Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 01/24/20 in Странице

  1. 5 points
    Свети Симеон Мироточиви је један од највољенијих и најпоштованијих светих СПЦ и ове године ће радосно бити прослављен у Црној Гори посебно из разлога што се богослужити Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије са пратњом из Украјинске Православне Цркве. Блажењејши и још четири архијереја саслуживаће на Литургији 29. фебруара у главном граду Црне Горе – Подгорици, у цркви Васкрсења Христовог. Сједињени у својој православној вери, архијереји, свештенство и верници Украјине и Црне Горе сада су сједињени и у својим заједничким патњама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. 4 points
    Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, говорио је 20. фебруара 2020. године, у оквиру трибине „Савремени човек и савремени свет”, у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду. Прилог Радио-Светигоре са предавања оца Гојка Перовића у Новом Саду На почетку вечери наступио је г. Миодраг Близанац, са члановима хора Исон. После кратког уметничког наступа г. Близанца, присутне је поздравио професор др Драган Станић, председник Матице српске, а затим се обратио отац Гојко Перовић. Ово Матица српска не памти: Отац Гојко Перовић говорио пред више од хиљаду људи! Прилог РТВ Војводине:
  3. 4 points
    У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао. А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова. Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова. Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац. Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба. Ректор цетињске Богословије није „увезени“ свештеник како их именује црногорска власт, за шта су добили одговор од њега: „Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.” Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.” На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”. Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”: „Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.” Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи. Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије: „Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.” „Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.” „Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.” „Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.” „Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.” „Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.” Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.” Извор: Политика
  4. 4 points
    У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско­" (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу" (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима" ( II . Кор. 5, 1). Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо" ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова - с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама" (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем" ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно" ( II Кор. 5, 4). Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу - лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих" (Мт. 6, 29). Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец - Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте. Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа. Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој" (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају" (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити" ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова. А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су - коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти", као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле - Павле, и Филип - Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство. Замисли башту која има разноврсна родна дрвета - ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане. Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су - мужеви, други одојчад, једни - деца, а други - старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави". Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство... Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. 4 points
    Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. 4 points
    "Света Гора - небески град" је документарни серијал у једанаест епизода, који у научно - популарном кључу тематизује средишње догађаје и актере везане за настанак, развој и духовно наслеђе једине "монашке републике" на свету. Доносимо целокупан серијал: Света Гора - небески град: Богородичин врт (прва епизода) Света Гора - небески град: Монашка република (друга епизода) Света Гора - небески град: Хиландар (трећа епизода) Света Гора - небески град: Српски златни век (четврта епизода) Света Гора - небески град: Мрачни нови век (пета епизода) Света Гора - небески град: Тајна молитве (шеста епизода) Света Гора - небески град: Живот као подвиг (седма епизода) Света Гора - небески град: Ризница (осма епизода) Света Гора - небески град: Стара српска књига (девета епизода) Света Гора - небески град: Ново средњовековље (десета епизода) Света Гора - небески град: Хиљаду година касније (једанаеста епизода) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. 3 points
    -Епископ Иринеј: „Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубавˮ- Следујући напоменама из Типика, ове године престони празник храма Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику торжествено је прослављен у Недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године. Звучни запис беседе Молитвена прослава почела је у навечерје празника служењем свечаног бденија, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Недељко Зубовић, парох при храму на Телепу, уз саслужење свештенства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке. На дан празника светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протопрезвитера Јована Милановића, ректора Богословије Светог Арсенија Сремца, презвитера Станка Лакетића, професора наведене Богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке. У славу Божју, а у част преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем умилни славопој Господу узнео је хор ученика Богословије из Сремских Карловаца, сведочећи и актуализујући речи црквеног песника да „мислимо као да на небу стојимоˮ. После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Иринеј, говорећи о значају правилног разумевања еванђелске перикопе о Страшном суду, која нас, на савршен начин, уводи у завршницу припреме за Четрдесетницу. Суд Божји је једнак и праведан не на наш људски начин, већ на нама надуман начин тако што своју бескрајну, за нас непостижну љубав нуди свима, све закриљује њоме. Они који су отворили своја срца за ту љубав они је показују у свом живљењу са ближњима. Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубав, истакао је владика Иринеј. После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које је принела породица Вуксановић из Ветерника. По литургијском отпусту, у име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма. Отац Бранислав је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеним архијерејима Иринеју и Исихију, као и свештенству и верном народу који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму. Свечаном славском сабрању у храму Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику присуствовао је г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Добротом и љубављу овогодишњих кумова, празнична радост настављена је трпезом хришћанске љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. 3 points
    У Светониколајевском храму у Новом Саду, 23. фебруара 2020. године, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, служио је свету Литургију, уз саслужење новосадских свештеника. После прочитаног јеванђелског одељка беседио је отац Гојко. Звучни запис беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. 3 points
    Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости
  10. 3 points
    Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније. О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли. Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви. „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао: „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“ Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије. Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани. „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“ „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј. О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани. „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј. Слово митрополита Илариона Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу. Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту. Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву. Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице. Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива. Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије. Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи. Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу? Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу: оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело. А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи. Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца. Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама! Гости на представљању књиге Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места. Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион. Зорица Зец Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. 3 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 15. фебруара 2020. године, на Сретење Господње, светом архијерејском Литургијом у цркви Ружици на Калемeгдану у Београду. Звучни запис беседе проте Момчила Кривокапића Звучни запис поздравног слова Патријарха српског Иринеја Саслуживали су протојереји-ставрофори Дрaган Милин, Мoмчило Кривокапић, Саво Јовић, Драган Протић, протођакон Саво Милин, ђакони Владимир Радовановић и Србољуб Убипариповић. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је рукоположио у чин јереја протођакона Саву Милина. Исповедно писмо је читао исповедник протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. 3 points
    "Имаш ли ишта пркосни старче??? Поцепана ти одора стара, Тврдоглаво гураш главу у песак... Видиш ли ишта, сем Хиландара? Имаш ли љубав- жену крај себе? Имаш ли кућу- неко имање? Шта је мерило твога живота? Идеш у Цркву, к’о овца на клање.“ Жалећи бесциљни живот монаха, Живахни младић питања ниже... Тек искра једна огњеног срца Погоди старца... поглед му диже. Очима благим, судији посла Љубављу саткан комадић неба... Шапатом меким прозбори тихо: „Христос је Љубав... све што нам треба! У телу Бога, мога и твога, Молитву данас посвећујем теби- Да лутањем помућену душу, Путем смирења ти вратиш себи.“ Снажна је сила старчеве вере; Тад сунце грану, ветар се смири; Огласише се Црквена звона, Тамјана мирис поче да се шири. Задрхта цело тело младића, Обамрло на колена паде; Кроз јецај сузе пусти низ лице, Монаху скуте да љуби стаде: “Гордећи се пред тебе сам стао, Мудрошћу сам ја лудости звао... Сада знам за Пут, Истину и Зивот! Хвала ти за веру, коју си ми дао.” „Захвали Богу... не мени грешном! И Њега љуби од себе више! Изгарај срцем за Љубав вечну! Док душа вољом Његовом дише!”
  13. 3 points
    Логос

    Света блажена Ксенија Петроградска

    Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. Блажена Ксенија Петроградска: Зимска гошћа У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем. Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“. Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели. Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија. Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој. Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу. Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“. Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост. Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века. Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава. Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве. Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин. Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших. Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. 3 points
    Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству. То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. 3 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 24. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Боцана Харченка, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. 3 points
    Документарни филм о Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. 2 points
    На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду одржаној 24. фебруара 2020. године исказано је апсолутно поверење члановима Савета Факултета. Од тридесет и пет (35) присутних чланова Већа, убедљива већина од тридесет и два (32) члана указала је поверење и дала пуну подршку свим члановима Савета. Само три (3) гласа су била уздржана, а нико није био против. Исход овог гласања недвосмислено је показао да не постоји никаква подела у Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Наставници Православног богословског факултета сигурни су да ће се овим ставити тачка на неосноване и злонамерне оптужбе на легитимитет Савета и омогућити несметани рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду Презвитер др Зоран Ранковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. 2 points
    Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, посетио је у петак 21. фебруара 2020. године, терапијску заједницу "Земља живих" на Ченеју. Том приликом прота је штићеницима одржао предавање на тему „ Заједница са Богом и људима, суштина хришћанског начина живота“.
  19. 2 points
    У суботу пред Месопусну недељу Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и на живот вечни. Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим. Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд
  20. 2 points
    Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, одржаће предавање у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду, 20. фебруара 2020. године, са почетком од 19 часова. Отац Гојко ће говорити на тему „Савремени човек и савремени свет”. Животопис протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу
  21. 2 points
    Логос

    На рекама Вавилонским

    У овој недељи о љубави Очевој, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псалама Хвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. 2 points
    Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару. "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске
  23. 2 points
    Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да смо са неким у завади, да са неким нисмо у добрим односима. Да смо оптерећени мислима о њему . Да неког не волимо, па и кад није пред нашим очима да се њиме бавимо , и на јави и у сну. И зато није чудо што најнепосреднији наши ближњи, ближњи који су чланови наших породица међусобно не могу да комуницирају. Многи су већ рекли да је угрожена породица. Угрожена је заиста, браћо и сестре, зато што смо ми угрозили себе, свако од нас појединачно. Зато што нема Христа у срцу, нема Његову истину и заповест о Љубави у своме уму и пред својим очима. Како онда да не буде сукоба међу народима, међу државама? О, каква је, и авај каква је то трагедија браћо и сестре! Иста крв тече у свима нама, исти Бог нас је створио и позвао да будемо заједница – да сви једно буду – То нису случајне речи , изговорио их је нико други него наш Спаситељ Господ Исус Христос. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – да ли ће нам бити опроштено ако не праштамо другима? Нека свако одговори за себе , нека свако у дубини свога бића нађе одговор на то кључно и најважније питање. Ако нам Господ не опрости нема нам спасења и Царства небеског, али нема ни мира и радости овде. А да ли ће нам опростити ако ми другима не опростимо? – Нека свако одговори себи . Зато браћо и сестре, данас, да знамо да смо сви одговорни једни за друге и да је свако сам себи највећи непријатељ. Јер живот видимо као нешто што почиње овде и сада, али продужује се у вечности. Да ли ћемо ми у тој вечности бити удостојени да сретнемо Христа ако смо једни против других? Сви смо одговорни једни за друге и нико нема изговора за зло, за мржњу, за нетрпељивост. Нико нема оправдања за то, ма колико спољашње околности понекад указивале да можда можемо бити у праву . Јер, линија која дели добро од зла није нити између народа, нити између држава, нити између партија, нити између било чега споља. Линија која дели добро од зла пролази кроз срце сваког од нас – ту се бије битка . И зато свако од нас има одговорност за добро и мир у свету – свако од нас понаособ и сви ми заједно . Највећи наш непријатељ јесу наше страсти, егоизам, мржња, самољубље, нетрпељивост према другима и зато треба да победимо себе. МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: Највећи наш непријатељ јесу наш егоизам, мржња и самољубље VIDOVDAN.ORG Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да
  24. 2 points
    У среду 12. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину прослављена је пета годишњица постојања и слава Верског добротворног старатељства Епархије тимочке – Света Три Јерарха. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом а саслуживали су му протојереј-ставрофор Ранко Јовић, јереји Марјан Керчуљ, Марко Пајчин, Марко Јокановић, ђакони Бранислав Јоцић и Вук Јовановић и архиђакон Илија (Јовановић). На литургијске прозбе одговарао је хор неготинског Саборног храма који овај празник такође прославља као своју славу. Након благосиљања и ломљења славског колача са секретаром епархијског ВДС-а ђаконом Вуком Јовановићем, Епископ тимочки обратио се сабраном народу. У пригодној беседи владика Иларион истакао је значај Света Три Јерарха за устројство Цркве и изразио благодарност за доживљено изливање Божанске благодати на светој Литургији. Потом је заблагодарио у своје лично име и у име архиђакона Илије Црквеној општини Неготин и старешини неготинског Саборног храма оцу Марку Пајчину на одеждама које су им овом приликом дароване. Посебну захвалност Епископ је упутио ђакону Браниславу Јоцићу, службенику ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке, који је присуствовао прослави као и господину Владимиру Марјановићу, добротвору и приложнику из Београда, који стипендира двојицу студената Епархије тимочке, и уручио им поклоне као израз искрене братске љубави. По завршетку свете Литургије прослављање овог великог празника настављено је у просторијама Црквене општине Неготин где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија тимочка
  25. 2 points
    Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је данас, 11. фебруара, Свету архијерејску литургију у манастиру Костриковача у Мртвом Дубоком, а након тога у Горњим Ровцима двадесетогодишњи помен Павлу Булатовићу, бившем министру унутрашњих послова Црне Горе и министру одбране Савезне Републике Југославије. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је овај древни храм посвећен Пресветој Богородици запустио иако представља срце Роваца, али не само њих. Подсјећајући да је ова велика светиња по предању старија и од манастира Морача, који је подигнут 1252. године, владика је казао да кад запусти људско срце онда и светиње запусте и занемаре се: „Али хвала Богу, и у то вријеме кад је запустјела, ипак је била школа“, бесједио је владика и помолио се да Бог упокоји ктиторе, осниваче, приложнике и добротворе ове светиње, као и учитеље и ђаке, који су се у њој учили знању и науци. Поред њих, истакао је, данас посебно помињемо тројицу значајних људи нашега времена: прије двадесет година убијеног Павла Булатовића, недавно упокојеног Светозара Ћираковића и Ранка Јововића, знаменитог пјесника који се јуче упокојио и данас је сахрана у његовом родном Косићу код Даниловграда. Владика је казао да је Павле Булатовић часан и честити Ровчанин који је невино пострадао, да се ни данас не зна од чије руке, али Бог знаде и страдалнике и злочинце, а Павле ће остати записан у памћењу овога народа као невина жртва. Светозар Ћираковић, један је од оних двадесет пет професора који су избачени из школе, због тога, како је казао Митрополит, што нијесу хтјели да предају црногорски језик, јер су предавали српски, њему су се учили и на њега их је васпитала мајка. „Светозара Ћираковића смо послали у Скадар, тамо је 800 ђака учио српском језику, пошто није могао у Црној Гори. Један изузетан човјек, и као човјек и као родитељ и као педагог“, присјетио се Митрополит упокојеног Светозара који је своју службу језику и роду наставио у Албанији 2008. гдје је, са Његовим благослословом, српском језику учио народ при Удружењу „Розафа-Морача“. Говорећи о Ранку Јововићу, Високопреосвећени Архиепископ цетињски је нагласио да је он један од најзначајнијих пјесника на српском језику нашега времена који је опјевао своје муке и јаде, и своје невоље, посебно надахнут мученићком смрћу свога оца професора Милоша, који није хтио да приступи братоубилаштву у Црној Гори 1941. године, због чега је убијен од братске руке. Та рана је остала тако дубока у срцу његовог сина Ранка, што је опјевао у дивним и чудесним пјесмама, рекао је владика и додао: „Њима тројици Бог да подари благослов Божији и Царство небеско, а потомству њиховом и овим Ровцима и овој светињи обнову! “ Примјетио је да је ова црква била запостављена, као и преко шесто цркава у Црној Гори које су биле малтене пустолине, али су хвала Богу данас обновљене. „Неки наши министри тзв. културе тврде како је њиховим обнављањем култура Црне Горе оскрнављена. Било како било, ја сам Богу благодаран и вама овдје Ровчанима и Булатовићима, Минићима и свима осталима, који сада послије толико времена обнављате ову светињу, уграђујући се у њу. Надамо се, ако Бог да, да ће ова дивна светиња да процвета и да ће ускоро бити обновљена.“ Говорећи о свом недавном боравку у Светој Гори, у манастиру Ватопеду и у манастиру Хиландару, владика је казао да му је игуман ватопедски о. Јефрем даривао, дао му на располагање 10 000 $, што је он протумачио да је управо игуман предвидио да се тај новац угради у ову светињу: „Тако да имате у виду поред ваших прилога да ће бити и прилози свете лавре ватопедске и манастира Хиландара“, истакао је Митрополит и подсјетио на значај манастира Ватопеда, који је колијевка не само онима који су се кроз вијекове тамо подвизавали, него читавог српскога народа, благодарећи Светом Симеону и Светом Сави. Након Свете службе Божије, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је на гроб Павла Булатовића у Горњим Ровцима служио парастос коме је присуствовао и Александар Вулин, министар одбране Републике Србије, и Владимир Божовић, амбасадор Србије у Црној Гори. „Очекивао бих да буде и министар одбране Црне Горе, јер чини ми се да је Павле Булатовић био министар ондашње савезне државе. Добро, ови наши сад монтенегрини, како их ја зовем, имају неку другу философију, нека им Бог буде на памети и на разуму. Али срамно је и стидно, да данас овдје није министар одбране Црне Горе. Срамота! Његова срамота и срамота ове Црне Горе, али још већа част Ровчанину Павлу Булатовићу, великом и дивном и часном Ровчанину и Србину и министру. Бог да га упокоји“, истакао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Заједничарење у Христу распетоме и васкрсломе, настављено је уз трпезу љубави у манастиру Морача. Министар Вулин је за трпезом поздравио присутне и Митрополиту Амфилохију уручио икону Светог Вукашина из Клепаца и Милице Ракић, дјевојчице која је пострадала у НАТО бомбардовању СРЈ 1999. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  26. 2 points
    ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ: МОЛЕБАН ПОДРШКЕ ПРАВОСЛАНОЈ БРАЋИ У ЦРНОЈ ГОРИ ОДРЖАН У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, у недељу 9. фебруара, служен је молебан са литијом и у Смедеревској Паланци...
  27. 2 points
    Ако су и намјере актуелног црногорског министра културе попут вербално исказаних „истина“ о девастацији Манастира Свете Тројице Пљеваљске од стране Српске православне цркве, јасно је каква судбина чека наше светиње ако доспију под неограничену заштиту оваквих представника државе. Након неконтролисаног политичког испада, током ког је предочио и наводне доказе за своје тврдње у виду фотографија инкриминисаних мјеста у Манастиру Света Тројица, јасно је да Богдановић треба што хитније да поднесе оставку или буде смијењен. Зар је нормално да особа која не говори истину буде министар? Устврдио је у својој острашћеној политичкој тиради Богдановић да су људи из Манастира Света Тројица у Пљевљима рушили фреске како би постављали инсталиције и дијелове црквеног мобилијара! Као доказ за своју тврдњу понудио је фотографију фреске на којој је направљен отвор, очигледно за одвод дима, којим је фреска драстично оштећена. Намјерно је заборавио да каже да је ријеч о вандализму који су направили комунисти још 1946. године, у намјери да уз помоћ пећи загрију Храм, у ком су организовали своје политичке скупове. Богдановић је, убједљивости ради, понудио још оваквих „доказа“ у виду фотографија из Свете Тројице, па је на једној од њих и фреска на којој се виде електричне инсталације. Тешку неистину изговорио је и у овом случају, јер се детаљ са показане фотографије уопште не налази у нашој светињи већ је, очигледно, ријеч о неком фрескопису новијег датума, што лако може констатовати и потпуни лаик. Уколико нас на овакав начин будете вукли за језик спремни смо у наредним данима истински документовано посвједочити како је, све под „стручном“ инспекцијском присмотром надлежних државних органа Црне Горе, недавно реконструисана кровна конструкција цркве Свете Тројице у манастирском комплексу у Пљевљима. Тако „стручно“ да је реално могуће да се сваког тренутка, без видљивог разлога, уруши! Ако без истинског повода наставите да блатите вјековима часна и вјери православвној одана братства и сестринства наше светиње мораћете јавности објаснити који је то стручни надзор одобрио пројекат и извођење најобичнијих (!) електро инсталација на недавно реконструисаном, законом заштићеном, манастирском конаку, који је готово сасвим направљен од дрвета и прије неколико година само сплетом срећних околности преживио пожар. Има још тога много, и биће, ако ви будете. А можда и не будете. Ми јавност, а и у културу залуталог министра Богдановића, желимо да подсјетимо на једно од највећих страдања пљеваљске светиње, које на жалост нису приредили окупатори већ наша браћа отрована сатанском идеологијом, на које, макар у третману вјерских питања, у много чему подсјећа идеологија његове партије. Наиме, предочавамо дио извјештаја Светог Синода Српске православне цркве, након дивљања комуниста на празник Свете Тројице, јуна мјесеца 1948. године: – На дан духова ове године осам до десет омладинаца, под руководством одраслих људи, а под покровитељством органа власти, ушли су у храм у Манастир Св.Тројице код Пљеваља, Епархија будимљанска – полимска. Ушли су под капама и цигаретама у зубима и играли коло пред самим олтаром. Том приликом псовали су и хулили на Бога и Светиње а онда почели рушити по цркви, разбијати кандила, обарати свијећњаке, претурати пјевнице са књигама и док је народ протестовао са сузама али им није смио ништа јер су били наоружани револверима. Најпослије су полупали све прозоре на цркви онда вршили нужду уза саму цркву а потом изметом измазали икону Свете Тројице… Не поновило се, а да се не би поновило НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! У Пљевљима, 10.02.2020. године Пљеваљски одбор за одбрану светиња Извор: Митрополија црногорско-приморска
  28. 2 points
    Данас је у Скупштини града Београда свештенству и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске и других епархија СПЦ у Црној Гори додијељена је Златна плакета Вечерњих новости. Први је ријеч добио академик Матија Бећковић, који је, захваливши се Вечерњим новостима, похвалио њихов непоновљиви племенити рад, нагласивши, у контексту дешавања у Црној Гори, да су племенити подвизи увијек јединствени и непоновљиви. „Што су људи гори, то су племенити подвизи насушнији“, рекао је академик. Нагласио је да је народ у Црној Гори надмашио себе, позван од своје савјести: „А шта је савјест, ако не друго име за Бога, и шта је племенитост подвига ако не примјер богочојства и богојунаштва?“ Нагласио је да ово није подвиг године него подвиг вијека, тренутак када су Црногорци први пут заличили на англосаксонце, који су у побожној тишини, без сувишног покрета, по невремену, поносни на своју вјеру и традицију, устали да бране своје светиње. „Захваљујући модерним технологијама, цио свијет је могао да види обај најмасовнији зимски устанак православних хришћана, у којем се није знало да ли устаници силазе са неба или се на небо пењу, и да ли је тај устанак паметнији или племенитији“, рекао је Матија Бећковић, нагласивши да су ово потомци четника и партизана који су прерасли и превазишли ове подјеле и који су доказ да је рана зацијелила. „рече ми један човјек да је сањао Светозара Вукмановића Темпа како иде на челу литије и носи икону свога брата“, испричао је, додавши да је Темпо жив, ово не би био сан. Митрополит се такође захвалио на урученој почасти и награди, рекавши да је оно што се догодило у Црној Гори васкрсење народа. Владика је искрено рекао да није очекивао ни знао да међу народом у Црној Гори постоји најјачи огањ љубави. Осврнуо се на то да је плод братомржње и незакоња од Другог свјетског рата управо овај Закон о слободи вјероисповијести. „Ово је једини примјер у Европи, да се догађа промена идентитета једног народа“, рекао је, сликовито приказавши да је братоубилаштво врхунило рушењем ловћенске капеле. Митрополит је рекао да међу народом треба посебно подвући дјецу, да су дјеци анђели говоре. Осврнуо се и на то да народ у литијама осјећа органску везаност за Србију, а највише за Косово и Метохију, те су неизоставне пјесме о Косову, оне се највише чују. „Наш народ није изгубио душу и није се одрекао свога вјечног завјета и опредјељења за вјечност“, завршио је Митрополит, још једном се захваливши. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  29. 2 points
    Грбаљски манастир Подластва био је и вечерас литијско одредиште бројних вјерника који су стигли из правца Котора (предвођени протојерејем – ставрофором Момчилом Кривокапићем, архијерејским намјесником бококоторским, и протојерејем – ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије) и Будве, како би изразили протест против усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Двије колоне, након неколико сати хода, среле су се у 18 часова. Обраћајући се пред манастиром отац Гојко Перовић је поручио да „политичари морају да схвате да не могу ратовати против светиња“. Он је казао и да свештени ход кроз грбаљску равницу и онај из правца Паштровића и Будве не значи заступање ниједне земаљске политике, те да је зато ова литија света ријека. „Каже Свето писмо отврднуло срце политичарима који нису схватили што то значи када народу треба светиња. Друга слична прича која се одвијала на овим нашим просторима је она када се опет појавио један политичар који није разумио народ и почео да га тјера са све четири стране да руши цркве, укида молитву, скида звона са цркава, пали црквене књиге, а онда се десило оно што је рекао Његош: Што се нешће у ланце везати то се збјежа у ове планине да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу. И та политика је остала у дубинама прошлости, а тај народ који се збјежа у планине да чува светињу, остао и опстао. Овдје пред овом грбаљском светињом молимо се Богу да трећа прича на почетку 21. вијека буде боља и да политичари схвате да не могу ратовати против светиње. Да не могу светиње трпати у неке пролазне дневне политике које се мијењају из часа у час. Ми смо свједоци да људи који владају овом земљом су тако лако мијењали и политике и идеологије. И то није тема за пред ову светињу, и никад не би била тема да није овога закона. А сада кажемо, мијењајте, радите шта хоћете, само не дирајте светиње, јер ми не дамо наше светиње. Оно што тражимо, што је речено простим српским језиком – не дамо светиње, то је уписано у декларације свих модерних држава задњих 200 година. Политика на једну, а Црква на другу страну, то се зове секуларна држава. И ми се данас боримо за поштовање Устава ове земље, који баш тако каже, држава и политика на једну, а светиње на другу страну. Нема тога ко може зауставити литије и молебане и овај наш легитимни грађански протест. Ништа нас не може уморити. И ако неко каже из врха власти да су ове наше литије губљење времена, одавде им поручујемо да су такве приче губљење врмена. Нека нам то не причају. Дођите међу народ па ће вам бити јасно и што су светиње и како се чувају“, поручио је о. Перовић. Испред Одбора за одбрану светиња у Грбљу обратио се Стефан Спасојевић који је осудио оне који су се „у својој гордости усудили да се дрзну на оно што једино нису успјели да нам отму нити да оскрнаве“. То је како је навео „зид од којега више нема назад, него само напријед“. „То је зид овог манастира Подластве, манастира Савине, манастира Острога, Цетињског манастира и свих наших цркава и манастира. Наших светиња које смо обновили, освештали и Господу принијели, а које безбожна власт у Подгорици хоће да нам отме… Нека чује онај који је умислио да је Бог и којем је мало што је похарао све земаљско, а сада би да отима и оно небеско. Нека чује да ми не одустајемо, да ми не дамо наше светиње, да нашим литијама краја бити неће, све до повлачења овог срамног закона… Побиједићемо јер је с нама Бог, јер на крају крајева, ништа је са Христом све, а све је без Христа ништа “, поручио је између осталог Спасовјевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  30. 2 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у Недељу о митару и фарисеју, 09. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари. Свјатјејшем су саслуживали: архимандрит Јоаникије (Ђукнић) из манастира Св. Георгија у Лештанима, протојереји – ставрофори: Мирослав Миленковић, Слободан Аксентић, Милутин Чекетић, Јован Милановић, јереји Гаврило Рајић и Михајло Рапајић, протођакон Радомир Перчевић, ђакони: Немања Калем и Урош Стојковић и ипођакон Владимир Јелић. После Светог Причешћа верних Његова Светост Патријарх Иринеј произнео је беседу и поучио свештенство и верни народ о томе да је Господ дошао у овај свет не ради праведника већ ради грешника. „Данас смо чули једно посебно Јеванђеље, у којем Господ говори о два човека. О једном царинику и једном фарисеју“, рекао је Свјатјејши и додао, да су се обојца молили у храму, али да је “фарисеј отишао неоправдан јер се није молио да му Господ опрости“. Фарисеј се у својој молитви хвали Господу шта је све добро учинио, а то није поента молитве, јер Бог све зна: „Бог види не само наша дела већ и наше мисли и наше намере и по томе ће нам судити. Јер мисао предходи сваком делу било добром било злом.“ додао је Патријарх Иринеј. Истовремено, цариник увиђајући своја сагрешења и огреховљеност молио се Господу да се Господ сажали на њега и покаже му милост. Кроз ову причу нас наша Света Црква припрема како да се и ми кроз пост и ми припремимо за велики дан Христовог Васкрсења: „Пост је велика, благодатна моћ и сила Божија где се ослобађамо сувишка онога за тело своје, али зато дајемо превласт и снагу нашој души. Да наша душа проговори оно што Господ жели да чује од нас. Да се помолимо Господу за оно што чинимо по нашој немоћи, рекао је Патријарх Иринеј закључујући да: „није страшно грешити, али је страшно остати и бити упоран у греху, то је оно што непријатељ нашега спасења жели“. На крају свете архијерејске Литургије поводом јубилеја Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја: 10 година патирјарашке службе, 45 година епископске службе и 60 година монаштва, старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Миленковић је, у име храма и парохијана, даровао Патријарху Иринеју икону Пресвете Богородице. Предајући икону прота Мирослав је пожелео Патријарху Иринеју да још дуги низ година благодаћу Божијом поучава и води нашу Цркву. Извор: Радио Слово љубве
  31. 2 points
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 6. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Николу Теслића из Смиљана. Заједно са својом баком, г. Никола Теслић је преживео стравичан покољ православних Срба у Смиљану, родном селу Николе Тесле, учињен од стране хрватских усташа на Светог пророка Илију, 2. августа 1941. године. Животна прича г. Николе Теслића ускоро ће бити приказана у емисији ТВ Храм. Извор: Инфо-служба СПЦ
  32. 2 points
    Логос

    Пут ка вољи Божијој

    У аскетској литератури је посебно истакнута важност врлине послушности. Често су преподобни оци саветовали једни друге да је послушност у манастирском животу једини сигуран пут ка спасењу. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски је у својим поукама наглашавао важност препознавања воље Божије кроз послушност духовном оцу. Позивао се на Светог Паламона који је рекао: „Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести“. Поверење у онога ко духовно руководи је веома важно. У њему се препознаје воља Божија. Када се од аскетске литературе настале у окриљу монашке заједнице, у којој је послушност смештена у правцу духовног руковођења, окренемо ка живљењу у свету, питање послушности и непослушности постаје сложеније. О томе су говорили и многи велики духовници. Они су храбрећи своја духовна чеда у монаштву истицали колико је тешко остваривати ову врлину у свету. Старац Јефрем је говорио: „Послушник ће имати ту предност да посредством свог старца лако открије шта је воља Божија. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се: „Да ли да учиним ово или оно?“ Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, чеда моја, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити Његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је вечни живот и блажени починак душе“. Из наведених речи можемо извести неколико закључака који указују на духовне корене проблема (не)послушности. Основна недоумица се састоји у питању избора. Шта учинити у мноштву могућих одлука које се нуде у савременом убрзаном и сложеном начину живота. Изборна воља као израз слободе се показује као својеврстан крст. Они који су предуго неодлучни често долазе до очајања. Они који одлуке доносе без преиспитивања често схватају да су погрешили. Пут исправљања захтева јаку вољу и жељу за покајањем. Жеља се показује као веома изазован пут. Она приликом избора води ка нечему, а онда је њоме потребно отклањати последице тог избора. Истраживања из области психоанализе и психијатрије, као и теолошка истраживања (нпр. Свети Максим Исповедник) указују на важност питања жеље. У њој се може сакрити гордост способна да се представља другачије. Жеља преточена у молитву је поље одговорности. Свети Силуан Атонски је упозоравао да не треба олако произносити молитвене жеље, јер могу да се остваре пре него што будемо спремни да носимо њихово испуњење. Помоћ трезвеног духовног руководитеља је од велике важности на путу трагања за вољом Божијом о нама. Када се сагледа сва изазовност сложеног питања послушности, жеље и молитве, онда се долази до веома једноставног закључка. Он се налази у Молитви Господњој која насупрот нарцисоидног самоуверења нуди пут отворености за деловање Бога у нама: Да буде воља Твоја. Протонамесник Александар Јевтић Извор: Православни мисионар (бр. 353)
  33. 2 points
    Дана 6. фебруара наша Света православна Црква прославља свету преподобну мати Ксенију Петроградску и свету Ксенију Римљанку. Мати наша Ксенија се и ове године литургијски прославила у крушевачком насељу Мудраковац. Свето евхаристијско сабрање предводио је гост из Архиепископије београдско-карловачке протојереј Драган Радовановић, парох при Вазнесенском храму у Београду, уз саслужење протојереја-ставрофора Ђорђа Милојковића, протојереја-ставрофора Живојина Којића, протојереја Бладимира Трошића, протојереја Данијела Стефановића, јеромонаха (Сергеја Радивојевића), јереја Ненада Драгичећвића, јереја Далибора Весића и протођакона Драгана Мијајловића. По отпусту вернима се обратио отац Драган и у својој беседи заблагодарио Светој Ксенији што нас је сабрала у толиком броју, затим се вернима обратио протојереј Иван Цветковић, старешина храма. Славски колачар Иван Топаловић са породицом припремио је богато послужење за све присутне. За време славске трпезе изведен је и пригодан уметнички програм. Извор: Епархија крушевачка
  34. 2 points
    Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. Житије Светог Григорија Богослова Свети Григорије Богослов: О достојанству човека Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  35. 2 points
    Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  36. 2 points
    Нека богословствују они који су се ослободили од свакодневних напорних послова. Што се неко више посвећује искључиво делу теологије у толико је успешнији као богослов. За жаљење је када приметиш да неки за један дан постану богослови... сруше се увече да спавају као занатлије, а буде се као мудраци, саморукоположени теолози... И да не бива богословље за било кога и у било које време. Никако након забаве и позоришта, преједања и опијања и хиподрома. Да би слушао неко о истини потребна је духовна припрема, и то заиста велика... Још, потребно је да обратимо пажњу на богословске теме и на њихове дубине. Нити треба о свему да богословствујемо, нити да пролазимо сву дубину без расуђивања. Само у складу са нашим духовним способностима и у сагласности са могућношћу рецепције слушалаца, са њиховом способношћу да нас разумеју... Дакле, оче, да се не бавимо Богом? Напротив, пријатељу мој, одговара му Григорије, треба да се бавиш и са пре реченим. Ако можеш, имај Бога у уму свом још чешће него што дишеш. Можеш? Али те не саветујем да богословствујеш без нужних предуслова... Чујте, браћо... Разумем. Многи имате велику амбицију да богословствујете, али немате предусловe који су потребни. Зато вам кажем и ово: Мoжете, уколико желите, да философирате и да богословствујете о много чему, као што је земља и природа, о души, о васкрсењу, о суду, о страдањима Христовим. О овоме ако и кажете нешто исправно биће корисно. Ако пак погрешите, неће бити опасно за спасење. Док, реч која се директно односи на Оца, Сина и Светога Духа и на божанствену икономију, је сушта теологија, и за њу су потребни тешки предуслови. И сада ћу то изрећи још јасније: потребно је да се поседује божанствено просветљење, ко га има нека настави... Извор: Епархија зворничко-тузланска
  37. 2 points
    У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.
  38. 2 points
    У четвртак, 30. јануара 2020. године, у резиденцији амбасадора Грчке у Србији, г. Јоргоса Дјакофотакиса, уприличен је свечани пријем у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У пратњи Његове Светости налазили су се Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, крушевачки Давид, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, и викар Патријарха српског, Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  39. 2 points
    Почетком 2020. године протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као редовни професор Историје опште Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, објавио је превод веома важне књиге Теодорита Кирског Црквена историја. Овај превод биће један од основних извора за проучавање раног периода Цркве и биће користан за ученике богословија, за студенте свих нивоа студирања богословских наука, али и за свештенике и лаике који желе да проучавају период од појаве аријанизма до цара Теодосија Млађег. Књига је подељена у пет делова. У првом делу Теодорит сведочи о јереси аријанизма, о односу цара Константина и Цркве, затим о ширењу хришћанства и о деловању Светог Атанасија Великог. Други део почиње описом повратка Светог Атанасија из прогонства, затим говори о вери цара Констанција, наставку прогона Светог Атанасија и о неколико сабора између првог и другог васељенског сабора, са посебним освртом на Македонијеву јерес. Трећи део књиге Теодорит почиње описом цара Јулијана Отпадника и говори о догађајима у Цркви и царству половином 4. века. У четвртом делу Теодорит сведочи о кончаној победи Православља над аријанством и последњим годинама Светог Атанасија, затим и о царевима Јовијану и Валентинијану, а затим говори о Амвросију Миланском, Василију Великом, Антонију Великом, и на крају описује одакле међу Готима аријанска јерес. У петом делу описана је владавина цара Теодосија, затим и Други васељенски сабор, да би други део био посвећен дешавањима у Антиохији, Александрији и Константинопољу у доба Светих Јована Златоустог и Кирила Александријског. После превода Теодоритове књиге, проф. др Радомир Поповић је превео и важну студију о блаженом Теодориту Кирском насталу из пера Георгија Флоровског, која говори о делима и вероисповедању блаженог Теодорита. То је и својеврсни закључак превода овог важног историјског извора. На крају издања налази се и попис до сада преведених дела блаженог Теодорита на српски језик и библиографија о Теодориту, која може да буде иницијатор будућих истраживања и анализе живота и дела Теодорита Кирског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  40. 2 points
  41. 2 points
    Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован. Звучни запис беседе Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама. А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога. Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио. Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо. Извор: Епархија шумадијска
  42. 2 points
    У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх. „Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“ „Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост. „С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“ Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању: „Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката? Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“ Извор: Православие.ру
  43. 2 points
    У недавном интервјуу датом ТВ каналу „Росија-24“ митрополит волоколамски Иларион одговорио је и на питање новинарке поводом предлога патријарх Крила да се и руски језик може користити на богослужењу. Питање: Његова Светост патријарх Кирил недавно се дотакао питања употребе руског језика у богослужењу. С обзиром на навику већине православних на црквенословенски језик, да ли је то револуција? Митрополит Иларион: Мислим да овде неће бити револуције. Патријарх је позвао на веома промишљено, уравнотежено и тачно коришћење руског језика у богослужењу, где је паства за то припремљена. На пример, рекао је да се на руском језику на богослужењу можете прочитати одломак Апостола или Еванђеље или нејасан текст из Старог завета. Али то ни у којем случају није питање провођења потпуне русификације богослужења и није напуштање црквенословенског језика. Много је начина да богослужење учинимо разумљивијим него што је то данас. Даћу пример из властите праксе. Служим у парохији, у цркви на Ординки, где и Апостол и Еванђеље читамо на црквенословенском језику. Али увек имамо неко кратко време пре причести мирјана када свештеник изађе и проповеда. Током ове проповеди он на руском језику протумачии одломак Апостола и одломак из Еванђеља. Сада говоримо само о овој врсти делимичне употребе руског језика, али никако о било каквој реформи и револуцији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  44. 2 points
    „Теологија у јавној сфери”, годишњи скуп, који се одржава већ седму годину заредом у Требињу, ове године биће приређен од четвртка 6. фебруара до недјеље 9. фебруара 2020. године. У организацији Центра за философију и теологију Требиње, а уз подршку Епархије захумско-херцеговачке и приморске, која је један од оснивача овог Центра, овај јединствени симпосион, у већ препознатљивим формама: панел дискусија, предавања и промоција, омогућиће размјену мишљења, идеја, утисака.., о црквеним и друштвеним темама уопште, која заокупљају теологију и сферу јавног дјеловања, а које ће обрађивати теолози, други научници и стручњаци из разних области. Главно предавање, на тему: „Епископско очинство: како се црквено тијело суочава са симптомима епископске произвољности” одржаће чувени теолог проф. др Христо Јанарас, уз остале учеснике, теме и догађаје у оквиру Скупа, који су према извјесном временском рапореду, а у просторијама Културног центра Требиње и Музеја Херцеговине Требиње, представљени у детаљном програму, који вам достављамо. Према програму, скуп „Теологија у јавној сфери” завршава се недјељним Литургијским сабрањем у требињском Преображењком храму. Стога, овом приликом, позивамо вас на учешће и Причешће, добро дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  45. 2 points
    По благослову Његове светости Патријарха московског и читаве Русије Кирила дана 25. јануара 2020. освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске православне у част Светог Саве, првог архиепископа српског. Поштовање Светог Саве у Белорусији има дубоке историјске коријене и датира од 15-16 вијека. Познато је да његово име међу најзначајнијим словенским светитељима наводи Франциско Скорина у календару своје „Мале путописне књиге“ (1522.), а Захарија Копистенски у свом трактату „Палинодија“ (1621.) помиње Светог Саву Српског као узор за понашање. Епархијска управа је мјесто гдје се доносе важне одлуке за читаву епархију, зато је за епископску службу у савременим условима веома важан не само примјер великог епископа Христове Цркве, какав је Свети Сава, него и његово небеско заступништво и помоћ, које ће бити посебно опипљиве ако му се буду приносиле сталне молитве у новоосвећеном храму подигнутом у његову част. Освећење домског храма у част Светог Саве важно је и Србима и Белорусима и још више ојачава духовну повезаност два блиска православна народа, што је посебно драгоцјено и значајно данас када се односи Србије и Бјелорусије развијају на свим нивоима. Прије службе за домски храм, уз благослов Његове светости Патријарха српског Иренеја, донијета је икона Светог Саве. Послије молебна Светом Сави, архиепископ Српске православне цркве, Епископ моравички Антоније поклонио је новоосвећеној цркви комплет литургијских сасуда. Затим је услиједило освећење самога храма. Освећење престола и божанску литургију служили су владика борисовски и мариногорски Вењамин и Епископ Антоније моравички, представник Српске православне цркве. На богослужењу се молио и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Републици Белорусији Вељко Ковачевић. Литургијске напјеве на српском језику изводио је дјечји хор саборног Храма Христовог васкрсења из Борисова, под руководством регента Ксеније Качановске. Након богослужења присутнима су се обратиле владике Антоније и Вењамин. Владика Вењамин је удостојио архијерејских грамата српског православног публицисту Ранка Гојковића и професора Ивана Алексејевича Чароту. На крају је преосвећени Вењамин дијелио вјерницима иконице с ликом Светог Саве. С руског М.Ж. http://borisoveparhia.by/novosti-eparhii/sostoyalos-osvyashhenie-domovogo-khrama.html
  46. 2 points
    Двије посебне изложбе једне од најинтересантнијих савремених српских сликарки али и монахиња, мати Ефимије (Тополски) некадашње игуманије манастира Градац у току су у Београду. Изложба икона ,,Свјетлости тиха“ траје у Парохијском дому храма Светог Саве а такође и изложба колажа и цртежа ,,Интимно и јавно“. Звучни запис беседе Најновије издање часописа наше Митрополије ,,Светигора“ на насловној страни доноси једну од икона са ове изложбе. Овим поводом имали смо радост да разговарамо са мати Ефимијом (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Мати нам говори о свом монашком путу, умјетности, сликарству и сјећањима на блаженог спомена архимандрита Луку (Анића). „Отац Лука (Анић)је имао толику послушност да ни са овог свијета није отишао без благослова свог старца-Митрополита Амфилохија“- каже мати Ефимија. Радови мати Ефимије су доказ је да је човјек шири од космоса и да једна личност у себе може да смјести и иконопис и умјетничко сликарство. У њеним дјелима се осјећа Божије дјело, та љепота и ширина умјетничке- монашке душе, гдје се стиче утисак да умјетник само придржава четкицу док Сам Господ ствара његовом руком. Мати говори и о свом животу у манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској, гдје живи усамљеничким монашким подвигом а са нама дјели и своја сјећањима на четврт вијека монашког живота у манастиру Градац. Извор: Радио Светигора
  47. 2 points
    Хиљаде житеља Новог Београда и Земуна са својим Патријархом у величанственој литији пружило молитвену подршку Српској Православној Цркви и народу у Црној Гори. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 26. јануара 2020. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, док је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан богослужио у храму Светог Димитрија, такође на Новом Београду. Верни народ Земуна са својим свештенством сабрао се код манастира Свете Тројице у Земунском парку и формирао литију која је кренула ка Новом Београду. Новобеограђани су се, са владиком Стефаном и свештенством, окупили код храма Светог Димитрија где су сачекали земунску литију и у непрегледној колони се упутили ка храму Светог Симеона Мироточивог где их је дочекао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Његова Светост Патријарх је началствовао молебаном за спас Српске Православне Цркве и народа у Црној Гори уз саслужење свештенства из свих храмова архијерејског намесништва земунско-новобеоградског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  48. 2 points
    Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршиће се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха. Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010) Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа! У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике. Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“. Звучни запис емисије Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста! По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер. Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди. Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут. Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора. Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама. Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића. У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити. Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне. Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја: „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“ Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци. Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године) У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића. Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић. Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић. Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери. Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке. Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског. Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија Бортњанског. Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  49. 2 points
    Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  50. 2 points
    Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у ишчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености и брига… А ти ми ту причаш да имаш проблем. Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!». Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!» Не говорим сада o том да си ти просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о). Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не ишчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем ишчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста ишчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем. Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и жалост. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то. Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш, постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан? Једна жена ми је рекла: – Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи! Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има свој бол. Ти се, на пример, бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима. Ја то говорим свима коју тренутно страдају и којима је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих нема тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?» И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима». И тада другачије почињеш да гледаш на своје проблеме, више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да ишчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно. Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, па види, рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли. Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост и нелагодност због тога што смо у дати моменат срећни. То јест, ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!». Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека: – Да ли се ти уопште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога? То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то изведем напоље, и зато сам питао свог познаника: – Вероватно си се спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?» А он је одговорио: – Шта, ја бих требало да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше? Ја сам му рекао: – Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак. – Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга логика, коју и сам не могу да схватим. Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде. И то је дивно што постоје такви прекрасни људи. И теби се ја такође дивим. Ти се уопште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не потребујеш праведности. Не потребујеш то што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност нити огорченост. Но, дај да те нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим, ти ми тада слободно напомени. Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим. – Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица! – А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву. – Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање). – Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Свети Силуан Атонски је говорио Богу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26). Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, излиј сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутра у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш. Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу… И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том! Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао: – Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби! Ја сам одговорио: – Мени се то свиђа! – Шта ти се свиђа?! – Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш. А други човек ме је једном питао овако: – Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести? И ја сам му одговорио: – Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити. Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дати моменат. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно. Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – на пример, чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се. Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали. Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш са другима или са духовником (ако то питање треба исповедити). А рекавши о томе свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат свете тајне. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава. На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу». А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли колико ће ти потом бити лакше? Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби. А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше. Један дечак ми је рекао: – Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати! Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио. А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило». Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није. Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да викну: «О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говори о тим стварима само оном у кога имаш поверења – на пример, свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то: «ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли». Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао: – Сви ви имате један велики проблем који морате да решите. Тај проблем је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман. – Који је то проблем? – Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о томе. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав, свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!» У томе и јесте наша лаж. У томе је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома лажни. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти си без греха? То јест испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату? Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе. Кога ја изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!» Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, коме када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође, нећеш наићи ни на равнодушност. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Али, неће се ни ужасавати. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан. И ти се бориш. Улажеш напор, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу. О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем да отворите своју душу на исповести: да разговарати са духовником слободно и да се искрено кајете. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“. То је као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бити страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести… И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан. Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучујемо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. На пример, како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула. Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругао. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови… Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно. Али, срећемо ли то често у пракси? Може ли човек «одати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање? И следеће питање је упућено родитељима, и учитељима, и свештеницима. Но, у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Али, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило». Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоосуђивања? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике. Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова». Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. То јест, да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди? Још ћу ти нешто рећи. Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не могу то да слушам! То је неподносиво!», и тако даље. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знаш ли које су последице једне такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не бих издржао!» Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једни на друге, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство? Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да сам ништаван у односу на њих, грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака». Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да је потребно да се пред децом понашамо као да никада не правимо грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац. Добро, но зар то није лаж? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам, а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања. А ако унутар тебе тврдо седи убеђање: «други људи никада тако нешто не чине, никада тако не мисле, немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу лажном. И мислиш, да ето то је то – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да саставите са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати? Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Споља гледано, ти си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је хаос. Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно, то не значи да у таквим случајевима не треба да се боримо са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити лажан је немогуће. Једном, када смо путовали колима, возач је укључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми: – Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека, ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не бих урадио. – Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама. – Не, није у томе ствар. Ја се не бих молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, то јест, бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други. – Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи. А ево шта пише отац Епифаније Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене». Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присуству да буду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви. Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање поводом нечег, а у ствари хоћемо да кажемо нештомсасвим друго. Схваташ? На пример, муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или, на пимер, препирете се са мужем због новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Ствар је у нечем другом, о чему вас је срамота и да разговарате једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно. Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњем да види и призна грешке, но немој га бити после тога, када ти буде говорио о њима. У том је величина и красота наше везе с Богом. А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом. Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (то јест своју фантазију) са Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе. Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те. Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то! Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао: – Ја више не могу! Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао. – Више не могу! – Шта не можеш? – Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем. – И шта хоћеш? – Хоћу да сагрешим! Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно: – Па, онда сагреши! – Шта-а-а? Поново је упитао млади монах. – Па, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан? – Но Ви узимате на себе смелост… – А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар. И у то исто време, када је духовник рекао: «Па, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада. Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да ако то не учините, можете чак бити и свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро. Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Љуби ближњег свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи. На пример, ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим – нити да се молим, нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји. Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај са својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања која те унеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли део живота, и било која друга. Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте Свете Оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се тешили и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена. И схватио сам, да након тога, пошто човек сагледа себе и прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу – а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће видети љубав која му се обратила. И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето, како ће рећи Господ. Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај тренутак, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!» Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.
×
×
  • Креирај ново...