Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Биљана

Члан
  • Број садржаја

    4913
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Волим
    Биљана је реаговао/ла на александар живаљев за Наслов блога, ЗАШТО БОГ НИКАДА НИЈЕ ПОСТАО ПРОФЕСОР НА НЕКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ?   
    Зашто Бог никада није постао професор на неком универзитету.
    Објавио је једну једину књигу.
    А и та је била на хебрејском.
    Она није имала никаквих цитата или веза са другим публикацијама.
    Осим тога, претходно се није појавила ни у каквом научном часопису.
    Неки сумњају да ју је он написао сам.
    Може бити да је он створио свет, али шта је радио у међувремену?
    Науци тешко пада да понови његове резултате.
    Он једва долази на своја предавања; уместо тога, својим студентима само каже да треба да прочитају његову књигу.
    Прву двојицу студената је исписао кажњавајући их због учења.
    Премда се мора дати само десет тачних одговора, већина пада на његовим тестовима.
     
     
                                                                              "Филозоски хумор", Књижевни лист, 1.фебруар 2007., превод Данила Н. Басте, извор: Удружење студената у Фрајбургу,
                                                                               Information Philosophie , 2/2006, стр. 50
  2. Волим
    Биљана got a reaction from GeniusAtWork for Наслов блога, Извор који не пресушује!   
    Библија, књига која је преведена на скоро сваки језик на свијету, коју данас има скоро свако хришћанско домаћинство! Књига које је читана и од оних који нису хришћани! Са разлогом је то......Библија је неисцрпан извор са којег се душа напаја! Неисцрпан извор инспирације! Колико је само пјесника пронашло инспирацију између редова ове свете књиге! А тек сликара!!!
    Библија је сва некако као саткана! Све је савршено уклопљено у њене нити! Гледајући појединачно, сваки чворић сатканог је савршено обрађен и уклопљен баш ондје гдје треба бити, да би цјелина била најсавршенији рад који постоји!
    Библија је заиста неисцрпан извор инспирације! Ту су одговори на свако постављено питање! Ту се налазе све мудрости овога свијета! Нема ни једне мудрости која је изречена, а да је у Библији нема или да није у Библији споменута!
    Мали чвор те цјелине су псалми! Колико се само љепоте налази између тих редова! Колико само љубави! Колико само инспирације за најузвишенија дјела која за циљ имају само једно, да славе Господа! То су молитве које буде из духовне учмалости, које и најхладније људско срце, отапају! То су молитве на које је немогуће бити равнодушан! Оне покрећу!
    "Пошкропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бјељи од снијега" (Пс. 51,7)

    биљка исоп
  3. Волим
    Биљана got a reaction from Стари for Наслов блога, Касијана   
    СТОСЛОВ
    ХРИШЋАНСКЕ НАУКЕ О ЉУБАВИ
    По твојој жељи пишем ово, кћери моја, ја смерни Калистрат.
    1. Као што су све ствари васионске, са њиховим квалитетима и дејствима, само символ духовних стварности, тако и земаљска љубав. Оно што људи на земљи називају љубављу, ваистину је само бледи символ праве небесне љубави.
    2. Сва бића могу се поделити на нестворена и створена. Бог је нестворен, све остало је створено. И љубав је нестворена; нестворена и вечита. Јер љубав није атрибут Божији него име Божије - једно од имена Божијих - и суштина бића Божијега. Отуда је и речено: "Бог је љубав".
    3. Речено је још, да је Бог истина и Слово. Чудесна је то реч словенска - Истина - која савршено означава Онога који је увек исти. "Ја сам Онај који јесам"; краће: Ја сам исти, непроменљиви, Сиј (Онај који јесам) у старословенском, "? ?? у грчком". А Слово, или Реч, израз је скривеног Бога. И као што су Истина и Слово вечито у Богу и Бог, тако и Љубав. И као што Слово каже за себе: "Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак", тако Љубав може за себе казати: Ја сам алфа и омега.
    4. Као љубав Бог се открио људском роду кроз откриће Свете Тројице у јединству, Оца и Сина и Светога Духа - Један Бог и кроз ваплоћење Бога Слова. У старом Завету, а то је Завет Закона, Бог је само наговештен као Света Тројица, па је тако и Љубав неприметно и као овлаш стављена међу многе друге заповести Закона (V Мојс. 6, 5; III Мојс. 19, 18). Свет није био зрео за примање науке о Светој Тројици, следствено ни о Љубави. А ово двоје је нераздвојно. Заповест о љубави, последња међу заповестима Старог завета, постала је прва у Новом Завету.
    5. У паганском свету постојала је вера у тројицу, али не свету и не јединствену. Индијани су веровали, а и дан данас верују, у Тримумурти, тј. у три врховна Бога, од којих је један, Шива, ђаво и разоритељ свега што она прва два, Вишну и Брама, створе. У Мисиру веровало се такође у тробожанство, али као породицу са телесном љубави, из које се Озирису и Изиди роди син Хорус, којега Озирис уби због чега је и тај чудовишни брак раскинут. Пре Христа људи су могли својим умом и напором створити велике цивилизације по свима континентима света, али нису могли доћи до правилног појма о Богу као Светој Тројици у Јединству, следствено ни о Богу као Љубави.
    6. Ислам, иако једна од релативно виших религија, никако не трпи науку о Богу као Светој Тројици. У Корану се та наука исмева. А на Омаровој џамији у Јерусалиму урезана је у зиду ова заповест: "Правоверни, знајте да Алах нема Сина". Па баш зато што, по тој вери, Бог нема сина, у Корану се нигде не говори о Божјој љубави него само о Божјој правди и милосрђу. Иако је своју науку Мухамед црпео из Старог Завета, он није прочитао речи Свевишњега: "Еда ли ја, који отварам материце, не могу родити? Еда ли ћу ја, који дајем да се рађа, бити без порода" (Иса. 66, 9)? И не само Мухамед него и древни Аријевци и модерни Унитаријанци.
    7. Знај и упамти, кћери моја: Тајна Светог Тројединства унутарња је тајна бића Божијега. Ту своју интимну тајну Бог није могао открити народима без закона ни кроз закон. Нити кроз људе, ни кроз велике пророке. Него је само кроз изабране пророке најављивао, довољно јасно и поуздано, силазак на земљу и Ваплоћење Сина свога, кроз кога ће се "земља напунити познања Господњега као што је море пуно воде" (Иса, 11, 9; Авак. 2, 14). А главно познање, које ће Син објавити, биће славно познање Бога као Свете Тројице, којој је једно од имена Љубав.
    8. Вечни Отац љуби Сина и Духа Светога. Вечни Син љуби Оца и Духа Светога. Вечни Дух љуби Оца и Сина. Све у недомисливом јединству, неразделном и несливеном. Све бестелесно и духовно. И тако од вечности у вечност, без почетка и без краја, без промене, без смањења или увећања, и без утицаја времена и пространства и ма каквог спољњег догађаја.
    9. Замислити Бога без Сина исто је што и замислити Бога без љубави. Јер свака љубав изискује предмет љубави. Ти знаш, кћери, да кад неко од људи рече: ја љубим, ми одмах логично питамо: кога љубиш? Кога би дакле Бог Отац љубио у вечности, пре створења света, ако није имао Сина као предмет своје љубави? Значило би, да Он није знао љубити нити је био Љубав у суштини својој пре него је створио свет као предмет своје Љубави. А то би опет значило, да је Бог са створењем света добио нешто што пре није имао, и кроз то се променио. Ово је несмислено и нелогично и противно Светом писму Божијем, у коме је с неба посведочено да "у Богу нема промене".
    10. Ко не верује у рађање Бога Сина од Бога Оца, тај не може уопште Бога називати Оцем. Или ако га тако назива, не говори истину. Јер по чему је Он Отац ако нема Сина? Ваљда само Отац почасни, или титуларни, као што деца понегде ословљавају сваког старијег човека: Оче! Каже ли неко па Бог је Отац свију људи, ми одмах одговарамо: Бог је Творац а не Отац свију људи. Он није родио него створио све људе. Ако ковач има рођене синове и исковане плугове, неће ли он правити разлику између своје рођене деце и својих творевина? Не може нико без лажи називати Бога Оцем.а непризнавати Његовог вечно рођеног Сина, који једини има моћ да створено претвори у рођено. Апостол Христов одлучно говори: "Ко се год одриче Сина, ни Оца нема, а који признаје Сина и Оца има" (I Јов. 2, 23; 4, 16).
    11. У II члану нашег "Вјерују" ми исповедамо нашу веру "у јединога - Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединородног, од Оца рођеног пре свију векова, рођеног а не створеног". Околико морамо бити благодарни светим Оцима Цркве, који ову истину истакоше и потврдише! Иначе би ми били лажљивци кад би говорили о Оцу без Сина. Јер ако Отац нема Сина, чији би био Отац, и зашто би се звао Отац? И сав наш говор о Љубави био би само једна чежњива песма без реалног оправдања.
    12. Бог као Љубав објашњава се само Богом као Светом Тројицом. У овоме је кључ тајне љубави, кћери моја. Држи ово стално у памети. И веруј речи великог Исака Сирина: "Љубав је слађа од живота". А ја додајем: и јача од смрти.
    13. Кад говоримо о љубави у Светој Тројици, ми стално држимо у памети да је Бог дух и љубав у Богу сва духовна. Отац љуби Сина тако силно, да је сав у Сину; и Син љуби Оца тако силно, да је сав у Оцу; и Дух Свети по љубави сав је у Оцу и Сину. То је Син Божији посведочио речима: "Ја сам у Оцу и Отац у мени" (Јов. 14, 10). И Син у Светом Духу и Свети Дух у Сину. У Писму стоји како васкрсли Христос на апостоле "дуну и рече им, примите Дух Свети" (Јов. 20, 22). Оно што неко носи у себи, може дати из себе.
    14. Особина љубави, кћери моја, је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице. Тако је жарка љубав Оца према Сину, да би Он, хтео да утоне и изгуби се у Сину. И обратно. Таква је љубав и Духа Светога према Оцу и Сину. Но по непостижимој неопходности свак остаје оно што је. Зато се и каже за Свету Тројицу "неразделна - неслијана". Неразделна је, јер је једна по битности и љубави; неслијана, јер је по ипостасима индивидуална. Један троједини пламен бића, живота и љубави. На том величанственом пламену божанске љубави палимо и ми наше малене и влажне свећице земаљске љубави, које се лелујају, диме и лако гасе. А што се три лица не сливају и не раздељују, то је дејство љубави сваког лица према друга два. Јер свако од њих из љубави тежи, да увелича и прослави остала два лица Светога Тројства. То објашњава реч Сина Божјега: "Отац мој већи је од мене".
    15. Љубав у једном лицу није љубав него самољубље и себичност. Због тога Мухамед и не спомиње љубав у вези са једноименим Алахом него само праведност и милостивост. - Љубав удвоје брзо хладни и прелази у тугу. Због тога се бездетност у Старом завету сматрала проклетством. А тако се и данас сматра на Балкану, у Русији и на целом Истоку. Пуна љубав јесте љубав утроје. На земљи је то тако, зато што је то тако на небу. Није чудо што број три игра тако огромну улогу у свима творевинама Тројединог Творца.
    16. Љубав није из земље изникла него је с неба дата. Преподобни Касијан каже: "Љубав искључиво припада Богу, и оним људима који су васпоставили у себи образ и подобије Божије". Свесна љубав односи се на свесну личност. Не на принцип или идеју или ма какву безличну творевину, него на личност. Где нема реципроцитета у љубави, ту нема љубави. А принцип или идеја или несвесна творевина, било Божија или људска, не могу нас љубити ма колико ми њих волели. О тој љубави ми не говоримо, него о оној која је од личности ка личности и која је "неразделна и неслијана".
    17. Савршена личност, са савршеном свешћу, савршеним умом и савршеном моћи, може имати савршену љубав. Та личност је Бог наш. Што сваки човек ревнује за своју личност, то је зато што је и Његов Створитељ личност. Што сви људи цене љубав изнад свега, то је зато што је њихов Створитељ Љубав. И тако од искони до данас и на век века.
    18. Увек се ниже доказује вишим, а не обратно. И човечије постојање доказује се постојањем виших бића, виших моћи и интелигенција од људске. Неко од европских философа рекао је: "Мислим, дакле постојим". И та његова реч је раструбљена по свету као нешто велико. У самој ствари, мислио ја колико хтео, ја не постојим, ако не постоји неко већи од мене, који је и мене и сав свет смислио. Ако Бог не постоји, као интелигенција виша од мене извесно је, да и ја не постојим; него сам само нека пролазна утвара, аветиња, коју су вихори из прашине дигли и уобличили за тренутак, да би ме поново расули у исту прашину, без циља и следа. Исто тако и љубав, Ако љубав није у Богу и од Бога, онда је она само једна сентиментална чежња, коју људи употребљавају као наркозу. да би малом бесмисленошћу ублажили велику бесмисленост живота.
    19. "Бог је љубав, и ко стоји у Богу и Бог стоји у њему." (I Јов. 4, 16). Векови и генерације људске чежњиво су чекале да чују ове светлоносне и живоносне речи као звезде водиље сличне Витлејемској звезди. А те речи апостол је сам чуо, осетио и поновио како их је од свога Господа примио. Бог истине и љубави једини је вечни Бог, који нема додира и заједнице с "боговима" лажи и мржње. Овим откровењем Христос је срушио све политеистичке пантеоне, у које је машта људска стављала добре и зле богове на равну ногу.
    20. Није лако појмити зашто је Бог створио светове, најпре свет бестелесни анђелски а потом физички телесни са човеком на врху. Ако је троједини Бог савршен и самодовољан у пуноћи живота, љубави и славе, зашто је створио светове ниже од себе? (Кажемо, ниже од себе, јер нико не може створити нешто равно себи. Родити, да. Бог Отац родио је Сина равног Себи; и човек рађа децу равну себи по бићу и суштини). Црква - и само Црква - даје одговор: Од преобиља љубави своје у самом Себи Бог је створио све светове, невидљиве и видљиве, кроз Сина свог јединородног, да угоди Сину своме. Да ли ради забаве Сину, или из неке потребе? Ми то не кажемо. Богу не треба забава. Његова тројична љубав превазилази сваку радост забаве и сваку сладост весеља. Нити Савршени, Самодовољни, потребује ма шта, јер све има самом себи.
    21. У бескрајној љубави према своме Оцу Син је хтео угодити Оцу тиме што би му створио више синова а себи више браће, нижих од себе али по љубави изједначених са собом посинаштвом. И у Вечном Савету Отац и Дух Свети сагласно одобрили су Сину стварање светова за љубав Сина. И тако је кроз Сина постало све што је постало, "имже всја биша". А Син Божји назван је и Логос Божји, или Реч Божја, тј. израз Божји; да, Песма Божја, којом се јавља величанство и слава и мудрост и љубав Божја. Коме се јавља? Новоствореним световима (Колош. 1, 15-17).
    22. Узевши иницијативу за стварање, Син је примио и одговорност за створене светове пред Вечним Саветом и поврх тога, још и добровољни пристанак да себе принесе на жртву кад и ако то буде било потребно, као безазлено и пречисто јагње, одређено на жртву "и још прије постања свијета." (I Пет. 1, 20). И тако је отпочела једна несравњива епопеја над епопејама; епопеја стварања света, његовог пада, искупљења, васкрсења и обновљења. Све како је речено и проречено. И све са једним јединим мотивом - љубав. Јер Бог је Љубав и у Њему нема других мотива изван љубави, кћери моја богољубљена и богољубива.
    23. И створи Син Божји безбројне небесне интелигенције од арханђела и анђела, бестелесних и Богу блиских духова. Створи их боголиким, моћним и прекрасним. И даде им слободу. Једини Бог не злоупотребљава слободу. Један од великих анђела, Сатанаил, злоупотребио дату му слободу, и би бескрајно удаљен од присуства Божијега, са легионима присталица својих, и бачен у Ад, у таму крајњу. Потом Слово Божје, по Вечном Савету, створи Адама човека и Еву човечицу у телу, и стави их у Рај. Али их превари Сатана кроз шарену змију, и они сагрешише Богу. Сатани не хте Бог опростити грех, јер из саме близине Божје сагреши. А човеку хтеде Бог опростити, јер човек би преварен од Сатане. Хтеде Бог опростити Адаму, али не без покајања и довољне жртве. И Син Божји, Јагње Божје, пође на заклање ради искупљења Адама и његовог рода. Све из љубави. И правде, велите? Да, и правде, но правда је укључена у љубави.
    24. Тако се "показа љубав Божја к нама што Бог Сина својега јединороднога посла на свијет, да доживимо кроза Њ... не да ми (први) показасмо љубав к Богу, него да Он показа љубав к нама, и посла Сина својега од очисти гријехе наше." (Јов. 4, 9-10). Прво Он дакле показа љубав своју к нама, па зато очекује да и ми покажемо љубав своју к Њему. Хоћемо ли ми или нећемо - од тога зависи или вечна награда верној љубави или пак вечна мука изневереној љубави. Јер у ванвременској вечности нема ништа времено, све је вечно, како радост тако и мука.
    25. У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав "која превазилази разум." Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању.
    26. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт."Једва ко умрије за праведнике - а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас " (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум?
    27. "Љубав не тражи своје," каже апостол, научен примером свога Учитеља" (I Кор. 13, 5). Све своје речи и дела приписује Син Божији Оцу. "Ја говорим свијету оно што чух од Њега." Сиђох с неба не да творим вољу своју него вољу Оца који ме посла". "Да свршим Његов посао". "Као што ми заповиједи Отац онако творим". "Да види свијет да имам љубав к Оцу". Види Јеванђеље Јованово. (О, кад би сви синови човечији овако љубили родитеље своје!). Дакле, Син се одриче своје воље и све приписује Оцу. Нити Он тражи славу своју но Очеву. С друге стране опет Отац љуби Сина "и све му показује". Нити Отац икоме суди "него сав суд даде Сину". И још више: "Отац љуби Сина. И све даде у руке Његове".
    28. У љубави Оца и Сина учествује и Дух Свети у пуној мери. Духом Светим омогућено је рођење Сина од безмужне Деве Марије. Дух Свети се јавио у виду голуба при крштењу Исусовом. Пун Духа Светога врати се Исус са Јордана. Духом Светим Исус је изгонио зле духове из људи. Дух Свети сишао је на апостоле о Педесетници. "Бог се јави у тијелу, оправда се Духом". "Који се владају по Духу Божијему, оно су синови Божији". Једина хула неопростива јесте хула на Духа Светога (Мат. 12. 31). Дух живота, силе, мудрости, истине, молитве, мира, радости, утехе, усељава се у Христоверне као у своје храмове. Он продужује тело Христово сједињујући верне у једно освећено тело, које јесте Црква као "столп и тврђава истине". И поврх свега "љубав Божија изли се у срца наша Духом Светијем, који је дат нама" (Рим. 5, 5).
    29. Кад се дакле каже: "Бог је љубав", тиме се каже, да је сва Света Тројица Љубав. И отац је Љубав, и Син је Љубав и Свети Дух је Љубав. Извор и праобраз љубави међу анђелима и људима; извор који дајући не смањује се, и примајући не богати се.
    30. Чуј, кћери, ове речи о неисказаној храбрости, која је својствена само љубави. Из љубави Син Божији се понижава, служи, учи, лечи, храни, поји, усправља и исправља, весели, мучи се, страда, прашта и умире. "Син човечији није дошао да му служе него да служи и даде душу своју у откуп за многе" (Мат. 20, 28). Кад служи, служи с радошћу, кад се жртвује, жртвује се драговољно, не бринући о себи но гледајући непрестано у вечно огњиште љубави на небесима, у ону Двојицу. То је лако било Сину вечне љубави. То је лако и људима са љубављу. Зато Нил Синајски каже: "Све ће ти бити лако учинити и поднети, чим задобијеш свету љубав. А где љубави нема, нема успеха". И све бива тешко и немогуће.
    31. Љубав је радост, цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Који љубе земаљско богатство, власт и славу, немилосрдно гоне друге људе да служе њиховој бесловесној "љубави". И готови су жртвовати тој својој "љубави" све и свакога изузев себе. Њихов је једини страх служити другима и жртвовати се за друге. Кнежеви и војсковође људске бацили су у смрт легионе ради плена и ради славе своје. То је дело Сатане човекоубице. Не тако Човекољубац Господ, не тако. Он се спусти с небеског престола славе, да својом личном службом и жртвом очитује љубав Божију према људима. Христова љубав је пример највеће храбрости. То је храброст, пред којом дрхте и смрт и Ад.
    32. Погледајмо сад у почетак почетака, кћери човечја. Док је Ева имала љубав Божију у себи, она је била сва предана Богу. И љубила је Бога светом љубављу свим срцем, свом душом и свом мишљу својом. Љубав према мужу, као и љубав према свим красотама Раја, бледела је пред њеном љубављу к Богу. Све друго што је волела, волела је због Бога и кроз Бога, а ништа што не би видела у светлости свога љубљенога Творца. И сва њена душа, обучена је у лаку, провидну и неосетну одећу тела, испуњавала се неисказаним миљем и насладом од љубави Божије. У љубави према Господу Богу она се могла такмичити са херувимима. Никаква жеља за нечим изван Бога није улазила у срце њено нити се дотицала ума њеног. Љубављу према Богу она је живела, дисала и веселила се. Таква је била праматер рода људског. Такав и праотац Адам.
    33. Адам и Ева били су богови, мали богови, као што су и сви анђели небесни. Нека те не уплаше ове велике речи, кћери моја, које се често понављају у светим књигама православним. Да су Адам и Ева били богови, то се већ садржало у речима Свете Тројице: "да створимо човијека по образу нашем". То је. доцније и пророк јасно изрекао: "богови сте и синови Божији" (Псал. 82, 6). А те речи поновила су и потврдила божанска уста Спаситеља света: "богови сте" (Јов. 10, 34). На основу тога мудри Максим Исповедник саветује: "Предајмо се свецело Господу, да би га примили (у себе) свецело, те кроз Њега постали богови. Тако и многи други православни богослови.
    35. Док је визија Бога истине и љубави сијала у души Адама и Еве, они су заиста били богови у оној мери у коликој Створитељ по љубави својој чини словесна створења своја боговским. То је још појачао Христос у одговору на једно лудо питање Садукеја, рекавши да људи после смрти "о воскресенију нити ће се женити ни удавати, него су као анђели Божији на небесима" (Мат. 22, 29-30). Анђели пак назвати су боговима кроз уста Псалмиста: "Бог стаде на сабору Божијем, усред богова изрече суд". (Псалам. 82, 1).
    36. Какав би био бог, ма и мали, ако не би имао слободу дејства? Само велики и једини вечни Бог незлоупотребљава своју слободу. Сатана, један од малих богова, употреби своју слободу за зло своје и других. Тако и прародитељи рода људског. Чим се изгуби љубав, ум потамни. Са грехом се губи и слобода. Да је Ева остала у љубави Божијој, она би са мужем рађала децу али: "Не од жеље тјелесне ни од похоте мужеве него од Бога".
    37. У једном пак кобном тренутку богољубива Ева подлеже искушењу првог злоупотребитеља слободе. Превари је Сатана, некад арханђел, а потом "отац сваке лажи, крвник људски" и противник Божији. Сладуњавом лажи заголица он женине уши. Овако јој, он уствари, рече: једите ви он оног забрањег дрвета, и отвориће вам се очи, и ви ћете бити богови. Зна то, вели, Бог, па зато вам је и забранио, да ви не би били као и Он. А Он не трпи такмаца, суревњив је. Ове речи зазујаше у Евиним ушима, заслепише јој духовни вид и смутише њен ум. Она одједном поверова клеветнику Божијем, поверова лажи против Истине, човекоубици против Човекољупца. И у часу кад поверова шареној Змији, шареној лажи, у њеној се души изгуби хармонија, отпустише се струне божанске музике у њој, и охладњи љубав према Створитељу, Богу љубави.
    38. У мутној води не огледа се лице. Нити Ева виде Бога у својој замућеној души. Погледа на дрво, које беше пуно помешаних плодова добра и зла. Погледа у своју мутну душу, и не виде више Бога у њој. Бог је беше оставио. Бог и ђаво не станују под истим кровом. Немаше се тада жена на кога ослонити до на Сатану и на своје телесне очи. И опет погледа очима и виде, да је забрањени плод добар за јело, мио за гледање и да даје много знања. Авај, знања не само о добру него и о злу! А помешано добро и зло јесте зло. Но место љубави, три жеље сву је испунише: жеља за телесном насладом, жеља за поседовањем и жеља за знањем. Изгубивши Бога, она је почела тражити наслон на ствари. Али празнину, коју одсуство Бога оставља у души не може сав свет попунити.
    39. Одвојивши се од љубави Божије Адам и Ева осетили су страх - свагдашњег пратиоца греха - и видели су се нагим. Док су стајали у љубави Божијој, Бог је сијао из њих као из својих храмова, те су били и споља у светлост обучени, и слабо су гледали своја телеса. Гле, они су били голи и пре греха, али то нису ни осећали нити се стидели. Чим су пак оне три жеље заузеле место љубави у њима, њихов духовни лик се помрачио, и они су телесним очима гледали и видели само тела. Осиромашена и оголела душа, без благодатне љубави Божије, види само оно што телесне очи могу да виде. Као и риба.
    40. На дрвету познања били су смешани плодови добра и зла. И плодови зла привлачили су, као и вазда, не својим укусом него спољашношћу: јарким бојама и лепим облицима. Обманута љубопитљива жена дохвати и једе прво плод зла па онда плод добра. Због тога и роди прво злога Каина па онда доброга Авеља. И од тада продужи се рађање злих и добрих кроз све векове и генерације људске. Отуда сукоби, свађе, ратови што испуњавају сву историју човечанства. Историја света јесте макрокозмичко Дрво познања.
    41. Олако неки узимају грех Евин, кћери моја. Говоре: шта је то тако страшно што је жена дохватила неко забрањено воће? Говоре тако као у оправдање не само своје праматере него и себе, намамљене грехом. Пралажов је назвао Бога лажовом, и жена му поверовала - зар то није страшно? Јер рече жени: нећете ви умрети, као што вам Бог рече, него ћете постати богови као и Он, чим будете јели са забрањеног дрвета. (Да је рекао: постаћете "богови" као што сам и ја, био би ближе истини). И поверова жена, да Бог лаже, а ђаво говори истину. Цео тај процес отпада од Бога истинитога и прилепљења уз Пралажова, као испражњење од љубави Божије, и испуњење жељама телесним, цео тај процес, велимо, свршио се у души Евиној пре него што се она машила за забрањени плод. Истоветни процес бива и дан данас код људи и жена који падају у грех. Душа припрема а тело изводи.
    42. Када људи бише обнажени од љубави Божије, једине истините љубави, они почеше називати своје похоти и жеље љубављу. Тако назваше љубављу жељу за телесним насладама, за благом земаљским, за љубопитним знањима, као и жељу за полним сједињењем, за влашћу и почашћу, за игром и весељем, за поседовањем ствари. Све то људи именоваше љубављу по наустију Сатане, само да би заборавили љубав небесну, једину нелажну. Као кад би сужањ у тамници дробио свој црни хлеб у мале залогаје, па те залогаје називао именом најслађих јела што их је некада јео у слободи. Да би кроз ту илузију лакше могао гутати горки хлеб тамнички.
    43. Многобројне жеље, изрази телесне љубави не могоше никада заменити истинску љубав нити учинити људе срећним. Напротив, они их чинише све несрећнијим, јер их из далека очараваху а из близа разочараваху. У цвету - руже, у зрелости - чичак. Многе жеље проузроковаше истињеност срца људског, и сукобе унутра и споља међу синовима човечјим. Дивно то објашњавају апостоли Божији. Прво Јаков брат Господњи. "Откуда су ратови и распре међу вама? Не отуда ли, од сласти вашијех, које се боре у вашим удима? Желите и немате? Убијате и завидите, и не можете да добијете ... иштете и не примате, јер зло иштете, да у сластима својијем трошите" (Јаков, 4, 1-). По том Петар: "Љубазни, молим вас, као госте и дошљаке, да се чувате од тјелеснијех жеља, које војују на душу". (И Пет. 2, 11) а Павле опомиње: "по духу ходите и жеља тјелеснијех не извршујте" (Галат. 5, 16). И још много и много сличнога.
    44. Ај, кћери моја, гле како се губљењем љубави губила и свест људска о истини. Јер су љубав и истина нераздвојни. Отуда, као што су многе жеље замениле љубав, тако су многи лажни појмови заменили истину, а лажни богови јединог истинитог Бога. Свакој људској жељи одговарало је неко лажно божанство. То се јасно види из свих митологија, нарочито јелинске, која је до ситница обрађена и, на жалост, великим песницима опевана. Жеље и страсти људске пројектоване су у личне богове и богиње, те тако људи "залудјеше у својијем мислима и потамње неразумно срце њихово" (Рим. 1, 21-22). Но и кад полудеше "грађаху се мудри", што и јесте особина најопаснијег лудила.
    45. Са оне исте три главне жеље, које је зли дух изазвао у Евином срцу да би јој испразнио срце од љубави, кушао је тај исти зли дух и Христа Спаситеља у пустињи изнад Јерихона. А то су: жеља за земаљском насладом, жеља за поседовањем свега што очи виде, и жеља за познањем - све мимо и насупрот Бога и Божије љубави. А Исус га отера од себе заповеднички (а не као Ева). Иди од мене Сатано (Мат. 4, 10).
    46. Тако Син Божији на почетку своје спасоносне службе људима. А на крају рече Исус својим ученицима: "Ево иде кнез овога свијета (тј. кнез свих сујетних жеља и лажи) и у мени нема ништа" (Јов. 14, 30) тј. ни једне од тих смртоносних жеља. Колика је раздаљина између Бога и Сатане, толико између сујетних жеља и љубави.
    47. Љубав је Бог. Само се кроз Бога може љубити створење Божије. И најружније. Зато прва заповест гласи: "љуби Господа Бога својега", па тек онда друга: "љуби ближњега својега". Без љубави к Богу свака друга љубав је нереална и нетрајна. Као врућ ветар долази и пролази, уступајући место мразу. Чак ни самог себе човек не уме љубити без љубави к Богу. Само кроз Бога човек може љубити себе ко твар Божију. О самољубљу каже блажени Диодор: "Ко себе љуби, тај не може Бога љубити".
    48. Кад Христос заповеда: Љуби свога ближњега. Он не мисли, као многи, да треба да љубимо само добре и праведне и здраве и угледне, него и недобре и неправедне и болесне и губаве и грбаве и слепе и полуделе и ружне и гадне и одвратне. Речју, све оне које је Он љубио, и нико други. А ово је немогуће човеку који не љуби Бога, и који кроз љубав према Богу као кроз небесну призму не простире љубав своју на све оне које је Бог саздао. Као кад неко од заљубљених људи воли не само заљубљено лице, него и његовог сакатог сродника, и не само његову нову свилену хаљину, него и дроњу његову.
    49. Љубав није једно од осећања срца. Љубав је царица свих осећања, племенитих и позитивних. Преподобни Теодор Едески каже: "Љубав је с правом названа матером врлина, главом закона и пророка". Сва остала племенита и позитивна осећања јесу као њене дворске даме. Зато апостол и пише Колошанима, да је љубав савршенство. "Љубав је свеза савршенства". (Кол. 3, 14). А Солуњанима: "Господ да управи срца ваша на љубав Божију" (II Сол. 3, 5). Ваистину, љубав је најкраћи пут у царство небесно. Љубав уништава раздаљину између Бога и човека.
    50. Чуј сада, кћери, и ову тајну. Бог је савршена личност, зато је Он и савршена љубав. Бог је савршена личност, зато је Он и савршена истина. Бог је савршена личност, зато је Он и савршен живот. Стога је Христос изрекао васиони потресне речи: "Ја сам пут, истина и живот", (Јов. 14, 6) разумевајући под путем љубав. Зато је љубав, као пут, стављена на прво место. Јер се само кроз љубав постиже истина и живот. Стога је опет речено у Писму Божијем: "Ако ко не љуби Господа Исуса Христа, нека буде проклет". (I Кор. 16, 22). Како да не буде проклет онај ко је без љубави, па следствено и без истине и живота? Тиме је сам себе проклео.
    51. Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.
    52. Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар - сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.
    53. Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: "Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи" (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.
    54. Апостол љубави и словесности, свети Јован, пише: "Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако ко љуби свијет, нема љубави Очине у њему" (I Јов. 2, 15). И даје разлог зашто не треба љубити свет. Зато "што све што је на свијету, тјелесна похот, и похот очију, и гордост живота, није од Оца, него од овога свијета. И свијет пролази и похот његова, а који твори вољу Божију остаје вавијек". (I Јов. 2, 16-17). Дакле троје: похот телесна, похот очију и гордост живота (првенствено због знања)" - три прастаре саблазни, којим Сатана превари Еву; али не и Христа.
    55. Свети Антоније Велики каже: "Почетак греха јесте похот; почетак спасења и царства небесног јесте љубав". Љубав и похот су супротне. Ко похот назива љубављу, греши се о љубав. Јер је љубав духовна, чиста и света, а похот је телесна, нечиста и несвета. Љубав је нераздвојна од истине, а похот од илузије и лажи. Нормално узев, права љубав постојано расте у сили и одушевљењу без обзира на човечију старост; похот пак брзо пролази, прелази у одвратност, и често води очајању.
    56. Што код животиња није за осуду, код људи је за осуду. Све наше знање о животињама не може нам објаснити унутарња осећања животиња. Ми не знамо шта је унутра у њима, него само што је споља. Али извесно можемо рећи, да оне живе по својој природи, по дару и опредељењу Творца, једнако и од увек, свака у свом роду, и непогрешно. Не може се ни говорити о греху код животиња. Али човек чини грех, ако живи пожудама животињским. Па још кад те пожуде назива светим именом љубави! Нити се човек може спустити до животиње а да се не спусти ниже од животиње.
    57. Ако неки говоре: па и човек мора живети по природи, ми питамо по којој природи? Да ли по оној првоначалној, безгрешној, рајској, како је Бог створио човека, или по оној другој, болесној, пониженој, демонима загађеној, пороцима унакаженој, страстима умртвљеној? Јер не свори Бог Човека као што створи сву осталу природу, него на особит начин. И поврх свега даде му власт над осталом природом. Тиме је човек јасно изузет од друге физичке природе, рибље, тичје, зверске, и уздигнут изнад свих зоологија и мајмунологија. Христос је дошао, да обнови ону прву и праву природу човечију. И само ко живи том обновљеном природом, живи заиста по природи човечијој. Зоологија је испод ногу Антропологије.
    58. Човек обновљен Христом живи обновљеном природом, обновљеним умом, срцем и вољом. Све три ове копање душе заквашене су у њега квасом Духа Светога. Да би тако све три подједнако сместиле у себе тројичну љубав небесну, која "превазилази разум". Зато апостоли говоре о "новом човеку" на подобије Христа. И зато исти апостол вели: "Старо прође, гле све ново постаде". (П Кор. 5, 17).
    59. Да старо прође, и ново постаде; да се зарђало гвожђе претвори у сјајан челик; да се брда наслагане нечистоте на људски род баце у бездан, зато је требала јача снага од човечије, и непојамно велика љубав према створењима презреним и од самих себе. На земљи није било ни те снаге ни те љубави, ни храбрости. Она је требала доћи с неба. И дошла је. Јер "Бог тако возљуби свијет, да је и Сина свог јединородног дао, да нико ко Њега вјерује не погине, него да има живот вјечни" (Јов. 3, 16). Тако је сишао се неба Син Божији, "Божија сила и Божија премудрост", да љубављу својом оживи замрли свет.
    60. Два пута се потресла земља од љубави Христове: прво када је у мукама на крсту умро, да би род људски искупио од греха и смрти; други пут, када је ослободивши узнике из Ада васкрсао у сјају и слави. Та два потреса била су и прошла. Али потрес срца људских од Његове пламене љубави продужен је најпре кроз прву чету његових апостола и жена мироносица, па кроз армије Његових даљих следбеника кроз све векове и по свој планети земној. Распаљен љубављу Христовом Његов негдашњи гонитељ узвикнуо је: "Сматрам све за трице, само да Христа добијем" (Фил. 3, 8).
    61. Тај исти Савле, - Павле пише као муњама а не пером: "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? као што стоји написано: за тебе нас убијају поваздан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему овоме побеђујемо ради онога који нас је љубио. Па знам јамачно, да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Тим. 8. 35-39). Знај, кћери, да све паклене хорде узмичу испред човека са оваквом љубављу.
    62. "Ја сам дошао да бацим огањ на земљу", (Лук. 12, 49) рече Господ. То је небесни огањ љубави, у ком нема дима, нити ма чега телесног ни материјалног, ни пожудног ни несветог. Оваквом љубављу били су запојени и опојени, сви апостоли, као и многи светитељи и светитељке. Срца њихова била су испражњена од жеља телесних и пролазних, и уздизала су се само к Њему, једином Љубљеном, не тражећи од света ништа и дајући свету све, Њега ради.
    63. Таква свецела љубав може се односити само на личност, а не на неки принцип или закон или природу. Гле, и земаљска љубав - уколико се она може назвати љубављу - везана је за неку личност, а не за принцип, или закон, или немушту творевину. Узалуд су се трудили мудраци земаљски, и пре и после Христа, да убеде народе у безличнога Бога. Сипали су воду у решето. Но ни народи, који су веровали у личнога Бога, или богове, никада нису имали у својим пантеонима једнога Бога са таквом и толиком љубављу, каква се у стварности јавила свету кроз личност Исуса Христа, Богочовека.
    64. Љубав коју је Христос јавио свету, душо моја, јесте љубав од "прије постања свијета" (Јов. 17, 24). Та љубав дакле није времена него вечна, нити је споља него унутра. "Ја сам у Оцу својему, и ви у мени и ја у вама" (Јов. 14, 20). А где је Син ту је и Отац и Дух Свети. Он хоће да својом љубављу испуни свеколико тројично јестество човекове душе. Мада је Он домаћин, ипак као смеран гост куца на свако срце човечије. Јер је даровао слободу човеку, и не намеће се. Благо оном ко своју слободу потчини Његовој љубави! "ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном" (Откров. 3, 20). Срећан је ко драговољно отвори срце Исусу који му доноси љубав а са љубављу и живо
  4. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Томино неверовање   
    Томина недеља, она која стоји насупрот Пасхе, је по много чему јединствен празник. Већ на Васкрс увече чули смо необично сведочанство: Господ улази код својих ученика и апостола кроз затворена врата. Васкрс, чија нас светлост обасјава, доноси све необичније догађаје: Васкрслога Његови ученици не препознају док не разломи хлеб, свештена Писма бивају им јасна, од ученика постају апостоли (= они који су изаслани). Васкрсли Господ се, наиме, ученицима јављао четрдесет дана, све до свога вазнесења, и поучавао их.
    Али, један од апостола, како сведочи Јеванђеље, није био присутан са браћом када би се Васкрсли Христос њима јавио. Био је то Тома. Није примио утеху у виђењу Васкрслога и не верује браћи да су видели Исуса. Када се увери да то није било привиђење, каже, онда ће поверовати. Истини за вољу, Господ је – знајући за људску слабост, страх и маловерје – своје ученике већ уверио да није утвара. Иако је прошао кроз затворена врата и стао између њих, тражи да му дају нешто да једе. Не због тога што је гладан, него да би им показао да може да једе, што привиђење не може.
    У Томину недељу и овај апостол био је са браћом када им се јавио Господ. Васкрсли зна шта је говорио Тома и позива га да дође, погледа ожиљке и увери се. Тома ипак не прилази да се увери, јер је препознао Учитеља и само говори: Господ мој и Бог мој! А Господ му даје поуку да треба веровати и када се не види, те да не буде неверан, него веран. У ових неколико догађаја скупљено је много смисла и много порука за нас данас.
    Најпре – можемо да видимо да је Исус заиста показао ожиљке. Само недељу дана после незамисливо страшног мучења Он нема ране, већ ожиљке. Његово Тело је обожено, на најтешњи начин сједињено са божанством, те се зато ране исцељују. Из истог разлога – наиме обожења, које је и нама обећано и коме се и ми после Другог доласка и васкрсења мртвих надамо – над Васкрслим Назарећанином природни закони, односно законитости грехопадне природе, више немају власти, па Он тако улази кроз затворена врата, па Он тако не мора да једе. Обожени човек је пуноћа и савршенство Божијег наума о човеку. Али, из перспективе наше грехопадне природе то је тешко представити. Зато знамо да се Господ ученицима повремено јављао, али где је Он када није са њим – то је тајна, то је слобода у обожењу, то је оно - већ сада. Ранâ, дакле, нема, али има ожиљака. Важно је да их уочимо. У Царство Божије, дакле, улазимо исцељени, али носимо своје ожиљке као своје ордење.
    Ако смо у овом животу били оптерећени неком несрећом, ако смо као свој крст носили болест или шта све може да нас чини несрећнима, то што нам Бог даје као Крст на плећа јесте терен нашег узрастања, да одвојимо свој идентитет од своје слабости, да узрастемо изнад ње, да изградимо свој идентитет на Богу, неусловљени природном присилом.
    Ожиљци на Телу су приказани не да бисмо ми осудили Тому за неверовање, већ да и ми видимо да на Телу ожиљака има, односно да је Исус васкрсао из гроба не у неком другом, новом телу, већ у оном истом које је родила Пресвета Богородица, у оном истом у коме је Господ претрпео муке и крсну смрт, у оном истом које је три дана у гробу почивало... Да знамо да је васкрсење реалност.
    У том смислу треба да схватимо и поуку Благо онима који не видеше, а повероваше. Заиста, земним очима, везаним у скученост онога што нама изгледа као емпиријска стварност саткана од једног простора и једног времена – тим, дакле, очима не можемо да се уверимо, јер као Тома нисмо са апостолима. Међутим, тајинствено, тиме што смо продиремо из историје у есхатон нашим постојањем у литургији, која је икона Царства Божијег и будућег века, можемо се не само уверити, већ мистично постати и судеоници великих догађаја које празнујемо. Има много ствари које наше очи не виде, али оне не само да постоје, већ одређују наш живот и нас саме. Као љубав. Љубав је невидљива, чак ју је тешко описати, немогуће дефинисати, компликовано исказати – а сви знамо шта је то, јер сви имамо искуство љубави. То искуство је прва и можда најважнија степеница на путу боготражитељства.
    Тома је тражио и дато му је. А уз Тому, у дане васкрсне радости, и ми смо добили велику духовну корист знајући да је Христос васкрсао.
  5. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Терапија   
    Врата су се скоро бешумно отворила и ја сам ступио у високи, минималистички пројектовани хол. Иако су зидови били обложени зеленим и плавичастим мермерним плочама, пројектант се потрудио и извео једно чудо које ме је посебно нервирало: у том холу није било одјека. Нервирало ме је просто јер се савршено уклапало у општу слику: живим у свету без одјека, у мутавом свету. То је био мој проблем Годинама већ покушавају да ме лише мог проблема.
    Имао сам заказано у 17 часова и 45 минута. Доктор Милић ме је чекао у својој ординацији на петом спрату увек у истој фотељи, увек у истом положају, увек у исто време. Он је био једнако безнадежно исти као и ја, само се моја непромењивост сматрала поремећајем, а његова стручношћу. Мој поремећај... Или моја болест? Како назвати то стање, када ти је очигледно оно што нико други не види? Радили су ми стотине рендгенских снимака, десетине ЕЕГ-а, сумњали на схизофренију, затварали ме, отпуштали ме – увек уз пластичне осмехе који су ме секли као листићи катане.
    Лифт се полако успињао и из стаклене ауле пружао се поглед на некадашњи Трг краља Александра. Студенти су седели математички равномерно распоређени по клупама, нездраво апатични. А дан је био прелеп и град се купао у сунцу. Тишина је, међутим, била злокобна. Због уредбе о горњој граници нивоа буке у граду забранили су коришћење звонâ и католичка црква – заборављена у уличици иза факултета – морала је, као уосталом и све остале, да умукне.
    Милић се благо осмехивао. „Причајте, Родољубе, све ми причајте“, рекао је кад се утишало седиште фотеље у коју сам се сместио. Тако је том фразом отпочињао сваку сеансу, још од прве. Вероватно је с почетка хтео да тим као пријатељским ставом задобије моје поверење. Емпатија се учи, а др Милић је стручњак. У извештаченом свету он је шампион. Било како било, са том фразом је наставио и касније, јер у случајевима какав сам ја рутина је од велике важности. Знао је Милић шта ради. Али, ни ја нисам био будала. Само, од кад знам за себе принуђен сам да се смирујем. Покушавао сам да сачувам бар по неки слободан избор у свету где је све било унапред одмерено и испрограмирано.
    „Шта желите да Вам кажем?“, питао сам смирено.
    „Све“, рекао је Милић уз онај укочени, мртвачки осмех. „Како сте провели седмицу?“
    „Погледао сам неколико филмова, нисам ишао никуда... Радио сам“, изговарао сам апатично као и сви други.
    „Изнајмили сте филмове? То је интересантно...“
    „Не, скинуо сам их.“
    „О!“ – осмех му је остао исти, узраз лица као учвршћен формалином, очи једнако стакласте; код др Милића се неугодно узбуђење одражавало на гласнице. Глас му је постајао за нијансу дубљи и храпавији. И за нијансу је спорије изговарао речи. „Поново су Вам прикључили интернет?“
    „Да“, одговорио сам безизражајно. „Уз све оне мере које сте предложили Ви и социјални радник“, рекао сам.
    „То је лепо...“ Пауза. „Шта сте гледали?“
    „Најзанимљивији ми је био један стари, са много оскароваца. Зове се Ђавољи адвокат. Играју Кијан...“ Нисам стигао за завршим. Прекинуо ме је.
    „Тај филм није добар за вас, Родољубе. Зар Вас систем није упозорио на то?“
    „Сервер није тражио приступни идентификациони кључ, па сам помислио...“
    „Видите, Родољубе“, почео је Милић смирено, али некако гестаповски непоколебиво: „На жалост, још увек постоје сервери и локације које се отржу контроли. Иза њих стоје збуњени и неретко болесни људи.“ Заћутао је. „Колико већ има како Вам је изречена мера обавезног контакта са терапеутом?“
    „Мислите уопште, или везано за Вас?“, упитао сам.
    „Мислим уопште, јер то не решава суд. Терапеут и напредак су касније ствар социјалног радника“, рекао је.

    Говорио је о мом петљању са судским системом и социјалним службама и све време се смешкао. То ме узнемиравало. Кад сам био клинац била је нека секта... Не сећам се како се звала, имали су кућу у мом суседству, у њој нико није живео, него су се ту окупљали. Суботом је пред том кућом било много аутомобила, са регистарским таблицама из других, далеких градова. А преко седмице они би се размилели из те куће, куцали на врата, делили неке шарене листиће (сећам се да се на њима стално појављивао један лик, који је подсећао на младог Чака Нориса), били су тихи као мачићи и стално насмејани. Комшиница Смиља је једног дана рекла како су они или будале, или психијатријски случајеви, кад могу тако бескрајно да се кезе као да имају фацијалис. Исти такав осмех се петрификовао испод носа мога терапеута: уста згрчено извијена, али очи се не смеју – стакласте су. И то ме и не нервира, сви су такви па сам навикао, али сетио сам се Смиљиних речи и... Стварно, ко може да се без престанка смејуљи? Ако је живот тако удобан, леп и једноставан, ако су сви проблеми решени, па више не постоје, зашто се то не односи и на мене? Зар ја живим на другој планети? То просто – сматрам – није природно. И онда сам намерно, премда непромишљено – што ме је могло одвести опет на неколико недеља у кревет психијатријског одељења – починио нешто што они називају акт интелектуално – емотивног насиља. Када говорите, наиме, о теми која саговорнику није пријатна, можете да будете кажњени. А ја сам у инат (понашање такође забрањено законом) наставио о филму.
    „Зашто мислите да тај филм није примерен моме... стању?“ – Бирао сам речи пажљиво и водио рачуна да ми лице и глас буду што безизражајнији, као да питам без правог занимања, само узгред.
    „То није предмет нашег разговора. Уосталом, ти филмови су цензурисани.“
    „Али, видите, ту се ради о човеку према коме су сви предусретљиви, а они су уствари...“
    „То није предмет нашег разговора.“ – Поновио је мало одлучније. „Болесна фантазија је управо ствар због које је човечанство вековима патило. Реците ми, како се осећате данас?“ – вратио је онај исти тон.
    „Не боли ме ништа“, рекао сам глупо.
    Да ли сам успео бар да га збуним? А лагао сам. Нешто ме јесте болело. Нисам знао шта. Цело тело, или... Нешто унутра ме јесте болело. Чини ми се да је бол отпочео – и од тада није јењавао, али није био оштар, већ дубок и туп и дало се живети с њим – када су забранили продају кликера. „Противно цивилизацијским вредностима“ – тако је писало у новинама када су кликере уврстили у игре са противником, а игре са противником су стављене ван закона када сам ја био у трећем разреду гимназије. Постепено је то ишло. Прво је реч противник замењена речју опонент, онда су дуги низ година избацивали из школа и игре и речи, са образложењем да предност треба да имају искључиво едукативне и ненасилне игре. Чак су и жмурке постале агресивна игра, јер је најмање један од играча жртва. Педагошки акценат био је на томе да се мора инсистирати на једнаком положају свих учесника у игри. Ако то не би могло да се оствари, на пример ако деца праве дворац од коцкица, па је једно маштовитије и спретније од осталих, не само да би то једно дете било одстрањено, већ би сва морала да пређу на неку другу игру, али више не заједно, већ или појединачно, или у другим групама... бар на неко време, док инцидент са оним које се издваја не би избледео из дечијих сећања. Осамљивали су децу.
    Али то није био крај. Полако је једна по једна особеност стављана изван оквира цивилизацијских вредности. Сећам се, било је то баш некако око моје матуре... Скоро у истом тренутку Савет Федерације донео је одлуку да се у званичном језику – у медијима нарочито – не користе речи отац и мајка, већ један од родитеља, а републичка Социјална служба је донела уредбу да у процедури усвајања деце предност имају истополни парови, са циљем искорењивања дискриминације. И тај један је протестовао испред зграде Министарства. Носио је, сећам се, картон на коме је плавом бојом писало: „Не!“ и стајао и ћутао. Прво су се огласила удружења истополних парова. Рекли су како плава боја његовог „Не!“ шаље јасну дискриминаторну поруку, али и позив на линч оних који мисле другачије. Потом су вести пренеле оштро реаговање Савета Федерације са осудом нарастајућег национализма, који се огледа у чињеници да је оно „Не!“ било написано ћирилицом. Због злочиначких наклоности чији је – како кажу – историја сведок (мада се ни на историју није благонаклоно гледало) избегавала се употреба ћирилице. Углавном, тај човек са картоном је нестао и нико више о њему ништа није чуо, нити се ко интересовао за његову судбину. Људи, пак, са којима сам се ја дружио тада заклињали су се да су из поузданог извора чули како је тај непознати био некадашње дете из дома, и да је тада запао у истополну хранитељску породицу, па је преживео стравична злостављања и... А мој бол је трајао.
    Неколико година касније Савет Федерације наложио је земљама – и то под претњом ускраћивања следовања енергената – да до краја заврше усклађивање брачног закона, а то је подразумевало да и верске заједнице у своје обреде уврсте оно што република сматра браком. Покушали су чак и да забране реч грех, па су потом предложили да се та реч замени идиомом промашај циља, али то је изазвало још веће згражавање Савета него сама реч коју су хтели да укину. Резултат свега тога била је забрана употребе звонâ. А желели су једно време да верске заједнице или стопе у једну, или – ако то не успе – да их једноставно ставе ван закона, јер је свака врста посебности уствари противљење цивилизацијским вредостима Федерације. Мој бол је постао јачи.

    Кад сам завршио факултет већ су и филмови били цензурисани. Легалним путем није се могло доћи до Сталкера, Матрикса, Клопке... Од почетка двадесетих година више се нигде нису штампала нова издања Достојевског, Чеслава Милоша, Солжењицина или Сартра. Старија издања полако су повлачена из општих јавних библиотека. Попер се, међутим, могао пронаћи било у којој библиотеци, као и каснији теоретичари толеранције, они с почетка века. Да се разумемо: ни једна књига није била званично забрањена, али ако би неко приметио да се занимате за поједине писце – социјална служба би моментално реаговала. Ако сте малолетни, служба ће поћи од претпоставке да вас родитељи злостављају, па је агресија (јер све је агресија: и Сартр и Достојевски) реакција на злостављање, или вам они можда усађују склоност ка говору мржње (то је заправо оно што је такође забрањени Орвел давно назвао зломисао). Ако сте, пак, пунолетни и имате своју децу, она ће вам аутоматски бити одузета и послата у хранитељску породицу. А то је тек лутрија... Ипак, ако се одважите да имате дете, са ризиком те лутрије ћете морати да живите. Један мој школски друг, онако весео момак, пред саму матуру дошао је био у школу са једном духовитом блузом: неколико виљушака насликано, а једна од њих искривљена и доле пише: „Ако си другачији не значи и да си користан“. Због онога што је носио транспарент „Не!“ социјална служба се прилично наоштрила. Проблем је лежао у томе што је мој друг у школу пошао годину дана раније и није био пунолетан. Испало је да му је блузу купио отац, па су човека оптужили за зломисао (ту реч не користим ни пред ким, иначе би посумњали да имам један примерак „1984.“ сакривен у подруму) и човек је умро у затвору. Мој друг се од тога никада није опоравио; савест му је изгризла мозак и сад је у некој болници. Никада неће изаћи.
    Надгледали су интернет. Не признају, наравно, али то је јасно као дан. Ја дубоко верујем – али никоме о томе не причам, разуме се – да постоји алгоритам који прати сваку IP адресу. Ствари које нису биле пожељне (јер ништа званично није било забрањено, али су последице свеједно постојале) могле су се наћи само ако се зна тачна локација. Као средњошколац сам са неког сајта са рецептима за свадбене торте скинуо једну књигу Маршала Маклуана, неколико интервјуа Ноама Чомског и „Симулакруми и симулација“ Бодријара, па су ме одмах потом упутили код школског психолога. Ни речи о књигама, само сам пола сата одговарао на питање колико се прилагођеним у друштво осећам.
    И онда се догодило оно што ме је по први пут одвело у болничку собу и у магновење лекова за смирење. Била је свадба мога кума. Само што сам био завршио факултет, а у то време се у мањим срединама још смело да свадбу прати и весеље. Стари кум је огорчено причао како је видео двојицу мушкараца обучених само у кожни доњи веш како се у великом парку поред реке љубе пред неком децом. Болело га је што није смео ништа да каже у том тренутку, јер би се то рачунало као говор мржње, па би сигурно одлежао нешто, а требало је сину свадбу да спреми. Мислим да је потом опсовао државу. Неко од присутних је рекао како је ипак та држава донела мир после много векова ратовања, да макар то треба поштовати. Ја сам онда рекао да мир постоји само онда када га сви желе, а када је неко натеран на нешто, онда то није мир, него златни кавез у који се стављају птице којима су покидане канџе. Понело ме је мало пиће и... Убрзо се појавила полиција, јер је неко наводно пријавио прегласну музику, а ја сам знао да је неко од сватова био цинкарош. Рекао сам полицајцу како могу да се опкладим да лаже за ту пријаву. Можда сам рекао и још нешто, кажем – понело ме је било пиће помало. И тако су ме везали, потом одвезли на психијатријско одељење. Сутрадан се појавио социјални радник. Ту сам био две недеље. Наложено ми је да чим се вратим у Ниш контактирам ту-и-ту особу у социјалној служби. То није био предлог, то је била изречена мера. А у Нишу су се сетили и оних књига које сам био скидао, активиран је мој предмет из средњошколских дана (нисам ни знао да су бележили сваки мој одговор)... и од тада су ми стално за вратом.
    Нисам имао доказа, али сам осећао да ме прате. Отказао сам број мобилног телефона, јер су ионако сви престали да се друже са мном у страху да се моја куга не прелије и на њих. И изгледа да је управо телефон био начин на који су ме пратили, јер сам због тог отказивања броја провео три недеље на институту, где су ме кљукали антидепресивима. Бар су рекли да су ми то давали. А телефон сам отказао јер сам почео да одлазим у Пантелејску цркву. Саборна и она на Булевару биле су сувише пред очима света, а градске власти су редовно наплаћивале казне црквама и верницима за веће празнике због пренатрпаности објекта. Највећи дозвољени број људи у једном објекту одређивао се према површини и запремини зграде. Неретко су социјални инспектори ометали и литургију, наплаћујући казне за непоштовање уредбе о пожарном обезбеђењу, а то посебно у Саборној, јер је она већ горела почетком века. Никада се није сазнало зашто. Углавном, због свега тога људи су у Цркву ишли криомице, и то најчешће изван града.
    А неки калуђер нам је причао да ће све то проћи и да се стрпимо, да издржимо. После су тог истог старца ухапсили по оптужници за дискриминацију, јер је неком приликом пратио владику, када је овај изговорио ону чувену беседу „Потребан је разлог“ о духу православља и заборављеном Виктору Франклу, неком психијатру из двадесетог века. Говорио је владика – и то се још препричава – како човек има потребу да осмисли свет око себе, да не остане нем прем животом... Али је рекао и како није у духу православља да жене буду свештеници. Владику нису смели, али је зато старац одлежао. А миран је био старчић... на улици никад човек да не каже да је калуђер, пошто су тад мантије већ биле забрањене (дозвољавали су је само патријарху, али да не напушта двор).
    Доктор Милић се заиста збунио на тренутак. Опет је кашљуцнуо и поглед му је склизнуо доле, прелетео преко белешки.
    „Узимате терапију редовно?“, упитао је.
    „Да.“, рекао сам.
    Подизао сам таблете, али их нисам пио. Изгледао сам омамљен, јер сам извежбао да тако изгледам. Нисам смео да их бацим – неко би приметио, него сам само садржај капсуле избацивао, а празне капсуле пио. Почео сам да из хобија вајам склуптуре од глине (др Милић је био нарочито поносан што сам прихватио тај његов предлог), па сам садржај капсула убацивао у воду за мешење глине. Правио сам отровне скултпуре. Нико ме није био провалио.
    „Јесте ли се уклопили на послу? Немате нападе?“, питао ме је по милионити пут.
    Никаквих напада није ни било, све је лаж. Често сам мењао послове. Не зато што ми се могло, него што... Добро, можда мало удела има и то што ми се могло. То је мој начин да узвратим ударац. Према ономе што чини систем, то што ја чиним је тек цртица, али ја нисам Роберт Де Ниро у улози инсталатера у филму „Бразил“. Ја сам један збуњен, обичан човек.
    Први пут је било због једног... па не, мислим... човек ми се набацивао. Питао ме је једном: „Шта би било кад бих те ја сада пољубио?“ Устао сам и изашао без речи. Знао сам да бих само за оштрије изговорену реч заглавио бар месец дана у болници. Нисам ни тренуо те ноћи и покушавао сам да нађем начин да се избавим одатле. И од раног јутра наредног дана почео сам упадљиво да се чешем – око уста, по врату, по грудима, онда по бради и темену – па све поново укруг. Сви су приметили, али нико није реаговао. И око један поподне – срушио сам се. Одглумио сам мало лудила – социјална служба је слаба на то – и већ су ми тражили нови посао. То је њихов посао: да случајевима нађу посао. А следећи пут сам се нашао у магацину са људима какав сам и ја, само њих нису провалили. Пред државом су били чисти као суза, а обојица су знали исто што и ја. Познавали смо се из Цркве. И онда је технички директор, један политикант који цели живот живи за ону најгору од свих партија, почео да сумња: много се та двојица друже са мном. И нисам људе хтео да доводим у опасност. Срушио сам се још једном (исто после чешања, али већ на паузи за доручак, око пола десет, да би сви видели) и спасио добре људе великих непријатности. И десило се то још пар пута: једном због безобразног послодавца, а једном зато што су ме запослили у фотокопирници пореске службе; нисам могао да поднесем чињеницу да радим за државу. Сад сам опет у магацину, али сâм. Тако је можда и најбоље. Остале из предузећа видим ујутру у седам, па тек у три поподне поново.
    „Не, све је у реду сада. Посао ствара рутину која помаже да се преживи...“, и опет сам претерао! Малочас сам желео да га збуним, а сад ме је понео неки матраг и прорадила је искреност. Како глупо! А знам да најбољи утисак остављаљ кад одговориш једном краћом реченицом, без наклапања. Ако причаш – отвараш Пандорину кутију. Терапеут се или прими на причу, или му будеш сумњив – у сваком случају добићу још материјала за скулптуре, а можда и непланирани одмор на одељењу. Боље да ћутим. Можда ће прећи преко мог блебетања.
    „Мислите да је неопходно да човек има рутину? Мислите да човек мора да преживљава?“, није прескочио. Сад треба да се некако ишчупам... Једном сам изгубио личну карту. Проблем је ту била моја историја, али и чињеница да сам за годину дана изгубио већ три личне карте (Стварно не знам шта ми је било те године... да др Милић стварно жели да ради свој посао и да се ја у њега као терапеута могу поуздати, можда би закључио да ја то одбацујем идентитет, који не доживљавам као свој, већ осећам да ме друштво у њега смешта као у Прокрустову постељу... Ништа се од тога није догодило, само су ми променили неке таблете.) и знао сам да ће се у полицији заинтересовати када дођем да пријавим нестанак још једне исправе. Зато, кад сам писао изјаву, написао сам како сам оправљао кров гараже, лепио сам изолацију, а пошто је било лето био сам скинуо кошуљу у којој је била лична карта, а онда је пламен лампе којом се топи изолација захватио рукав скинуте кошуље... Направио сам најбудаластију могућу фацу (што ми није тешко пало) док је необријани службеник преда мном читао моју изјаву и – добио ново парче пластике.
    „Па мислио сам с обзиром на моје стање...“, рекао сам оном фацом из полицијске станице.
    „Не, па ја мислим да Ви одлично напредујете.“, рекао је Милић. Зар сам се тако лако извукао? Добро је да не постоји машина која чита мисли, тад бих стварно награбусио. Милић је ћутао. Јесу ли му то очи постале стакластије? Зашто није завршио реченицу? Увукла се нека страшна и недефинисана слутња у мене. Онда је зевнуо и... или уздахнуо некако кратко... или оба? Да устанем?
    Он се некако завукао у наслон фотеље, као да га је нешто приковало за намештај, али нешто унутар њега самог. Можда сам га позвао по имену, не сећам се. Ипак сам устао. Он је и даље стакласто зурио у неку замишљену тачку, а његови прсти су почели да добијају неку чудну воштану боју. Сад сам већ викао, дозивао сам га по имену. Није имао секретарицу, никога осим мене није било у ординацији. Никог нисам познавао у тој мутавој згради. Нисам знао ни да ли у њој уопште још некога има... Притрчао сам до телефона, позвао сам хитну помоћ. Да ли је жив? Чини ми се да јесте... Срчани удар? Откуд ја то знам, доктор је он, ја сам само случај. Адреса. Сачекаћу код њега.
    Онда сам се некако смирио. Ништа се није променило (можда је само мало попустио стисак Милићевих прстију у наслоне фотеље). Отишао сам до прозора и отворио га. Лагани шум саобраћаја. Прешао сам на другу страну и отворио врата ординације. У ходнику – ништа, савршена тишина. Кад сам се вратио пред фотељу Милић је био клонуо. Био је жив, дисао је тешко, некако испрекидано и млитаво се просуо по фотељи. Као да се смањио... као да га је појела фотеља, па није више онако кочоперан, к'о да је прогутао штап. Болничари су брзо дошли и питали ме да ли ћу и ја са њим. Рекао сам да сам ја само пацијент док су му снимали рад срца.
    Било ми је жао тог несрећника. Не кријем да сам пред очима имао слику како седим поред њега у санитету, како му псујем све чега могу да се сетим (а сетио бих се још како), како га гледам онако пластичног док му живот виси о концу због зрнца згрушане крви које се негде завукло и испречило. Признајем. Али то је био само тренутак, само слабост... Изашао сам са њима, сишао лифтом са њима и пошао. Чудно... Ко зна да ли ће Милић преживети. Јесам ли ја то добио борбу против... система? ...живота? Да ли је нови терапеут добро или зло? У неком филму сам чуо да је од ђавола кога познајеш гори само ђаво кога још увек не познајеш. Милића сам већ био провалио, а он мене није... Ко зна кога ће социјална служба сада да нађе. Можда Милић и преживи.
    Улица је шуштала. Људи су ћутали. Све је било исто. Солидарност.

    (7. VIII 2011.)


  6. Волим
    Биљана got a reaction from Sidarta for Наслов блога, Анђели   
    http://youtu.be/dBc0pE4f50g
    ΑΗЂΕΟ (гласник, вијесник), невидљиви, бестјелесни и бесмртни дух (биће), посредник између Бога и људи, преносилац Божијих заповијести људима (слика се са крилима); име које означава службу или дужност (Мт 22,30); тајновита бића у духовном свијету који измиче људском поимању.
    Број Анђела је неизрецив (Мт 26,53). У односу на људе Анђели и даље испуњавају исте задатке које им је приписивао Стари Завет. Они су помоћници Господа Исуса Христа на дјелу спасења (Јев 1,14), гарантују за сигурност људи (Отк 8,3), воде душе праведних у Рај (Лк 16,22). Њихов живот измиче тјелесним тегобама; мада не знају за дан последњег Суда, који је искључиво тајна Бога Оца (Мт 24,36), они ће му бити извршитељи. Анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (господар над војскама)!
    Анђелској небеској јерархији разликује се девет чинова:
    Серафими - (Ис 6,2)
    Херувими - (1 Мој 3,24)
    Престоли - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Господства - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Силе - (Еф 1, 21)
    Власти - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Начела - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Арханђели - (Јуд 9)
    Анђели - (Рм 8,38)
    Бог је створио духовни свијет - Анђеле, да Гa славе, слушају, чине разна добра и служе. Анђелима је дато, и то оним највишим чиновима (Серафимима) који су најближи Богу, да Га непрестано славе серафимском пјесмом, летећи око Његовог престола. Анђели извршавају Божије заповијести тачно и брзо, без поговора. Када је Бог изгнао Адама и Еву из Раја, поставио је на улазу у рајски врт Херувима са огњеним мачем да спријечи приступ κа дрвету вјечног живота (1 Мој 3,24). Дужност Анђела је да чине добра и да све ствари у овом свијету одржавају у оном реду и поретку, како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој млађој и несавршенијој браћи, у сваком добром дјелу.
    Сваки Хришћанин на дан Крштења добије свога Анђела чувара, који се назива Анђео мирни, вијерни учитељ, чувар душе и тијела, и ти Анђели чувају човјеку живот и здравље и пазе да, због свог незнања или несмострености, не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари не приморавају човјека, већ га савјетују, али га остављају и удаљавају се кад намјерно гријеши, и када чини зла дјела.
    У Православној иконографији, Анђели, Арханђели и виши анђелски чинови често се иконопишу. Највиши чинови, Серафими и Херувими, сликају се с људским лицем и много крила (обично од четири до десет), ријетко са ногама, а каткад са рукама у којима држе лабаруме са натписом "Свет, Свет, Свет..." Понекад је разлика међу њима наглашена бојом: Серафим се слика црвенкастим, а Херувим плавичастим тоновима.
    Нешто нижи чин Анђела имају Престоли или Трони и сликају се као кругови с многим крилима по ободу, често по цијелој површини прекривени очима, одакле и други назив за њих - "многооки". И они се приказују непосредно уз Христа у слави, око или испод Његовог престола.
    Знатно рјеђе представљају се Господства, Силе, Власти и Поглаварства, који се ликом не разликују од Арханђела.
    Анђели и Арханђели приказују се најчешће као прелијепи, крилати младићи с тракама у коси. Анђели су често одјевени у бијело (па и као ђакони), а Арханђели у царски орнат, хитон и химатион или ратнички оклоп (углавном Арханђел Михајло, али понекад и Арханђел Гаврило). Арханђели често у једној руци држе "мјерило" или жезал, a у другој провидну сферу са Христовим иницијалима.
  7. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, 24. март   
    Коларац. Такмичење музичке омладине, момак из Италије је свирао другу етапу. Стигао је до другог, предивног става Бетовенове треће сонате.
    Негде у средини става, у предивној музици чуо се потмули додатак. Као у трећем плану, ..........пијанисимо .....завијајућа сирена
    Први утисак ми је био у ствари снажан осећај да сам то већ преживео, као да су сећања предака који су се пробудили на Васкрс 6.ог априла и нажалост још многих датума, оживела у мени.
    Већ виђено, доживљено
    Први осећај је туга и немоћ
    Италијан устаје од клавира пошто га прекидоше домар и девојка која је најављивала програм. Био је потпуно опуштен, њему је било до музике и до лепих београдских девојака можда , рекао ми је дан пре тога да наш град има лепе девојке што је наравно тачно
    А сад........
    Шта је било знамо
    Не поновило се
    Одржаше се помени у нашим Црквама за све погинуле, за све ......
    Нека их Бог усели у Своје Непролазно Царство
    Нека више ниједна сирена не прекине Бетовена и његову музкику, величанствену
  8. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Лион   
    Свака кап што с небеса дође,
    натапајућ земљу и што у њој труне,
    мило собом носи дах свеже висине;
    све да спере може - и штроке и рђе,
    ал не може тугу с којом душа гине.
    Нек ме неко слуша!
    Да вриснем немам снаге:
    гласнији од мене гром су и олује.
    А толико бреме тегли ова душа
    и кроз терет нада и љубав ми струје.
    Глув је ово град у сваком свом трену:
    странце и не виде, зазиру од муке.
    А ја јесам странац - без капе, без собе
    само с зрном наде које нема цену,
    са жељама које други ће да здробе.
    Када дажд отпочне са својим мирисом
    и када све заспе исто, без разлике,
    и кад све ућути прекривено хуком,
    кад се све умири - ко под кипарисом,
    баш ту је мој дом, ту ја на свом.
    Остајем да и све и сва волим,
    ал без наде да ће ико чути.
    Можда неко слути тек трептај у тмини
    душе своје ту наду што ја њоме горим.
    Пресликаћу срце граду - отисак у глини.
  9. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, IV "Vade retro ad infernos!"   
    "Ми смо слуге Господа
    и вијесници Његове Правде.
    Ми смо оруђе
    Његовог Светог Бијеса на Земљи.
    Позвани смо да очистимо страхом,
    претварајући у пепео,
    тијела непријатеља Његових...
    Амин..."
    ***
    -Сасвим си сигуран да је то тај гроб?
    -Да. Вук је умро прије четрдесет дана. Други најближи смртни случај је од прије шест мјесеци.
    Поп се прекрсти и тихо промумља, онако како пјева на литургији:"Господи помилуј...". Поред њега је стајао висок човјек у црвеној јакни. Стајао је на мјесечини, па му се лице могло јасно видјети. Био је блијед, али младолик. Имао је господско, лијепо лице које је уоквиривала дo рамена дуга, бујна црна коса. У тами, црвене очи су му свјетлуцале. Лице му је било хладно, безизражајно. У својим црним кожним чизмама, нагази на земљу гроба неког старца Вука, чучну и узе мало те земље у своје бијеле рукавице. Помирисао је земљиште.
    -Да, то је вампир.-рече сасвим хладно.-Земља мирише на крв. Слободан си.
    -Само се побрини да га више нема, Владимире.-рече поп. Погладио је своју бујну сиједу браду и отишао у цркву.
    -У реду.
    Владимир исука свој мач из црних корица. Погледа ка мјесецу. Није још поноћ, вампир још није изашао из гроба. Ту је. Подиже свој мач у вис и окрену оштрицу надоље. Дршка и оштрица били су црни, као угаљ, а опет се свјетлост мјесечева пресијавала о мач. Црвене очи зуриле су у земљу под ногама.
    -У име Божије, нечисте душе живих мртваца ће бити протјеране у Вјечно Проклетство... Амин...
    Владимир зари свој мач у земљу. Пробио се кроз свјеже натрпану земљу и дрвени ковчег. Осмјехну се. Извукао је мач, а са њега је капала крв. Принио је оштрицу својим устима, и језиком окусио крв са њега. Била је свјежа. Посао је завршен, вампир је мртав.
    -Већ дуго нисам кушао невину крв. Штета...Живка је била добра бака.
    Очистио је мач, вратио га у корице и кренуо ка излазу из гробља. Ходао је полако, не журећи нигдје. Има читаву вјечност пред собом. Мјесец се бијелио изнад црних стабала и бијелих надгробних плоча. Звијезде су свјетлуцале тако њежно, безазлено, невино док је испод њих ходао човјек у црвеној јакни. Кошуља, пантоле и чизме бјеху му црне. Ишао је тако, мирно, тихо, напријед, корак по корак. Застаде испред самог излаза из гробља. Окренуо се ка гробу код кога је малоприје био, и проговори:
    -Када ћеш се престати скривати?
    Из таме поред Вуковог гроба помолила се црна фигура. Мјесечина се пресијавала на сребреном крсту кога је носио око врата и око дршке његовог мача. Фигура исуче свој мач. Владимир је само стајао. Вјетар је почео да дува. На лицу вампира се појавио благи осмијех, откривајући његове очњаке:
    -Значи, хоћеш да се играмо...-рекао је задовољним гласом.
    Црни свештеник је почео да се моли док је полако прилазио и витлао својим мачем око себе, вјежбајући ударце:
    "Our Father, Who art in H e a v e n,
    hallowed be Thy Name,
    Thy Kingdom come,
    Thy Will be done,
    on Earth as it is in H e a v e n.
    Give us this day our daily bread
    and forgive us our trespasses
    as we forgive those who trespass against us,
    and lead us not into temptation but deliver us from Evil,
    for Thine is the Kingdom, the Power and the Glory
    for ever and ever...
    A m e n...
    In nomine Patris, et Filiae, et Spiriti Sancti! Vade retro ad infernos!"
    Свештеник потрча таквом брзином да Владимир једва стиже да исуче свој мач и блокира његов ударац одозго. Свештеник удари Владимира ногом и одгурну се натраг. Владимир се не помјери са мјеста и скочи напријед за њим. Усмјерио је мач право, како би га убо у стомак, али свештеник удари црни мач својим сребреним одоздо, са десна и одби га изнад своје главе. Окрену се на својој десној нози и у полуокрету чучну те пође пробости вампира. Промашио је. Никога више није било испред њега. Осјети благи трзај на своме мачу. Владимир је стајао на крају оштрице његовог мача. Црна оштрица посјече свештениково лице по образу, јер се он измаче на вријеме у страну, откотрља те дочека на ноге, окренут леђима ка Владимиру. Вампир потрча ка свештенику док се још овај не усправи, те замахну црним мачем да му одсијече главу. Свештеник скочи увис и пребаци се, уназад, преко вампира, те се дочека иза њега на ноге, као мачка, како би га пробо са зада. Није био ни поштено стао на земљу кад га Владимир удари десним лактом у браду, окрену надесно и удари у окрету десном ногом по глави. Свештеник паде у страну, дочека се на лијеву руку и пребаци преко ње, стаде на ноге и замахну мачем ка Владимиру одоздо. Замахнуо је, али вампир се баци уназад, дочека на обије руке и пребаци се преко њих, притом пролазећи ногом тачно испред свештениковог носа. Свештеник са окрену на лијевој нози са десна улијево, испруживши и учврстивши своју руку у висини вампировога врата, који се опет преметну уназад преко руку, ударивши ногама сребрени мач и избивши га свештенику из руку. Мач полеће увис, поче се окретати и паде поред свештеника, забивши се у земљу. Свештенику се разгорачише очи. Владимир му притрча и удари га шаком у стомак. Црни свештеник врисну. Вампир га је тако јако ударио да га је одигао од земље и бацио на леђа, поред мача. Није се могао кретати од бола. Бољело га је док је дисао. Изнад њега се нашао високи вампир у црвеној јакни обасјан мјесечином. Владимир се смјешио. Подигао је мач и окренуо оштрицу ка доље. Свештеник врисну и ногом удари о мач који је стајао забоден у земљу поред његових ногу, избивши га из тла и посла га да удари вампира дршком у главу. Владимир се изненади и не избјеже ударац који га посла неколико корака уназад. Свештеник у секунди устаде, и надљудским напором савлада оштар бол, скочи, ухвати мач за оштрицу десном руком, близу дршке, и крену ка Владимиру. Удари Владимира дршком мача у стомак. У трку, из џепа извади стаклену бочицу свете воде лијевом руком, те послије ударца у стомак сломи је вампиру о главу. Владимир врисну повријеђено и поново одбаци руком већ изнемоглог свештеника који поново паде на земљу. Владимир поче да се грчи у болу, док свештеник, схвативши да ефекат неће задуго трајати, подиже се и побјеже са гробља. Трчећи, држао се са стомак који га је болио као да су му унутрашњи органи напукли. Био је на измаку снага, и то само због једног ударца. Није могао вјеровати. Након једне минуте, Владимир подиже главу, крвавога лица и затворенога деснога ока на које је текла крв са чела, и погледа ка излазу са гробља. Свештеник је већ увелико био одмакао.
    ***
    Урошева мајка је дочекала свога сина и будућу снаху. Пришла је сину и рекла му да оде у собу и обуче нешто што приличи властелину. Милица прогута кнедлу у грлу, препавши се ускоро-свекрвине реченице. Урош пољуби Милицу у образ и рече да ће се брзо вратити. Његова мајка је наредила да се Милициној баки обезбиједи засебна соба и да је слуге слушају као да је и она господарица двора. Пришла је Милици...и загрлила је. Стегла је изненађену сељанчицу тако јако, те јој шапну на ухо:"Добродошла, шћери.". Рекла је то онако...сељачки. Утом нареди да јој се донесе мало брашна. Слуга је дотрчао носећи у шаци брашна кога је узео од кухара. Свекрва узе мало и намаза га Милици по образима. "Бако, зар ово није сеоски обичај када дијете први пут уђе некоме у дом?", упита Милицину баку, која са осмијехом потврдно климну главом. Свекрва пољуби своју снаху и поведе је ка једној соби. "Ово ће бити твоја соба док се не вјенчате. Знам ја...али ипак, нећу да се свашта прича по селу.". Милица се зацрвени, спусти главу, смјешкајући се, те изговори једно тихо:"Хвала.". Свекрви би драго када је угледала како је Милица лијепа. Пољуби је у чело и оде ка Урошу, рекавши да мора нешто са њим још проговорити. Милица уђе у собу и остаде без текста када је угледала велики, црвени кревет са постељинама које имају шаре од златних нити.
    Урош се обукао и кренуо натраг ка Милици. Чим пође, у собу му уђе мајка.
    -Рекла си Владимиру?
    -Јесам. Послала сам га код Григорија. Вечерас ће се вратити.
    -Не знам како ће све проћи...
    -Зашто, сине? Прије није имао проблема.
    -Да, али прије није имао луде католичке свештенике за вратом.
    -Дај, сине, идемо на вечеру. Не мисли сада на то. Хоћу да упознам своју снајку.
    Урош се разведри, устаде и крену:"Идемо онда.".
    ***

  10. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, III "Она је испод тебе"   
    Вечера је већ одавно завршена. Урош се у својим одајама ужурбано скида и вади испод кревета сељачку одјећу и капуљачу. Још мало па ће сунце заћи. Треба да се састане са Милицом опет испод оног храста. Овога пута рекао јој је да што прије дође, јер је тако сигурније. Присјећао се њиховог разговора од прошле ноћи:
    -Реци ми, које он?
    -Ловац.
    -Ловац? Зар није свештеник?
    -Да, јесте. Не знам како да ти ово објасним... Сјећаш ли се шта је твоја бака рекла први пут када ме је видјела?
    -Сјећам се да је одмах схватила ко си ти. Мада, не сјећам се шта је рекла.
    -"Још увијек ти је послушан?".
    -Шта?
    -То ми је рекла.
    -Да, кад боље размислим, јесте. Али...какве везе има моја бака са неким Њемцем?
    -Твоја бака ме је питала за човје...за онога ко те је спасио.
    -Не разумијем...
    -Тебе није напао хајдук.
    -Молим?
    -Није то био никакав разбојник. Заправо, није ни био жив.
    -Уроше, јел' се ти то заје...
    -Не! Све оне приче које твоја бака прича о чудовиштима...Све је то истина.
    Милица је погледала Уроша у очи имајући некакав полуосмијех на лицу. Није још била сигурна да ли је Урош озбиљан. Урош настави:
    -Милице, тебе је напао вукодлак.
    -Г...говориш ми да ме је напао неки ходајући леш?
    -Да. Један такав те је и одбранио.
    -Уроше...шта причаш?
    -Милице, онај човјек...особа од малоприје...он је исто вукодлак. Само, за разлику од онога који те је напао, он има разум, а повампирио се већ одавно, одавно.
    -Ма дај, Уроше. Јесам неука сељанчица, али знам да су то само приче! Бака је стара. Само још може да прича бајке.
    -Реци ми, како је изгледао тај "хајдук" што те је напао?
    -Не сјећам се. Знам да је био веома јак, веома јак и брз.
    -Био је црвенкаст? Мекан на додир? Прије него што те је напао, чула си неку дреку у даљини?
    -Како то знаш!?
    -Такви су вампири...
    -Ј...ја...
    -Некада су они били прави проблем овдје. Из неког разлога, ово мјесто је увијек давало велики број вампира. Углавном су то били сељаци. Али, зато су углавном сељаци и страдали. Онда се појавио он...
    -Човјек у црвеној јакни?
    -Да...Владимир. Он је почео да пази на село већ одавно. Зато је неколико нараштаја одрасло без икаквих нејасних убистава у сред ноћи. Зато се нико не сјећа...осим твоје баке. Била је мала, али је добро упамтила када је све почело.
    -Да, Уроше, али, какве везе сада моја бака и вукодлаци имају са свештеником што ти сутра долази?
    -Тај свештеник је ловац на вампире.
    -Па, зар то није добро онда?
    -Он не лови обичне вампире. Њега занимају стари и јаки вампири...попут Владимира.
    -Значи...
    -Дођи сутра опет овдје, али много раније! Да си овдје таман када сунце почне да залази. Сигурније је, јер вампир неће изаћи тек до мало прије поноћи. Поведи и баку.
    -Зашто?
    -Владимиру ће бити тешко да га ухвати јер ће од сутра имати сметње. Вас двије ћете ноћити код мене у дворцу док се све ово не ријеши.
    -Али...твоја мајка ће сазнати.
    -Зна она све. Не зна да ја знам, ипак.-рече Урош с осмијехом-Не брини се ти за њу. Поведи баку сутра.
    -Уроше...зора свиће.
    -Иди онда. Сад је сигурно.
    -Волим те.
    -А ја не могу живјети без тебе. Иди и послушај ме. Јеси чула!?
    -Мхм...
    Урош загрли Милицу и пољуби је тако њежно, као да ће је повриједити ако је јаче прихвати. Потом су се обукли и отишли.
    У собу улети Урошева мајка. Разгорачила је очи када је угледала свога сина у сељачким прњама. Одмах је залупила врата и почела да се дере:
    -Идеш опет оној вјештици!?
    -Рекао сам ти да је тако не зовеш.
    -А како да зовем бештију која хоће да глуми господу!
    -Мајко, волим је. Зар ти то није довољно?
    Жена погну главу, затвори очи и издахну једном. Пришла своме сину, јединцу, свему што јој је остало након смрти мужа. Ставила је своје руке њему на рамена:
    -Сине, она је испод тебе. Није она рођена за порфиру.
    -Ни тебе матер није родила на свили, па си постала већа господарица и од царице Јелене.
    Жена још једном издахну, пуна тјескобе. Погнула је главу још више. Ставила је своју руку сину у шаку:
    -Пипни. Тврдо је. Рапаво је. Никада ја госпођа нисам била, нити ћу бити.
    Урош је само стајао и гледао у мајчину руку.
    -Ове руке, сине, су орале, копале, прале, ишле у мобу, косиле, купиле...
    -Мајко...
    -Све прљаве послове су радиле. Онда је твој отац дошао и одвео ме, исто као што и ти хоћеш вечерас њу да доведеш.
    -Зашто ти онда није драго? Била си му добра жена.
    -Знаш ли колико је невоља твој отац имао са другим властелинима, па и са царем, због мене?
    -Какве невоље?
    -Нису га прихватали. Подсмијевали су му се, јер је оженио сељанку.
    -Мајко...
    -А сељанка јесам и даље. Сине, не знам читати, ни писати и даље.
    -Али, прочитала си Свето Писмо?
    -Нисам. Григорије ми га је читао сваког дана када бих дошла у цркву, послије литургије. Јеси ли ме икада видјео са књигом?
    -Свеједно! Идем по Милицу! Брига ме макар ми се и сам Душан подсмијевао и сва његова господа!
    -Исто је и твој отац говорио...Па није му било свеједно касније. Много је проп...
    -И никада се није жалио. Није он био човјек са великим циљевима. Волио је свој миран живот поред овог мртвог села. Било га је брига за достојанства, пехарнике, стратеге, логотете и кефалије. И мене је брига. Хоћу Милицу, мајко. Не може ми терет бити жена коју волим.
    Урошу на шаку паде капљица...суза. Његова мајка је почела да плаче. Стајала је испред свога сина, погнуте главе, и плакала. Загрлила је сина и јако га стегла:"Исти отац...исти си отац...". Урош загрли мајку. Знао је да ју је успио убиједити. Погледао је кроз прозор и угледао како је сунце полако почело да залази. Морао је да пожури.
    -Мајко, вечерас доводим Милицу и њену баку. Живјеће овдје од сада. Сигурније је.
    -Сигурније?
    -Чула си да је оног ђеда послао Григорије. Знаш шта то значи.
    -Вукодлак...
    -Да. Иди до Владимира. Реци му да посјети Григорија и да провјери ко је све умро у селу у задњих четрдесет дана. Боље је тако, него да сељаци почну ископавати све гробове редом.
    -Али, зар није онај Искариот отишао да убије вампира?
    -Јесте, али ово је наше село. Ако странци морају рјешавати наше проблеме, онда то значи да се не можемо бринути више за себе. Нећу то дозволити...још мање католику...поготово не Хелсингу.
    -Зашто је он толико опасан? Папа га је послао само да склопи савез са Патријархом и Царем.
    -Папа је изричито захтијевао да се Патријарх и Хелсинг састану у мом дворцу. То је био кључни услов да се овај савез уопште и склопи.
    -Зар смо толико важни?
    -Нисмо ми...већ оно што имамо.
    -Владимир?
    -Папа би волио да има таквог војника уз себе. Или барем да га Србима одузме. Тако је и цару Карлу урадио.
    -Римском цару Карлу?
    -И Карло је имао једног вампира, разумног, ученог, старог толико да је памтио и стварање Светог Римског царства. Папа је желио да га узме за себе, али није могао. Вампир је био превише јак. Тада је послао Хелсинга у Праг. Хелсинг га је убио. Тада је Карло и почео да има проблеме са својом властелом, која га се више није плашила.
    -Мислиш да је зато отац Александар овдје?
    -Довео је читав Искариотски ред са собом. Никада прије то није урадио.
    -Па шта Цар онда ради!?
    -Он ни не зна. Патријарх Јоаникије зна. Зато је и убиједио Душана да се, умјесто Кантакузина, он састане са Александром. Замолио сам га да поведе са собом Ред Змаја, као осигурање да будемо једнаки у преговорима.
    Урош се присјети да мора отићи по Милицу. Предуго се задржао са мајком. Зграбио је капуљачу и истрчао из собе довикујући:"Иди до Владимира!".
    ***
    Милица је лежала баки на крилу. Чекале су Уроша испод храста. Дошле су и раније него што је требало, јер се Милици журило да стигне прије вечери. Бака ју је миловала по дугој, смеђој коси, пјевушећи пјесму коју је научила као дјевојчица:
    "Вијер проси у југа дјевојку,
    вијер проси, а југ се поноси.
    Ту су ми се вјетри завадили,
    а студене воде помутиле,
    до једнога Јовина бунара
    ђе му сједи вијерница љуба,
    на крилу јој три близанца сина.
    Једном име киша, дивти-киша,
    другом име сјајна мјесечина,
    а трећему на истоку сунце.
    Говорила киша, дивти-киша:
    -Свашта ми се обрадује, мајко,
    а највише лијепа 'шеница.
    Говорила сјајна мјесечина:
    -Свашта ми се обрадује, мајко,
    а највише на путу путниче.
    Говорило на истоку сунце:
    -Свашта ми се обрадује, мајко,
    а највише млога сиротиња;
    свакога ћу, мати, огријати,
    али нећу онога јунака
    који скуди лијепу ђевојку!"
    Милица је умало заспала, јер јој је ту пјесму бака увијек пјевала пред спавање. Неколико власи косе јој падоше преко лица и испред једног њеног смеђег ока. "Нећемо више бити сиротиња, бако. Мој Урош ће доћи по нас.", рекла је тихо, некако на дјетињи начин, те склони власи са лица. Бака се насмјешила. Срце јој је било срећно. Милица ће најзад имати срећан живот, за разлику до сада. Родитељи су јој умрли док је још била беба. Није их ни упамтила. Читав живот је провела са баком, радећи свакакве послове за сељане не би ли преживјели. Отац Григорије им је сваког дана доносио хране и некада би им подао шта новца, који би оне увијек опет давале Цркви. Ваљда је у замјену за тежак живот, Милици подарена велика љепота. Било је и других, далеко љепших дјевојки у селу од ње, али Милица се разликовала од осталих по својој доброти. Није толико марила за своју велику љепоту. Није се подсмијевала дјевојкама које други момци нису загледали, већ се чак посестрила са једном Невеном и сјетовала је како да освоји Милорада, најбољег момка у селу. На крају је Милорад и оженио Невену, а она никада није заборавила своју посестриму. Увијек би од Милорада тражила шта од хране да јој однесе. Једног дана је довела Милици и њеној баки кравицу и рекла им да је добро чувају јер ће им давати пуно млијека. "А можете и сира да направите. Ово је највише што могу урадити, Мицо. Не знам како да ти се захвалим.", рекла је док је одлазила. Након три године, неко им је украо краву те су опет остали без игдје ичега. Али не више...
    Милициној баки се стегло нешто у грудима. Била је пресрећна. Милица упита баку:
    -Бако, како настају вампири?
    -Зашто те то занима? Никада ниси пуно марила за моје приче.
    -Сада ме занима.
    Бака затвори очи, као да се присјећа нечега што се десило давно, давно. Почела је причу:
    -Постоје неки људи који, када се роде, нису као остали. Одмах по рођењу се то зна. Неки се роде у кошуљици, к'о један Милан када сам ја била мала, или са косом, или са зубима, или са једном длаком на грудима, као Вук што се родио. Они када одрасту штите село и свој крај од духова из других крајева, да ти не би донијели град или какву другу непогоду. Они су видовити, јаки, наочити, стасити момци. Чујем да је и наш Цар такав.
    -Да, јесте. Урош ми је причао да Му је био тек до рамена, када Га је срео. И Царица је висока каже.
    -Е, такви људи, када умру, некада тај дух њихов, који им даје да су видовити и јаки, остане у тијелу док људска душа оде на онај свијет. Тада се они повампире и траже друге људе да се хране на њима. Недостаје им људскост, па зато јуре људе и даве их.
    -Чекај, бако, зар Вук није умро прије мјесец дана?
    -Прије четрдесет дана, сине. Али, не мораш бити рођени вукодлак да се повампириш. Ако је човјек био зао за живота, он се обично повампири. Или ако преко њега мртвога, док још није закопан, пређе каква животиња.
    -Зато се бдије над покојником ноћу.
    -Јесте, сине. То ме питаш због Уроша?
    -Зашто због Уроша?
    -Јер он има једног вампира у дворцу.
    -Ти...знаш?-Милица није могла повјеровати.
    -Знала сам још прије него се Урош и родио. Знам...
    Одједном дуну хладан вјетар. Милица је завриштала и скочила на ноге. Стала је испред баке да је заштити. Испред њих је стајао човјек, сав у црном, са великим крстом око врата и сребреним мачем за појасом.
    -Ко си ти!? Шта хоћеш!?
    Црни човјек исука свој мач. Милица се укопала у мјесту од страха. Човјек проговори:
    -Чујем да вас двије доста знате. That's interesting... Говориле сте о...вампирима? Могао бих вас искористити.
    -Ти си дошао са оним Александром?
    -Dear God, нисам очекивао да ће барбари бити овако добро информисани. Прво лорд од никаквога значаја зна све о оцу Александру, а сада и нека обична сељанка. Вас двије сада полазите са мном.
    -Не приличи свештенику да лови младе дјевојке. И то на силу.-зачу се мушки глас иза свештеника.
    -Уроше!-повика Милица.
    -Зар Ви нисте отишли да ловите чудовиште, оче Абеларде? Зашто узнемиравате једну сељанчицу?
    Абелард врати мач у корице и крену напријед. Прође поред Милице, која се од страха није могла помаћи. Стаде поред баке те проговори:
    -Не приличи једном лорду да се мијеша са нижима од себе. Типично барбарски...
    Погледао је у старицу, те окренуо главу напријед и отишао пут села. Урош зграби Милицу и поведе је са баком ка дворцу. Милица се грчевито држала за њега.
    -Видиш зашто сам био забринут због Александра?
    -Видим...
  11. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, II "30 сребрних"   
    Урош је стајао поред прозора у својој соби. Гледао је у правцу обале, ка капелици коју је могао видјети из дворца. Тихо, вјетром пригушено, али ипак довољно гласно да се опази, чула се молитва на латинском како допире из капелице. Успјео је препознати Pater noster на почетку службе, али посљедња молитва била му је непозната. Иако читав живот живи поред католика, никада није чуо ту молитву. То му се није свидјело. У собу уђе један слуга:
    -Господару, ваша мајка ме је послала да Вам кажем како је вечера за госте спремна.
    -Добро. Пошаљи некога по њих.
    -Да, Господару.
    Слуга изађе из собе док се Урош није ни помјерио. Лице му се намрштило. "Вријеме је да кренем. Треба дочекати вечерас барем једну лијепу ствар.", помисли он, те крену у дворану гдје је софра већ била постављена.
    На столу је било свакаквих ђаконија-печења, воћа са југа и домаћих јела. За столом је могло сједити педесетак људи. На челу су сједили Урош и његова мајка чекајући своје госте, а лијево и десно од њих сједило је по десет најбољих витезова у Урошевој служби. Сви су чекали. Велика, тешка дрвена врата дворане се отворише, а иза њих се показа 30 свештеника обучених потпуно у црно. Сви су носили сребрене мачеве за пасом, велики крст око врата и Библију закачену за појас, са супротне стране од мача.
    -Добродошли у мој дом, браћо по Богу!-рече Урош;
    -Молим вас, сједите и почастите се благодетима које вам наше царство пружа.
    Отац Александар искорачи напријед и, без ријечи, пође ка своме мјесту. У мртвој тишини, свештеници посједаше за софру, извадише своје Библије и почеше се молити. Отац Александар је водио молитву:
    -Benedicte.
    -Benedicte-поновише свештеници за њим;
    -Oculi omnium...
    -...in te sperant, Domine, et tu das illis escam in tempore opportuno. Aperis tu manum tuam, et imples animal omnes in benedictionem. Gloria Patri, et Fillio, et Spiritui Sancto. Sicut erat in principio, et nunc, et semper, et in saecula saeculorum. А m e n.
    -Mensae caelestis participes faciat nos Rex aeternae gloriae. A m e n.-заврши отац Александар.
    Српски витезови се намргодише. Урош је само мирно сједио и гледао у Њемца. Александар се окрену ка њему и насмијеши се:
    -Опростите, Господару, ако смо испали непристојни. Обичаји нашег реда захтијевају да прије јела ништа не говоримо док се не помолимо. Није то црквена догматика, већ само једна врста малог поста прије гозбе. Молим Вас, не узмите нам за зло.
    -Без бриге будите, оче. Склапање савеза оваквих размјера тешко да може омести обична молитва прије јела.
    -Ах, драго ми је да видим да сте разуман човјек, Господару.-рече Александар с осмијехом.
    Настала је тишина у сали. Витезови су опрезно мотрили на црне свештенике, који су сви ћутали и гледали у Уроша. Утом Урошева мајка устаде:
    -Ако је то све, онда се почастите, света господо.
    -Ох, хоћемо, госпо. Бог вас благословио.-насмија се Александар.
    Сви су почели јести. Витезови су препричавали своја јунаштва и хвалили се својом побожношћу док су систематски брстили све што им под руку дође од хране и пића. Један од њих се толико напио да је запјевао неку сељачку пјесму:
    "Мој голубе, мој голубе,
    не падај ми на малине,
    горо зелена!
    Не падај ми на малине,
    ружо румена!
    Малине су још зелене,
    јоште нису за зобање,
    горо зелена!
    Јоште нису за зобање,
    ружо румена!
    Кад малине буду зреле,
    и саме ће опадати,
    горо зелена!
    И саме ће опадати,
    ружо румена!"
    Остали му се придружише, па и Урош. Мајка га је мрко погледала. Знала је да ту пјесму зна јер је вријеме проводио са сељанчицом Милицом. Један од витезова, смијући се од задовољства, упита свештенике зашто и они не би запјевали.
    -Danke, abar, nein, пријатељу.-рече Александар-Ми смо папски свештеници. Ми се само молимо. Ни обичаји нашег реда нам не дозвољавају ништа више.
    -А какав сте ви то монашки ред, оче?-упита га госпа дворца, Урошева мајка.
    -Свештенички, schönes госпо. Ми овдје чинимо тај ред. Наша мисија на овоме свијету захтијева посебно одабране људе.
    -Само вас је тридесет?
    -Да, госпо. Ми смо "Тридесет сребрних свештеника". Заправо, тако нас обичан народ зове.
    -А како вам је право име онда?
    -Ordo Iscariotus, госпо. Ми смо Јудини апостоли.
    Урошева мајка је заћутала. Била је побожна жена. Знала је Библију, знала је ко је Јуда Искариотски и шта је учинио. Ништа јој није било јасно. Отац Александар се насмија:
    -Видим да не разумијете, госпо. То је и за очекивати. Ни већини свештеника у Риму није јасна наша сврха постојања. Нас је основао папа Иноћентије III као његове личне слуге, па и слуге свих будућих папа. Ми смо нешто попут Алеманске страже вашега цара Стефана.
    -Да...али...Јудини апостоли?
    -Да, госпо. Ми смо апостоли покајања. Јуда јесте издао нашега Господа Криста, али се покајао касније и објесио се, још имајући уза се оних тридесет сребрењака. Ми смо његови апостоли. Доносимо покајање грешним душама које су скренуле са пута.
    -Доносите...покајање...
    -Да, госпо. Некада су наше методе превише за једноставне сељаке који не разумију у потпуности наш ред. Ми се једноставно боримо против Ђавољих слуга и ништа више.
    Урош се окрену ка својој мајци и рече:
    -Та, мајко, зар ти не знаш како нашег госта називају?
    -Оца Александра?
    -Да, мајко. Зову га "Анђелски ловац", али мислим да је много занимљивије испричати како је наш гост једини свештеник у Риму коме су сељаци надјенули нехришћански надимак. Хелсинг, онај који пјева пјесму Пакла, зар не, оче?
    Отац Александар поче да се смије наглас, као да му је Урош причинио велико задовољство.
    -Sehr gutt, her Urosch! Видим да сте одлично обавјештени о мојој експедицији ка капели Томаса Бекета. Нажалост, морао сам доста штете причинити јадним сељанима како бих испунио своју мисију.
    -Вашу мисију, оче?-упита Урошева мајка, још не схватајући Александра у потпуности.
    -Да, моју мисију, мој задатак, како ви кажете на словенском. Морао сам окајати једну јадну душу која је убијала сељаке сваке ноћи. Енглески краљ није ништа могао учинити. Није ни хтјео. Превише је заузет у Француској. Зато се вјерни народ окренуо ка Цркви и молио се за помоћ. И помоћ им је стигла. Дошао сам и послао слугу Луцифера тамо гдје и припада, у ватре Пакла.
    -Оче...опростите ми, али и даље не схватам...
    -Ми ловимо слуге, дјецу Палог анђела, госпо.
    У том тренутку, у салу је улетио један стари сељак дозивајући Уроша. Стража је дотрчала одмах за њим и ухватила га за руке.
    -Станите, пустите јадног човјека! Шта се десило?-продера се Урош.
    -Господару...Господару...Господару...моја жена...у-у-у-бијена је синоћ! Отац Григорије ми је рекао да се Вама обратим што прије! С-с-с-само ми је то рекао!
    Урош је одједном постао забринут. На ум му је пала Милица. И она је могла настрадати синоћ. Знао је чим Григорије шаље овог сељака њему да ово није обично убиство. Урош устаде од софре и приђе сељаку:
    -Иди оцу Григорију и спреми све што је потребно за сахрану. Све ће бити о мом трошку.
    -ГОСПОДАРУ, ХОЋУ ДА ЗНАМ КО ЈУ ЈЕ УБИО! Моју Живку...зашто?
    -Све ће бити завршено, старче. Иди и спреми све са Григоријем.
    Отац Александар узе чашу вина, сркну смирено мало вина из ње, насмјеши се и проговори гласом каквим раније није говорио-дубоким, као да режи:
    -Her Urosch, изгледа да су Искариоти дошли у правом тренутку. Ви сте добро обавијештени о нама. Знате наш посао. Препустите ово нама.
    -Није потребно, оче. Сами ћемо се за ово побринути.
    -Инсистирам. Морамо Вам се некако одужити за ово гостопримство.
    Александар се окрену свештенику до себе:
    -Abelard, I believe it's your turn this time. God's speed.
    Енглески свештеник устаде и одговори на латинском:
    -In nomine Dei...
    Отрчао је из сале док му је сребрени мач звецкао за појасом. Урош нареди стражи да подадне сељаку шта да поједе и да га отпрате до цркве, код оца Григорија. Његова мајка је постала озбиљно забринута. Погледала је оца Александра док је задовољно пијуцкао охридско вино.
    -Ваш...посао...оче?
    Свештеник спусти чашу на сто и погледа у њу:
    -Ми ловимо вампире, госпо.
  12. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Ћириличар за Наслов блога, I "Анђелски ловац"   
    -Хеј, Бранко, сигурно ли је за проћи?
    -Да, да. Само пожурите, Господару, ускоро ми се завршава стража.
    -Не брини се, не мислим ноћити у двору ноћас.
    -Ааа, схватам. Милица значи... Добра је она дјевојка, Господару. Знам је од када је била мала. Сељанчица, али има љепоту и памет једне принцезе.
    -Нема она то без разлога. Журим. И не зови ме више тако! Може неко чути.
    -Ох, да, да. Опростите, Гос...
    -Журим!
    Чувар двора остаде сам испред врата, гледајући на пут обасјан мјесечином којим је његов господар отрчао. Није могао вјеровати шта се догађа. Гледао је за њим све док се није стопио заједно са тамом у даљини, а потом погладио своје брке смјешкајући се задовољно. У то вријеме, испод храста надомак двора, поред напуштене колибе, двије тамне сјенке су чекале некога. Једна је била висока, а друга малена и витка. Пред њима се одједном нашао мушкарац у црној капуљачи. Прилазио им је полако, задихан од трчања, гледајући у високу сијенку. Сијенка се окрену и проговори:
    -Касните, Господару.
    -Знам. Тешко је искрасти се из једног дворца. Мада, теби то никада није било тешко. Шта радиш овдје? Гдје је Милица?
    Малена сијенка помоли се иза веће и потрча ка човјеку у капуљачи:
    -Уроше! Уроше! Уроше!
    Млада дјевојка, дуге смеђе косе, у бијелој сељачкој ношњи скочила је на придошлицу и загрлила га плачући:
    -Било је тако грозно...тако грозно!
    -Милице!? Шта? Шта је грозно!?
    Велика сијенка искорачи из мрака:
    -Била је нападнута. Да нисам био у близини, ко зна шта би се десило.
    -Нападнута!? Ко!? Ко је, да сутра наредим да га баце у тамницу!!
    -Нема потребе, Господару. Побринућу се сам око овога. Ово је моја врста посла.
    Урош преблиједи у тренутку. Стајао је нијем, са уплаканом сељанчицом у на својим грудима, и гледао разгораченим очима у свога саговорника. Угледао му је крв на бијелим рукавицама. За пасом је носио мач у црним корицама које су се јасно могле видјети у тами због црвене јакне коју је носио. Урош још јаче загрли сељанчицу и проговори тихим, љутитим гласом:
    -Видим. Значи, побјегло је.
    -Не задуго. Немате да се плашите ноћас. Сигурно се вратило да спава. Сљедеће ноћи га хватам.
    Чим то изрече, човјек у црвеној јакни нестаде у тренутку, без шума. Изгледало је као да није ни био ту. Урош уведе сељанчицу у колибу. Иако нико не живи ту,неко ју је изгледа био одржавао.. Унутра је било топло, а ватра је пуцкетала док су њих двоје лежали загрљени у постељи. Урош је миловао дугу косу сељанчице која му је лежала на грудима хтијући нешто казати:
    -Уроше, онај човјек ме је спасио. Ко је он? Један од твојих слуга?
    Урош је пољуби како би добио на времену да одлучи шта да одговори.
    -Није он никакав мој слуга.
    -Али, звао те је "Господару"? Никада га прије нисам видјела. Је ли недавно дошао овдје?
    -Он је овдје дуже него ти и ја заједно. Он је мој...човјек од повјерења. Помаже ми ако ми нешто треба и чува двор сваке ноћи.
    -Да њега није било...онај хајдук би ме сигурно уб...
    -Али није! Доста више! Не могу сад да то замишљам, Милице!
    Нијема тишина је испунила собу након Урошеве вике. Само је ватра и даље пуцкетала. Милица је спустила главу, затворила очи и направила се да спава Урошу на грудима.
    -Извини, љубави. Знам да си забринут због сутра. Долази ти у посјету...
    -Анђелски ловац. Барем га тако зову. Не знам шта да очекујем од тог Њемца.
    -Зашто уопште католик долази у Србију? И то баш код тебе?
    -Цар Стефан покушава да направи савез са Папом. Спрема се да удари на Турке.
    -Па зашто код тебе онда долази?
    -Не знам. Примио сам писмо од Патријарха лично да га примим у госте. Важно је да овај савез успије. Све сам очекивао, али нисам мислио да ће Папа послати баш њега као изасланика! Мада, нисам ни очекивао да ћу завољети једну сељанчицу рођену да буде принцеза...
    -Ма, само ти мени тако слатко избјегавај причу. Нисам ја обична сељанка, зато одговори ми. Ко је он?
    ***
    Велика врата дворца се отворише раним јутром. Кроз њих ујахаше латински витезови у тешким челичним оклопима. Барјактар је носио заставу са кључевима светог Петра, а поред њега је јахао висок човјек, плаве косе и браде...Њемац. Био је сав у црном, а за пасом му је висио дуги сребрени мач. Сјахавши с коња,пришао му је господар дворца:
    -Vater Aleksander...
    -Причам ја и шизматичке језике, Господару Уроше.
    -Онда ми нећете замјерити што ћу говорити по словенски, ако већ нисте цару Карлу. Добродошли у мој дом, оче Александре. Одаје за вас и вашу пратњу су спремне поред католичке капеле, близу обале. Мислим да ће Вам бити угодно међу својом паством.
    -Mein Gott, а ја сам чуо да су варвари мање пословни него ми на Западу, кад одмах ме дочекаше информације. Ви сте изузетак, Господару Уроше!
    Млади властелин стеже шаку те се уједе за усну не би ли претрпио увреду.
    -Ако ми дозвољавате, Господару Уроше, најрадије бих се сада мало одморио y својим одајама.
    -Наравно, оче. Вечерас сте сви позвани на вечеру. Послаћу по вас када буде вријеме.
    -Naturlich. Auf wiedersien, mein Sohn.
    Свештеник и његова пратња су се окренули и пошли ка капелици. Неки пламен је горио у очима господара Уроша док је гледао за њима. Био је љут због дрскости свештеника...али и забринут због тога ко му је гост. Само важне ствари су вриједне присуства оца Александра, "Анђелског ловца", и никада ништа на добро не изађе када Папа њега пошаље. Урош се окренуо својој мајци:"Не знам шта Цар и Патријарх хоће са оваквима...".Мајка стави руку своме сину на раме:"Сине, он је Божији човјек на крају свега. И ја страхујем, али барем ми то пружа неку утјеху...Дај, сада, иди и одмори се. Ја ћу се побринути за вечеру.". Млади господар се повукао у своје одаје, а његова стара мајка, стојећи у црвеној одјећи испред цркве код које дочекаше оца Александра, погну главу, прекрсти се и тихо прозбори:"Помози, Господе. Ово не слути на добро...".
  13. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Sfhullc за Наслов блога, Острошки сутон   
    Острошки
    сутон


    „Две
    се у мени побише силе...”
    Л. Костић
    Б ило је то почетком пролећа, у уторак, пете недеље часнога поста. Дан је пролазио мирно и
    само би понеки поклоник дубоким дисањем и лаганим тапкањем по степеницама
    реметио ионако ретке тренутке тишине у манастиру. Од самог јутра смо у ишчекивању великог бденија.
    Хладан ваздух и јаки зраци зубатог сунца као да се увлаче под кожу. Лагано се ближи
    тренутак вечерње молитве и покајничког пјенија. Док палим кандила, мирис
    тамјана шири се полуослветљеном Црквом. Гласан звук звона, означио је почетак
    верње молитве. И креће, много пута слушани али увек изнова потресни 103. псалам:
    Благосиљај душо моја господа... Како су величанствена дела твоја Господе...и све остало. Док се чита покајнички канон стојим мирно, и само дубоким гласом испратим стих: Помилуј ме Господе, помилуј ме. После бденија, народ у свечаном ходу прилази на поклоњење светом Василију, а сви већ
    знају завршне речи кондака који се пева. Зато последње певане речи минулог дана
    у овој малој црквици затрубе и одјекну далеко: Радуј се свечасни Оче Василије...
    ***
    А онда одједним, такорећи ниоткуда, као златна кичица дана сатканог од молитве у
    Цркву улазе они. Отац је крупан, млад човек, који на грудима носи бебу од само
    пар месеци. Улази лагано, и стаје на показано му место. За њим двојица синова,
    можда седмогодишњаци. Мајка је ушла последња, нисам је ни приметио. Пришли су кивоту. Крајишком
    ока видим како ми са стране прилази румено и буцмасто лице уплашене бебе. Отац
    је носи на грудима, на посебној носиљци, која се слабо види и изгледа као да му
    је неком чудноватном силом прилепљена за груди. Лагано се нагиње ка мени, збуњен
    између две жеље: да ме не омета и да ме нешто пита. Шта ли хоће? Знам унапред: Где се даје прилог? Где могу да оставим жеље? Каква је сад процесија? Али, не, ипак овога пута ништа од свих тих
    „нормалних” питања. Иако осећам збуњеност при покушају да ми објасни шта заправо жели, успева
    да све смести у једну реченицу: Да ли може свештеник да прочита молитву за
    здравље, супруга ми има рак материце? Укопан сам на месту. Прво што ми пролази
    кроз главу је мисао: зашто баш мене да пита? Зар није могао свештеника? Иако
    осећам бесмисленост свог размишљања, тренутно сам само тиме обузет. Па да, њега
    ваљда није смео ни да пита. Не мисли да је то толико битно да би ремето низ
    поклоника и тишину светиње. Кроз полусвесност пролази ми мисао: „Блажени сиромашни духом јер је њихово царство небеско." Полако долазим себи и прво што сам урадио потражио
    сам њу очима. Не плаче. Стоји једноставно и леву руку држи на рамену једног сина. Лепо је обучена, педантно очешљана, чак и помало,
    одсутно, насмејана. Заклео бих се да нема ни несаницу, а камоли нешто озбиљније. При изласку из Цркве она опет излази последња, јер вероватно сам им рекао да причекају испред. Када сам позвао
    последњег верника да уђе у Цркву, одмах сам изашао напоље дуго низ ходник
    остајући погнут. Нису се дуго задржали на молитви. Чим су изашли, прилазим им и
    дајем папир да напишу имена за здравље. Да, желе да се молитва чита. Али то
    опет раде без оних сувишних питања: Колико новца треба за једно име? Да ли ће мени бити посебно прочитане? Она вади оловку из ташне и записује имена свих петоро. Њено име записано је последње. Рука јој је мирна, а слова штампана и сва једнака. Испред сваког имена уписано је једно те исто презиме.
    Када ми је прижила папир искористио сам прилику да је погледам у очи. Одаје утисак као да веома ретко трепће. Очи су благе и дубоко загледане. Очигледно, такве су од увек. Очи уцвељеног
    анђела. Срели сте, сигурно, некада такве очи.
    Када је и последњи поклоник целивао затворена врата манастира, кренуо сам да прошетам. Не знам
    зашто, али имао сам утисак као да идем не неко скривено губилиште. Иза велике
    камене капије манастира опет прво угледам њих. Двојица синова стоје на
    бетонској клупи која је изливена заједно са оградом. Отац, једну ногу наслонио на
    клупу, а лакат десне руке спустио на колено. Док прилазим сви тројица изгледају
    исте висине. Лагано жвађу сендвиче које су понели од куће. Она седи на задњем
    седишту аута, иза сувозачевог места држећи бебу у рукама. Доји је. Дирљива слика. Мисао која ми дoђе, изазва велику језу: само она не вечера.
    Сунце је већ одавно зашло, али његови зраци и даље
    светлуцају по расејаним облацима. Сео сам на прву клупу испод манастира. Једно
    време нисам могао ни да мислим, ни да плачем. А онда је ово друго преовладало.
    * **
    З аписујући овај чудан, али за Острог тако чест догађај, застао сам загледан у капи
    пролећне кише која исписује нејасне знаке на полуотвореном прозору моје собе.
    Манастир је у поноћ необично пуст и осветљен. Догађај од вечерас ми и даље суши
    грло и стеже утробу. Одједном сам покушао да се присетим једног старог мита о
    настанку света. Сетио сам се да је свет, по овом
    миту, настао као плод борбе две вечне силе, добра и зла. Ове две силе и
    даље делују у овом свету, докле једна коначно не однесе победу. Иако сам овај мит давно чуо и више пута поновио и изговорио, данас сам ову тврдњу, тако снажно, и осетио. Схватио сам да је оном
    ко је овај мит саставио, давно пре отривене истине Новог завета, било довољно
    да поседује искру свести о спозаји добра и зла и један дан у ком би живот и
    смрт били тако безумно, сулудо, несхватљиво, близу једно другоме.
    Данашње искуство је толико јако да ми је мало да га назовем искуством добра и зла. Ове две силе, два тешка осећања која ме тискају а која се боре за превласт у души сваког поклоника у овој светињи, најрадије бих назао свемоћ и немоћ.
    Осећње немоћ је једано од најтужнијих осећања у човеку. Како онда да човек не буде тужан
    када у Острогу свакодневно гледа редове слепих, хромих, немих, одузетих који непрестано долазе у нади да се бладодат Духа Светог и сватог Василија у њима усталаса. Мора да су овако, као на Острогу, изгледали и редови болесника који су се непрестано гурали и тискали уз Христа. Толика је туге била
    у њиховој немоћи, да се и Сам Христос сажалио на њих. Моје сажаљење људске немоћи, притиска још осећај личне немоћи, недостатак снаге да ишта помогнем и променим. Остаје ми само да гласно, у хладној пећинској соби, сам себи исповедим: верујем у Живот вечни и Царство небеско, али не схватам
    зашто мора да пропада и руши се једно мало, дивно, радосно породично царство које сам данас видео?
    Дан у овом манастиру пружа доживљај јеванђелских описа. То се огледа у самом путу до Острога који је сличан оном јеванђелском. Пре свега, он је узан и тесан а и мало је, премало, оних који њиме иду. Уз то овај пут је кривудав и пун тешкоћа. На њему можете свакодневно срести слепог јерихонца, а често се догоди да и
    далеко, већ на пола пута од пећинског храмa одјекну безумни гласови гадаринаца. Можда се деси да и неког прохладног јутра испред затворене капије манастира сусретнете и јединствену, упорну, стамене вере мајку-хананејку, која моли милост за своју болесну кћер. Mени је се десило.
    Две се у мени побише силе... Једна сила је сила живота вечнога и радости коју
    сведоче мошти светога Василија, а друга сила смрти и туге коју сведоче редови болесника.
    Када ове редове не гледамо, када се задесимо сами у Цркви, све је у реду.
    Радост и мир у Духу Светоме. Али чим помолимо главу кроз ниска врата овог
    царства живота, видимо долину плача и бола. Све нас јеванђеље учи, а вера
    показује, која ће сила однети победу. Та победа је у Цркви свуда посведочена, а
    на Острогу, моштима светог Василија, јасно тријумфује. Ипак, док тај тријумф на
    постане свеопшти, докле Царство живота не постане и једино Царство, мучиће нас и као црв изједати ова сила немоћи и бола.
    Помени Господе слушкињу Твоју Мару и даруј јој живот, здравље и спасење.
    ман. Острог 5. април 2011. год.

  14. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Блок 70   
    Још једна песма је умрла незаписана
    можда за неког, можда ни за ког,
    што говори о крајњем буђењу и сну бездана,
    о несрећи магновења пустог окола мог.
    Зар не газиш, види, ти већ једном ногом
    на ту фину, плаву будућности брану?
    Зар не видиш: већ си тамо, а још увек овде.
    Зар не знаш? Одавде сви нестану.
    А ја већ сам тамо, и овде - без дилема.
    Иако се овде још по мало видим
    ја тамо већ живим, а овде ме нема.
    Дођи и одведи ме - ил дођи и помири!
    Учини да желим да задржим слику
    која титра, мути се и сиви.
  15. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Несаница   
    Зашто покушавам да начнем ову причу? Застрашујућа је белина папира преда мном, а срце се стегло, и шта из њега да изађе? Шта да кажем о њему уопште? Да, боли ме душа због њега. Он неће да сарађује...



    Ево, опет говорим о себи, уместо да рекнем неку о њему. А ваљда и мора тако, јер и он кад мене гледа – гледа мене, али својим очима. Тако сам ја – ја, а он – он. Ја сам због њега ја, он ме чини мноме, а ја, опет, њега чиним да он буде он. Зашто, за име света, покушавам да започнем једну страшну причу? Зашто му све то не бих рекао? Али, зар нисам? Можда ме није чуо. Можда ми није поверовао, можда ме није озбиљно схватио, а можда сам ја – не по први пут у своме животу – био неуверљив. И зато, изгледа, хоћу да папиру и читаоцу предам ову причу. Без обзира што је не говорим њему лично – а много сам му је пута говорио – ја ипак њоме њега чиним њиме. Да, за мене он је посебан, јединствен и једини.



    Ја ћу признати већ на самом почетку да сам се често понашао као баобаб кога нису стигли да почупају и немилосрдно, бескрупулозно и себично креће у освајања и нове покоре.



    Готово је. Већ миришем на злочинца. Као, ја бих све променио, све бих исправио, само како ћу? Као, сувише је времена прошло, и једно велико парче живота проживљено је овако... Како сад, после свих тих и толиких глупости, да се правим да сам нови човек? Негде сам прочитао овакву реченицу: „Сувише дуго је овако, да би било другачије“.



    Дуго сам се и пред собом оправдавао: заиста то није моја кривица! Па зар сам ја бирао прилике које су ме сачекале на земљи када су моја плућа по први пут удахнула слатки ваздух и када је моје грло по први пут закмечало? И стварно – нисам; ergo, не могу бити крив што је све још пре мене постављено наглавце и наопачке. Нико ме није питао да ли ја хоћу да угледам сунце. А и пре тога, све су други већ закували. И моја ће младост исто тако проћи: изменићу се до непрепознатљивости, да они који тада буду млади неће моћи да верују како сам и ја некада био еластичан, агилан и колагено насмејан без сувишка коже. Ја то, дабоме, знам. И шта сад да се ја ту кидам око нечега што ме је, дакле, дочекало и не могу да га променим?



    Ето, тако сам се оправдавао. То самосажаљевање језиво је исто колико је језив и проблем због ког је оно настало на ободима душе. А најјезивије је то што се и данас још понекад служим истим тим оправдавањем. А шта је истина?



    Истина је да истина никада није једноставна, а опет јесте једноставна. Она сасвим антиномично има два лица, која се не потиру, иако се међусобно често искључју. Моја истина је да мене све то погађа. Верујем да је унутрашња површина мога желуца упропашћена и да изгледа као месечева поршина, или као дрезденско поприште. Опада ми коса. Испод перути имам болне, црвене печате који пламте. Често добијем аритмију. Од дувана сам добио хроничну опструктивну болест плућа, а од алкохола који сам попио за своје младе године, почињем полако слабије да памтим. Као да покушавам да се самоказним.



    А она права истина, она која ће једном, можда, одговорити на питање да ли је све било истина, ту истину не знам. Знам само да иако ја не знам да ли јесте или није, осећај кривице ми скраћује и отима сан понекад и ноћима заредом. У мраку тада покушавам да разазнам ствари, напрежем се и мада сам свестан да су игре светлости и сенки само привиђења (на крају, како преко дана нисам видео фонтану у соби, и одакле она, уопше, ту?), ја им се препустим. Можда је то стање... онај полусан, оно кад си пијан од умора, а здраво заспати не полази за руком. Онда се појави та шарена фонтана и из ње изађе много чудна риба. Онако, окер жута, к'о у цртаним филмовима, са неким петрол плавим... уствари, можда пре азур плавим вертикалним штрафтама на боковима, онако прилично подсећа на новчић кад се убацује у аутомат, са великим очима – стварно баш слатка риба – изађе, дакле, и каже мирно: „Пиши у име истине, у име свега што памтиш и пре рођења, пиши за сведочанство себи, да се сећаш одакле си дошао. Пиши у име свега што се збило и онога што се одиграло.“



    Ја онда приђем фонтани и са једног њеног зида узмем фино зарезану графитну оловку, али жути, крути папир (подсећа на папирус) као да је натопљен уљем и не дâ ми се да запишем неке дивне, важне речи које су ми на језику, а знам да ће оне убрзо ишчилити из сећања. Ако су уопште и постојале неке речи, ако све није био немушти производ моје уобразиље. Понекад ми се чини да те речи заправо долете до мене и ја само треба да их забележим, док их неко други говори (можда она окер жута риба?), па оне уопште и не стижу до мог мозга, до мог сећања, осим ако бих успео да их прочитам, када бих претходно успео да их запишем. Али, преко проклетих листова оловка клизи не остављајући трага, а и сами листови се понекад распадају...



    Много ме муке стане онда да се отргнем и од фонтане, и од жуте рибице и од писања и од... свега. Кад следећег тренутка отворим очи окрвављене од несанице и аветања, фонтана неће бити ту. Један... два... три! Проклета окер риба је, на сву срећу, стварно нестала. Или је одлучила да оде.



    Останем у мраку, останем без мастила, останем без папира у овој суровој, форсираној неспаваној ноћи. Храбри немају савест, смели презиру одговорности. На кладионици расту квоте да ћемо преживети. Значи, почели су да типују на то да ћемо пропасти. Срећа да су изумели мобилне телефоне – сетим се у мраку. Моћи ћу да пишем без светла, без мастила и папира. Пишем 300, 700, 1200, 3400 карактера. Пишем у екстази. И не успем да запамтим поруку, да је сачувам у меморију телефона. Ујутру, уређај је стерилно чист од моје ноћашње инсомничне одисеје.



    Можда све почиње и полази од тога што соба обично буде глува, сама и хладна. И онда, пре него заспим ја отворим непроветрене фијоке и из њих извучем збирку најразличитијих артефаката музеја моје прошлости. Преврћем све те ствари које су већ толико пута испревтане и тако остављене за друго вече. Отцепци прошлости се ређају пред мојим очима. Да ли је то зато што желим да сањам оно лепо што сам некада доживео, или стога јер се јежим од осећаја déjà vu-а? Наилазим на све и свашта: познате предмете, познате рукописе, фотографије познатих лица, времена и места. Али како миришу женска писма! Као да жене генерацијама уназад развијају и с колена на колено – с мајке на ћерку преносе ту тајанствену вештину израђивања писама мушкарцима. Ма колико да је писмо старо, ма колико да је испресовано – као цвет рунолиста у хербаријуму – кад се отвори коверат и папир се извуче, седеф ће се дискретно пресијавати исто као и некада, и полако, неприметно, тај чудни опојни, слаткасти мирис, тако карактеристичан, почеће да голица мозак. Можеш принети хартију уз саме ноздрве, али мирис нећеш осетити ни снажније, ни јасније. А биће ту. Летеће као звездана прашина око носа и неуморно ће подсећати на први пољубац, на прве женске груди, на прву топлоту тела, на бескрајну шетњу у трену једне зимске ноћи, на некада популарну „јеж“ фризуру и на још стотину лептирова у стомаку и још хиљаду дрхтаја.



    Можда је све то борба против очајања, против безизлаза кривице. Јер, страшно је кад видиш звер како се помаља испред тебе, како лагано устаје и загосподарује простором. А ти си беспомоћан и немаш ништа у руци чиме би је обуздао, макар примирио, ако не баш отерао. Отварају се дубоке јаме деформација и стидних тајни, чуваних са руменим образима. Све су то путокази кроз страшну шуму душе. Ти путокази показују правац где се налази она страшна, нема, потмула истина, која је, и тако саката, одговор на многа питања, можда чак и она почетна и крајња.



    А он све ово не зна. Мислим да никада чак није ни наслутио. И он, додуше, има своје несанице: рачуна, пише, брише, гужва папире – све ћутке. Понекад, кад се јако замисли, кад одлута у мислима веома далеко, може се видети како му се усне ситно, ситно мичу. То он сам са собом говори. Решава нерешиво и уклапа неуклопиво. И зачудо – врло често успева у томе. Међутим, оно што је вредело у струци, у свету мера и материјалâ, сметало је у животу. Увек је нешто запињало – сећам се. Изгледа да је он себи сâм био најбољи саговорник. Рекло би се – машина. А ја осећам кривицу, што мора да значи да и он бол осећа. Можда рачуна само механички, а уствари о томе са собом разговара? Изгледа да је тај његов унутрашњи саговорник, тако нем за околни свет, био страшно гласан и глагољив изнутра: он никада није умео да слуша другог, а да не одлута погледом у неку недогледиву даљину. Дуго сам се био питао шта то има у његовим наочарима, шта се то у њима види, па сам их једном чак и метнуо на нос, да проверим. Ништа, само мутно од диоптрије у плусу.



    Никако нисам успевао да га схватим. Али сам га ипак некако осећао и тако разумевао. Нисам знао шта он унутра то говори, али сам осећао да није пријатно. Нешто није било у реду. Мислим да сам тада највише од свега желео да ме он разуме, макар да ме саслуша. А време ми је цурило као песак кроз прсте, већ сам каснио са одласком и требало је да сам већ на путу. Нисам могао. Нисам могао, јер сам морао да му се оправдам, а то није било могуће. „Глупе ли ситуације!“ – помислих једне ноћи. Ја дрхтим као тинејџер, тресем се као отровани пацов сламајући се и давећи се у његовом болу, а он опет уклапа потребе и могућности, производ и доступан материјал. Но, није време које ми је одлазило било проблем: годинама уназад ми смо се гледали са чуђењем. Он није схватао зашто ја морам тако, али је разумео да не могу другачије. А и ја сам то исто осећао кад је он у питању. Међутим, и поред свега ја сам се осећао као лупеж који долази по ноћи (зар зато ноћу аветам?) да раскопа и украде. Ипак сам ја због њега ја, а он је он због мене.



    И онда сам се само пустио. Престао сам да се батргам, престао сам да покушавам. „Решиће се само од себе“, мислио сам (показаће се да сам много пута касније у животу посегао за таквим решењем, што није особина којом се поносим). Каква кукавичка предаја! Стварно сам лопов. На крају – десило се управо оно чега сам се прибојавао. Он је био повређен. Потмуло је јечао. Чудо једно како све може да изгледа повређен човек. Човек, дабоме, бива другачије повређен него пас, или шаран, или храст. Углавном, био је ужасно повређен, као да је и он све разумео, као да је и он унапред све тачно знао, само се трудио да ту мисао угуши у себи. Ту смо изгледа исти он и ја: мислиш – ако негираш, ако не мислиш о проблему, он ће нестати, сâм ће се од себе решити, околности ће га натерати да се реше. И тако, док ти се неумитност приближава уз тутњаву, ти се попут осуђеника на смрт надаш да ћеш погубљење избећи, да ће те у последњем часу помиловати. Али, није тако.



    И после тог почетног удара он је некако спласнуо. Далеко од тога да је бол уминуо; не – он је још јачи и дубљи био, само га није надимао, већ му одузимао тонус. И још више је ућутао, као да је успео да и оног унутрашњег себе натера да умукне. Ћутао је и ћутао. Ја сам испрва испрекидано, трапаво покушавао да се оправдам. Мрсио сам неспретно о овоме и ономе, тако и толико да ни мени више није било јасно шта ја хоћу да кажем и чему све то. Његово ћутање ме јепоражавало. Да само није било тако! Лакше је бити роб него слободан, лакше је мрзети него волети (што је парадокс, јер волети јесте у природи човека, а мрзети није), лакше је бити мртав него жив. Да смо се бар мрзели, све би било лакше. Али у том случају, нити бих ја био ја због њега, нити би он био због мене он. Било би нам лакше – то сигурно; али нестали бисмо, престали бисмо да постојимо. А за човека је ипак најважније да буде човек, јер на другачији начин не би могао да постоји, и то у свакодневним стварима, а тек у жудњи да се разуме шта је то што јесте и зашто је оно. Ако би престао да буде човек, преживео би катастрофу – то да, али изгубио би интегритет. Слушао сам једном да ће неку будућу катаклизму преживети само бактерије и бубашвабе. Што се мене тиче, то значи да ће свет престати да постоји: људи чине наш свет, ја не постоји без ми. А овде смо били уздрамани управо ми: и он и ја.



    Отишао сам и оставио га у непомичном ћутању. Али и ја сам се променио: наш неми разговор се продужавао без престанка, јер сам и ја добио једног унутрашњег саговорника. Тај је покварењак увек држао његову страну и без престанка ме осуђивао не уважавајући ни један једини мој аргумент. Нисам се љутио – можда је и био у праву. Уствари, радовало ме је што после тог слома, тог земљотреса ми нисмо остали изломљени; били смо – напротив – залепљени на један чудан начин. Несанице су постале стална стварност и скоро увек ми се догађало да последњи тренутак инсомничног магновења, тамо пред зору кад бих обично заспао исцрпљен, ја размишљам о њему. Почело је и то да ми он буде прва мисао кад отворим капке изнад отежалих подочњака, премда сам у потпуности и неподељено уроњен у свој живот, који је тада био посебно неумољив и немилосрдан. А он не знам како је спавао. Не знам ни да ли је спавао.



    Време је пролазило и ми смо се некако залечили. Остао је тај јаз који нисмо успели да савладамо, о неким стварима (управо – о једној јединој) више нисмо говорили, али смо постојали. Нашли смо начин (или се начин сâм нашао), и постојали смо можда и садржајније него икада пре. Рекао сам раније да је лакше умрети, а да је теже живети; да је лакше мрзети него волети. Још увек мислим да је тако. Али, када се све сведе, није ствар само у томе да нешто буде лако. Не треба мешати утеху и удобност и сматрати једно за друго. Јесте лакше умрети, али је радосније живети. Залечили смо се и често смо скупа ћутали. Или смо почињали неодређене реченице, које се чак нису завршавале ни са три тачке: једноставно би се изгубиле у неговорењу, утихле би у ћутању. Једном сам га поздравио и кренуо окружен својим животом. Ништа више није било као пре, нити ће кад то моћи поново да буде. Али може се рећи да смо сада постојали на један нов, неустајали, свеж начин. Ваљда је све у сагледавању ствари, а свако има свој став и своју перспективу. Он и ја исто тако. А ја сам и даље ја јер постоји он. А он јесте он због мене. То је једино битно. На несаницу човек навикне, мени чак и згодно дође: у њој утапам осећај кривице. Једино тај осећај још никако да прође.


  16. Волим
    Биљана је реаговао/ла на Драшко за Наслов блога, .....   
    ништа посебно
    увек сам хтео нешто посебно
    сад желим само једноставно
    бојим се вечности
    бојим се уопште
    волим кад је хладно и ја затегнут у јакни шетам градом
    борим се и не борим се
    волим да једем
    волим кафу
    сад ми није нешто
    тако треба
    надам се
    не могу да се не надам
    ух

  17. Волим
    Биљана је реаговао/ла на свештеник Бранко Чолић за Наслов блога, Свети Сава - свештеник Бранко Чолић   
    Свети Сава већ скоро осам стотина година представља надахнуће и тему многима. О њему се говорило и говориће се докле год буде Србије и Срба јер је Свети Сава био најзаслужнији за стварање нашег идентитета, а за нас православне хришћане српске верзије Православља-Светосавља, појма толико често помињаног и на жалост, погрешно разумеваног и злоупотребљаваног.
    Пре појаве Светог Саве хришћанство се већ скоро три века проповедало Србима и свакако да им је било познато, али само захваљујући пастирској ревности Светог Саве у просвећивању народа Јеванђељем Христовим, Православље је прожело и духовно препородило народно биће. На тај начин је постављен темељ за стварање и неговање праве хришћанске културе у Срба, а најбољу дефиницију Светосавља дао је Преподобни Јустин Ћелијски рекавши да је Светосавље „Православље српског стила и искуства”. Другим речима, Светосавље је наш православни израз. Светосавље извире из саме личности Светог Саве који је, како сведоче житија, у први мах свој аскетски подвиг схватао као свој индивидуални духовни подвиг, али временом, боравећи у општежићу своје обитељи све више се окретао другима, раду са другима и за друге: за своју монашку сабраћу, цркву у целини, државу и народ. Јеванђеље Христово је прожело у потпуности личност Светог Саве и без њега немогуће га је схватити. Због тога се не може говорити о Светом Сави као само о националисти, политичару, државнику или епискпу. Он је био све то, а основа његовог бића био је Христос. Сходно томе основа Светосавља је Христос и
    истинског Светосавља не може бити мимо Цркве.
    Свети Сава је био јака и духовно зрела личност, непоколебиво свесна свог
    православног хришћанског идентитета, човек ширине и добре воље, човек љубави и
    дијалога. Из његових житија је познато да је водио
    дијалог не само са владарима и црквеним великодостојницима хришћанскога Запада, већ је, без обзира на велике
    духовне разлике, током својих поклоничких путовања на Исток
    посећивао и муслиманске духовне и световне вође, увек у мисији добре воље. На
    двору египатског султана остало је о њему забележено да је пленио добротом и
    духовном лепотом свога лика више од свих претходних хришћанских посетилаца. Чак је забележено да је док
    је боравио у Малој Азији спасавао из ропства Турке, чији ће потомци свега век
    касније угњетавати и убијати његове потомке. Свети Сава, подразумева се и
    истинско Светосавље, никада није био фобичан јер је знао ко је, шта је, од куда
    је и куда иде.
    Једно је сигурно: „Ако
    останемо верни Светоме Сави као „наставнику и учитељу пута који уводи у живот”
    и Светосављу као „Православљу српског стила и искуства”, органски присутном у
    заједничкој православној и хришћанској васељени, онда, упркос свему, можемо
    имати и наду и благослов светитеља Саве, живог и прослављеног у вечној
    заједници љубави са Господом и са свима светима“(Еп. Иринеј бачки).
  18. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Запис   
    Можда се једном вратим
    можда те једног јутра сачекам
    сасвим изненада
    с букетом јоргована
    Можда се једном вратим
    у сумрак кад певају славуји
    можда ти мирисом обојим зору
    можда и скупим снагу да ти кажем
    Можда се једном вратим
    можда и будемо странци
    само ако заборавиш
    све што смо заједно хтели
  19. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Ружа   
    Цвет
    на њиви
    по пољу тражим
    Слутим
    ливадску лепоту
    неговања на њиви
    Лутам
    тражим отворен цвет
    да ко пчела
    испијем му сок
    уснама гризем латице
    да ко пчела испијем га свог
    и не одем
    у сумрак ил свитање
    Тражим
    цвет један да се уз њега
    склупчам, свијем и одморим
    свако јутро и свако вече
    наново да миришем
    опојни његов мирис
    ноћу да га чувам
    дању да га пазим
    Трагам
    преко даљина ноћи
    и гужвама боја
    и пустолијама где орлови
    где соколови гнезда вију
    један чудесни и лековити
    посебан цвет један тражим
    што се само по мирису и латици позна
    Далеко
    на сунчаним пољима
    где се крв и руже
    свег живота и до смрти друже
    неко чека...
  20. Волим
    Биљана је реаговао/ла на antics за Наслов блога, Писмо из '55.   
    Ако неко некада и нађе ово моје писмо, молим само да се има у виду: не само да ме никада пијаног нико није видео, него ја никада и не пијем преко мере. Достојанство које сам од оца наследио као безмало једину породичну имовину, достојанство које сам у рату очувао и потврдио – то за мене нема цену и никако га не бих доводио у питање. Зато никоме и нисам рекао шта се догодило. Ја знам да сада једни говоре како је у питању срчана слабост, да ми је позлило од премора; други кажу да сам био пијан, трећи да се у мени појављује дух мога змајевитог стрица, несрећног вечитог младића кога су се сви клонили. Нека им буде, ја на говоркања нећу одговорити ни овако, ни онако. Свако мисли и верује шта хоће – за то смо се борили.
    Седамнаести је јануар 1955. године, два дана је прошло од догађаја. Имао сам времена да размислим и одлучио сам све да запишем. Писмо ћу склонити негде. Оно ће најпре мени бити доказ да нисам полудео. Уосталом, чим сам се у зору освестио, био сам исти као и пре, као и до сада. Знам исто што сам и раније знао, у исто верујем као што сам и пре веровао. Само ту ноћ не могу да објасним. Нека ми, дакле, остане овај папир, да у тајности забележим све док је сећање још свеже, да ме касније не ваарају заблуде у сопственом памћењу. Јер ја сам човек који чврсто стоји на земљи и... Да питате било кога о Милораду Војкановом, сви ће да кажу исто: поштен, озбиљан. Бар би тако рекли пре те ноћи. Свуд око нашег села има нешто... не знам шта је то, али људи верују да у нашим шумама нешто има. Пре десетак година је, истина, и било – ја сам, као припадник КНОЈ-а, јурио банду све до '47. Али после тога... Знам да ћу себи кроз двадесет година изгледати, као писац овог писма, расуто и збуњено, али морам да подсетим да ми се за мојих тридесет година живота није десило ништа слично. Пролазио сам, рецимо, стотину пута кроз Мириловачку шуму, где су целе чете хајдука, и то оних из турског времена, и вилинска кола пресретали ноћне путнике, а ја никада ни шум нисам чуо. Знам да је немогуће, али ја први сумњам у сопствена чула и ја први не могу да сумњам у сопствена чула. Цели рат сам прошао – гладан, по врућини, по хладноћи, неиспаван, скоро без престанка у покрету, жедан, покисао... – и никад ме ухо ни око нису издали, никад рука задрхтала, никад нога поклекла. Ни касније, у КНОЈ-у, по темнићким и левачким шумама, увек у потрази и увек на опрезу, никад нисам дозволио ничему и никоме да ме обмане. И онда сад ово... И бар да сам се променио, бар да се самном десило нешто што... да је некако утицало на мене да другачије... да ми се можда нешто... Уосталом, треба да изнесем шта се заправо десило.
    Иако сам столар, радим као шеф једне смене обезбеђења у нашој фабрици. Ове две недеље ми држимо трећу смену, од десет ноћу до седам преподне. Као што је познато, у ова наша три села једини ко има сат је мутнички поп. Ја, као шеф смене, дужим један часовник, али га не износим из фабрике – тако ми је сигурније. Ми време знамо по осећају и никада не грешимо. Ако зими у планини немаш осећај за време, ако не умеш да осетиш кад да кренеш назад из планине, више никад нећеш ни да дођеш, ни да кренеш – има да те донесу. Пошао сам, као и увек зими, око пола пет. Зими треба мало више да се дође до фабрике, а и ја више волим да дођем мало раније, него да закасним. Већ неколико дана је стегао мраз каквог давно није било. У селу – нигде нико. Ни краве се не чују, као да је глуво доба. Такво је и времен, немаштина је, морам да признам. Ја знам да има и међу мојим друговима оних који негодују због тога и питају се где су циљеви наше борбе. Али, ја ипак мислим да није исто као пре рата. Ако је немаштина – сад је немаштина за све, а не једни да имају, а други да немају. То треба да се запамти. Ако имамо циљ, онда борба вреди, нема смисла да се стално преиспитујемо зашто никако да дођемо до циља. И сви треба да знају да борба тражи жртве.
    Ко да буде поштеђен? Ево – ја на пример. Рањен сам три пута. Оскудица после рата однела ми је два детета. И шта би сад то требало да значи, да ја хоћу да дигнем руке од изградње ове наше земље? Па нисмо ми деца, па се мало играмо, а кад нам достади, ми све оставимо. Ником није лако, то се осећа у тешком зимском сутону, лебди сеоским сокацима. Свака кућа је дала по неког, или по нешто. Неке су дале све. Али, живот се наставља и не смеш да гледаш уназад, иако је тешко... А јесте тешко. Ја сам свашта видео у рату и... Добро, и моја жена је свашта прошла. И Бог јој је дао разум, да уме да се снађе. Једном, чини ми се '44. да је то било, мој стриц Драгутин стрељан, а она како да ми то јави, него писмом. Међутим, чича Драгутина су стрељали наши (после су видели да су погрешили, али...), па она то није смела тако да ми напише. „Не брини“, каже у писму, „за нас, ми смо сви добро. И чича-Драгутин је сад много боље. Боловао је кратко од коске, али је онда отиш'о код твоје тетке Станојке и ујке Првослава, па је оздравио одмах“. Било ми је јасно, јер тетка је умрла још '38, а ујка-Првослава су Немци стрељали '42. Али, од како смо изгубили Борку и Слободанку, некако ми се променила. Око Божића ми прича како би она купила материјал, да им сашије хаљине кад пођу у школу. Ја – ћутим. Нешто ми се срце стегло, па ништа не умем да одговорим. „Зорка“, кажем јој често, „имамо два сина, за њих треба да живимо, да их изведемо на прави пут“. Она ништа. После неки дан ми прича како је сањала да се Борка и Слободанка удају у исти дан. И момке је сањала, и покојног кума Светолика (њега су наши стрељали, јер га је оклеветао један доказани издајник, за кога се после показало ко је и шта је) како игра, а музиканти свирају. И џемпере им, сирота, плела. Шта да кажеш? Зато ја мислим да не сме да се гледа у прошлост. Ако само то гледамо, онда човек мора да полуди. Прошлост је тако замршена, да ако хоћеш сваку страну да размрсиш, треба ти цели живот. А како да одредиш које вреди, а које не вреди да се размрси? Ја увек мислим – или сви, или нико; или све, или ништа.
    Кажу да је доктор што је вратио Зорку с болесном децом побег'о из вароши. Не кријем да ми је било тешко, ни један метак ме није тако болео. Не знам шта сам све причао, не памтим то поподне. Знам да је био висок снег, као ове зиме. И тај тешки зимски сумрак је притискао фабрику. А о мени се знало од рата, јер ја сам увек био на линији, строго на линији и ништа нисам избегавао. Не знам, кажем, шта сам био говорио, али лекар збрише. Уплашио се, ваљда. А испао је глуп. Прво је – како сме комуниста (знам да је био члан још пре рата, као болничар) да бежи од одговорности? А друго – ја њега никад нисам ни кривио, нити сам тражио да се позове на одговорност. Лекара има мало, много раде, попусти пажња, све попусти... Па и они се жртвују. А он – збрише. После је добио службу у Смедеревској Паланци, јавили су ми неки другови што сам служио с њима у КНОЈ-у. Како сад обавља дужност и како су му пацијенти – не знам, не распитујем се. Али стварно је испао глуп; и то није он млад човек, њега је наша болница послала тек после рата да заврши медицински факултет, а он је био болничар ваљда целих десет година пре тога. Зна шта је пракса и... Не знам, мени се чини да се обрукао што је побег'о. Ја истина не знам шта сам све причао оног дана, али далеко од тога да сам мислио да му нешто...
    Уосталом, ја сам увек на линији. Ја не критикујем другове као неки. Када је лекар нестао из вароши, мене су сменили са места шефа обезбеђења наше фабрике. Кажу после да су сумњали да сам полудео. Искрено, мислим да није у реду што су на моје место поставили Марчетића. Не због тога што су мене смакли на шефа смене, не због мене, него што су на место шефа обезбеђења довели човека који је члан партије постао тек '49, а и рат је провео сумњиво. Ја не гледам уназад и тамо где ме друштво распореди, радим из све снаге. Пре рата, док су народну судбину кројили жандари и индустријалци, успевали су и они што се гурају и лактају. Наше друштво је другачије. То што мени није позната Марчетићева морална квалификација, то је једно; не мора да значи да он квалификације нема. Има ко о томе брине. У то ја верујем.
    Не знам сад шта је ово: време ми пролази, не могу да престанем да пишем, а никако да почнем да излажем оно што хоћу. Бојим се да ме не одведу у болницу. Ја не волим болнице још од како сам први пут рањен. Имамо лекара у фабричкој амбуланти (добар човек, само много пије, баш много) и он ми је оног дана отворио боловање. Не знам, очекивао сам да ће неко из фабрике да дође... Али, боље да не долазе, можда ме стварно отерају у болницу. Уствари, ја сам добро. Мишићи ми још по мало подрхтавају, као да ме је неко испребијао тојагом. Ето, мало се сломљено осећам, али није то ништа. За време рата, а нарочито те три године после, у КНОЈ-у, осећао сам се као да сам згажен. Од умора. А и трезвен сам. Зар ово писмо које пишем није доказ за то? Јасно је да никоме то не могу да испричам, али ето – мислим сâм о томе и покушавам да анализирам све што се десило. Друг Сушић, наш генерални, увек каже да је анализа најважнија. Добро, и ја сâм признајем да није баш уобичајено да човек сâм себи пише писмо, то је истина. Али ово је ипак лична ствар. Овакве ствари се не износе пред колектив. Ни Зорка не зна.
    Да се вратим на главно. Пошао сам око пола пет. Не волим да журим. Од наша три села, која су развучена дуж пута и уствари су потпуно спојена, фабрика је удаљено једно пет, пет ипо километара. Моје село је у средини, моја кућа у сред села. Значи, ако анализирамо, до шуме сам прешао село ипо. Ишао сам полако, мало због снега, мало што сам бирао где да станем. Прве и последње ципеле сам задужио кад су ме примили у фабрику, а шеф магацина каже да не зна кад ће следеће да дођу, па ја гледам да попричувам ово што је остало од њих. И онда их не износим из фабрике, него онако сељачки: дебеле вунене чарапе, па онда наши прости грађени опанци од сирове свињске коже. Није то лоше, наш народ то вековима користи. Није се имало раније, и док су били Турци, а и после – порези и газде, сељак је увек у оскудици. Ако је могао пре, може и сад, још неко време док изградимо земљу. Јер нама нико не жели добро, то ми је причао друг Ћулибрк, мајор, у време када сам напуштао КНОЈ. Добро, није само мени, било је ту још другова. Нашој земљи нико не жели добро – ни на истоку, ни на западу. Ми морамо сами да изградимо нашу земљу и наше друштво. И ја рачунам да је то циљ према коме ми идемо, па онда можемо комад пута баш и у опанцима. Јер, живот је борба: видиш циљ и идеш на јуриш, заузимаш, наступаш под ватром. Не гледаш до циља да л' је узбрдо, кроз воду, кроз трње – то те не интересује. Видиш само циљ и мељеш све, и себе и све около, да дођеш до њега.
    Ал' опет, за зиму опанак је ништа. Кожа нештављена малтене, вуна се брзо напије, сокак разгацан, па је снег к'о блато. Мора да пазиш. Милиш по путу такорећи. Оно, код нас су људи јаки, ретко ко да болује дугачко од нечега, али опет чуваш здравље, да оно чува тебе. Мрклина нека по селу, нит' се шта види, нит' се шта чује. И к'о за инат никог нисам ни срео. Да сам неког видео, или још важније – да је мене неко видео, да сам са неким застао да прозборим реч – две, да бар неко може да посведочи да нисам био пијан ни блесав. Воле људи да попричају самном. А наш народ није сладак. Још народ памти муке из рата, а некима ни мир није био сладак. Но замном се не вуче никакав реп. Рат сам прош'о, а нисам осрамотио име. И после рата, знам да се поједини плаше, па ме зато заговарају по селу, али сви знају да сам ја увек пратио наређења и никада нисам сеирио, кад је то могло, а према појединима које смо гонили можда је и требало. Иначе, наши сељаци избегавају сваког ко има везе са партијом. Ја им не замерам: једанпут су и наши наше село палили. Моја кућа је, рецимо, баш тад нестала. И кућа, и штала, све. Зорка је са сином (тад смо само Алексу имали) остала на ледини и то смрзнутој. Али снашла се. И не замерам ја. Прво – све куће у селу су биле оштећене, а неке и потпуно упропашћене, јер село су пре тога палили прво Немци, па после четници. А друго – рат је рат; кад би човек знао где ће да падне, он би сео. Свашта се уи рату деси, деси се и да човек погреши. Уствари, неко – не знам ко, али тај ће да се излане сâм, то је питање тренутка – слаже да код нас у селу неко крије четничког војводу Јанка. После причају људи да је тај абар пуштен јер су неуки сељаци чули да партизани пљачкају (све се плашим да су им четници писали признанице) – што се показало као нетачно за време рата – а сматрало се да ће наши кад се уплаше кад чују за Јанка и да ће побећи. Јанко је велика легенда био, четници су умирали за њега. Ја сам тог човека видео само једном, пре рата, на неком вашару у Алексинцу. Велики човек, рука му као понеком нога, грлат, натмурен. Признајем да је он нападао Немце пре него што смо ми овде и оформили одред, али зашто је после остао уз своју комадну, кад се видело да четници иду путем издаје? Он је био на линији која је била против народа, ту нема да се премишља, и он је према томе издајник. А неко (е, њега ћу ја да нађем) је мислио да ће наши да се уплаше да ће четници да дођу и спасу Јанка из обруча. Али, наши на брзину одлуче да запале село. И ко је ту крив? Ја мислим – та будала што је измишљала. Неки су после причали да су наши потпалили да би казнили село што крије Јанка. То није тачно. Сви знају да смо ми за време рата кажњавали само своје. Уосталом, да сам ја био на месту комаднира тог одреда (ја сам тада био око реке Уне), можда бих и ја исто поступио. Не знам. Углавном, људи као да су мало огорчени. А није у реду: и моји су страдали, и толико су страдали, па шта сад да радимо? Али, мене моји сељаци гледају другачије.
    И баш те вечери никог да не видим... Да не верује човек. Јесте зима загудила, јесте био мрак, али још се рачуна дан, још није баш ноћ. Него, можда због датума. Ево шта је било: прошле године, иако је исто била цича зима, организовали су наши сељаци игранку 14. јануара увече. Ја мислим да је то исправно, јер зима је за сељака пасиван период, а и мислим да је у духу комунистичког уређења да се поштен човек мало разоноди. Међутим, неко нас опањка да се то овде слави српска Нова година, она православна. Ја, на пример, друговима милиционерима не замерам, они раде што им је наређено, а ни то није лак посао. Ипак, да су се огрешили о два – три старца, домаћина, то је тачно. Ја нисам својим очима видео шта се десило, фабрика мора да се чува – наше је, али слушам после шта људи говоре. Ето, вероватно се људи због тога затварају тако рано. Наш народ овде уме да буде злопамтило. Занемарује циљ.
    Тако размишљајући – а можда сам баш о тој игранки мислио – ја изађем из села. Сад ми остаје до фабрике шума, поток и брдо. Заврнута је наша Маква: није високо брдо, али је кратко, стрмо с које год стране да јој приђеш. Причао један инжењер да кад буду пошли аутобуси по нашим селима, мораће до нас да стижу изокола, с друге стране обилазећи Макву. Не могу, каже, наши аутобуси да је савладају. Тако он каже. А Швабама изгледа није сметала, још су и топове вукли уз њу. Е сад, не знам кад је то почело. Сећам се да су ми последње сеоске куће остале иза леђа и како се променила тишина. У селу је тишина некако напета, напрегнута (то сам први пут осетио после првог откупа), а у шуми је глува, неспутана, непромењива. Сећам се како сам ушао у шуму, а не могу тачно да се сетим о чему сам размишљао. Знам да нисам ништа предосећао. Мој покојни деда Марјан (Зорка би рекла: „Бог да му душу прости“; тако сам га једном споменуо пред неким друговима из одреда, а она то лупи као „добар дан“ да је рекла. Никад је ударио нисам, али тад сам је мунуо у слабину, кад баш лупа свашта. Он ју је, истина, волео као да му је рођено дете, али опет... Шта да прости, ко да прости? Ако ће да прости, што не погледа на свакога што пишти као пиле, нејак и недужан, а копни и нестаје.) увек је причао како човек осети језу пре таквих ствари. Причао је како је пуно тога видео, али није пуно причао шта је видео. Углавном, то човек предосети и има неку језу, а не зна зашто ни због чега. А ја не знам да ли сам осетио. Не памтим шта сад размишљао, а знам да сам био свестан, сећам се, чини ми се, сваког корака. Изгледа, према томе, да ништа нисам размишљао. Можда је то за радног човека и боље: свако има свој посао и према томе се управља, нема шта да мисли изван тога. Што ћу ја, на пример, да мислим како чита онај са радија. Њему је посао да прави то што ми слушамо у канцеларији, он нема шта да размишља колико сировине је допремљено код нас у фабрику, где све одлази материјал и како ми у фабрици формирамо цену. Он не размишља како сељак исхрани једно теле. Он користи то сељаково теле, а сељак у дому културе користи радио програм. Па ваљда сам и ја тако почео и... Изгледа да стварно нисам размишљао. А и шта има да гледамо уназад. Наш циљ је напред.
    Али ништа се више не сећам јасно. Памтим како идем, идем, идем. Снег скрчи око мене и онда – чујем. Лепо чујем музику! Ево, као сад да видим слику, смо сад ми је већ мало мутњикаво... Зато и треба што пре да запишем, јер ми какав смо народ, ко зна у шта може да се претвори овако засађено сећање. Чујем музику!... Не знам, сигурно се нисам уплашио, али како се нисам зачудио? Прво – весеља се код нас не праве у ово доба године, још неки дан су неки некрштени дани, то Зорка боље зна. Друго, ко води музику у сред ноћи и то кроз целац снег? Али, ево, то ми сада пада на памет. А те ноћи... Знам да сам пошао на време, па сам изгледа хтео да сачекам ту музику. Е сад, да л' сам ходао, ил' сам стајао – то не знам и не знам где се више сад ово дешава. Али лепо видим – са једне стране долазе сватови! Реко' би' да ови неки напред поскакују уз музику, али не видим да скачу, него као да су заустављени у поскоку, као да их неко насликао, па се они тако насликани крећу. И музиканти к'о скаменосани. Нико ни да трепне; прсте, колико се сећам, не покрећу, а музика само јечи. Брзо неко коло, а фрула пишти као парњача. Кум насмејан, али некако ледено. Рекло би се да је то кум, не познајем човека. А игра као неки Давор Рајић што ми је у Нашицама '44. спасио живот, па смо после хтели да се побратимимо. Младожења блед, блед, неко црно одело носи, а само му образи румени, па и то некако као да су га мазали, као печат да му је ударен у образ. И млада... Дугачак неки вео иде за њом, лети, лебди, некако као провидан, беличаст. Она нит' се смеје, нит' говори. Уста јој модра, а очи... Знам да сам видео негде те очи. Позната ми је, као да је одавно знам, а нисам је дуго видео. А ја би' да се насмејем, да ми буде драго, али некако сам одузет, да се макнем не могу. Они пролазе полако поред мене, али не видим да корачају, као да некако клизе. Сад се не сећам да ли је остајао траг иза њих у снегу, или није, не знам ни да л' сам уопште то био запазио. А млада ме гледа. Не знам што. Они иду, а она држи те очи на мени... и не знам шта ми каже тим погледом. Гледа ме као да ме зна, као да ме познаје целог живота, као да је одрасла уз мене, гледа ме и нешто ми прича погледом, али ја не разумем шта. А ја бих нешто макар њој да кажем, али не могу. Није то било магновење, ја сам био свестан, није ми се вртело у глави, само се све око мене изгубило, утопило се у ону бесну музику, у оно како клизе они сватови и млада ме гледа. И то је трајало... не знам колико. Не сећам се да су замакли од мене толико да их не видим. Топло ми, а тело почиње да ми подрхтава, као да се ослобађа, као да сад могу да им притрчим, али не дâ ми се да пођем за њима. И најчуднија ствар: као да сам још ту, као да су и они још ту, али не видим, не видим ништа и не чујем ништа. Али, осећам да су ту, као да сам затворио очи, као да сам окренуо главу у неки амбис, у неки бездан. И онда сам као из неке даљине чуо како неко виче: „Ево га, друже Милоје, ево га поред потока!“
    Разбудио сам се тек поподне, око један и још док очи нисам отворио познао сам да сам у амбуланти. То ми је остало из рата – чини ми сеи у најтврђем сну сам знао где се налазим. И опет чудна ствар: разбудио сам се, али као да нисам. Очи нисам отворио и уопште се не питам шта ћу ја у амбуланти, уопште ми није чудно ни то, а ни што се не сећам кад сам то заспао. Мени је то изгледало као да сам трепнуо: пре трептаја пролазила свадба уз Макву, а после њега сам у фабричкој амбуланти. И онда – не знам зашто – сетим се стрица. Кажу да је '42. у наше село долазио неки доктор, Фолксдојчер из Војводине, и да је боравио код мога шурака Милоша. А Милош прича да је Шваба био много љубазан и фин. И тако, распитивао се о селу и људима. Некако су дошли и на то да му Милош каже да је мој стриц био последњи змајевит у селу. Змајевит – то је човек другачији, који не припада у овај свет. Свашта га напада, што људи не виде, па он може да буде и опасан. Мој стриц није био опасан. Него, Милош каже да се Фолксдојчер смејао кад су му објаснили шта је то змајевит човек. Рекао је да не постоје змајевити људи, него да је то нека болест у глави, а пошто у свакој генерацији постоји по један (мада ето, од мог стрица тога више нема) то је – каже Фолксдојчер – наследна, генетска болест. Па ми је драго да су отац и деда отишли код стрица да оздраве, што би Зорка рекла. Не знам шта би било горе да сазнају: да је стриц стварно био змајевит, или да је био болестан, и то у главу. Чини ми се баш да сам то размишљао, како је срећа загрлила оне што су рано отишли тамо, са те друге стране, ако тамо нешто истина има, јер ово овде је само мука и борба и тешкоће и сагори човек кад зна и оно што му није посао да зна. А нисам ни ја стар кад се погледа, али много сам прошао и свашта видео – и ово и оно, рат сам преживео и зато могу да говорим о животу.
    Отворио сам очи и ћутим. Око мене бригадир, пословођа, шеф смене код пећи – неки Стајић, наш фабрички лекар Митровић, шеф друге смене обезбеђења Лазић и прве смене Давидовић варошанин. „Шта ти се“, кажу „десило? Ти си озбиљан човек, ако си пио није требало да претерујеш.“ Ја их гледам као да неком другом говоре, нит' се љутим, нити шта; а чини ми се – још видим, само мало блеђе, очи младине што ме прате, што ме гледају и... „Нисам ништа пио“, одговорим им. Видим да ми не верују, али то ме не дотиче. Доктор Митровић каже да ме оставе да се одморим, па камионом да ме пребаце до села. Још каже како ће боловање да ми отвори. После... не знам, можда сам стварно изгледао као да спавам, а наш Стева (он је и болничар, и ватрогасац, и спасилац кад притреба, а једну плату прима) прича са Димитријем шофером, кад је требало да ме возе у село. Каже да су ме нашли у зору, једно километар ипо од пута, све уз поток. Лежао сам, кажу, поред потока мокар, одело ми се било заледило (у униформи су ме довезли у село), а доктор Митровић је рекао да нисам дуго лежао – видео по температури тела ваљда. Нико ме не пита како сам прошао тај километар и кусур по потоку, нико ме не пита где сам тумарао сву ноћ. Они су видели да ме нема, па су око девет послали камион. А Зорка им каже да сам ја отиш'о и каже и кад. Они се врате и око три ноћу Марчетић нареди да пођу да ме траже. Око шест су ме ваљда нашли. Нико ме ништа не пита, нити ја шта говорим. Ћутим, гледам, али нисам стегнут, нисам уплашен. Осећам се некако као да сам зуб дош'о да извадим. То је било јуче. Ноћас сам спавао нормално, само ме Зорка мало нервира што стално нешто као да би закукала, а као и не би. Шта има више да кука? Све су сузе искукане за много веће и битније ствари. Друго – ни ја не могу да објасним себи шта се десило. А можда нема шта ни зашто да се објашњава: било и прошло, а нема за шта да гледамо у прошлост. Зашто да се окрећем уназад?
    Можда ми се замантало у глави, можда стварно имам проблем са срцем – ко то зна? Да сам видео то нешто – јесам. Зато ово и пишем: не да бих објаснио себи шта је то било, него да забележим да јесте било и како је било. И то је што је. Ништа другачије ја сад не верујем, ја сам исти као и пре. Не тражим објашњење и не интересује ме шта ме тамо одвело. Ако ме буду другови склонили с места шефа смене обезбеђења – молим! Ја сам ионако столар по струци, мајстор. Зар се наша земља не изграђује? Зар је мало столара потребно? А и то је борба. Ја нисам као поједини који само критикују другове, а и то не смеју јавно, него само преко чашице.
    А Зорки ништа нисам рек'о. Скоро и да не причамо, ни она мени не каже шта су јој рекли ови из фабрике кад су ме донели. Она зна да нисам пио. Она зна да не пијем. И то је доста што зна, за свадбу нећу да јој причам – не смем. Она је слаба и све ми слабија изгледа како дани одмичу. А ја сам друго, ја се не осврћем. Ја идем напред, јер имамо јасно постављен циљ: нашу земљу којој нико не жели добро. Само ћу ово писмо сад да склоним.
    (10. VIII 2011.)
  21. Волим
    Биљана је реаговао/ла на свештеник Бранко Чолић за Наслов блога, БОГОЈАВЉЕЊЕ   
    Богојављење је дан када је свету објављено једно Велико чудо, до тада а и после, никада виђено у свету, јер се у мноштву лажних богова и идола јавио истински Бог. Истински Богочовек родио се тридесет година пре дана Богојављења и Његово рођење је остало познато малом броју људи. Рођење Бога објавили су Анђели, мудраци су Му се поклонили, сазнали пастири, безбожни Ирод покушао је да убије Богомладенца, уопште то Велико чудо остало је за многе скривено. Тридесет година по Свом Рођењу Христос, истинити Бог и истинити Човек, дошао је на реку Јордан Светом Јовану Претечи да се крсти и тада је објвљено читавом свету и свим световима једно Велико чудо које траје две хиљаде година и трајаће до Вечности. То чудо је чудо велике љубави Божије према људима и свему створеном, дан када је Бог објавио да почиње да се остварује Тајна Вечности која спасава човека од греха, ђавола и смрти. Има ли веће љубави од те да те неко ослободи од греха, болести, ђавола и смрти? Нема и не може бити!
    Људима је својствено да заборављају, да сумњају, да не верују, да траже знаке и Милостиви Бог, знајући човека, оставио је један доказ свог боравка и присуства мећу нама који нико није успео да понови или оповргне. То је Богојављенска вода. Чињеница је да ни најчистија вода, дестилат, не може дуго да опстане а да се не поквари, а да вода над којом се изврши освећење на дан Богојављења може годинама да стоји а да се не промени. До Богојављења вода је мртва јер нема силе која може да је одржи, а од Богојављења мртва вода је оживљена Богом и тада је „постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овом свету“(Преподобни Јустин Ћелијски). Богојављенска вода је најочигледнији доказ свих чуда Христових, првенствено Васкрсења, јер ако Бог учини воду бесмртном шта ће тек учинити човеку који је саздан „по обличју Божијем“(1. Мој. 1, 27).
    Богојављење је дан који опомиње човека да је он створен да буде Богојављење, да својим животом јавља Бога свему свету и свим људима, да јавља Љубав, Истину и Правду, да је Бог све створио за Вечност.
  22. Волим
    Биљана got a reaction from Ljubić Nenad Šone for Наслов блога, Анђели   
    http://youtu.be/dBc0pE4f50g
    ΑΗЂΕΟ (гласник, вијесник), невидљиви, бестјелесни и бесмртни дух (биће), посредник између Бога и људи, преносилац Божијих заповијести људима (слика се са крилима); име које означава службу или дужност (Мт 22,30); тајновита бића у духовном свијету који измиче људском поимању.
    Број Анђела је неизрецив (Мт 26,53). У односу на људе Анђели и даље испуњавају исте задатке које им је приписивао Стари Завет. Они су помоћници Господа Исуса Христа на дјелу спасења (Јев 1,14), гарантују за сигурност људи (Отк 8,3), воде душе праведних у Рај (Лк 16,22). Њихов живот измиче тјелесним тегобама; мада не знају за дан последњег Суда, који је искључиво тајна Бога Оца (Мт 24,36), они ће му бити извршитељи. Анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (господар над војскама)!
    Анђелској небеској јерархији разликује се девет чинова:
    Серафими - (Ис 6,2)
    Херувими - (1 Мој 3,24)
    Престоли - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Господства - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Силе - (Еф 1, 21)
    Власти - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Начела - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Арханђели - (Јуд 9)
    Анђели - (Рм 8,38)
    Бог је створио духовни свијет - Анђеле, да Гa славе, слушају, чине разна добра и служе. Анђелима је дато, и то оним највишим чиновима (Серафимима) који су најближи Богу, да Га непрестано славе серафимском пјесмом, летећи око Његовог престола. Анђели извршавају Божије заповијести тачно и брзо, без поговора. Када је Бог изгнао Адама и Еву из Раја, поставио је на улазу у рајски врт Херувима са огњеним мачем да спријечи приступ κа дрвету вјечног живота (1 Мој 3,24). Дужност Анђела је да чине добра и да све ствари у овом свијету одржавају у оном реду и поретку, како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој млађој и несавршенијој браћи, у сваком добром дјелу.
    Сваки Хришћанин на дан Крштења добије свога Анђела чувара, који се назива Анђео мирни, вијерни учитељ, чувар душе и тијела, и ти Анђели чувају човјеку живот и здравље и пазе да, због свог незнања или несмострености, не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари не приморавају човјека, већ га савјетују, али га остављају и удаљавају се кад намјерно гријеши, и када чини зла дјела.
    У Православној иконографији, Анђели, Арханђели и виши анђелски чинови често се иконопишу. Највиши чинови, Серафими и Херувими, сликају се с људским лицем и много крила (обично од четири до десет), ријетко са ногама, а каткад са рукама у којима држе лабаруме са натписом "Свет, Свет, Свет..." Понекад је разлика међу њима наглашена бојом: Серафим се слика црвенкастим, а Херувим плавичастим тоновима.
    Нешто нижи чин Анђела имају Престоли или Трони и сликају се као кругови с многим крилима по ободу, често по цијелој површини прекривени очима, одакле и други назив за њих - "многооки". И они се приказују непосредно уз Христа у слави, око или испод Његовог престола.
    Знатно рјеђе представљају се Господства, Силе, Власти и Поглаварства, који се ликом не разликују од Арханђела.
    Анђели и Арханђели приказују се најчешће као прелијепи, крилати младићи с тракама у коси. Анђели су често одјевени у бијело (па и као ђакони), а Арханђели у царски орнат, хитон и химатион или ратнички оклоп (углавном Арханђел Михајло, али понекад и Арханђел Гаврило). Арханђели често у једној руци држе "мјерило" или жезал, a у другој провидну сферу са Христовим иницијалима.
  23. Волим
    Биљана got a reaction from Драшко for Наслов блога, Анђели   
    http://youtu.be/dBc0pE4f50g
    ΑΗЂΕΟ (гласник, вијесник), невидљиви, бестјелесни и бесмртни дух (биће), посредник између Бога и људи, преносилац Божијих заповијести људима (слика се са крилима); име које означава службу или дужност (Мт 22,30); тајновита бића у духовном свијету који измиче људском поимању.
    Број Анђела је неизрецив (Мт 26,53). У односу на људе Анђели и даље испуњавају исте задатке које им је приписивао Стари Завет. Они су помоћници Господа Исуса Христа на дјелу спасења (Јев 1,14), гарантују за сигурност људи (Отк 8,3), воде душе праведних у Рај (Лк 16,22). Њихов живот измиче тјелесним тегобама; мада не знају за дан последњег Суда, који је искључиво тајна Бога Оца (Мт 24,36), они ће му бити извршитељи. Анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (господар над војскама)!
    Анђелској небеској јерархији разликује се девет чинова:
    Серафими - (Ис 6,2)
    Херувими - (1 Мој 3,24)
    Престоли - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Господства - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Силе - (Еф 1, 21)
    Власти - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Начела - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
    Арханђели - (Јуд 9)
    Анђели - (Рм 8,38)
    Бог је створио духовни свијет - Анђеле, да Гa славе, слушају, чине разна добра и служе. Анђелима је дато, и то оним највишим чиновима (Серафимима) који су најближи Богу, да Га непрестано славе серафимском пјесмом, летећи око Његовог престола. Анђели извршавају Божије заповијести тачно и брзо, без поговора. Када је Бог изгнао Адама и Еву из Раја, поставио је на улазу у рајски врт Херувима са огњеним мачем да спријечи приступ κа дрвету вјечног живота (1 Мој 3,24). Дужност Анђела је да чине добра и да све ствари у овом свијету одржавају у оном реду и поретку, како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој млађој и несавршенијој браћи, у сваком добром дјелу.
    Сваки Хришћанин на дан Крштења добије свога Анђела чувара, који се назива Анђео мирни, вијерни учитељ, чувар душе и тијела, и ти Анђели чувају човјеку живот и здравље и пазе да, због свог незнања или несмострености, не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари не приморавају човјека, већ га савјетују, али га остављају и удаљавају се кад намјерно гријеши, и када чини зла дјела.
    У Православној иконографији, Анђели, Арханђели и виши анђелски чинови често се иконопишу. Највиши чинови, Серафими и Херувими, сликају се с људским лицем и много крила (обично од четири до десет), ријетко са ногама, а каткад са рукама у којима држе лабаруме са натписом "Свет, Свет, Свет..." Понекад је разлика међу њима наглашена бојом: Серафим се слика црвенкастим, а Херувим плавичастим тоновима.
    Нешто нижи чин Анђела имају Престоли или Трони и сликају се као кругови с многим крилима по ободу, често по цијелој површини прекривени очима, одакле и други назив за њих - "многооки". И они се приказују непосредно уз Христа у слави, око или испод Његовог престола.
    Знатно рјеђе представљају се Господства, Силе, Власти и Поглаварства, који се ликом не разликују од Арханђела.
    Анђели и Арханђели приказују се најчешће као прелијепи, крилати младићи с тракама у коси. Анђели су често одјевени у бијело (па и као ђакони), а Арханђели у царски орнат, хитон и химатион или ратнички оклоп (углавном Арханђел Михајло, али понекад и Арханђел Гаврило). Арханђели често у једној руци држе "мјерило" или жезал, a у другој провидну сферу са Христовим иницијалима.
  24. Волим
    Биљана got a reaction from Ljubić Nenad Šone for Наслов блога, Моји неки покушаји   
    Саборни спомен-храм "Рођења Пресвете Богородице" У Добоју
    Више се ни не сјећам кад сам ово цртала, али знам да ми овај цртеж јако пуно значи! Исто као што ми и ова црква јако пуно значи! Како волим отићи у ову цркву! Волим отићи и кад нема никога! Понекад ми се зна десити да заборавим на вријеме, док сам унутра! Понекад уђем и само разгледам! Без обзира што сам то све већ сто пута до тада видјела! Увијек видим нешто ново, до тада невиђено! А понекад само испробавам акустику! Предивна је ово црква! И дио је мене! Као што сам и ја дио ње!
  25. Волим
    Биљана got a reaction from DankaM for Наслов блога, Мајка Божија   
    Богородица! Марија! Изворно Мирјам што значи сјајна, изванредна! Мајка Исуса Христа! Теотокос!
    Жена (мајка), чији је долазак најављиван; "Гле, дјевојка ће затрудњети и родити сина и надјенуће му име Емануил, које ће рећи: с нама Бог." (Ис 7,14; Мт 1,23)
    Пророк Михеј је пореди са Витлејемом из којега ће изаћи господар Израиља!
    Цар давид је види као Цркву! У пјесми над пјесмама, невјеста се пореди са Богомајком; као свијетлећа зора; "Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама" (6,9)
    Жена (мајка) која је родила Христа, Спаситеља нашег!
    Светитељка којој је посвећено највише дана у години:
    - Рођење, Мала Госпојина, ( 21. септембар),
    - Ваведење, (4. децембар),
    - Благовијести, (7.април),
    - Сретење, (15 фебруар),
    - Успење, Велика Госпојина, (28.август)
    - Сабор пресвете Богородице, (8.јануар),
    - Покров, (14.октобар),
    - Полагање појаса, (13.септембар),
    - Полагање ризе, (15.јул)!
    У давна времена, Бог даде Јеврејима десет заповијести урезаних прстом Његовим на двије камене плоче! А сад господар Анђела Божијих даде свима Православнима најслађу и најпријатнију химну Мајке Божије, урезану арханђелским прстом на каменој плочи.
    "Достојно је
    Уистину
    Да Блаженом зовемо Тебе, Богородицу
    Увијек Блажену и Свебеспријекорну
    И Матер Бога нашега
    Часнију од Херувима и неупоредиво славнију
    Од Серафима
    Тебе што Бога Реч непорочно роди
    Уистину Богородицу
    Величамо"
    Мајко наша, моли Бога за нас!
×
×
  • Креирај ново...