Jump to content

Најбољи чланови

  1. Поуке.орг - инфо

    Поуке.орг - инфо

    АДМИНИСТРАТОР


    • Points

      125

    • Број садржаја

      27485


  2. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

    САЈТ АДМИНИСТРАТОР


    • Points

      5

    • Број садржаја

      4458


  3. JESSY

    JESSY

    ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР


    • Points

      2

    • Број садржаја

      48136


  4. Иван Ц.

    Иван Ц.

    САЈТ АДМИНИСТРАТОР


    • Points

      1

    • Број садржаја

      784


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 12/25/21 in Странице

  1. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14) Драга наша децо духовна, Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан. Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове. Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима. То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу. И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид. Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10). Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у речима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Победник! Отклонимо сенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вером у Бога прославимо рођење Богочовека, чије нас новозаветно име Емануил крепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14). У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увек бити. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту вашега живљења. Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: „Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума…” Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим лекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу! Молимо се и за болне да што пре оздраве и да зараза која је напала свет прође! Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто поверење у Бога, истинског Лекара душа и тела наших, као и да нас осећај страха, подстакнут препоручиваном „социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном... За нас православне хришћане трајно важи поука: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свога”. Она је скована вековним испитивањем наше боголике природе, увек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом. Црква стога позива да се за време трајања пандемије сви придржавају разумних мера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највреднијег Божјег дара данога човеку. Имајући на уму позив Апостола Павла: „Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе. Суочавајући се тако са глобалном претњом од вируса корона, најпре схватимо да је човек створен да у овоме свету делује као једини прави чинилац стабилности и опстанка. У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус. Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у целини човек ремети величанствени склад свега што је Бог створио. У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема. Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човеку да се врати заповестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, неговати и чувати као највреднији дар Божји. Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцељења од нашег деловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцељења нашег односа са Богом, творевином и људима. Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у светлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног песника Јована Дамаскина: „Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!” Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ! Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као целом саборном црквеном телу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години. Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2021. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Инфо-служба СПЦ
    4 points
  2. Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога
    3 points
  3. Разговор је објављен на страници interaffairs.ru на сам дан празника Рождества Христовог, чиме је учињена велика част нашој Цркви 1. Ваша Светости! Ове године сте обележили 60. рођендан, а претхдоно сте изабрани за Патријарха српског. Дозволите да Вам честитам како јубилеј, тако и устоличење. За мене је изузетна привилегија могућност да општим са читаоцима вашег утицајног и реномираног часописа. Веома сам захвалан на томе. Ову прилику морам да искористим да вашу публику крупним словима подсетим на вековне везе Српске Цркве, a Црква није друго него сав крштени народ Божји, са Русијом. Нећу говорити ни о средњовековљу, ни о добу грофа Саве Владиславића Рагузина, чак ни о читавом двадесетом столећу који је обележен страдањем, али и снажењем и продубљивањем братских односа доласком избеглих Руса у Србију и у друге наше области јер су, ево, за последње две и по деценије трећег миленијума, те везе још више оснажиле на економском и политичком, а наравно на духовном пољу постале чвршће, рекао бих, него икада пре. Таквом изузетном квалитету међусобних веза су допринеле и личности које као амбасадори представљају Руску Федерацију у Србији. Мада различити по темпераменту, спољашњим особинама, они су људским квалитетима, по пријатељству, штавише братству које препознају не само политичари, него рекао бих сваки човек у Србији, постали и остали символи сарадње између два народа. Данас са задовољством размењујем мишљења са амбасадором Боцан Харченком, чија смиреност, готово монашка, даје сигурност и чврстину ставовима и анализама које износи. Морам да се молитвено сетим блаженопочившег амбасадора Виталија Чуркина, који је због одбране интереса нашег народа, али и заступања правде и међународног права, остао овде упамћен као својеврсни димпломатски витез, јунак. Бог да му душу прости. Наравно да је ове деценије светске, међународне политике и дипломатије, обележила личност министра Лаврова. Српски народ је, на жалост или на срећу, на послетку Бог зна, сувише често у фокусу те политике и дипломатског надметања. Стога увек са надом очекујемо речи Његове Екселенције Лаврова у неком светском форуму или престоници. Захваљујем вам на честиткама. Захвалан сам, превасходно, Господу на свему што ми је даривао у животу. Моја лична максима могу бити речи светог апостола Павла: Шта имаш што ниси примио, и ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1Кор 4, 7). Можда се мудрост живота достиже онда када човек доживи духовну тачку у којој схвати да је све дар Божји, а његово биће и све што чини уздарје на тај дар. Јубилеји, пак, служе да човек са извесне дистанце погледа свој живот и да види колико је послужио другима, увек имајући у виду да је Господ дошао у овај свет да служи, а не да му људи служе, и да да живот свој у откуп за многе. 2. Почетком године, говорећи о Косову и Метохији, нагласили сте, цитирајући блаженопочившег Патријарха Иринеја, да „највећа брига и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим“. Повремено чујемо о нападима и пљачкама православних храмова. У чему видите највећи проблем: је ли то обичан криминал или израз мржње националистичких или радикалних снага, неделовање власти или недостатак напора на очувању права и јавног реда? Још од краја осамдесетих година прошлог века наметнуо се утисак да је албански живаљ дисциплинован и хомогенизован у остварењу политичких циљева. Могуће је да је то природан резултат родовског уређења. Ипак, много тачније је рећи да су напади о којима говорите резултати свих фактора које сте навели, а и једног који нисте, а то је инострани, који могуће не подстиче и не иснпирише нападе, али од јула 1999. године, кад затреба веже себи мараму преко очију. За нас је ипак, од свега најважније да су Косово и Метохија наш духовни Јерусалим. Јевреји су током миленијумских егзодуса у дијаспори говорили: „Догодине у Јерусалиму.“ Српска омладина се поздравља са „догодине у Призрену“ манифестујући да чува свест да је Призрен царски град, престони град, Душанов град, да зна да се, на пример, вредност храма посвећеног Богородици Љевишки, названој по средњовековном топониму, не може измерити никаквим земаљским благом. При томе, они не позивају на сукоб или на било какву агресију. Наш пут, пут наше државе, нашег народа и Цркве је пут дијалога, мирољубиве коегзистенције, уважавања сваког људског бића, свих позитивних људских уверења. Али то не значи никакав релативизам од стране Цркве по овом питању. Црква, али и патријарх лично, настоји да непосредно и систематски, на различите начине по питању Косова и Метохије као заветне српске земље, утиче на дух времена, на биће народа, на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, како би начин размишљања младих нараштаја изражен у максими „догодине у Призрену“ био трајна парадигма. Руској држави која се не либи и да уложи вето у Савету безбедности, Руској Православној Цркви, другим помесним Правосланим Црквама, и у грчком и у словенском свету, као и папи Фрањи бескрајно смо захвални на подршци у борби за правду и мир, за Косово и Метохију. Није ме напустила нада да ће и у западном свету бити више личности, уметника, интелектуалаца, као што је Хандке или некада археолог и историчар Габријел Мије, који је косовско-метохијске фреске означио најлепшим творевинама средњовековне Европе и поручио: „Срби, не бојте се, ви и ваше фреске сте потребни свету и његовој историји!“ 3. Какви су услови за организовање духовног и богослужбеног живота на Косову и Метохији? Намећу се одређене паралеле између духовног живота на Косову и Метохији и духовног живота у Европи, прецизније на њеном западу. У јужној српској покрајини велики је број руинираних, девастираних, обесвећених, порушених, стога и празних храмова у којима је вековима служена Литургија. У Европи је, такође, велики број, празних храмова, са том разликом што нису порушени, нити обесвећени од оних који Христа и Цркву Његову не желе. Храмови у којима је вековима служена Литургија претворени су у ресторане, тржне центре, различите туристичке атракције, дискотеке и слична места масовне забаве. Могуће је да отуда и потиче неосетљивост према уништавању цркава у овом делу Европе и страдању хришћана. Молим читаоце да ми опросте уколико препознају горчину и јеткост у мојим речима, јер ме је 1985. године, у манастиру Мушутиште рукоположио владика Павле, потоњи патријарх српски. Тај манастир је из 14. века и, претпостављате већ, становници тог краја су га 1999. године, порушили до темеља, уосталом као и парохијску цркву у селу, исто из 14. века, док су све српске куће у том селу спалили. Протерани Срби из Мушутишта, сваке године на Педесетницу, јер је храм био посвећен Светој Тројици, долазе, уколико их не спрече, на рушевине манастира мог посвећења, где се служи света Литургија. И то је слика духовног живота на Косову и Метохији. Значи, тамо где је храм порушен или спаљен, уколико месне власти не спрече, служи се једном годишње, на дан светитеља коме је храм посвећен. Тада се ту окупи и народ. У северном делу покрајине, где је српски православни народ остао у апсолутној већини, може се рећи да се црквени живот одвија нормално, уобичајено, као и другим деловима Србије, у Српској Републици, Црној Гори и тд. У тзв. српским енклавама, заправо правим гетоима, где су Албанци у већини, рекао бих највећој срамоти на лицу Европе у 21. столећу, духовни живот такође постоји. И тамо свака енклава, сваки гето има свештеника или свештеномонаха који служи редовно у храму. Може се рећи: богослужења се одржавају редовно, уобичајено, али то „уобичајено“, треба схватити веома, веома условно, јер се и свакодневни живот одвија само унутар тих енклава, понегде у једној или две улице, из које је веома ризично изаћи, поготово женама и деци. Када се узму у обзир сви ти варијетети, затим епидемијa вироусом ковид-19, која није заобишла ни јужну српску покрајину, мора се рећи да је духовни живот врло добро организован, а да је за ово заслужан Епископ рашко-призренски Теодосије са монаштвом, свештенством и верним народом. 4. Ове године навршава 80 година од почетка геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, где су стотине хиљада Срба окрутно убијени у концентрационим логорима. Како Српска Православна Црква обележава тај датум? У центру свих годишњица које Црква обележава, увек је света Литургија. Тако ће, свакако бити и овог пролећа, када се навршава годишњица почетка ужасног и небивалог страдња, геноцида који је извршен над српским православим народом, над нашом браћом Циганима и над нашом браћом Јеврејима на подручју марионетске нацистичке творевине којој су дали име „Независна Држава Хрватска“. Литургију ћемо, ако Бог да, тим поводом служити у Јасеновцу, који је највеће стратиште, али и на другим местима. И света Литурија коју ћемо саборно служити током редовног пролећног заседања Светог Архијерјеског Сабора биће у знаку мучеништва свих страдалих у том вероватно најсуровијем и најсвирепијем, а у исто време планском и систематском затирању једног етноса у савременој историји. Циљ сабирања у Јасеновцу и на другим местима масовних егзекуција невиних јесте да молитвом, служењем Литургије, сви стекнемо благодат Духа Светога, да преображавамо себе, јер без Литургије, без молитвеног погружавања у тајну крста Христовог, у тајну мучеништва и тајну васкрсења, савремени човек се може начас претворити у немилосрдног осветника. То би значило само нови круг несреће којој не би било конца. Молитвом преображени православни човек никада није и никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Отуда се многи који не познају дух и етос православља чуде како православни човек може да прашта. Православни хришћанин ће увек градити мир, пријатељство, а не освету. Сваки хришћанин мора све своје дарове да користи ради мира и разумевања међу људима. Српска Православна Црква ће наставити да подстиче и афирмише историчаре и друге научнике да раде на утврђивању историјске истине, ради разобличавања ревизионизма који и овде на Балкану, али и широм Европе, има једноставан циљ: аболирање нацистичких и фашистичких злочинаца, а тада не би требало искључити могућност да се поново покрене та спирала зла. Подвлачим да ни историјско продубљивање знања, ни имплементација тог знања у школама и на факултетима не треба и не сме да служи злопамћењу, већ да буде опомена свима да се такво зло, какво су доживели Срби, Јевреји и Цигани у Другом светском рату, предупреди и да се никада и нигде не понови. 5. Верујем да ћете се сложити да амандмани који су донети у Парламенту Црне Горе на Закон о слободи вероисповести представљају позитиван корак: неће бити национализације храмова, дискриминациони закон је коригован. Међутим, нису сви проблеми решени. Црногорска страна је осујетила потписивање споразума са СПЦ, истовремено права Католичке цркве су заштићена конкордатом, муслимани такође имају споразум са државом, а СПЦ нема. Да ли ће бити потписан споразум? Ваше запажање у потпуности осликава односе Цркава и верских заједница и Владе у тој републици. Ми смо, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом у Црној Гори, који је показао своје право, блиставо лице, током недавних литија, спремни да учинимо све што до нас стоји да се такав положај, заиста неправедан, неравноправан, а узевши у обзир састав становништва и историју, потпуно апсурдан положај наше Цркве, измени. Наравно, на добро свих, државе, Цркве, оних који јесу верници Српске Православне Цркве и оних који то нису. Нико не сме да буде оштећен или ускраћен за своја права, на рачун оног другог. Понављам да смо спремни да размотримо све опције текста Уговора, оне које су до сада биле у оптицају, али ми сматрамо, наш правни тим, да има места побољшању. Ако буде сврсисходно, можемо кренути и од белог папира. Све на добро народа. Као и у било ком другом послу, ја и у овом желим да на исти начин уважим и заштитим интересе обе стране, а поготово што обе стране заправо у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. У догледном времену, чије трајање је пре свега одређено смиривањем политичких размимоилажења у Црној Гори, доћи ћемо до решења на добро свих. Потпуни смо једномишљеници са нашим архијерејима у тој републици, митрополитом Јоаникијем, владиком Методијем, свештенством, монаштвом. Спремни смо да предано радимо на остварењу циља. 6. У Хрватској се у децембру прошле године десио разоран земљотрес, страдали су храмови СПЦ, многи Срби су изгубили кров над главом. Како сада стоје ствари са обновом храмова и са помоћи онима којима је то потребно? Девет месеци после земљотреса који је погодио Загреб, главни град Хрватске, уједно и седиште Епархије загребачко-љубљанске којом и даље управљам, суочили смо се са још једним разорним земљотресом који је погодио део Хрватске познат под именом Банија. Овај простор је вековима припадао граничном подручју Аустроугарске царевине, званом Војна крајина, у којем су већински православни Срби, бранили њене источне границе од суседног Отоманског царства. Као последица Другог светског рата, затим трагедије пражњења Републике Хрватске од Срба у рату деведесетих, етничка структура становништва се тамо значајно променила тако да је данашња Банија слабо насељена и економски неперспективна, а земљотрес је још више погоршао и онако тешке услове за живот преосталог становништва. И пре земљотреса сам тамо носио хуманитарну помоћ. Веома тешко су живели они који су смогли снаге да после рата остану. До појединих села није дошла у трећем миленијуму електрична енергија. Учествовао сам у договорима са Владом Хрватске да наша села добију струју. Можда ми не бисте веровали на реч, да и то постоји у Европској унији. Куће неомалтерисане, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена. Е сада је на такву сиротињу дошао и земљотрес. Тада је наша Црква организовала скупљање помоћи за пострадале, којих није било мало. Земљотрес се десио крајем децембра тако да смо се усредсредили на набавку стамбених контејнера, како би они без крова над главом преживели зиму. Пошто земљотрес није правио разлику, ни ми, наша Црква није правила разлику коме даје те контејнере за привремени смештај, да ли су римокатолици или православни. Земља се непрестано тресла кроз стотине мањих земљотреса који су, недељама и месецима додатно уносили немир и страх. Неки храмови су потпуно срушени, а други су неупотребљиви, јер су ризични за одржавање богослужбеног живота. Годину дана након земљотреса, благодарећи љубави многих, отпочела је обнова храмова и многих домова наших верника, али свакако не оним темпом који би био задовољавајући. Посебну захвалност дугујемо сестринској Руској Православној Цркви која је међу првима понудила помоћ и преузела да у потпуности обнови храм Рођења Пресвете Богородице у граду Глини, јер је сам тај храм, усталом каои тај град, место ужасног, тешко описивог страдања, мучеништва хиљада православних, у Другом светском рату, тако да за нас има посебан значај. Предстоје године обнове у којима ће, надам се, држава преузети руководећу улогу. То свакако неће умањити наше напоре да се обнови оно што је за обнову али, пре свега, да се сачува становништво које ће, уколико му се не понуде какви-такви услови за пристојан живот, наставити са одсељавањем са вековних огњишта. 7. Ваш однос према стварању неканонске Православне цркве Украјине (ПЦУ) од стране Цариградске патријаршије је познат. Сада СПЦ има сличан проблем на својој канонској територији у Црној Гори. Шта можете рећи о овим процесима који се одвијају у православном свету? Ипак ћу морати да вас делимично демантујем. Може се рећи да у Црној Гори постоји група црквених деликвената, опскурних фигура, који готово сам сигуран, ни сами не верују у то да су они некакви свештеници, а да је њихово удружење некаква црква. Они су, реално, само лоши глумци. Предводи их један распоп за кога сви у Црној Гори знају да је од ране младости био у служби комунистичке тајне полиције која је прогањала Цркву. Њихова прича сада је негде између фарсе и комедије, а нема сумње да ће у последњем чину сви актери открити да играју у ријалити трагикомедији. Заиста је тешко разумети и оне који још увек подржавају тај пројекат. Никакве реалне проблеме у Црној Гори ја не видим. Знам да се Ваша дигресија, макар била само подстицајни шлагворт никако не би допала поменутим епископима Јоаникију и Методију, који су заиста прави витезови православља. Наш став према црквеном проблему у Украјини, свима је добро познат, верујем и нашим читаоцима који се интересују за ове теме. Рећи ћу само да, упркос запањујуће лакоће са којом је Цариградска Патријаршија занемарила свете каноне, еклисиологију, вековно устројство Православне Цркве, Свето Предање, ми суштински као, сигуран сам, и сестринска Руска Црква, не одустајемо од љубави према Мајци Цркви и надамо се, молимо се, да ће доћи дан, и то што пре, када ће бити одбачени ванправославни антицрквени утицаји и нецрквени пројекат који, колико сам у могућности да видим, никоме ни у Украјини није донео ништа добро, и када ћемо се сви у духу саборности Цркве, вратити братољубљу и свеправославном решавању свих проблема. 8. Одржавате редовне контакте са амбасадором Руске Федерације у Републици Србији Александром Боцан-Харченком. О којим питањима се разговара на састанцима? Није непознато у oвдашњим дипломатским и политичким круговима да сам од првог дана на месту предстојатеља Српске Цркве, предност у консултацијама о питањим која се тичу Православне Цркве у свету, проблема са којима се генерално хришћани сусрећу данас, као оним у вези са положајем српског народа, давао Његовој Екселенцији Александру Боцан-Харченку. Смиреност у дијалогу која заправо манифестује поузданост и чврстину ставова које заступа, импонују сваком саговорнику, било да се у свему слаже, било да има различито мишљење. 9. Сусрећете се и са америчким амбасадором, као и другим западним дипломатама лоји често „саветују“ Србима да се оријентишу на ЕУ и да се дистанцирају од Русије. Као и амбасадор Боцан-Харченко и амбасадори западних држава схватају и прихватају да су моје интенције више духовне, а мање политичке. Са друге стране сви смо упознати да Српска Црква има бригу и одговорност према њеном верном народу који у великом броју живи у САД и земљама Европске уније. На послетку, ја себе доживљавам као интегралног Европљанина, који воли наш стари континент у његовом тоталитету, од Лисабона до Владивостока. И када критикујем западну политику, не престајем западну цивилизацију да поштујем и доживљавам као део свог идентитета и део идентитета мог народа. 10. Многи данас у православном свету расправљају о последицама епидемије COVID-19. Ваш претходник, Светејши Патријарх Иринеј, заузимао је строго канонски став у погледу поретка Богослужења и обављања Причешћа. Покушаји десакрализације простора храма, кашичице за свето Причешће, икона и крстова изазвали су неједнозначну реакцију међу православним верницима. Било је и представника Цркве који су изразили солидарност са таквим приступом, признајући могућност заражавања од светих предмета. Да ли СПЦ одржава континуитет по овим питањима? Без сваке сумње. У нашој Цркви у Београду и другде, лично познајем неколико свештеника који су, на пример, када је зараза вирусом ХИВ, била на врхунцу, били духовници у болницама у којима су се лечили заражени. Служили су Литургију сваког дана, причешћивали са са оболелима и данас су живи и здрави. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију ковидом-19 да се зараза шири причешћем? Веома мало. Тако да за нас то није тема. Ми се молимо Богу да зараза што пре прође, али да ми православни хришћани, као и сви други људи, до тада не постанемо жртве свесног сејања страха и то не само од вируса, него страха од ближњег са ким поручују треба да држимо социјалну дистанцу. За нас православне важе отачке речи Видео си лице брата свога, видео си Бога свога, а не Сартрове да је мој ближњи, мој пакао. За Цркву, за духовнике, верујем и психологе, главна тема треба да буде како људи да сачувају духовно здравље у овим околностима, односно да сачувају богомдану слободу. 11. Задњих дана се активно расправља о изјави руководиоца представништва Цариградске патријаршије при Светском савету цркава у Женеви, архиепископа Телмеског Јова о реформи календара у православном свету како би се утврдио заједнички са католицима датум прославе Ускрса. Какав је ваш став према овој изјави? Наша Црква се тим послом неће бавити. Истина је да то није догматско питање, али и када су неке Православне Цркве прихватиле нови, грегоријански календар, у њима су настали сукоби у вези са тим. То није богословско питање par exellence, није ни суштинско, стога претпостављамо да га владика Јов није поставио због неког непринципијелног разлога, већ вероватно из неких практичних разлога, везаних за грчку дијаспору, ферије запослених и студената или слично. Српска, пак, дијаспора, не исказује такве потребе, без обзира на то што има сличне потешкоће. Има низ суштинских ствари које треба решити у дијалогу са римокатолицима, а који нас води ка једном, од Господа заповеђеном циљу да сви једно буду. 12. Ваша Светости, желимо да Вам се захвалимо на подршци Руској Православној Цркви по питању црквене ситуације у Украјини. Какав је актуелан став СПЦ по том питању? Ми нећемо мењати наше ставове. Дајемо и наставићемо да дајемо снажну подршку Митрополиту Онуфрију и његовој Цркви. Ваша малопређашња аналогија, између Украјине и Црне Горе, јесте недовољно прецизна, али је разумљива. И ми смо, као и ви, доживели распад федералне државе, када су непријатељи православља, а ја бих рекао непријатељи хришћанства, видели шансу да поцепају аутокефалне или аутономне Цркве. Због тога ми добро разумемо шта се догађа у Украјини. Због тога високо ценимо начин како је блаженог спомена патријарх Алексије водио брод Руске Цркве у тим олујним и бурним временима, а како је патријарх Кирил, смело ћу рећи, тријумфално води у трећем миленијуму. Најшира могућа слобода, потпуна аутономија у управљaњу коју је Руска Православна Црква омогућила Украјинској Православној Цркви, пример су највеће могуће икономије и црквене свести. 13. Зна се да држите предавања на Богословском факултету Универзитета у Београду. Да ли бисте могли да испричате о значају факултета за Србију и српски народ, о његовој садашњости и будућности? Као предстојатељ Цркве више нисам у могућности да предајем на факултету, али моја се љубав заиста може поистоветити са љубављу према мајци хранитељки. Та љубав моја траје дуже од четири деценије. Данас се највише старам да се код студената одржи истовремена приврженост и светом олтару и наставној катедри, односно да разумеју да теологија није само подвиг интелекта, изузетних људских способности и разумевања. То јесте потребно, али је недовољно. Теологија је подвиг, подвиг целокупног бића и живота у Духу Светом. Факултет је веома важан у животу наше помесне Цркве. Он је извор сталне обнове наше богословске мисли, извор верности Светом предању наше Цркве, извор духовне просвете... 14. Ваша Светости, добро је позната улога Руске Православне Цркве, руског бизниса и руског политичког руководства у остваривању пројекта храма Светог Саве у Београду, његовог унутрашњег уређења. Управо је ту одржано заседање Архијерејског Сабора СПЦ, на којем сте изабрани за Патријарха. Како оцењујете допринос Русије стварању храма? Да ли је познат датум његовог освећења? Прича о храму Светог Саве, као заветном храму читавог српског народа, је заиста велика и сложена, јер је вишевековна и започета је још у 16. веку, када су Турци спалили мошти нашег највећег светитеља и када се наш народ заветовао да на месту где је то учињено подигне своју навећу цркву. Српски народ, његова Црква и држава су тај завет почели да испуњавају још у 19. веку, а храм је почео да се уздиже у годинама између два рата, у време патријараха Варнаве и Гаврила. У време фашистичке окупације, а потом и вишедеценијске комунистичке диктатуре, градња ове светиње је стала. Изградњу поново покреће мој претходник, блаженопочивши патријарх Герман, а настављају и окончавају је патријарси Павле и Иринеј. Напоменућу овде да је патријарх Павле у годинама југословенског грађанског рата обуставио радове на храму иако је средстава за то тада било, јер је то било време страдања српског народа. У изградњу овог храма су уткани векови и небројено мноштво приложника. С обзиром на испреплетаност руске и српске историје, било би и чудно да Руси немају значајну улогу и у овом великом српском подухвату у славу Божју. Сви смо веома благодарни Његовој Светости Патријарху Кирилу и Руској Православној Цркви на помоћи која је отворила пут да се крене са радовима на унутрашњем украшавању храма Светог Саве. Сам председник Путин је још 2011. године, када је први пут посетио храм, показао интересовање да и велики руски народ и држава буду део овог заветног подухвата српског народа. Заиста благодарни смо и руским компанијама, Гаспрому и другим, које су омогућиле да руски уметници искажу своје богомдане дарове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Сада је и тај сегмент градње окончан. Преостаје нам само још и велико освећење храма, па да са миром у души кажемо да смо ми Срби свој завет у потпуности испунили према свом највећем светитељу и просветитељу, Светом Сави. 15. Године 2008. изабрани сте за председника Савета Републичке радиодифузне агенције Србије. Какав је Ваш однос према медијима, радију, телевизији, друштвеним мрежама? Какву улогу, по Вашем мишљењу, могу да играју у промовисању хришћанских вредности? Нама изгледа да 2008. није толико далека, али у контексту медија, комуникационих и информационих технологија, представља већ далеку прошлост. Црква има обавезу да прати развој медија и да своју мисију сведочења Христа распетог и васкрслог по формату, начину елаборације прилагоди новим медијима. У дигиталном свету не постоје границе ни између континената, а камо ли између религија, цркава и слично. Показали су ми пре неки дан веома занимљив програм који Одељење спољних црквених послова Руске Патријаршије на српском језику емитује на друштвеним медијима. Програм је поучан, промишљено је прилагођен укусу једног дела популације, занимљив је јер поклања пажњу и неким рубним феноменима. У нашој Цркви, уз друге просветне и мисијске послове, управо градимо медијски систем који треба да иде у сусрет потребама савременог човека окренутог друштвеним медијима, па нам је програм који нам је на нашем језику серивиран из сестринске Цркве драгоцен путоказ при опредељивању садржаја и карактера програма. Извор: https://interaffairs.ru/news/show/33165
    3 points
  4. Са тугом, неверицом и огорчењем сам ових дана пратио вести у вези са немилим догађајима у Прибоју, у којима су људи који за себе мисле да су православне вере изговарали увреде и претње суграђанима исламске вероисповести. Посебно је разочаравајуће што су у таквом нечасном и опасном делу учествовали они који такве поступке треба да спречавају, али и, што је веома забрињавајуће, млади људи који у најлепшим годинама живота Божић - најрадоснији празник мира, солидарности и љубави дочекују вређајући и претећи својим суграђанима, својим најближим комшијама. Уверавам нашу браћу муслимане да најоштрије осуђујемо овакве поступке. Као неко ко је увек живео у национално или верски мешовитој средини, указујем да је веома важно да свештеници у обраћању верницима у храму, али и личним примером сведоче да су сваки човек и свака жена, без обзира на веру и нацију, наш боголики брат и сестра. За нас православне хришћане само то је исправан став и само уколико тако посупамо и живимо Бог ће признати да смо Његова деца. Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ
    3 points
  5. Председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, митрополит волоколамски Иларион упутио је честитку Предстојатељу Српске Православне Цркве поводом Крсне славе. У честитки стоjи: Ваша Светости! Срдачно Вам честитам Крсну славу. Небески покровитељ Ваше Светости - човек ,коjи послат од Бога (Јн. 1, 6), свети Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, јавио се да обрати срца отаца к деци и невернике к мудрости праведника, и да приправи Господу народ готов. (Лк. 1, 17). Оjaчани молитвеним заступништвом овог великог светитеља Божијег, трудите се да подражавате његове врлине у несебичним трудовима на пољу препорода црквеног живота, помажући многима да свим срцем прихвате Христа, да се врате својој очинској вери и духовним корењима. Будучи да сте одабрани на Српски Патријаршијски престол, Ви се брините око целе богољубиве пастве храма Светог Саве, упућујући паству ка животу, у сваком добром делу да будете плодни, и да растете у познању Божијем, (Кол. 1: 10). Молитвама светог Јована Крститеља нека вам Господ пошаље мир, добро здравље и своју свемоћну помоћ у Вашоj Патријаршијској служби. С љубављу у Рођеном Христу, Председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион Извор: Мospat.ru
    2 points
  6. Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру. У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице. Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године. https://patmos.rs/2022/01/18/vladika-nikolaj-znacaj-bogojavljenske-vodice/
    2 points
  7. Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу. Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен. "Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука. Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији. "Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука. Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху. "Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука. За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом. "Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић. Припремила Весна Кезовић Миљковић
    2 points
  8. Доносимо фото вест са данашњег дирљивог сусрета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са дечицом која су се сабрала на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Повезана вест: Патријарх Порфирије богослужио у храму Светог Пантелејмона: У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Мт. 13, 3), реч је Господња која је актуализована како данaшњом празничном радошћу поводом недеље светих Отаца и празника Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског (кога је по предању Господ узео у своје окриље када је изговорио ове чудесне речи), тако и овим дирљивим сусретом дечице са својим духовним оцем и првојерархом Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм
    2 points
  9. ”Увек ми је значила подршка од браће која су припадала већинској Цркви”, казао је патријарх у понедјељак приликом обиласка католичке катедрале и духовног центра у Београду и обећао да ће Српска Црква донирати средства за наставак радова. Повезана вест: Патријарх Порфирије честитао Божић београдском надбискупу Станиславу Хочевару Маријанум, комплекс зграда уз римокатоличку катедралу Вазнесења Пресвете Богородице у Београду који је у изградњи, заједно су, у понедјељак 20. децембра, обишли патријарх Порфирије и Надбискуп београдски Станислав Хочевар. Изазови за Римокатоличку цркву у Србији Након обиласка катедрале и Маријанума, надбискуп Хочевар је изразио задовољство због посјете Његове Светости којом се ”испуњују смернице свима добро познатим екуменским правилом који предвиђа да се у свакоме народу и свакој држави већинска Црква или већинска верска заједница прва занима за мањинске заједнице” и захвалио се поглавару Српске Цркве због успостављања ”природних друштвених и црквених релација”. Београдски надбискуп нагласио је потешкоће са којима се суочава Римокатоличка црква у Србији услијед недостатка простора у ком би се окупљала дјеца на вјеронауци, али и због недостатка простора за друге пастирске активности: ”Немамо место где можемо окупљати младе брачне парове, чланове жупских, парохијских, пасторалних и економских већа, литургијске сараднике, црквене хорове, као и за остале сличне делатности”. Надбискуп се захвалио патријарху због успостављања природних друштвених и црквених релација Обраћајући се патријарху, казао је: ”Ви знате да сваке године када славимо духовне вежбе морамо увек отићи на неко друго место да бисмо сви били заједно. Зато нам је крваво потребан духовни центар и конак за смештај свих тих особа. Толико више, постоји велика потреба обнове овог центра, јер наша катедрална црква увелико служи свим грађанима Београда за најразличитије концерте, посебно концерте на оргуљама, јер су наше оргуље познате по квалитету широј регији”, рекао је надбискуп Хочевар. Радост због сусрета исказао је и патријарх Порфирије и честитао католичким вјерницима у Србији наступајући празник Рођења Христовог – Божић и Нову Годину: ”Са радошћу долазимо у овај свети храм, у храм Пресвете Богородице, у храм Оне која је донела Христа, која је темељ света, космоса, па на крају и Европе, Србије и Београда. Долазим испуњен радошћу зато што се ближи празник Рођења Христовог по грегоријанском календару за неколико дана, радошћу што могу са овог места да честитам свим хришћанима припадницима Католичке цркве, али и свим другим хришћанима који славе Рођење Христово – Божић по грегоријанском календару. Нека је срећа и благословена 2022. година”. Патријарх: проблема међу људима не би било, када бисмо били са Христом у миру Патријарх је казао да проблема међу људима не би било, када бисмо били са Христом у миру, али и да тада ”нећемо имати сукоб са творевином Божјом, него ћемо од ње узимати оно што нам она дарује, а у исто време ћемо јој узвраћати, неговати је, мислити о њој, зато што знамо да кад јој отимамо, кад год узимамо од ње, када вршимо насиље над њом, она ће запамтити и кад-тад нам узвратити. У радости мира и Рођења Христовог желимо да будемо људи по слици и прилици Богочовека Христа, а не неко ко је једини у творевини Божјој у дисхармонији”. Православна Црква помаже изградњу Маријанума Његова Светост исказао је и радост због обнова храма и зграде и казао да ће Православна Црква дати свој скроман новчани прилог, као израз братске љубави и ”осећања потребе да и верници Католичке Цркве имају све неопходне услове за свој нормалан верски живот”. Поглавар Српске Православне Цркве говорио је и о искуству живота у Хрватској и о томе колико му је у то време значила подршка браће која припадају већинској Цркви: ”Ја лично имам то искуство, јер сам раније био у средини где је Православна Црква у мањини и увек ми је истински значила братска подршка од браће која су припадала већинској Цркви. Без обзира на то шта нама други чине, ми знамо да је Јеванђеље наша мера, наше мерило, да је Христос наша мера и наш канон и да је једино важно да будемо уписани у Његову књигу. Може бити да нам у неким тренуцима поједини лист нашег хода неће баш бити пријатан и да ће неко можда црним словима уписати своју оцену о нама на том листу. Најважније од свега је да читава књига на крају нашега живота, кад дођемо пред лице Божје, буде на грудима нашега Господа”. Патријарх се критички осврнуо на елиминацију тачака из Устава Европе које се тичу хришћанства као извора европске цивилизације: ”У временима када у Европи, која не би била онаква да није било хришћанства, да није било Цркве Христове, у Европи која не би имала цивилизацију какву има без Јеванђеља, без Христа, ми смо у тој Европи суочени са чињеницом да су многе важне тачке Устава Европе и закона Европе, а које су везане за изворе цивилизације, за хришћанство, елиминисане, а сада се чак и доводи у питање и сам помен празника Рођења Сина Божјег, који је дошао ради нас, ради читавог света, па и ради Европе. Питамо се, смемо ли да помињемо празник Рођења Христовог, да помињемо Божић”, казао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    2 points
  10. На званичном инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је своја сећања на новопрестављеног Епископа шабачког Лаврентија, најстаријег српског архијереја. Данас око 17.00 часова у скромном, монашком обиталишту у Шапцу Спаситељ се обратио владики шабачком Лаврентију речима: Слуго добри и верни - уђи у радост господара свога! Ми се са тугом опраштамо од овог дивног архијереја и молимо Богу за покој његове душе, и у исто време се питамо шта нам то Бог указује када је овај час изабрао да себи позове најстаријег српског архијереја. У личности владике Лаврентија сабрале су се најлепше особине које су красиле ону плејаду српских архијереја који су у доба блаженог спомена патријарха српског Германа пуног тешких искушења, чували и очували Виноград Господњи засађен у српском народу. Уз поштовање сваке личности, нежну љубав према свом народу и спремност на помоћ свакоме у невољи, самопрегор, здраво родољубље, мудро избегавање непотребних сукоба и спремност на компромис на добро Цркве и народа, љубав према богослужењу, али и према књижевности и неговање народне културе, ово поколење архијереја, а посебно владику Лаврентија, красила је потпуна и безусловна оданост Цркви, њеном устројству, поретку и њеном јединству. Ето, то нам, мислим Бог и поручује данас када је после 64 године монашке и 55 година архијерејске службе, у своје Царство позвао епископа шабачког Лаврентија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Лаврентије! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
    1 point
  11. Слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитано 23. јануара 2022. године на Кеју жртава рације у Новом Саду поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) Мада су ме здравствене околности спречиле да данас стојим између вас на новосадском кеју, још се снажније и усрдније придружујем вашим молитвама за оне који су те зиме, много хладније него што је овогодишња, нестали испод дунавског леда. При том веома добро знам да су молитве које узносимо потребније нама, него њима који су пострадали, јер су они уписани у Књигу вечности, Књигу бесмртног живота и седе са десне стране Оца Који је на небесима и непрестано му се моле за нас. Будући да сам одрастао у Чуругу, међу првим стварима које сам чуо, а да се није односило на ужу породицу, и што сигурно нисам тада у потпуности схватио, биле су приче о такозваној рацији. Причало се еуфемистички, са неком врстом насилног деминутива, на начин свесног испирања памети да би се планирани и спроведени погром над српским народом, заједно са нашом браћом Јеврејима и нашом браћом Ромима у Јужној Бачкој умањио, делимично сакрио, а на послетку и заборавио. Али начин на који сам у Чуругу стекао та прва сазнања о стравичном убијању, јер никада нико од мојих најближих или од комшија и других мештана, није говорио о било каквом реваншизму, у доброј мери су одредилa мој лични идентитет, мој начин живота, као и начин живота и размишљања многих мојих вршњака. Отуда су, из Чуруга потекли многи православни свештеници, па и неколико епископа Српске Православне Цркве. Због тога се, као и наши под лед бачени преци који седе са десне стране Оца, и ми, свештеници Чуружани, молимо за све, молимо се за наше сународнике, за наше претке, али се молимо и за све друге, наше суседе, без обзира на то које су вере и које су нације. Молимо се за мир, за међусобно праштање и љубав. Када дође јануар, одмах по празнику радости, празновању Рођења Христа Спаситеља, празнујемо и прву невину жртву, првомученика, архиђакона Стефана. Тако је то мудрост живота, тако је то мудрост Цркве Христове уредила. А тако се и у нашој Бачкој, уз радост Божића, сећамо и невино пострадалих жртава јануарског погрома. Сваког јануара, нама који смо расли са свешћу о погрому над нашим народом у Јужној Бачкој, речима Чуруг, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Лок, Ђурђево, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Темерин, Тител, Нови Сад, Србобран, Стари Бечеј, додајемо и Јасеновац, Матхаузен, Аушвиц, Треблинку, Берген-Белзен, Дахау, Мајданек. Разлика је само у трајању и демонској продуктивности убица. Друге разлике нема. Али, као што је Свети архиђакон Стефан првомученик пред своје страдање видео небеса отворена и Господа Христа како седи са десне стране Оца, тако су га видели и наши преци. И као што је Свети архиђакон Стефан првомученик док су га каменовали молио Христа Бога: Господе, немој им ово урачунати у грех, тако чинимо и ми данас и увек ћемо чинити. Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо. Тако нас учи и сам Господ наш када се са крста моли Богу Оцу: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ми, православни Срби никада нећемо мађарски народ препознавати у ликовима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира – него га препознајемо и волимо кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки и Ендре Бајчи Жилински, Лајош Дунфалави и Андор Молнар, који су спасли Ковиљ, Маћаш Фазекаш и Иштван Вираг, који су спасли Надаљ, и свих оних који су спасли животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима. Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним цивилним становништвом Новог Сада и Јужне Бачке ђаци у школама моћи да уче из својих историјских уџбеника и да ће после осамдесет година од масакра над голоруким и незаштићеним становништвом Бачке пуна истина коначно бити доступна свима. Неговање културе сећања као кључне тачке нашег идентитета је наша обавеза и према пострадалим прецима и према будућим нараштајима. Нека је вечни покој свим невиним жртвама погрома у Новом Саду и Јужној Бачкој. Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  12. У недељу, 23. јануара 2022. године, на новосадском Кеју жртава рације обележена је осамдесетогодишњица Погрома у Новом Саду (Новосадске рације) у јануару 1942. године. У подне, код споменика „Породицаˮ, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада и Скупштине Војводине, представници покрајинских, градских и војних власти и институција, амбасадâ Израела и Мађарске и осталих пријатељских држава, други политички и културни делатници, потомци невино пострадалих у Погрому, као и народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се са тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, присутнима се обратио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Према његовим речима, Погром у Новом Саду је био злочин и најсуровије организовано убијање невиних и незаштићених људских бића. „Већ осам деценија овај град крвари сваког јануара са својим невино страдалим суграђанима, а тугу носи буквално сваког дана, сваког часа и на сваком кораку. Новосадска рација је била испланирано и организовано најсвирепије убијање невиних људских бића. Злочинци имају имена и презимена, и то мора свима да буде јасноˮ, нагласио је градоначелник Новог Сада, истичући да је покренута иницијатива да у званични школски програм Републике Србије буде уведена наставна јединица посвећена Погрому у Бачкој. „Ми из Новог Сада покрећемо иницијативу да злочин који зовемо Новосадска рација као лекција уђе у уџбенике, да уђе у званични школски програм Републике Србије, да генерације које долазе, не само наши Новосађани, имају чисто сећање, да уче да се таква злодела никада не понове, да науче да бране право на живот, право на избор, право на различитост. Ми у Новом Саду, уз благослов Епископа бачког господина Иринеја, покрећемо иницијативу за изградњу Меморијалног центра посвећеног сећању на Новосадску рацију, да имамо место на ком ће бити сабрана сва сведочанства, све чињенице, све успомене; место на ком ће се учити истина о фашистичком злочину над Србима, Јеврејима, Ромима и неговати сећање на све невине жртве Новосадске рацијеˮ, поручио је г. Вучевић. Помен невино пострадалим жртвама Погрома у Новом Саду служили су, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, викари Патријарха српског, а у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја служио је Епископ мохачки Дамаскин, викар Епископа бачког. Пресвећеним епископима су саслуживали новосадски свештеници и ђакони. После помена, Епископ топлички г. Јеротеј је прочитао поздравно слово Светејшег Патријарха српског. У наставку програма, г. Исак Асиел, врховни рабин Србије, одржао је помен у име Јеврејске заједнице Србије. У свом обраћању г. Исак Асиел је казао да је 23. јануара 1942. године на залеђеном Дунаву постојала рупа која се пунила телима невиних Срба, Јевреја, Рома и других. „Поклонимо се свима који су овде побијени. Они су сада светиˮ, нагласио је врховни рабин Србије. Цвеће на споменик „Породицаˮ положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници Покрајинске владе, амбасадор Израела, представници амбасада Мађарске и осталих пријатељских држава, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомака невино пострадалих жртава Погрома. Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили, на челу са војним свештеником Селимиром Вагићем, представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске. Током програма су певали чланови хора Саборне цркве „Свети Георгијеˮ, хора Успенске цркве „Антифонˮ, као и хора Јеврејске општине Нови Сад „Хашираˮ. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи „Штрандˮ, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Погрома у јануару 1942. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  13. "Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја", рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању у београдској Лазарици. У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Лазара у београдском насељу Звездара. У празнични дан када Црква Божја молитвено прославља великог учитеља Светог Григорија ниског, брата по телу Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње у којој се чувају честице моштију Светог великомученика Мине и Светог великомученика Лазара косовског и свесрпског. На овом недељном литургијском сабрању молитвено је узело учешће мноштво народа Божјег, учествујући у великој Тајни љубави Христове који се на Литургији раздаје свима на отпуштење грехова и на живот вечни. Следујући одељцима из Светога Писма које Црква износи пред нас у овај недељни дан, као и химнографији која је садржана у овим попразничним данима Богојављења, Епископ хвостански је у својој надахнутој беседи говорио о правилном поимању празничне радости и значаја проницања у тајну празника. Ако смо на прави начин схватили смисао празника и ако смо на прави начин учествовали у оболежавању празника, а то значи далеко више од богате празничне трпезе, размене поклона и свега онога што треба да се чини, а није суштински важно, рекао је Епископ Јустин и додао: Све што се десило у протеклом периоду десило се да би Бог показао колика је Његова љубав за овај свет и живот који ми живимо. Овај свет и овај живот је највећи дар љубави Божије, и иако се нама често чини да у овом свету и животу ништа не ваља, и да бисмо све другачије учинили да можемо, и иако нам се чини да је овај живот непрегледни океан патње и бола, страдања и муке, ипак у тај и такав свет долази Богочовек Христос. Према речима Епископа хвостанског, живот вечни почиње већ овде и сада у овом животу: Није више важно питање има ли живота после смрти, већ, има ли живота пре смрти. Христос је дошао на земљу и исцељивао болесне да би показао вредност живота као дара Божјег који се мора живети у радости, са вером и надом у промисао Божији. Христос је Светлост која нас обасјава, греје и води, и ако Њега имамо као нашег највећег Пријатеља, чега се плашимо и кога се плашимо? Смрти? Он ју је победио. Болести? То је пред Њим ништа. Он нас се тражи само да Га прихватимо као највећег Пријатеља, рекао је надахнуто Епископ Јустин. Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја. Све што се са нама дешава, ма колико тешко било, све је то промисао Божији, и ако то прихватимо тако у свом животу биће нам много лакше и овде ћемо почети да задобијамо радост вечнога живота која ће бити Царству небеском, заједно са Христом Богочовеком Његовом Пресветом мајком и са свима светима, закључио је Епископ хвостански г. Јустин. Извор: Телевизија Храм
    1 point
  14. У петак 21. јануара Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије у манастиру Острог, заједно са братством манастира угостио је Новака Ђоковића, најбољег светског тенисера. Овом приликом Новак Ђоковић поклонио се моштима Светог Василија Острошког Чудотворца,те обишао манастирске светиње потом је Вископреосвећени Митрополит угостио Новака у манастирској трпезарији , где се разговарало о последњим дешавањима и искушењима кроз које Новак пролазио последњих месец дана. Митрополит Јоаникије је пожелио Новаку да се што пре врати на терен и поново почне да се бави оним по чему је прославио не само себе већ и свој народ и своју државу. У знак молитвеног сећања на ову посету Митрополит Јоаникије је Новаку Ђоковићу поклонио икону Светог Василија Острошког и пожелео да му Свети Василије буде помоћник на свим његовим путевима. Извор: Телевизија Храм
    1 point
  15. У петак, 21. јануара 2022. године, у Градској кући у Новом Саду одржана је конференција за медије поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године. Програм обележавања годишњице трагичног Погрома, представили су чланови Одбора за обележавање годишњице Новосадске рације – протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, и господин Мирко Штарк, председник Јеврејске општине Нови Сад. Поздравивши присутне представнике медијâ, протопрезвитер Владан Симић је представио детаље програма обележавања осамдесетогодишњице Погрома, преносећи поздраве господина Мирослава Илића, председника Одбора. Подсетивши на значај овог тужног јубилеја, протопрезвитер Владан је поручио да се Одбор потрудио да организује пригодан програм којим би требало да буде истакнута важност осамдесетогодишњице Погрома, али да, услед тренутне епидемиолошке ситуације у земљи, није могућно да се у потпуности одговори на овај задатак. Он је најавио да ће у помену пострадалима у Погрому молитвено учешће узети више епископа Српске Православне Цркве, а да ће, у име Патријарха српског господина Порфирија, молитвено учествовати Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, викари Његове Светости, док ће у име Епископа бачког др Иринеја на помену саслуживати Епископ мохачки господин Дамаскин, викар Епископа бачког. Истичући да је обележавање осамдесетогодишњице Погрома у Бачкој започело 4. јануара 2022. године централним парастосом у Мошорину, прота Владан је напоменуо да ће овогодишњим програмом на Кеју жртава рације бити настављено обележавање овог тужног јубилеја. Изразио је наду да ће у догледно време бити могуће одржавање академије, као и представљање Споменице поводом осамдесетогодишњице Погрома у Бачкој. Према његовим речима, овогодишњи програм обележавања годишњице такозване Новосадске рације почеће у недељу, 23. јануара 2022. године, у 12 часова, на Кеју жртава рације испред споменика „Породицаˮ, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић. У наставку ће бити служен помен од стране Српске Православне Цркве, а потом и помен од стране Јеврејске заједнице Србије. На крају програма биће положени венци од стране представникâ државних органа и амбасадâ, као и од стране потомака пострадалих у Погрому. Такође, представници Скупштине Града и Војске Србије, на челу са војним свештеником Војне флотиле, спустиће са брода венац у Дунав. Господин Мирко Штарк је најавио да ће у име Јеврејске заједнице Србије помен одржати Исак Асиел, врховни рабин Србије. Он је указао на обавезу да наше сећање о овом злочину преносимо потомцима како се убудуће ништа слично никада не би поновило. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  16. У петак, 21. јануара 2022. године, на згради у Булевару ослобођења број 28, откривена је спомен-плоча у знак сећања на браћу Јовандић, који су на том месту пострадали пре осамдесет година, током Погрома у Новом Саду 1942. године. Спомен-плочу су открили протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Потом су у дворишту иза исте зграде посадили пет садница јаблана и једну јелу у спомен на браћу Јовандић и њихову мајку Јелену. Поводом овог чина, г. Далибор Рожић је истакао да се откривањем спомен-плоче и садњом дрвећа симболично скреће пажња јавности на велико страдање у такозваној Новосадској рацији, али и конкретно на страдање браће Јовандић. Истом поводом, присутнима се обратио и г. Петар Ђурђев, који је подсетио на историјске околности страдања невиног цивилног становништва у Погрому у Бачкој у јануару 1942, али и на страдање браће Јовандић. Браћу Јовандић, Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15), убили су припадници мађарске војске и жандармерије током злогласног Погрома у Новом Саду, 23. јануара 1942. године, у дворишту њихове куће у тадашњој Руменачкој улици. Злочин се збио пред очима њихове мајке Јелене Јовандић, која је после рата изјавила да је убици опростила злочин који никада неће заборавити. У парку на наведеној адреси налазила се једна жалосна врба и пет јаблана које је, по сведочењу старијих Новосађана, посадила сама Јелена Јовандић. Међутим, у годинама и деценијама систематског затирања сећања на Погром, јаблани су посечени. Чином поновног сађења јаблана и постављања спомен-плоче чува сећање на браћу Јовандић и на поруку њихове мајке Јелене да злочин треба опростити, али никада не треба заборавити. Чину откривања спомен-плоче и садње дрвећа у сећање браћу Јовандић и њихову мајку присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  17. Ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, које је емитовано на таласима Радио-Беседе, посветили смо празнику Светог и богоносног оца нашег Јевстатија Превлачког, архиепископа српског. Свети Јевстатије је рођен у Будимљанској жупи у Црној Гори, од богобојажљивих родитеља. Као младић се замонашио у Зети, у Светоархангелској обитељи на Михољској Превлаци надомак Тивта. После ходочашћа у Јерусалим одлази у Свету Гору Атонску, где постаје сабрат свете царске лавре хиландарске, а касније и настојатељ манастира. Касније је Промислом Божјим изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је архиепископ неколико деценија после упокојења Светога Саве. Достојно је управљао и водио брод Српске Цркве у тим бурним временима обрачуна око власти у држави, али је животом чувао Цркву и служењем сведочио љубав Божју. Животна порука светог Јевстатија одјекује вековима поручујући да све што дише и што расте на земљи, расте и дише управо благодарећи великој и светој тајни коју је Бог улио у сву творевину, па је и Сунцу дао да љубављу и топлотом својом милује и грли овај свет и да га надахњује, да улива у њега топлоту и кроз топлоту да улива живот. То је љубав којом је дисао свети Јевстатије Превлачки, архиепископ српски. Упокојио се у Господу 1279. године у старости, а мошти му почивају у храму Пећке Патријаршије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  18. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Бранислав је говорио о значају празника светог Богојављења. У оквиру наведене емисије презвитер Бранислав Кеџић је говорио о овом великом и спасоносном Господњем празнику, о јављању Тројединог Бога на Јордану, као и о богослужбеним специфичностима овог празничног дана, међу којима последовање великог водоосвећења заузима посебно и истакнуто место. Говорећи о великом водоосвећењу и води која се дарује вернима на освећење и укрепљење, професор Богословије Светог Саве је рекао: Освећење воде на Богојављење је показатељ да је освећењем воде Господ осветио читаву твар и показао је онаквом каква она треба да буде, односно, каквом она тежи да буде. Доласком Христовим и освећењем творевине показује се пут којим човек иде да би се вратио ка оном добром које је Бог приликом стварања даровао. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    1 point
  19. У среду 19. јануaра на дан када свечано, молитвено и литургијски прослављамо празник Богојављење у цркви Светог Марка на Ташмајдану служена је света Литургија, на којој је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ марчански Г.Сава, викар Патријарха српског. Свету Литургију служио је протосинђел Нектарије са свештенством и ђаконством цркве Светог Марка, после прочитаног јеванђелског зачала пригодном празничном беседом верном народу обратио се протоснђел Нектарије. На крају светог евхаристијског сабрања Епископ марчански Г. Сава служио је чин Великог водоосвећења,а потом се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о празнику Богојављења рекавши: „На Јордан долази Господ наш Исус Христос да га крсти Јован. Долази да прими крштење онај који нема греха, онај који нема потребу да буде очишћен. Господ наш Исус Христос који се оваплотио, који се са небеса спустио и родио међу нама људима и у свему био једнак нама изузев у греху прима на себе крштење које је савршавао Јован и које по Новом Завету постаје знак јединства човека са Богом.“ Преосвећени Епископ Сава је додао: „Сваки онај који желе да се спасе почиње тако што се крштава, што постаје члан Цркве Христове, део и удео тела коме је глава Христос. Крштење је, дакле, почетак нашега спасења. Својим примером Господ наш Исус Христос нам показује којим путем сваки од нас треба да крене да би наследио Царство Небеско“. Извор: Телевизија Храм
    1 point
  20. На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.” После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  21. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског и шеф Кабинета Патријарха Порфирија, началствовао је 18. јануара 2022. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Придворном храму Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду. Саслуживали су архимандрит Нектарије (Самарџић) из Епархије британско-скандинавске; протосинђел Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; и ђакон Никола Костић. Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  22. Вода која је освештана у навечерје празника Богојављења и на сам празник назива се великом агијазмом, тј. великом светињом јер је кроз Духа Светога она обрела Божанску и чудесну силу. Агијазма (Αγίασμα) у буквалном преводу значи светиња. Освештана вода је образ благодати Божије: она чисти вјернике од духовне нечистоће, освећује их и јача за дјело спасења у Богу. Пониремо у њу први пут на Крштењу, када, по примању те тајне, три пута бивамо погружени у крстионици која је напуњена светом водом. Света вода у Тајни крштења испира греховну нечистоћу човјека, обнавља га и препорађа за нови живот у Христу. Света вода је нужно присутна код освећења храмова и свих предмета који се користе у богослужењу, код освећења стамбених зграда, кућа, било ког предмета за домаћинство. Кропимо се светом водом на литијама, током молебна. Препоручују се узимање свете водице наште срца послије јутарњег молитвеног правила. Богојављенска водица је светиња коју треба да има сваки православни хришћанин и да је брижно чува у светом углу са иконама. На дан Богојављења сваки православни хришћанин носи кући посуду са светом водом, пажљиво је чува као највећу светињу, молећи се, узимајући свету воду у болести и свим врстама слабости. „Освештана вода“, како је писао свети Димитрије Херсонски, „има моћ да освети душе и тијела свих који је користе. Узета са вјером и молитвом, она лијечи наше тјелесне болести. Затворник Георгије Задонски је говорио да када човјек узима просфору и свету водицу тада му се не приближава нечисти дух, душа и тијело се освећују, мисли се освјетљавају да би угодиле Богу, а човјек бива склон посту, молитви и свакој врлини. Преподобни Серафим Саровски, послије исповјести ходочасника, увијек им је из чаше давао да окусе свете богојављенске водице. Свети Амвросије Оптински послао је флашу свете воде неизлечивом болеснику и, на запрепашћење љекара, неизлечива болест је нестала. Старац јеросхимонах Серафим Вирицки увијек је савјетовао да се намирнице и храна попрскају јорданском водом (богојављенском), која, према његовим ријечима, „све освештава“. Када би се неко разболио, старац Серафим је благосиљао да узима кашику освештане воде сваког сата. Старац је говорио да нема бољег лијека од свете воде и освештаног јелеја. Чин освећења воде, који се обавља на празник Богојављења, назива се великим због посебне свечаности обреда, прожетог сјећањем на Крштење Господње, у којем Црква види не само тајанствено прање грехова, већ и стварно освећење саме природе воде кроз уроњење у њу Бога по плоти. Велико водоосвећење врши се два пута – на сам дан Богојављења, а такође и уочи Богојављења (на Крстовдан). Неки вјерници погрешно вјерују да је вода која је освештана на Крстовдан другачија. Али заправо на Крстовдан и на сам дан празника Богојављења чин освећења воде је исти. Чак је и Свети Јован Златоусти рекао да света богојављенска вода дуги низ година остаје непокварена, може бити свјежа, чиста и пријатна, „као да је овог часа захваћена из живог извора“. То је чудо Божије благодати, које сви виде и сада! Према вјеровању Цркве, агијазма није проста вода од духовног значаја, већ ново биће, духовно-тјелесно биће, међусобна повезаност Неба и земље, благодати и материје. Због тога се велика агијазма, према црквеним канонима, посматра као нека врста нижег степена Светог причешћа: у оним случајевима када се члану Цркве за грехове које је починио намеће епитимија и забрана приближавања Светом Тијелу и Крви Христовој, износи се уобичајена канонска примедба: „Нека пије агијазму“… Поред богојављенске воде, православни хришћани често користе освећену воду на молебнима (мало освећење воде), који се обављају током цијеле године. Обавезно мало освећење воде Црква обавља на дан Изношења дрвета Животворног крста Господњег и на дан Преполовљења, када се сјећамо ријечи Спаситеља, пуних најдубљих тајни, које је Он говорио Самарјанки: „А ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“ (Јеванђеље по Јовану, глава 4, стих 14) С руског превела и приредила Марија Живковић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    1 point
  23. Настаде и 2022. година Господња. Дочекали смо је баш онако како нам је то несрећни запад наметнуо. Све смо окитили, све смо средили, куповали, пили, пјевали, славили, честитали... Наравно, у свему претјерали. Искрено, не мислим да смо сад нешто страшно урадили због чега је Бог љут на нас али мислим да смо промашили циљ. Једни другима смо жељели срећу у Новој години. Да ли уопште знамо шта је то срећа? Рећи ћете ми да је срећа бити здрав, богат, живјети са људима које волиш, бити успјешан, имати добар посао... Добро, све је то лијепо и корисно али знам на десетине таквих људи који имају све што желе па опет нису срећни. Шта је онда та срећа коју сви желимо? У нашем српском језику све има свој смисао, онај Божански. Сама ријеч “срећа” долази од глагола “сретати”. Значи срећа је у сретању. Кад се сретну двоје младих људи па ступе у Свету тајну брака; кад се родитељ први пут сретне са дјететом али и сваки наредни пут; када дијете у свом одрастању и искушењима среће родитеље који су уз њега; када се сретну два пријатеља; када се сретне родбина, када си у невољи па сретнеш човјека, када срећеш неке нове људе... Тако редом. Срећа, овдје на земљи, може бити само у сретању људи. Тада смо срећни, све друго је нека врста задовољства. Но, све ово наведено је само сјенка оне праве, истинске, вјечне среће. Та срећа је сусрет са Господом. Срести се са Богом. Због тога је Он постао човјек, због тога смо славили Божић. Бог је постао човјек да би се срео са нама, да бисмо се ми срели са Њим, да би нас позвао да се срећемо једни са другима. Ето то је срећа. На Божић смо говорили “Срећан Божић”. Можда би било јасније да смо говорили: “Сретни се са ближњима, сретни се са Богом!” Најважнији сусрет, уједно и највећа срећа, биће када се будемо срели са Њим и са свим нашим светима и свим нашим упокојеним у Царству Небеском. Браћо и сестре, ево за једну годину смо ближи том сусрету. Стара година је прошла, више не постоји али су остала сва наша дјела. Добра и лоша. Искористимо ове дане да се запитамо какви смо били у прошлој години. Јесмо ли били добри мужеви, супруге, дјеца, родитељи, браћа, пријатељи..? Јесмо ли били добри Богу и људима. Сјетимо се својих гријехова. Нека свако наше ружно дјело изазове земљотрес у нама али не очајавајмо. Кад се саберемо онда што прије у храм код свештеника и све то исповједимо. Ако тако урадимо Бог ће нам опростити. Затим, испланирајмо сљедећу годину почевиши од тога да ћемо бити бољи Богу и бољи ближњима. Проћи ће и ова година али наша дјела ће остати. Не дозволимо да због гријехова останемо без сретања са ближњима, без сретања са Богом односно без праве среће. Док чекамо тај вјечни сусрет, Бог нам је дао прилику да се срећемо са Њим и док смо овдје на земљи. То је Свето Причешће. Зато не пропуштајмо Свете Литургије и причешћујмо се што чешће. Оваква срећа није нешто што се жели него нешто за шта се бори. Зато, сретнимо се једни са другима, и тако сретнути, сретнимо се са Господом. Једино тако ћемо бити истински срећни! Ђакон Бојан Крстановић
    1 point
  24. Икона Пресвете Богородице која је била изложена крај олтара у базилици Светог Петра у Ватикану током богослужења 31. децембра и 1. јануара има занимљиву повест о којој пише L'Osservatore Romano. Избегавши насиље које је уништило Цариград 1453. године, икона је укрцана на трговачки брод који је пловио према Напуљу. Међутим, у близини Салерна брод је потонуо у олуји, па се о икони, као и о већем делу посаде и терета, више ништа није знало, све док, недуго после, један зидар у потрази за песком на морској обали није мотиком ударио у нешто необично. Била је то икона Цариградске Богородице, у Салерну познате као „Госпа која долази са мора“. Онај зидар је несвесно пронашао благо, Маријин дар и благослов граду Салерну. Зидар је „спасио“ Марију од таласа, а Она је узвратила својом заштитом над свим становницима града. Предање каже да је зидар, након што је мотиком ударио у икону, остао одузетих руку, па је почео да виче и тражи помоћ. Притекавши му у помоћ, људи су почели копати у песку и тако пронађена икона коју су препознали морнари преживели у бродолому, а који су је понели из Цариграда. Тај догађај је привукао пажњу августинаца, чија се заједница налазила у близини плаже. Док су људи викали да је то чудо, августинци су организирали литију и икону понели у своју цркву. Чак су и звона радосно звонила, а да их нико није дотакао. Икона је тако постављена у капели Светог Духа породице Маза, одакле је следећег дана нестала. Пронађена је у штали у којој је та породица држала коње. Вратили су је у цркву, али се поновно појавила у штали; као да је „Избеглица“ Марија желела да подели судбину бројних очајних људи који смештај не проналазе у раскошним зградама, него у импровизираним склоништима. Августинци су тада то место претворили у капелицу у којој је икона изложена на поклоњење вернима. Након што је изграђена црква Светог Августина, икона је постављена у једној споредној капели, а после на главном олтару. Икона „Госпе која долази са мора“ приказује Марију како седи на престолу одевена у плаву хаљину са црвеним порубом и златним украсима. Десном руком показује Богомладенца, одевеног у црвено рухо, који благосиља народ уздигнутом десном руком. У горњем делу, на рубовима иконе, насликана су два анђела. Икона је настала средином XIV века, а представља Мајку Божју Одигитрију - Путеводитељицу, која вернима показује Дете - пут који треба да следе. Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  25. Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“. У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан? Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија. Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе. То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека. На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности. „Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама. Протојереј Александар Шмеман
    1 point
  26. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа. Протопрезвитер др Никола Маројевић
    1 point
  27. Управник Аудиовизуелног Архива Српске академије наука и уметности академик Александар Костић уручио је данас дигитализовану копију Мирослављевог јеванђеља, након завршетка поступка дигитализације овог најстаријег сачуваног српског ћириличног рукописа, потпредседници Владе и министарки културе и информисања Маји Гојковић, директорки Народног музеја Бојани Борић Брешковић и управнику Народне библиотеке Владимиру Пишталу, у присуству председника САНУ академика Владимира Костића. Снимање Мирослављевог јеванђеља обављено је на основу Споразума о сарадњи између Министарства културе и информисања, Српске академије наука и уметности, Народног музеја и Народне библиотеке Србије, установа које су уложиле све постојеће људске, техничке и просторне ресурсе како би овај задатак био реализован на најбољи могући начин уз најсавременије европске и светске праксе. „По пријему дигиталног материјала, на коме су констановане одређене промене, Министарство културе и информисања ће формирати независну, стручну комисију, која ће на крају процеса констатовати стање у ком се налази најстарији српски ћирилични рукопис.На бази овог извештаја биће утврђени даљи кораци у циљу враћања документа у најбоље могуће стање и евентуалну превенције од било којих оштећења, а о свему ће јавност бити благовремено обавештена” поручују из Министарства културе и информисања, преноси Танјуг. Снимање овог вредног рукописа из 12. века обављено је у специјално опремљеној просторији у Народном музеју, како би задовољила све климатске и светлосне услове, а читавим поступком су управљали стручњаци из Аудиовизуелног архива САНУ. „Дигитализација културног наслеђа представља важан сегмент у превентивној заштити културног наслеђа, којом се обезбеђује већа видљивост, квалитетнија презентација и промоција националног културног блага.У наредном периоду као следећи корак, који је предвиђен Споразумом, радиће се на постављању дигитализоване копије на сајтове установа које су учествовале у процесу дигитализације, као и на Претраживач културног наслеђа Републике Србије, како би било доступну јавности, а снимци на интернет презентацији биће софтверски заштићени” пише на крају саопштења Министарства културе и информисања, преноси Политика. Извор: Ин4с
    1 point
  28. С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен. Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави. Жеднима дај да пију, гладнима да једу!… Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): „Простри ризу своју на грешника и покриј га!“ Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица. У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним. У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости. За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило. Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: „Љуби ближњег свога као себе самог!“ Али, (ближњега) не треба да љубимо тако да љубав према њему излази изван граница умерености и одвлачи нас од испуњавања прве и главне заповести, тј. заповести о љубави према Богу, како о томе учи Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: „Ко љуби оца или мајку више од Мене, није Мене достојан… И ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан!“ (Мт. 10, 37) О овом предмету веома добро расуђује Свети Димитрије Ростовски: „Онде се испољава неискрена човекова љубав према Богу, где се твар изједначава са Творцем, или где се више поштује твар од Творца. А искрена и истинска љубав показује се тамо где се само Створитељ љуби изнад свега створења и свему претпоставља“. Преузето из књиге "Радости моја Христос васкрсе" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    1 point
  29. Патријарх одлучио да се удвостручи број студентских стипендија Комисија, коју су по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија чинили: Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; и мр Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; у складу са правилима одређеним конкурсом за доделу стипендија студентима завршних година редовних студија факултета који су оснивачи Универзитета у Београду, објављеним 22. децембра 2021. године, узимајући у обзир просечне оцене и материјално стање 148 студената који су поднели предвиђена документа, донела је одлуку да једногодишњим стипендијама буду награђени студенти: Данило Тонић и Василије Стамболић са Електротехничког факултета; Алекса Зубелић и Исидора Арсеновић са Медицинског факултета; Стефан Стакић и Соња Лукендић са Православног богословског факултета; Никола Шурјанац и Зорана Јевтић са Правног факултета; и Теодора Стевановић и Стефан Повреновић са Философскoг факултета. Његова Светост Патријарх г. Порфирије је, одушевљен успехом студената који су конкурисали, одлучио да у ову акцију укључи Фондацију „Привредник“ којом председава, а која стипендира даровите студенте и ученике, тако да се број стипендираних са предвиђених пет повећао на десет. Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  30. Поводом празника Рођења Христовог Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски Господин Лукијан упутио је божићну честитку. Са Епископом Лукијаном разговарали смо о значају Божића, али смо се дотакли и других актуелних тема. Извор: Епархија будимска
    1 point
  31. За Радио Слово љубве о Рођењу Христовом говори Његово Преосвештенско Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). ”Славимо Рођење Христово, иако знамо да долази Његово страдање, јер још боље знамо да долази и Васкрсење. Зато је могуће и да се данас, на овај празник радости, у Манастиру Јасеновац, над моштима страдалих Срба, служи Света Литургија и чује појање наших монахиња!” поручује Владика Јован. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  32. Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије обрадовао је слушаоце гостујући у Божићном програму Радија Слово љубве, дајући низ духовних поука и утехе. Владика говори о узроку немира савременог човека, о томе како вратити Мир на који нас је Господ позвао својим оваплоћењем у телу, између осталог указујући да наше небеско назначење треба да увек стављамо у први план и тако себе усмеравамо ка - вечности. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  33. Издавачка установа Епархије бачке Беседа, у периоду од 4. до 14. јануара 2022. године, нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Бернар и Чувари. Поводом предстојећег празновања Христовог Рођења, књиге по попусту је могуће купити у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и Суботици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  34. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, на светој Литургији у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци Драги Владико, браћо и сестре, хвала вам на топлом дочеку, на дочеку отвореног срца, на дочеку са љубављу овде у Бања Луци, у центру Републике Српске, овде где се слави име Божје, где се слави име Христово. И отуда и није могло бити другачије него да ме овде дочека ширина ваших срца и ваше душе. Ја сам дошао на други дан Божића. Данас је трећи дан Божића и истовремено празник Светог архиђакона и првомученика Стефана, који је заштитник Републике Српске. Када кажемо Република Српска то није апстрактан појам. Република Српска је презиме за многе људе који имају своје име, за многе православне хришћане који живе на овим просторима и зато када говоримо о слави Републике Српске, ми говоримо о вашој слави, о изражавању ваше вере у Живога Бога, у светост Цркве Његове и светитеље Божје. Дошао сам овде заједно са браћом архијерејима када још увек осећамо радост празника Рођења Христовог, кад се још увек поздрављамо речима: Мир Божји! Христос се роди!. Заиста се роди Господ, браћо и сестре, и у том Рођењу живога Бога, у Његовом доласку међу нас, Он открива и показује и доказује ко је као живи Бог, али у исто време показује и открива какви ми људи требамо да будемо. Показује нам да је Он љубав по својој суштини и да је увек са нама и на нашој страни независно од тога колико ми по својим немоћима и слабостима понекад посрћемо, падамо или бирамо путеве који нас воде од Њега, који је смисао нашега постојања. Христос је дошао да покаже да је Он смисао нашег постојања и у том контексту открива шта је наш циљ. Открива нам да је узалуд човеку ако задобије и читав свет, а души својој науди, изгуби своју душу. Узалуд му је и ако стекне сва богаства овог света. Узалуд му је ако буде најславнији у овом свету уколико изгуби Христа који је смисао постојања читавог људског рода, а и свакога од нас понаособ, јер шта год да јесмо, шта год да имамо, ако мислимо да нам то може обезбедити суштинску и дубинску сигурност - варамо се. Најбољи могући доказ су они који много имају и који су веома славни, који употребљавају безбројна обезбеђења да би сачували то што имају и да им неко не би узео или поткрао од тога што имају. И не само то, него и умножавају све више и више то што имају, јер иако имају толико да не знају шта ће од тога, да им се врти у глави и уму од лудила у правом смислу те речи, они непрестано имају потребу да имају све више и више. Имају све дубљу и дубљу глад , јер то што је материјално и пролазно није могло да задовољи кратер дубински који има жеђ, ево опет, за смислом. Није циљ пре свега имати него бити, како су многи говорили. Потреба је наша да имамо смисао и онда када нам иде од руке и онда када нам не иде баш како смо замислили. Да ли имамо смисао у своме животу зависи од разлога и циља који смо поставили себи као тачке које нас воде кроз Сциле и Харибде овога света. Господ је, браћо и сестре, дошао међу нас да буде наш смисао, да покаже да без Њега ништа нисмо и да ништа немамо. Шта ми поседујемо? Па ни свој живот не поседујемо, наиђе једна прехлада, најблажа, па све до епидемије и сви смо изгубљени. Страх почиње да управља нашим животима, други су нам сметња, бежимо од њих. Зар је то лепота и радост живота? Господ је, дакле, дошао да нас умири, да нам донесе мир, али да покаже да је тај мир могућ једино онако, браћо и сестре, како ви данас сведочите вашом вером овде у Републици Српској, изабравши да Дан Републике Српске посветите једном светитељу Божјем и то не ма којем него архиђакону и првомученику Стефану, ономе чији је живот био служење другима. Ви сте се, дакле, определили да Христос буде ваш смисао, да Он буде ваш живот, да Он буде ваш мир, а Он нам је показао да је истински и прави мир. У времену у којем се родио било је, као и данас, мноштво сукоба, непријатељстава, погибија, убистава, наметања силом модела живота који не одговарају многим појединачним људима и заједницама. У то време када су цареви мислили да одлучују о добру света и о људима, у пећини далеко изван сваке метрополе, у тишини, рађа се Господ наш и показује шта је центар света. Центар света је тамо где је Господ живи. Та Витлејемска пећина постала је центар универзума, читаве историје и вечности и Господ је ту показао да је Он мир, а да ми мир можемо имати само уколико смо љубављу везани за Њега. Тај мир нам долази онда од Њега уколико знамо да нема те силе света која нас може покорити ако смо са Христом. Сетимо се само Вукашина из Клепаца. Злотвор му одсеца један по један део тела у злогласном Јасеновцу, а он без бунта, без незадовољства у односу на Бога, са миром у односу на злотвора изговара речи: Само ти дијете ради свој посао. Зар је то могло доћи од човека, од његове силе и снаге? Наравно да није. Та сила и снага управо је сила благодати Божје, сила Витлејемске пећине, и зато је, браћо и сестре, апостол Павле могао да каже: Онда кад смо слаби тада смо јаки. Да, онда кад смо свесни да ма колико смо моћни, заправо смо најслабији људи ако немамо заједницу са Богом, веру у Њега и Његову помоћ. Онда када смо и најмањи, мали у односу на огромне и велике, ако знамо ко смо, ако знамо своје име, ако знамо своје презиме, као што га зна и Република Српска, а то је Свети архиђакон и првомученик Стефан, ма колико мали и слаби - тада смо јаки. Јаки смо благодаћу Божјом, јаки смо заједницом са Богом, јаки смо љубављу пре свега међусобно, у породици. Не можеш волети никога и ништа ако не волиш своје родитеље, своје претке; не можеш волети никога и ништа ако не волиш своју децу, ако муж не воли жену или жена не воли мужа. О каквој онда љубави према било коме и о било чему говоримо ако не волимо онога који је ту поред нас и који нам је дат да њему посведочимо да смо верни Христу. Браћо и сестре, И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу, који имају другачије презиме и који имају друге и другачије празнике. Овај народ као народ Христов јесте народ мира у истинском и правом смислу, а не као они који реч мир употребљавају више него било коју другу реч - рекао сам и синоћ - а у исто време више него ико производе оруђа смрти. Замислимо се! Са једне стране нам причате о миру, а са друге не само да производите оруђа смрти, него их продајете за веома веома велике паре и од тога градите своје империје, градите своје палате, али оруђе љубави у вама је угашено! Срце вам је скучено, јер није Витлејемска пећина, није место где се рађа Господ наш Исус Христос! Браћо и сестре, мир наш је Господ и ми не чекамо боље време, као што је говорио Свети владика Николај, ми чекамо Христа. Његов мир хоћемо! Нека би Господ дао нама - данас овде сабраним у овом светом храму љубављу нашег владике Јефрема и молитвама отачаствених архијереја - чврсту свест о томе да смо Христови, да је Он наше име и презиме, почетак и крај. Нека би Господ дао да се Његова љубав усели у срца наша као што се уселила у срце Светога Стефана Првомученика, па је том љубављу и онда кад му је неко наносио зло могао да каже: Немој им Господе то урачунати у грех. Нека би Господ дао да наше срце постане Витлејемска пећина, а онда ће постати центар света, постаће палата која може да смести у себе све људе без обзира ко су и шта су, палата која ће бити спремна да тражи опроштај и свима све опрости, али да буде своја. Нека Господ да нама овде сабранима тај мир Христов, али исто тако, браћо и сестре, свим вашим сродницама, свој нашој браћи и сестрама који живе овде у Републици Срској, који живе у Босни и Херцеговини, који живе и у Црној Гори, и у Хрватској, и у Србији и на свим просторима где нас има и на свим континентима где нас има. Нека нам да Господ свој мир, али нека да и свим другим људима и своју љубав и своју радост да бисмо онда ми заједно са Светим Стефаном, Архиђаконом и Првомучеником, којег данас славимо по тридесети пут овде у Републици Српској као славу Републике Српске, славили и Име Божје, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Срећна слава и нека вас Господ благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  35. Ваше Преосвештенство, Владико Херувиме, благословите. Хвала што сте нам указали част и дали прилику за овај Божићни интервју. Манастир Успења Пресвете Богородице добија контуре једног духовног центра, из њега се непрекидно шаље порука о преображавању и стремљењу ка Господу, зато и јесмо овде. Богомладенац нам долази и још једном чекамо топлину и сјај витлејемске пећине, реците нам молим Вас, да ли је данашњи човек свестан колико је Оваплоћење Божије спасоносно за њега? - Желим све да вас поздравим и да вам се захвалим на вашем доласку и интересовању да у духу Празника који нам предстоји кажемо нешто што ће бити спасоносно за наше вернике, а и сам увод у овај разговор је био искључиво у преображењском карактеру, о каквом непрестано и причамо. Не само манастир, као центар духовности једне Епархије, треба и свака парохија бити место где ће се народ преображавати и где ће осетити пуноћу витлејемске пећине и пуноћу Тајне Рођења Христовог. То је донекле и одговор на ваше питање. Оваплоћење има велики значај за човека, оно даје димензију да човек може приступити Тајни спасења, да може да је осети, не онако паушално, и што би рекли на људски начин и у оквирима људског схватања, већ да осети божанску благодат као пуноћу смисла у овом свету. Доласком Бога у свет отвара се могућност да човек може бити обожен, односно охристовљен и да може постати Бог по благодати. Ово нам сведочи и Свети Атанасије Велики у својој књизи ”О очовечењу Бога Логоса” да све што је Христос узео на себе то је и спасио, а то је целокупна људска и створена природа. Често пута ми то пренебрегавамо, следимо путеве који су нам у духу времена и у духу људског разума далеко ближи у односу на божанске тајне које нам откривају дубину и бољи смисао остваривања вечног живота овде на земљи. По слабости нашој Бог и долази да би нам открио ту Тајну, да би Црква постала место витлејемске пећине у којој ће човек као у радионици спасења испунити свој циљ и смисао у овом свету. Хвала Владико. У нашем народу се каже да највише учимо пролазећи кроз искушења и неприлике. Преосвећени Владико, да ли бисте хтели са нама да поделите мисли и размишљања о великом тесту, искушењу на којем је хришћане а и целокупни свет у последње две године? - Лепа је констатација да је то заиста био тест за све нас хришћане, односно за целокупно човечанство. То нас упућује да требамо бринути једни о другима, да требамо имати више љубави и исто тако више љубави према природи коју је Бог створио. Нажалост, данас се сусрећемо са небројено много проблема који се тичу природе где човек не схвата да у тој природи он треба да буде господар. Не господар који нарушава поредак природе, већ Икона Божија која треба да буде круна те природе. Односно, да творевину упућује и приноси Богу и на тај начин учествује у Тајни спасења. Другим речима, човек се спасава заједно са природом и целокупном творевином. Тако нам је и овај вирус који је нажалост задесио човечанство дао пример како ми као људи треба да се односимо према природи, како треба да се односимо једни према другима и на који начин треба да схватимо то искушење које је неминовност данашњег човека. Где год се крећемо непрестано се прича о вирусу, о последицама вируса, безброј људи је нажалост умрло и преселило се у наручје нашег небеског Оца. То нас упућује да у свему овоме треба да нас изграђује љубав Божија, она треба надопунити све недостатке и различитости које постоје међу људима. Ово треба да нам буде упозорење да будемо бољи људи; да једни међу другима имамо више љубави и више разумевања и да празник Рођења Христовог прославимо достојанствено, у радости, али опет као и прошле године у оквирима епидемиолошких мера које прописују надлежни органи, односно стожер и цивилна заштита. Занимљиво је да сте одговарајући на претходно питање делимично одговорили на следеће, а које се везује за речи Христове ”охладнеће љубави многих”. Да ли већ сада понестаје љубави и слободе у личним односима, односно нашим међусобним односима. Где Владико, да нађемо храброст која нам је потребна за очување традиционалних институција као што је породица, кумство, пријатељство? - Питање је свакако у духу Празника и у духу поруке коју сам Празник носи, а то је да је Божић празник породице, празник породичног дома. Породица треба бити Црква у малом из које ће се изграђивати и уграђивати у велики организам, а то је Црква као заједница Тела и Крви Господње. Нажалост, сусрећемо се са многим изазовима као људи и као хришћани у овом свету и времену у којем се налазимо где заиста понестаје љубави. Понестаје љубави на првом месту међу супружницима, онда у односу родитеља према деци, што даље иде ланчано – однос према кумовима и друштву и према свему ономе што је вековно била непресушна традиција нашега народа. Породица је у духу празника заиста била једна витлејемска пећина. Ту се изграђивала љубав, а породица је добијала свој пун и прави смисао. Нажалост бројни изазови и искушења времена довели су до тога да породица постаје један парадокс и не добија свој смисао у времену у којем постоји као таква. Све се индивидуализовало, сви данас постојимо као индивидуе, као појединци у овом свету. То је супротно од онога што нас учи Црква Божија, што нам Црква Божија кроз богато искуство и Предање сведочи, а то је да као људи морамо бити људи мира, људи љубави и слоге. Сам празник Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа доноси нам ту поруку и благослов који у свом животу требамо да негујемо. На првом месту требамо да имамо породичну љубав, љубав супружника која се рефлектује на децу, а онда свакако и на друге факторе у друштву као што су кумови, пријатељи и сви остали. Црква Божија нас је кроз историју увек учила томе, учила нас је да будемо народ светосавски што подразумева етику светосавља у духу празника Оваплоћења, јер се апсолутна љубав Божија оваплотила да би човек могао да је осети, без обзира на сва искушења која неминовно као људи пролазимо. Искушења не треба да нас воде у супротност животу, него ка Животу и Царству Небеском и испуњавању суштине празника Рођења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Рекли сте нам да је породица најважнија као једна ћелија из које треба да извире наша љубав према другим особама. Свака душа тражи Бога и свој пут до Царства Божијег, а то се посебно односи на младе људе. Често смо сведоци чињенице да су млади људи изгубљени и да лутају тражећи испуњење, односно тражећи љубав. Та њихова потрага често је бесмислена и води у беспуће. Шта ми као Црква можемо да поручимо младима да би они лакше пронашли смисао и открили Бога? - Оно што данас можемо да констатујемо јесте да је породица као таква доживела један крах. Породица треба да буде нуклеус самога друштва. Међутим, ако се вратимо мало кроз историју било је многих искушења, можда и већих него је то данас случај. Увек је неко био позван да руководи том породицом и да децу васпита у хришћанском духу. У овим нашим крајевима то су биле мȃјке, наше баке које су децу без обзира на обавезе родитеља и на све оно што је наравно потребно за један достојанствен живот породице, а то је материјална сигурност која утиче на живот свакога члана, биле задужене за духовне вредности и васпитање деце у једном црквеном духу. Данас је све то нестало. Не постоје ни мȃјке ни мајке да би децу упућивале у том правцу и руководиле их у правцу Цркве као заједнице Тела и Крви Господње. На који начин Црква сведочи младима веру? На много начина, само што нажалост наша деца су кроз породицу заслепљена идеалом светског поретка, идеалом једног дигиталног света који је супротан црквеном начину размишљања и који руководи децу у једном другом смеру. Он децу васпитава у духу савремених вредности које су супротстављене једном традиционалном начину размишљања. Не бих ту говорио само о црквеном, него о традиционалном народном начину и односу међу људима. Много пута слушам од млађих људи ”упознао сам овога, упознао сам онога” преко неких платформи на интернету где се људи не познају, а постоји нека комуникација и дружење. Ми смо васпитавани да дружење подразумева да се видимо и разговарамо и да то дружење има димензију једног пријатељског односа које је засновано лицем к лицу. У свету се пропагира другачији смисао живота, деца су данас усредсређена искључиво на дигитални вид комуникације. Црква проповеда један другачији начин односа као што ми комуницирамо са Богом, лицем к лицу, исто тако у односу хришћана треба да буде лицем к лицу. Тај личносни однос је суштина црквеног начина живота, односно међусобног односа човека према човеку и човека према Цркви. Нажалост, данас је у свету тај однос поремећен и Црква позива све младе људе да смисао свог живота пронађу у Цркви, да Црква буде место живог сусрета и место где ће осмислити свој живот на прави и аутентичан начин како је кроз векове то и било. Хвала Богу и Црква прати токове времена у којем живимо и проповеда Христа где год може да се врши мисија. Црква данас учествује у том свету, али искључиво проповедајући повратак човека, а не да интернет замени црквену заједницу као место сабрања, већ да шаље поруку људима који су у том свету, да сви буду позвани и призвани благодаћу Духа Светога. Епархија осечкопољска и барањска дише новим духом, Ваше вођство и Ваше проповеди темеље се на љубави, зборе о преображењу, односно о преображавању сваког човека. Неки од духовних плодова се већ назиру. Како коментаришете Вашу везу са народом на овим просторима и коју бисте им поруку послали за овај Божић? - Наш народ на овим просторима заиста је мученички, народ који је имао велика искушења која су задесиле ове просторе. Дубоко верујем, кроз ове године које сам овде провео као архијереј, да у овом народу постоји жива вера у Христа. То је оно што храбри човека, што га подиже и улива наду да ови крајеви нису заборављени. На првом месту нису заборављени од Бога као Доброг Пастира, Оца који осмишљава целокуопну творевину и чини да све има свој смисао, да нас руководи у свим искушењима кроз која смо пролазили и кроз која ћемо пролазити. Исто тако, наш народ на овим просторима је народ вере у ону праву, истинску светосавску и предањску Цркву. Народ који поштује те тековине и вредности. Многа су искушења, нажалост, кроз стварање одређених бројних организација, парацркава и томе слично, неке хрватске православне цркве и свих осталих да тако назовем секташких организација. Црква је кроз своју мисију у овом периоду показала да је човек на првом месту, да човек заслужује поштовање наше Цркве, нашега свештенства и Епископа који оприсутњује Цркву на овим просторима. Трудимо се да заиста вршимо пастирске делатности које подразумевају и харитативне делатности којима се манифестује брига о сваком појединцу у нашој заједници, и према маломе и према великоме. Све то је на првом месту кроз оваплоћену љубав, љубав која се оваплотила да би човек осећао Тајну витлејемске пећине. Улазимо у период прослављања Тајне Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и радујем се јер сам могао да видим како су наши свештеници обилазили своје парохијане и помагали. Показала се једна хришћанска солидарност где су они који имају вишка помагали потребитима. То заиста буди наду да ми као људи требамо на такав начин да живимо, да сведочимо своју веру на прави начин, у духу Празника који је пред нама. Нека радост Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа заиста буде нада нашем народу на овим просторима, да останемо и опстанемо, да се не бојимо ни једнога искушења и да уз своју Цркву можемо да изнесемо Крст који нам је дат. Празник Рођења и Васкрсења као темељни празници наше вере уливају нам пуноћу живота, откривају нам да је вера омеђена неисцрпном љубављу Божјом према човеку. Свакако то треба да буде обострано, односно да човек осетивши љубав Божију такође пројављује љубав према Богу и према својој Светој Цркви. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    1 point
  36. У радости празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, поред Божићне посланице Српске Православне Цркве, доносимо Божићне поруке архијереја Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. лета Господњег. Божићна посланица Српске Православне Цркве, о Божићу 2021. године Митрополит дабробосански Хризостом у Божићној поруци: Божић је и празник нашег породичног и друштвеног заједништва Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Божићној поруци: Лепота и слава празника Рођења Христовог прелива се у живот хришћанских породица Епископ будимски Лукијан у Божићној поруци: Рођењем од Дјеве у скромним условима Господ је започео извршење домостроја спасења Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин у Божићној поруци: Живот који долази од Самог Живота је оно што нас уздиже на небо Епископ канадски Митрофан у Божићној поруци: Божићу треба да се радује и весели цела породица, која је црква у малом Епископ шумадијски Јован у Божићној поруци: Божић је велика тајна која се открива свакоме по мери његове вере Епископ браничевски Игнатије у Божићној поруци: Син Бога Оца родио се као савршени човек, не престајући да буде Бог Епископ зворничко-тузлански Фотије у Божићној поруци: Божић - празник заједничарења Саздатеља и сазданога у нераздјељивој и несливеној заједници природа у Личности Господа Исуса Христа Епископ милешевски Атанасије у Божићној поруци: Нарочито на Божић имамо разлога да се уздигнемо изнад свих људских слабости Епископ источноамерички Иринеј у Божићној поруци: Оваплоћена Реч Божја жели ући у све димензије нашег битија Епископ бихаћко-петровачки Сергије у Божићној поруци: У данима Божића свако наше срце је витлејемска пећина Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Божићној поруци: Божић је најопипљивије уверење да смо саздани за вечност и непролазност Епископ будимљанско-никшићки Методије у Божићној поруци: Христово је рођење унијело свјетлост у таму човјека и свијета Патријарх Порфирије у интервјуу за дневни лист "Политика": Ни за запету не мењам мој позив на мир Патријарх Порфирије у интервјуу за ХРТ: Човек је саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег у творевини Патријарх Порфирије за РТС: Човек има потребу за човеком Божићне поруке владике Иринеја Буловића Епископ бачки Иринеј (Буловић): Може ли ико да замисли Христа који силом исцељује болесника? Божићни разговор са Епископом шумадијским Јованом Божићни разговор са Епископом будимским и администратором темишварским Лукијаном Божићни разговор са Епископом милешевским Атанасијем Божићни разговор са Епископом пакрачко-славонским Јованом Божићни разговор са Епископом бихаћко-петровачким Сергијем Божићни разговор са Епископом нишким Арсенијем Божићни интервју са Епископом осечкопољским и барањским Херувимом Божићни разговор са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    1 point
  37. У Загребу је вечерас Његова Светост Патријарх српски Порфирије, началствовао вечерњим богослужењем. Са званичне интернет странице Митрополије загребачко-љубљанске доносимо видео снимак беседе коју је изговорио по завршетку вечерње.
    1 point
  38. Са званичне интернет странице Епархије ваљевске доносимо видео запис Божићног разговора са Његовим Преосвештенством Eпископом ваљевским Г. Исихијем.
    1 point
  39. „У временима преокрета изазваног пандемијом, најопаснији вирус је, изгледа, сâм човек, а пред сваком великом опасношћу солидарност је можда највећи лек. Ако ту лекцију не научимо, тешко ћемо изићи на крај ако дођу већа искушењаˮ, поручује Епископ бачки Иринеј. У божићном издању емисије „Свет са Спутњикомˮ владика Иринеј говори о многим изазовима са којима су суочени Срби и Српска Православна Црква, од Косова и Метохије и Црне Горе, до неканонске „Македонске Црквеˮ, чију је делегацију недавно примио Васељенски Патријарх. Зашто Српску Православну Цркву покушавају да умешају у геополитику? Како против подела у Православљу? Какви су односи Српске Православне Цркве и Ватикана и да ли извињење папе за Јасеновац остаје услов за посету католичког поглавара Србији? Какву поруку упућује верницима Српска Православна Црква? Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  40. О српском архиепископу светом Данилу Ⅱ, који је живео и делао у време српских краљева Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана, говорили смо у новом издању емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Свети архиепископ Данило Ⅱ спада у ред најзаслужнијих наследника Светога Саве. Ишао је стопама молитвеног покровитеља нашег рода и његових најбољих наследника. Написао је шест житија: Житије краљице Јелене, 1317; Житије краља Драгутина, 1320/1330; Житије краља Милутина, 1324; Житије архиепископа Арсенија I; Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I. Написао је и две службе: службу архиепископу Арсенију и службу архиепископу Јевстатију. Обе је сачинио пре 1324. Био је неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник. Свети архиепископ Данило Ⅱ мирно се упокојио у Господу у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  41. Патријарх Порфирије: Ми из Цркве заједно са вашим владиком Герасимом и свештеницима на том простору колико год можемо трудимо се да будемо уз вас, да анимирамо и покренемо многе људе који имају више него што им је потребно да се покажу да су људи, да покажу солидарност и спремност да разумеју када је другоме помоћ потребна. Сигуран сам да ћете и ви, ако неком другом буде била потребна помоћ, то исто учинити. Нека Бог да да домови што пре буду уређени и да престану потреси. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поделио је 5. јануара 2022. године у храму Светог Саве на Врачару Божићне пакетиће малишанима из места погођених разорним земљотресима на Банији. Том приликом, Његова Светост Патријарх је поручио: -Драга децо, радујем се што сте дошли у Београд, а посебно се радујем што сте дошли са Баније. Увек волим када дође неко из Хрватске, поготово кад дођу они који су православне вере, а највише волим када дође неко са Баније. Банија нам је свима прирасла за срце пре свега због ваше храбрости, због вашег јунаштва, због тога што сте и поред земљотреса који су вас задесили, хвала Богу, остали и даље у својим кућама, иако су многе од њих оштећене. Ја сам био више пута тамо и видео сам колико је потрес био разоран, али хвала Богу, захваљујући пре свега државним институцијама из Хрватске и државним институцијама из Србије, прва помоћ је врло брзо дошла, радови се изводе, поправљају се куће, поправљају се домови. Знам, такође, да често имате нових и нових, хвала Богу, слабијих потреса. Неко ми је управо од ваших вршњака рекао да се више ни не буди на потресе, јер сте се потпуно навикли на такву ситуацију. Даће Бог да се земља смири, а онда и брига и љубав многих да се покаже још већом и да се потпуно ваши животи нормализују. Ми из Цркве заједно са вашим владиком Герасимом и свештеницима на том простору колико год можемо трудимо се да будемо уз вас, да анимирамо и покренемо многе људе који имају више него што им је потребно да се покажу да су људи, да покажу солидарност и спремност да разумеју када је другоме помоћ потребна. Сигуран сам да ћете и ви, ако неком другом буде била потребна помоћ, то исто учинити. Нека Бог да да домови што пре буду уређени и да престану потреси. -У ове дане када се спремамо за Божић потребно је да изнутра будемо радосни. Ми сви знамо да је Божић празник радости, празник љубави, празник мира, јер на тај празник више него у друге дане постајемо свесни да Бог не само да постоји, него да нас Бог воли, да воли људе, а да нарочито воли децу. Господ нас речима: Пустите децу да долазе к мени, и: Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско позива да будемо заиста добра деца својим родитељима, да будемо послушни, да будемо добри другари са својим комшијама, пријатељима и онима који заједно са нама иду у школу. Он нас позива да се трудимо да волимо свет, а то значи да волимо сваког човека без обзира о коме се ради. Само ако тако чинимо, бићемо на путу добра и на путу на којем ћемо сусрести љубав Божју. На том путу ћемо онда када нам је тешко и када нам је лепо упутити једну молитву Богу. Када нам је тешко молимо се да нам Бог помогне, а када нам је добро и када смо радосни да благодаримо Богу на тој радости. Знајте да је молитва најјаче оружје, најјаче оруђе, јер се молитвом ми обраћамо Богу топлим речима, речима које Бог сигурно чује и онда када ми отворимо своје уши и своје срце можемо да препознамо топлину присуства Божјег, али и његову помоћ. Нека Бог да да прославите у радости овај Божић, а следеће године да животи у вашим крајевима буду потпуно нормализовани. Ја ћу данас послеподне ићи у Загреб да будем тамо можда и са неким од ваших родитеља, рођака, пријатеља и познаника за Бадњи дан и да служим тамо Литургију у храму Преображења Господњег на Цветном тргу, а онда да будем и за Бадње вече са православним Србима који живе у Загребу а и шире, али и са другим људима добре воље који се труде да буду баш у духу Божића пријатељи свима, да буду браћа свима. Циљ свакога од нас јесте да од познанства преко пријатељства дођемо до братства. То и ви чините тамо у својим местима са својим другарима. Нека вас све Господ благослови! Нека вам је срећан Божић и да Бог да да понесете најлепше могуће утиске одавде из Београда, а нарочито из храма Светога Саве, светитеља који је по љубави пре свега близак деци. Када будете читали његов живот видећете колику љубав има према сваком детету, а и сам је као дете чврсто у свом срцу одлучио да служи Богу, а то значи да буде слуга љубави. Добро сте дошли и нека вас све Бог благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  42. У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм
    1 point
  43. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Епископ сремски г. Василије су у уторак 4. јануара 2022. године у Шапцу посетили Епископа шабачког г. Лаврентија који се опоравља после лечења на Војномедицинској академији. Предстојатељ Српске Цркве се интересовао за здравље Епископа Лаврентија и пожелео му је брз и успешан опоравак, уз напомену да, и сада, својом мудрошћу, знањем, љубављу према роду и Богу води ваљано ову Епархију са најближим сарадницима, бројним монаштвом и свештенством и верујућим народом овог дела Србије којем је оставио задужбине у Соко Граду, Богоштици и Богосавцу и дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. Патријарх Порфирије и Епископ Василије,пожелели су срећне божићне празнике најстаријем архијереју Српске Цркве, Преосвећеном владици Лаврентију (87) који непрестано делује на Њиви Господњој већ 55 година. Свјатјеши Патријарх Порфирије и Епископ сремским су пожелели Епископу Лаврентију да се опорављен и крепак, у сваком погледу, врати потпуно делању на „Њиви Господњој“ као што је био свих минулих година и деценија, службујући у расејању и отаџбини. Владика Лаврентије је узвратио радошћу због ове божићне посете казавши да је Патријархова и његова пажња за њега и Епархију шабачку баш уочи Божића, нешто што је посебан дар Божји, пожелевши Патријарху српском да мудро управља Црквом на многаја љета. У пратњи Патријарха српског и Епископа сремског Василија био је епархијски ђакон Горан Власац. Посебну пажњу и љубав за владику Лаврентија показују његови први сарадници, Високопреподобни архимандрит Нифонт (Павловић), архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, секретар Епархије и ђакон Раденко Пантић, који су Патријарху Порфирију и Епископу сремском Василију били домаћини. Извор: Телевизија Храм
    1 point
  44. Симболичним везивањем Владике Исихија, духовног оца свих нас који на подручју Епархије ваљевске живимо, Нина, Сара и Милица отпочеле су свечано обележавање празника Отаца у Епархијском дому. Заједно са својим мајкама и очевима – свештенослужитељима на подручју Ваљева и околине, малишани различитих узраста дошли су да добију пакетић и умноже радост долазећег празника Рођења Богомладенца Христа. Дарујемо, јер се радујемо што ће Господ да се роди, рекао је Владика Исихије, посебно појаснивши симболику везивања, које карактерише припремне недеље пред Божић. Кад се одвежемо то значи да се одвезујемо од материјалних ствари овог света. Деца ће добити поклоне, који треба да значе да волимо своју децу и да се бринемо о њима. Као што Господ воли нас, тако родитељи и сви одрасли треба да воле децу. Не само своју децу, него сву децу овог света. Да се сви потрудимо да будемо добри и да Господ буде радостан зато што волимо једни друге, као и да сви ми живимо у радости зато што волимо једни друге – рекао је Владика Исихије. Након Владичиног обраћања уследило је даривање у знак љубави на коју нас Господ позива да у њој пребивамо. Сваком детету понаособ Владика Исихије упутио је благослов и уручио дар справљен од слаткиша и којечега што деца воле. Сабрање је употпуњено божићним и традиционалним песмама, које су малишани извели уз помоћ свестране уметнице Дајане Петровић. * * * У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског Г. Исихија, Коло српских сестара „Преподобна Мати Параскева“ при Храму Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, предвођено духовником протонамесником Немањом Павловићем, пошиљкама хране, хемијских средстава за домаћинство и црквеним предметима обрадовало је српске породице у Глини и Петрињи (Република Хрватска), чији су домови пострадали у разорном земљотресу крајем 2020. године. Вредност пошиљке је 20 хиљада евра, а дарови су испоручени данас у присуству Епископа ваљевског Г. Исихија и горњокарловачког Г. Герасима Разорни земљотрес (6, 2 степена по Рихтеровој скали) оставио је страховите последице по живот људи у Глини и Петрињи. Неки су остали без ближњих, неки без домова, сви без спокоја, а са страхом и надом у свитање неког лепшег јутра. Оног, сакупљених крхотина и обновљене свакодневице. Тло се, каже духовни им отац Владика Герасим, још увек није смирило. Али, борба за обновом живота не стаје и сваки добар ветар вредан је злата. Баш онакав какав је данас упућен из Посавине… Иако физички километрима удаљени од градића у Банији и Крајини, хумани људи из Обреновца пожелели су да тамошњој браћи и сестрама дане наступајућег Најрадоснијег празника бар мало улепшају даровима, у духу јеванђељске љубави коју смо нарочито позвани да творимо према онима који страдају. Обреновачке мироносице окупљене у Колу српских сестара и духовник им протонамесник Немања Павловић прикупили су помоћ у храни, кућној хемији и предметима за молитвени живот, која је данас испоручена. У знак благослова, прве пакете су утоварили Епископ ваљевски Г. Исихије и Епископ горњокарловачки Г. Герасим, као и председник Градске општине Обреновац Мирослав Чучковић. Благосиљајући данашњи скуп, Владика Исихије је навео да је основно што треба да чинимо за пострадале то да се молимо, али уз молитву треба да се трудимо да помогнемо колико је у нашој моћи. Зато смо се овде постарали да сакупимо помоћ за 200 домова. Сваки од тих пакета садржи основне потрепштине, али и по једну дивну поруку од наших најмлађих. Деца из обреновачких вртића су спремила по цртеж са најлепшим жељама за сваки пакет. То ће значити можда више и од саме помоћи. Захваљујемо свима који су уложили труд у ову акцију и надамо се да ће да буде на корист свима који примају и који дају, јер Црква је један организам и када страда један део, страдају сви – рекао је Владика Исихије. На његове речи, благодарјем се надовезао брат му у Христу Епископ горњокарловачки Г. Герасим на територији чије епархије се налазе пострадали градови. Ово је заиста леп гест пажње и љубави људи који се сећају своје браће. Тај део моје епархије се још увек опоравља од земљотреса. Људи се сналазе на разне начине, али више од свега за оне који примају помоћ значи спремност овдашње Цркве – Вашег епископа, свештенства и добрих људи да помогну људима који су унесрећени. Православни смо , јеванђеље нас учи да будемо попут милостивог Самарјанина. Из тог разлога данас сам овде да из ваших руку и срца прихватим овај дар за моје епархиоте – рекао је Владика Герасим, благодарећи Владики Исихију, Колу српских сестара Обреновца и свима који су себе уградили у ово богоугодно дело. А ту су, поред мноштва верног народа, и Градска општина Обреновац и привредници овог краја. Међу њима посебан допринос пружио је Жељко Роксандић, родом из Мајских Пољана у Глини, кога је ратни вихор средином деведесетих довео у Обреновац, али везу са завичајем у својој души никада није прекинуо. Извор: Епархија ваљевска
    1 point
  45. На дан када се наша Света Српска Православна Црква молитвено сјећа Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила другог, Архиепископа Српског, а уједно почиње и претпразништво Рождества са сјећањем на Оце и Праоце, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије у храму Светог Великомученика Пантелејмона у Бијељини. Част да дочека епископа припала је госту, јереју Браниславу Кличковићу који је парох при храму Светог Саве на Врачару. Велики број вјерника се окупио да узме благослов од свог Архијереја и да заједно са њим молитве узноси Господу у овом велелепном храму. Сви смо се данас причестили Телом и Крвљу Христовом и то је пуноћа наше вере, браћо и сестре, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи и додао, Бог нам је дао из љубави самога себе да се причешћујемо Њиме. И ту нема разлике између нас који се причешћујемо у олтару и народа који се причешћује у наосу храм, данас овде са три путира. У наставку Преосвећени владика је говорио о данашњем празнику рекавши да је љубав једна и јединствена и Бог нам дарује управо себе да би ми били оци. Да би били слични оцима Старог Завета који су праслика Христа. Да би били слични оцима у Новом Завету који су проповедали Јеванђеље Христово по читавом свету, крштавали и приводили народ Цркви. Зато је данашњи празник велики јер нас подсећа да и ми треба да будемо оци у породици, они који живе у браку. Отац да буде глава породице и да иконизује Христа у својој породици. Да води бригу о породици, да се бори и страда за њу. Да је пример љубави и жртве. Никако да буде тиранин у кући, јер тиранство нема везе са хришћанством. Хришћанство је закон љубави и стоји у супротности са тиранијом. Бесједећи о страдању светог Игњатија Богоносца кога данас прослављаму Владика Фотије је казао да његов пример треба да нас данас храбри, који смо можда мало малаксали духом. Да нам Бог да снаге да ако треба да страдамо, страдаћемо. Али Бог ће нам дати снаге ако идемо правим путем као што је ишао свети Игњатије. На свом путу страдања он је тешио друге хришћане, као добри пастир како би и они могли да исповеде своју веру по мери која се од њих тражи. На нама јерархији је данас велика одговорност да свој народ упућујемо путем Божјим, наставио је Преосвећени своју бесједу, да будемо бодрог и јуначког духа. Ми Срби смо такви били кроз историју. Народ јуначког духа. Народ Косова и Метохије. Народ који има светолазаревски завет. Светосаваски завет. И у ово наше време нећемо да се покоримо онима који нам ропство као слободу нуде. Светом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му, протојереј - ставрофор Драган Илић, старјешина светопантелејмоновског храма, затим протојереји Радиша Јокић, Григорије Врачевић и Синиша Шаренац, пароси при овом храму, горе поменути гост, јереј Бранислав Кличковић те ђакони Немања Спасојевић, Лазар Илић и Бранислав Недић. Одмах по почетку Свете Литургије рукопроизвео је, Епископ Фотије, у чтеца богољубивог вјероучитеља Славишу Тубина. Данас смо, на празник Отаца, добили два нова оца наше свете цркве да буду заједно са братством овога светог храма. Да служе и Богу се моле, и да носе бремена и своја и нашега народа као свештеници и пастири. У наставку Свете Литургије, Епископ Фотије је рукоположио ђакона Бранислава у свештени чин јереја, а затим и чтеца Славишу у чин ђакона. За најмлађе су обезбијеђени пакетићи, које је по завршетку Литургије дјечици подијели Преосвећени Владика Фотије уз нафору. Касније је, као наставак Литургије, за све присутне уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија зворничко-тузланска
    1 point
  46. Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха Порфирија и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, освештао је 26. децембра 2021. године, заједно са ђаконом Браниславом Јоцићем, 10.000 бадњака који ће се делити 5. и 6. јануара 2022. године при храмовима Архиепископије београдско-карловачке у склопу акције "Божићно даривање" Верског добротворног старатељства АЕМ и Удружења "Радост на дар". Сав приход од поделе бадњака биће усмерен за помоћ најсиромашнијим Београђанима и за рад Црквене кухиње. Списак храмова при којима ће се делити бадњаци биће накнадно објављен. Извор: ВДС фејсбук
    1 point
  47. У среду 29. децембра 2021. године у свечаној дворани београдске Надбискупије одржана је промоција зборника радова ,,Београд и Ватикан: Сегменти дипломатске историје (Поводом стогодишњице успостављања дипломатских односа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Свете Столице (1920-2020)", чији су уредници Милош Вулић, теолог и политиколог и Милосав Ђоковић, историчар и теолог. Наведеној промоцији у својству изасланика Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. Поред преосвећеној владике Јустина, овом културном и духовном сабрању присуствовали су представници министарстава, чланови дипломатског кора, многобројне званице из културног и друштвеног живота, међу којима и државни секретар Немања Старовић. Својом надахнутом уводном речју промоцију је отворио надбискуп Станислав Хочевар, а о наведеном зворнику говорили су: уредник зборника Милош Вулић, монсињор Симон Петар Лукјамузи, први секретар апостолске Нунцијатуре, професор емеритус Дарко Танасковић, као и проф др Зоран Јовановић. Екипа Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке испратила је овај догађај, о чему ће бити приређен адекватан прилог. Извор: Телевизија Храм
    1 point
  48. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, у недељу, 26. децембра 2021. године, одржано је приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора Бранислава Илића, катихете. Првом приказивању наведеног филмског остварења у Епархији бачкој присуствовао је велики број свештеникa, вероучитељa и верног народа из Футога, Ветерника, Новог Сада и околине. На почетку овог духовног сабрања поздравно слово је изговорио протопрезвитер Жељко Тешић, настојатељ Световрачевског храма у Футогу. Прота Жељко је поздравио присутно свештенство, драге госте и верни народ, рекавши да је поменуто сабрање велики благослов за Футог, особито јер је ово прво приказивање филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ у Епархији бачкој. После приказивања филма, чију продукцију потписује Телевизија Храм, уприличено је предавање у оквиру којег су о светом Василију Острошком говорили вероучитељица Петка Луковић и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У свом излагању вероучитељица Петка Луковић је говорила о документарном филму посвећеном светом Василију Острошком и поделила своја сведочанства из живота у непосредној близини манастира Острога: „Све чега се дотакне Христос и све што живи Христом, бива преображено. То нам потврђује и острошка пећина, која је постала место сабрања и место које светли том Божјом светлошћу, светлошћу која преображава. Ми тежимо да се просветлимо Христовом љубављу, као што је то учинио свети Василије Острошки, а у којој мери се он сјединио са Богом, видимо кроз његов животˮ, истакла је Петка Луковић. Говорећи о светом Василију Острошком, катихета Бранислав је посебно указао на значај светитељевих нетљених моштију. „Побожно поштовање светитељских моштију природан је и саставни део поштовања и молитвеног призивања светитељâ. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодатиˮ, указао је катихета Бранислав говорећи о поштовању светих моштију које су дело љубави Божје. Аутор овог документарног филмског остварења је у наставку са присутнима поделио утиске и сведочанства са снимања филма, који је допринос обележавању 350-годишњице од упокојења светог Василија Острошког. Протопрезвитер Жељко Тешић је заблагодарио гостима на великој радости коју су донели својим прегалаштвом, трудом и љубављу, а потврдили је речима и поукама којима су оплеменили ово благословено сабрање, те је у име Црквене општине футошке катихети Браниславу Илићу и вероучитељици Петки Луковић уручио пригодне дарове. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  49. Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    1 point
  50. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.
    1 point
×
×
  • Креирај ново...