Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Paladije

Теолог
  • Број садржаја

    215
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

О Paladije

  • Ранг
    Интересује се

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Скорашњи посетиоци профила

5411 посетилаца
  1. Brate, žao mi je ali vidim da ne poznaješ materiju o kojoj sam ja pisao tako da frekfentnost medju nama ne postoji ( to vezano za serijske ubice mi je smiješno da i odgovaram ) a zaista nemam vremena da razglabam na tanko i da te ubjeđujem u suprotno mišljenje ( sve što sam imao da kažem, ja sam rekao u ovom radu ) , poštujem tvoj način percepcije date materije. Bože moj, zar svi moramo da imamo klonirano mišljenje? Naravno da ne. Ne zamjeri mi, ali ja se povlačim iz dalje polemike. Svako dobro od Gospoda.
  2. Brate, uz dužno poštovanje, o čemu ti pričaš? Ovo nema nikakve veze sa psihoanalizom niti su kakvi Frojdovski koncepti primjenjivani u ovom radu, nego je u pitanju neurobiologija i hipoteza je u tom maniru i postavljena. Nisi shvatio rad na pravi način i jako mi je žao zbog toga. Zar je nemoguće da neko iz SZ i to bas ovaj Isav posjeduje psihopatsku strukturu ličnosti?
  3. Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124. View full Странице
  4. Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124.
  5. Veliki Avvo, predivan txt, volim kada u naučno-šaljivom tonu izuvate iz cipela neuke i ostrašćene mentole kojih je danas sve više! Čitanje Vaših radova je pravi refresh!
  6. Теолошко псеудо-лакановска рецепција Дилана Дога Абстракт: Овај сажети рад се бави психолошко-философском анализом хорор стрип јунака Дилана Дога (Д.Д) са призвуком лагане теолошке дијалектике. Аутор има за циљ да кроз лакановска оптику докучи и експликује унутрашњи хабитус већ поменутог субјекта и на један специфичан начин представи систем егзистенције у geworfenheit (Хајдегер) чија је главна копула песимистичко настројење у коме ДД бивстује.Осврћући се на стрип, јунака дефинишемо као тубистовање и служећи се лакановским достигнућима у психоанализи ДД третирамо као егзистет дехармонисаног језгра које је у потрази из дана у дан за смислом постојања у хронометрији живљења. Иако имагинаран ДД има јако инспиративну психолошку рефлексију и рецепцију која може послужити као водич, односно ДД је сигнификантна личност која опстаје и методом феникса (аналогија са Христом) увјек изнова васкрсава над амбисом апсурдизма живљења у таквом депримирајуци свету стрипа (он) кохабитира са злом у оваполоћеном облику. Кључне речи: Дилан Дог, егзистеницја, песимизам, Велики Други Како да експликујемо у дефиницијској форми субјективацијски апсурдизам, али у амбигуативној сколиози дилан-договску психолошку панлогијску пенетрацију у срж проблема сензивитизације песимизма. Песимистичка конотација егзистентне сепарације у сингуларитету пластификације соматозе онтолошке синтезе лукелентно апстрахује способност субјекта (Д.Д.) да пронађе смисао у етеричном бесмислу. Покушај опстанка у сеизмичком архиву измишљене стварности повлачи за собом лажно оличностњење и ресетује десензивитирајући корпус елемената хлорофила его дистрикта, односно има за циљ као невидљиви покретач покрета механизма Великог Другог да индивидуацију деиндивидуализује у креативном хаосу супстрата метафизичког остварења. У перикопи бивствујуће синтетике између сна и сублимације, борбе и комултативне продаје субверзације ега ка сопству-модуларизацији и десупстанизацији Ја које подлеже друштвеној систематизацији супер его пада у сферу дематеријализације да би его у ефективном Ја, самопостојало преживјевши исценирано метафизичко самоубиство кроз константне метаморфозисе у циљу у исто време опстанка али и активне инфериорности која се протеже у геворфенхеиту субјекта (ДД). Симбиоза geworfenheit-a у копуларном једињењу бивствене оптике у времену симболички манифестује seinswergesenheit као труизма ампулафикацијског егоцентризма и дефинише опстанак. Распарчавање, бол, али и первертитна природа субјекта (Д.Д.) сажима натурлистичку етику по којој ван канонских оквира стимулише егзистенцијску антропофилију према супротном полу који чини поновно-увјек наглашено сондирано враћање у неизбежно сабирно сочиво едиповског хабитуса. Смрт или губитак тек завољене особе или фалацијски облик заљубљености експликује тачније херменеутикује момент истргнутости из мајчиног загрљаја које хронометријски поново доживљава. Субјекту (Д.Д.) нешто односно увјек изнова даје смисао постојања. У песимистичком емпиријски подчињеном депресивном плуралитету (ДД) увјек изнова проналази смисао постојања као механизам интроспекцијског самочувања, али сегментарно анхармонично тубивствено одрастање. Разни случајеви и поновни сусрети са субјективацијском формом жене у Лаканову смислу објекта жеље Дилан Дог, али у исто време стигматична апорија која разлаже у датом моменту, а никада егземпларно каузира апокатастазу датог субјекта. Сам Дилан Дог поред субверзивне кулминације која га прати константно, постепено осцилира ка примеру Dasein-ског облика постојања agenklickeit момент који треба кохерентно обрадити у индивидуацијској копули која је још у фази развоја. У класичној коегзистенцији са разумом и смислом бесмисла егзистентума односно бивствовања (Д.Д.) остаје индиректни заступник активне конструкције амбиваленце која јасно дефинише карактерну сложеност субјектове есенцијалности. Запажамо патолошки облик "буђења" који је евидентан у свакој спознаји односно сваком броју стрипа (ДД) .Субјекат бива пробуђен не у класичној форми него као процес дугогодишње индивидуације ка натуралном Сопству, опет остаје субјект понављајуће конклузије која извире у домену ретроспективирајућег механизма асцелерације.Тај механизам порађа нову ставарност у коју се субјекат (ДД) опет ресетује и растапа у инертно пасивни контигент контрапозиције. Темпорална дестабилизација је конвергентна процесу индивидуације или пак неког вида усавршавања, остаје утамељена и детерминисана сила која утиче на тубивствујућу инерцију.Та сила покреће трансфигурације селф слободе ван просторне етичке валоризације по којој је Дилан Дог системетично рашчлањен у масивној рецепцији тиранског Великог Другог. Освјешћујућа хетерологика која кохабитирају у елементарном постојању умањене вредности систематске апсорбције структуре хорорног сагледавања света еластично симболизује препород митске структуре поретка, односно мита који је центар психологике реалитета, те управо тај мит транспонује ентитетско поимање аудијенције развоја Сопства.Коегзистенција два ентитета које сабирно прожимјају уводне пасусе у сам ток приче на почетку сваке стрип епизоде нужно не објединују сагласност каталепсије, илузорно се представљујући као сарадници што емпирјиски и јесу али на психолошкој дистанци актуелизацијски су у процесу алтруиматичног стигматизма. Други етнитет или субјектна јединца је Гручо[1]. Гручо Маркс је дежурни забављач или архетипски алијенацијски Трикстер који служи да своју појаву потркепи неком шалом која садржи хуморексну алогију са нуклеусном дозом анархо-анафоре сабијања ауторативног поретка са темпоралним минорним дисбалансом. Гручове шале су као интермецо пред увод у још једну конфузну дистрибуцију разочарења или пеимистичке структурализације дате материје односно радње коју субјекат ДД мора да изнесе до краја. Други ентит је персонификација у некој форми злокобног гаврана, који некад сагледава реалност и даје праву интерпретацију исте у облику јуродивца, али и субјекта херојског ендосклета који у моментима кохерентне кризе у омега тачки сабирања ембрионира круцијалну коњукцију спасења помажући ДД да оконча агонију у којој се налази са остатком вршилаца радње. Д.Д. некад самоиницијативно, а некад подвргнут страним факторима сигнализира процес самоиспитаивања у систематском једињењу аутодеструкције повређеног едиповца који чезне за правом љубављу, а у исто време логосно бивствено самоочување терети sui generis.Поставимо питање страхова и одбарамбених механизама, али и питање не поверења које се односи на искуствено сагледавање одређених форми постојања субјеката, или чак тубиствених јединица које ДД емпиријски познаје и деградиурајуће се односи ка њима као елементима субверзивне костобоље разграђујуће симболике чија симптоматика као плуралитет егзистира и настоји да онтолошки ресетује у фундамнету постојање ентитетске грађе које сматра за сходно да нису вриједене форме живљења и бивствовања у дименезији релитета. Субјектова рецепција реалности која га окружује симптоматично делује на његову функцију егзистирајућег фактора у потрази за проналажењем сопства и разрјешења енигматичног стигматизма који носи на себи као постуларни систем вредности у композицији са харизмом коју поседује у проналажењу свјесног Ја.У скоро свакој епизоди он се среће са губитком некога, (углавном дјевојке, или пак зрелије жене) за коју је током те авантуре у gewofernheitu симболички стекао афинитет или евенуално поверење што (Он) у каснијој аутоконклузији види као слабост или круцијалну грешку. Стална вешто масикрана у хладни оклоп или сколопедричну орбиту потреба за љубављу превасходно мајчинској субјекта ДД увјек изнова поставља на почетну тачку кретања, у центар баланаса између самоће и бесмисла, саркастичне проницљивости и алогијског идентитета. Управо та субветритајућа онтологија и след патолошких околности чини ДД условно експликовано депресивним субјектом у песимистичком руху.Требамо и споменути крајње чудан сплет околности везан за ДД мајку где је присутна инцестуозна конотација њиховог односа која није крунисана реалитетном едиповском коначницом у смислу коитусног спајања, али је сам однос прожет интердимензионалним преплитањем сна и реалности, у коме ДД тражи своју мајку, чезне, а у исто вријеме га она чува у некој другој форми, што можда указује на чињеницу да одређене стварни из наше свакодневне реалности када више нису у оперативном модулу, или смо их изгубили проналазимо начин да их компенмзујемо у виду идентификације са неким другим предметима или особама. Младен Цимеша [1] Гручо је у најједноставнијој алегоративној експликацији представљен као ангео чувар Д.Д. View full Странице
  7. Теолошко псеудо-лакановска рецепција Дилана Дога Абстракт: Овај сажети рад се бави психолошко-философском анализом хорор стрип јунака Дилана Дога (Д.Д) са призвуком лагане теолошке дијалектике. Аутор има за циљ да кроз лакановска оптику докучи и експликује унутрашњи хабитус већ поменутог субјекта и на један специфичан начин представи систем егзистенције у geworfenheit (Хајдегер) чија је главна копула песимистичко настројење у коме ДД бивстује.Осврћући се на стрип, јунака дефинишемо као тубистовање и служећи се лакановским достигнућима у психоанализи ДД третирамо као егзистет дехармонисаног језгра које је у потрази из дана у дан за смислом постојања у хронометрији живљења. Иако имагинаран ДД има јако инспиративну психолошку рефлексију и рецепцију која може послужити као водич, односно ДД је сигнификантна личност која опстаје и методом феникса (аналогија са Христом) увјек изнова васкрсава над амбисом апсурдизма живљења у таквом депримирајуци свету стрипа (он) кохабитира са злом у оваполоћеном облику. Кључне речи: Дилан Дог, егзистеницја, песимизам, Велики Други Како да експликујемо у дефиницијској форми субјективацијски апсурдизам, али у амбигуативној сколиози дилан-договску психолошку панлогијску пенетрацију у срж проблема сензивитизације песимизма. Песимистичка конотација егзистентне сепарације у сингуларитету пластификације соматозе онтолошке синтезе лукелентно апстрахује способност субјекта (Д.Д.) да пронађе смисао у етеричном бесмислу. Покушај опстанка у сеизмичком архиву измишљене стварности повлачи за собом лажно оличностњење и ресетује десензивитирајући корпус елемената хлорофила его дистрикта, односно има за циљ као невидљиви покретач покрета механизма Великог Другог да индивидуацију деиндивидуализује у креативном хаосу супстрата метафизичког остварења. У перикопи бивствујуће синтетике између сна и сублимације, борбе и комултативне продаје субверзације ега ка сопству-модуларизацији и десупстанизацији Ја које подлеже друштвеној систематизацији супер его пада у сферу дематеријализације да би его у ефективном Ја, самопостојало преживјевши исценирано метафизичко самоубиство кроз константне метаморфозисе у циљу у исто време опстанка али и активне инфериорности која се протеже у геворфенхеиту субјекта (ДД). Симбиоза geworfenheit-a у копуларном једињењу бивствене оптике у времену симболички манифестује seinswergesenheit као труизма ампулафикацијског егоцентризма и дефинише опстанак. Распарчавање, бол, али и первертитна природа субјекта (Д.Д.) сажима натурлистичку етику по којој ван канонских оквира стимулише егзистенцијску антропофилију према супротном полу који чини поновно-увјек наглашено сондирано враћање у неизбежно сабирно сочиво едиповског хабитуса. Смрт или губитак тек завољене особе или фалацијски облик заљубљености експликује тачније херменеутикује момент истргнутости из мајчиног загрљаја које хронометријски поново доживљава. Субјекту (Д.Д.) нешто односно увјек изнова даје смисао постојања. У песимистичком емпиријски подчињеном депресивном плуралитету (ДД) увјек изнова проналази смисао постојања као механизам интроспекцијског самочувања, али сегментарно анхармонично тубивствено одрастање. Разни случајеви и поновни сусрети са субјективацијском формом жене у Лаканову смислу објекта жеље Дилан Дог, али у исто време стигматична апорија која разлаже у датом моменту, а никада егземпларно каузира апокатастазу датог субјекта. Сам Дилан Дог поред субверзивне кулминације која га прати константно, постепено осцилира ка примеру Dasein-ског облика постојања agenklickeit момент који треба кохерентно обрадити у индивидуацијској копули која је још у фази развоја. У класичној коегзистенцији са разумом и смислом бесмисла егзистентума односно бивствовања (Д.Д.) остаје индиректни заступник активне конструкције амбиваленце која јасно дефинише карактерну сложеност субјектове есенцијалности. Запажамо патолошки облик "буђења" који је евидентан у свакој спознаји односно сваком броју стрипа (ДД) .Субјекат бива пробуђен не у класичној форми него као процес дугогодишње индивидуације ка натуралном Сопству, опет остаје субјект понављајуће конклузије која извире у домену ретроспективирајућег механизма асцелерације.Тај механизам порађа нову ставарност у коју се субјекат (ДД) опет ресетује и растапа у инертно пасивни контигент контрапозиције. Темпорална дестабилизација је конвергентна процесу индивидуације или пак неког вида усавршавања, остаје утамељена и детерминисана сила која утиче на тубивствујућу инерцију.Та сила покреће трансфигурације селф слободе ван просторне етичке валоризације по којој је Дилан Дог системетично рашчлањен у масивној рецепцији тиранског Великог Другог. Освјешћујућа хетерологика која кохабитирају у елементарном постојању умањене вредности систематске апсорбције структуре хорорног сагледавања света еластично симболизује препород митске структуре поретка, односно мита који је центар психологике реалитета, те управо тај мит транспонује ентитетско поимање аудијенције развоја Сопства.Коегзистенција два ентитета које сабирно прожимјају уводне пасусе у сам ток приче на почетку сваке стрип епизоде нужно не објединују сагласност каталепсије, илузорно се представљујући као сарадници што емпирјиски и јесу али на психолошкој дистанци актуелизацијски су у процесу алтруиматичног стигматизма. Други етнитет или субјектна јединца је Гручо[1]. Гручо Маркс је дежурни забављач или архетипски алијенацијски Трикстер који служи да своју појаву потркепи неком шалом која садржи хуморексну алогију са нуклеусном дозом анархо-анафоре сабијања ауторативног поретка са темпоралним минорним дисбалансом. Гручове шале су као интермецо пред увод у још једну конфузну дистрибуцију разочарења или пеимистичке структурализације дате материје односно радње коју субјекат ДД мора да изнесе до краја. Други ентит је персонификација у некој форми злокобног гаврана, који некад сагледава реалност и даје праву интерпретацију исте у облику јуродивца, али и субјекта херојског ендосклета који у моментима кохерентне кризе у омега тачки сабирања ембрионира круцијалну коњукцију спасења помажући ДД да оконча агонију у којој се налази са остатком вршилаца радње. Д.Д. некад самоиницијативно, а некад подвргнут страним факторима сигнализира процес самоиспитаивања у систематском једињењу аутодеструкције повређеног едиповца који чезне за правом љубављу, а у исто време логосно бивствено самоочување терети sui generis.Поставимо питање страхова и одбарамбених механизама, али и питање не поверења које се односи на искуствено сагледавање одређених форми постојања субјеката, или чак тубиствених јединица које ДД емпиријски познаје и деградиурајуће се односи ка њима као елементима субверзивне костобоље разграђујуће симболике чија симптоматика као плуралитет егзистира и настоји да онтолошки ресетује у фундамнету постојање ентитетске грађе које сматра за сходно да нису вриједене форме живљења и бивствовања у дименезији релитета. Субјектова рецепција реалности која га окружује симптоматично делује на његову функцију егзистирајућег фактора у потрази за проналажењем сопства и разрјешења енигматичног стигматизма који носи на себи као постуларни систем вредности у композицији са харизмом коју поседује у проналажењу свјесног Ја.У скоро свакој епизоди он се среће са губитком некога, (углавном дјевојке, или пак зрелије жене) за коју је током те авантуре у gewofernheitu симболички стекао афинитет или евенуално поверење што (Он) у каснијој аутоконклузији види као слабост или круцијалну грешку. Стална вешто масикрана у хладни оклоп или сколопедричну орбиту потреба за љубављу превасходно мајчинској субјекта ДД увјек изнова поставља на почетну тачку кретања, у центар баланаса између самоће и бесмисла, саркастичне проницљивости и алогијског идентитета. Управо та субветритајућа онтологија и след патолошких околности чини ДД условно експликовано депресивним субјектом у песимистичком руху.Требамо и споменути крајње чудан сплет околности везан за ДД мајку где је присутна инцестуозна конотација њиховог односа која није крунисана реалитетном едиповском коначницом у смислу коитусног спајања, али је сам однос прожет интердимензионалним преплитањем сна и реалности, у коме ДД тражи своју мајку, чезне, а у исто вријеме га она чува у некој другој форми, што можда указује на чињеницу да одређене стварни из наше свакодневне реалности када више нису у оперативном модулу, или смо их изгубили проналазимо начин да их компенмзујемо у виду идентификације са неким другим предметима или особама. Младен Цимеша [1] Гручо је у најједноставнијој алегоративној експликацији представљен као ангео чувар Д.Д.
  8. Monasi nekada u prvim vjekovima su bili svijetlost Crkve, a danas su najobičniji mrak, jedno strano tijelo koje parazitira na racun Crkve, gordoljubci, naprasiti i naduveni, fundamentni karijeristi, oholi i paroljubci.. bez molitvenosti, bez osjećaja za druge ljude...Monašto danas nema smisao uopšte, to je jedno zavaravanje...Duh pobožnosti se gasi u monaštvu...Koliko samo žuči popih od ljudi u mantiji...eh Gospode gledas li sa visine?!?

    1. Show previous comments  6 more
    2. Toma

      Toma

      Dobi li ti odgovor na ovo:

      Gospode gledas li sa visine?!?

    3. Pancakes

      Pancakes

      Monastvo je divno, barem ovdje u CG.

    4. Васијан

      Васијан

      Стање монаштва у Србији је жалосно. Али, можда ће доћи нека боља времена...

      Од свих нас зависи... Једино што женско монаштво поравља ствар.

      Но, није истина да је монаштво настало у 4. веку. Монаштво постоји од самог почетка Хришћанства (постоји и у Старом Завету). Најоригиналнији монаси су ; Исус, Богородица, Јован Претеча, Павле, Јован Богослов. Симон Зилот...

      Тек у 4. веку, добијањем слободе хришћанског вероисповедања, монаштво, логично, добија свој организовани вид.

  9. Moj galebe "beli" sine to je teska utopija..ali svidja mi se tvoja spika i procentualna upućenost LOLchina...ispadosmo kao zečići za rasplod..idemo množenje...spasavamo sr"B"ski narod...nije to tako jednostavno...Možda u nekoj drugoj dimenziji tvoja ideja i uspije... ..ali ovde je to samo jedno tiho sanjarenje na marginama života..
  10. Ruski avion oboren na granici Turske i SirijeRusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je ruski vojni avion tipa Su-24 oboren na granici Turske i Sirije. IZVOR: B92 UTORAK, 24.11.2015. | 09:07 -> 09:42 foto: Beta/AP Prema preliminarnim izveštajima, avion je oboren raketom sa zemlje. Ministarstvo je saopštilo da su piloti uspeli da se katapultiraju i sada se utvrđuje šta se dogodilo sa njima. ”Su-24 ruske avijacije je pao na teritoriju Sirije posle paljbe sa zemlje. Letelica se nalazila u vazdušnom prostoru Sirije na visini od 6.000 metara”, navedeno je u saopštenju. Televizija Haberturk je objavila snimak aviona u plamenu, a reporter te medijske kuće je javio da je video “avion koji se u trenutku pretvorio u vatrenu loptu“. Navodno su dvojica pilota uspela da se katapultiraju i napuste letelicu pre eksplozije, a prema navodima CNN, avion je oborila turska vojska pošto je prethodno povredio turski vazdušni prostor. izvor: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=11&dd=24&nav_category=78&nav_id=1066551
  11. Mene grešnago interesuje, ako je bio kenozis, zašto prije i posle njega (kenozisa) tolika patnja u svijetu?... zbog nagrade na onom svijetu ?.i nemoj sad da neko kaže da još vjeruje u Adama i Evicu kao stvarne ličnosti....
  12. Veliki Avo imam pitanje, da li je po vašem mišljenju postojala realna mogućnost da je Arije bio otrovan? Koliko je monaška duhovnost (monahokratija, izmišljena žitija, strah od pakla, prezir svijeta ) izgradila jednu crkvenu svijetst koja je ostala hermetički zatvorena u asketskom idealu gdje se tijelo na određeni način poništava (elment mortifikacije istočnog tipa) a duši se daje apsolutna prednost kao neki vid preživjelog origenizma (završetci tropara sa spasi duši našja)..? p.s. Origena veoma poštujem.. Interesuje me još nešto, kako je vaše mišljenje o poglavlju "Tamnica" u Ljestvici..da li je to mjesto fikcija radi neke određene pouke , i da li bi stanje ljudi (monaha) po nekoj psihološkoj terminologiji u tom manastiru moglo eksplikovati kao mazohizam..?
×
×
  • Create New...