране државе”, ”најмање религијска установа и хришћанска црква”, ”политичко-идеолошки мастадонт”, ”демонов шегрт”, ”зло коме се мора легално и легитимно стати на пут”, ”Прокрустрова постеља за Црну Гору и Црногорце”, ”узурпатор и крадљивац”, ”пошаст”, ”идеолошко-политички канцерогени преживјели стуб”, ”рудиментарни и опскурни експонент освајачке и асимилаторске великосрпске политике” итд. Ствар је једноставна и једноставно је на њу одговорити ако се има у виду право. Наиме, ако се од Цркве као вјековног и данашњег власника црквене имовине медијски, тј. на неправни начин тражи правни основ за стицање права својине над православним манастирима, храмовима и другом покретном и непокретном црквеном имовином и истовремено тврди да је наводно Књажевина и Краљевина Црна Гора ”била власник црквене имовине” онда би, по свакој логици, прво требало од државе тражити правни основ, а не обрнуто! Углавном се користе изрази ”држава Црна Гора” и ”Црна Гора” иако се држава до 1918. године није тако звала. То се намјерно чини како би се повлачио знак једнакости између Књажевине и Краљевине Црне Горе као државе са монархијским обликом владавине у којој је био примијењен систем државне вјере и данашње секуларне Црне Горе као државе са републиканским обликом владавине у којој је примијењен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Не постоји документ од 1860. године до данас на основу кога би могло да се тврди и докаже да је Књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник православних и римокатоличких цркава, као и исламских џамија. Отуда се, ради скретања дискусије у погрешном смјеру, намјерно прескачу веома важне чињенице да су, сходно чл. 716. Богишићевог Општег имовинског законика (ОИЗ), ”цркве и манастири, као и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, имаоници”, тј. законити власници црквене покретне и непокретне имовине. Такође, намјерно се, ради доказивања жељених и ненаучно постављених циљева, прескаче и чл. 14. истог Законика који Цркви заједно са ”(владарском) Кућом, општином, државом и закладом” признаје статус власника, тј. имаоника у Црној Гори. Чега је Црква била власник ако, како се несувисло тврди, није била у позицији власника црквене имовине? Да ли је неко данас кадар да пронађе у било ком архиву документ на основу кога би се утврдило да је Књаз/Краљ Никола, на примјер, поништио повељу Ивана Црнојевића о Цетињском Манастиру? Наравно, није него ју је 1895. године потврдио. Дакле, Црква је одувијек била законити власник, а не држалац своје имовине као што је и држава била власник своје имовине. Исти је случај и са вјерским објектима који су одувијек у власништву вјерских институција исламске и римокатоличке вјероисповијести у Црној Гори. На исти правни начин је, сходно одредби из става 2. члана 716. ОИЗ, регулисано питање имаоништва, тј. власништва ”цркава и црквених уредаба других хришћанских исповиједи (тј. римокатоличке) које држава признаје”. Исто је, сходно чл. 717. ОИЗ, важило ”и за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (мухамеданске џамије – тако стоји у тексту ОИЗ), уколико је држава саму вјеру признала”. Вриједи поменути и да је сходно чл. 129. Устава Црне Горе из 1905.г. ”унутрашња управа Мухамедове вјероисповијести припадала муфтији црногорском”, Римокатоличке Цркве Арцибискупији Барској, а Источно-православне Цркве Митрополији црногорској односно Архијерејском Сабору. Шта су имовинска питања Цркве него, прије свега, питања унутрашње црквене надлежности? Поједини тумачи црквено-правне и државно-правне историје не знају за 38. канон Светих Апостола којим је прописано сљедеће: ”Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, јер Бог све надзирава”. А Свети Апостоли кроз 41. канон заповиједају да ”епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба повјерити драгоцјене душе људске, далеко му више треба заповиједати о стварима тако да се по његовој власти све управља”. Ово су најстарија правила о црквеној имовини на простору на коме се данас налази Црна Гора и непромијењено важе у Цркви Христовој од раног хришћанства и древне Диоклијске Епископије и Епископа Евандроса до данашњег Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија. Та канонска правила о црквеној имовини су поштована у вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе. Иста правила важе и за имовину Римокатоличке цркве у Црној Гори, тј. Барске надбискупије и Которске бискупије. И прије постојања државе Црне Горе, дакле прије XV вијека, важило је канонско правило да се res sacra (свете ствари) не могу продавати, односно то су биле и остале res extra commercium (ствари изван правног промета). Али, њима се увијек управљало сходно одредбама Светих Канона и предања Цркве управо од овлашћених црквених великодостојника. Уосталом, зар то не потврђује и Јован Сундечић у чланку ”Финанцијална реформа у Црној Гори године 1868.”(”Орлић”, Цетиње, 1869.г.) у коме се говори да је књаз Никола потврдио да је ”беспосредни одговорник за добра црковна Митрополит Иларион и други који би га насљедио”. Ограничења у погледу обима располагања црковним добрима нису ништа друго до ограничења из канонског права која и данас важе и која не спори клир, а ни вјерници Цркве. Простор не дозвољава да се шире елаборира како је књаз Никола 29. јуна 1895.г. одредио ”да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касуса свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу и да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповину непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа”. Ово није потребно коментарисати ни лаику, а не правнику. Необавијештене или недовољно упућене правнике и историчаре ваља информисати да и данас Пријестоница Цетиње Цетињском Манастиру, сходно уговору, плаћа закупнину за манастирску земљу коју користи. Не би ваљда плаћали да је ријеч о државној имовини? Ако већ не могу да покажу документ из кога би се видјело да је држава Црна Гора до 1918.г. била власник имовине Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице онда је сасвим нормално да не може бити ни документа из кога би се видјело да се она одрекла права које није ни имала. Колико је логично да се неко одриче нечега што нема и што никада није ни имао? Данас је ствар у правном погледу суштински иста иако је државна власт, сходно уставном систему одвојености цркава и вјерских заједница од државе, сама себе удаљила од могућности да буде покровитељ и заштитник православне вјере и Цркве као што је била у Књажевини и Краљевини Црној Гори гдје је Православље било проглашено и штићено као државна вјера. Држава Црна Гора ни данас, као што се види из бројних прописа и докумената, није власник вјерских објеката Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Даље, важећи Закон о својинско-правним односима у Црној Гори прописује да су правна или физичка лица која су уписана у катастру непокретности власници, тј. носиоци права својине над непокретним стварима. Затим, прописује и то да се савјесност држаоца претпоставља, али некима то и није много важно. И, на крају, ваља добро прочитати важећи Закон о државној имовини у коме је прописано да држава ”располаже културно-историјским добрима, ако нијесу у својини других правних и физичких лица”. Цркве и манастири свакако јесу у својини Митрополије Црногорско-Приморске као правног лица у Црној Гори. Држава је власник културних добара као што су музеји, галерије, бисте и споменици револуције. Ако је 1852.г. и владавином књаза Данила започета изградња Црне Горе као модерне правне државе онда би се, користећи логику заговорника ненаучних и идеошких антицрквених ставова, могло тврдити и да је Митрополија до тада била власник свеукупне државне имовине. Не знамо како би изгледало у јавности када би неко од црквених великодостојника данас заступао такве тезе које се по анахроности мјере са неодрживим тезама да су братства и племена и данас правна лица у Црној Гори. Ограничење права својине над заштићеним покретним или непокретним добром никако у правној науци не значи укидање права својине власника. Примјера ради, данас неко у своме дому у Црној Гори може да има породичну славску икону стару три вијека коју је држава прогласила за покретни споменик културе. Да ли би се могло тврдити да њен власник више није њен власник, иако су му постављена одређена ограничења у погледу начина одржавања, али и држави обавеза у погледу правичне накнаде за ограничења и накнаде за одржавање споменичког добра које је препознала као јавни интерес. Црквена имовина је у Црној Гори увијек била под режимом црквених правила, а тек потом и под режимом државног законодавства – и тек када је настајало, а то значи много касније. Државна власт Књажевине и Краљевине Црне Горе се јављала као благочестиви чувар и патрон Цркве, митрополита, свештенства, монаштва, манастира, цркава и црквених добара, а не као конфискатор и узурпатор тих добара. Књаз-Господар је у то вријеме представљао извор закона, па је нашао за сходно да, како је наведено, разлучи, тј. раздијели три врсте имовине у Црној Гори: црковну као прву, затим државну и, најпосле, владарску имовину. Да је црквена имовина била државна онда Књаз Никола не би разлучивао, тј. не би правио правну разлику у једној имовини и штитио црквену имовину. Ваљало би да се Сундечићев текст о финанцијалној реформи у Црној Гори пажљиво прочита. Иначе, овако јасна ствар није јасна само онима који, из својих разлога, не желе да им буде јасна, а у таквој ситуацији им се не може помоћи. Зато се и догађа да постоје особе које тврде да је ”разграничење између државних и црквених имања” у Црној Гори извршено 1868.г. а одмах за тим, потпуно нелогично, и да је држава, наводно, била власник црквене имовине. Зашто би се онда нешто ”разграничавало” или, да употребимо термин Књаза Николе и Јована Сундечића, правно ”разлучивала црковна, државна и владарска имовина”? Да не отварамо питање чије су биле задужбине које су завјештане Цркви и црквеним установама, а не држави Црној Гори кроз историју? Ако је у чл. 718. Богишићевог Законика наведено да се управа црковних добара првенствено одвија по унутрашњим актима Цркве онда се морамо запитати: који су то унутрашњи акти Цркве? То су, дакле, Свето Писмо, Свети Канони Апостола, Васељенских и Помјесних Сабора, Светих Отаца и други црквено-правни прописи. Ти важећи црквени прописи никада у Књажевини и Краљевини Црној Гори нису били у супротности са државним законима, али, руку на срце, ни државни закони те старе Црне Горе нису били у супротности са канонским правилима Цркве што се лако може провјерити упоређивањем. Вријеме које је остало иза нас је било другачије и зато се данас налазимо у позицији да преко медија објашњавамо правне и црквене аксиоме. А што се тиче данашњег времена – ствар је јасна као бијели дан! Митрополија Црногорско-Приморска и друге епархије, цркве, манастире и остале црквене установе су се као правни субјекти уписивали у катастарске књиге на исти начин и по истим правним основима као и сви други субјекти права – правна и физичка лица – у Црној Гори. Црквени и правни субјективитет Митрополије Црногорско-Приморске у Црној Гори је исти као и прије 1918. године. Она је само 1918-1922. године обновила јединство са Пећком Патријаршијом, у оквирима Српске Православне Цркве, сачивавши своју самосталност и власништво над црквеном имовином. Патријаршија Српска није титулар црквене имовине у Црној Гори, како се упорно подмеће ради обмањивања неупућених читалаца. На крају, остали смо и остајемо без одговора на питање: да ли је држава била и да ли је сада власник имовине Исламске заједнице и Римокатоличке Цркве у Црној Гори? И ко је био власник црквене и имовине других вјерских заједница на територији која се није налазила у Књажевини и Краљевини Црној Гори, а која се данас налази на територији Црне Горе? Ипак, изрази и формулације који су коришћени у тексту указују да се позива на прогон Цркве, митрополита, свештенства и православних вјерника и да је ”вакат” да се то учини. То забрињава више од, по ко зна који пут, саопштених антицрквених ставова, јер је ријеч о јавном позиву на прогон и насиље. митрополија црногорско приморска
  9. Драгана Милошевић

    Ćaskanje o ljubavi (muško-ženskim odnosima)

    @Neša_ Хоћеш ли да се смириш ил да ти дамо вољно? М?
  10. Митрополит волоколамски Иларион, начелник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, а који је на поклоничком путу у Свету Земљу, по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила посетио је 10. јануара 2019. Патријаршију јерусалимску и састао се са Његовим Блаженством патријархом Светог града Јерусалима и све Палестине Теофилом III. Разговорима су присуствовали архиепископ константински Аристарх, генерални секретар Јерусалимске Патријаршије; архиепископ лидски Димитрије, секретар Синода Јерусалимске Патријаршије; архимандрит Александар (Јелисов), старешина Руске духовне мисије у Јерусалиму, и јерођакон Дометијан (Маркаријан), сарадник Руске духовне мисије. Разговори су вођени о различитим темама од заједничког интересовања. Посебно је разматрано стање хришћана на Блиском истоку, затим различите теме билатералних односа између Јерусалима и Москве и проблеми који се тичу међуправославних односа. На крају састанка, који је трајао више од сат и по времена и који је одржан у пријатељској и топлој атмосфери, размењени су поклони. Извор: Московска Патријаршија (са енглеског Инфо служба СПЦ) СПЦ
  11. Епархија зворничко- тузланска успостављена је још 1232. године као Митрополија сребреничка. Сједиште епархије било је првобитно у Зворнику, али је 1852. године под силом Отоманске империје пренесено у Тузлу. На подручју ове епархије бројне цркве и манастири кроз историју одолијевају искушењима и опстају захваљујући вјерницима. У епархији данас богослужи и духовно се стара за душе народа више од 300 активних свештеника.О животу ове епархије са Епископом зворничко- тузланским господином Фотијем разговарала је Слађана Радовановић. intervju_radio_rtrs_bozic2019.MP3 епархија зворничко тузланска
  12. Епархија зворничко- тузланска успостављена је још 1232. године као Митрополија сребреничка. Сједиште епархије било је првобитно у Зворнику, али је 1852. године под силом Отоманске империје пренесено у Тузлу. На подручју ове епархије бројне цркве и манастири кроз историју одолијевају искушењима и опстају захваљујући вјерницима. У епархији данас богослужи и духовно се стара за душе народа више од 300 активних свештеника.О животу ове епархије са Епископом зворничко- тузланским господином Фотијем разговарала је Слађана Радовановић. intervju_radio_rtrs_bozic2019.MP3 епархија зворничко тузланска View full Странице
  13. Драгана Милошевић

    Најаве и промоције СПЦ

×