Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 02/21/19 in Странице

  1. 8 points
    Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању. Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године. Ваша Светости, Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу. Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма. На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално. Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став: 1. Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године. 2. Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине. 3. Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим. 4. Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх". 5. Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен. У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом. Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ, Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)
  2. 5 points
    Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема у мањој или већој мери устаљену навику праћења потпуно бескорисних медијских садржаја. У неким случајевима, временски доследно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност. То се видело и за време не тако давних рестрикција струје у Србији 90-их година прошлог века: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују Интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за својеврсним информационо-медијским причешћивањем. Нажалост, под налетом секуларизма на ово нису имуни ни православни хришћани. Суштински смисао Великог поста Општа информациона инфлација и њен утицај на медијске конзументе су међу веома важним проблематичним духовним питањима данашњице. Са свих страна, човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица музичког уређаја, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајње изолације и искључивости са једне, и неконтролисаног примања информација и информационе лавине са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава“, али је неће решити. А ако је у питању верујући човек и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је време Великог поста. Како то примећује отац Александар Шмеман, у једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени четрдесетодневни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га после Страсне седмице овенчао Пасхом и учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше Земље обећане – Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изражава о. Шмеман. Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али зато раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са лошим навикама или, пак, кренути у постепено „освајање“? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија. Почетак у категоријама негације Поменути о. Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу-програмом на телевизији. У контексту наше теме, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? И да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију, осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара? У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика коју о. Шмеман наводи као „илустрацију стварности“ која непрекидно иде у позадини или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану на телевизијским каналима попут CNN-а. Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је макар бити пробирљив у погледу њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве – у Старечнику и Добротољубљу редовно налазимо савете да се клонимо рада који расејава мисли, колико до нас то стоји. Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија (попут оне којом западне силе данас просто „утерују“ срећу и демократију по свету). Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног…) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике). Пред чулима се упоредо одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови… Таква динамика улазних информација напросто меље сазнајно-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна. То је заправо онај „дух празности“ на почетку поменуте молитве Јефрема Сирина. Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвену, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико преко рачунара или мобилног телефона пратите вести са Интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову и Метохији, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања или серију рекламног материјала (ово са рекламним банерима који стално искачу је постао и проблем интернета последњих година), што опет води до поменутог проблема релативизације. На крају, изузетно је важно истаћи да се све не своди на „информациону дијету“ до следећег „мрсног периода“, већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација у сваком периоду током године. Дијахронично време Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч јер заглушујућој буци информација са свих страна супротставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастро-философијом, посни став је увек био лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса овенчаног недељом и годишњег круга празника и постова са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве. Време које Црква доживљава карактеришемо као дијахронично јер не познаје овосветску разлику између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон (Будући век), који је Истина према чувеној мисли преподобног Максима Исповедника. Велики Петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требало да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа или да по цео дан куцкамо SMS поруке? Антиномични закључак Заиста је противречна ситуација да информатичар говори о потреби за информационим уздржањем. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма (у смислу спољашњег непоклапања неких делова текста која су таква само на први поглед с обзиром на унутрашње поклапање смисла) и који је проживео феномен „радосне туге“ (који је јединствен за православни етос) разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалне изолације од сваког медијског садржаја, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница. Уздржањем од преобилних информација открићете и двојну природу Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју веру и наду. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 913 (2005). Извор: Човек и технологија
  3. 4 points
    У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити. Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне. Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере. Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим? Изворник: Епархија бачка
  4. 4 points
    За емисију "Векови" говори Игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  5. 4 points
    Предстојећи велики јубилеј, осамстогодишњицу самосталности српске Цркве, Црквена општина у Љубљани обележиће, између осталог, и анимираним филмом ”Престо Светог Саве” насталим у оквиру пројекта ”Свети Сава и деца Словеније”. Ово је већ трећи филм који настаје као плод сарадње Црквене општине и студија за дечију и омладинску анимацију ДОМ из Сремских Карловаца, а уз финансијску подршку Министарства спољних послова – управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Претходна два филма: „Азбукољуби“ и „У почетку беше слово“, награђена су значајним признањима на међународним филмским фестивалима. Део филма снимљен je на радионицама одржаним у црквеној општини. На овим радионицама деца су се прво подсетила житија и значајa овог великог светитеља, затим су имала задатак да се присете великих Срба из наше историје који су ходили путем Светог Саве, као и да осмисле своја будућа дела којима ће показати да су и они сами наследници Светога Саве. Деца су своје идеје цртала на папир, затим их моделовала од пластелина, па проанимирала. На крају, на радионици звука, су снимљени дечији гласови којима је цео филм озвучен. Снимљени материјал монтиран је као део филма „Престо Светог Саве“, док је други већи део филма снимљен у студијским условима у Сремским Карловцима. Филм говори о животу и значају овог великог светитеља. Својим садржајем ослања се на житије Светог Саве од Св. Владике Николаја, а својим ликовним изразом, на традицију православне иконе. Изглед главних јунака инспирисан је фрескама из средњевековних манастира, задужбина светих Немањића. Са друге стране, режисер филма је четрнаестогодишњи дечак, те је ова важна и озбиљна садржина пренета и испричана лаким језиком, деци разумљивим и пријемчивим уз симпатичне гегове који филму дају ноту духовитости неопходну да би малишанима филм био занимљив. На овај начин, деца из Љубљане су се упознала са овим важним догађајем из наше историје, негујући на креативан и стваралачки начин свој језик, културу и идентитет. А српска деца широм света добила су пажње вредан анимирани филм о Светом Сави. извор
  6. 3 points
    У предграђу Шапца, у Kасарским ливадама, гради се духовно спортско-рекреативни комплекс намењен, пре свега, младима. Епархија шабачка поклонила је своје земљиште за градњу овог комплекса, а према урбанистичком пројекту, на пет хектара земљишта приводи се крају градња верских садржаја, спортских објекта и атлетске стазе, садржаја за образовање младих, а предвиђена је и градња базена и балон сале. Град Шабац је дао средства за изградњу дечјег игралишта. Црква ће бити посвећена Светом Сави, јер је жеља да будући комплекс буде пре свега место на којем ће се млади скупљати због образовања. Имање је у власништву епархије од 1840. године када га је владика Максим откупио од Турака, који су напуштали Шабац. Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић посетио је градилиште и у разговору са владиком Лаврентијем прецизирана је динамика даљих радова. Иначе, владика Лаврентије на чело Шабачке епархије дошао је пре три деценије и за то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Значајан део својих активности владика Лаврентије посветио је младима, а од 2.000. године организује се „Моба“ где се окупља омладина из дијаспоре. Извор: Данас
  7. 3 points
    Благодарећи Телевизији Храм доносимо разговор са Његовим блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Разговор водио Никола Станковић. Извор: Телевизија Храм
  8. 3 points
    Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  9. 3 points
    У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка
  10. 3 points
    Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини. У име Оца и Сина, По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога – саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни. Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега. Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих! Амин! Извор: Митрополија црногороско-приморска
  11. 3 points
    У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови. Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај. Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква. Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
  12. 3 points
    Мир вам од Бога и благослов Господњи! У овим данима духовне припреме за почетак Свете Четрдесетнице, обраћамо Вам се, браћо и сестре, децо духовна, благодарећи пре свега Господу Спаситељу који нас држи и чува у овом тешком времену, као што је и сачувао наш верни народ вековима кроз сва његова страдања и невоље. Обраћамо вам се са пастирским позивом да у благословеним данима предстојећег подвига Великог поста, молитвом, љубављу, праштањем и уздржањем од свега онога што нас одваја од Бога и ближњих, заједнички упутимо свој вапај Господу, како би нас у овом времену, неизвесности и невоља, поштедео и сачувао. Више него икада, потребно нам је Божје силе и снаге, да на све тешкоће и искушења одговоримо благодарношћу, трпљењем, надом и чврстом вером, да у животу ништа не бива без Божије воље и премудрости. Бог, који је изволео да у Христу Исусу сједини и васпостави своју расејану децу као једно тело – Цркву Божију и уведе у вечност, вековима води и наш народ српски и светосавски, на овим просторима, ка тихом пристаништу своје љубави и радости Новога Јерусалима. Али, како је и сам Христос Спаситељ показао, васкрсења нема без крста, нити рођења новог човека без умирања старог, са свим његовим заблудама и лутањима. Отуда је пут ка вечном животу једино пут покајања, то јест промене нашег начина живота, нашег ума и срца. А такве промене, нема без Божије помоћи, коју Бог изобилно излива свима онима, који сопственим трудом своје срце молитвом отварају за Његову несебичну љубав, и своје тело, са његовим себичним прохтевима, разапињу благословеним постом. Како нас учи свети Василије Велики, пост није само уздржање од хране, већ изнад свега „удаљење од зла, уздржање језика, стишавање гњева, одбацивање похоте, злословља, лажи, кривоклетства“ (О посту, беседа 2). Сам Господ научио нас је да се зло побеђује „постом и молитвом“ (Мт. 17.21) и Сам је постио на Гори кушања, побеђујући у човечјој природи све оно што човека одваја од истинског живота и заједнице са Богом. Постили су и пророци Мојсије и Илија, и други древни старозаветни пророци, када год је требало умолити Бога, јер Бог, иако зна наше потребе, жели наше свецело обраћење. Човек, будући да је и душа и тело, мора првенствено да изрази своју љубав према Богу, не само речима, већ жртвујући своје себичне телесне прохтеве, да би тако отворио пут просвећујућој благодати Божијој, која мења поредак природе, и оно што је немогуће тада чини могућим. Немојмо, децо духовна, никада заборавити да нема молитве без поста, без подвига у коме учествује и наше тело, не зато што је Богу потребна наша телесна оскудица, већ зато што нема искрене љубави без жртве, без напора, без истинске промене наших старих и себичних навика којима служимо себи као идолу. Зато, још говори Господ преко светог пророка Јоила: ,,Обратите се к мени свијем срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својему, јер је милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем… Између тријема и олтара нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу својему, и не дај нашљедства својега под срамоту, да њим овладају (незнабожни) народи; зашто да реку у народима: где им је Бог? И Господ ће ревновати за земљу своју и пожалиће народ свој. И Господ ће одговорити и рећи ће своме народу: ево, ја ћу вам послати жита и вина и уља, и бићете га сити, и нећу вас више дати под срамоту међу народима.“ (Јоил 2, 12-19) Из историје Божијег народа у Старом завету на много места можемо видети да Бог позива народ на покајање и повратак дому Очевом, јер спасење долази једино од Бога. Велики проповедник љубави Божије, Свети пророк Јеремија вапије: „Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јер. 17, 5)“ Данас живимо у времену када као да смо заборавили речи псалмопевца Давида који говори: „Једни се хвале колима, и други коњима, а ми ћемо се величати именом Господа Бога нашега.“ (Пс. 19.8). Неће нас спасити никаква сила овога света ако се не вратимо Богу и сво своје поуздање положимо на њега. Али за то је потребна вера, вера да су истините речи Господа који нас еванђелски подсећа да нам je и „коса на глави сва избројанa“ (Мт. 10.30) и да се не бринемо за сутрашњи дан (уп. Мт 6,34). Уздајмо се, зато, и радијмо у Богу, јер ако се Бог брине за птице и пољско цвеће, сигурно ће се бринути и за своје верне слуге (уп. Мт 6, 25-30). Тамо где је потпуна преданост Богу, нема и не може бити страха и неизвесности. Видимо, браћо и сестре, да би моћници овога света да кроје и прекрајају оно што је молитвом саткано као хитон Господњи, нашу свету косовско-метохијску земљу, на којој као бисери сијају наше светиње, манастири и храмови. Залудни су њихови планови и покушаји, јер долазе од срца необрезаног вером, неокађеног љубављу, себичног и похлепног за силом овога света, која ће им се пре или касније измаћи из руку. Зато, драга наша децо духовна, искористимо ово време Свете Четрдесетнице, да умножимо своје молитве и држимо свети пост, како би Господ све те њихове бешчасне намере, да протерају и раселе наш верни народ, развејао у прах и пепео. Косово и Метохија, истовремено може бити некоме, или благослов, или проклетство. Онај који живи у свести тог благослова и чува га и држи, биће срећан, јер чува оно што су нам оставили наши свети преци као залог нашег опредељења за Царство Божије, а не за царство овога света које пролази. За оне, пак, који би да тргују својим наслеђем, па и по цену страдања народног, тај благослов Божији постаће за њих проклетство, које ће их пратити и за живота на земљи, а и после у вечности. Њихово име ће заувек остати упамћено са онима који су рушили живу Цркву, кривоклетницима и обмањивачима, који лицемерним речима једно говоре, а друго мисле, радећи тајно, не би ли сакрили своју срамоту. Али, нека би и њима Господ дао разума и покајања да се и сами окрену Богу и схвате да оно што им је дато у наслеђе није само земља, већ и ово парче неба на земљи, наше свето Косово и Метохија, које је вековима обједињавало наш верни народ где год он живео. Сви они, који хоће да будућност свог народа граде на трагедији другог, на неправди и отмици, превари и насиљу, већ су изабрали пут са онима који су кроз историју на тренутак изгледали као победници, али им је, касније, у тренутку сва сила и моћ нестала са лица земље. Погледајмо рушевине древног Вавилона, Ниниве, Рима, и познајмо где нестаје сила и моћ овога света. А светлост која је засијала из Витлејемске пећине, живи и живеће и поред свих прогона и страдања, укрепљивана крстом Господњим као знаком истинске победе. И тако, ходећи са вером, надом и љубављу према радости празника Васкрсења Господњег, намажимо лица своја уљем, не будимо тмурни него весели. Угледајмо се на смерност онога цариника из еванђелске приче, а не на гордог фарисеја. Угледајмо се и на покајаног блудног сина који хита дому Очевом и добија знаке синовског достојанства, а не на непокајане гордељивце, који не знајући шта чине, срљају из безумља у безумље. Нека би нам Господ Спаситељ подарио мирне дане Великог поста, укрепио нас у вери и нади, благословио нас истинским покајањем и смирењем, који отварају пут свемоћи Божијој, да би победили сваку неправду, свако зло и достигли ка свом коначном циљу - Царству Небеском. Нека би Свемоћни Господ сачувао и наше свето Косово и Метохију, наше светиње и верни народ, како би и будућа поколења могла да славе Њега распетог, али и васкрслог. Благослов Господњи нека дође на све вас, Његовом благодаћу, и човекољубљем, свагда, сада и увек, и у векове векова. Амин! Ваш молитвеник у Господу Епископ Рашко-призренски Теодосије У Призрену, уочи Великог поста 2019. године ПОСЛАНИЦА У ПДФ ФОРМАТУ ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА
  13. 3 points
    Пише и гусла: Славко Перошевић Ево јутрос од невоље Узех перо и мастило Да ти кажем ријеч, двије Дедејићу Михаило Натјера ме сила нека Па се латих оштра пера Јер епска ме дужност зове Дје се брани српска вјера Видим да си ангажово Присталица својих шаку И да хоћеш српске цркве Да отимаш по Дробњаку Али прије но ти име Ставих на тас епског суда Подуго сам размишљао Да л’ вриједиш мога труда Да ли епско перо које Служи за част и за дику Смијем прљат’, пишућ’ писмо Једном српском издајнику Од кад сузе и крв српска Топе ову часну груду Ја мним није Думиторка Још рађала таквог Јуду Да је дједо стари мого Злу овоме да се сјети Својом би те снажном руком Удавио у коћети Или би те штапом стук’о Ко чобанин шарку змију Да не брукаш и срамотиш Своју часну фамилију Твоје срце покварено Мржњом, вражје силе хране Ти си слуга провјерени Луцифера и Сатане Кано гавран око себе Скупио си чавки јато Срце ти се слакомило На богатство и на злато Ти од људи стида немаш А од Бога немаш страха На теби је анатема Цариградског Патријарха У Риму си био жењен Развео се ради блуда Вршио си проневјере И свакаква друга чуда Врлине су твоје р’јетке А стотину имаш мана У теби су скутоношу Нашли ђаво и Сатана Мислиш да ћеш једног дана Сјест’ на престо славног Рада А не видиш да си пастир Што својега нема стада Скупио си шаку јада Са конопца и са коца И тој групи „ЕВИВАША“ Духовнога глумиш оца И кроз Дробњак почеле су Вршљат’ твоје присталице Мисле да је прош’о земан Мирка, Шуја и Новице Можда данас и нијесмо Што су наши стари били Ал’ вазда смо спремни на пут Нечастивој стати сили Зато слушај проклетниче Шта ти збори пјесма ова Даље руке од Дробњака Не прелази про’ Крнова Одје страха нико нема Од твоијех „Евиваша“ Ми смо ради српске вјере Погубили девет паша Девет паша царевине И десетог Смаил-агу Јер нијесмо хтјели душу Да продамо црном врагу Силни Султан, на Дробњак је Слао војску и везире Ми гинули чувајући Старе српске манастире Горјело је ПОДМАЛИНСКО Горјела је и БИЈЕЛА Али смо их подизали Из гарежи и пепела Преко леђа протурили Сваку силу и армаду Силног паша Миљевину Смаил-агу и Пијаду Издржали турски зулум И тортуру комуниста Ал и поред свијех мука Остали смо дјеца Христа Па ти вако поручујем Слуго врага и шејтана Није Дробњак шака зоби Да га свака кљуца врана Још у њему има доста Часних људи и горштака Па због тога руке своје Држи даље од Дробњака Не треба нам секта твоја Слуго клетог Луцифера Јер Дробњак је кроз вјекове Одржала СРПСКА ВЈЕРА Од Косовског светог боја Неко с пером, неко с мачем Крваве смо битке били Са многијем освајачем Ал српска је вјера вазда Била дио нашег бића Ми смо војска православна СВЕТОГ САВЕ НЕМАЊИЋА.
  14. 3 points
  15. 3 points
    Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
  16. 3 points
    Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  17. 3 points
    Епискoпскa књижницa у Пaкрaцу дaнaс ниje трeбaлa пoстojaти. Њенa судбинa билa je oдрeђeнa у вeљaчи 1992., кaдa су нeпрoцjeњиву културну бaштину Влaдичaнскoг двoрa вojници изниjeли у двoриштe с нaмjeрoм дa je уништe и тaкo пoкушajу избрисaти свaки трaг прaвoслaвљa у нajзaпaдниjим крajeвимa дo кojих je дoпрлo. Билo je тo вриjeмe кaдa су кaтoличкe и прaвoслaвнe црквe лeтjeлe у зрaк, вриjeмe у кojeм би спaљивaњe културнoг дoбрa нултe кaтeгoриje, пoпут eпискoпскe књижницe, jeдвa билo зaбиљeжeнo. Meђутим, хистoриja je тaдa нa пoзoрницу избaцилa вojникa ХВ-a Ивaнa Хитиja, Вaрaждинцa кojи je у гoмили књигa и рaзбaцaних икoнa пo двoришту Влaдичaнскoг двoрa видиo нeштo другo. Видиo je ризницу знaњa и културнo дoбрo прaвoслaвнoг свиjeтa, aли и Рeпубликe Хрвaтскe, у чиjу сe oбрaну 1991. дoбрoвoљнo укључиo. Хити je, уз пoмoћ стручњaкa из Нaциoнaлнe и свeучилишнe књижницe, спaсиo пaкрaчкo културнo блaгo и зa тo плaтиo висoку циjeну. Kaдa je гeнeрaл Ивaн Koрaдe чуo дa je oдбиo пoслушaти зaпoвиjeд дa спaли ‘српскe књигe’, избaциo je свoг бившeг прoфeсoрa из Хрвaтскe вojскe. Нaкoн тoгa Ивaн Хити у Вaрaждину дo мирoвинe ниje мoгao нaћи пoсao. Зa њeгa су свa врaтa билa зaтвoрeнa. Дaнaс, кaдa нaс oкo гoдину дaнa диjeли oд пoнoвнoг oтвaрaњa oбнoвљeнe књижницe, у Пaкрaцу нe зaбoрaвљajу хeрojствo њeнoг спaситeљa. Дoк с влaдикoм Joвaнoм прeглeдaвaмo културнo блaгo кoje сe чувa у кући пoрeд Влaдичaнскoг двoрa, у oбjeкту кojи je пoкривeн унутaрњим и вaњским кaмeрaмa, дoк сe нajврeдниjи примjeрци чувajу у трeзoру, влaдикa Хитиjeв чин oписуje кao чудo. У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa, кoja имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна – истичe влaдикa - To je чудo Бoжиje! Oвo кaжeм кao влaдикa, нeткo други тo прoмaтрa кao чудo мoрaлнoсти и индивидуaлнe свиjeсти. Углaвнoм, слaжeмo сe сви дa je тo чудo jeднoг чoвjeкa, кojи je у jeднoм трeнутку стao уз нeштo штo je смaтрao вaжним. Oн сe супрoтстaвиo духу смрти кojи je висиo у вaздуху. To je чин успoрeдив с aнтичкoм дрaмoм кoja вaм сe збивa прeд oчимa и у кojoj je Ивaн Хити, хтиo – нe хтиo, имao улoгу - кaжe Joвaн Ћулибрк. Oбнoвa дeвaстирaнoг Влaдичaнскoг двoрa, нa кojу сe дугo чeкaлo, зaпoчeлa je приje нeкoликo гoдинa. Дaнaс je jeднo њeгoвo крилo у пoтпунoсти oбнoвљeнo, a oстaлa двa, у кojимa ћe бити смjeштeни књижницa, aрхив и музej, oбнaвљajу сe уз пoмoћ Mинистaрствa културe РХ, Kaнцeлaриje зa сaрaдњу сa црквaмa и вeрским зajeдницaмa Влaдe Рeпубликe Србиje и пojeдинaчних дoнaциja, нajчeшћe из Рeпубликe Српскe. Нa чeлo књижницe пoстaвљeн je пoвjeсничaр умjeтнoсти и пaрoх дaрувaрски Лукa Бoсaнaц. Влaдикa Joвaн зa Нoвoсти je oтвoриo врaтa трeзoрa с нajврeдниjим књигaмa. - Пoстojи нeкoликo збирки кoje истичeмo и нa кoje смo пoнoсни. Првa je збиркa рукoписa кoja je знaчajнa, нe тoликo брojeм. Oнa je углaвнoм из 16. виjeкa. Toликo je знaчajнa дa je дирeктoр нajзнaчajниje свjeтскe институциje зa дигитaлизaциjу хришћaнских рукoписa, oтaц Колумба Стјуарт из Mиннeсoтe, кojи je свjeтскo имe и кojи je нa чeлу чувeнoг Hill Museum and Manuscript Library, oдмaх дoшao у Пaкрaц. С њим смo пoтписaли угoвoр o сурaдњи, a oни су oдмaх пoвукли oпрeму из Бejрутa и дoниjeли je oвдje дa извршимo дигитaлизaциjу нaшe рукoписнe збиркe, тaкo дa je дигитaлизoвaнa и oнa и рукoписнe збиркe Eпaрхиje зaгрeбaчкo-љубљaнскe и Eпaрхиje дaлмaтинскe. У тoку je и дигитaлизaциja рукoписнe збиркe Mитрoпoлиje црнoгoрскo-примoрскe нa Цeтињу. Нajзнaчajниjи примjeрaк je ‘Рaвнoриjeчкo eвaнђeљe’ из 16. виjeкa, кoje je дoшлo из Рaвнe Риjeкe, с пoдручja Majстoрoвинe кoд Биjeлoг Пoљa. Kaдa су у питaњу рaнe штaмпaнe књигe, у Пaкрaцу имaмo другу у свиjeту збирку рaних српских штaмпaних књигa, сaмo Maтицa српскa имa вишe. Пo тoмe смo чувeни у свиjeту. Нaш нajстaриjи штaмпaр, пoслиje Maкaриja сa Цeтињa, биo je Бoжидaр Вукoвић кojи je књигe штaмпao у Вeнeциjи. Његoв нaсљeдник и син Вићeнзo Вукoвић, зaтим Jeрoлим Зaгурoвић и Бaртoлoмeo Зинaни, oни су ишли у кoнтинуитeту. Сaмo Вукoвићeвих књигa имaмo 40 кoмaдa. To je прoстo нeзaмисливo! Kaдa смo прoшлe гoдинe били у Црнoгoрскoj aкaдeмиjи нaукa и умjeтнoсти, oни су сe прeнeрaзили, jeр aкo хoћe истрaживaти свojу трaдициjу, мoрajу дoћи у Пaкрaц - гoвoри влaдикa Joвaн. Причa нaм дa су сe књигe гoдинaмa чувaлe у НСK-у, пa у Mитрoпoлиjи зaгрeбaчкo-љубљaнскoj, кoja их je збринулa дoк су сe у Пaкрaцу урeђивaли прoстoри зa склaдиштeњe. - Из Зaгрeбa смo дoбили 230 кутиja књигa. У дeсeт oд њих сe нaлaзи aрхивскa грaђa, 60 их je пoд зaштитoм држaвe. Oсaмдeсeтaк сe oднoси нa пeриoдику, нajчeшћe вeзaну уз 19. виjeк. Вeлики диo тoгa je нa рaзним eврoпским jeзицимa. Tу je први брoj Jaгићeвoг ‘Archiv für slavische Philologie’, нajзнaчajниjeг свjeтскoг чaсoписa зa jужнoслaвeнску филoлoгиjу. Oстaтaк oд 80 кутиja прeдстaвљa углaвнoм риjeткe књигe - нaстaвљa влaдикa. Пaкрaц види кao мjeстo у кoje ћe дoлaзити истрaживaчи из циjeлoгa свиjeтa кaкo би прoучaвaли књигe нeпрoцjeњивe вриjeднoсти. - Имaмo књигe из Скaдaрскe штaмпaриje, из Mркшинe црквe кoд Вaљeвa, имaмo ‘Бeoгрaдскo чeтвeрojeвaнђeљe’, прву бeoгрaдску штaмпaну књигу из 1552., имaмo jeдини служeвник нa свиjeту кojи je штaмпaн у Гoрaжду итд. Tу су и дjeлa нaшeг првoг дрaмaтургa Joaкимa Вуjићa. Oд њeгa су сaчувaнe двиje књигe. Mи имaмo jeдну. Нa свиjeту пoстojи сaмo пeт примjeрaкa Вукoвoг Нoвoг зaвjeтa. Пo jeдaн имajу Унивeрзитeтскa и нaциoнaлнa библиoтeкa, joш пo jeдaн имajу Филoлoшки фaкултeт и Maтицa српскa, aли jeдини кojи je пoтписaн рукoм Вукa Стeфaнoвићa Kaрaџићa имaмo ми у Пaкрaцу. Риjeч je o књизи кojу je 12. сeптeмбрa 1847. Kaрaџић пoклoниo ‘њeгoвoj eксeлeнциjи Joсифу Рajaчићу’, чoвjeку кojи je устoличиo бaнa Jeлaчићa. Имaмo и Вукoв Рjeчник из 1818., првo издaњe - нaбрaja влaдикa. У рaту увиjeк вриjeди истaкнути људe кojи су спaшaвaли кoликo сe спaсити дaлo. Влaдики Joвaну нeдaвнo je врaћeнa књигa кojу je чувao пoжeшки бискуп. - Пoсeбнo ми je дрaг oвaj ‘Цвjeтни триoд’, кojи ми je прoшлe гoдинe врaтиo пoжeшки бискуп Aнтун Шквoрчeвић, кoмe гa je нeткo зa вриjeмe рaтa дoниo. To je лиjeп примjeр кaкo oднoси трeбajу изглeдaти - кaжe влaдикa. Бурнa je билa пoвиjeст пaкрaчкe књижницe. Устaшкe влaсти су 1941. oтeлe њeн фундус и прeниjeлe гa у Зaгрeб, a пунo милoстивиje нису билe ни пoслиjeрaтнe jугoслaвeнскe влaсти, кoje су гa зaдржaлe и пoчeлe врaћaти тeк 1980-их. Извaн трeзoрa, у кojeм су нajвaжниja дjeлa, дeсeци кутиja чувajу joш пунo вaжних књигa кoje ћe пoсjeтитeљи ускoрo мoћи видjeти. - Имaмo бoгaту визaнтoлoшку библиoтeку, aли oнo пo чeму смo пoзнaти je библиoтeкa вeзaнa уз Свeту зeмљу и хришћaнствo Блискoг истoкa. Tу смo у рeгиoну нajoзбиљниja библиoтeкa. Приje нeки дaн нaм je jeрусaлимски пaтриjaрх пoклoниo кoмплeтaн чaсoпис Jeрусaлимскe пaтриjaршиje oд 1900. дo дaнaс. У пуних дeсeт кутиja нaлaзe сe Љетoписи српски, имaмo гoмилу aустриjских прaвних списa, српску пeриoдику из 19. виjeкa, oнa ћe бити дрaгoцjeнa истрaживaчимa. Нe мoжeтe зaмислити штo сe ту свe нaлaзи. Чaсoписи, aлмaнaси, љeтoписи Maтицe српскe, брojни примjeрци ‘Српскoг Сиoнa’, ‘Jaвoрa’… Oвдje сe мoжe пунo дoзнaти o црквeнoм, нaрoднoм и eврoпскoм живoту прoхуjaлих врeмeнa, oвo je библиoтeкa нa дeсeт jeзикa - гoвoри влaдикa. Eпaрхиjскa књижницa у Пaкрaцу мнoгe ћe изнeнaдити књигaмa кoje мoждa нису зaмишљaли нa њeним пoлицaмa, пoпут oних Фридриха Ничеа. Влaдикa je нa њих пoсeбнo пoнoсaн. - Ниче ћe бити излoжeн, бeз oбзирa нa њeгoвe кoнтрoвeрзнe тeзe. Mи мoрaмo бити свjeсни свoг бoгaтoг културнoг нaслиjeђa. Нисмo ми пaртиjскa библиoтeкa. Mи смo нaсљeдници Цaригрaдскe библиoтeкe и Фoтиja Вeликoг, кojи je oргaнизoвao критичкo издaњe Хoмeрa и дaнaс знaмo Хoмeрa искључивo прeмa тoм издaњу Фoтиjeвoг нaсљeдникa, aрхиeпискoпa кeсaриjскoг. У библиoтeци пoстoje чудeснe ствaри, кao штo je збиркa дjeлa прoсвjeтитeљa. Ta збиркa имa изрaзитo jaк прoфил eврoпскoг интeлeктуaлнoг живoтa oд 18. дo првe пoлoвинe 20. стoљeћa. Meђу њимa су и првa издaњa Вoлтера, Русоа, свe дo Жила Верна. To гoвoри дa су eпискoпи кojи су oвдje дjeлoвaли, пoчeвши oд Kирилa Живкoвићa, пa нaчeлнo дo Никaнoрa Груjићa и Mирoнa Никoлићa, били eврoпски oбрaзoвaни интeлeктуaлци кojи су, схoднo свojим интeрeсимa, нaбaвљaли oдгoвaрajућe чaсoписe и књигe - кaжe Joвaн Ћулибрк. Дa ћe eпaрхиjскa књижницa уистину пoстaти истрaживaчки цeнтaр дoкaзуje њeнo пoвeзивaњe с брojним мeђунaрoдним институциjaмa кoje су сe oдушeвљeнo oдaзвaлe пoзиву нa сурaдњу. - Спoмeнуo сaм Hill Museum and Manuscript Library. Риjeч je o кaтoличкoj институциjи кoja je нajвeћa нa свиjeту кaдa je риjeч o дигитaлизaциjи хришћaнских рукoписних књигa. Рaдe oд 1965., a нajвeћи им je мoтив стрaдaњe бeнeдиктинскoг мaнaстирa у Moнтe Касину, сa жeљoм дa сe никaдa нe пoнoви. Mи имaмo сличнe пoривe. Бoмбaрдoвaњeм 6. aприлa 1941. стрaдaлa je Нaрoднa библиoтeкa у кojoj je билo 1415 рукoписних књигa. To je успoрeдивo сa спaљивaњeм библиoтeкe мaнaстирa Moрaчa oд стрaнe нoвих влaсти, нaкoн рaтa. Oвo je риjeдaк примjeр гдje сe штeтa успиjeвa нaдoмjeстити и ми ћeмo књижницу oбнoвити у сjajу кojи мoждa никaдa ниje ни имaлa. Другa институциja je библиoтeкa Oриeнт институтa из Бejрутa, тo je библиoтeкa Праведног Јосифа, jeзуитскoг унивeрзитeтa у Бejруту. Oнa je нajвeћa свjeтскa збиркa хришћaнских рукoписa нa aрaпскoм jeзику, кojих имa oкo 3500. Нa oснoви нaших прилoгa oни фoрмирajу jeдну слoвeнску збирку, a ми нa oснoви њихoвих збирку o хришћaнству Блискoг истoкa. Нa тo сe нaдoвeзуje нaшa сaрaдњa с jeрусaлимскoм институциjoм The Ecumenical Theological Research Fraternity из Изрaeлa, кojу вoди др. Пeтрa Хeлд, стручњaкињa зa oднoсe прaвoслaвљa и хришћaнствa, a пoгoтoвo прaвoслaвљa и jудaизмa. Tу je и кaтeдрa зa срeдњoвjeкoвнe студиje Цeнтрaлнo-eврoпскoг унивeрзитeтa у Будимпeшти, кoja ћe oпстaти тaмo бeз oбзирa нa тo штa ћe сe дeшaвaти с oстaткoм унивeрзитeтa - гoвoри влaдикa. У музejу, кojи сe тaкoђeр урeђуje, бит ћe излoжeни брojни прeдмeти из хистoриje прaвoслaвљa oвих прoстoрa. Jeдaн мeђу њимa зa влaдику Joвaнa имa пoсeбнo знaчeњe. - Чувaмo aрхиjeрejскo жeзлo eпискoпa пaкрaчкoг, кoje je први пут зaбиљeжeнo нa вeликoм пoртрeту влaдикe Kирилa Живкoвићa из 1799., a други пут нa пoртрeту влaдикe Mирoнa Никoлићa из 1931. Чувaнo je у зaгрeбaчкoj митрoпoлиjи, a врaћeнo je у Пaкрaц нa мoje устoличeњe, приje чeтири и пoл гoдинe. Нeдaвнo je, милoшћу влaдикe Пoрфириja, трajнo врaћeнo у Пaкрaц. Риjeч je o блискoистoчнoм рaду у кojeм су кoриштeни сeдeф, aбoнoс и слoнoвa кoст. Tу je и вишe oд 90 икoнa кoje су врaћeнe из Србиje, гдje су билe склoњeнe зa вриjeмe рaтa. Meђу њимa су икoнe из мaнaстирa у Лисичинaмa и Вeликим Бaстajимa - истичe влaдикa. Влaдичaнски двoр бит ћe oтвoрeн и зa мoдeрну умjeтнoст, излoжбe и кoнцeртe. Прoшлe гoдинe je oдржaн мaли фeстивaл блуза, a ускoрo ћe у њeму гoстoвaти Гoрaн Tрajкoски из бeндa Aнaстaсиja кojи пoвeзуje визaнтиjску музику и пoпулaрну културу. Влaдикa, кojи je дoбaр пoзнaвaтeљ музичкe сцeнe 1980-их, прeгoвaрa и сa свjeтски пoзнaтим бeндoвимa. - У прeгoвoримa смo сa сaстaвoм Tuxedomoon, нaдaм сe дa ћeмo их видjeти кoд нaс ускoрo. Бит ћe излoжeнa и збиркa музичкoг критичaрa Дубрaвкa Jaгaтићa, кojу смo oткупили и кoja сaдржи стoтинe вaжних дeмo-снимaкa - нajaвљуje. Укoликo сe испунe сви плaнoви и укoликo eпaрхиjскa књижницa дoгoдинe свoja врaтa oтвoри jaвнoсти, Пaкрaц ћe сe нaпoкoн мaлo oдмaкнути oд причe кoja гa и дaнaс држи oкoвaнoг у дeвeдeсeтимa и трaгичнoм рaту. - Пoврaткoм библиoтeкe у Пaкрaц и њeним урeђeњeм нaстaje врхунскa културнa и духoвнa институциja. Нaш узoр je Dumbarton Oaks, дaклe мoдeл истрaживaчкe библиoтeкe, кoja вaс нe услoвљaвa дa имaтe институт и зaпoслeнe дoктoрe нaукa, нeгo je риjeч o библиoтeци у кojу нaучници дoлaзe истрaживaти сaми. Meнe зaнимa Пaкрaц кao пoстрaтни грaд у кojeм нe жeлим глeдaти дa нaм бићe и свaкoднeвни живoт oдрeђуje рaтни дух смрти. Oвдje видим бoгaт и рaдoстaн живoт, нaрaвнo, и тeжaк и крвaв, кaкaв живoт jeстe. Дaрувaр и Липик, бившe aустриjскe бaњe су у близини, имaмo мaнaстирe Пaкру и Свeту Aну, oвдje чoвjeк имa штo видjeти. Tу je и мaнaстир Oрaхoвицa, нeдaвнo je oткривeнo дa je сaв у фрeскaмa, кoje су прeкривeнe у 10. виjeку и сaдa Хрвaтски рeстaурaтoрски зaвoд рaди нa њимa. Бит ћe ту пoслa гoдинaмa. Oткрићe нaм je пoмoглo дa мaнaстир дoбиje струjу, тo je ХEП-oв прojeкт oд вишe oд двa милиoнa кунa. Maнaстир je зaнимљив и кao нajдубљe мjeстo у Eврoпи дoклe je дoпрлa визaнтиjскa умjeтнoст - кaжe влaдикa. Из пeрспeктивe и дaнaс дjeлoмичнo пoдиjeљeнoг грaдa, њeгoв зaрaзни oптимизaм и визиja Влaдичaнскoг двoрa и Пaкрaцa кao цeнтрa изврснoсти из кojeг ћe сe ширити дoбрe музичкe и духoвнe вибрaциje чинe сe тeшкo прoвeдивим. Meђутим, aкo je у рaтнo дoбa билo мoгућe чудo jeднoг чoвjeкa, Ивaнa Хитиja, зaштo у дoбa мирa нe би мoглo успjeти чудo влaдикe Joвaнa? Саша КОСАНОВИЋ
  18. 2 points
    Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас. Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма. У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?! Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“. Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог. О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације. Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати. Извор: Теологија.нет
  19. 2 points
    Логос

    Недеља Православља у Москви

    У Недељу Православља, 17. марта 2019. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирило началствовао је Литургијом Светог Василија Великог у Катедралном храму Христа Спаситеља у Москви. Саслуживао је велики број епископа, свештеномонаха и свештеника Руске Цркве, као и представници помесних Православних Цркава - старешине подворја при Патријарху московском и све Русије. Испред Српске Православне Цркве, у радости Торжества Православља учествовао је Преосвећени Епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског. Након Литургије, Свјатјејши Патријарх је обавио чин Торжества Православља и обратио се присутним верницима пригодном беседом. Извор: Српска Православна Црква
  20. 2 points
    Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“ Извор: Човек и технологија
  21. 2 points
    У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини. -Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери- · Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов? На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада. Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“. · Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ? Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику. Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен. Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје. · Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх? Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу. Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу! · Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање? У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању. У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо. · Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне? Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“. Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве. · Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате? Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду. Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу. · Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас? Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке. У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм. Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице. Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије. · Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих? „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност. · Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво? Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност. У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику. · Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав? У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни. Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа. Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси. · На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара? Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље. Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ *Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ Извор: Православни мисионар
  22. 2 points
    Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13). С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће: Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету. Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“. Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним. Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. Епископ Западноамерички Максим
  23. 2 points
    Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете четрдесетнице назива духовним пролећем и светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како бисмо што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свештени период године био саображен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је као брижна мајка подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених Дарова. Литургија пређеосвећених Дарова служи се само за време Свете четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмицâ Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице Великог поста, у случају да се у те дане догоди празник светог који у типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако се у те дане догоди празник Благовести), јер је радост евхаристијског славља неспојива са покајним карактером Великог поста и великопосних богослужења. Према сведочанству протојереја Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време Свете четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору и он гласи: „У све дане поста Свете четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија пређеосвећених Дарова“. Литургија пређеосвећених Дарова води порекло од првих векова, док је њену коначну редакцију сачинио Свети Григорије Двојеслов, епископ римски. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причешћа. Ова света служба је покајног карактера сходно времену у коме се служи, а самим тим богослужи се у тамном одјејанију. Она није евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору. Најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству Светог Јустина Мученика и Философа, видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Литургије пређеосвећених дарова управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је, више или мање, било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у првим временима подразумевао потпуно не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, те је из тог разлога Литургија пређеосвећених Дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора, овакав вид поста забрањен, изузев само једне - Велике суботе. Сâм појам „пређеосвећени Даровиˮ указује да се Свети Дарови за њено служење припремају и бивају освећени на потпуној недељној Литургији Светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре недељне Литургије, презвитер поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Литургија пређеосвећених Дарова служити током те седмице). Агнец који бива освећен на потпуној Литургији, чува се за пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот (дарохранилицу). Када је реч о последовању (поредку) Литургије пређеосвећених Дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све премудрошћу створио, а презвитер за то време испред часне трапезе чита Светилничне молитве почев од четврте. После велике (мирне) јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан моменат у овом првом делу Литургије пређеосвећених Дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Овај свештени тренутак указује да се и на Литургији пређеосвећених Дарова хранимо са две трпезе – најпре са трпезе речи Божје у виду старозаветних чтенија, а потом и са трпезе Царства Небеског, пређеосвећеним Даровима. Између ова два старозаветна читања налази се специфичан и јединствен возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Знаменити тумач светог богослужења, Свети Симеон архиепископ Солунски говори да благослов између два старозаветна читања на Литургији пређеосвећених Дарова има следећи смисао: „Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сâм Син Божји који нас просвећује и освећује.ˮ Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, односно, на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Симеон Солунски доноси важно сведочанство о богослужбеној пракси дочекивања вечерње светлости, и по њему: „Паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену.ˮ Други део Литургије пређеосвећених Дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се припремају за Свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се припремају за Свето просветљење произноси се само од среде четврте недеље Великог поста, све до Свете и Велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће пређеосвећеним Даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење пређеосвећених Дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход, који бива на потпуној Литургији. У праксу је доста касније ушло изговарање великопосне молитве Светог Јефрема Сирина, коју презвитер изговара након полагања пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу и приликом изговарања ове молитве сâм презвитер и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања божанствених пређеосвећених Дарова на Свету Трпезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“, коју са слободом можемо разумети као централну молитву ове свете службе. (прочитати молитву у целости) Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да причешће Светим Тајнама Тела и Крви Христове јесте суштина нашег духовног живота, јер у нашем опитном сусрету са Господом у причешћу Светим Тајнама, постајемо удеоничари Богочовечанског Тела – Цркве, актуализујући притом наше хришћанско назначење и делатно испуњавајући Господњу заповест на коју нас наведена молитва и подсећа: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему…ˮ Дакле, у речима ове молитве сагледан је и сâм смисао служења Литургије пређеосвећених Дарова, а то је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активно причешћивање између две недељне потпуне Литургије. Централна мисао која треба да се роди у срцима нашим јесте савршена чежња за причешћем и сусретом са Господом нашим у Светој Чаши. Да закључимо, Литургија пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави и без срдачне чежње према Светим Тајнама Тела и Крви Господње, као и без практиковања честог, или боље речено, активног (редовног) причешћивања. За време причешћа, поје се причастен „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Након позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији пређеосвећених Дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављање Њега је у устима мојим.“ Док, након благослова презвитера, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији пређеосвећених Дарова представља сликовит и врло леп приказ пречасних дана Свете четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи греха јавимо и да се након овог свештеног времена подвига и поста удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Са слободом можемо рећи да ова молитва представља један вид путоказа којим правцем су хришћани усмерени у периоду Свете четрдесетнице, показујући нам на крају и циљ нашег подвига и великопосног путовања. Након отпуста чита се 33. благодарствени псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који је вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како бисмо издржали ток поста и подвига, предокушавајући радост Празника над празницима. Катихета Бранислав Илић Вашој пажњи препоручујемо и филм о Литургији Пређеосвећених Дарова у коме ову центарлну великопосну службу објашњава Архиепископ Цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Вашој пажњи препоручујемо и разговор о Литургији Пређеосвећених Дарова:
  24. 2 points
    На друштвеним мрежама протекле недеље експлодирала је објава једне професорке која је многима одржала животну лекцију. Драгана Можек, разредни старешина III 1 у Десетој београдској гимназији „Михајло Пупин“, на свом профилу на Фејсбуку објавила је необичан позив. rs.sputniknews.comДрагана Можек - разредни старешина и професор немачког језика Њени ученици понудили су да раде различите послове како би зарадили за матурску екскурзију другара чији родитељи тај пут не могу да плате. Достава хране, селидбе, чување деце или помоћ при учењу основцима, само су неке од услуга које племенити гимназијалци нуде по симболичним ценама. rs.sputniknews.comИва Маринковић, Хана Ећо и Јелица Левајац раде попис личне библиотеке госпођи Разредна-змај, како је деца зову, још одговара на 2.700 пропуштених позива оних који желе услуге гимназијалаца. Предаје немачки језик, а ради и као преводилац за Туристичку организацију Немачке у Београду. Иако је веома млада, већ има девет година искуства у раду у просвети, а вредни трећаци су јој друга генерација коју води као разредни старешина. На питање како је дошла на идеју да се деца ангажују и радом плате екскурзију одговара кратко — зато што другог начина нема, не само сада, већ и касније у животу. „Шта год да буду желели себи да приуште, ако излази из оквира онога што им је доступно, морају само јаче да се потруде. Они уче, али то није њихов једини задатак, вероватно морају да помажу и у кући, да нешто раде. А мислим да је згодно да и мало свог слободног времена жртвују како би помогли једни другима, сами себи или олакшали родитељима који имају издатке за њих“, каже Можекова. rs.sputniknews.comАндрија Рацић - нема поделе на мушке и женске послове. Пошто ће очигледно посла бити преко главе, па и вишка новца, све што преостане ићи ће у хуманитарне сврхе. То неће бити први пут, јер у овој школи постоји неколико акција којима се помажу деца која немају. Негује се, истиче наша саговорница, култура помагања другима. „Није се догодило ништа необично, само су нам деца презаштићена“, објашњава она. „Изненађена сам колико се наша акција доживљава као сензација. Већина њих је већ била ангажована током лета, радили су, паковали лекове, имали смо једног шанкера, бармене, конобарице, радили су на промоцијама. Флоскуле су да данашња деца ништа не раде. Све реченице које почињу са ’данашња омладина‘ углавном потичу од људи који немају баш много додирних тачака са данашњом омладином. Они су вредни, зато сам зачуђена количином одушевљења у друштву нечим што је заправо природно и нормално“, каже разредна за Спутњик. Она додаје да се материјално у њеном одељењу не ставља у први план, ни на једном детету се не види у каквом су материјалном статусу његови родитељи. Деца не знају ни чији родитељи не могу да плате екскурзију. На питање да ли мисли да су њене године пресудне за то што има сјајну комуникацију са децом, одговара одречно. rs.sputniknews.comЕмилија Анђелковић и Ања Јанковић - чувају децу, месе кифлице „Овај посао до неког нивоа одржава људе младима целог живота, једино је битно да не буду ригидни, него да им се приближе, колики год да је генерацијски отклон. Неки људи који су млађи понекад не могу да их разумеју, а нађе се и неко од 60 или више година ко уме са децом. Једино је важно да будемо отвореног ума и приступимо деци на начин који им је близак. Ово је време друштвених мрежа, телефона, ја их не зовем, имамо воцап групу, ту се дописујемо и шалимо. Мислим да је кључ у приступу, јер они су савршена глина која се лепо обликује“, објашњава Можекова. Наслове који кажу да је њено одељење вратило веру у људе назива непримереним, јер мисли да је то стављање у први план нечега што је потпуно нормално. У свим развијеним земљама тинејџери раде, а радиле су и генерације у нашој земљи. „Нису разносили новине и пице, али су радили летње послове“, подсећа она. „Само код нас испада да деца треба да седе у кући и уче док не заврше факултет. Многи људи и заврше студије, почну да раде, на крају имају и довољно новца да се одселе, али свеједно, опет остану код маме, јер не науче ни да среде кућу, оперу себи веш, скувају нешто. У децу треба улагати да буду оспособљена за живот, не само за учење, да воде рачуна о себи“, каже ’разредна-змај‘ у разговору за Спутњик. rs.sputniknews.com Она додаје да су њена два ђака из претходне генерације који су били најгори по учењу и владању, други је чак и бежао од куће, доказала да је овакво улагање у децу најбоље. Један је данас најбољи студент Економског факултета, а други успешан предузетник. http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/865/razredni-staresina-primer-drugima
  25. 2 points
    „Ако некад и останем без причешћа под изговором свога недостојанства тада упадам у још већу дубину зла и подвргавам себе још већој казни…“ (Св. Јефрем Сирин) Jедном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило? – Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела. Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи. Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима: – Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари. Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет: – Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља. Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона! Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисали са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично. https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/03/blog-post_77.html?spref=fb&fbclid=IwAR24BhsctYl4dhjUVyBGdptNbGcco9c0v_965lsJ3Br-rOBxeJ1BWn7Yv3U
  26. 2 points
    ПРВИ ВЕЛИКИ ПОСТ У ЖИВОТУ Савети братије Сретењског манастира Наступа Велики пост – време изузетних молитава и подвига. Многи први пут улазе у њега са жељом да строго поштују црквени устав и да стекну велику духовну корист. То су људи који тек приступају вери, новокрштени или они који су одавно крштени, али тек сад почињу да воде светотајински живот. Шта се може посаветовати човеку који се по први пут у свом животу спрема да правилно и строго проведе време Великог поста? На шта га треба упозорити, на шта треба посебно да обрати пажњу? Ова питања смо поставили братији Сретењског манастира. *** Најважније је покајање пред Богом Јеромонах Лука (Ауле): ‒ Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Јеромонах Лука (Ауле) Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. *** План поста и вртоглавица због успеха Јеромонах Игњатије (Шестаков): – Онима који први пут крећу стазом Великог поста најтоплије препоручујем да се пажљиво упознају са његовом структуром, редоследом недеља и празника, догађаја и њиховог садржаја, и да све то забележе, да запишу. Често имајући искрену ревност и жељу да постимо на душевну корист једноставно заборављамо на овај или онај догађај у Цркви. То се дешава због непажње, неорганизованости и елементарне теоријске неприпремљености. Све време нам се чини да ће нам неко нешто рећи, да ће нас свештеници подсетити... И на крају пропуштамо нешто веома важно и касније жалимо због тога. Не схватајући шта се конкретно дешава у храму и на богослужењу не добијамо у потпуности молитвену утеху и корист који су нас очекивали целе године или целог живота. Јеромонах Игњатије (Шестаков) Било би добро да за почетак једноставно узмемо црквени календар и да прегледамо цео период Великог поста: шта, кад, где... Још је боље да испланирамо пост, да узмемо и испишемо важне моменте, да направимо лични план Великог поста. Да унапред прочитамо нешто о свим недељама, о томе шта следи после њих. Кад ће бити канон Андреја Критског, шта нас очекује у Првој недељи поста, а шта у Страсној седмици. Сад има много материјала на ту тему, они су прикупљени и у књигама и на многобројним православним сајтовима. Читање кратких и садржајних информација неће нам одузети много времена, али ћемо стећи представу о структури Великог поста. Ево, на пример, једног практичног момента с којим се може суочити нови духовни подвижник. Многи, а посебно они који први пут крећу стазом Великог поста једноставно не знају да се Света литургија у току поста не служи сваког дана. Чак ни у манастирима у главном граду у којима се богослужење одвија сваког дана. Једноставно, такав је устав поста. Важно је да човек зна кад и каква Литургија се служи, кад може да се причести и исповеди. У условима мегалополиса у којима данас живи већи део хришћана, оваква елементарна знања су врло важна. У суштини, необавештеност и заборавност су својствени већини људи који сматрају да су уцрквљени и да се у све разумеју. То је у принципу својствено савременом човеку: да заборавља главно и да пуни главу другостепеним и непотребним стварима. Касније често жалимо због тога што нас је због наше расејаности и сујете мимоишло управо оно најдрагоценије. Са ужасом схватамо да је за нас управо то било најважније и најпожељније, а не она сујета на коју смо потрошили своје време и живот. Управо да се то не би десило и да не бисмо пропустили драгоцене тренутке сусрета с Богом биће добро да проучимо структуру Великог поста, да нешто забележимо, чак и запишемо, да ставимо подсетнике на својим дигиталним уређајима који нас засипају информацијама. Нека на њима буде и правилних подсетника. Много се може говорити о томе како човек правилно да пости први пут и овде бих опет оне који се за то интересују упутио на мноштво литературе о томе која је сада доступна, као и на беседе у облику видеоформата. Међутим, посебно бих желео да скренем пажњу на још један моменат. Врло је важно да не заборавимо појаву као што је вртоглавица због успеха. То је ствар која је заједничка свима нама, али посебно је карактеристична за почетнике. Све време треба да имамо на уму да после првих успеха и духовних полета следе падови. Многи на основу свог искуства знају шта се понекад дешава после добро проведене прве недеље поста, молитава, свих канона и Причешћа... Кад буквално следећег дана или сата неочекивано може доћи до искушења и пада. Ово пре свега може избећи смирен и смеран човек. Томе одлично одговара руска пословица: „Тиха вода – брег рони.“ Не треба одмах да узимамо бреме које превазилази наше могућности, али што је главно – не треба да почнемо да се узносимо, чак ни у својим очима. То је директан пут у пад и губитак стеченог блага. Будимо мудри као змије и кротки као голубови. Треба да постимо пажљиво, свесно и мирно. Без нервозе и с љубављу према ближњима. А нашем смиреном расположењу послужиће дела љубави и милосрђа, која су за време поста подједнако неопходна као усрдне молитве и уздржање. *** Не треба да се плашимо да се радујемо! Јеромонах Зосима (Мељник): – Мислим да је овде важна мотивација за пост, ако говоримо савременим језиком, односно, зашто је човек чврсто одлучио да пости. Врло је важна жеља да угоди Богу. Човек који тек почиње да се уцрквљује жели да максимално и што је могуће усрдније поштује Устав Цркве и све њене одредбе: да се правилно моли, да правилно пости, да све ради правилно. Шта се може посаветовати таквом човеку? Па, пошто је већ одлучио то да ради, као прво, да се не боји! Господ нас управо на то позива у Јеванђељу: да се ничега не плашимо. Да се не плашимо глади и болести која наводно прати пост. Многи лекари све време упозоравају: не треба да постите, зато што ћете имати анемију, авитаминозу и слично. Али ако погледамо историју видећемо: још нико није умро од поста. Не треба да се плашимо да кренемо аскетским путем. И ако постоји усрдна жеља да угодимо Богу постом, треба у потпуности да се придржавамо Устава, нека се назива манастирски, или како год, нека он и није за мирјане, али требало би да покушамо да баш по Уставу строго постимо посебно прве и последње недеље. Јеромонах Зосима (Мељник) Као друго, треба да се молимо, такође по Божијој заповести: непрестано се молите. И још, како кажу свети оци, зато што су молитва и пост два крила на којима душа лети ка Богу, ка небеским висинама. Зато је молитва врло битна за време поста, и треба јој прибегавати, јер ће иначе сам пост, аскеза, бити просто дијета, а не помоћ за духовни раст; а заједно с постом молитва представља делотворно средство за душевну равнотежу и духовни раст. И трећи савет је: радујте се. Господ каже: увек се радујте! Ако будемо стварно правилно постили, ако се будемо правилно молили придржавајући се савета светих отаца и наших духовних наставника, свештеника, код којих одлазимо на исповест, и пост и молитва ће обавезно довести до духовне радости коју Господ даје заједно с благодаћу која долази као резултат аскетских подвига и тежње ка угађању Богу. Пост, молитва и радост су уједно и средства и плод наших духовних напора, чак се може рећи: плод Светог Духа, који стичемо на стазама поста. Али главна ствар према којој треба да буду усмерени сви наши напори, све наше аскетске вежбе и молитве јесте љубав. Љубав према Богу и ближњима је темељ и корен духовног дрвета које расте и доноси плод будућег века у Царству Небеском. *** Не пропустити могућност сусрета с Богом Јеромонах Никон (Париманчук): ‒ Треба имати у виду да човек из првог пута, у принципу, можда ништа неће схватити. Можда неће схватити ни из десетог. Све се то стиче постепено, прикупља се неко духовно искуство и човек тек касније схвата да пост треба да буде свагдашњи, само што нисмо у стању да све време будемо будни, па нам се даје извесно време за опуштање и време за стражење, односно пост. Јеромонах Никон (Париманчук) Важно је да не заборавимо да треба да чинимо добра дела, да то већ улази у круг обавеза поста. Посаветовао бих да не дозволимо да нас заокупе спољашњи успеси, било какви, чак и духовни (или гастрономски). Пост је време кад треба да увидимо своју слабост и немогућност да и поред најусрднијих стремљења испунимо све оно за шта нас Господ моли: да бар у ово кратко време поста будемо милостиви према људима, да волимо Бога, да волимо своје ближње, да се уздржавамо од зла које можемо да учинимо, да покушамо да учинимо добро које смо у могућности да учинимо, али нам је то врло тешко. У току поста треба да нас прати и осећање покајања због пропуштеног. Осећај жаљења због пропуштених прилика које нам се пружају. У животу често пропуштамо могућност сусрета с Богом, пошто немамо снаге да се одрекнемо онога што волимо и што нам заклања људе које нам Бог шаље у сусрет – који нам нису увек пријатни као што бисмо желели, због којих имамо бриге, проблеме и непријатности, којима треба да послужимо и да тако видимо Господа Који је такође дошао да послужи другима. Са руског Марина Тодић Московски Сретењски манастир 10 / 03 / 2019
  27. 2 points
    Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Јован Златоусти Велики пост Прва недеља Великог поста Mисли за сваки дан прве недеље поста Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста Велики канон Светог Андрије Критског Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова Старечник о врлини опраштања Свети Фотије Цариградски: Поука о посту
  28. 2 points
    Последња припремна недеља посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија. Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова. Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао . Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде. Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља . Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (заамвона молитва недеље праштања) У свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу: У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог. Посно пролеће је дошло! Цвет покајања; Очистимо се брао и сестре од свих зала, Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче! Почнимо радосно време поста, Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа, да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово! (стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  29. 2 points
    Радни део научног скупа “Православно монаштво” данас је одржан у манастиру Светог Стефана у Липовцу. Уводну беседу произнео је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, у којој је подсетио на значај монаштва за свет, посебно за српски народ, који је у монасима увек препознавао не само хришћанску философију и теорију, већ живе примере подвижника на Христовом путу, на који смо сви ми позвани. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Све присутне је поздравио дирљивом беседом високопреподобни архимандрит Дионисије, који се захвалио на почасти што је овај научни скуп и зборник радова инспирисан његовим седамдесетогодишњим животом у манастиру, што је за њега охрабрење и обавеза да упркос позним годинама још усрдније служи Богу. Након поздравних речи отпочео је научни део конференције. Искушеник Урош Бабић прочитао је делове из „Животописа архимандрита Дионисија, духовника манастира Свети Стефан у Липовцу“, рад који је написао у сарадњи са Исидором Јакшић и сестринством манастира Липовац. Последњи научни рад професора Владете Јеротића „О монаштву уопште, из угла једног психијатра“, који је почивши академик специјално написао за овај зборник, прочитала је Кристина Митић из Центра за црквене студије. Аутори осталих научних студија су у наредним сатима сажето изложили своје радове: Бранко Горгиев: „Циљ (σκοπός) и сврха (τέλος) монашког живота по Св. Јовану Касијану“ Драгана J. Јањић: „Монашки покрет у канонима Васељенских сабора“ Слађана Алексић: „Чежња за божанском лепотом и савршенством православних монаха“ Ђура Харди: „Средњовековни Срем као географско и цивилизацијско одредиште руских монаха и духовника“ Јелена Јонић и Немања Јонић: „Правни статус Свете Горе, од античког периода до данас“ Марија Копривица: „Идиоритамско монаштво у средњовековној Србији“ Синиша Мишић: „Историја манастира Светог Стефана у Липовцу од оснивања до краја 19. века“ Владимир Димитријевић: „Православни покрет богомолника и обнова српског монаштва“ Ружица Левушкина: „Преподобномученица Јелисавета Фјодоровна и њена Обитељ милосрђа“ Сунчица М. Денић: „Симбол срне и јасике као вид духовног подвига у делу Јустина Поповића и монахиње Стефане“ Ивица Живковић и Владимир Цветковић: „Јеромонах Илија: весник небеског Јерусалима“ Жарко Н. Миленковић: „Мотив монашења у старој српској житијној књижевности“ Снежана Ј. Милојевић: „Мотив љубави према Богу у Теодосијевом Житију Светога Саве“ Драгиша Бојовић: „Житије анђела или: Kако се Петар Коришки бестелесним у пустињи показао“ Теодора Бојовић: „Портрети игумана у прози Григорија Божовића“ Слађана Ристић Горгиев: „Буђење унутрашњег човека у исповедним писмима монахиње Стефане“ Гордана Благојевић: „Црквено певање у манастиру Жичи од средине 20. века до данас: од жичког напева ка византијском појању“ О смислу овог научног скупа говорио је професор доктор Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије. Он се подсетио на први научни скуп који је организовао пре више од две деценије, 1996. године, на тему „Манастир Црна Ријека и Свети Петар Коришки“, приметивши да га је и тада и данас водила „истоветна љубав према манастиру и његовим подвижницима којима се треба дивити“ и да је то дивљење покретачки мотив духовног и научног прегалаштва који је синтетизован у Центру за црквене студије у Нишу. О значају овог скупа и његовом сећању на сарадњу са архимандритом Дионисијем, ексклузивну изјаву за радио Глас Православне Епархије нишке дао је и Његова Светост Патријарх српски Г, Г. Иринеј: „Монаштво је слика праве побожности. Снага једне Цркве и духовна снага једног народа мери се према монаштву које има тај народ. Тамо где је доста монаха, тамо је присутан живот по Христу и по Јеванђељу.“ Велика сала конака Манастира у Липовцу била је испуњена до последњег места; скупу је присуствовало бројно свештенство и монаштво из више Епархија СПЦ, а за све учеснике и окупљени народ сестринство манастира је припремило богату трпезу љубави. Тиме је завршена дводневна научна конференција „Православно монаштво“ у организацији Центра за црквене студије у Нишу. Фото:Хаџи Миодраг Миладиновић Радио Глас Православне Епархије нишке Извор: Радио Глас
  30. 2 points
    Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, у Светосавском дому у Нишу вечерас је отпочела дводневна научна конференција “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије из Ниша.
  31. 2 points
    На сајту РНИДС-а можете потпуно бесплатно преузети књигу свештеника Оливера Суботића "Информационо контролисано друштво"
  32. 2 points
    Поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије одржао је синоћ у Културном центру Србије у Паризу предавање на тему „Устројство Цркве: Појам аутокефалије и организација Православне цркве на Западу“ Митрополита Амфилохија је дочекао и поздравио директор Центра Драгослав Павловић. Поред многобројних посјетилаца, присуствовали су и амбасадорка Србије у Француској Наташа Марић, потпредсједник ЕУО Епархије западноевропске Љубомир Михајловић, књижевник и публициста из Париза Комнен Бећировић, предсједник Савеза Срба у Француској Ђуро Ћетковић, протојереј-ставрофор Никола Црнокрак, декан париског Теолошког института Светог Сергија, као и старјешина цркве Свете Параскеве протојереј-ставрофор Жељко Симоновић. Иначе, у Културном центру Србије, у истом простору у којем је Митрополит Амфилохије синоћ одржао предавање у току је и изложба слика прослављеног српског сликара Петра Лубарде, рођеног у Љуботину у Ријечкој нахији. Рајо Војиновић извор: https://mitropolija.com/2019/03/06/mitropolit-amfilohije-u-parizu-odrzao-predavanje-na-temu-ustrojstvo-crkve-pojam-autokefalije-i-organizacija-pravoslavne-crkve-na-zapadu/
  33. 2 points
    У понедељак, 4. марта 2019. године, у парохијској сали при Саборном храму у Крагујевцу одржан је семинар под називом “Употреба информационо – комуникационих технологија: пастирска и мисиолошка перспектива”. Као што ниједан посао или дело не бива без благослова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму је служио Свету архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства крагујевачког и лепеничког намесништва, и молитвено благословио почетак семинара. Радни део семинара је отпочео уводном речју протојереја – ставрофора др Зорана Крстића, професора на Православном Богословском факултету и ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, са темом: “Информационо друштво – кључне одлике”. Остали предавачи су били: Презвитер др Оливер Суботић, уредник “Православног мисионара” и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ. Његова тема је била: “Пастирски изазови и мисионарске шансе електронског доба”. Други предавач је био ђакон Александар Савић, дипломирани теолог и дипл. инж. Информационих технологија, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Његова тема је била: “Информационе технологије у употреби Српске православне цркве: практична решења и будући пројекти”. Трећи предавач је био Ненад Бадовинац, информатичар, његова тема је: “Пастирска и мисионарска искуства електронског пројекта Лепавина”. Циљ овог семинара је био да свештенство добије потребна теоријска али и практична знања која се тичу употребе савремених технологија и њиховог утицаја на савремено друштво. Затим, да се упознају са предностима и манама технолошке сфере, конкретним случајевима са којима ће се сретати у свом пастирском раду (нпр. креирање парохијског билтена, постављање интернет презентације свог храма, до решавања проблема електронске зависности код својих парохијана и утицај савремених технологија на литургијско време и простор). Семинар треба да да одговор и о успешним пастирско – мисионарским приступима и шансама које су искоришћене и онима које још нису, и о степену употребе Информационих технологија у Српској православној цркви. Предавања поменутих гостију – предавача, инспирисали су конструктивни дијалог у којем су свештеници постављали питања, давали коментаре и сугестије који се тичу њихове пастирске праксе. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  34. 2 points
  35. 2 points
    Тумачећи јеванђељско зачало о страшном суду, прочитано у недељу месопусну у храмовима ннаше Свете Цркве, свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда указује да ћемо се само служењем ближњима приближити Господу. "Наше немилосрђе нам се враћа у дан страшнога суда" каже о. Арсеније и додаје да "не можемо очекивати да нас сви воле, али зато ми треба да се трудимо да волимо све". Зашто заборављамо да су сведочења из Јеванђеља истинити, историјски догађаји, зашто Господ спомиње овце и јариће и шта је то у нама што нас вуче на дно? Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  36. 2 points
    Глумац Растко Лупуловић је са 22. године добио једну од најпрестижнијих позоришних награда „Стеријину награду“ за улогу у представи „У потпалубљу“, а потом је овенчан и наградом „Зоран Радмиловић“ што је био сан многих његових колега, доста старијих од Растка. У рок групи „Канда, Коџа и Небојша“ Растко се такође потврдио као добар музичар. У трену када су се многа врата отварала пред њим, Растко се одрекао глуме, музике, славе и световног живота и кренуо на свој пут ка Богу. На том путу чекали су га многи изазови, искушења и одрицања. Током монашког живота у манастиру Дечани, Растко је завршио студије теологије, школу иконописа и научио италијански и албански језик. Пре осам година, Растко чије је духовно име Иларион, је постао игуман манастира Драганац који је духовни ослонац Србима из Косовског Поморавља. Колико је после 22 године монашког живота остало Растка у Илариону, колико су му глума и музика биле степеница, а колико камен спотицања на путу који је изабрао сазнаћете, између осталог, у новом издању Квадратуре круга. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  37. 2 points
    Свако види да се светлост лије са неба на земљу, будући да сунце, месец и звезде светле са небеског свода. Пример нам указује да и нестворена умна Светлост – Господ Бог наш претежно обитава на небу и да нам од Њега силази свака тварна и духовна светлост, светлост и ума и срца. Беше Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). Бог је љубав (1 Јн. 4,16). Све мисли, осећања и расположења срца која теже ка рушењу љубави и насађивању непријатељства јесу од ђавола. Речено запиши у свом срцу и свакако се држи љубави. Држите се љубави (1. Кор. 14). Схвати шта је противно телесном, старом, грешном човеку и читавог свог живота му се противи. То је циљ твога живота и у исти мах твоја слава у Христу Исусу. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Утврди у срцу истину да треба да мрзимо једино грех или порок, док према људима треба искључиво да гајимо љубав. Царски закон је јасан: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39). Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу Извор: Епархија жичка
  38. 2 points
    Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра. Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа. У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда. „Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света. Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“ Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером. Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“ На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива. Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу. Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко је клеветао и плео мреже, био злурад и понашао се као змија на путу. И у овом случају ће морати да чује: „То сте Ми ви урадили.“ Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо. Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена. Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако! На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи... Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима. Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени. Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе. И оци су нам унапред рекли да ће хришћани из последњих времена по слави својих дела бити ништавни у поређењу са хришћанима из старих времена. Али је после тога речено да ће ако сачувају веру бити изнад старих. Све напоре треба да уложимо у то да вера Божија живи и да делује, и да никуд не нестане. У том случају ће чак и оскудни напори у добру покрити нашу наготу и обући ће нас у брачну одећу на онај Велики Дан кад ће се чак и Анђели уплашити. Извор: Православие.ру
  39. 2 points
    А затим сам постао архијереј, а архијереји служе са отвореним Царским Дверима. Зато се и не сећам случаја да сам служио са затвореним Царским Дверима. И ја мислим, да у служењу са затвореним Царским Дверима, постоји нешто противприродно, зато што се Литургија врши целој црквеној заједници. Њу врши свештеник и сви који се налазе у храму. Савршено је несхватљиво, зашто да при самим најважнијим моментима Литургије, нарочито при вршењу Евхаристије, Царске Двери морају бити затворене и људи морају да слушају само глас свештеника, који пригушено допире иза зида иконостаса.
  40. 2 points
    Снимано у студијима Analog Mind и Студио Коларац током 2018 г. Музички продуцент: Жељко Вељковић Лого: Светлана Седлан Насловну страну насликао свештеник др Зоран Ђуровић Дизајн омота: Тригон Дизајн - Чачак Издавач: манастир Вазнесење (Овчар) Албум је одсвирала група ТАРГУМ, коју чине: +Пеђа Манов - гитара и бузуки + Григорије Пећанац - гитара +Горан Милошевић - удараљке +Стефан Саблић - канун и ути (уд) +Бранко Исаковић - бас гитара +Асим Сарван - вокал и гитара ЛИНК ЗА АЛБУМ U vreme ono by Asim H. Sarvan i arhimandrit Timotej
  41. 2 points
    Свети апостол Павле у својој првој посланици Тимотеју говори о узвишеној епископској служби казујући да ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Настављајући, Апостол Павле набраја и врлине које треба да красе васцело биће једног епископа, јер по речима светог Јована Златоуста: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. У том духу, исти светитељ саветује епископе речима: Уколико будеш водио живот достојан (свога чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити. Велики отац Цркве, свети свештеномученик Игнатије Богоносац, говорећи о служби епископа саветује: Следите сви епископа као што је Исус следио Оца небеског, а презвитере следите као апостоле. Свети Игнатије наставља и каже: Настојте да служите једну Евхаристију, јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа и једна је чаша јединства крви Његове; један је жртвеник, као што је и један епископ заједно са презвитерима и ђаконима. Исти светитељ у својој посланици Магнежанима, верном народу Божјем предлаже да познају догмате црквене и да у свему успевају телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и свршетку, са њиховим епископом. Јер, кад се верни повинују епископу, то је исто као да се повинују Исусу Христу. Без епископа ништа не радити, већ се њему и свештенству повинујте. По учењу свештеномученика Игнатија антиохијског епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игантије. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква. Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење. Из наведених исцрпних и значајних сведочанстава јасно исијава чињеница да је центар епископске службе управо иконизовање Господа нашег Исуса Христа, јединог истинског и савршеног свештенослужитеља, који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје (молитва Херувимске песме). Христос је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута, поучава нас свети Никола Кавасила. А по речима Светог Атанасија Великог: без епископа као предстојатеља Литургије, не можемо говорити нити о Цркви нити о спасењу у Христу. Јер, као што се Христос огледа у Оцу, тако исто и епископ, који је икона Христова, може да каже да чини дело Христово, бивајући у потпуности огледало или икона Христова. катихета Бранислав Илић *Објављено у новом 364. новембарско-децембарском броју Православног мисионара, стр. 25-26.
  42. 2 points
    Мој Свети Симеоне, и да немамо никога у роду нашем на кога би се угледали, твој образ био би нам довољан. Ако желим да имам веру ревносну, веру Христову,у тебе гледам Свети Симеоне ревнитељу вере православне, чувару Истине и предања светих Отаца. Ако желим да будем родитељ у тебе гледам Свети Симеоне, истински родитељу, и дивим се твојој бризи, и жртви, и мудрој поуци за децу твоју и децу рода српскога. Ако желим да будем витез, у тебе гледам Свети Симеоне и дивим се твојој крепкој десници што подиже и сачува међе отачаства нашега. Ако желим да будем градитељ светиња, у тебе гледам Свети Симеоне, јер ти нам подиже Свету Студеницу, мајку свих српских цркава, украс наших душа у векове. Ако хоћу да будем монах, у тебе гледам Свети Симеоне, смирени оче што остави славу земаљску и као небопарни орао узлете изнад слабости овога света. Ако хоћу да будем свет, у тебе гледам Свети Симеоне, у тебе гледам...и видим Христа! свештеник Вукман Петровић Извор: Српска Православна Црква
  43. 2 points
    У Лаври Преподобног Симеона – Манастиру Студеници обележена ктиторска Слава. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су: архимандрит студеничке лавре Тихон (Ракићевић), архимандрит Сава (Цветковић), протојереј-ставрофор Љубинко Костић, јеромонах Андреј (Сајц) из Манастира Дечани, јеромонах Виталије (Милошевић), јеромонах Орсисије (Ивановић), јеромонах Иларион из Манастира Преображење, протојереј Иван Радовановић, протојереј Радоја Сандо, протонамесник Здравко Николић, протонамесник Дејан Марковић, јерођакони Паладије Вукшић и Агапије Радојевић, као и ђакон Александар Грујовић. Присуствовао је велики број монаха, свештеника из Епархије и око 400 верника. Монаштво жичке Епархије је имало сабрање на коме је најпре говорио Владика Јустин, док су монаси и монахиње најпре саслушали Владику а после постављали питања и укључили се у разговор. Наша Света Црква ове године слави јубилеј – Осам векова од добијања аутокефалности. Манастир Студеница ове године, поред овог заједничког за сву нашу Цркву, обележава још три јубилеја. Осамсто двадесет година од престављења Преподобног Симеона, осамсто десет година од када је Свети Сава завршио Студенички типик. Последње редакторске измене Игуман Студенице Свети Сава унео је у типик пре него што је Преподобни Симеон обнародован као нови мироточац. Пре тога је Свети Сава комплетно завршио прво слово Студеничког типика, тј. Симеоново житије. Још један јубилеј који Студеница обележава је четиристо година од када је монах Аверкије Хиландарац преписао Студенички типик у Горњој испосници студеничкој 1619. године. Овај препис је једини који је преживео кроз сву нашу тешку историју. Аверкије је на крају преписа типика написао: Овај типик, то јест образник, Светога Саве Српског преписа се године 1619. у пећини Светог Саве испосници, јер би пре нас написан руком Светога Саве године, рече, када се престави господин Симеон. И тако да нико не отежава и преокреће, јер многе су речи обичне у овом номоканону, али веома корисне. Због тога заповеди Свети [Сава] да се прочита на почетку сваког месеца, јасно, као да се постављају служитељи. И ми сви не заборављајмо љубав Светог, знајући да он ће нам судити, као и апостоли дванаестом колену Израиљевом, а другим народима неће судити. А овоме је сведок Свети Никон, јер је и овај Свети наш апостол. Господе, стога молитвама обаспи нас, јер се и он моли за нас!При игуману кир Теофилу написано. Студенички типик у својој 35. глави одређује како треба прослављати успомену ктитора – Преподобног Симеона. Монах Силуан (Грујовић) Извор: Епархија жичка
  44. 2 points
    Апсурд је што себе представљају као ревнитеље Цркве, а у суштини ревнују само за ширење својих јереси. Погледајте и пошаљите људима који су узнемирени захваљујући пропаганди ових ‘бораца’. http://www.svedokverni.org/nova-dokumenta-kao-put-ka-antihristu-video/
  45. 2 points
    Црква Светог Симеона Мироточивог у Загарачу код Даниловграда данас је прославила своју храмовну славу, а племе Загарач свог небеског заштитника – Светог Симеона Мироточивог. Свету архијерејску литургију, у Недјељи блудног сина, служио је Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Честитајући празник и храмовну славу, владика Методије је казао да је људски его највећа препрека човјеку да види Бога и да живот у заједници подразумијева служење и давање, о чему говори и данашња јеванђељска причи о блудном сину који је пожелио да изађе из заједнице и од оца свога тражио свој дио имања како би удовољио својим жељама. Владика Методије је казао да је син, као и сви ми, о себи извлачио закључак из спољашњих ствари и на основу својих жеља. Подсјетио је кроз каквеје муке, глад и патњу, понижења, пролазио кад је имање, које му је отац дао, потрошио: „Кад човјек дође до те граничне линије и те ситуације кад се његова мисао, илузија о томе ко је он, сломи и угаси због животних искушења и недаћа на које човјек наиђе, онда се он врати самоме себи.“ Преосвећени владика је појаснио да је у тренутку кад је син дошао себи, сагледао положај у ком се налази, као и ситуацију у којој је некад био у дому оца својега и горко се покајао. Промјенио је своју психологију и пожелио да се врати не у пуноћи и слави, као син и један од насљедника дома оца својега, него као посљедњи најамник : „Сагледао је сву ништавност сопствене илузије, шта је и ко је он у овоме свијету. Он се враћа дому своме, макар да се наједе, и тиме и показују љубав према дому и оцу, да буде и најамник, али близу дома оца својега.“ Јеванђеље каже да је отац очекивао сина јер није гледао његов его и илузију коју је он имао о себи и свијету око себе, него је, објаснио је владика, отац гледао у њега кроз его: „Наиме, ми кад видимо недостатке других, судимо на основу њихових сагрешења и недостатака. То говори его из нас, јер его гледа у его, а љубав гледа кроз его. Зато се отац обрадовао сину и потрчао му у сусрет, примио и обукао, вратио му достојанство које је некад имао, мада син у свом покајању то није ни тражио, ни очекивао.“ Отац је заклао теле да прославе синовљев повратак, али брат, који је био исправан и испуњавао све заповијести очеве, кад је видио то ражалостио се и замјерио оцу што њему, који га вјерно служи, није чак ни јаре дао да се провесели са пријатељима а блудноме сину, који је потрошио имање, све је опростио: „Он је био фарисејског духа, о коме је Господ говори ученицима Својим, који споља гледају да буду исправни, тачни, што је потребно и добро, али он није дубље спознао какав човјек треба да буде кроз све те врлине. Не треба да мисли да је посебан у односу на некога другога већ треба да схвати да је једно и са оним који је у заблуди и илузији. Да му је то једнако брат, и да треба да се радује туђем добру и исправљењу.“ Отац, који је видио да је његов син, који је споља исправан, био у већем проблему и искушењу него његовог пали блудни син, који се покајао, вапи и за њим и каже: „Све је моје и твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Овим ријечима, појашњава владика, Господ опомиње фарисеје због којих прича ту причу: „Људски его је највећа препрека познању, враћању себи, заједници и познању Бога – створитеља неба и земље. То је највећа препрека човјеку да види Бога. Живот у заједници подразумијева само служење и давање јер кад се он вратио себи ушао је у заједницу, да себе да заједници, а не да узима. “ Епископ је тумачећи јеванђељске ријечи „ко се не одрекне себе“, казао да то значи одрећи се наших илузија о себи и свом животу: „То значи изгубити тај живот, да би добили истински божански који већ имамо, који нам је Бог дао да га откријемо у себи, јер је Царство небеско у нама. Не треба ићи нигдје, већ треба дођи себи, пробудити се. На то нас опомиње и данашњи празник и Свети Симеон, истински просветитељ свога народа, не по свјетлости људскога разуме и памети, него по божанским благодатним енергијама.“ На крају бесједе владика Методије је пожелио да нам Господ да да се појединачно на духовном плану ослобађамо заблуда и илузија изведених из нашега мишљења о себи, да се просвјетљујемо божанским енергијама и преображавамо на Светој литургији и тиме стичемо љубав непролазну, славећи Оца и Сина и Светога Духа са свима светима. Након што је владика Методије освештао и пререзао славски колач, заједничарење је настављено за трпезом љубави коју су припремили домаћини славе Жељко и Милован Оташевић са породицама. Испред парохијана др Велизар Вељо Велимировић је пожелио свима добродошлицу истичући да је Црква Светог Симеона Мироточивог, која је претпјела многа страдања и недаће, те да је била толико оштећена да се у њу није могло улазити, обновљена по пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе у Црној Гори, а уз благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Он је казао да је оно што је најзначајније то што су сачували веру, љубав и слогу племенску: „Сачували смо чистоту овог храма, наше вјере и духа, који желимо да сачувамо, као и традицију наших предака који су се такође уградили у овај храм. Нека би благослов владике Методија ушао у сваку породицу у племену Загарач“, казао је др Велизар Вељо Велимировић и пожелио да са овог заједничког празника сви присутни понесу мир Духа Светога у своје и комшијске домове . Извор: Радио Светигора
  46. 2 points
    Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу о блудном сину у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара. Патријарху су саслуживали старешина протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, јереј Срећко Богићевић, ђакони др Иван Чаировић, Драган Танасијевић, Мирослав Николић и Радомир Врућинић уз присуство верних парохијана. Прилог радија Слово љубве Потом се Свјатјеши обратио верном народу и у рекао о значају Јеванђеља и речи Божије. Патријарх је у току беседе казао да је данашњи одломак из Јеванђеља, прича о блудном сину, суштина Јеванђеља и дао јој тумачење. Нагласивши значај покајања, Његова Светост је рекао да у току припремних недеља пред Велики Пост обратимо пажњу на себе и своје поступке, и додао да се Господ радује, као добри отац, сваком ко се покаје и врати у заједницу. Извор: Српска Православна Црква
  47. 2 points
    Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину. Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење. Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића. Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање. Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића. Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота. Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“. Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо. Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''. То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије. Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам. Ако имате неких питања, спреман сам да одговорим Питања и одговори: Да ли можете да кажете нешто о покајању у извињењу? Често кад сагријешимо у односу према неком другом, ми се можда и не покајемо довољно, али ипак кажемо томе човјеку: „Извини“. То се поготово односи на наше пријатеље са Запада, који врло често кажу: ''Sorry'', али то је постао више као један онако декларативан израз. Наравно, ако узмемо у обзир и све што смо досад говорили, а поготову то како Црква гледа на покајање, видјећемо да је то заиста један потресан догађај за људско биће. Хтио бих да искористим прилику још да кажем да постоји опасност да покајање прерасте у очајање, и да буде разарајуће ако нема разума, који би требало да прати кретање наше душе. Испричаћу једну причу из чувене књиге Старечник коју ми монаси много волимо да читамо, у којој су приче најчешће из Египатске пустиње. Неки монах пита једног старца: „Колико дана да се каје један човјек кад сагријеши?“ Каже старац: „Шта ти кажеш?“ Он вели: „Годину дана“. – „Много је“. Каже му монах: „Сто дана?“ Каже старац: „Много је“. – „Педесет дана?“ Каже старац: „Много је“. –„Три дана?“ –„То је довољно“, одговори му. Али треба у покајању да се некако прожима и вјера и љубав и нада и трпљење, и све оно о чему говори Св. апостол Јаков – да вјера рађа трпљење, трпљење наду, нада рађа љубав. Све то треба некако изнутра да прати покајање да не бисмо дошли до тога да очајавамо. Јер то је један веома велики земљотрес за људску душу кад она хоће да преуми, да промијени ум, односно – ја бих више волио да кажем тако – да га постави на право мјесто. Што се тиче извињења, некад нам нечије извињење ако није искрено дође много теже него да нам не каже: „Извини“. А то се по неким духовним кретањима, струјањима и осјети кад неко истински искрено каже: „Опрости, извини“, или кад то каже формално. У ствари, то формално извињење је и опасно. А замислите како тек Господ осјећа да ли је наше покајање искрено, топло, или је само формално. Покајање се управо догађа због нашег гријеха, због тог нашег промашаја, недоласка до циља. То је тај одлазак из дома очевог, тај одлазак на њиве глади по владици Николају, или тај одлазак у земљу далеку. И зато би требало да човјек пази на себе, како су говорили свети оци, а чим пазиш на себе, пазиш на све око себе, и на људе и на биљке и на животиње. И ту онда имаш и екологију и економију и слободу и људска права и мир и толеранцију и све што ти треба. Што каже овај старац Емилијан кога сам помињао: „Људи“, каже „праве процесије, маршеве или шетње за мир, а нигдје нема мира“. Мир би требало да постигнемо у себи, па онда не морамо да шетамо да би било мира. А мира нема без покајања, које је Господ одредио за спасење. (Римокатолички свештеник) Смијем ли ја поставити питање у контексту ове параболе о расипном сину, или распусном сину, а у вези са оним што претходи овој јеванђељској причи? Стоји код Луке у 15. глави на почетку увод како су са Исусом јели за столом сви гријешници и цариници, а фарисеји се љутили што „овај сједа за сто са гријешницима“. А онда Исус одговара овом параболом. Е, сад је моје питање вама да кажете нешто уопште о Исусовом дружењу са гријешницима, а неодобравању њиховог гријеха. Што ви из тога изводите за нас кршћане данас? Прије него што одговорим на то сасвим конкретно питање морам признати да сте ме обрадовали зато што сте ме тиме подсјетили да би требало да кажем нешто мало о посту, пошто почиње ускоро пост. Оно што сам хтио још да кажем о овом распусном сину је то да је он дошао до памети кад је огладнио, што је врло битан моменат. А та глад нас, у ствари, опомиње на нешто што често заборављамо, а што је жива живцата реалност, на смрт. Јер ми хранећи се овом храном, не хранимо се за живот, него се хранимо за живот светим Тајнама и светим Причешћем. Али, земаљска храна нам је неопходна за овај живот, а овај живот нам је опет потребан и за онај живот, да би се тамо преточио у вјечни живот. Тако да пост има и ту димензију да нас подсјети на ту велику невољу, на тог последњег непријатеља, који је смрт. Занимљиво је што каже уважени професор који је поставио питање, да им је Христос управо испричао ову причу о блудном сину за вечером, за гозбом. И опет је занимљиво да су на гозби били грешници. Па управо зато је и дошао Господ, Он сам каже: „Нисам дошао да спасем праведнике, него грешнике“. И управо, Он се дружи с њима и прича им ову причу да би их покренуо на покајање. То је сигурно и у вези с овим што сте ви напоменули. Господ увијек то чини, Он нас увијек позива на покајање, на спасење, и увијек тако да то никад не намеће, него да само то предложи. Како сам научио од једног учитеља светог Предања – Господ се тако према нама односи, да никад ништа не намеће, него Он наилази и говори као у Јеванђељу апостолима Јовану и Андреју: „Ако хоћеш, хајде за мном“. И кад говори те приче, Он их исприча тако да човјека дотакне до његовог срца, а онда му остави ненаметнуто његову слободу. Јер је врло битно да кретање за Господом буде покрет човјековог бића, покрет његове душе. У противном човјек не би био учесник у свом спасењу, што је противно хришћанским начелима и томе како Господ гледа на човјека. Није човјек неко биће над којим Он врши терор, него кога искрено воли, али који хоће да и човјек сам учини нешто. Као што ни овај отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: „Што ти трошиш, што си ти такав, што си овакав“, није то чинио, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасла. Имам два питања. Прво је шта бисте Ви мени могли рећи о томе гдје се налази морални узор за човјека. А друго питање је шта бисте рекли о нападнутом свештенику на Добрињи и о нападачима? Једно је питање шта бих рекао, а друго шта бих урадио. То шта бих рекао ће сигурно бити на мјесту, а за то шта бих урадио, не гарантујем ништа. Што се тиче првог питања, можемо рећи да су нама хришћанима сав Закон и сви Пророци садржани у двије заповјести Новога Завјета – да љубимо Бога свим срцем и да љубимо ближњега свога као самог себе. А то је, у ствари, јединство са Христом, што подразумијева да будемо једно са Њим. Он се тако моли, ако се сјећате прије него што се узнио на небеса и прије своје славне смрти Христос каже: „Оче, као што си Ти једно са мном, и као што сам ја у Теби и Ти у мени, дај да и ови са мном једно буду.“ Ако успијемо да задобијемо то јединство, онда је то сав наш морал и закон, а није ни само то, него то је сва наша онтологија. То је тај најдубљи хришћански живот и то је циљ нашег хришћанског живота. То је везано и са овим другим питањем, јер кад постигнемо јединство са Христом, односно кад томе стремимо, кад то хоћемо, онда немојте да се надамо ичему другом од онога што се Њему догодило. А знамо добро шта се Њему догодило – пљување и шамарање и ругање и распеће на крсту и смрт. Али догодило му се и васкрсење, а с Његовим васкрсењем се и нама догодило васкрсење. Његово васкрсење постало је наше васкрсење и ми смо побиједили. Али ко издржи до краја, ко издржи све то, тај ће побиједити. Тако је то ријеч коју треба да упутимо и свештенику и оцу Јеремији, који је претрпио заиста једну велику невољу, један велики насртај и физички бол. Али опет нико од нас ко га добро зна не види у њему ни трачак мржње, осим можда неког људског огорчења, али треба се борити и за то. Могу да наведем један свој примјер. Мене је једном на телевизији прозвао неки политичар, па је рекао да сам ја украо сто милиона. Прво то је невјероватно, а друго – ја сам се без обзира морао борити с тим. Прво да га не згромим, па док сам успио то да савладам, онда да га не мрзим. И до тога сам дошао брзо, али кад је требало да га заволим, то је било јако тешко. Међутим, тек кад волиш, анулираш оно друго, и мржњу и све. Шта бисте рекли о страховима које људи имају? У мојој епархији постоји један човјек, јако болестан, али он каже мени увијек кад ме сретне: „Владико, сви су овдје болесни, само ја имам папире“. Многи од њих с том муком оду код нашег патријарха, па започну неку велику причу, а он одмах – Јеванђеље. И само им прича из Јеванђеља, а они одмах оду у дубоки сан. Не знам шта бих одговорио. И они су живи људи као и ми, и сви ми у овом свијету живећи патимо се помало тијело носећи. Али проблем је што кад нас нешто мучи, често нас то и опсједне. Мени се чини да је најважније пазити да нас некако то не опсједне, да нас не обузме, да не мислимо на то. Има тај парадокс да кад човјек заборави Бога, он обавезно некако постави себе да је божанство. А поготову постави себе за божанство ако има неку земаљску моћ. Власт је велико искушење. Ту имате новац, моћ и могућност да располажете људским судбинама. А онда човјек губи страх Божији, осим ако нема смирења. Кад човјек изгуби страх Божији, онда му се појави хиљаду неких других страхова. Е кад се они појаве, он онда стално жели да их покрије, сакрије, да их прекрије. И то увијек чини тако што покушава то да надомјести нечим – лијепим одијелима, или колима, или влашћу или било чиме. Покушава да то некако прикрије, али није баш могуће. Можда има и међу властодршцима људи који су заинтересовани за оваква питања, али они тако изгледају као да просто немају времена о овоме да мисле. Мисле да је то нешто што уопште није важно. И то је оно што је искушење – да оно што је преважно запоставите и претпоставите га нечему што је мање важно. И то је, у ствари, оно што нам говори Христос Господ: „Иштите најприје Царства Божијег и правде његове, и остало ће вам се све придодати само“. А наши људи који воде, и ми сами, често пута немамо то да иштемо Царство Божије, него кажемо: „Ма мани, какво Царство Божије. Дај да ми направимо овдје царство на земљи, да уредимо како ми мислимо да треба.“ И, како је говорио о. Јустин, видимо како га уређујемо, баш смо га „уредили“. А да имамо то да тражимо Царство Божије и правде његове, то би се пројавило и овдје. Као што се то дешава и у случају свакога од нас. Ако се ми пред Богом смиримо, чини нам се да је све мирно око нас и добро. А кад се ми узнемиримо, онда кажемо: „Јој што је општа депресија, све је катастрофа, сви су лоши људи око нас“ итд. Поменули сте власт, па можда да кажете шта мислите којим путем би требало да иду они који су на власти, као и о демократији као државном уређењу. Постоји тај проблем што је демократија отишла у своју супротност. За мене је демократија била оно што је можда била негдје у свом почетку, у старој Грчкој. Па кад се у једној мањој области, гдје сви људи један другога познају, они договоре и кажу: „Видјели смо да је Петар добар човјек, мудар, паметан, образован, па хоћемо да изаберемо Петра за вођу.“ А у каснијим временима, Петар или неки други, будући хришћанин могао је да каже: „Немојте мене, људи“. А они кажу: „Хоћемо да нас баш ти водиш, све ћемо те слушати.“ Замислите каква је то супротност од овога сад што слушамо у предизборним кампањама: „Ја сам најбољи, гласајте за мене.“ Ако би тако гледали из хришћанске перспективе, такав одмах не би могао бити више кандидат. Чим он тврди да је најбољи, знамо да нешто ту није како треба. Међутим, кад мене питају људи као монаха, као човјека и као владику, који опет има неку власт, шта ме држи да не скрећем с пута, ја кажем да мислим како је много битно човјеково опредјељење. Да ти идеш својим путем, да имаш свој правац, да имаш своју мету, свој циљ. И онда све што је около чини ти се као ситница, као нешто што нема везе с твојим путем. И не окрећеш се ни лијево ни десно. Не обраћаш пажњу, или како каже премудри Св. Јован Лествичник: „Не бавиш се тиме“. Ако имаш искушење, рецимо просто, да немаш пара, онда немој гледати излоге. И није битно то што немаш пара, ако имаш свој пут, свој правац. И ту вам могу испричати једну врло мудру причу, коју је нама причао старац Јустин, негдашњи дечански игуман. Гледа он у мене, па ми каже: „Е тако сам и ја кад сам био млад као ти, мислио да сам најпаметнији. И тако“, каже, „шетам ја изнад Дечана, ставио бројанице, управо био завршио школу, замонашио се. Шетам по путу и мислим се: Боже мили, има ли ико паметнији од мене? И у том тренутку наиђе један Албанац који је купио краву у другом селу и гонио је тим путем. А она крава није била нека добра, него стално ишла мимо пута горе-доле, сва се била изгребала и крава и онај човјек идући за њом. И напокон изађе тај човјек испред мене и каже: Оче, ти си паметан човјек, реци ми што ова крава иде стално поред пута? А ја као паметан човјек кажем њему: Па сигурно јој је непознат овај пут. Он ми одговори: А је ли јој онда познато ово поред пута? Тако и људи воле да иду поред пута. И све се изгребаше, измучише се, али неће да иду путем. Што ти је искушење, кажу. Али и идући правим путем, не треба пасти у искушење оног доброг сина из библијске приче – враћамо се поново на њу – који каже: „Оче ја сам стално с тобом и све ти чиним добро. А овај твој син потроши све твоје имање, и кад се вратио, ти њему опет све даде и закла му теле угојено. А мени никад ниси дао ни јаре да га закољем с пријатељима.“ Он му каже: „Па, сине, ти си свагда са мном“. Фарисеји су упали у то искушење и љутили се: „Што Он с грешницима сједи, једе и пије?“ Зато што Господ хоће да дâ лијека болеснима. Тако је и дјеци потребна мудрост мајке и оца, да пазе на дијете, јер смо сви склони паду и инерцији која нас може одвести у странпутицу било какве врсте. Човјек који је на правом путу требало би да на томе истрајава, да се много пази и да иде полако, чврсто, одлучно тим путем. Да не скреће, и ако други скреће, да му помогне ако може. Ако не може, он иде својим путем. То није баш лако, тешко је, зато се и каже: „Царство Божије задобијају подвижници“. Не каже да се Царство Божије задобија тек тако. Зато морамо да улазимо у тај подвиг поста и молитве, да идемо у цркву, да се трудимо, да волимо кад нас не воле и друго. То је све подвиг и то је много важно. Предавање одржано 12. марта 2005. у Старој цркви у Сарајеву Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  48. 2 points
    У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он. Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо." "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом. Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији." "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати. Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа. Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици
  49. 2 points
    Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Еванђеља се чита Христова парабола о Страшном суду (Мт. 25,31–46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У параболи се одговара: Љубав — и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину, за праведно, једнако и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи — ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није. Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“ — његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности — и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична“ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку оног што се може волети у њему, онога што је од Бога. Хришћанска љубав је у овом погледу нешто супротно „социјалној активности“ са којом, данас често идентификују хришћанство. За „социјалног активисту“ објект љубави није „личност“ (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније „хуманости“. Али за хришћанство човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. „Социјални активиста“ није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне „хуманости“, али оно чини смртни грех против самог себе када год престане да се брине за личност и када престане да је љуби. Социјални активизам је увек „футуристичан“ у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постигнути. Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада — једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани, сигурно, имају одговорности за „овај свет“ и морају да их испуне. Ово је подручје „социјалног активизма“ које потпуно припада „овом свету“. А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све „услове“ овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај — у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који „у злу лежи“, једине трајне и трансформишуће победе, победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање, да љубављу испуни грешни свет. Парабола о страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за „хуманост“, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав — признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, знамо, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер „уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће, мени сте учинили“… из књиге оца Александра Шмемана "Велики пост" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  50. 2 points
    Уобичејено је међу људима да се хвале својим пријатељима чак и да се са другима такмиче ко их има више. Склони смо да и површне везе сматрамо пријатељским, не залазећи дубље у тему истинског и правог пријатељства. Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем. Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму. Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство. Ако ико има пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе. Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јецали, сећајући се дана када смо били заједно. Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости. Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства. Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу. Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да незнабошци буду незнабошци. Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу. Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо он наш дужник. Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера. Али о којој врсти задовољства желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Сладост пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути сладост меда, сем што се медом може постати презасићен, а пријатељем никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним. Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво. Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом. Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер не брине само он о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана. Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде. Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав на једног, или двојицу? Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)). Каквим начином живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега. А ствари које није у стању да сам да, може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима. Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељ верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло. Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре. Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „занемаривање заједничких сусрета“ (Јев. 10:25). Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва, и приступа другима. Шта онда с монасима, неко би могао упитати, а и с онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност послова води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу. Скептик би могао рећи: „Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље?“ Ја бих заиста желела, када би било могуће, да сви буду способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које чини пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства. Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за непосвећене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору. Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство. Света Антуса (писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...