Најбољи чланови

Prođe godinica

Мени и жени 20 лета брака данас...

#свесмомиМица:)

Bas sam bila u dilemi na koju temu da se "stavim" na Slike forumasa ili Zenska lepota

Manastir sv. Antonija - Qozhaja, Liban

Juce, Balamand, Liban. Ja (kratka kosa) sa 2 Ruskinjama koje takodje studiraju bogosloviju u Balamand sa patrijarhom srpskim Irinejem (jako se zacudio, kao i ostali clanovi delegacije ) i antiohijskim Jovanom (ha, on je ponudio nama "Ajde, slikajte se sa patrijarhom!") Izvor

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве. Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Liban, planine

Литургија ...

Jelašnička klisura, nedaleko od Niša. Endemsko stanište biljke Ramonda serbica (srpska ramonda, kolačić ili cvet feniks). Biljku je otkrio Josif Pančić 1874. Slična je biljci Ramonda nathaliae. Interesantno je da se osušena biljka može regenerisati ako dođe u kontakt sa vodom. Uzeta je kao simbol stradanja i vaskrsenja srpske vojske u Prvom Svetskom ratu.

Зоран Ђуровић: НОТА О МОЛИТВИ Проповедник (Кохелет) писа како се предавао страстима и другоме и себе гледао са стране. Да би видео да ли то функционише. Шта је тај живот? Куда води? Поробљава ли човека... Племенита госпођа срца мога, ових дана, пошто ме је видела да жестоко каштигам неке људе, рече да ће се помолити за мене да ми Бог опрости грех, јер никад није видела да овако бескрупулозно разобличавам особе. Зна да никад нисам радио против неког. И то је тачно. За мене грех није апстрактна категорија, него конкретна: када другога оштетиш, повредиш. Перверзни људи мисле да је грех у самим помислима и у себи. Јесте ако је против тебе самога. Грех је лагати, али лажеш другу особу. Само у тешким облицима патологије можеш да лажеш самог себе. Можда сам опсесиван, а можда и заиста молитвена особа (то ћу знати кад изађем Му пред лице), јер Господу досађујем дан-ноћ, док седим, док ходам, док једем, док спавам... Сада сам дошао у ситуацију да некима скинем главу и немам милости. Буквално као када је на Кисону Илија поклао Валове жреце. Имамо то осликано и на православним фрескама. Свети краљ Милутин, на чији дан сам се родио, држао је одсечену главу свог непријатеља. У цетињском манастиру нађоше лобању Махмут Паше Бушатлије. Имао је св. Петар. Никакву мржњу не осећам према овим особама, али их одстрањујем као рак. Иако их помињем у молитвама. Молитва ме није напустила. Све се редовно одвија, људи се исцељују (мада има она категорија за коју велим да их испратим молитвама у други живот, истинити и вечни, јер им Господ беше одредио границе, као и свима нама), радимо на добробит свих. Сведочим да је могуће волети и поступати „немилосрдно“. Једнако ми гори љубав у срцу, али ме то не спречава да каштигам оне који раде против интереса Цркве, односно свих нас. Нама је дато да одсечемо злотворе, а Бог ће после судити. Хришћанство није хипи покрет. Има ли или нема апокатастазе, ја то не знам, али знам да Бог жели да се сви људи спасу, и зато се молим за све. Нико нема изговора да не воли непријатеља. Тек са практиковањем ове заповести, ми и заиста спознајемо шта је Божија љубав. Нема никаквог али... Не написах никакав „побожан“ текст, а они који воле непријатеље, ће знати о чему говорим. Бог је љубав и ко воли, спознао је Бога. Не можеш рећи да волиш Бога, кога не видиш, а не волиш ближњег кога видиш. Јако је једноставно ово Апостолово. Али треба да се практикује па да се види да то функционише, ради... Но, истовремено, морамо да разликујемо духове и особе. Да се одстрани зло. Мора да сапостоји: мудри као змије, безазлени као голубови. Као Кохелет могу да посведочим да ово ради...

Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“... Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе... А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве. И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“. Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће. Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“. Нисмо се обазирали на то. Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике... Такав модел, показало се – дао је и резултат(е). На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке. Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“. Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу... Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати. А највеће благо Форума су управо чланови. И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку... Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна. Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке. Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак... Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста... Или „православни фејсбук“, Црква.нет. Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има! Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има! Хоћу свој блог да пишем!? Изволи! Галерију „црквених слика“? Ево! Да ли има још нешто? Ако и нема, биће! Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође. А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ. Има ли критика? Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл... Истина је као и увек негде између. Шта је даље чинити? То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону. Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча) на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана. Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора. Ипак гласам да истражимо што више. Да пристанемо у сваку луку. Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града. Али и са курвама и пијаницама. Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица. Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе. Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести! Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета! View full Странице

Чучим испред Дечана и скупљам храброст да исцимам о.Саву за селфи.

Sa mamom

Овај члан има осморо деце, четири кћери и четири сина.

Moje čedo i ja

Синај

У рецепту пише одлежати пола сата.

Patrijarh antiohijski Jovan, mitropolita Zahle Antonije (As-Suri) i ja sa desne strane I moje druge, pozirane slike u Zahle (Liban)

Evo i mene

Јерусалим Васкрс 2019.

Из те љубави, уз Божји благослов, родило се осморо деце. Четири кћери и четири сина!

Harissa i Byblos, Liban, eskurzija na Blagovesti

Its me, Super Mario ! But my princes now is in another castle !

Kad smo već kod cveća i cveća u kosi...

Diplomirani psiholog i koordinator za populacionu politiku i natalitet u lebanskoj opštini Tamara Stefanović (31) veruje da je prava sreća u velikim porodicama i za dva meseca doneće na svet svoje šesto dete. Stefanovići su porodica za primer i to ne samo zbog toga što su dovoljno hrabri da imaju više dece već i zbog toga što veruju da su priroda i odrastanje u malim sredinama pravi recept za srećno detinjstvo. Daliboru, parohu u selu Bošnjacu i Tamari to je najvažnija misija. Decu odgajaju sa puno ljubavi i slede reči Vladete Jerotića koji je znao govoriti “jedno dete – sebičnost, dva – rivalstvo, tri – harmonija”. “Zaista verujem da svaka porodica može odgajati troje dece i to ne zbog nekog višeg cilja već samo zbog toga što će tako svojoj deci pružiti sigurnost tokom odrastanja ali i za ceo život. I sama sam imala brata i sestru i to mi je puno pomoglo u životu. Iskreno, na početku zajedničkog života nismo imali plan koliko ćemo dece imati ali su ona došla na svet kao željena i voljena, priča Tamara koja ne krije da je sveštenički poziv njenog supruga odredio njihov način života u smislu duhovnog pogleda na život. “Kada me pitaju da li mi je teško. Pa, bilo mi je teško i kad sam imala dvoje dece jednako kao i petoro. Svako dete je zahtevno na svoj način ali isto tako oni su upućeni jedni na druge, igraju se, imaju društvo tako da su ima dani ispunjeni i nisu usamljeni, kaže Tamara. Ona je zahvalna svojoj svekrvi Zorici i svekru Zoranu koji joj puno pomažu oko dece. “Bez njihovo podrške bilo bi puno teže i divno je što deca imaju baku i deku jer nauče puno stvari za koje mi roditelji ponekad nemamo vremena, priznaje Tamara koja je pre braka živela u okolini Subotice, u selu Novi Žednik. Veli da je očarala priroda na jugu Srbije a suprug se potrudio da joj pokaže sve prirodne i duhovne lepote njehovog rodnog kraja. “Pronašli smo jedno drugo, delimo iste vrednosti i to je zajedno sa našom decom najveće bogatstvo koje imamo. To nije fraza jer mi zaista živimo u skladu sa svojim uverenjima. Nikog ne osuđujem ali mi se čini da smo postali bezvoljni i bežimo od obaveza a onda to rađa nezadovoljstvo sa kojim ne umemo da se nosimo jer ne želimo da uvidimo uzrok. Svesna da je potrebna materijalna sigurnost ali moramo i sami napraviti mali pomak da nam bude bolje, kaže majka Simeona (9), Hristijane (7), Justina (5), Marije (3,5) i Krstinje (2). “Trudimo se da se dopunjavamo. Nekada to bude teže, a nekada lakše. Ipak, oni pozitivni momenti isplivaju i krepe čoveka. To nam daje snagu da idemo dalje, da se popravljamo. I mi učimo i menjamo se svakim danom. Ljubav se u braku rađa. U brak se ne stupa iz ljubavi nego se ona, kroz žrtvu i odricanje, godinama stvara. Božjom voljom svedočimo da treba imati više dece. Teško jeste. Bilo je tu mnogo strahova, i trudnoća svaka, ali u životu nema mnogo planiranja, jer koliko je toga realno u našim rukama. Premalo. Skoro ništa. Kada se prevaziđu iskušenja, onda vidimo lepotu toga i velika se blagodat oseća i dolazi. Popadija Tamara delima protiv "bele kuge" MAGAZINSANA.RS Diplomirani psiholog i koordinator za populacionu politiku i natalitet u lebanskoj opštini Tamara Stefanović (31) veruje da je prava sreća u velikim

Протиница и наша најстарија ћерка (друго дете по реду, удата је и има двоје деце).

Пре изградње....црква на Авали.

Jutros na gradilištu u Lincu

Juče u Tumanu ?

Ево и неких лепих момената од вечерас, са славе св. Игњатија.

Svake godine, u svakom pogledu...izgledam sve mladje i mladje... ps. ubice me maler kad se namesti ova plavusa iznad o maj gad

Има један дан кад оду, и кажу: - Мама, насмеши се!

Диди Мајке, колко сам Леп. Нема право, нема даљше !

Za vreme hodochasca iz Varshave za Svetu Goru Grabarku u Poljskoj (150 km peshice); prva slika to moje predavanje o Pravoslavlju u Libanu - za vreme hodocasca uvece obicno su neki duhovni razgovori

Nekad sam bila mlada i lepa, sad sam samo lepa

Harissa, Liban

Срби, немојте сада овде да брљавите ко паливатре, већ пажљиво читајте. Ово не треба да буде "српска свађа", већ дијалог. Ако будемо имали хришћанске свести, ова полемика ће постати ОТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ, баш као што су и некадашње полемике отаца то постоле и из којих се данас учимо богословљу. Читајте мало писма Григорија Богослова брату му и саслужитељу Василију Кесаријском, па да видите како га Григорије "напада"... Та писма су данас наша златна богословска ризница. Нека Бог да и нека наша свест и савест то дозволе, да ова преписка наше двојице епископа буде на корист Цркве. Нека слово њихово заживи као богословље. Амин, Боже дај.

Моја супруга Јелена је родила једно женскиње!

Зоран Ђуровић: Како сањамо светост Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели. У Палерму, Андеј први с' десна. Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро. Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни... Ујутро ми јавише да је умро. Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria! Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо... Рим, 14. март 2019 [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!