Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 08/25/11 in all areas

  1. 96 points
    Драга браћо и сестре, желим да са Вама поделим ово писмо (претходно се консултујући са човеком који ми је послао јер ми је послао и свој број телефона), које је мене дубоко гануло и потресло где сам некако коначно схатио колико све ово што радимо, са свим манама којих има безброј, значи људима. Неке делове ћу да цензуришем да не би човек који је писмо послао имао невоља, те ће индетитет бити сакривен као и неки детаљи које само ја знам. писмо је написано латиницом те ћу у част и захвалност нашем брату да га објавим и на латиници ___________________________________ Oče Blagoslovi, Mnogopoštovani oče Ivane, pratim Vaš sajt od samih početaka na koji sam naišao po Božijem promislu i koji mi je veoma pomogao i pomaže na mom putu. Kroz sve to vreme sam se vezao za Vas i poneke forumaše, tako da osećam bliskost i ako me Vi i ne poznajete. Nisam se nikada prijavio, jer nisam toliko vičan radu na kompjuteru, a i zbog drugih razloga. Sada, kada je sajt u finansijskim problemima, osjećam dužnost da makar malo i sam pomognem, kada ste Vi meni toliko mnogo pomogli u upoznavanju i produbljivanju vere pravoslavne. Znam da ovo nije siguran način da pošaljem nešto novca, ali se nadam da će ipak dođi na odredište. Htio bih Vam napisati nešto o složenosti moje situacije. Živim u Hrvatskoj u kojoj sam i rođen, oženjen sam, imam djecu. Hrvat sam koji je primio Svetu Tajnu krštenja u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi prije nekoliko godina. Sve te godine trudim se uz Božoiju pomoć odlaziti na sveta Bogosluženja u druge gradove. Trudim se u postu, molitvi i pričešćuzjem se Svetim Hristovim Tajnama u našoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naša uža obitelj ne zna da smo pravoslavnii zbog delikatnosti situacije mi smo TAJNI HRIŠĆANI (podvlačenje moje), moja supruga i moja djeca.... (nastavak je cenzurisan sa moje strane zbog ličnih imena) ..................... Zaista mi mnogo značite i zato sam htio napisati ove retke, a nije mi lako jer se bojim. Prvo sam htio samo ubaciti leptu u kovertu i poslati, ali svo vrijeme ja Vas poznam kroz Vaš rad i trud, stoga i imam povjerenje u Vas kao čestitog i časnog čovjeka i sveštenika. Nadam se da će uz priloge sajt živjeti i dalje i vjerujem da postoje mnogi ljudi koji će pomoći, a kojima Vi mnogo više pomažete! Ukoliko budete htjeli, molim Vas da mi pošaljete poruku na mobitel ....... da li ste dobili pismo i prilog, da bih i ubuduće mogao tako i koji put na taj način poslati simboličan prilog. Tražim oproštaj ako sam Vas uznemirio ovim pismom i molim Vaše svete molitve! Neka Vas čuva Presveta Bogorodica, Molitvama Njenim, molitvama sv, ap. Jakova i Svih Svetih neka Gospod bude uz Vas! U Hristu, grešni brat ....... Na svetog sv.velikomuč. Teodora 2012 spasenja _____________________________ Људи, ја лепше писмо, лепши благослов у животу нисам добио! Ово ме је заиста дубоко потресло јер ни сам (као и ми сви у админ тиму и ви који пишете и трудите се да дајете Живе Речи Утехе) нисам свестан колико значимо људима. Ово ми је највећа потврда да смо на добром путу, као и вечерашњи благослов Владике крушевачког Г. Давида на предавању на нашем видео каналу. Мени ово даје снагу и вољу за нове креације, за нове видове комуникације са свима који то желе а све у циљу да се остваримо као личности у Светој Евхаристији, у својим црквама, код својих свештеника поштујући и волећи своју Свету Цркву као зеницу ока и чувајући је и бранећи је једнино Светом Литургијом јер то и јесте једина истинска одбрана Цркве.
  2. 73 points
    nishizawa

    Црнац, баба и трудница (истинита прича)

    Преносим са профила једне пријатељице (ако она лаже мене, и ја лажем вас): "Београд, ту скоро, догађај из јавног превоза... Аутобус број 16, шест сати поподне, шпиц, сви се враћају кући, лудница. Један од путника који удобно седе је црнац, неодређених година. Аутобус стаје на стајалишту, улази жена, трудна је, што се лако види, носи пуне торбе, једна баба и још неколико људи. Црнац, видевши трудну жену: - Изволите, седите - љубазно јој, на солидном српском, нуди место и устаје. У том тренутку аутобус креће, а она баба, видевши у магновењу слободно место, јурну на исто, одгурну трудну жену и брзо ускочи у столицу. И седи тако она, сва срећна што је "освојила" празно место, кад јој црнац љубазно рече: - Опростите, али ја сам уступио место овој госпођи јер је трудна и изгледала је уморно. Мислим да се вама ништа лоше неће догодити ако још мало будете стајали, а њу пустите да седне. На то баба одговара: - Не знам из којег сте племена младићу, али овде, у овој цивилизованој земљи уступа се место старим и болесним женама, а не младим и здравим!" Црнца је очигледно наљутила ова расистичка примедба па је лепо и изразито "љубазно" одговорио старој госпођи: - Не знам из којег сте села ви госпођо, али у мом се селу такве старе и заједљиве бабе једу за вечеру! Кажу да је реакција у аутобусу била неописива..." ))
  3. 64 points
    Срђан Ранђеловић

    "Добро сам прошао, узми!"

    Имам једног друга који ради ван града, не баш далеко, али му треба око 45 минута до посла и назад, јер иде пешке. Није неки посао и није нека плата, али тренутно нема бољу опцију, па ћути и ради. Док иде на посао, али и када се враћа, често среће људе који преживљавају тако што скупљају ствари из контејнера. Нађу нешто за јело, нешто да обуку, нешто да продају, све зависи ко шта тражи? Он, ако је у могућности, често да тим људима по 100-200 динара "за кафу". Добро, он каже за кафу, али они вероватно купе хлеб. Често су то исти људи, а пошто на том радном месту ради већ дуже време, па пролази истим путем, почели су да се поздрављају када пролазе једно поред другог. Јутрос, када се враћао са посла, срео је једног декицу који је са његовим "пони" бициклом и ручно прављеном приколицом, скупљао пластичну амбалажу. Пошто су се сретали већ доста пута, најчешће на истом месту, скоро, па да су постали и пријатељи. Док му је прилазио, декица је био окренут леђима, са рукама у канти, ставио је руку у џеп да извади 200 динара и да му да. У једном тренутку, декица га примети, окрене се према њему, широко се насмеје, вади из џепа 500 динара и каже му: "Добро сам прошао, узми!" Друг, наравно, није хтео да узме, него је упорно пружао декици његових 200 динара и говорио му да он узме. Ту су се убеђивали неких десет минута и на крају су направили договор. Друг није узео декиних 500 динара, дека није узео другових 200, али друг не сме да му даје паре у наредних 2 недеље. То је декин услов и друг ће морати да га испоштује. Човек који купује од деке пластичну амбалажу га је частио са нешто новца за Нову годину, па је дека хтео да се одужи другу, јер му је овај више пута давао новац. Мене је обрадовао овај другов догађај, па сам, ето, хтео да поделим са вама, јер ме је декица одушевио.
  4. 63 points
    МилошБГ

    Слике форумаша

    Za moje zdravlje i bezbedan dolazak na ovaj svet ste se molili
  5. 57 points
    Милан Ракић

    Обавештење за форумаше (ВАЖНО)!!!

    Веза са темама: - Крај једне лепе идеје или о свачему и ничему... "Поуке" престају да постоје! - Помозимо опстанак и развој највећег православног сајта у Србији - Поуке.орг Поштовани чланови Форума Поуке.орг, драги наши форумаши! Након акције коју сте спровели сви ви, показујући и на тај начин да вам је стало до Поука и да не желите да се овај пројекат тек тако угаси, задовољство ми је да вас обавестим, да је након примања првих прилога, обезбеђен хостинг за наредна два месеца, као и обнова лиценце форумског софтвера коју смо у обавези да платимо крајем сваке календарске године што је цена (невезано за хостинг) стабилног софтвера и на првом месту сигурности овог места од разних хакерских напада и сл. Уважавајући све ваше предлоге које сте изнели на теми, уредништво Поука ће у наредном периоду, надам се врло брзо, изнаћи решења за стално и стабилно финансирање неопходних трошкова на месечном и годишњем нивоу. Као што већина зна, то је (за сада) месечни хостинг у износу од 50 евра и та лиценца коју ћемо бити у обавези да платимо опет следеће, 2017. године. Покушавамо да пронађемо најбољи начин који би "повезао" добровољне прилоге, али и предлог за "Православну продавницу и берзу", штампање и продају промотивног материјала са ознаком Поука (календари, мајице,...), односно могућност донирања путем СМС-а и сл. Уверен сам да ћемо успети у томе. У складу са тиме, трудићемо се и даље, да сви заједно ово место свакога дана унапређујемо новим садржајима који ће бити свима на ползу и који ће нас све заједно утврђивати у ставу да "добро нам је овде бити". Пре неки дан смо извршили успешно бекаповање комплетне базе Форума која има заиста огромну величину, извршено је освежавање наше друштвене мреже Црква.нет, а покренули смо и "Чрчпик", као место где можемо да креирамо наше фото албуме са црквеним садржајем. Поред постојећег садржаја и базе знања коју Форум већ поседује и која се надограђује сваким нашем учешћем овде, подсећам вас и на могућност скидања књига у електронском формату, пројекат "Свето писмо са преводима и упоредним местима", "Упознавање ради хришћанског брака", активности на Фејсбуку на групи "Не псуј Бога!", ваше Блогове, духовне разговоре са оцем Савом Јањићем, "ЖРУ Саветовалиште" и још пуно, пуно тога... Са вером да ћемо се у наредном периоду још више сви заједно трудити да одржимо постојећи и да достигнемо још више нивое и постављање стандарда и образаца како треба да изгледа једна виртуелна заједница верујућих људи, спремних за дискусију, разговор и "Живу реч утехе" и са онима који нису утврђени у вери, онима који трагају и траже исту, онима који нису сигурни у шта и како верују или пак онима који не верују, користим ову прилику да вам се свима још једном захвалим у име уредништва и лично, на свој подршци коју сте нам пружили и пружате. Идемо даље! Благослов Господњи и милост нека дође на вac. Његовом благодаћу и човекољубљем, cвагдa, сада и у векове векова! Амин! И нека вам је свима срећан и благословен предстојећи Божићни пост. Да покушамо сви заједно да уздржањем спрам мере свачије снаге, молитвом и добрим делима порадимо мало на себи за добробит како личну, тако и читаве заједнице. Живи и здрави били!
  6. 57 points
    Justin Waters

    Слике форумаша

    Svjetlana-Ayna 20.10.2014, 11:23 2,8 kg
  7. 57 points
    Ја сам био у "тој причи". Једина склоност у том емотивно-сексуалном смислу код мене је била према мушком полу ( мислим, још увек је, али потиснута аскезом ), али свакако да "поодавно" нисам више у везама с другим особама истог пола. Имао сам 19 година када је Црква постала мој живот, али сам једно време још увек био у тој растрзаности између онога што сам мислио да могу и онога што сам мислио да морам. Постепено ми је Господ давао снаге да са тим престанем...и ето...сада имам 23 године, Господ је и даље самном и више не помишљам да кренем "старим путем"... Иначе, немам "геј" пријатеље, никада их нисам ни имао, нисам никада себе видео као део некакве "геј заједнице"... напросто ме никада нису привлачиле девојке, а јесу младићи и то је тако било "одувек", као део мене, нема неког момента када сам то "изабрао"... Никада се нисам суочио са непосредном "хомофобијом" у Цркви - добио сам пуно подршке, разумевања и љубави од свог свештеника, професорке веронауке (у средњој школи) и још понеког из Цркве ко је знао... Размишљао сам да ли да ово "исповедим" на форуму, али ето, јесам
  8. 54 points
    w.a.mozart

    U zatvor zbog šamaranja sina?

    iz komentara LOL Jedna baka je na kasi velike samousluge na redu da plati. Iza nje u redu stoji jedna mladja zena sa nestašnim sinom od 9 ili 10 godina. Sin stalno gura majčina kolica koja već 5-6 puta udaraju baku po nogama. Baka se okrene malom i zamoli ga da prestane da je udara. Pošto mali nastavlja da je udara, baka se okreće njegovoj majci i kaže : - Zar ne možete da kažete vašem sinu da me ne udara? Mlada gospodja, bez uzbuđenja - hladno odgovara : - Ne! Moja metoda vaspitanja mu dozvoljava slobodu da radi šta god želi, sve dok do njegove svesti ne dodje da to što radi drugima ne valja. Naučno je dokazano da je ta metoda daleko efikasnija! U redu iza dame sa detetom stoji jedan momak od nekih 19-20 godina, koji sve to pažljivo sluša, a u ruci drži teglu sa pekmezom od crvenih ribizli. Kad je dama završila svoje objašnjenje metode vaspitanja, on otvori poklopac od tegle i mirno istrese celu teglu pekmeza mladoj dami na glavu. Sva besna, van sebe, dama se okrene mladiću, a on hladnokrvno odgovara: - Znate, gospodjo, ja sam vaspitavan slobodno, baš na isti način kao i vaš sin. I - evo vidite rezultat! Starica se veselo okrene blagajnici i kaže : - Molim vas, stavite ovu teglu pekmeza na moj račun…
  9. 52 points
    Добих ово писмо са молбом да га објавим у потпуности на форуму и поделим са нашим драгим члановима и гостима сајта. Верујем да ће Вам много значити ово што ћете прочитати. Пречасном оцу Ивану уреднику православног сајта „Живе Речи Утехе“ Најпобожнији саслужитељу, оче и брате, радост ми је што могу да ти се обратим овим писанијем. Редован сам посетилац сајта ЖРУ, још увек немам храброст да се улогујем и активно учествујем на форуму, али даће Бог, има времена. Сајт је веома лепо литургијски осмишљен, пун је ствари које живот значе. Човек пратећи сајт и форум може да добије пуно корисних информација, да размени своја искуства са другим црквеним људима и да узраста у правим вредностима. Сајт упућује на Христа, што је основни смисао његовог постојања. Овим писмом бих хтео да скренем пажњу форумаша на једног дивног старчића који је до пре неколико година обитавао у икони царства Божијег – Литургији, а имао сам велики благослов да га познајем. Упознао сам га на једној Литургији у Александровцу где сам на парохији. Док сам служио, чуо сам његов звонак глас како одјекује са певнице. Низак, пуначак и очију пуних суза док је Литургија трајала. Литургија је текла мирно, молитве сам читао гласно. Пришао је да се причести.Мој први сусрет са њим.Лицем у лице. Христос посреди нас.“Тело и Крв Христова.“Одговорио је „Амин“ кроз сузе и примио Христа. После Литургије је пришао и рекао „Благослови,оче. Ја сам Живан, родом сам из Александровца а живим у Божевцу. Хвала за дивну Литургију. “Сузе су му текле низ образе.“Нарочито хвала за молитве које си читао гласно. Сада ми је потпуно јасно зашто треба да се стално причешћујемо. Данас ми је Литургија била некако пуна.“ Деда Живан је из побожне породице. Брат му је редовно певао за певницом, сестра му редовно долази у цркву, други брат пева за певницом у једној београдској цркви. И њихова потомци су побожни и редовно долазе на Литургију. Деда и отац су му били монаси у манастиру Витовници. Сахрањени су са северне стране цркве, гробови поред оца Тадеја. Сваки сусрет са њим ми је био непоновљив. Волео је Бога. Приметио сам када год би причао о величини Божјој,плакао би. Тако би Богу захваљивао. „Мој оче, када сам био у војсци,било је тешко време. После рата, комунисти ти не дају у цркву .Одвраћају. Ја се не дам. Мојој сестри на Велики Петак учитељ угурао у уста комад сланине. Да је омрси. Бог да му опрости што се подао ђаволу.Тешка времена. У војсци сам служио у морнарици.Три године на броду.Када год сам долазио кући на одсуство,носио сам униформу.Белу,са златним дугметима. Где год кренем сви гледају у мене.Дођем кући и право у цркву.После службе пред портом ме чека полиција да ме приведе у кућу-станицу полиције у којој сада живиш.Узели су је комунисти од Цркве да би могли из куће да прате ко долази у цркву.Одвраћали су ме да не долазим у цркву,да ћу у војсци имати проблема.Кажем ја,нека.И већи од мене су страдали па ко сам ја да не страдам.Нису ми могли ништа.Јуначки сам се држао.И тако три године.Сваки долазак у униформи,правац-полиција.Хвала Богу.“ „Знаш ли ти оче, када сам требао да се оперишем,шта се десило?Молим ја Бога да води лекареву руку да ме добро оперише.Сетим се ја,па добро наоштрим нож.Када сам стигао у болницу,ставим га под јастук.Када је лекар дошао да ме упозна са током операције ја извадим онај нож и кажем: ево ти докторе овај нож,добро сам га наоштрио,па кад сечеш да мање боли.Доктор се насмејао и рекао ми:Живане,не брини Бог је и с тобом и са мном.Операција је добро прошла.“ Када год бих разговарао са њим,а волео сам дуге разговоре са њим на крају би увек рекао:“Оче,опрости,грешан сам човек и незгодан,ако те нисам сада увредио,други пут ћу сигурно.“ „Оче,много волим Литургију.Много волим да се причешћујем.Некако после причешћа будем лакши.Знам да Христос узима моје грехе.Како сам почео да се често причешћујем,трудим се да га пуно не оптерећујем собом. Једанпут одем ја на Литургију у манастир Рукумију,код оца Симеона.Знамо се одавно.Служи отац Симеон полако,певница лепо одговара,складно,црква пуна народа.Као у рају.Изиђе отац на двери са путиро и каже:“са страхом Божјим и вером приступите!“Срце ми се угреја да приђем.Видим нико не прилази,а чаша покривена.Ја приђем.Позвао је.Станем пред њим а он ће:“ Живане,зашто си пришао?“Позвао си оче.“Како сам позвао?“Рекао си приступите,и ја сам послушао.“Не можеш да се причестиш,није пост.“ Оче, због тебе сам пришао,да не би лагао.“Како да не бих лагао?“Тако оче што ћеш после да кажеш,ми који смо примили Божанске дарове заблагодаримо Господу,а сам си их примио,што не кажеш:ја који сам примио...Поћута отац Симеон и причести ме.Добар је то човек.Велики молитвеник.“ Када год бих га питао како живи одговарао би да живи много добро.Да му је Бог све дао.Да нема нечега на свету што му није дао.Живот и породицу, њиве и виноград,ваздух и цркву и све. „Мој зет је био комуниста.Ћерка га заволела.Стид је било да ми каже да је некрштен.Ја јој кажем:нека ћерко,нека је он добар човек,а за друго ћемо лако.Бог ће све да уреди. Родише ми се унучићи.Ћерка и ја их тајно крстимо.Да зет нема проблема на послу.Ни он није знао.Једно вече седимо зет и ја и разговарамо.Он каже: “Тасте,хтео бих да се крстим.“Сада?питам ја.“Сада.“Зовем ја мог доброг свештеника божевачког.Било око 9 сати увече.Мој зет хоће да се крсти. “Сада?“Сада.“Бре Живане да оставимо за сутра?“Не оче,сада сам га упецао.Можда ми сутра побегне.И крстисмо га. После неког времена зет ће“Тасте,хтео бих да се венчам у цркви.“Опет ја зовем мог свештеника и венчасмо их.“Тасте,децу да крстимо?“ Е зете,деца су ти крштена и причешћена без твог знања.“Тасте,хвала Богу и теби.“ Зет ми сада не пропушта Литургију,пости и причешћује се.Велики је Бог!“ Најтежи сусрет са деда Живаном је био када му је син умро.Био је електричар.Умро је радећи на бандери.Добио је инфаркт и висио на жицама пар сати док се нису изређале све службе:хитна помоћ, полиција, ватрогасци, електричари.Све је то деда Живан преживео. На дан сахране ишао сам ка његовој кући.Приметан је био велики ред људи са свећама и цвећем у рукама.Било је и више свештеника и монаха.Још издалека дотрчао је до мене деда Живан и узео благослов.Изјавио сам му саучешће и он је рекао:“Слава Богу оче.Када сам видео свог сина како виси на бандери,помислио сам како је било Светој Богомајци када је гледала свог Сина како невин виси на крсту ради свих нас.Па рекох ,о Господе да ти и ја нешто принесем.“Како су ме његове речи потресле! Молио је да опело служимо на српском.Каже,хоће сваку реч да разуме. Послушали смо га.Стајао је прав као свећа и молио се.Видело му се то у очима. Када је умро нисам могао да одем на опело.Сахрана је била на Светог Максима Исповедника 3.фебруара.Служио сам Литургију у Костолцу,а после тога сам имао обавеза у својој парохији.Стигао сам да његовој сестри,која је пошла на опело, дам дрвени крст да му стави у руку.“За крст се борио целог свог века“рекао сам.Крст је био умотан у целофан. Целога дана сам мислио и молио се за њега.Увече сам свратио до његове сестре да питам како је све протекло. „Оче,ставили смо му крст у руку како си рекао.Када сам се одмакла од њега,помислим зашто нисам крст извадила из целофана,да га извадим па да му поново вратим крст у руку.Када сам хтела да га извадим из руке,нисам могла.Мој брат је склопио прсте и стегао крст тако да није могао да се извади.Тако смо га и сахранили.Божје чудо оче.“ Ово је оче Иване оно што сам хтео да поделим са твојом љубави о једном дивном побожном човеку од кога сам пуно научио.Молим те помињи га у својим молитвама.Он ће нас сигурно пред Господом. На св.Луку апостола свештеник Бобан Ристић 31.октобра 2011.г.
  10. 52 points
    DankaM

    Слике форумаша

    Opstinsko, 16.01.2016.
  11. 52 points
    Вероватно сте , драги форумаши , негде већ видели ову фотографију а можда и знате ко је овај декица?! Ако нисте ево сада је прилика да се мало боље упознате са декицом ! Овај декица се зове Добри - Добре и на изглед изгледа ( за неке ) веома чудан али у питању је једна интересантна личност коју познаје цела Бугарска. Вероватно вам изгледа да је просјак или Јуродив?! Сигурно је и једно и друго али поред свега краси га нешто што ретко ко има данас на овоме свету - племенита личност! Наиме, ради се о једном старцу из Бугарске, који је пуки сиромах, а даривао је Бугарској Православној Цркви преко 20 000 еура. Сваки дан стоји у храму и проси, али не за себе, већ све скупља и даје Цркви. Највећи је дародавац Цркви у последњих неколико деценија, као појединац. И то, пешачи неколико километара до цркве, а онда и назад. Зову га Праведник из Бајлова. Веровали или не овај декица је ушао у 99.год.свога живота а изгледа доста млађи! Благодат Божија дише свуда па и код деке Добре! Ево и једног врло поучног снимка као пример како све можемо чистим срцем угодити Господу не грабећи све за себе. Снимак је направљен 2010.г.када је Дека имао 96.године!
  12. 52 points
    Vaske

    Слике форумаша

    Душица и ћале, први сусрет...
  13. 51 points
    Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља. Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце? Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била. Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим. Наставим ја да живим сам, жена са децом. Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан. Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ... Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете. Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити. Али... Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати. Завршила је и стала. Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле. А даље? - Питам је ја. Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише. Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио". Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ћемо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде. Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да проговорим само сам потврдно климунуо главом. Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам се икада у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима. Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад. Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла. Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда. Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам. Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније. Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче. Више "туристички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију. Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разних величина писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз Бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, врућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна... "Нисам мати, колима сам, ето дођох да видим манастир, нисам никада био". "Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него дођи одмори мало, дођи седи". Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непријатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најјачег магнета вукли ка клупи. "Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем. "Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?" "Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..." "Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када дођу гости, а вино не гњечимо више, него дође један ту из села па нам од оног грожђа испече ракију" И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде. "Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати." Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио. "Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изађе?" Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог. "Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..." "Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима" Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао. "Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку". Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства. "Шта си по занимању?" - запита ме старица. "Био сам којешта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима" "Синко, шта то носиш на души, какву муку?" "Ма никакву", покушах да слажем, међутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да требам све муке пустити, не решавати их" "А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво". И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило. Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи. Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани". Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио. Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком. "Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило". Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид. "Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем. "Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити" Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Одједном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли. "Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши" Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земље, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина. "Синко, са ђаволом си причао тада". "Како... како... са ђаволом....?" "Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти. "Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу." "Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се" "Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада." Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави: "Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.". Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?" "Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја. "Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак." Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале. Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете". За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака,ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије. Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене. Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље. Након неколико месеци сам поново отишао у манастир желео сам опет видети старицу. Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао. Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи Господу. Остао сам по прилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира... Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ. Izvinjavam se svima zbog eventualnih slovnih grešaka, nemam ćiriličnu tastaturu, a prilikom kucanja sam načinio i neke slovne greške, ali, ipak, mislim da je preslovljavanje u redu. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  14. 50 points
    Никола Поповић

    Данијела...

    После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој… Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено. Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?! Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби… Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?! Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер. Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. Извор: Поуке.орг
  15. 49 points
    Саша од Москве

    Слике форумаша

    Сташа
  16. 49 points
    Драгана Милошевић

    Слике форумаша

    https://scontent-b-ams.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/10615596_428030784002024_583915780565544871_n.jpg?oh=f5262745f3c5e9803f0bc8ad1efdfdbf&oe=5479EEE4
  17. 48 points
    Natasa.

    Слике форумаша

    Porodila sam se! Hvala vam što ste mi pravili društvo u trudničkim danima Viktor , sve je u redu !
  18. 48 points
    Juanito

    Slike forumasa kad su bili klinci :)

    Да ли је ово дете још у мени? Ооо дааа...
  19. 48 points
    GeniusAtWork

    Slike forumasa kad su bili klinci :)

    Morali mama i tata da me slikaju za pasoš kad smo išli u Grčku. A ja nisam voleo da se slikam
  20. 48 points
    Milica89

    Слике форумаша

    Na Ostrogu...
  21. 48 points
    Volim_Sina_Bozjeg

    Слике форумаша

    Za one koji me za one koji me još ne znaju sa sinom Milošem i tata Markom.
  22. 47 points
    Бјелопавлић

    „ Оче МЕНИ БОГ НИКАД НЕЋЕ ОПРОСТИТИ“

    Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија обављам пастирску дужност у „Заводу за извршење кривичних санкција“ у Спужу и то од 2005 године.Ово је једна од прича: Био је Васкрс 2005 године,мој први одлазак у затвор ради причешћа.Лагао бих када би рекао да нисам имао трему,али телефонски разговор са митрополитом неколико дана пре ми је ипак разбијао трему.Чим сам завршио Васкршњу литургију у мојој парохијској цркви упутио сам се са монахињама из манастира Ждребаоника у КПД.На улазу ме је сачекао начелник и накратко ме упознао са правилима установе и планом где ћемо све ићи.Али један догађај те године заувек ће променити неке моје ставове којима сам „слепо“ робовао. Ушли смо у полуотворено оделење.Ту бораве затвореници који су полуслободњаци.После кратке беседе приступио сам причешћу,водећи рачуна ко је крштен.Монахиње су делиле васкршња јаја уз поздрав –Христос Воскресе- док су две певале тихо тропар васкрса.Иза мене су стајали чувари.Међутим ,док сам причешћивао чуо сам тихи глас који је рекао „-Мени,Бог никад неће опростити“.Нисам реаговао одмах јер сам мислио да је то рекао неко од стражар.Опет се зачуло,али овај пут мало гласније-„оче,мени Бог никад неће опростити“.Пажњу ми је привукло оно „оче“.Окренуо сам се и видео између два стражара човека који је био висок два метра.Вратио сам се причешћу и кад сам завршио са причешћивањем,окренуо сам се ка том човеку и рекао-„Брате уколико се покајеш,Бог не само што ће ти опростити,већ имаш шансу да постанеш нови Свети Василије (Острошки).Још увек ми је пред очима његов поглед кад сам поменуо светог Василија. Прошло је неколико дана после Васкрса,мислим да је био Источни петак.Звали су ме из затвора да дођем,пошто један затвореник је тражио „верски обред“.Спаковао сам се и отишао.Чим сам стигао одвели су ме у полуотворено оделење.Ушао сам у неку просторију која је имала шанк.Било је неколико затвореника који су одмах устали.Један од њих ме је повео у једну собу.Ушавши приметио сам да је у соби било мрачно,Познате зелене завесе су биле на прозорима и неко је седио за столом.Тај неко је проговорио-„значи,ипак Бог ће ми опростити“.Препознао сам тај глас.То је био онај брат што је два пута за Васкрс шапутао иза мене.Спуштајући торбу да седнем одговорио сам му –„То зависи од тебе“.Да скратим почео је брат М. да прича своју причу.У свет криминала је ушао сам 20 година,касније када је „пао“ због убиства,оптужница му је спојена и са разбојништвом,насилничким понашањем тако да је био осуђен на 20 година.Све је причао и то је трајало сигурно два сата.Рекао ми је како је већ 12 година у затвору.А имао је 21 годину кад је дошао.После ми је и признао да све што је стекао криминалом да је све продао и да од новца који му шаљу браћа из иностранства да тај новац већ 12 година шаље мајци од човека којег је убио.Значи покајање је имао и пре мене.Потом сам разговарао са њим и после разговора сам му прочитао разрешну молитву.Сутрадан сам отишао рано ујутро да га причестим.Брат М је заплакао после причешћа.После годину дана брат М је изашао из затвора.Биле су две амнестије (једна од преседника Вујановића).Оженио се (ја сам га венчао) и добио је сина (ја сам му крстио сина) Сада је 2012,брат М долази на сваку литургију,исповеда се једном месечно.Понекад ме и посрами каква му је исповест и шта све исповеда.Пости све постове.Питам се шта би било са њим да сам тог Источног петка 2005 године почео причу о канонима и епитимијама.Где би сада био брат М.
  23. 47 points
    Џуманџи

    Слике форумаша

    Дошло време да испуним обећање
  24. 47 points
    ВИЛМА

    Слике форумаша

    Moji dečaci i ja <3
  25. 47 points
    Марина Савковић

    Слике форумаша

    Evo, rekli ste da moze slika i iz proslog veka. To mi se svidja, pa evo: Malo je nakrivo, ali svi smo tada bili nakrivo. Ili je, ipak, to tada bilo pravo, a ovo sada krivo... Ne znam...
  26. 47 points
    Crnokosa

    Слике форумаша

    Evo i nas... Nasi fejsbukovci nas znaju
  27. 46 points
    Justin Waters

    Слике форумаша

    Opet nas je iznenadio bebac rodio nam se mjesec dana prije roka. Sreten Adore, 2.4 kg Bas mi je drago sto je Ayna 20 oktobar, a on 22 oktobar, sto znaci da cemo svake godine 21og slaviti oba rodjendana :).
  28. 46 points
    Crveni Baron

    Слике форумаша

  29. 46 points
    Manastir Bradaca

    Слике форумаша

    U hramu..
  30. 45 points
    Снежана

    Слике форумаша

    Једна морнарска
  31. 45 points
    Ayla

    Слике форумаша

    Evo i nas...na Adi Bojani:)
  32. 45 points
    Сања Т.

    Слике форумаша

    Ево и мене Поздрав за све
  33. 44 points
    Данче*

    Слике форумаша

    Дете у мене.
  34. 44 points
    Драгана Милошевић

    Слике форумаша

    https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xap1/v/t1.0-9/10354660_471732246298544_7276251661554657805_n.jpg?oh=517c1b1222e4c1763b03db3e0270002c&oe=54DE64CB&__gda__=1428079383_f76ca78a7f7d84847491d2d55adecf93 Miroslav
  35. 44 points
    Amina

    Слике форумаша

    Sa zadnjeg rođendana..
  36. 44 points
    Crnokosa

    Слике форумаша

    Ево мало и нас...
  37. 43 points
    Биљана

    Слике форумаша

    Дјеца у мене
  38. 43 points
    Данче*

    Слике форумаша

    "Како знаш да си срећна? питали су ме. Само сам се насмејала. Не знају да је срећа све време са човеком. Заправо, са јаким човеком. Чак јој ни туга не може ништа. Ако довољно верујеш, увек си срећан." Моја Дуња.
  39. 43 points
    Juanito

    Слике форумаша

    #pink
  40. 43 points
    Иоанна

    Слике форумаша

    Samo da vidite sa kim imate posla Отправлено из моего iPhone используя Tapatalk
  41. 43 points
    Милан Ракић

    Слике форумаша

  42. 43 points
    Nina 777

    Слике форумаша

    Na praznik svete majke Paraskeve sam bila u Jasiju i imala zadovoljstvo i radost da sretnem dve sestre sa foruma, jednu sam odmah prepoznala, jer je pisala ovde da ce ici, a drugu sam tek kasnije prepoznala, da je odavde znam Snezana i Ines :good2: Eto, ponovo svet nije mali, vec su ljudi upuceni jedni na druge. Slava Bogu! 1.Snezana (kod manastira Petru Voda) 2.Ines (kod crkve Svetog Nikole u Jasiju) i evo jos nekih slicica kod manastira Petru Voda, predivno cvece, iako muski manastir , kod groba starca Kleope, kod mostiju svete Petke i jedna u Jasiju.
  43. 43 points
    Лидија Миленковић

    Слике форумаша

    Ники кикирики и њена брката тетка Николина покушава да сачува погачицу од своје гладне тетке
  44. 43 points
    Ленка*

    Слике форумаша

    Сада нас је три... Против једног тате и мужа
  45. 43 points
    Драгана Милошевић

    Слике форумаша

    Брат ме "уватио" пре две године. Џукац имао три месеца.
  46. 43 points
    МилошБГ

    Слике форумаша

    A mi smo napunili citavih 1 mesec
  47. 42 points
    Ayla

    Слике форумаша

    Ona i ja na odmoru
  48. 42 points
    Милан Ракић

    Слике форумаша

    У мене жена и ја...
  49. 42 points
    Биљана

    Слике форумаша

    Ето ме у гро плану. Немојте се уплашити Види се свака бора. Свака сиједа. Подочњаци. Умор. :) Ухваћена у моменту кад сам хтјела нешто да кажем
  50. 42 points
    Лидија Миленковић

    Слике форумаша

    МОЈ БАЏА БИЏА ГАЏА ПОРАНИО, ЗОРУ ПРЕВАРИО, И 'ВАКИ БАДЊАК ОДСЕК'О
×
×
  • Create New...