Најбољи чланови

Само вас гледамо! Поyy!!!

Ирена Ивић, возач аутобуса у Милвокију, зауставила је возило како би спасила дете од годину и по дана, преноси Си-Ен-Ен. Ивићева је у Прокупљу радила као васпитачица, али је животни пут одвео у САД, чију јавност је освојила херојским спасавањем детета. Дете је сáмо по хладноћи лутало улицама Милвокија, док га Ивићева није угледала. „Ивићева је возила ауто-путем на надвожњаку, када је видела босоного дете у црвеној бенкици са пеленом како се креће ка раскрсници“, објаснио је портпарол транзитног система у округу Милвоки Мет Сликер. Како се види на снимку који је објавио систем за транзит, Ивићева је зауставила аутобус, истрчала из њега и ухватила дете. Онда га је унела у аутобус. „О мој Боже. О мој Боже. Тресем се“, чује се на снимку како говори Ивићева, након што је села на место возача заједно са бебом. Једна путница у аутобусу је скинула зимску јакну и огрнула је око детета које је било хладно на додир. Наиме, тог дана, 22. децембра, температуре су биле ледене, наводи систем за транзит у Милвокију. На објављеном видео-снимку се види и да је девојчица убрзо заспала у наручју Ирене Ивић. „Захвална сам што сам се нашла на правом месту у право време“, рекла је Ивићева на свечаној церемонији која је у четвртак одржана у њену част. Полиција је саопштила да је 19-месечном детету било хладно и да је било уплашено, али да није повређено. Према наводима полиције, које је пренео систем за транзит, дете је нестало након што је његова мајка, како се верује, имала кризу менталног здравља. Портпарол система за транзит у Милвокију рекао је да је дете на крају враћено оцу. Како се наводи, ово је девети пут у протеклих неколико година да је један возач јавног превоза пронашао дете које се изгубило или се води као нестало. „Апсолутно обожавам децу. Некада сам била учитељица и имам своју децу, тако да сам јако срећна што сам могла да помогнем овој слаткој, недужној беби“, рекла је Ивићева.

НЕПОЗНАТА БИТКА КОЈА ЈЕ СПАСИЛА СРБИЈУ Учили су нас толико тога. А да ли су и о "Лесковачком маневру", подвигу толико важном за опстанак Србије? Ово је кратка прича о том чуду. Нестварна прича. Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, најпре кроз централне делове државе, а онда и кроз чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило - не би ни дошло да није било једног маневра, потпуно неочекиваног за непријатеље. Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци упали у неприлике да је у дело спроведен план немачког фелдмаршала Макензена, који је као главнокомандујући инвазије наредио Бугарима да са истока пресеку све правце повлачења Срба ка југу. И, Бугарима је испрва врло добро ишло. Како и не би, када су са преко скоро 300.000 људи кренули у ту акцију, и то на два правца. Један, за ову причу важан, је био да њихова Прва армија прође од Врања, ка Лесковцу, па даље на запад, ка топличком крају и тако онемогући повлачење српске војске која се измучена, са народом у збеговима, кретала у правцу Косова и Метохије. На путу Бугарима је, у близини Власотинца, стајала најпре само Тимочка дивизија, тада са мање од 15.000 изнемоглих војника, а на њу је нагртала сила од 195.000 непријатеља, који су имали преко 400 топова. Какав однос снага... Тимочани су јуначки издржали први удар, но морали су да се повлаче да не би били побијени или, опкољени па заробљени. А онда им је у помоћ стигла нешто старија војска, другопозивци, људи у четвртој деценији живота. Тачније, Моравска дивизија другог позива и Шумадијска другог позива. Та маневарска група (Тимочка I, Моравска II, Шумадијска II) за команданта је, од стране војводе Степе Степановића који је командовао Другом армијом, добила пуковника Љубомира Милића, који је дотад водио само моравске другопозивце. Задатак који је стављен пред Милића је био да, како зна и уме, бар неколико дана више него четворостуко јачег непријатеља задржи у реону Пусте реке. Док не дође још неко појачање. Ако дође. Ако га буде било. Не, није никада дошло. Али, пуковник Љубомир Милић није био било ко. Тада 54-годишњак, својевремено пензионисан па враћен у службу 1912, није био међу најбољима ни у Војној академији (десети од 20 питомаца) ни у Вишој школи (14. од 17), али је годину и по дана био на обуци у Русији, потом напредовао од капетана прве класе до пуковника. Имао је много искуства у раду са људима, био је командант пешадијске Подофицирске школе, био начелник штаба дивизијске области, био командант неколико пукова. Као пуковник командовао дивизијом, што није мало достигнуће, али га је заправо, већи чин "заобишао" пре Великог рата јер је својевремено догурао до ађутанта краља Александра Обреновића, а то се у потоњој дистанији ипак мало гледало са одређеном дистанцом. Ипак, када је било најтеже, искусни Степа Степановић је управо њега одабрао да, како зна и уме, код Пусте реке која се у том свом току простирала као природна брана (правцем југ - север), некако задржи бугарску силу која је кренула даље на запад. Добио је задатак да како зна и уме задржи Бугаре, да би, иза леђа те малобројне маневарске групе, што више војске и народа прошло путем Куршумлија - Прокупље - Лебане па на југ, ка Приштини. А задржати толике Бугаре, толико одморне, наоружане, била је немогућа мисија. Само... Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, "плашили јер су знали шта је једино могуће". Веровали су у - немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: "Које, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!" План није баш био тако прецизан, нити баш тим речима срочен, али је ово била наша интерпетација, његова кратка верзија. "Три лепе" су заправо била три правца напада. Да, напада, а не чекања! Српска војска, они Тимочани који су се повлачили пред силом, те Моравци и Шумадинци који су их дочекали на левој обали Пусте реке, кренули су у три - јуриша. Право преко Пусте реке. Уз паљбу артиљеријских снага Друге армије, којима је командовао Војислав Милојевић, а ког је војвода Степа упутио као подршку Милићу, маневарска група три српске дивизије, дотад малаксалих Тимочана и старијих Мораваца и Шумадинаца, тог 11. новембра 1915. тотално је збунила Бугаре. Ма, шта збунила, почела је да их тера у оне три... путање. Чак и када би стизала појачања из друге линије бугарских снага, били би довољни и само поједини српски пукови, попут Трећег пешадијског, да их нестварним јуришима врате одакле су дошли. И мало даље од тога. Овај "Лесковачки маневар" одбацио је непријатеља таман толико да онај пут од Куршумлије, пркео Прокупља, за Лебане и Приштину, остане отворен довољно дуго. И, у том тренутку, тај једини пут за повлачење српске војске ка Косову и Метохији, управо је и искоришћен да се спасу преостале снаге (које је потом, сви то знамо, чекала још већа, страшна мука). Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСКРС Србије. А нема васркса без страдања. Да... Тог новембра 1916. наспрам 195.000 Бугара не само да се испречило, већ им у сусрет кренуло око 45.000 наших предака. Јуришали су, као никада пре. У том, Лесковачком маневру, њих 6.000 је оставило своје животе. За род свој. И за нас, данашње. У њихову част је и написана ова прича. Више вас чека на www.gvozdenipuk.rs

Ова царица - Лица лепотИца !

Леотар под снијегом, ово се ријетко дешава.

Jedna slika od sinoc...

E, pa Neso, moj privlacan i zgodan muskarac, sa kojim sam planirala i mastala zajednicku buducnost, jos nije me otkacio, a zajedno smo vec 33 godine. Izrodili i othranili smo dva sina. Mogu li sada da odahnem, ili mi jos uvek preti opasnost da budem otkacena i iskoriscena ?

Snimano jos 2012. Ali uvek vredno za potsetiti se. Moj sjajni drugar Lazar Stanivuk osnovao je grupu sa decom i ljudima sa smetnjama u razvoju. Prvu takavu u nasoj zemlji.

Он је русофобни!

Zimska idila.

За оне који имају проблем да тумаче сличице. Овде је реч о "спрдњи" са томосом, а не са епископима. Нико епископима није нацртао рогове, и слично, нити се с њима спрда. Мада се неки и међу њима, на жалост "спрдају" са Црквом Божијом, негирајући канонску украјинску Цркву.

Одличан текст Милице. Једно чисто лично запажање: уз ограду да сам радио само једну годину веронауку (и дао отказ; не, нисам отишао у попове, нити радим ишта у цркви задњих 10 година), мислим да је највећи део овог проблема СПЦ. Влада огроман немар око веронауке и то на самом врху СПЦ. Секуларна страна приче је само последица јавашлука нас хришћана. Уосталом, за неуспех или можда потпуни колапс веронауке највише ће бити крива сама Црква, јер нису знали да искористе шансу. Ипак, чак и да се то деси, неће бити крај света. Напротив, можда се веронаука спасе од бљутавости и окрене циљним групама које стварно занима вера и који долазе у Цркву.

lepo su te upozorili na Nesu, ali ti nisi verovala glasinama

ма јок, то су глупости што се мене тиче, поготово ако је неко тренутно у таквој ситуацији без своје кривице... и не верујем у ту или брак или манастир причу, јер где је била та прича када монаштво није ни постојало? треба живети колико је год могуће хришћански у околностима у којима се налазимо и да са надом чекамо да нам Бог подари начин живота који нам је на спасење...

Da, napisala sam i stojim iza toga. Pre bih se zamonašila nego bila u vezi sa nekim kao što si ti. Koliko si zlurad, ti si od svih najmanje pozvan da mi govoriš kako treba hrišćanin da se ponaša. Ti si živi primer kako ne treba. BIla sam u dve veze, obe od po tri godine. Niti sam prevarena, niti sam varala i stvarno ne razumem o kom ti promiskuitetu pričaš. Daljina se pokazala kao pogubna za obe veze, ali ne kajem se. Iz obe nosim lepe uspomene, srećna sam što su se desile. Obojica su lepi i dobri momci, život ih je odveo fizički daleko od mene... od srca im želim svu sreću tamo gde su... zaslužuju da budu srećni. Vidim da sam budala što sam našla ovde da iznosim svoju intimu i da se pravdam, ali neka sam.

то ће да га кошта... може се десити да потроши све бомбоне што је добио од порошенка...