Најбољи чланови

ma oni se koncentrisu na Avine ekstravagancije i prave se da ne vide sustinu onoga sto covek pise. ili se prave ili ne kapiraju zaista. u tim procesima diskvalifikacije koji postoje u nasem javnom diskursu uvek je tako...dehumanizovati coveka, oduzeti mu dostojanstvo, potpuno ga uniziti. nije vazno sta sustinski pise svestenik Zoran Djurovic nego su vazni samo neki elementi njegovog pisanja. i na tome se insistira. a oni koji komuniciraju sa njim su obezglavljeni poklonici koji su u duhovnoj opasnosti zato sto veruju da je Ava svetac. nemam reci zaista.

Једноставност...

"Мање вина, мање вина ..."

@Родољуб Лазић да не буде забуне, ја ово написах за Хегела не за Тебе. Хегел није укапирао Канта, лупетао је о византијској философији и око спора између omoousios и omoiousios...

Шећеру, ја не могу да нађем адекватнијег израза до јајара за тебе. Ти си износио доказе како нисам светац. И сада ти не прија кад те кара Ава са контра аргументима? Ти би да ти причам како сам грешник, а не пророк? Не бише ли Јеремију и бацаше га у рупу, такви праведници као ти, а њему није пало на памет да порекне да је пророк? Треба ли да ти пошаљем фотку кад вршим малу нужду? Па да ти то буде "васпитан испад"? Ти си крајње перверзан тип. Зато си се ухватио под руку са презимењаком. Туђи сте свакој Господњој благодати. Ја знам Лазића јако добро, и да лаже како зине. Написа ми једном: Слагао сам, па шта? Ви не знате шта је лаж, шта је грех, немате осећаја за то. И сад си стао на страну Максима и Фанара. Колико мора да ме мрзиш! То све сведочи да ви само лапрдате о родољубљу, а да са њиме немате везе. Заложио сам главу у борбу против источног папизма, ви и ову прилику користите (двојац Лазића) да ми је скинете! И онда се жалите што вас називам јајарама? Удружено ми пуцате у леђа. Само немојте да мислите да вас људи не читају. За вас не постоји одговарајућа квалификација! Када бих вас поредио са неком од животиња, увредио бих животињу!

Ma, da, zamisli kako je tek za one koji ucestvuju u rasprave'... Nema nista bolje od teznje ka' jednostavnosti, stvarno, lepa pripoved, slicno kao sto kazu : "Ја се вежбам да стекнем једноставност срца од кога зависи спасење“ св. Григорије Богослов "Budi skroman i jednostavan u recima i pokretima tela; u svom porodicnom zivotu budi uzdrzan, celomudren, ne drzak; u dusi budi krotak; prema svima budi srdacan, pravedan, mudar; nikako ne dopustaj sebi lukavstvo i licemerje, umesto njih imaj veru, koja ce te nauciti da svetom i sudbinom svakog coveka upravlja Boziji promisao, a ne prevejano mudrovanje ljudskog razuma, i da zato treba cuvati krotku hriscansku pravednost delima, recima i pomislima." sv.Ignjatije Brjancaninov

Надам се да за годину-две то напишем. То је озбиљан рад и види се како се разумевање светости дегенерисало кроз време, па на крају доведе до резултата чији је пример наш Роћко... А Софроније се то шалио...

Mene od svega napisanog najvise interesuje kako su "kasapljena", tj. cenzurisana zitija svetih. Voleo bih o tome vise da saznam od oca Zorana. Ovih polemika mi je preko glave : ) Ziko, Sofronije Saharov je napisao " videti Boga kao sto jeste". Imao je grdne napade na sebe zbog toga. Ne poredim Sofronija i Djurovica, mozda neki Lazic pomisli to : )

После читања овог логороично-суманутог писанија ми је само мучнина припала. Просто је бесмислено и беспредметно ем давати простор Вама, Ђуровићу, ем настављати полемику. Бојим се да нисте сами. Ни у овом подухвату, а ни у... А овакво френетично аминовање Вашег наглабања личи, помало, на колективну индуковану психозу какву видимо и у целом друштву. Созерцавајте реч "суманутост", биће свима на корист. Опет изражавам бојазан да онај печат којим сте се војске ослободили није тек тако "ударен".

Пронашао сам о коме се ради.

Било је случајева да су светитељи причали о својим даровима да би било на корист другима. Један од новијих примера је Старац Порфирије а доста њих и раније. Не знам како би читао да нису говорили или писали. Због тога су нападали Преподобног Симеона Новог Богослова, Светог Григорија Паламу итд. Тако да не знам коју си литературу читао. И апостол Павле износи мада говорећи знам човека, а има где пише да се трудио више од свих апостола.

Ове године сам упознала Поуке аве Доротеја Палестинца. Понешто ми остало у сећању: Који је Циљ кад идемо једни другима? 1) Љубав - Видевши брата свога, видео си Господа Бога свога. Штету не доживљаваш од другога, него од сопственог стања (духовног устројства). Једноставност ми се чини мера и потреба. Није нам увек све потаман. Нема шаблона на Путу, ако нам је Господ Путовођа. Људи некад прихватају готове формуле, јер им је лакше да се орјентишу.

Понедељак пети по Васкрсу Дап. 30 зач. (XII, 12-17). У дане оне, Петар, разабравши се дође до куће Марије, матере Јована званога Марко, гдје бијаху многи сабрани и мољаху се Богу. А кад закуца Петар у врата од дворишта, приступи дјевојка по имену Рода, да чује. И познавши глас Петров, од радости не отвори врата, него утрча и јави да Петар стоји пред вратима. А они јој рекоше: Јеси ли луда! Али она увјераваше да је тако. А они говораху: То је анђео његов. Петар пак једнако куцаше. А кад отворише, видјеше га и задивише се. Махнувши им руком да ћуте, он им исприча како га Господ изведе из тамнице, и рече: Јавите ово Јакову и браћи. И изишавши отиде на друго мјесто. Јн. 32 зач. (VIII, 42-51). Рече Господ дошавшим Му Јудејима: кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла. Зашто не разумијете говор мој? Јер не можете да слушате ријеч моју. Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не вјерујете, јер ја истину говорим. Који ме од вас кори за гријех? Ако ли истину говорим, зашто ми ви не вјерујете? Онај који је од Бога, ријечи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога. А Јудејци одговорише и рекоше му: Не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин, и да је демон у теби? Исус одговори: У мени демона нема, него поштујем Оца својега; а ви ме срамотите. А ја не тражим славе своје; постоји Онај који тражи и суди. Заиста, заиста вам кажем: ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек. Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години Господ је Јудејцима објашњавао због чега они не верују у Њега. И шта мислите зашто? Зато што им је говорио истину: А мени не верујете јер ја истину говорим (Јн.8,45). Код њих лаж као да се отеловила и ушла у њихову крв, због чега им истина беше неприхватљива. А зашто ни сада не верују? Разлог је исти: Господ говори истину. Због тога не верују. Како то? Па, они су сви учени. Колико је само код њих речи! И то о истини? Да ,речи је много, али нема дела. Испредање система се такође код њих може наћи. Међутим, то је као испредање паучине. Само, они не примећују ту крхкост. Почетак система им је без основе, и даљи изводи су без доказа. Ипак, они су њима сасвим задовољни. Они имају такву жеђ за претпоставкама, да се чини да оне представљају сав садржај њиховог ума. Иако имају само претпоставке, они сматрају да имају солидно образовање. Разастрли су они, тако, једну маглу маштарија по малобројним чињеницама до којих су дошли. У тој магли изгледају сасвим друкчије него што су у ствари. И поред тога, они сматрају да поседују област непромењиве истине. Тако је ум постао труо, и тако се укус изопачио! Како ће, онда, ум да прими истину? Тако они не верују Господу који једини истину говори.

Сад и ја видим да се стварно односило на Хегела а испрва сам помислио на г. Лазића.

Eих.. ajд сад... А Владика Атанасије ..

Свуда је прашина нешто што је лоше. Оговарања, лажи, увреде, псовања итд. Нигде не постоји позитивна конотација те речи. Зато је и значење те изреке да ће за добрим човеком увек неко да псује, пљује и остало.

Само, савет за Вас: обновите своје познавање правописа . Наводници у оба коментара вам не ваљају јер нису у складу са правописом нашег језика. Друго, именица је договор а облик другог лица императива глагола договарати гласи договарај а не договорај. Тако, ако попа Ђуровића могу некако да разумем кад погреши, наравно, с обзиром на то да преко 10 година не живи на српском говорном подручју - Вас не могу, и не желим. Стварно, најбоље је да баталите те форе исправљања нечијег правописа а уствари користећи argumentum ad hominem. Дакле, чекамо текст.

Види, немам намеру да се с тобом препуцавам нити да слушам твоје неваспитане испаде. Дакле то "јајара" и сличне изразе, доказе твоје светости, или чега већ, или изостави, или завршавамо. Са Александром Лазићем се договорај и преговарај, то није моја ствар.

Јело освећење и молитва за болесног дечака.

Ех, да. Цео је океан литературе... Док читам и ове неке стручне расправе на форуму, некад ми буде превише комплицирано. Морам пазити да ми не прегори мозак. Размишљам како ли је благословен био онај једноставни монах о којему приповеда свети Пајсије: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата." ...

Naci, matija imaj u vidu da su misli kao avioni koji stalno lete, a ti im ne das svima da ti slete na tvoj aero-drum. Znaci, kad igras Hitmena, samo rokaj i ne daj da te otkriju, ako avioni pocnu da ti slecu (to jeste zapadnes u duhovne zablude i lutanja), to moze da te defokusira, a onda ce i da te uhvate i optuze i za zlocine koje nisi stigao da pocinis. Bolje da igras Hitmena, nego da pevas hitice sa Minjom Subotom i guras drugare sa stolice da bi ti seo jer ti trebaju one Bambi-lopte. Da li je prikladno da tvoj drug izvisi za stolicu zato sto ti je zapelo da ti neko iz dzaka dobaci loptu? Matija, urazumi se, Minja zna da nema dovoljno stolica za sve i tera vas da se medjusobno razracunavate. A lopte na kraju moras da vratis Minji.

@Bokisd Слажем се. Полако и не сам. Ово писмо написано је човеку који је имао негативно мишљење о монаштву. Мени се свидело како је објашњена заједничка суштина једнога и другога начина "путовања".

Манастир Гргетег

Isključi se...

Стављам на ову тему цитате, мало превода из текста: Јединство идеала Христовог. Писмо пријатељу свештеномученика Илариона (Троицког), архиепископа верејског - монаха који се бавио и научним радом. . . . Препоручујем претходних 5 текстова на овој теми, због бољег упознавања опасности од заблуда, духовне гордости и прелести. И ради бољег расуђивања о јединству идеала Христовог. . . . "Предрасуда против монаштва подмукла је / злобна из још једног разлога, и то: сматрају да је хришћански идеал у свој његовој висини обавезан и неопходан само за монахе, а за мирјане... а за мирјане, неопходно је нешто приступачније, лакше. "Нисмо ми монаси!" То је мирјанима објашњење и оправдање за све. Чак сам у неком извештају о једном од сензационалних судских процеса читао један занимљив детаљ. Питају неког џентлмена, је ли варао жену, је ли то радио често. Он одговара: "Наравно да као монах живио нисам." Зар ти то не изгледа карактеристично? (...) Разнa ругања на рачун монаштва сада тако често почињу речима: "Монаси, који су се одрекли света" итд. Зашто је то одрекнуће од света обележје само монаха? Ти си, Пријатељу, такође склон мишљењу да је најважније у монаштву одрекнуће од света. Хоћеш ли се Ти након мојих појашњења сложити са мном, да су се сви хришћани одрекли света? Проповедници Цркве говоре о одрекнућу од света још у другомe веку, када монаха уопште није било. (...) Ево, Пријатељу мој, штa на језику аскетике значи реч "свет" (рус. мир, оп. прев.). "Свет" то је свеукупност страсти. (...) Дакле, је ли хришћанство једно или постоје два? Је ли идеал Христов један или многобројан? (...) Идеал Христов, идеал савршенства, један је за све. Тај идеал је целовитост душевна, слобода од страсти. (...) Кад нас шибају (...) говоре: "Ви сте монаси! Е па, и седите у манастирима! Немате шта да улазите у друштвени живот." (...) Још једна цртица: "Монаси су изгубили радост живота", кажу. Потпуна лаж. Та монаси и имају радост, тиху, чисту, управо ведрину врлинске душе. Уосталом, тај занос, та опијеност животом, коју обично називају "радошћу живота", све је то нешто мрачно, штa за собом вуче пресићеност и болест мамурлука. (...) Е, па ми монаси од радости и умилења плачемо и благодаримо Господу за његову милост. Сузе умилења познаје сваки монах, и пред тим сузама показују се њему бледима и тужнима радости света. (...) На почетку писма навео сам речи светог Јована Златоуста. Поновићу сада из њих три редка. "Разлика међу њима (монахом и мирјанином) у томе је штa један ступа у брак, а други не ступа. а у свему осталом, они потпадају под једнаку одговорност." (...) Видиш ли, Пријатељу, како ја рамишљам о браку. Али можеш ли Ти тако увиђавно и с поштовањем расуђивати о монаштву? Право да кажем, монаси некада о браку говоре глупости, али мирјани о монаштву говоре неупоредиво више глупости, говоре с некаквом мржњом / с некаквим гађенјем, злобом, раздражљиво. (...) Живећи у свету, човек често заборављa своје хришћанске дужности. Ђавао му још пришапне оправдање: 'Ти', каже 'ниси монах!' Слаба воља радо се слаже с тим у корену лажним самооправдањем." извор: https://lib.pravmir.ru/library/readbook/228 бонус: Священномученик Иларион (Троицкий), архиепископ Верейский Писмо о чудесној помоћи свештеномученика Илариона, архиепископа верејског

Био неки пробисвет у царској Русији, из добростојеће породице, чак чини ми се племић. Фјодор му име. Елем, био грешан чоек од почетка. Коцкао се, пијо, свадио се. Имао је неке своје новине па се мало-мало препуцавао и шиљбочио са својим противницима преко тијех новина. На крају се уротио са неким претечама Бољшевика и намислио да рокне цара. Страпју ти њега у тавницу неђе на Сибир и као цареубицу требали су да га стрељају. Но таман пред стрељачким водом, стигне помиловање од цара. Могло је и окаснити. Окасни и данас када људи шаљу све брзински преко интерната а не ономад када је пошта ишла коњима. Елем тај пробисвет је написао један благо аутобиографски роман, зове се ИДИОТ.

Ја сам почео да пишем о томе у тексту о Онану. Остало је да обрадим Павла, онда неке аскетске оце и објасним каноне. Да ли Дух одступа од некога због рукоблуда, то ти не знам рећи. Свакако да одступа у случају рђавог рукоблуда, као и у случају рђавог секса који то није. Ерекција, полуција и мастурбација су природне ствари. Индикативно је да Библија нигде не осуђује мастурбацију иако наводи 100 неких сексуалних преступа. Да људи тада нису дркали, сасвим је ван памети. Али није осуђено. Полуција се у Атанасија осуђује ако је везана са имагинацијом, али ако није, онда се човек нормално причести. То је неко компромисно решење. Семе се по сили природе избацује. Они који су замишљали сперматозоид као човека у малом, хоминкулуса, осудили би нас све за геноцид. Јер побијеш на милионе током живота. Ја сам неким студентима саветовао да мастурбирају да би се нормализовали. Семе им је ударило у главу. Погубили су се. И зато је боље да се олакша него да малтретира друге. Постаје перверзан. Дух одступа од перверзних особа. Имаш канонски секс са својом женом, али имаш садистичке пориве. Канон те неће осудити, али Дух хоће. Секс треба да буде љубавни однос. Али се често первертира. Зато и твоје питање око мастурбације не може да има једнозначан одговор. Јер има здраве мастурбације, али и болесне. На таква питања одговарам само када знам особу. Некоме дам епитимију, и то сурову, а другоме не дам. И то свако да види са собом. Поред мене можеш да постиш и да не постиш, нећу те осудити, али ако те савест осуђује, онда си у области греха. Малакои из Павла нису мастурбатори, како погрешно стоји у синодском преводу, него пасивни хомићи. У житијима, које читам, јасно стоји и да неко може да мастурбира, али да се не уноси. Канони Посника су касна бизантска идеализација. Ерго, ако Дух не одступи од Самсона када собали ову курву, неће ни вас. Сада нек навале да се иживљавају душевни мастурбатори над овим што писах.

Ово ти је друга опомена...

"Свет је општи назив за све страсти. Страсти су следеће: љубав према богатству, жеља за поседовањем, телесна задовољства, завист, похлепа за моћ, гордост, облачење у скупу одећу. Види за коју од ових страсти ти живиш. Тада ћеш познати колико си жив за овај свет и колико си мртав за њега." Св. Исаак Сиријски

Daleko je sunce u plavom limu.

Kad ste ljuti na svoju devojku, pa tražite bilo kakav razlog da izađete iz kuće.

Зора рууудиии, дан се бјееелиии......

Batrun, Liban (bile su specijalne ponude i reklame tokom Velikog Posta, sad su za Ramadan...)

Liban: gore pravoslavni manastir An-Nurijje, dole plaza Florida Beach

Izvor

СПЦ треба да пресавије табак.

Свештеник Александар Шумски: Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6). Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш. По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар. Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу. Немогуће је псовати и молити се! Ђакон Владимир Василик: Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад. Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин. Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела. И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља. За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ. Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада. Припремио искушеник Никита (Попов) С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева 23 / 08 / 2016 Православие.Ru.

ЗАМКА ДУХОВНЕ ГОРДОСТИ Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији. Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашком предању, и желе да томе подржавају, али без суштинског разумевања. Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника много „духовнији“ од живота који живи њихов парохијски свештеник, тако да почну да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за њихове духовне потребе. Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па га онда претворе у крајњу критеријум духовног живота. А каткад људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину. Тада „поклоник – претворен у ученика“ пада у мрежу самооправдања заблуделог „старца“ , што у неким случајевима, чак, доводи до упадања у раскол.

МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ Ово је можда екстремни, али не и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу. Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васељенска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Еванвгелију у његовој пуноћи. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење.

Преузето са сајта "Пријатељ Божији" Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Јутрења пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог најновијег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао многе књиге о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра... Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“. Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова (тог јутра је било свега четири странице!). „Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим? Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“. „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник. „У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Свештеник стварно није знао одакле да почне