Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 12/16/18 in Странице

  1. 4 points
    Канонском Православљу у Украјини и у целом свету нанета је тешка рана, констатовао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у посланицама упућеним поглаварима помесних Православних Цркава. Посланице су упућене Папи и Патријарху александријском Теодору II, Патријарху антиохијском Јовану Х, Патријарху јерусалимском Теофилу III, Патријарху српском Иринеју, Католикосу-Патријарху све Грузије Илији II, Патријарху румунском Данилу, Патријарху бугарском Неофиту, Архиепископу кипарском Хризостому II, Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму II, Архиепископу тиранском и све Албаније Анастасију, Митрополиту варшавском и све Пољске Сави, Митрополиту Чешких земаља и Словачке Ростиславу и Митрополиту Америке и Канаде Тихону, преноси Патријархија.ru. Његова Светост патријарх Кирил обавестио их је о томе да је 15. децембра 2018. године у Кијеву, уз непосредно учествовање и под директним покровитељством државних власти Украјине одржан скуп „јерарха“, „клира“ и мирјана две украјинске расколничке групе. Учесници у овом незаконитом окупљању који су заседали у историјском храму Софије Кијевске прогласили су себе за „сабор уједињења“. У ствари, такозвано уједињење се састојало у сливању две шизматичке организације од којих је створена једна. На „сабору“ су учествовали лажни епископи расколничке „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. „Међутим, канонска Украјинска Православна Црква на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у складу са одлуком Светог Синода од 7. децембра, одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Без обзира на многобројне случајеве вршења притиска на њене архипастире, од 90 јерарха који чине њен епископат, у псеудосабору су учествовала само двојица архијереја, један епархијски и један викарни. Одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 17. децембра обојица су због одласка у раскол и грубог кршења архијерејске заклетве разрешена дужности и забрањено им је да служе,“ – истакао је Патриjарх. Његова Светост је подсетио да је процес „давања аутокефалије Украјини“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. „Одржани скуп је само потврдио чињеницу отвореног мешања државе у црквени живот,“ – констатовао је патријарх. Дакле, председник П. Порошенко не само да је присуствовао овом „сабору“, већ је седео у његовом президијуму и лично је посматрао како се скуп одвија. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне Раде Украјине гркокатоличке вероисповести А. Парубиј, који је 17. децембра најавио да у најскорије време предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске Православне Цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину,“ – истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. „На велику жалост, у манифестацији непријатељској према Цркви, упркос светим канонима и кршећи црквене одредбе, учествовали су представници Цариградске патријаршије, – саопштио је поглавар Руске Православне Цркве. Митрополит галски Емануил је председавао сабором расколника, док су се с његове десне стране налазили П. Порошенко који се причешћивао код гркокатолика, а с леве Филарет Денисенко који је изопштен из Цркве, и Макарије Малетич без апостолског прејемства.“ Како је истакао Свјатејши Владика, жалосни резултат овог незаконитог окупљања представља избор „поглавара“ такозване „Православне цркве Украјине“. То је расколнички „јерарх“ самопроглашене Кијевске патријаршије С. П. Думенко, који је све своје псеудохиротоније, па чак и „монашки“ постриг с именом Епифаније добио из руку Филарета Денисенка који је лишен чина и којем је изречена анатема. Новоизабрани „поглавар“ је пожурио да свенародно изјави да ће Филарет доживотно носити титулу „почасног патријарха“ и да ће „нам доживотно помагати да развијамо нашу јединствену помесну украјинску православну цркву“. „Учињени акт вапијућег безакоња власти земље и Цариградска патријаршија представљају као уједињење украјинског Православља,“ – скренуо је пажњу поглаварима Помесних Цркава Његова Светост патријарх Кирил. – Међутим, до уједињења заправо није дошло. Расколници су остали ван Цркве као што су и били. И поред тога што су се ујединили они и даље остају мањина на православној карти Украјине.“ Његова Светост је указао на то да по државној статистици коју наводи Министарство културе ове земље, канонска Украјинска Црква броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха. „Украјинска Православна Црква је најбројнија верска организација у Украјини. Епископат Украјинске Православне Цркве који у саставу Московске патријаршије има статус широке самоуправе на Сабору епископа одржаном 13. новембра ове године, једнодушно се изјаснио за очување овог статуса и за очување вишевековног јединства с Руском Црквом, – посведочио је патријарх Кирил. – Међутим, украјинска власт чини све како би раскинула ову историјску везу.“ Његова Светост је истакао да расколници ујединивши се нису учинили главни корак – нису се покајали за грех раскола и вратили у Цркву из које су отишли и од чијег су јединства отпали. Уместо тога, очигледна је легализација од стране Цариградске патријаршије под обличјем „аутокефалије“. Поглавар Руске Православне Цркве је подсетио: „Његова Светост Патријарх Кирил је на Синаксису у Шамбезију који је одржан у јануару 2016. године обећао да управо ове радње неће предузимати ни пре Критског сабора, ни после његовог одржавања.“ То што је прекршио дату реч довело је до трагедије у православном свету, навео је у закључку Његова Светост патријарх Кирил. Он је истакао: „Незаконите радње које су се одиграле 15. децембра значе да за Цариградску Цркву деведесет епископа, преко десет хиљада свештеника, ђакона и монаха на десетине милиона верника Канонске Цркве у целој Украјини, више не постоје, само зато што нису хтели да учествују у пројекту давања „аутокефалије“ који им је наметнут споља, и зато што желе да црквени живот граде у складу с црквеним уредбама, а не политичким амбицијама власти.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обавестио је примаоце посланица да је сутрадан након „сабора“, 16. децембра, Патријарх цариградски Вартоломеј званично признао избор „поглавара“ расколничке структуре чије је име већ помињано на Литургији у патријаршијском храму Светог Георгија, а такође је најавио да ће 6. јануара идуће године издати такозвани томос о аутокефалији. Истог дана Филарет Денисенко је у храму Светог Владимира у својству почасног патријарха објавио да ће доживотно управљати уједињеном расколничком „црквом“ заједно с новоизабраним „поглаварем“ који ће представљати ову организацију у спољним односима. „Сведоци смо незаконитог мешања у унутрашњи живот Украјинске Православне Цркве, грубог антиканонског упада на њену територију, продубљивања црквене поделе у православном народу и још већег раскола у украјинском православљу – истакао је Свјатејши Владика. Подсетио је да се у недавној прошлости православни свет суочавао са сличном претњом по своје јединство због раскола који је погодио Бугарску Православну Цркву деведесетих година. Тада су, као и у овом случају, делатност расколника активно подржавале државне власти. „Веома важан корак у обнављању јединства у Помесној Цркви представљао је Свеправославни сабор у Софији, за чије залагање се, између осталих, залагала Московска патријаршија, – подсетио је Његова Светост. – И премда је Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј као решење предлагао легализацију раскола и добровољну оставку законитог поглавара Бугарске Цркве Његове Светости Максима, Пуноћа Православља је заштитила права канонске Цркве и њеног првојерарха, поставивши правилан канонски темељ за превладавање раскола. „Сад се питамо како глас вишемилионске канонске Цркве у Украјини може остати неуслишен,“ – истакао је Свјатејши Патријарх. – Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обратио се поглаварима Помесних Православних Цркава позвавши их да не признају резултате незаконитог скупа расколника који је одржан у Кијеву, као и да подигну свој уважени глас и да колико је у њиховој моћи учине све како би зауставили радње разорне по Православље. „Апелујем на Вас и сву пуноћу [ваше] Свете Цркве да не признате новостворену псеудоцрквену структуру и да не ступате у општење с њом,“ – пише Његова Светост. „Молим Ваше свете молитве за прогањану Украјинску Православну Цркву, за нашу браћу и сестре који страдају, који трпе поругу и понижавања због верности Светом Православљу,“ – ове речи Свјатејши Владика је упутио поглаварима помесних Цркава. Извор: Православие.ру СПЦ
  2. 3 points
    Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  3. 3 points
    Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божјим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз свете тајне Цркве и кроз служење свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон. Ми Срби требало би да поново постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили и вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије, у искушењу смо да се потпуно удаљимо једни од других до те мере да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, Црногорцима, итд. Без богослужења, комшије у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагични пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију. Епископ бијељински и зворничко-тузлански Фотије Извор: Српска Православна Црква
  4. 3 points
    Упркос невољама које су спопале Православну Цркву, она ће остати непоколебива заувек, написао је митрополит Онуфрије у писму митрополиту Илариону, првојерарху Руске Заграничне Православне Цркве. У писму се на првом месту захваљује на молитвеној подршци коју Загранична Црква пружа канонској Цркви Украјине. У писму стоји: „Света канонска УПЦ и богољубиви украјински народ пролазе кроз један од најтежих периода у историји...“ „На нашу велику жалост, услед сталних војних непријатељстава у источној Украјини, непрестане претње Врховне Раде која је донела неколико антицрквених закона, а нарочито услед антиканонског мешања Цариградске Патријаршије у унутарњи живот наше свете Православне Цркве, настала је нека духовна збрка у верском животу Украјине, при чему се крши не само право на верску слободу него и уставна права сваког верника“. „Благодаримо Богу за све што нам Господ допушта. Господ нам даје да пијемо из чаше жалости, и пијемо из ње смирено и благодарно Богу. Верујемо да ће упркос свима невољама које су пуштене на нас, Црква Христова остати неразорива за во вјеки и врата пакла неће је превладати“, пише Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  5. 3 points
    23. фебруар 1946: Писмо жупнику Бернару Кастодису, Бон Драги Кастодис! Од мајке Веран добио сам приложени чланак оца Прибила са молбом да се о њему да суд. Будући да немам адресу оца Прибила, а она ми је саопштила да је преко Тебе добила овај чланак, враћам ти га у прилогу, са молбом да се достави оцу Прибилу. Конрад Аденауер Ја не бих пустио да се појави овај чланак. Према мом мишљењу, немачки народ, а и бискупи и клир сносе голему кривицу због догађања у концентрационим логорима. Тачно је да се након тога можда није имало више шта учинити. Кривица је почињена раније. Немачки народ, а и бискупи и клир великим делом, упустили су се у националсоцијалистичку агитацију. Он се готово без отпора, а делимично и с одушевљењем, изједначио на свим подручјима која су означена у чланку. У томе почива његова кривица. Но, уосталом, такође се знало – да се и није знало за догађања у логорима у њиховој пуној мери – да су лична слобода, сва правна начела гажена ногама, да су у концентрационим логорима чињене велике грозоте, да су Гестапо, наше СС трупе, а делимично и наше трупе у Пољској и Русији поступали с беспримерним грозотама према цивилном становништву. Погроми Жидова 1933. и 1938. збивали су се потпуно јавно. Ми смо официјелно обзнанили уморства талаца у Француској. Заиста се дакле не може тврдити да јавност није знала да су се националсоцијалистичка власт и врховна команда стално огрешили у начелу о природно право, о Хашку конвенцију и о најједноставније прописе човечности. Верујем да би се, да су бискупи сви заједно једног одређеног дана јавно с проповедаоница заузели став против тога, пуно тога могли спречити. Бернар Кастодис (1867-1951), од 1910. па до смрти жупник цркве Св. Елизабете у Бону. То се није збило и за то нема изговора. Да су бискупи због тога доспели у затвор или у концентрационе логоре, то не би било штета, напротив. Све се то није збило и зато је најбоље ћутати. Знам сигурно да се преминули Папа [Пије XI – прим. прев.] тачно слаже с мојом осудом. Како мисли садашњи Папа, не знам. Хвала пуно за јављање и срдачни поздрави! Твој, Аденауер Извор: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945–1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, 40–42. Превод: Марио Копић Опрема: Поуке.орг
  6. 3 points
    manastir stanjevici

    Молитва крај ћивота цара Уроша

    Павле Кондић
  7. 2 points
    Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру
  8. 2 points
    Дана 29.12.2018. године, када наша Света Црква слави светог пророка Агеја и свету царицу Теофанију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и бањањски г. Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Душан Марковић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе Божији и децо Божија, нека је на здравље и спасење данашњи дан милости, љубави и радости Божије која се излила на нашу зједницу у Трпињи. Принели смо Господу бескрвну жртву од свих и за све. Принели смо жртву Ономе који је због нас људи Страдао и Васкрсао, те нам поново омогућио заједницу у радости и љубави. Благословен је данашњи дан, већина вас је приступила Светој Тајни Причешћа. Свето Причешће је залог вечности у нашега живота у Цркви Божијој и ка том залогу увек требамо ићи. Свето Причешће нама отвара Двери Небескога Царства. Као Народ Божији требамо увек да ходимо путем подвига и Јеванђеља Господњег. Јеванђеље нам је дато као смерница којим путем требамо ићи и као закон према којем требамо да се владамо. Јеванђеље није закон који нас гони, присиљава и удаљује од заједнице, него је то онај закон који нам открива слободу и љубав. Тај закон није у овоземаљским оквирима , то је закон љубави Божије – закон слободе. Он нас увек враћа у наручје Божије, у наручје Онога који је због нас људи страдао, био погребен и васкрсао. Наша православна вера није вера туге него љубави, наде и радости. На Светим Службама осетимо радост Божију, Његову љубав и милост. Наши подвижници који су ходили овим светом знали су да једино љубављу према Богу и пребивајући у заједници са Богом могу задобити небеске врлине. Остао нам је пример ка којем требамо да стремимо. Много је примера из наше богате историје кроз коју су људи подвигом и љубављу угодили Творцу и задобили венац вечне славе. Требамо се угледати на такве људе почевши од Светога Саве и целог Немањићког рода. Све до данашњих дана много је било људи који су живели за народ и за Цркву Божију. Као небески народ требамо да следујемо таквим примерима. Подвигом и крстом који су носили били су сведоци Васрксења и радости која се излила на целокупно човечанство. У данашњем прокимену апостола могли смо да чујемо стих „Зарадоваће се праведник у Господу и уздаће се у Њега“ – јер је праведност пут врлине, љубави и милости Божије. У првим временима хришћанства људи који су сведочили веру су страдали, нису се одрицали Бога. Сакривали су се, али су и упркос тескоби носили Крст Господњи сведочећи Васкрсење. Као народ требамо и у овим временима да носимо Крст Господњи. Можда су наша времена лакша, али су свакако бременита и тешка. Печат вере увек треба да носимо у нашим срцима. Нека је благословен данашњи дан и нека сте благословени народе Божији и децо Божија, нека се наша заједница у Трпињи сачува и умножи и нека је Господ благослови од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост заједничарења настављена је у парохијском дому за трпезом коју су са љубављу припремили парох трпињски отац Марко Шукунда и чланови одбора ЦО Трпиња. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  9. 2 points
    Под сводове велелепног храма Свети Сава окупља најмилије У сусрет Божићу 4. јануара 2019. године са почетком од 18 часова, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у крипти храма Светог Савена Врачару биће приређена свечана подела божићних пакетића за наше најхрабрије и најмилије малишане. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са храмом Светог Саве већ трећу годину за редом организује даривање деце са посебним благословом. Патријарх српски Павле је говорио да деца немају посебне потребе већ посебни благослов. У дане породичног окупљања и слављења Рођења Богомладенца Христа ово вече има за циљ да пример подвига деце која су без родитељског старања, са неким телесним слабостима и њихових родитеља и старатеља произведе осећај дубоког поштовање читаве заједнице окупљене око Тела Христовог у Цркви Његовој. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће се обратити деци и њиховим родитељима и старатељима пригодним речима. Наступиће најбољи инклузивни хор у Европи „Исон“ са својим избором божићних песмама. Божићне пакетиће ће добити 250 малишана без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, деца са посебним благословом из две београдске основне школе (Драган Херцог и Др Миодраг Матић) и деца из инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада. Помоћ у организацији овог радосног догађаја пружили су многи дугогодишњи сарадници Верског добротворног старатељства. Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу која ће заједно са Првојерархом наше Свете Цркве Патријархом српским г. Иринејем уручити деци пакетиће. Помоћ у припреми пружиле су и организације: Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), деци омиљено „Светосавско звонце“ и Шабачка млекара. Посебну захвалност дугујемо нашим домаћинима, братству храма Светог Саве на челу са настојатељем Епископом ремезијанским г. Стефаном, што су дали посебан значај и уврстили божићно даривање деце пред само отварање „Божићног сеоцета“ које ће својим садржајима испунити читав јануар 2019. године. Ове године ће преко Верског добротворног старатељства божићни пакетић примити преко две хиљаде малишана из вишедетних породица, најбољи ученици веронауке и малишани на Косову и Метохији. Извор: ВДС СПЦ
  10. 2 points
    Његово високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), предсједник Одјељења за спољне црквене везе Руске православне цркве јуче, 25. децембра, у Москви је у разговору са Његовим преосвештенством Епископом рашко-призренским и косовско- метохијским г. Теодосијем изразио искрену, братску љубав и саосјећајност према народу који живи и опстаје на КиМ. У пратњи Преосвећеног Епископа Теодосија био је јеромонах Исидор (Јагодић), замјеник ректора Богословије „Свети Кирило и Методије“ у Призрену. Преосвећени владика Теодосије домаћину је пренио поздраве Сјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, на којима је Високопреосвећени заблагодарио, упутио најискреније братске поздраве Патријарху, а Епископу Теодосију пожелио срдачну добродошлицу. Митрополит Иларион се кратко осврнуо на своје досадашње посјете Србији, а посебно Косову и Метохији. Током разговора, који је одржан у топлој атмосфери братске љубави и узајамног разумјевања, владике су разговарале тренутној ситуацију и значају КиМ за нашу Цркву и народ. Високопреосвећени Митрополит Иларион је нагласио да, у границама својих могућности, лично прати дешавања у Србији, а посебно развој ситуације на Косову и Метохији. Наглашавајући да је Руска православна црква до сада у потпуности подржавала Српску православну цркву на КиМ, Митрополит је драгом госту пренио став да ће Руска црква то наставити несебично да чини и даље. Посебно је напоменуо да се “браћа познају у невољи”, што је и сада случај. Такође је захвалио на ставу СПЦ по питању Украјине и пројекта стварања “аутокефалне цркве” од дојучерашње расколничке јерархије. Владика Иларион је истакао да се ради о политичком пројекту и легализацији раскола. Исказана је жалост што у томе учествује један од наше православне браће – Патријарх константинопољски. Подршка СПЦ, која је јасно и децидно изречена у саопштењу Сабора, Руској православној цркви много значи. Као што РПЦ разумије Српску цркву по питању Косова и Метохије, тако и СПЦ разумије Руску по питању Кијева. Ни једна, а ни друга се не може одрећи своје колијевке. Разговор је протекао у атмосфери братске љубави и делатно пројављивању таквог односа. Митрополит је замолио Епископа рашко-призренског и косовско- метохијског г. Теодосија да пренесе поздраве најсветијем Патријарху српском г. Иринеју, у име најсветијег Патријарха руског г. Кирила, као и у његово лично име. Сусрету су присуствовали замјеник предсједника ОВЦС протојереј Николај Балашов и сарадник ОВЦС А. Хошев. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. 2 points
    Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић! Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости: И на земљи – мир људима! Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку? Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…! Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?! Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију! Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?! Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно! Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав? Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе? Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели! Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада! Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“… Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром! У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди! Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру! Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим! У Београду, 21.12.2018 + Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит Извор: Београдска надбискупија
  12. 2 points
    Двадесетог шестог новембре Свети Синод Патријаршије Александрије и целе Африке одлучио је да створи нову епархију: Гулу и источне Уганде, а за њеног архипастира изабрао је архимандрита Силвестра (Киситу). Шеснастог децембра, у Недељу Праоца, папа Александрије, Теодор, предводио је Божанственој Литургији у манастиру св. Саве у Александрији (Египат), у току које рукоположио је архимандриту Силвестра за епископа. Нови владика, у свету Максим Киситу, родио се 1982 године у Кампали (Уганда). По завршењу школовања у својом крају, преселио се у Атину у Грчкој, где студирао је социјолошку богословију. Примио шиму на Родос, хиротонисам за ђакона 2013 године, а за свештеника годину касније - из рука митрополита Родоса Кирила. 2015 преселио се у Александрију, где служио као парохијски свештеник у манастиру св. Саве, а такође радио је у Патријаршији, између осталог у црквеном суду. Тада је подигнут у ранг архимандрита. Говори лугандијски, грчки и енглески. Извор слика: romfea.org
  13. 2 points
    У ове дане када се припремамо да дочекамо празник Рођења Богомладенца Христа, празник љубави и мира, желећи мир и добро свима људима, са великим узнемирењем смо примили вест да су непријатељи мира, поновним, најгрубљим кршењем међународног права, донели одлуку о формирању војске косовско-метохијских Албанаца. За Српску Православну Цркву нема дилеме да је та војска усмерена искључиво против српског народа који на Косову и Метохији храбро исповеда своју веру и поноси се српским именом. Знамо и то да је формирање те војске усмерено и против древних српских православних светиња на Косову и Метохији, које непријатељи Цркве Божје намеравају да униште или да их бар преотму. Исто тако знамо да на ово ново безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима, који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца. Из тог разлога, због добра оба народа, Српска Православна Црква се неодступно моли и залаже за мир и за миран саживот са косовско-метохијским Албанцима, који би без икакве сумње био могућ и остварив када би се о миру договарали искључиво Срби и Албанци. Српска Православна Црква подржава одговоран став највиших државних органа Републике Србије који, чувајући мир и стабилност, настоје и да сачувају српски народ, али и да албански народ поштеде од искушењâ и страдањâ. Српска Православна Црква у потпуности подржава одлуку Председника Србије, г. Александра Вучића, да Република Србија заштити српски народ на Косову и Метохији уколико буде нападнут. Такве гаранције снажно крепе наш народ и дају му снагу да истраје упркос притисцима којима је свакодневно изложен. Позивамо верни народ Српске Православне Цркве и све грађане Републике Србије, а посебно политичке чиниоце, да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Српска Православна Црква
  14. 2 points
    У оквиру молитвених свечаности поводом обиљежавање 1000 година Призренске епархије, данас, 15. децембра, служено је Вечерње у Цркви Богородице Љевишке у Призрену којом је началствовао игуман Манастира Светих Архангела архимандрит Михаило уз молитвено учешће Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха пећкога трона г. Амфилохија и Преосвећене господе епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, милешевског Атанасија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. Црква Богородице Љевишке некада је била главна Призренска црква и сједиште Епархије призренске у првом периоду њеног постојања од 1019. дo 1219. године. Призренска епархија обиљежава 1000 година од њеног првог писаног спомена у првој хрисовуљи византијског цара Василија II. Призренска епархија се у периоду од 1019. до 1219. налазила се под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије II је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском Архиепископу Јовану, којима је био утврђен обим Охридске архиепископије. Према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и српског народа. При оснивању „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“ Након Вечерње у Богородици Љевишкој, владика Атанасије је у свечаној сали Призренске богословије говорио о историји Призренске епархије и значају овог јубилеја за нашу Цркву и вјерни народ, посебно на Косову и Метохији. Прослава овог значајног хиљадугодишњег јубилеја Призренске епархије, која је почела јутрос Литургијом на празник Св. Јоаникија Девичког у Девичу, биће настављена сјутра Светом службом Божијом у Саборном храму Светог Великомученика и Побједоносца Георгија са почетком у 9:00 часова. Владике Амфилохије и Атанасије раније данас су посјетиле и Свете Аргангеле у Призрену. Весна Девић Фото: Јован Радовић извор Видео: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  15. 2 points
    Руска православна црква је данас саопштила да је њен предстојатељ Свјатјејши Патријарх московски Кирил послао писмо генералном секретару УН Антонију Гутерешу, њемачкој канцеларки Ангели Меркел, француском предсједнику Емануелу Макрону, папи Фрањи, кентерберијском надбискупу и другим вјерским вођама, и позвао их да заштите православне свештенике, вјернике и њихову вјеру у Украјини, јављају рускојезични црквено-информативни портали. „У последње вриjеме иijешање руководства Украјине у црквена питања добило је облик грубог притиска на свештенство, стога можемо слободно да кажемо да се ради о масовним прогонима“, наводи се у саопштењу Руске православне цркве. Украјински расколници окупиће се сјутра на „сабору уједињења“ на коме се очекује формирање независне „украјинске цркве“, а власти појачавају притисак на свештенике канонске Цркве да подрже тај потез. Према последњим информацијама, Цариградска патријаршија би уочи Божића требало да преда Украјини томос о аутокефалности, али њега може да прими само поглавар „јединствене цркве“ који мора да буде изабран на „ујединитељском сабору“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. 2 points
    „Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:
  17. 1 point
    У среду, 2. јануара 2019. године, на празник Светитеља Данила II Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије служио је Свету Литургију у манастиру Бањска поводом славе манастирске капеле посвећене овом светитељу. Владики су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије, у присуству монаштва и верног народа. На крају Литургије Владика је осветио и преломио славски колач у част Светог Данила Бањског и честитао имендан игуману манастира, протосинђелу Данилу. Након Свете Литургије, Епископ Теодосије освештао је нови гостински конак манастира Бањске. За све присутне игуман Данило приредио је трпезу љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  18. 1 point
    Пољска православна парохија у Бруксели издала за овогодишњи Божић изузетан албум: Божанствену Литургију св. Јована Златоустог на пољском са византијском музиком. То је први такав покушај у историји, до сада само појединачни химнови били су певани на пољском у искоришћењу византијске традиције. Литургију је служио парох пољске православне цркве у Бруксели, о. Павел Цеха, а музичке аранжмане је припремио псалмист Марћин Абијски, стручњак византијског појања. Искоришцени су различити варијанти византијске музике. Албум има две плоче. Описи су на пољском и енглеском. Неке фрагменте можна саслушати овде: CD може да се купи у изабраним парохијама и манастирима Пољске Православне Цркве, а такође може да се га наручи у интернет продавници церкиеw.пл. Цена албума то 50 zł (око 13$). Извор слике
  19. 1 point
    Римокатоличка црква, протестантске и Англиканска црква, као и неке православне цркве које су прихватиле ново рачунање времена, прослављају Божић. У католичким црквама широм света током протекле ноћи служена је поноћна миса, а мису у цркви Светог Антеа у Београду предводио је надбискуп Станислав Хочевар. У хришћанству се верује да је Христово рођење донело светлост истине људском роду и да је тим догађајем испуњено старозаветно пророчанство о рођењу Спаситеља. Верници у католичким и другим црквама западног обреда на Божић се клањају јаслама, у којима је симболично представљена сцена рођења са Богомладенцем, Маријом и Јосифом. Обичај да се у цркве поставе јасле, са фигурама које дочаравају сиромашне услове стаје у којој је Христос рођен, потиче из 13. века. Такве јасле у својим домовима данас имају и верници. У кућама верника Римокатоличке цркве венац-адвент је исплетен од сламе и борових гранчица, украшен пурпурним врпцама и има четири црвене свеће, због четири недеље поста, које се пале једна по једна, сваке недеље уочи Божића. Извор: Српска Православна Црква
  20. 1 point
    Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква
  21. 1 point
    У манастиру Букову прослављен свети Николај мирликијски чудотворац, храмовна слава ове свете обитељи. Светим архијерејским сабрањем верних у Светониколајевском храму манастира Буково началствовао је Преосвећени Епископ мохачки Г. Исихије, викар Епископа бачког. Саслуживали су архимандрит Козма, игуман буковски, протосинђел Захарије, сабрат манастира Буково, јеромонах Харитон и јеромонах Дионисије, сабраћа манастира Ковиља. У литургијском молитвеном сабрању учествовало је сестринство манастира Вратна и Суводола. Појао је хор зајечарског Саборног храма Рођења Пресвете Богородице. Владика Исихије је у беседи поводом празника честитао славу манастирском братству, чији је заштитник свети Николај, истичући значај манастира Буково за читав крај, јер он духовно предводи целу нашу Епархију. Подсетио је да је свети Николај истинско светило наше Цркве, који је својим животом испунио Јеванђеље Христово. Рођен у благочестивој породици, измољен и враћен као уздарје Господу, цео живот је посветио молитви и подвигу, али и чудесним делима помоћи вернима и потребитима, зато га и прослављамо као чудотворца. Свети Николај је заштитник свих хришћана и пример пастира и Епископа, као и бранитеља Православља, у чијем канону стоји да је он Правило вере и Образ кротости. Својом вером, љубављу и ревношћу, којом је целог свог живота сведочио Христа, заувек је остао светли пример нама хришћанима на путу ка Царству Божијем. Након светог богослужења, прослава празника настављена је у манастирском конаку. фотогалерија
  22. 1 point
    Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције. „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић. Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић. „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник. Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини. „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић. „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик. Извор: Спутњик
  23. 1 point
    Високопреосвећени Митрополит Порфирије (Перић) беседио је овог, другог дана четвородневног Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“, у Mалом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на тему "Пастирска и мисионарска делатност Светог Саве". Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве
  24. 1 point
    Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ. Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”. Ту, дакле, није посриједи прави духовник који – како нас сама етимологија ријечи „духовник“ учи – у себи има Духа Светога, тј. који је духоносац и христоносац и који тежи обожењу или пак некога руководи ка обожењу, односно одуховљењу. Напротив, ако онај који себе назива духовником није налик Христу, прије свега по начину опхођења и остављања слободе другоме, он се у најбољем случају може сматрати душевним а нипошто духовним човјеком. То је уједно главни разлог због којег ћу исповједнике који не слиједе Христов примјер називати у наставку текста душевницима а не духовницима. Притом је важно напоменути да појмови „душа“ и „душевно“ нипошто немају негативан призвук и значење, нити им такво значење у овом тексту придајем. Напротив, ријеч је само о настојању да се укаже на чињеницу да исповједници о којима говорим не испољавају у свом односу према вјерницима, првенствено према онима које исповиједају и савјетују, одговарајући степен духовне зрелости и пуноће који би оправдао и посвједочио адекватност имена којим се најчешће (само)ословљавају. И да истакнем још и то да и наши душевни проблеми и те како потребују лијека и утјехе, премда би било добро да помоћ за такве проблеме пружају за то стручна и образована лица, у првом реду љекари, психолози и психијатри (грч. ψυχή – душа). Погледајмо сада по чему то можемо препознати поменуте душевнике? Душевнике и њихова чеда могуће је препознати на основу неколико карактеристичних својстава. Прво својство свакако је нетрпељивост премасваком ближњем који је наклоњен слободи и који једноставно хоће да будедругачији јер га је управо Бог таквим створио. Наши душевници, пошто им је страна свака помисао о слободи, прибјегавају укалупљивању не само начина размишљања него и спољашњег изгледа и понашања својих сљедбеника. Отуда њихова „духовна“ дјеца, ученици, постају менталитетом и понашањем необично слични једни другима иако су различите доби и нису истог крвног поријекла. Притом и они сами, а и остали у ту проблематику неупућени, такве и њима сличне појаве називају духовнима, иако су у најбољем случају у питању само спољашна тјелесна или душевна обиљежја која још немају никаквог додира с духовношћу. Друго препознатљиво својство ученика или сљедбеника јесте натмуреност. Натмуреност произлази из осуђивања и неприхватања свих оних који нису попримили обличје „побожности“. Такво понашање се врло брзо пројави код оваквих људи, упркос чињеници да би сви заиста духовни људи требало да истрајавају на неосуђивању ближњега. Такође, они врло упорно и ревносно мотре једни на друге, како неко не би „испао“ из задатог калупа. Трећа одлика ових људи јесте борба за близину „ави“, то јест „оцу“. То је можда и најупечатљивијe својство које се огледа у imitatio patris. Тако смо од imitatio Christi (подражавања Христа) дошли до imitatio patris (подражавања оца). Такви подражаваоци не само да изгледају као њихов душевник, они на неки волшебан начин успијевају постићи и тон његовог гласа и покрете руком, глађење браде и сл. И све то да би остварили преимућство над осталим душевним чедима, браћом и сестрама који су мало даље од аве – оца. Четврто својство огледа се у томе што душевник, „отац“ или „ава“ све то посматра са задовољством и нимало се не буни против врло симптоматичних знакова идолопоклонства. Дакле, ни налик Христовом понашању, који иако Богочовјек, својим ученицима говори: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Mт. 20, 27) и „Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто сједе, дозва дванаесторицу и рече им: који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга“ (Мк 9, 33–35). У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета. Једна таква одабрана група никако не гаји добре и благонаклоне мисли према некој другој, њима сличној групи. Они су, као група једног душевника, увијек увјерени да сљедбеници неког другог душевника у нечему много гријеше, али ипак највише попријеко гледају оне хришћане који не припадају ниједној „душевничкој“ групацији, него су просто хришћани. Тако смо дошли до скоро заразне болести која се огледа у томе да се манастири, на челу са својим врховним душевником, такмиче као неке завидљиве јетрве, а онда се то преноси на епархије, јер су манастири такве врсте неријетко најутицајнији фактори и у самим епархијама. Гледа се на то ко је више изградио зграда, конака, ко има строжи типик, а ни на крај памети им није питање о смирењу и љубави, што је, да се подсјетимо, први хришћански задатак. Што дубље улазим у анализу ове појаве, све више увиђам и то да је слобода највећи странац у том затвореном кругу. Интересантно је да они непрестано нешто чувају, ваљда неку тајну, наводно, чисту духовност, и наравно, све то уз благослов духовника који им помало од те тајне открива, јер он зна оно што нико други не зна. Тако се, на примјер, сјећам како ми је један дивни монах у Црној Реци 1992. шапатом повјерио тајну да само три човјека на свијету имају праву Исусову молитву, а међу та три је био и тадашњи његов ава. Касније се овај монах упокојио у другој епархији, прогнан управо од тог свог аве. Поменуто груписање ипак не мора бити неизљечиво, али оно што се рађа као посљедица таквог понашања и поимања, што је чини ми се најопасније и најтеже излијечити, јесте врло распрострањена завист и злобно клеветање свих других (тј. другачијих) лица и заједница. Душевници не само да не опомињу и не критикују своје ученике због ове појаве већ сами у томе предњаче и тиме дају примјер својим сљедбеницима. Понављам да нема сумње да је исповијест људима неопходна и корисна. Да је понекад лијек, који брзо спречава даљи развој болести. Можда је зато вријеме да се запитамо ко би евентуално могао бити прави и добар духовни љекар? Нема сумње да он треба да буде учен, искусан, мудар и добронамјеран. Понекад успостављање дијагнозе подразумијева дуготрајно и пажљиво проучавање обољелог. У случају нашег хришћанског живљења и трагања за мирним и тихим животом у радости покајања, неупитно је да тај љекар мора да познаје и воли Христа, да му буде предан свим бићем својим као својој основној вертикали, али и да непрестано стреми стицању Духа Светога, да ослушкује шта је то воља Божија и, што је такође важно, да тај љекар познаје и нас и да је свим бићем усмјерен и на нас и на наше (духовно) здравље. Он би требало да буде као Христос у Гетсиманском врту, како неко лијепо рече, то јест онај који пролива крваве сузе јер је ту на молитви, између уснулих апостола, односно нас људи и Оца небескога. Нема сумње да такав љекар треба познавати и Божију свемоћ и нашу немоћ. Отуда искрсава питање: може ли неки добри старац калуђер, чак и ако је усрдно окренут ка Богу, спознати нас и контекст из кога долазимо за свега неколико минута или за један час (колико је најчешће у додиру с онима које савјетује)? Не постоји ли опасност да нам дâ само неки општи лијек, чај или таблету против свих болова, а да ми притом болујемо од неке озбиљније болести? Овдје треба истаћи да је свако од нас не само различит већ и да на различите начине подноси бол, тугу и грижу савјести. И опет ваља напоменути: ма колико тај добри старац био добар и добронамјеран, он је само човјек, он није Христос Богочовјек. Знам да ће неки на ово одмах рећи како су то обожени и продуховљени људи, али ми знамо да су они ипак и прије свега људи, ама баш сви, те да као такви имају промјењива расположења, да временом мијењају ставове и мишљења о једној те истој ствари. Ма колико да су добронамјерни, исповједници имају и главобоље и зубобоље и могу бити уморни и исцрпљени, што се у крајњој линији одражава и на њихово поступање с онима које исповиједају. Зато је увијек важан контекст као и то коме се исповиједамо, а најприроднији контекст могуће је остварити у литургијској заједници у коју редовно одлазимо и са људима који познају и нас и околности у којима живимо, односно с неким ко се може припремити да у одговарајућим условима прими нашу исповијест. Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу. Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“. Запажам такође и то да смо дошли до ситуације у којој се трага за савршеним духовником, малтене мађионичарем, те за савршеним методама исповиједања. Међутим, суштински проблем је у томе што се заборавља да духовник не лијечи, баш као што се заборавља и то да је Христос тај који лијечи. А гдје је то Христос, може нас неко упитати, као што нас може упитати и то како Христос лијечи и гдје Он то лијечи? У таквој ситуацији важно је да подсјетимо онога ко нам постави оваква питања на причу о милостивом Самрјанину, која је у контексту проблема о коме говоримо веома важна. Христос, како нас учи ова јеванђелска прича, подиже болесника, превија му ране, а потом га односи у гостионицу и тамо га оставља унапријед плативши трошкове његовог боравка (Лк 10, 25–37). Ако гостионицу из ове приче протумачимо и схватимо као Цркву, онда нам постаје јасно да је циљ болеснога увести, унијети у Цркву, гдје ће се он даље поступно опорављати. Тим својим поступком Христос нам заправо показује како би чак и онога кога уведемо у Цркву требало да оставимо слободним од себе. Премда се изљечење не може збити одмах, односно у самом часу исповијести, несумњиво је да оно започиње уласком обољелог у заједницу Цркве – а исповијест би била управо то, повратак, односно улазак обољелог у заједницу Цркве – будући да он управо тим чином ступа на пут оздрављења и спасења. Да ли нам у таквим околностима душевници уопште могу помоћи, када видимо да они неријетко инсистирају управо на везивању за себе, то јест на индивидуализму и „изљечењу“ изван заједнице (коју вербално уважавају, али својим поступањем је чине излишном) а не на радосном животу у слободној заједници, која нас, руку под руку с другим хришћанима, води ка Царству Христовом које се с муком стиче? Одговор на ово питање се – уколико имамо у виду све што је досад речено – чини излишним. http://vladikagrigorije.info/nasim-duhovnicima-ispovijesti/?lng=cir
  25. 1 point
    ризница богословља

    ДЕТИЊЦИ

    ЗВУЧНИ ПРИЛОГ РАДИЈА СВЕТИГОРА О ДЕТИЊЦИМА
×