Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 06/12/19 in Странице

  1. 6 points
    Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, у суботу, 15. јуна у Подгорици ће се одржати свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења саборно са свештенством и вјерним народом служити више архијереја наше Цркве. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Усвајање у Скупштини Црне Горе у облику недавно усвојеном од стране Владе Црне Горе Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, довело би у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину. Тројичиндански сабор организује Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе: будимљанско-никшићком, милешевском и захумско-херцеговачком. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави: Добро дошли! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. 5 points
    Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим. Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш. Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору. Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима. Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина. Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим). Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија. Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ. Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију. Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан. Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи. А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио. Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
  3. 5 points
    На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња. Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он. Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика. Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. 3 points
    Данас је почео тродневни пост ( 12 -14. јуна) за исцјељење од братомржње и за умножење братске љубави, којим ће се вјерни припремити за Свето причешће на Тројичинданском сабору за одбрану вјере и светиња Божијих, који ће се одржати 15. јуна у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе позвала је своје свештенство, монаштво и вјерни народ на овај нарочити пост пред Тројичиндански сабор који се одржава са намјером да се покаже литургијско јединство вјерног народа Црне Горе поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница иза кога се крије покушај отимања православних светиња од наше Цркве. Сабор ће се одржати у суботу, 15. јуна, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а започеће Светом литургијом у 9 часова, коју ће саборно служити православни епископи Црне Горе са свештенством и вјерним народом. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска позивају православне вјернике Црне Горе да дођу и учествују у овом црквено-литургијском сабрању, чији је повод свенародна прослава Бога љубави откривеног на Тројични дан, на спасење и просвећење свега рода људског, као и призив на братску љубав и слогу и помирење у располућеној Црној Гори. Православне епархије у Црној Гори позвале су и све архијереје, свештенике, монахе, монахиње и вјернике из окружења и васцијелог православног свијета, као и све људе добре воље, да их подрже својим молитвама за очување слободе вјере и правде и вјековних права Цркве, њених светиња и имовине у Црној Гори. Извор: Српска Православна Црква
  5. 2 points
    Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (1Сол 5, 9–10), која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (1Сол 5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 1Сол 5, 23). Наведене речи сажето представљају апостолску смерницу за плодотворно ишчекивање другог Христовог доласка и краја света, који је тематизован у недавно објављеном тексту под називом „Када кажу: мир је и сигурност… (1Сол 5, 1–3)“. Из текста сазнајемо да значењски слојевита новозаветна метафора доласка дана Господњег најављује „у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај“, али кроз поређење с доласком лопова у ноћи, које по себи може имати вредносно негативна значења. Аутор наглашава да је Христов долазак упоређен с лоповом у ноћи „у оној тачки у којој треба нагласити сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади“, те стога метафора у целини треба да подстиче на будност и делање. Ипак, изгледа као да у хришћанској рецепцији другог доласка понекад у први план избија нека друга перспектива, пуна негативног набоја. Тако нпр. у тексту под називом „О Антихристу и електронском ропству“ налазимо да се овај жељени и ишчекивани догађај више повезује са доласком антихриста: „Ми већ слутимо шта ће све доћи. Морамо се добро чувати од оног што се спрема. Да бисмо сачували своја чела и своје десне руке од печаћења антихристовим печатом, не требамо да пристајемо ни на документа која су са његовим жигом. У овој првој фази, фази електронских докумената, човек још може да се покаје. […] Међутим, онај који буде запечаћен жигом антихристовим, на чело или десну руку, он се више не може покајати и његова душа постаје невеста антихристова, или, боље речено, блудница антихристова. То је друга фаза и у њој нема покајања за запечаћене.“ Према наведеним речима, сусрет с будућим доласком не представља позитивни подстицај на будност и делање, већ стимулацију страха, чувања и негирања. Питамо се нису ли понекад и други неизвесни догађаји и друштвене појаве амбивалентног потенцијала, слично другом Христовом доласку, виђени из хришћанске перспективе не као подстицај на грађење међуљудских односа у љубави и радости, већ као разлог за страх, одбацивање, подизање тешких баријера, иза којих се пасивно и привидно чува мир и стабилност хришћанског друштва. Наведени чланак „Српских брзих интернет новина“, који доводи у везу крај света и електронско ропство, само је један у низу свакодневних коментара и критика у којима се истиче нехумани, деструктивни и надмоћни аспект савременог технолошког развоја. Циљ овог текста није да оцрни или оправда учинке савремене технологије, већ да доведе у питање уобичајени приступ овој теми, у ком хришћани заинтересовани за очување друштва неретко граде површне поделе на постојеће, стабилно друштво и претеће појаве, представљајући себе и друштво као њихове потенцијалне жртве. Притом се често прибегава зловољном и пасивном коментарисању ради заштите од опасне претње која споља надире, а ређе се поставља питање како да одређеној појави приступимо делатно у реалности црквеног живота, одговарајући адекватно на оно на шта нас Бог позива. Различити аспекти савремених технологија Грчка реч τέχνη, која се крије у корену данашњег технолошког развоја, назив је за вештину, стварање, произвођење. Према грчкој митологији, вештина има божанско порекло – Прометеј ју је украо од богова и људе обдарио њоме. И поред оваквог митолошког порекла и чињенице да је технологија, нарочито последњих деценија, поље велике креативности, развоја и доприноса, данас су у разговорима о друштвеном очувању именоване готово увек мрачне стране савремене технологије. На пример, често се наводи чињеница да развој модерних технологија омогућава неконтролисани и нежељени продор у приватност појединца. Њена лоша страна може бити и стицање зависности од модерних средстава комуникације. Свакодневна виђамо људе који се налазе заједно у истом простору, а свако је свом својом пажњом усредсређен на телефон у рукама. Честа је и жалба забринутих родитеља да се њихово дете забавља и дружи само преко компјутерског екрана. С разлогом постоји бојазан да би пуноћа аутентичног чина непосредне комуникације, у којој су ангажована сва чула и сва пажња саговорника, у виртуелним ћаскањима могла бити сведена на површни, испразни акт, који се одвија у замишљеном свету сопствене изолације. С обзиром да је комуникација посредством друштвених мрежа лишена непосредног контакта између саговорника, она представља плодно тло за многе облике завођења и манипулације. Коришћење модерних технологија заиста пружа примамљиву врсту комфора, који води ка отуђењу уколико му се неумерено препустимо. Други за човечанство деструктивни утицаји убрзаног технолошког развоја евидентни су и бројни, и оправдано је њихово критичко сагледавање, јер критички отклон према непромишљеном коришћењу лако доступних производа, које данашња технологија креира и нуди, позива на очување човекове личности и аутентичних вредности међуљудских односа. Посебно је корисно то што критички приступ овим појавама подсећа човека на његову слободу да изабере не само оно што му је доступно већ и оно што му заиста користи (уп. 1Кор 6, 12). Међутим, забрињава то што је у мисаоном свету данашњице веома присутна слика човека као роба модерних технологија, супротна оној из мита о Прометеју, у којој је техника схваћена као дар човеку, украден од богова, и као средство човековог ослобођења, креативности и развоја. Константно се у данашњима разматрањима и полемикама о друштвеном интегритету превиђају многобројних позитивни аспекти технолошких добара. Појава интернета донела је револуционарне напретке и олакшања у нашем свакодневном животу: у комуникацији, пословању, учењу, информисању, разоноди. „Интернет некада показује да за свет има наде. Себичност која преовлађује у свакодневном животу наше стварности бива поништена у виртуелном свету. Кроз коришћење разних сервера људи бесплатно деле своје власништво (филмове, књиге, музику). Улажући напор и труд који за циљ имају да се садржај подели што већем броју људи, виртуелна реалност даје отпор глобализацији и гажењу сиромашних, којима би многи од ових садржаја остали недоступни.“[1] Никада у историји припаднику ма ког друштвеног слоја и пола, становнику било које земље, човеку обесправљеном или маргинализованом због новчаних недостатака или ма којих других особина које друштво радо жигоше, нису биле дате веће шансе да нађе жељене информације, да се повеже с људима сличних потреба и интересовања. Помоћу интернета постало је могуће сопственим ангажовањем и способностима превазићи различита ограничења. Комуникација и сарадња с људима из далеких земаља без икаквог нарочитог новчаног издатка, запослење у територијално далеким фирмама према одговарајућим радним способностима, приступ информацијама и књигама које могу проширити видике – све то више није ствар новчаног и класног престижа, нити ексклузивна привилегија. Чак и најбољи универзитети света чине научне курсеве доступнима. Све ово многе људе мотивише да се осећају као житељи света, а не заточеници спутавајућих локалних средина. Интернет пружа мноштво начина да људи поделе своје интимне проблеме или размишљања, а да не буду осуђени или деморалисани, већ подржани у решавању недоумица или ношењу свог бремена. Кроз различите презентације пружа се прилика да сазнамо искуства и закључке људи дуго посвећених одређеној области. Ако појединац може постати нечији плен коришћењем савремених система комуникације, исто тако може помоћу њих наћи излаз из репресивних друштвених система. С друге стране, оставши и за тренутак без интернета, сваком се може десити да осети беспомоћност и потиштеност у сусрету са собом. Да ли је онда човек заиста постао плен, роб и жртва ових технолошких добара? Ово нас води другачијем приступу теми и потрази за жариштем проблема. Губитак слободе или одговорности? Добро је загледати се у одраз модерних технологија на данашње друштво, али пуко коментарисање, а посебно наглашавање негативних страна, није нам од велике помоћи уколико се занемари наша улога и одговорност у додиру са светом технике. Изгледа да јој пасивном застрашеношћу и негодовањем само дајемо аутономију да постане алтернатива реалном свету. Често се у овако сведеном приступу превиђа чињеница да су управо људи они који употребљавају технолошка достигнућа, чинећи их кориснима или деструктивним. Пука критика опасних и лоших утицаја удаљује од питања зашто нас технолошка достигнућа привлаче, освајају, деградирају и да ли ми можемо променити нешто у својој средини и свом понашању, у односу према себи, другим људима и друштвеним појавама, да бисмо променили ситуацију коју оштро критикујемо. Такође, ретко постављамо питање шта можемо учинити да комуникацији с особама које су нам у непосредној близини вратимо пуноћу, тако да телефон макар тренутно буде запостављен. Или каква је та стварност из које се радо бежи у виртуелне светове? Можемо ли је повремено учинити квалитетнијом, местом радости и уточишта? Осим бојазни да ћемо интернетом бити ухођени, треба обратити пажњу и на то колико смо данас уопште заинтересовани за другог човека. Ако негодујемо што дете радије бира компујтерске програме од породичне атмосфере, треба се запитати и да ли је изван рачунара тој младој особи заиста понуђен неки други, квалитетан облик дружења и релевантан начин да задовољи своја интересовања, као и живи пример плодотворне употребе времена. Колико се трудимо и проналазимо начине да помогнемо некоме ко је постао жртва интернет манипулација? Да ли бар као хришћани градимо заједнице у којима се свако осећа довољно повезан, запажен, потврђен, подржан, тако да за ово не тражи сурогате на друштвеним мрежама? Ако смо незадовољни и неповерљиви према томе куда нас технологија води, добро би било размотрити и меру и квалитет наших залагања да разобличимо имитацију слободе коју нуди савремена технологија, а да искористимо њене чари вештине у примарном значењу које она има – да људима служи и помаже у развоју, промени околине, актуализацији сопствених способности и дарова. Пред чланове Цркве поставља се још једно питање у вези с употребом модерних технологија: да ли сва средства актуелног животног контекста користимо не само за пуко очување вере већ и за њено ширење и делање њоме. Ако као хришћани приступамо друштвеним појавама подржавајући их или дискредитујући, као да нам је једини циљ да постојеће хришћанство чувамо од сумњивих уплива, ми доводимо себе у позицију пасивних посматрача и оштроумних, али неплодних чувара. То подсећа на слугу некорисног, лењог и злог, који је, будући у незгодној ситуацији, дароване таланте сакрио и закопао (Мт 25, 14–30; Лк 19, 12–27). То такође подсећа на нараштај који није у свом контексту препознао присуство небеског царства, иако је био припремљен и позван на то (Мт 11, 16–17). У том смислу, док ми о њима причамо, можда они људи који креирају и креативно користе савремене технологије представљају, по својој креативности, инспиративне примере. Познато је да су први апостоли за своје циљеве – проповеди радосне вести – користили грчко-римске културолошке обрасце. О томе нарочито сведоче посланице апостола Павла. Примарни циљ апостола и светих отаца био је да „егзегезу учине корисном у складу с потребама, у потрази за оним што ће бити корисно у датом тренутку и за њихову публику“.[2] Можемо замислити колико би апостолу интернет скратио муке путовања, како би посланице биле записане у дигиталном облику због њихове ефикасности, премда би се Павле одговорно сукобио с лошим последицама информационих система, друштвених мрежа или средстава телекомуникације. Нема сумње да је Бог нас и наше доба обдарио свим могућностима за умножавање таланата, за изградњу квалитетног друштвеног живота, и да од нас ово захтева, јер „Царство Божије нам даје пут да у оквирима датог простора и времена, уз сва ограничења, покушамо изразити Царство Божије, једно ново искуство које ћемо сведочити свету“.[3] Први корак на овом путу могао би бити прелаз од пасивне загледаности у негативне ефекте друштвених појава ка афирмацији позитивног у њима, а затим ка личном уделу и одговорности у креирању неког решења, алтернативног предлога, макар ситног побољшања животне атмосфере, која би делом одвукла пажњу од виртуелних светова. Можда је довољно развити свест о томе да су савремене технологије само могућа допуна свету у којем живимо и да га не могу сасвим заменити, те да нас ова допуна не може угрозити у мери у којој је не овластимо за то. С друге стране, свету око нас не можемо помоћи ако то не чинимо у складу с реалним околностима и правим потребама друштва у којем живимо. Не можемо помоћи негирањем појава које су око нас и пред нама, јер тиме свету нудимо само још једну једнако изоловану, нереалну и неплодну алтернативу. Апостолски позив на будност није затварање пред вишеслојним, неизвесним и значењски амбивалентним друштвеним догађајима. Бог нас је позвао на адекватно и одговорно учешће. А оно се може одвијати у радости и љубави само ако нисмо нетремице загледани у застрашујуће потенцијале надолазећих догађаја, чинећи себе жртвама тих ’утвара’, већ ако спознавши сопствене дарове и призив, будно покушамо да постојећи животни контекст на најбољи могући начин уткамо у Христово спаситељско дело, одговорно умножавајући дарове, развијајући вештине, градећи односе и тражећи начине да уочимо и користимо добре потенцијале свега што нам долази у сусрет и што нас окружује. Извор: Теологија.нет
  6. 2 points
    Поводом празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на тему: Црква - непрестана Педесетница. Преосвећни Владика је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.
  7. 2 points
    Мат у једном потезу - Како је председник Вучић дипломатски матирао црногорске режимске политичаре Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
  8. 2 points
    Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
  9. 2 points
  10. 2 points
    У православној саборној цркви Успења Пресвете Богородице и св. Јована Милостивог у Кошицама (Словачка), у недељу, 9. јуна 2019. године, свечано је канонизован свештеномученик Станислав (Насадил), кога је овим чином Православна Црква чешких земаља и Словачке убројала међу своје свете, доделивши му у црквеном календару као дан помена 20. јун – датум када је одведен у концентрациони логор. Новомученик, свештеник Станислав (Насадил), рођен је 20. октобра у Лоштицама у Моравији (данашњи Оломоуцки крај). Православно богословље је изучавао у Сремским Карловцима и Битољу (1923–1928). Као православни свештеник, служио је у Личкој Јасеници (данашња Хрватска). За време Другог светског рата, 1941. године, заједно са хиљадама православних Срба, али и Рома, Јевреја и хрватских антифашиста, постао је жртва усташког фашистичког режима, зато што је, упркос застрашивањима, одбио да напусти своје вернике и врати се у протекторат Чешка и Моравска у саставу нацистичке Немачке, или да оде у Србију. Заједно са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем), ухваћен је и мучен од стране усташког ратног злочинца, Јосипа Томљеновића, а касније и убијен у концентрационом логору у Госпићу. Тело му је бачено у масовну гробницу – Шаранову јаму у Јадовну. На позив епархијског архијереја, његовог високопреосвештенства, господина Георгија, архиепископа михаловско-кошицког, у навечерје свечаности, 8. јуна 2019, у саборној цркви у Кошицама сакупило се неколико архијереја, као и већи број свештеника и верника. Велику вечерњу са литијом служио је свештеник саборне цркве, протојереј Владимир Спишак, са другим свештеницима из земље и иностранства. Почасно место на архијерејском трону припало је епископу Игнатију, декану Православног богословског факултета у Београду. У свом богословски исцрпном говору, владика Игнатије је говорио о важности мучеништва у контексту односа између човека и Бога, као и односа међу људима. Само мучеништвом сведочимо пуноћу заједништва са Христом, јер оно најбоље сведочи нашу љубав према Богу, будући да су ради њега мученици жртвовали оно највредније што су имали – свој живот. Христос, који је једини савладао врата смрти, пролазности и власти греха, је јемац да у заједништву са њим смрт неће имати трајну власт над нама. После вечерње, присутни архијереји и свештеници су служили последњи парастос за свештеника Станислава, као што је то обичај у навечерје канонизације светих. Затим је присутнима о животу Станислава Насадила говорио историчар, мр Јиржи Видличка из Оломоуца, који је сакупио бројне архивске документе и информације о светитељу. Са окупљенима је поделио и сопствено искуство, које он лично сматра сведочанством Станиславове светости: „Када сам тражио податке у архиву Оломоуцко-брнске епархије, имао сам велики проблем да у огромној количини архивских материјала пронађем нешто што би се тицало оца Станислава Насадила. Пошто након дугог и неуспешног претраживања разних кутија нисам пронашао ништа релевантно, почео сам да му се молим да ми, ако је његова воља да нешто о њему сазнамо, помогне да пронађем одговарајућу кутију. Прва кутија коју сам узео у руке, а притом је изгледала као да у њој сигурно неће бити ничег о њему, била је пуна података баш о овом светитељу. Схватио сам то као Божији знак“. Уследило је излагање српског иконописца Радмиле Несторовић из Београда, која је говорила о приказивању савремених српских светитеља на православним иконама, као и о томе како је настала канонизацијска икона св. Станислава и због чега је на њој одлучила да прикаже поједине елементе. Поменула је и велики број мученика из редова епископства, свештенства и верног народа Српске православне Цркве током Другог светског рата. Сутрадан, у недељу, 9. јуна, свету архијерејску литургију служио је његово блаженство, господин Растислав, архиепископ прешовски, митрополит чешких земаља и Словачке, заједно са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, архиепископом прашким Михаилом, архиепископом пшемислско-горлицким Пајсијем, епископом бачким Иринејем, епископом браничевским Игнатијем, епископом буеносајреским и јужноцентралноамеричким Кирилом, епископом мохачким Исихијем, епископом жумберским Исаијом, и домаћином, михаловско-кошицким архиепископом Георгијем, те свештенством из Словачке, Чешке, Пољске, Србије, Црне Горе и Хрватске. Проповед након Јеванђеља одржао је епископ бачки Иринеј, који је рекао: „У светом Јеванђељу од Јована, чији одломак смо слушали, чујемо како Спаситељ својим верним ученицима каже: ’Ви сте пријатељи моји. Не зовем вас више слугама, него пријатељима мојим’. А у продужетку Спаситељ саопштава да, као што су људи овога света гонили њега, тако ће и његове пријатеље, његове верне прогонити. Обе ове поруке Спаситеља нашега остварују се на једном дивном угоднику Божијем, то је свети свештеномученик Станислав Насадил, који је и пријатељ Христов, по својој добродетељи, по својим подвизима, и мученик за Христа, јер је положио живот свој за пријатеље своје, за ближње своје, за духовно стадо своје, а од тога нема веће љубави под небом. У Православној Цркви нашој, јединство и љубав међу свима нама јесте основни начин постојања и живота. То извире у светој литургији, зато што се причешћујемо једним телом и једном крвљу Господа Христа, испуњавамо се једним истим Духом Светим, и то јединство је, у ствари, извор свеукупног јединства Цркве у свету. Евхаристија, литургија, притом, није средство којим ћемо ми постићи јединство, него је циљ, сврха, зато што само у светој литургији ми заиста ддоживљавамо јединство Цркве. Господ је један у Светој Тројици, и зато смо ми сви, иако различити, и као личности, и као народи, можда и као културе, ипак једно у Богочовеку Исусу Христу. После Господа који нас сједињује, у његово име и његовом благодаћу сједињују нас и свети угодници његови, пријатељи његови, како их он назива. Јединство које они сведоче и нама дарују тиче се свих православних и васцеле Цркве Христове. Али, ми ипак примећујемо и неке историјске димензије, које у нама изазивају посебна осећања, посебну радост и благодарност Господу. Ви сви знате историјске и духовне везе између Српске православне Цркве и ваше свете Цркве овде, у чешким земљама и Словачкој. Наши велики духовници, међу њима и већ прослављени свети Божији угодници, су овде били пастири вашим прецима, вашим дедовима, једно време, између два светска рата. Али, исто тако, многи синови ваших братских народа, словачког и чешког, су живели у нашој земљи, и тамо посведочили своју веру православну, и као свети, као мученици, показали шта значи бити пријатељ Христов. Највећи пример за то је свети свештеномученик Станислав, којега данас свечано прослављамо као светога. Он је био родом Чех, али је служио као свештеник у Српској православној Цркви, у једној епархији која се данас налази у Хрватској. За време Другог светског рата у Хрватској је владао један ужасни сателитски нацистички режим. Он је, између осталог, прогонио православне Србе, затим Цигане, Јевреје, и неке од Хрвата који су били против нацизма. Резултат тога зллочиначког система власти био је: три наша епископа мученика, стотине свештеника мученика, и стотине хиљада верних убијених само зато што с православни, а што их они не прихватају као своју браћу. Штавише, и оне који су имали католичку веру убијали су са речима: „Господ ће већ препознати који су његови“. Они су, ипак, у свему свом нечовештву, ипак показали једну малу црту човечности. Људима који нису били родом из тих крајева, које су они сматрали својима, казали су: ’Ви можете ићи, ви сте странци’. Тако су рекли и нашим епископима, али они су одбили да иду, рекавши: ’Ми смо овде са својом духовном децом и нико не може да нас растави’. Тако исто је поступио и свети свештеномученик Станислав. Он је могао да напусти и своју парохију, и своје вернике, и ту област, и да спасе свој живот. Довољно је било да каже: ’Ја нисам Србин ни Јеврејин, ја сам Чех и идем’. Али, ни он није хтео да остави своју духовну децу. И тако је својим животом посведочио шта значи прави пастир, прави духовник, прави свештеник у Цркви Христовој. Зато га је Господ прославио, да данас први пут се њему обраћамо молитвом, да се он Господу моли за све нас. Опростите што ћу казати и нешто што код мене лично буди осећање радости и узбуђења. Прво, што је мој претходник, свети и велики владика Иринеј Ћирић, рукоположио светога оца Станслава и у чин ђакона, и у чин свештеника. Данас, опет, по промислу Божијем, праунук оца Станислава је монах у манастиру наше епархије, манастиру Ковиљу, и овде је данас са нама заједно. Тако, дакле, Господ прославља своје истинске пријатеље и позива све нас да и ми учинимо у свом животу све, највише вером и љубављу, да и ми будемо пријатељи његови, као што су свети, као што је и свети Станислав. Зато је Господ дошао у људском телу, са људском природом у наш свет, зато је ниспослао Духа Светога, зато постоји Црква његова, да бисмо сви могли бити освећени, обожени, благодаћу његовом. Тако, свети Божији угодници, мученици и остали, нису за нас, православне хришћане, нека надљудска бића, неки измишљени хероји, неки супермени; они су исто што и ми, од тела и крви, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са њим, као што је он једно са Оцем небеским. Тако и свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни парохијски свештеник, далеко у провинцији Српске православне Цркве, од данас ће бити прослављан у свој васељени, у свим Православним Црквама на свету. Он и други такви људи јесу истинска слава и похвала, како ваше свете помесне Цркве, тако и Цркве саборне, католичанске, у целини“. Након божанствене литургије, на којој се причестило мноштво верника из земље и иностранства, обављен је свечани чин канонизације свештеномученика Станислава, читањем и потписивањем од стране свих присутних архијереја, свештеника и верника, одлуке Светог синода помесне Православне Цркве чешких земаља и Словачке, о проглашењу свештеномученика Станислава за светог. Одлуку је, такође, потписао директни потомак светога, његов праунук Пајсије, сабрат српског манастира Ковиљ. Његово блаженство митрополит Растислав је затим благословио верни народ иконом свештеномученика Станислава, за време чега је хор певао његов тропар на црквенословенском језику. Други пут хор је отпевао тропар на српском, а народ су иконом благословили српски архијереји, митрополит Порфирије и епископ Игнатије. На крају се зачуо тропар на чешком језику, а народ су иконом благословили архиепископи Михаило и Георгије. Након освећења славских колача, које су владике пресекле на више места, у цркви и испред ње (по обичају преузетом из Српске Цркве), његово блаженство, митрополит Растислав, захвалио се главном организатору, архиепископу Георгију, свештенству и верном народу михаловско-кошицке православне епархије, за организацију овог дивног молитвеног сабрања, што је захтевало велики напор и финансијске издатке. Нека им Бог, молитвама св. Станислава, Бог узврати. Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас! За Поуке са словачког Иван С. Недић, Јелена Недић Фотографије се могу погледати на дну странице са које је преузета вест: https://orthodox.sk/kanonizacia-svjascennomucenika-stanislava-v-kosiciach/ Видео-снимак свете литургије:
  11. 2 points
    Логос

    Навечерје епархијске славе у Врању

    Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски рођен је на Благовести 1894. године, од оца Спиридона и мајке Анастасије, добивши име Благоје, а представио се у Господу, такође на Благовести 1979. године. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2. маја 2010. године прибројан је Диптиху Светих, а за дан његовог празновања и спомена одређен је 14. јун. У његову част, у родном Врању подигнут је Свеправославни центар, у оквиру кога се налази прва црква посвећена њему и његова родна кућа. Цркву је осветио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј 18. октобра 2010. године. Део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског пренете су из манастира Ћелија код Ваљева 1. јуна 2019. године у Саборни храм Свете Тројице у Врању. У навечерје славе Епархије врањске, празника Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског, 13. јуна 2019. године, у Свеправославном центру Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски у Врању служено је празнично бденије у цркви Преподобног Јустина и одржана је свечана академија у храму Свете Тројице у Врању. Празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење архимандрита Јована и игумана Германа из манастира Раче. Својим појањем, празнично сабрање, увеличале су монахиње манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана у Горњем Жапском. Поводом 125-годишњице од рођења и 40-годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. У програму су учествовали хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана и Дечји хор Музичке школе Стеван Мокрањац из Врања. Извор: Епархија врањска
  12. 2 points
  13. 2 points
    Дужан сам барем слова професору Дарку Танасковићу, још једној од интелектуалних и моралних громада којих се Србија одриче као да их има на претек… Професор Танасковић је, иначе, један од оних умника на чија сам предавања ишао иако нисам био његов студент, али слушати га како говори о персиској књижевности (тек један од предмета који је предавао) било је заиста нешто налик малој филолошкој литургији. Заиста, људи попут Дарка Танасковића су једни од оних који обогате, оплемене, надахну човека, ударе у оне танано дивне струне душе и учине да схватите да је живот вредан тек уколико га не жалите ни мало, већ нештедимице трошите на нешто вредније од живота- човечност! Томе нас је учио, на томе је инсистирао, такав је вазда био и остао, али… За таквог нема места на Филолошком факултету! Сувише није медиокритет, сувише је свој, утемељен у части, знању и честитости. Сувише полаже само на припадност знању и честитости као јединим врлинама на којима је увек инсистирао, макар се преметнуле у „мане“ смутних времена, тачније, смутних људи који опогане добра времена… За такву људску пре свега громаду више нема места на универзитету, јер, авај, имамо ваљда стручне, способније, умније и надасве бескичменије од професора мирног корака, благе речи, питке и бритке мисли?! Но, ево на страну све лично, професор Танасковић је за Србију учинио оно на чему му довека морамо бити захвални, јер да се ко други нашао на његовом месту, у те дане, месеце и године плиме погани, она крвава творевина зла од некакве „републике“ „косово“ би увелико била члан УНЕСКО! Ту страхоту је понајвише спречио Дарко Танасковић као амбасадор, али пре свега човек, људина, неко ко одлично зна да је светиња коју брани далеко већа и важнија од њега самог, па се на том „Кајмакчалану“ и дао превише! Превише за човека његових година, но учећи нас и тад да ништа није превише и ни једна жртва довољно велика за одбрану онога што смо заклети и животима бранити- пресвето Косово и Метохију! За таквог човека, „солунца“ националне мисли и свести више нема места међ српског научном елитом, јер то што представља елиту може професору Танасковићу и њему сличнима евентуално да придржи она помпезна врата факултета, на којем је, понављам, генерације учио оном ничеовском: „Човек је биће створено да превазиђе себе“! И свако ко је барем на кратко послушао тог благог човека заиста се потрудио да превазиђе себе, а познајем многе. Да превазиђе оне потмуле пориве у себи који нас чине пролазнима и посвети живот нечему већем и вреднијем од живота: части, поштењу и ономе најважнијем- бескомпромисној љубави према Србији, јер вечни смо само уколико себе уткамо у литургију и васкрсење наше миле небеснице! Професоре- бескрајно хвала за све! Ваша је катедра вечна- генерације часних, честитих и србољубних редова заједничког солунског фронта… https://dvaujedan.wordpress.com/
  14. 2 points
    Са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина у четвртак 13. јуна је одржана Светосимеоновска академија у Центру за културу Ваљево. Поводи су бројни од 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, до 125 година од његовог рођења, односно до 800 година аутокефалности СПЦ. Поред домаћина Епископа Милутина и Мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије са сестринством, академији су присуствовали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећени Епископи: аустралијско-новозеландски Силуан, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужноцентрално-амерички Кирило и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Свечаности у ваљевском Центру за културу присуствовали су бројни свештенослужитељи из ваљевске и других Епархија СПЦ и велики број људи. Поред студената Православног богословског факултета који су отпојали више песама у част Аве Јустина, Неда Николић је одсвирала на фрули две народне композиције, а Весна Крсмановић и Мила Параментић су прочитале неколико одломака из Авине књиге „Срна у изгубљеном рају. Светојустиновске беседе су изговорили Митрополит Амфилохије и Епископ Атанасије Јевтић, а водитељ вечери је био јереј Игор Илић. На крају се играма из Ниша представило КУД „Ђердан“. Митрополит Амфилохије је велику пажњу посветио актуелној ситуацији на Косову и Метохији која је страшна и тешка, али и дешавањима у Сирији и Либану где букти рат. „Запањен сам снагом Антиохијске Патријаршије и тамошњег народа. Више је рушевина тамо, но овде, али такве вере ни у Израиљу не нађох“, каже Митрополит који додаје да се Ава Јустин надахњивао вером животворном и вером која снагу црпи у страдању. „Свети Јустин је велики угодник. Познатији је у Јелади, него овде. Никад није био на Светој Гори али је сав његов дух био испуњен Светом Гором“, истиче Високопреосвећени који закључује да време Аве Јустина тек долази. Поред Митрополита Амфилохија који се у својој младости надахљивао мудрошћу Аве Јустина, исто је чинио умировљени Епископ Атанасије Јевтић кога је Ава замонашио и коме је дао монашко име. „Ава Јустин је био човек радости и човек суза, једно је у друго претварао“, наглашава Епископ Атанасије који говори и о чудима Преподобног Јустина. „Владика Николај је повукао живу границу српске светости, Јустин је то потврдио“, каже Епископ Атанасије који беседу завршава речима да је Црна Гора ново Косово и да је мржња покретач сукоба. „Али надамо се да ће проћи“. Извор: Радио Источник
  15. 2 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 12. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду официре који ће у наредном периоду преузети дужност изасланика Министарства одбране Републике Србије у иностранству. Извор: Српска Православна Црква
  16. 2 points
    Митрополија црногорско-приморска обавјештава јавност да ових дана са више страна добијамо вијести о наводно ”организованом доласку вјерника из Србије и Републике Српске” у Подгорицу на Тројчиндански сабор 15. јуна 2019. године. Тиме се управо придодају званичне тврдње партије на власти, изазване ставовима опозиције, ”да планирани догађај има искључиво политички карактер”. Из тог разлога и овом приликом истичемо да је Тројчиндански сабор прије свега и изнад свега црквено-литургијски догађај на који су, као и до сада, искључиво и једино позвани православни вјерници, и то који живе у Црној Гори. Такође Митрополија црногорско-приморска и Епархије будимљанско-никшићка, захумско-херцеговачка и милешевска не организују аутобуски превоз ради доласка вјерника из других држава, нити су упутиле било какав позив било којим политичарима да у име било које политичке опције позивају људе да дођу и учествују на Тројчинданском сабору; на ово искључиво црквено сабрање, чији је повод свенародна прослава Бога љубави откривеног на Тројични дан, на спасење и просвећење свега рода људског, као и призив на братску љубав и слогу и помирење у располућеној Црној Гори. Питамо се: на основу којег Божијег или људског закона, предсједник државе и његова секуларна влада ствара своју партијску ”црногорску цркву”? И, ко је тај који се овдје бави политиком, односно манипулисањем Црквом? Уколико се, пак, проглашава политиком отпор Цркве против угрожавања њеног бића и достојанства, против Владиног Предлога закона о отимању њених храмова и имовине, незапамћеног у историји Црне Горе и шире у свијету, онда то јесте политика – одбране елементарних људских права, а никако политиканство било какве врсте. Православне архијереје, свештенике, монахе, монахиње и вјернике из окружења Црне Горе и васцијелог православног свијета, као и све људе добре воље, позивамо да нас подрже својим молитвама за очување слободе вјере и правде и вјековних права Цркве, њених Светиња и имовине у Црној Гори. Из Митрополије црногорско-приморске
  17. 2 points
    Лицемјерно је говорити да држава Предлогом закона о слободи вјероисповијести жели обезбиједити слободу исте, јер овај закон предвиђа пљачку и прогон Цркве, рекао је у разговору за ИН4С Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. – Овај закон предвиђа пљачку и прогон Цркве која овдје вјековима дјелује и ствара, која је родила државу Црну Гору. Ово је нови у низу досадашњих удара на православље. И још гори од претходних. Епископ Јоаникије истиче да је намјера црногорски власти да се направи преседан, који би потом слиједиле власти у Приштини. – Сада се овим Предлогом закона прави преседан да би приштинске власти по истом моделу једним потезом преузеле све косовско-метохијске светиње, међу њима Пећку Патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу. Какве ли биједе и срамоте за све нас. У суботу 15-ог јуна најављен је свенародни Тројичиндански сабор у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Ваше преосвештенство, можете ли за читаоце портала ИН4С рећи шта је његов циљ и шта очекујете након Сабора? – Да се помолимо Богу за мир, братско разумијевање и љубав међу браћом, да се објединимо и да се завјетујемо нашим светињама. Да се заједнички супроставимо злу које се надвило над Црном Гором, поводом најављеног закона о одузимању црквене имовине. Ових дана се непрестално говори о спорном нацрту предлога Закона о слободи вјероисповијести, који за крајњи циљ има отимање црквене имовине. Ваше преосвештенство, како Ви то тумачите и да ли мислите да међу особама које су биле у радној групи има оних који се не слажу са предлогом, али из страха ћуте? – У вези са нацртом тог закона казаћу неколико ствари. Прво, јавност Црне Горе не зна да ли је било поменуте радне групе, нити, уколико је било, ко су били њени чланови, ни да ли су били довољно стручни да ураде нацрт таквог закона. Друго, овим нацртом закона крше се правна начела од општег значаја и Устав Црне Горе. На првом мјесту начело о одвојености Цркве и државе са циљем да се Црква потчини држави и да се угрози њена слобода. Одвојеност подразумијева међусобно уважавање и сарадњу ради добра народа. Међутим, када ти неко силом своје моћи отима имовину ту више нема ни међусобног уважавања, нити може бити сарадње. Уколико се усвоји тај закон, Црква ће умјесто слободе добити не одвојеност него потчињеност, ропску зависност и понижење. Лицемјерно је говорити да држава тим законом жели обезбиједити слободу вјероисповијести. Онај ко то „обезбјеђује“ заправо каже: „Ја вам узимам све што имате све што сте наслиједили од својих предака, па ви онда будите слободни колико год хоћете“. Онај ко неком другом узима законито стечену имовину узима му право на постојање, гази његово достојанство. Треће, Црна Гора је Уставом дефинисана као секуларна грађанска држава. Ако је тако откуд њој потреба да отима и узима храмове? Да ли заправо хоће да сакрализује секуларну државу или да обесвети храмове? И једно и друго било би злокобно и богохулно. Четврто, власт говори да смо узурпирали, неком отели храмове. Зашто то не докаже на судовима у својој држави? Путем судова, не може што значи да нема правног основа. Не може путем судова, али хоће путем закона о конфискацији који лицемјерно назива законом о слободи вјероисповјести. Овај закон предвиђа пљачку и прогон Цркве која овдје вјековима дјелује и ствара, која је родила државу Црну Гору. Ово је нови у низу досадашњих удара на православље. И још гори од претходних. Када сте прије 20 година постали епископ јесте ли тада могли замислити да ће се овако нешто догађати у нашем времену? – Нијесам могао замислити, јер нема везе са здравим разумом. Исто тако нијесам могао замислити да ће Црна Гора прије двије године гласати да се српске светиње на Косову и Метохији предају такозваној држави Косово, Тачију и Харадинају. Тада то, ипак, није прошло. Сада се овим Предлогом закона прави преседан да би приштинске власти по истом моделу једним потезом преузеле све косовско-метохијске светиње, међу њима Пећку патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу. Какве ли биједе и срамоте за све нас! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. 2 points
    Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, у пратњи протођакона Стевана Кричке и чтечева Миљана Никитовића и Божидара Станојевића, по благослову Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Г. Кирила, посетио је у понедељак 10. јуна 2019. године Свето-Даниловски ставропигијални мушки манастир и Оделење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, где га је дочекао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Г. Иларион. Извор: Епархија нишка
  19. 2 points
    Свети Петар Цетињски Чим су 1766. године представници Васељенске Патријаршије преузели српске епархијске центре, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Васељенски Патријарх са Синодом Васељенске Патријаршије обавестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка Патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској Патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1) Такође Јастребов је цитирао и део овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила Дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2) Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан, јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Митрополити Црногорско-приморски, де факто нису признавали акте Васељенске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана после званичног укидања Пећке Патријаршије, Митрополит Црногорско-приморски Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребегао од турских насиља на Цетиње.(3) Петар II Петровић Његош Патријарх Василије је у договору са Митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре и неки венецијански извјештаји.(4) Штавише, Митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет сведочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио Митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5) Цетињски манастир Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због неповољних историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Митрополије Црногорско-приморске са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Митрополита Цетињског Саве (Петровића) да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Наравно, ни тада, а ни данас, ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Митрополијом Црногорском, као ни одвајања од мисли о потпуном српском Црквеном јединству, није било ни речи ни помена. И највећи Црногорско-приморски Митрополит и један од најистакнутијих Срба у историји, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне речи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Митрополита Црногорског, ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни град у Србији, прастари центар Православне Цркве Српске и престони манастир наших Српских Патријараха. Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем Из овог чврсто израженог става великог и светог Србина, Петра Првог Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, и историје Митрополије Црногорско-приморске, као и из става остале двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Срби Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. И да су сви Митрополити Цетињски, у светопетровском духу, увек јасно желели само једно - да зависе од Пећког Патријарха у Србији као матици свеколиког српства. То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим местима, када, на пример, у једној својој песми Србију назива "мајка мила" или пак када Пећку Патријаршију у својим писмима именује као "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили" Краљ Никола I Свети Петар Цетињски не само да је прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ као прави Србин, за време свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог написао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8) Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Митрополит Црногорско-приморски Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ (9) Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене речи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве речи показују и његову опредељеност за уједињење са Србијом, као центром и матицом свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10) Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорско-приморски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су као српски митрополити, јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766. године, сво време непрекинуто горело кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Митрополити Цетињски од 1766. до 1920., са ватреном вером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је Митрополија Црногорско-приморска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита на Цетињу – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког. Цетиње је дакле од давнина, а посебно у вековима турског ропства, било верни чувар оног светосавског, жичког и пећког кандила Српске Цркве. Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија Црногорско-приморска очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и председник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12) Дуго очекивано ослобођење целог српског народа коначно је дошло 1918. године. Витешки храбри српски војници Краљевине Србије су за само неколико недеља сломили отпор многобројнијих немачких, бугарских и аустро-угарских окупатора, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар месеци. Коначно су се оствариле и вековне жеље свих Срба Црногораца и Црногорско-приморских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета највећег Србина у историји Црне Горе - светог Петра Цетињског, тј. ка обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. Први корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, учинила је управо Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода на Цетињу, од 16. децембра 1918. године. Предмет ове седнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13) И тако се и догодило, јер је то благословио Бог као и стога јер је ово била вековна жарка жеља свих Срба Црне Горе, Брда и Приморја - да се обнови Српска Пећка Патријаршија и уједини васцело српство. Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донео следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14) Колика је и каква свеопшта радост била код свих Срба Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, сведоче и речи тадашњег Црногорског Митрополита Митрофана (Бана), изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те речи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15) Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, председавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним речима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Српске Православне Пећке Патријаршије. Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је после свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, наравно, није имала ништа против свесрпског Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије, али је сматрала да центар Спске Цркве треба бити поновно враћен древни центар – град Пећ и Пећку Патријаршију. (16) Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорско-приморске Митрополије и свих Срба Црногораца, да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, као и остварење те жеље, у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији митрополити и владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помесних Српских Цркава, и васпостављању укинуте Православне Пећке Патријаршије. Дакле, без изузетка, сви Митрополити Цетињски и сви Срби Црногорци, од 1766. до 1918. су горели жарком жељом за обновом Светосавске Цркве Српске тј. Пећке Патријаршије, као и за духовним и државним јединством две српске државе, Србије и Црне Горе. Све ово се после Првог Светског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом целог свештенства и верног српског православног народа и Србије и Црне Горе. Тај светосавски и светопетровски дух духовног јединства Србије и Црне Горе, дух јединства Пећких Патријараха и Митрополита Цетињских, непрекинуто живи и данас, и у Београду и на Цетињу. И не само ту, већ живи у васцелом светосавском роду српскоме. Он ће, верујемо, и у будућности красити ону истинску светосавску Србију, верну аманетима св. Саве Немањића, и ону истинску светопетровску Црну Гору, верну аманетима св. Петра Цетињског и његовог братанића Петра Другог Петровића Његоша. Амин. Боже дај. Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) Литература: (1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20 (2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21 (3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95 (4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149 (5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25 (6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха. (7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27 (8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html (9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42 (10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42 (11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html (12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html (13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918. (14) Исто … (15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86 (16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87
  20. 1 point
    На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. 1 point
    У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  22. 1 point
    У празничној бесједи, којом се обратио сабранима на Светом богослужењу, отац Михаило се осврнуо на јучерашњи торжествени Тројичиндански сабор за одбрану вјере у Подгорици којем је присуствовао са Владиком Рашко-призренским Теодосијем, игуманима више косметских манастира и вјерницима који су дошли са Косова да подрже једновјерну браћу у Црној Гори. Звучни запис беседе „Видјели смо јуче да су ријечи Преподобног Аве Јустина, изговорене у духовданској бесједи 1965. године актуелне и данас, 54 године касније. То смо осјетили јуче ми који смо били у Подгорици. Осјетили смо велики благослов и велики дар Божји, видјевши онолики број народа окупљен око храма Христовог Васкрсења и Митрополита Амфилохија. Видјели смо епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјерни народ сабране у великој љубави и благодати Божјој Тројичног сабора, како га је назвао Митрополит Амфилохије. Велика се радост осјећала међу свима нама, јер сви смо браћа и сестре када се окупимо око Оца и око људи који више живе духовно него материјално, који су више на небу него на земљи. Осјетили смо сву ту благодат која је невидљива, али ипак нама који истински вјерујемо видљива кроз људе, кроз дјецу, кроз једнодушност која је осјетила у јучерашњем сабрању у Подгорици. Иако је била велика врућина људи су мирно стајали на сунцу и благодаћу Божјом сви су се живи и здрави вратили својим домовима јер су благодат Божија и Његова љубав јачи од свих овоземаљских искушења“-рекао је отац Михаило Игуман манастира Свети Архангели у Призрену. На извјештају благодаримо сестри Оливери Радић новинару из Ораховца која је јуче такође присуствовала Тројичинданском сабору у Подгорици, и овом приликом, за трпезом љубави, предивном пјесмом „Ораховцу башто рајска“ поздравила нашег Митрополита Амфилохија, епископе, свештенство, монаштво и вјернике сабране за трпезом у крипти подгоричког Саборног храма. Пренијевши поздраве вјерника из Ораховца, Оливера је изразила своју радост што присуствује овом торжественом сабрању. „Радујем се што и ми мали Срби из Метохије можемо на овај начин да пружимо подршку браћи из Црне Горе да и они издрже у својој борби као што смо ми издржали и издржавамо и дан данас на Косову и Метохији“-рекла је Оливера Радић а затим отпјевала химну Ораховца која почиње ријечима: Тамо гдје најљепше сунце сија тамо гдје најслађе грожђе зри сваки ми камен грумен злата ту ми је драга капија свака. Извор: Радио Светигора
  23. 1 point
    У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница. После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и наханутом химнографијом, али и јединственим особеностима, од којих посебно место заузима Педесетничко вечерње. О наведеним особеностима овог пресветлог празника разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа
  24. 1 point
    -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  25. 1 point
    Директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске патријаршије изјавио да митрополит Емануил није знао да је на Литургији учествовао и свештеник непризнате тзв. "Црногорске цркве". У Кијеву, 26. Маја, у Михајловском Златоверхом манастиру, Литургију су служили митрополит новоосноване Православне цркве у Украјини, Епифаније, цариградски митрополит галски, Емануил и други епископи и свештеници. Међутим, како је портал „Савез православних новинара“ објавио, на реаговање Црногорско-приморске Митрополије Српске Православне Цркве, у богослужењу је учествовао и "архимандрит" непризнате лажне "црногорске православне цркве", Борис Бојовић. Његова фотографија се јасно види на званичном сајту Православне цркве у Украјини, иако тај сајт у свом извештају не помиње његово име. ПЦУ је 14. јуна на свом званичном сајту издала саопштење где каже да је имала контакте са представницима тзв. "Црногорске цркве" раније, али да након добијања Томоса о аутокефалији (од стране Цариграда) има контакт само са оним Црквама које признаје и Цариградска. Што значи да искључује признање тзв. "Црногорске цркве". Канцеларија Васељенске Патријаршије нам је дала свој званичан коментар на овај догађај рекавши да је ово „инцидент“ и да митрополит Емануил свакако није могао да зна ко је све присутан на Литургији јер је учествовало преко 100 клирика. Васељенска Патријаршија има канонско јединство са Српском Православном Црквом и само њој признаје јурисдицију на територији Црне Горе. Како је Николас Папахристу, директор Канцеларије за односе са јавношћу Васељенске Патријаршије, изјавио, „није могуће да од толиког броја епископа и свештеника, да се зна ко је ко“ и „Цариградска Патријаршија није крива што се десио такав пропуст“. За Поуке.орг Младен Алексић, теолог и новинар
  26. 1 point
    Претходних дана на интернет адреси «Савеза православних новинара» (СПЖ) су објављене информације и фотографије са «литургије» коју су у Кијеву 29. маја 2019. служили митрополити Васељенске патријаршије са представницима само од њих признате «Православне цркве Украјине», а које документују и саслуживање извјесног Бојана (Бориса) Бојовића, припадника самозване «ЦПЦ». Не дуго након тога, огласила се и «ПЦУ» званичним саопштењем објављеним на њиховој интернет адреси, а у коме се ограђују од учешћа «архимандрита Бориса, који сада припада од Васељенске патријаршије непризнатој јурисдикцији у Црној Гори». Између осталог у саопштењу се наводи: «Прије добијања Патријаршијског и Синодалног Томоса о аутокефалији, Црква у Украјини је била у општењу са онима који су кроз Православље жељели да опште са њом. По добијању Томоса, Православна Црква Украјине има и одржава црквено-канонско општење са Васељенском патријаршијом и само са Црквама са којима општи Васељенска патријаршија. Учешће горепоменуте особе у Литургији не значи да ће Православна Црква Украјине признати јурисдикцију којој он припада, нити да ПЦУ има црквено-канонско општење са овом јурисдикцијом. Ако је неко био повријеђен овим чином, онда вас увјеравамо да се то није догодило са намјером.» Божо Кнежевић Извор: https://www.pomisna.info/uk/vsi-novyny/ofitsijna-informatsiya-official-information/
  27. 1 point
    Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици: Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује. У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека. Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу. Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас. Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога. Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност. Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу. И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој. Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе. Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице. Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету. Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас. Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице. Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља. Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Извор: Радио Светигора
  28. 1 point
    П О Р У К А ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА АРХИЈЕРЕЈА, СВЕШТЕНСТВА, МОНАШТВА И ВЈЕРНОГ НАРОДА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ, ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ, ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ и ЕПАРХИЈЕ МИЛЕШЕВСКЕ У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, БОГА ЉУБАВИ! Ми, архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерници, чланови више од 600 Црквених општина и Црквених одбора и свих црквених установа у Црној Гори, по својој савјести и хришћанској одговорности пред Богом и историјом, дужни смо да свеукупној јавности, домаћој и иностраној, укажемо да Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 16. маја 2019.г. утврдила Влада Црне Горе, није ништа друго до акт који је првенствено уперен против Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске, које имају своју осмовјековну канонску јурисдикцију на простору на коме се данас налази Црна Гора. Предлог закона је припремљен једнострано, искључиво од представника Владе Црне Горе, коме није претходио истински, јавни, транспарентни и стални дијалог представника државне власти са представницима наше Цркве и других вјерских заједница. Прекршене су и бројне одредбе обавезујуће, прописане процедуре. Црква и вјерске заједнице су биле дискриминисане од почетка нетранспарентне и закулисне припреме веома лошег Нацрта до утврђивања још горег Предлога закона. И поред више захтјева, представницима наше Цркве није омогућено учешће у Радној групи за израду закона. До данас није познато ко су чланови Радне групе и да ли она уопште постоји. Ни у једној фази овог поступка нисмо имали право на учешће, што представља преседан своје врсте. Представници и најодговорнији носиоци државне власти у Црној Гори и не крију да је ово, заправо, закон против Српске Православне Цркве, Митрополије, епархија, митрополита, епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа од којих је више од 95% држављана Црне Горе. Закон, дакле, није у функцији цивилизованог и правно утемељеног регулисања права на слободу вјероисповијести и правног положаја Цркве и вјерских заједница већ искључиво против Цркве и елементарних права и слобода православних свештеника и вјерника које им припада и по Божјем и по људском праву. Право на слободу вјероисповијести или увјерења је, судећи по тим изјавама, само средство да се остварују идеолошки и политички циљеви. И то све да би се, са позиција јавне власти, кршио Устав Црне Горе и на бруталан и насилан начин, како је најављено са најважнијих државних адреса, стварала лажна црквена организација као ”државна вјерска заједница” у секуларној држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Више је него јасно да се Предлогом закона припрема отимање храмова и пљачка црквене имовине и то са злокобним и несагледивим последицама. Међутим, постоје и друга питања која дубоко вријеђају достојанство почев од тога да се Црква и вјерске заједнице на прикривен начин заправо приказују као криминалне организације. Ствар је доведена до апсурда, јер се Црква која је вјековима са својим народом и добротворима градила, чувала и обнављала Светиње служећи у њима Свете службе Божје, оптужује да је наводно ”незаконито стекла право својине над православним храмовима и црквеним земљиштем” из времена Краљевине Црне Горе. И умјесто да као и све друге државе у Европи, државна власт у Црној Гори изврши реституцију и обештећење за имовину која је од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице, одузела комунистичка власт, данас се припрема одузимање Светиња и пљачке црквене имовине од стране секуларне државне власти. Умјесто уважавања и остваривања сарадње ради општег добра и напретка заједнице, послије толиких вјекова постојања, државна власт настоји да укине раније стечене и признате статусе правних лица традиционалних цркава и вјерских заједница, тј. да изврши њихову ликвидацију у правном смислу, како би се оне поново оснивале и евидентирале. Постоје десетине других примјера који непобитно свједоче антивјерски карактер Предлога закона и најављују антицрквене активности државне власти. Истина, у Предлогу закона нема одредбе по којој се забрањује Хришћанство! Али, то се, сходно духу овог акта и циљевима које власт жели њиме да постигне, заправо подразумијева и само по себи намеће као забрана! Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори је до сада предузео бројне активности како би се надлежним органима и релевантним међународним субјектима аргументовано указало на све проблематичне и неодрживе одредбе Предлога закона, али и на озбиљне проблеме које би наведени закон произвео. Наша Црква не тражи никакве привилегије, нити било какве забране него само и једино поштовање права на слободу вјере и имовину свих, па и Православне Цркве и њених вјерника и то у сопственој држави коју су стварали и за коју су гинули њихови преци са црногорским митрополитима на челу. Предлог закона, у значајном броју његових одредби, представља сушту супротност свему што јесу слобода вјере, толеранција и дијалог у њиховом савременом и свевременом изразу, који воде ка нормативном регулисању правног положаја цркава и вјерских заједница. Право на слободу вјероисповијести у његовом индивидуалном и колективном аспекту мора бити свуда у истом обиму и изразу. Црна Гора, у том погледу, не може и не смије да представља изузетак. Црној Гори јесте потребан нови Закон у овој области, али закон који ће бити припремљен са пажњом, у атмосфери дијалога и уважавања, од представника Владе, Цркве, вјерских заједница, експерата и заинтересованих лица, а не супротно као што је било и 2015. и 2019. године. Нови закон мора да буде у функцији сваке вјере и свих вјера заједно, свакога вјерника појединачно и свих заједно, а не против једне вјере, Православне Цркве, њених епископа, свештеника, монаха, монахиња и вјерника – како је већ у јавности препознат Предлог закона. Неопходно је да онако како Бог заповиједа и како људски закони уређују, а то није у супротности једно са другим, отвори јавни и институционални дијалог Владе са црквама и вјерским заједницама како би се приступило припреми новог Предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница по мјери Божије и истинске људске правде, уз поштовање свих људи, вјера и различитости. Влада Црне Горе има обавезу да припреми Закон који ће обезбиједити равноправност и једнакост и који ће добровољно бити поштован и примјењиван од свих заједно и од свакога појединачно. Само на тај начин, Црна Гора може да буде сигурна да је кућа свих њених грађана, а посебно вјерника као најбројније популације црногорског друштва. У супротном и на начин на који је то предвиђено Предлогом закона продубљују се подјеле у ионако подијељеном црногорском друштву и без икакве потребе иницирају, подстичу и распирују братоубилаштво и сукоби на вјерској и етничкој основи. Ми смо дужни да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме, али смо дужни да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци. Нека Света и Живоначална Тројица, Бог Љубави, излије своју богату милост и поврати разум и спокој међу све вјернике и људе добре воље да, по ријечима Патријарха Павла, будемо и останемо људи. Из тих разлога, захтијевамо од Владе Црне Горе да из даље процедуре у разумном року повуче Предлог закона и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Уколико Влада то што скорије не учини ми ћемо још одлучније саборно иступити у одбрани својих Светиња и законских права. Данас се пред Саборним Храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли! АМИН! АМИН! АМИН! у Подгорици, уочи Тројичиндана 2019. АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ ЈОАНИКИЈЕ ЕПИСКОП МИЛЕШЕВСКИ АТАНАСИЈЕ ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИМИТРИЈЕ ЕПИСКОП ДИОКЛИЈСКИ МЕТОДИЈЕ ЕПИСКОП УМИРОВЉЕНИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АТАНАСИЈЕ са свим свештенством, монаштвом и вјерним народом Извор: Митрополија црногорско-приморска
  29. 1 point
    Данас смо у Храму Светог Саве у Краљеву имали још једну у низу свечаности које су отпочеле још крајем априла када су фрескописци осликали куполу и поткуполни простор, и када смо у новом руху нашег лепог дома прошли кроз Страсну седмицу и прославили Васкрс, а потом и храмовну славу на којој је Литургијом началствовао Патријарх Иринеј уз саслужење и присуство великог броја Архијереја који су се тих дана сабрали у Краљеву и у Жичи ради почетка заседања редовног заседања Светог Архијерејског Сабора ове године. И у оквиру данашње прославе, а славили смо имендан нашега Владике, било је веома свечано, јер је на Литургији којом је началствовао слављеник – Владика Јустин, саслуживало преко двадесет свештеника из свих делова Епархије (међу њима и три уважена архимандрита: игуман студенички о. Тихон, игуман вазнесенски о. Тимотеј и секретар кацеларије Епископа о. Сава), уз подршку шест ђакона. Свечаности су допринеле и већ уходане и пробране снаге у лику ипођакона Дејана, чтечева Бојана и Петра и појаца окупљених око господина Ивана Трајковића. Литургијску беседу након прочитаног јеванђелског одељка је произнео о. Тимотеј – игуман Манастира Вазнесење са овчарске стране српске Свете Горе. Он је Владики честитао празник подсетивши све нас да су двојица Јустина (Свети мученик Јустин философ и Преподобни Јустин ћелијски) које данас прослављамо, својим животима и учењем посведочили љубав Божију која жели да се сви спасемо и да попут Христа који је са својим Васкрслим Телом сео са десне стране Оца приликом Вазнесења и ми будемо вазнети у славу Царства Божијег. Још је рекао да нас је Бог створио само за ту славу, за рај, јер је Бог створио само Рај, а да ми у оквирима овога живота бирамо да ли ћемо у рај или ћемо сами стварати пакао за нас и за оне који нас окружују. Након Великог входа у чин свештеника је рукоположен ђакон Немања Тимотијевић који је службовао у Чачку. Ти моменти, када се Црква оним речима молитве присећа како благодат Божија исцељује и надомешта наше људске недостатке и када се, у лицу Епископа, молимо да Бог пошаље ту благодат и на овог служитеља Цркве су увек дирљиви и увек су подсећање на нашу сопствену одговорност пред Богом. Славски колач је прекадио игуман студенички о Тихон, након чега је бираним речима честитао Владики имендан рекавши да смо се овде сабрали и ради дружења али и ради тога да пред Богом на Литургији (јер Литургија је то) пројавимо нашу жељу за Вечним Животом, жељу која је спасоносна. После завршетка Литургије свима сабранима се обратио и о. Радоја, наш старешина, који је у име свих нас који припадамо светосавској заједници при овом Светосавском храму, честитао Владики имендан и позвао верни народ на послужење које је Епископ приредио за њих испред храма. Након Литургије Владика је у свом дому угостио госте, а међу њима је било и мноштво монаштва из манастирȃ наше Епархије. Извор: Епархија жичка
  30. 1 point
    Празник Светог Јустина литургијски и молитвено је прослављен у манастиру Ћелије где почивају његове свете мошти. Овогодишње обележавање празника је посебно јер се навршава 40 година од земаљске кончине светитеља, 125 година од његовог рођења, али и 800 година од аутокефалности СПЦ. Светом Архијерејском Литургијом у присуству неколико стотина верника је началствовао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Епископа: рашко-призренског Теодосија, шабачког Лаврентија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносајреског и јужноцентрално-америчког Кирила, осечко-пољског и барањског Херувима и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија и домаћина Епископа ваљевског Милутина. У празничној беседи након читања Светог јеванђеља, верницима се обратио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије који је указао на значај и славу Светог Јустина који је веру црпео из страдања сопственог народа. Високопреосвећени је посебно емотивно говорио о Авиној везаности за Свету Гору, као и о његовој верности и доследности Косовском завету без кога нема будућности, али ни спасења српског народа. „Личност Богочовека је мера свега“, подсетио је Митрополит на чувене Авине речи. Извор: Радио Источник
  31. 1 point
    Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у ексклузивној изјави за радио „Источник“ у петак 14. јуна, на празник Светог јустина, каже да се велика благодат осећа у манастиру Ћелије, највише због моштију и присуства светитеља. „Јустиново учење је признато у целом православљу, његове књиге се увелико штампају у Јелади и Русији. Као светосавско предање његова реч се шири по целој православној васељени“, каже Митрополит Амфилохије који још једном подвлачи да без Косовског завета нема српства. „Наше сестре мироиноснице (ћелијске монахиње) су бринуле о старцу Јустину и захваљујући њима је он постао неуништива грађевина која ће се даље градити док је света и века“, закључио је Митрополит Амфилохије.
  32. 1 point
    У суботу по вазнесењу, 8. јуна 2019. године на празник Светих апостола Карпа и Алфеја Свету архијерејску Литургију у манастиру Јасеновац служио је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован уз саслужење протојереја-ставрофора Луке Босанца и протођакона Милана Томашевића. Литургији су, у организацији Доброчинства, присуствовали и поклоници из Београда. Након Литургије у манастирској порти сестринство манастира је приредило трпезу љубави. Извор: Епархија пакрачко-славонска
  33. 1 point
    Село Доњи Малован у Општини Купрес је најзападнија тачка митрополије Дабро-босанске на западним границама митрополије. Смјештено је тик изнад села Шујице и историјског Дувна (данас Томиславграда). Као и сва друга села Купрешке висоравни и Доњи Малован је у рату 1992-1995. године тешко пострадао, а сви становници, који нису побијени и поклани од припадника хрватског вијећа обране и оружаних снага Републике Хрватске, избјегли су и прогнани. Али, они нису заборавили свој Малован и свој Купрес, дјелимично су се вратили на своја огњишта и обновили порушени храм Светог велиомученика кнеза Лазара косовског. У недјељу светих отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна текуће 2019. године, у Доњи Малован је стигао Високреосвећени митрополит Господин Хризостом, митрополит дабробосански, и служио свету архијерејску литургију. Високопреосвећеном Господину Митрополиту салуживали су: протојереји-ставрофори Горан Живковић и Славиша Ђурића, јереји Марко Ђурић и Дражен Анџић и ђакон Будимир Гардовић. Извор: Митрополија дабробосанска
  34. 1 point
    Данас у суботу, 8. јуна 2019. године, обављен је пренос часних моштију свештеномученика Велимира (Мијатовића) у храм св. пророка Илије у Сокоцу. Претходно су у селу Закомо у опшини Рогатица свете мошти извађене из његовог другог гроба, опране и припремљене за пренос из Закома до Сокоца. У 14:15 часова свете мошти су стигле у Соколац гдје су их дочекали Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански са свештенством и благочестивим народом. Формирана је литија која је мошти допратила до храма св. пророка Илије. По уношењу часних моштију у храм св. пророка Илије служен је канон свештеномученику, а Високопреосвећени Господин митрополит је одржао пригодну бесједу и притом истакао: .....'' Данас нам се врати на најсвечанији начин наш отац Велимир. Врати нам се из мрака његовог гроба у Закому и дође у свјетлост овог светог храма да настави са мољењем овдје гдје су његово служење прекинули безбожни комунисти, који га 1945. године убише у селу Закомо код Рогатице. Врати се у свој Соколац гдје је рођен и гдје је одрастао и страху божијем се учио. ............ На нашем свештеномученику Велимиру Мијатовићу испуни се оно што је Спаситељ оставио као своју поруку апостолима и хришћанима рекавши 'ево иде вријеме и већ је настало када ће сваки који вас убије мислити да своме богу службу чини'! Безбожни комунисте су борећи се против Христа и Цркве његове, као и протв свој отаџбине, мислили да свом безбожништву службу чине. Они су управо комунизам претворили у религију атеизма. Тој религији приносили су жртве на начин да су убијали свештенике и вјернике Цркве Христове, патриоте отаџбине наше. .............. Осим што су га ставили на свакојаке муке и страдања они су на крају његовог страдања запалили његову часну свештеничку браду......И ко може исказати сва његова страдања у скровитом Закому? Али, Бог који све зна и све види није допустио да он и његово страдање остане непознато нама и Цркви божијој. Црква га је прибројила сабору светих божијих угодника који непрестано приносе за нас молбе и мољења. ....... А погледајте још више колико је велики Бог наш. Након толико година ево овдје пред нама и међу нама је његов унук исто тако Велимир - др Велимир Мијатовић који је са својом мајком и супругом допутовао из Амстердама у Холандији како би био присутан и активни учесник овог историјског догађаја. Управо су нас др Мијатовић и његова породица подстакли да чим прије пронађемо часне мошти његовог ђеда и да их ево данас пренесемо у овај храм и поклонимо им се. .....Желимо пред свима вама, браћо и сестре, да се др Велимиру и његовој мајци, односно снахи нашег свештеномученика, захвалимо на свему што су учинили да је данас свештеномученик Велимир међу нама и са нама на начин на који је он данас постао други наш небески заштитиник и молитвеник пред престолом Господњим..............'' Извор: Митрополија дабробосанска
  35. 1 point
    Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је предсудну улогу за добијање самосталности Српске Православне Цркве. Напустивши управу облашћу Хум, око 1191. године, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Пошто су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199.), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја Преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217. године, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, као и превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа. Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивањe културног и духовног живота Срба. Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, средишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. Номоканоном Светог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти. Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева. Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар. Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске Православне Цркве у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  36. 1 point
    Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије. Извор: Радио Источник
  37. 1 point
    Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”
  38. 1 point
    Циљ наше педесет девете емисије "Светотајинско богословље" је покушај сагледавања различитих аспеката истог догађаја који се дешава у Анафори, без обзира на њену структуру. Иако видно неистакнут моменат који би указивао на Вазнесење (асцендентна епиклеза), у Византијским Литургијама се истицањем десцендентне епиклезе не оставља простор за рашчлањавање догађаја из икономије спасења, јер је сада Христос исти и Васкрсли, и који се вазнео на Небо, и којим се верни причешћују. Јасним истицањем да се претварање светих Дарова врши силом и дејством Светога Духа истовремено се означава и Васкрсење и Вазнесење и Педесетница. Овом емисијом започињемо тумачење централног дела Свете Литургије - Анафоре, о којој ћемо говорити и нашој следећој емисији. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - пети део (четрдесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – припрема и молитве узимања времена (четрдесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – вино као евхаристијски принос (четрдесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - први део (четрдесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - други део (четрдесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Проскомидија - трећи део (четрдесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије – Почетни возглас „Благословено Царство…ˮ (четрдесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - први део (четрдесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Велика јектенија као усрдно мољење литургијског сабрања - други део (четрдесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Антифони (педесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Целив љубави и Символ вере (педесет осма емисија) АУДИО
  39. 1 point
  40. 1 point
    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, члан делегације СПЦ која је, на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејем од 31. маја до 8. јуна боравила у посети Антиохијској патријаршији, говорио је о овој посјети за емитере СПЦ – Радио Златоусти Епархије шумадијске, Радио Светигору Митрополије црногорско-приморске и Радио Слово љубве АЕМ. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је свака сила довремена а Божија свевремена и да је примјер тога Сирија гдје гоњење Цркве Христове траје од 7. вијека, али гдје се до дан-данас одржава тај огањ праве Божије тврде вјере чије је свједочанство и овај народ Божији. Митрополит Амфилохије је благословио све слушаоце и позвао да и они слиједе њихов пут и посјете Свету земљу сиријску. „Сусрет са Сиријом, Дамаском, Патријархом Јованом и другим епископима, посебно са народом, је изузетан и риједак. То је тако узвишено и величанствено да се просто човјеку учини да је нереално“, пренио је своје утиске Високопреосвећени владика Амфилохије подсјећајући да је овај народ древни, прадревни још из апостолских времена и да је то Црква коју су основали апостоли Петар и Павле, Варнава, најстарији хришћански просветитељи и учитељи. Говорећи да је чудесно како је тај народ сачувао своју вјеру и радост што су хришћани, Митрополит је нагласио да је био на разним мјестима по свијету, посјећивао све помјесне и западне Цркве, али да није доживио оно што је доживио у Сирији, почевши од града Дамаска ходећи улицом којом је ходио апостол Павле, која се зове Права улица, и којом је ходио и Свети Сава када је посјетио Дамаск 1235. године приликом посљедњег свог путовање у Свету земљу: „Овдје је добио од Јована Дамаскина, који је такође из Дамаска, икону Богородицу Тројеручицу која је постала највећа светиња нашег народа. Посјетио је и тај древни храм гдје се чува глава Светог Јована Крститеља, а који је, насиљем, касније постао џамија.“ Појаснио је да је глава Светог Јована сачувана јер, како каже предање, кад су хтјели да је униште из ње је потекла крв. Данас се чува у малој капели усред те џамије која је сачувала и обрисе древне хришћанске цркве, тробродне базилике „Један од минарета је посвећен Христу и постоји овдашње предање, које је из Курана, да ће Христос судити свијету и да ће Он, кад буде Други долазак Његов, доћи управо ту и одатле судити читавом свијету. То су тако велика древна, прадревна предања, да просто вриједи доћи. И било би добро да убудуће и наш народ, поготово наше монаштво, покренемо да долазе, и ови који ме чују, нек ми вјерују, да овако нешто нигдје неће доживјети.“ Преносећи атмосферу и радост сабрања у свим сиријским светињама, владика је казао да је обичај послије службе и поздрава у цркви од стране надлежног архијереји, да у салону, не само свештенство и монаштво, него сав народ који је долазио у великом броју, дође и узме благослов и од нашег Патријарха. Разговор са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, приликом посјете Манастиру Свете Текле у Малули 3. јуна, водио је протођакон др Дамјан Божић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  41. 1 point
    И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25). Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти. Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло. Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи. Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа. Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима. У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости. Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12). Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин. Извор: Православие.ру
  42. 1 point
    Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.
  43. 1 point
    У суботу и недељу 9. и 10. јуна 2019. у Бјелску Подласком у североисточној Пољској, уз учешће неколико архијереја, међу којима и Његовог Блаженства митрополита Саве, свечано је прослављен празник чудотворне иконе Пресвете Богородице Бјелске. Свечаност је почела у најстаријој цркви у граду - Рођењу Пресвете Богородице - уочи празника, свечаним бденијем које су служили архиепископ бјелски Григорије и епископ сјемјаницки Варсонуфије и свештенство Бјелског намесништва, извештава прес служба Пољске Православне Цркве. Бјелска икона се трајно чува у цркви Рођења Пресвете Богородице, испред које се једном недељно служе акатист и молебен. Свечност је настављена у недељу, а свечана Литургија је служена у свим парохијама Бјелске епархије. Верници су се затим долазили у цркву Рођења Пресвете Богородице како би целивали свету икону. Окупљени верници су затим кренули у литију градскима улицама, носећи икону у дубокој побожности према цркви Покрова ПресветеБогородице, где су ове године одржане главне свечаности. Свештенство које је носило икону и поклонике дочекао је на улазуу порту цркве митрополит Сава, и овде су сви певали химне Богородици. "Мајка Божја је данас ходала улицама овог града у својој икони, да погледа у срце сваког од вас ... да саслуша људе како говоре о својим радостима и проблемима", проповедао је пољски предстојатељ. “Окупили смо се у овом граду да захвалимо Тројичном Богу и Пресветој Богородици што је она с нама, што њен омофорј окружује град и његове становнике. Благодарни смо јој на томе!“ Митрополит Сава је тада одслужио Божанску литургију са архиепископима Григоријем, хајновским Павлем и супрасалским Андрејем и епископом Варсонуфијем, заједно са свештеницима који су дошли на празник. Проповедао је архиепископ Андреј. После Литургије митрополит Сава се поново обратио верницима, нагласивши да је Света Евхаристија најважнија ствар на свету. "Живећи у савременом свету, испуњени снагом Евхаристије," рекао је, "морамо вршити позитиван утицај на свет око нас и увек сведочити своју веру. И наша вера треба да донесе очекиване плодове, снажећи наше Православље, које има свој извор у Гробу Васкрслог Христа.“ Бјелска икона је одигитријског типа, изображена у грузијско-јерусалимском стилу. Позната је по многим чудесним исцељењима и другим услишаним молитвама. Икону је граду поклонила пре 500 година кнегиња Јелена, супруга краља Александра Јагјелона. Прослављање иконе, које се сваке године савршава сваке друге недеље у јуну, започело је 2007. године. Свечане литије са Бјелском иконом одржавају се у граду почев од 2016. године, преноси пољски Радио Бјалисток. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  44. 1 point
    Папа Фрањо је решен да посети Ирак следеће године. Он је то нагласио у понедељак 10. јуна 2019. у Ватикану у сусрету са учесницима пленарне скупштине католичких хуманитарних агенција за Источне цркве. Што се тиче Ирака,њега је стално пратило уверењем да овој земљи треба мирно учешће свих - укључујући и верске заједнице - у изградњи општег добра и да се не враћају у тензије изазване сукобима регионалних сила. Са дубоком тугом, присетио се драме Сирије и „тамних облака" над неким нестабилним деловима земље, где је ризик од још веће хуманитарне кризе. Постоји гласан крик људи којима недостају храна и лекови, вапај сирочади, рањених и удовица. Чак и ако људи не желе да чују тај вапај, Бог то чује. То да земље говоре о миру и истовремено продају оружје да се воде ратови "лицемерје" је и изазива "гнев Божји", нагласаио је Папа. Извор: Катпрес (с немачког Инфо служба)
  45. 1 point
    Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље
  46. 1 point
    Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, и ове године, у Хотелу „Дивчибаре“ са великом радошћу сусрео се са директорима и основних и средњих школа са подручја Епархије ваљевске у понедељак 10. јуна, у знак благодарја на одличној сарадњи. Састанку је присуствовао и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, који је присутне упознао о томе како се настава веронауке организује на Петом континенту. Песма Српског хора „Свети Серафим Саровски“ из Зрењанина дала је посебну лепоту овом сабрању. Дружење директора школа и архијереја Епархије ваљевске постало је традиција, јер му се сви радо одазивају, сматрајући га пријатним и вишеструко корисним. Овде се чују лепе речи, размењују искуства и идеје, како би живот веронауке у школама и образовање нових нараштаја били што квалитетнији. Одзив ученика за верску наставу у Ваљевској епархији (преко 80 одсто) највећи је међу епархијама Српске Православне Цркве. „Дивно је када се састанемо и чујемо једни друге“, рекао је Владика Милутин у изјави за радио „Источник“. Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан ове године први пут је присуствовао састанку Епископа Милутина са директорима школа. „Сарадња која овде постоји је изванредна, јер сви смо на истом задатку – да образујемо и васпитавамо децу која ће оплеменити човечанство“, рекао је он приликом обраћања присутнима. Извор: Радио Источник
  47. 1 point
    Свештенство Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву служило је Свету Литургију у недељу 9. јуна. Беседио је ђакон Јован Новитовић, саслужитељ у поменутом Храму и вероучитељ у Основној школи „Нада Пурић“ у Ваљеву. Ђакон је указао на то да је Христос имао много присталица, али и огроман број противника, од којих су га неки распели на Крст. „Међу присталицама су неуки рибари, грешни цариници, жене Мироноснице и сви они који јавно и гласно исповедају Христа као свог заштитника и учитеља“, рекао је ђакон Јован који је подсетио да и данас има много оних који су против Христа. „Данас се сећамо 318 Отаца који су у време цара Константина у Никеји који су у борби против Аријеве јересе себе уградили у вечност“, рекао је ђакон Јован. Извор: Радио Источник
  48. 1 point
    Са благословом Његовог преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, у част 40. годишњице од престављења и 125. годишњице од рођења преподобног Оца Јустина Ћелијског, а у оквиру обележавања 800. година аутокефалности Српске православне цркве, манастир Ћелије ће низом молитвених свечаности обележити ове значајне годишњице и јубилеје. Бденије уочи празника Светог Јустина служиће се у четвртак 13. јуна са почетком у 17:30 часова у манастиру Ћелије. Истог дана, увече у 20 часова почиње свечана академија у Великој сали Центра за културу Ваљеву. У програму академије учествују Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије, академик Матија Бећковић и бројни уметници, студенти Православног богословског факултета, Неда Николић која свира фрулу, КУД „Ђердан“, док је водитељ јереј Игор Илић. Мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије, каже да ће се током академије читати текстови Aве Јустина. Централно сабрање је у петак 14. јуна на Светој архијерејској литургији која у манастиру почиње у 9 сати. Надлежни Епископ ваљевски г. Милутин је позвао седам епископа који су радо прихватили позив: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ шабачки Лаврентије, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ пакрачко-славонски Јован, Епископ аустралијско-новозеландски Силуан, Епископ буеносаирески-јужноцентралноамерички Кирило и Епископ осечко-пољски Херувим. Сестринство манастира Ћелије на челу са игуманијом мати Гликеријом позива верни народ на славска сабрања поводом празновања Светог Јустина – великог светила Цркве Христове. Извор: Радио Источник
  49. 1 point
    У једном од својих интервјуа Патријарх цариградски Вартоломеј изјавио је да je његов упад у Украјину који противречи црквеним уредбама имао за последицу „васпостављање каноничности“ вишемилионског украјинског народа, а такође је изразио мишљење да присуство у овој земљи Украјинске Православне Цркве која се налази у канонском јединству с Московском патријаршијом наводно наноси штету интересима украјинске нације. На ове изјаве у програму интернет-канала „Першиј Козацкиј“ одговорио је заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске Православне Цркве Николај Данилевич: — Желео бих да поделим с вама неколико мисли у вези с овом изјавом патријарха Вартоломеја. Чини ми се да је ова изјава превише политичка. Логика изјаве је управо политичка и то је логика власти која одлази, а која ју је и изнедрила. Јасно је да се то није десило случајно: постоји сукоб између Украјине и Русије. Међутим, чини ми се да су се проблеми с Цариградском патријаршијом код нас појавили у време кад је ова патријаршија због нечега прихватила логику наших расколника, такозване „Кијевске патријаршије“, као и логику политичке власти у одласку. И чињеница да су држављани наше земље, не само верници, у тако огромном броју (преко 73 процента) гласали за новог председника сведочи да људи не прихватају ову идеологију. Они нису толико били за новог председника Зеленског колико су против претходног шефа државе и ове идеологије. Јасно је да се не дешава да има сто посто „за“ или „против“. Али сам народ сведочи да се не слаже с оваквим тумачењем историје и с оваквим приступом. Логика црквеног јерарха треба да буде другачија. У историји Цариградске патријаршије је такође било случајева кад је њено присуство у украјинској земљи било непожељно. Сетимо се Брестске уније која је закључена 1596. године. После ње у Украјину није био дозвољен приступ представницима Цариградске патријаршије, јер су их пољско-литванске власти сматрали турским шпијунима. Међутим, црквена Украјина се налазила у саставу Цариградске патријаршије. Знамо и даљу историју, знамо како је 1600-их година католичка власт вршила притисак на православце. Практично, западна Украјина до Дњепра, као и Украјина с десне стране обале, била је унијатска. И ко зна да ли бисмо ми данас били православци да се Украјина није поново сјединила с Русијом 1654. године, и да затим 1686. године није прешла у јурисдикцију Московске патријаршије. Мислим да је Украјина захваљујући овим чињеницама остала православна. Свака ситуација, сваки догађај у историји има своју улогу. И Господ ове или оне околности користи како би сачувао Своју Цркву. Чини ми се да је јединство с Московском патријаршијом одиграло позитивну улогу за нашу Цркву. Јасно је да све догађаје можемо оцењивати тек кад се десе. Навешћу још један пример: Пољска, 1924. година. Цариградска патријаршија је дала аутокефалију Пољској Цркви, али је пољска држава започела прогоне Пољске Православне Цркве, и у периоду од 1924. године до 1939. године срушено је 156 храмова заједно с величанственом црквом Светог Александра Невског у Варшави. И Цариградска патријаршија која је себе називала Црквом-Мајком, ништа није учинила у вези с догађајима који су се дешавали у ово време. Рећи ћу још нешто: разговарали смо о томе с представницима Цариграда кад смо били тамо. Одговорили су нам: „Па, такво је било време.“ Јесте, време је било такво. И сад је одређено време и мислим да не можемо говорити о томе да присуство ове или оне патријаршије у овој или оној земљи наноси или не наноси штету – Господ управља историјом. Господ даје да се известан део земље налази у оквирима ове или оне Цркве; касније она може постати аутокефална, а после може изгубити аутокефалност. То су питања промисли Божије. И ми као људи Цркве не треба да се руководимо аргументацијом политичких власти које долазе и одлазе, већ интересима Цркве. Зато код нас треба да преовладавају интереси Цркве и црквена логика, црквена аргументација. Патријарх Вартоломеј је такође рекао да је својим поступцима наводно васпоставио јединство православаца у Украјини. Изјавио је да је вратио каноничности цео украјински народ. То је у ствари неистина, пошто се огромна већина налазила и налази у канонској Цркви и никуд из ње није одлазила. Овде, у Украјини, ситуација је потпуно другачија од тога како је неки представљају патријарху Вартоломеју и од онога што он декларише спољашњем свету. Видимо колико се проблема сад појавило у Украјини управо због присуства Цариградске патријаршије. Док се она није мешала мирно смо живели. Мешање Цариграда нанело је штету управо Православљу, нанело је штету Цркви, зато што људе истерују из храмова. Хвала Богу, чини нам се да се овај процес завршава. Нажалост, Цариград је изазвао више проблема него што је решио. То се односи и на најновије догађаје – хиротонију архимандрита грчког порекла (за „епископа“ ПЦУ – прим.) у којој су учествовала двојица јерарха Цариградске патријаршије, Митрополит галски Емануил и Митрополит адрианопољски Амфилохије. Знам да су неке Помесне Цркве због овога већ упутиле протест Цариграду, зато што се поставља питање: да ли касније могу да служе с овим јерарсима? Јер, по 10. и 45. апостолском правилу и др., онај ко је служио с расколницима сам се лишава чина. То је канонско питање. Дакле, видимо да се због интервенције Цариграда појављује више проблема него решења. Волео бих да политичка логика и политичка аргументација немају места у црквеном животу. То штети Цркви, јер се политика стално мења. Треба да гледамо вернике, а не да седимо у својим кабинетима и да радимо на томе да се гомилају папири. Нажалост, архијереји Цариградске патријаршије, нарочито они који се налазе у Турској, у ствари немају паству. То су „кабинетски“ митрополити: они носе титуле, али немају паству. Зато не осећају Цркву, и одлуке које доносе и изјаве које дају, не одговарају црквеној стварности. Зашто друге Цркве не дају сличне изјаве? Зато што имају стварну паству – многобројнију или малобројнију, они су пастири, а не просто политичари у расама. Због тога бих пожелео да сви ми, укључујући и представнике Цариградске патријаршије, дајући овакве изјаве, размишљамо о људима, да размишљамо о стварној Цркви, а не о политичарима. Да размишљамо о томе како да вратимо из раскола оне који се у њему налазе црквеним, а не политичким путем. Извор: Православие.ру
  50. 1 point
    Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће додатно учврстити бочне стране што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина после пожара и изразито ослабљених унутрашњих канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припрему њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, али и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења цркве Светог Саве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави за коначну реализацију структурне стабилизације катедрале. Одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог тренутка. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...