Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 06/17/19 in Странице

  1. 6 points
    Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном. У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација. Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага. У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона... На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону. Dear Friends, With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report: Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem. It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there. We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government. With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija. We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth. With profound gratitude and sincere wishes,  Portal Pouke.org with all it’s members
  2. 3 points
    ПОВОДОМ БУРНИХ РЕАКЦИЈА КОЈЕ СУ УСЛЕДИЛЕ НАКОН ОБЈАВЉИВАЊА СНИМКА ПОВОДОМ СНИМАЊА НОВЕ СЕРИЈЕ ГОСПОДИНА РАДОША БАЈИЋА ОСЕЋАМ СЕ ДУЖНИМ ДА ВАМ НАПИШЕМ О ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО РАДИ Као надлежни парох добио сам позив својих парохијана (породице Бајић) да почасно чинодејствујем на почетку снимања серије за коју ми је речено да ће имати етнографским и традиционални карактер. Ја сам поступајући по пастирској и свештеној дужности прихватио позив. Из Требника сам прочитао Молитву на почетку сваког доброг дела која се односи и на освећење простора који ће се користити (у овом случају снимања). Као што смо дужни да освећујемо домове верних и да у требама и молитвословљима призивамо Божију милост, помоћ и напредак тако и овом случају сам се држао строго свога свештенога дела и молитвенога чина. У изјави коју сам дао телевизији Пинк заједно са њеним власником господином Жељком Митровићем само сам указао на садржај онога што молитва у себи садржи. Господин Митровић се у својој изјави нашалио (како се и на приложеном снимку јасно види) да је моје присуство и молитва упућена и на рејтинг тј. гледаност његовог медија. Како сваком човеку тако и њему желим успех у послу којим се бави (да га обавља савесно, часно и поштено пред Богом и пред људима), али моје присуство и чин извршен у овом случају се тицао самог дела, намере и Божијег благослова да почетак буде добар, на само стварлаштво и освећење простора који треба да буде испуњен жељом и свешћу да оно што се чини (у овом случају снима) буде људима који буду гледали на корист. Свако добро у Христу Исусу Господу нашем, свештеник Љубомир Петронијевић
  3. 2 points
    Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23 јуна, са свештенством Свету службу Божију на темељима Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара, која потиче из 4. вијека. У току Свете архијерејске литуругије Свету тајну крштења је примила мала Ефимија. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ово свето мјесто, које спаја вјекове, свједочи да оно што је Божије и што је ходило путем вјечним и бесмртним је неуништиво и непролазно. И ми данас ходимо тим јединим путем који води у живот вјечни – пут истина и живот, истакао је владика и подсјетио да су то ријечи које је рекао сам Господ: Онај који за Мном ходи неће ходити по тами, него ће ходити за свјетлошћу, вјечном и непролазном. „Он као вјечна свјетлост, као Бог који почива у вјечној свјетлости и ту свјетлост предаје и нама, Он је тај пут, истина која се открива само онима који ходе тим путем. Истина која даје не само пролазни, него вјечни и непролазни живот, вјечно и непролазно достојанство људско, достојанство све божанске творевине: свега што постоји, што бива, што настаје и што се рађа овдје на земљи.“ Нагласио је да је велики Божији дар и жива потврда да ће ова светиња васкрснути, да ће се обновити и данашње крштење мале Ефимије: „Већ је она обновљена и обнавља се и оним што се догађало на њој и са њом, и оним што се данас догађа са овом Светом литургијом и са Светим крштењем мале Ефимије. Само Господ знаде колико је оних који су се, духовно и морално и кроз Тајну крштења силом Духа Светога и воде, овдје крштавали, преображавали, задобијали квасац вјечнога и непролазнога живота.“ Подсјећајући да ће овај овај свети храм бити посвећен Свим светим, празнику свих оних који су ишли вјечним и непролазним путем, Митрополит је казао да су то Свети пророци Божији који су предуказивали Христов долазак у овај свијет и они који су ишли за Њим и Њему јединоме служили и клањали. Дух Свети који је сишао у Горњици сионској на Свете апостоле већ 2.000 година непрекидно сабира силом Својом безбројна људска бића око светиње, Тијела и Крви Христа Бога нашега – Свете службе Божије. Света литургија је дјело Божије и служи се широм васељене на свим земаљским језицима, бесједио је владика и додао да она призива све људе и земаљске народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, као и наша Ефимија: „Велики Божји дар и велика светиња! Дивни и велики празник Свих светих, коме је посвећена ова светиња, празник свих оних који су се кроз вјекове се крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, и не само крштавали, него испуњавали заповјести. Оно на што смо сви призвани то је та живоносна вјера у живога Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, с једне стране, а с друге стране, узрастање том вјером од смртности у бесмртност, од пролазности у непролазност, од овога пролазнога свијета у онај вјечни непролазни Божански свијет – Царство Божије Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави који је загрлио сву творевину Својом љубављу жртвјући Себе за живот читавог свијета. То је Божанска љубав, то је Бог коме се ми клањамо и служимо и у кога вјерујемо.“ Високопреосвећени владика Амфилохије је нагласио да Бог који је Емануел – који је са нама, међу нама, који је постао као један од нас, Он једини од свих богова на земљи заслужује поштовање на земљи и у вјечности. Говорећи о томе колико је светих Божјих људи који су ходили светим Божанским путем а које данас прославља Црква, Митрополит Амфилохије је подсјетио да нема ниједног земаљског народа који није једним својим дијелом припадник те Свете цркве Божије која није биолошка заједница, иако је и биолошка заједница светиња Богом дата, али која данас јесте а сјутра није. „Света црква Божија није земаљска заједница, партијска, идеолошка, везана за вриједности овога свијета, било да су националне, државне или друге, него је вјечна заједница Светих Божјих људи, заједница са живим Богом. Вјечна Божанска љубав и нас призива на ту и такву љубав, да волимо једни друге, као што је Бог нас заволио Његовом љубављу која се жртвује за ближње своје кроз материнску, очинску, братску, пријатељску, црковну љубав, ту најдубљу и најсавршенију богочовјечанску љубав. “ Изразио је владика наду да ће се идуће године на овај празник Литуругија служити у завршеном храму и да ће сви помоћи, истакавши да је тужно и наша срамота што овај храм из 4. вијека стоји као рушевина. Митрополит је упознао присутне да је већ урађен пројекат храма и да је добијена дозвола за његову градњу. Он се на томе захвалио Управи за културна добра уз наду да ће дати дозволу и за друге светиње, које су рушене кроз историју, а које ради људског достојанства и васкрсења, праве истинске културе, треба да васкрсавају. „Ево обнавља се и ова светиња и даће Бог да се обнови и Михољска Превлака, и разорена Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, и да се извади из тамнице, из паганског маузолеја, Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен 1974. године. И ко да га утамничи? Његови да га утамниче и да сруше Цркву коју је он пројектовао!?“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посебно истакао да је када је капела на Ловћену срушена, обурдан и сам Ловћен и Црна Гора: „И ићи ће све дубље и дубље у пропаст, ако се буде наставило тим и таквим безбожним, антипетровским, антицрквени духом. Неће ако Бог да! Ја се у Бога надам да ни ова наша власт неће наставити тим рушилачким, уништилачким, братоубилачким путем, него ће се вратити богољубљу и братуљубљу. И они, а и ми заједно са њима, и сви људи, да се вратимо живоме Богу, светињама и једни другима љубављу божанском несебичном. А диван свједок обнове те љубави је и обнова ове древне светиње!“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају Свете литургије је благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући славу, још једном, је истакао да очекује, ако Бог да да на Цркви Свих светих на Великом пијеску догодине засија златан крст. Саборно је приређена трпеза љубави на којој је отац Јован Пламенац казао да ће овај храм у посрнулој Црној Гори да засија свом својом пуноћом и да у њу унесе пуни сјај хришћанства, блистај Цркве Христове, Његовог учења и вјере у Господа нашега Исуса Христа Једнотројичног Бога, коме смо дужни да служимо на истински и прави начин. У има братства Свих светих са Великог пјеска господин Никола Соколовић је Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручио на дар икону Светог Василија истичући да је овај храм све окупио и начинио бољим људима, као и да се он саборно обнавља. У оквиру прославе храмовне славе Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара приређен је и богат културно умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. 2 points
    Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  5. 2 points
    На дневном реду пленарне сједнице Венецијанске комисије данас се нашао и предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских зајдница у црној Гори. „Нема једностраног одузимања цркава и вјерских објеката. Није тачно да је усвојено позитивно мишљење. То је најобичнији спин. Усвојено је мишљење а колико је „позитивно“ довољно говори чињеница да има 23 странице. У питању је мишљење које на 23 странице садржи на десетине негативних коментара, критика, обавезујућих упустава и када буде објављено у понедјељак све ће бити јасно„. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора
  6. 2 points
    Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (1Сол 5, 9–10), која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (1Сол 5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 1Сол 5, 23). Наведене речи сажето представљају апостолску смерницу за плодотворно ишчекивање другог Христовог доласка и краја света, који је тематизован у недавно објављеном тексту под називом „Када кажу: мир је и сигурност… (1Сол 5, 1–3)“. Из текста сазнајемо да значењски слојевита новозаветна метафора доласка дана Господњег најављује „у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај“, али кроз поређење с доласком лопова у ноћи, које по себи може имати вредносно негативна значења. Аутор наглашава да је Христов долазак упоређен с лоповом у ноћи „у оној тачки у којој треба нагласити сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади“, те стога метафора у целини треба да подстиче на будност и делање. Ипак, изгледа као да у хришћанској рецепцији другог доласка понекад у први план избија нека друга перспектива, пуна негативног набоја. Тако нпр. у тексту под називом „О Антихристу и електронском ропству“ налазимо да се овај жељени и ишчекивани догађај више повезује са доласком антихриста: „Ми већ слутимо шта ће све доћи. Морамо се добро чувати од оног што се спрема. Да бисмо сачували своја чела и своје десне руке од печаћења антихристовим печатом, не требамо да пристајемо ни на документа која су са његовим жигом. У овој првој фази, фази електронских докумената, човек још може да се покаје. […] Међутим, онај који буде запечаћен жигом антихристовим, на чело или десну руку, он се више не може покајати и његова душа постаје невеста антихристова, или, боље речено, блудница антихристова. То је друга фаза и у њој нема покајања за запечаћене.“ Према наведеним речима, сусрет с будућим доласком не представља позитивни подстицај на будност и делање, већ стимулацију страха, чувања и негирања. Питамо се нису ли понекад и други неизвесни догађаји и друштвене појаве амбивалентног потенцијала, слично другом Христовом доласку, виђени из хришћанске перспективе не као подстицај на грађење међуљудских односа у љубави и радости, већ као разлог за страх, одбацивање, подизање тешких баријера, иза којих се пасивно и привидно чува мир и стабилност хришћанског друштва. Наведени чланак „Српских брзих интернет новина“, који доводи у везу крај света и електронско ропство, само је један у низу свакодневних коментара и критика у којима се истиче нехумани, деструктивни и надмоћни аспект савременог технолошког развоја. Циљ овог текста није да оцрни или оправда учинке савремене технологије, већ да доведе у питање уобичајени приступ овој теми, у ком хришћани заинтересовани за очување друштва неретко граде површне поделе на постојеће, стабилно друштво и претеће појаве, представљајући себе и друштво као њихове потенцијалне жртве. Притом се често прибегава зловољном и пасивном коментарисању ради заштите од опасне претње која споља надире, а ређе се поставља питање како да одређеној појави приступимо делатно у реалности црквеног живота, одговарајући адекватно на оно на шта нас Бог позива. Различити аспекти савремених технологија Грчка реч τέχνη, која се крије у корену данашњег технолошког развоја, назив је за вештину, стварање, произвођење. Према грчкој митологији, вештина има божанско порекло – Прометеј ју је украо од богова и људе обдарио њоме. И поред оваквог митолошког порекла и чињенице да је технологија, нарочито последњих деценија, поље велике креативности, развоја и доприноса, данас су у разговорима о друштвеном очувању именоване готово увек мрачне стране савремене технологије. На пример, често се наводи чињеница да развој модерних технологија омогућава неконтролисани и нежељени продор у приватност појединца. Њена лоша страна може бити и стицање зависности од модерних средстава комуникације. Свакодневна виђамо људе који се налазе заједно у истом простору, а свако је свом својом пажњом усредсређен на телефон у рукама. Честа је и жалба забринутих родитеља да се њихово дете забавља и дружи само преко компјутерског екрана. С разлогом постоји бојазан да би пуноћа аутентичног чина непосредне комуникације, у којој су ангажована сва чула и сва пажња саговорника, у виртуелним ћаскањима могла бити сведена на површни, испразни акт, који се одвија у замишљеном свету сопствене изолације. С обзиром да је комуникација посредством друштвених мрежа лишена непосредног контакта између саговорника, она представља плодно тло за многе облике завођења и манипулације. Коришћење модерних технологија заиста пружа примамљиву врсту комфора, који води ка отуђењу уколико му се неумерено препустимо. Други за човечанство деструктивни утицаји убрзаног технолошког развоја евидентни су и бројни, и оправдано је њихово критичко сагледавање, јер критички отклон према непромишљеном коришћењу лако доступних производа, које данашња технологија креира и нуди, позива на очување човекове личности и аутентичних вредности међуљудских односа. Посебно је корисно то што критички приступ овим појавама подсећа човека на његову слободу да изабере не само оно што му је доступно већ и оно што му заиста користи (уп. 1Кор 6, 12). Међутим, забрињава то што је у мисаоном свету данашњице веома присутна слика човека као роба модерних технологија, супротна оној из мита о Прометеју, у којој је техника схваћена као дар човеку, украден од богова, и као средство човековог ослобођења, креативности и развоја. Константно се у данашњима разматрањима и полемикама о друштвеном интегритету превиђају многобројних позитивни аспекти технолошких добара. Појава интернета донела је револуционарне напретке и олакшања у нашем свакодневном животу: у комуникацији, пословању, учењу, информисању, разоноди. „Интернет некада показује да за свет има наде. Себичност која преовлађује у свакодневном животу наше стварности бива поништена у виртуелном свету. Кроз коришћење разних сервера људи бесплатно деле своје власништво (филмове, књиге, музику). Улажући напор и труд који за циљ имају да се садржај подели што већем броју људи, виртуелна реалност даје отпор глобализацији и гажењу сиромашних, којима би многи од ових садржаја остали недоступни.“[1] Никада у историји припаднику ма ког друштвеног слоја и пола, становнику било које земље, човеку обесправљеном или маргинализованом због новчаних недостатака или ма којих других особина које друштво радо жигоше, нису биле дате веће шансе да нађе жељене информације, да се повеже с људима сличних потреба и интересовања. Помоћу интернета постало је могуће сопственим ангажовањем и способностима превазићи различита ограничења. Комуникација и сарадња с људима из далеких земаља без икаквог нарочитог новчаног издатка, запослење у територијално далеким фирмама према одговарајућим радним способностима, приступ информацијама и књигама које могу проширити видике – све то више није ствар новчаног и класног престижа, нити ексклузивна привилегија. Чак и најбољи универзитети света чине научне курсеве доступнима. Све ово многе људе мотивише да се осећају као житељи света, а не заточеници спутавајућих локалних средина. Интернет пружа мноштво начина да људи поделе своје интимне проблеме или размишљања, а да не буду осуђени или деморалисани, већ подржани у решавању недоумица или ношењу свог бремена. Кроз различите презентације пружа се прилика да сазнамо искуства и закључке људи дуго посвећених одређеној области. Ако појединац може постати нечији плен коришћењем савремених система комуникације, исто тако може помоћу њих наћи излаз из репресивних друштвених система. С друге стране, оставши и за тренутак без интернета, сваком се може десити да осети беспомоћност и потиштеност у сусрету са собом. Да ли је онда човек заиста постао плен, роб и жртва ових технолошких добара? Ово нас води другачијем приступу теми и потрази за жариштем проблема. Губитак слободе или одговорности? Добро је загледати се у одраз модерних технологија на данашње друштво, али пуко коментарисање, а посебно наглашавање негативних страна, није нам од велике помоћи уколико се занемари наша улога и одговорност у додиру са светом технике. Изгледа да јој пасивном застрашеношћу и негодовањем само дајемо аутономију да постане алтернатива реалном свету. Често се у овако сведеном приступу превиђа чињеница да су управо људи они који употребљавају технолошка достигнућа, чинећи их кориснима или деструктивним. Пука критика опасних и лоших утицаја удаљује од питања зашто нас технолошка достигнућа привлаче, освајају, деградирају и да ли ми можемо променити нешто у својој средини и свом понашању, у односу према себи, другим људима и друштвеним појавама, да бисмо променили ситуацију коју оштро критикујемо. Такође, ретко постављамо питање шта можемо учинити да комуникацији с особама које су нам у непосредној близини вратимо пуноћу, тако да телефон макар тренутно буде запостављен. Или каква је та стварност из које се радо бежи у виртуелне светове? Можемо ли је повремено учинити квалитетнијом, местом радости и уточишта? Осим бојазни да ћемо интернетом бити ухођени, треба обратити пажњу и на то колико смо данас уопште заинтересовани за другог човека. Ако негодујемо што дете радије бира компујтерске програме од породичне атмосфере, треба се запитати и да ли је изван рачунара тој младој особи заиста понуђен неки други, квалитетан облик дружења и релевантан начин да задовољи своја интересовања, као и живи пример плодотворне употребе времена. Колико се трудимо и проналазимо начине да помогнемо некоме ко је постао жртва интернет манипулација? Да ли бар као хришћани градимо заједнице у којима се свако осећа довољно повезан, запажен, потврђен, подржан, тако да за ово не тражи сурогате на друштвеним мрежама? Ако смо незадовољни и неповерљиви према томе куда нас технологија води, добро би било размотрити и меру и квалитет наших залагања да разобличимо имитацију слободе коју нуди савремена технологија, а да искористимо њене чари вештине у примарном значењу које она има – да људима служи и помаже у развоју, промени околине, актуализацији сопствених способности и дарова. Пред чланове Цркве поставља се још једно питање у вези с употребом модерних технологија: да ли сва средства актуелног животног контекста користимо не само за пуко очување вере већ и за њено ширење и делање њоме. Ако као хришћани приступамо друштвеним појавама подржавајући их или дискредитујући, као да нам је једини циљ да постојеће хришћанство чувамо од сумњивих уплива, ми доводимо себе у позицију пасивних посматрача и оштроумних, али неплодних чувара. То подсећа на слугу некорисног, лењог и злог, који је, будући у незгодној ситуацији, дароване таланте сакрио и закопао (Мт 25, 14–30; Лк 19, 12–27). То такође подсећа на нараштај који није у свом контексту препознао присуство небеског царства, иако је био припремљен и позван на то (Мт 11, 16–17). У том смислу, док ми о њима причамо, можда они људи који креирају и креативно користе савремене технологије представљају, по својој креативности, инспиративне примере. Познато је да су први апостоли за своје циљеве – проповеди радосне вести – користили грчко-римске културолошке обрасце. О томе нарочито сведоче посланице апостола Павла. Примарни циљ апостола и светих отаца био је да „егзегезу учине корисном у складу с потребама, у потрази за оним што ће бити корисно у датом тренутку и за њихову публику“.[2] Можемо замислити колико би апостолу интернет скратио муке путовања, како би посланице биле записане у дигиталном облику због њихове ефикасности, премда би се Павле одговорно сукобио с лошим последицама информационих система, друштвених мрежа или средстава телекомуникације. Нема сумње да је Бог нас и наше доба обдарио свим могућностима за умножавање таланата, за изградњу квалитетног друштвеног живота, и да од нас ово захтева, јер „Царство Божије нам даје пут да у оквирима датог простора и времена, уз сва ограничења, покушамо изразити Царство Божије, једно ново искуство које ћемо сведочити свету“.[3] Први корак на овом путу могао би бити прелаз од пасивне загледаности у негативне ефекте друштвених појава ка афирмацији позитивног у њима, а затим ка личном уделу и одговорности у креирању неког решења, алтернативног предлога, макар ситног побољшања животне атмосфере, која би делом одвукла пажњу од виртуелних светова. Можда је довољно развити свест о томе да су савремене технологије само могућа допуна свету у којем живимо и да га не могу сасвим заменити, те да нас ова допуна не може угрозити у мери у којој је не овластимо за то. С друге стране, свету око нас не можемо помоћи ако то не чинимо у складу с реалним околностима и правим потребама друштва у којем живимо. Не можемо помоћи негирањем појава које су око нас и пред нама, јер тиме свету нудимо само још једну једнако изоловану, нереалну и неплодну алтернативу. Апостолски позив на будност није затварање пред вишеслојним, неизвесним и значењски амбивалентним друштвеним догађајима. Бог нас је позвао на адекватно и одговорно учешће. А оно се може одвијати у радости и љубави само ако нисмо нетремице загледани у застрашујуће потенцијале надолазећих догађаја, чинећи себе жртвама тих ’утвара’, већ ако спознавши сопствене дарове и призив, будно покушамо да постојећи животни контекст на најбољи могући начин уткамо у Христово спаситељско дело, одговорно умножавајући дарове, развијајући вештине, градећи односе и тражећи начине да уочимо и користимо добре потенцијале свега што нам долази у сусрет и што нас окружује. Извор: Теологија.нет
  7. 2 points
    Епископ будимљанско-никкшићки г. Јоаникије казао је да је Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница покушај да се направи преседан како би онда, по истом том моделу, на Косову и Метохији српске светиње биле узете и преписане на Велику Албанију. „Овдје хоће да им ово прође на било који начин. Чак и не мора да им успије, али је за њих важно да направе један преседан да би Шиптари на Косову и Метохији, Хашим Тачи и Харадинај, по истом моделу узели све српске светиње и преписали их на Велику Албанију. О томе се ради, драга браћо и сестре, јер заједно раде, видимо то лијепо“, рекао је Владика Јоаникије током јучерашње Архијерејсле литургије коју је са свештенством и вјерним народом служио у цркви Свете Тројице у селу Маште – Полице код Берана. Додао је да је спреман да за ове ријечи одговара свуда и на свакоме мјесту. „И ако нијесам у праву, хоћу да одговарам за ове моје ријечи“, поручио је он. Владика Јоаникије је подсјетио да смо као народ Божји чували вјеру и у временима мира и у временима рата. „И у тешким временима ропства под Турцима одржали смо нашу вјеру и наше светиње. Иако су многе светиње рушене, као ова што је некада рушена, оне су опет васкрсавале јер се ми њих никада нијесмо одрекли. Тако и у ово наше вријеме имамо грдно искушење са нашим властима које хоће да отму од Цркве оно што је Божје. Хоће оно што је Богу посвећено да препишу на државу. А онај ко ти узима храм, ко ти узима црквену земљу, црквено имање, оно што је Богу посвећено, тај врши најгрубљи напад на вјеру, најгрубљи, најопаснији напад на завјете предака, на нашу част и на наш образ“, објаснио је он. Ово што се догађа сада, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки, није само отимачина храмова и црквених здања и имања, него је – удар на православље. „Онај ко хоће да ти узме храм, он хоће да те понизи и да те учини робом у твојој земљи, у твојој држави за коју су наши преци крв пролијевали. Не можемо то дозволити никоме. Није храм моја прћија, нити је било кога другога, него је Божје и црквено власништво. То што је Божје, не смије бити људско. Наши преци, када су градили храмове, нијесу их посвећивали ниједној држави, ниједној власти, ниједном режиму, него су их посвећивали Богу“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је рекао да је наша вјера света и чиста, беспрекорна и свијетла, пуна истине, правде и љубави, доброте и милости и пожртвовања. „Није наша вјера ни политика нити било која идеологија, нити било које учење овога свијета, него је наша вјера живи живот, жива вјера, жива истина, жива правда. И зато је тако света, и зато је тако љубимо. И зато смо јој толико одани“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. 1 point
    Острог Тв Студио: Отац Владимир Палибрк и теолог Жељко Кнежевић у Горњем манастиру Острог говорили су на тему „Житије и херувимска молитва Светог Јована Кронштатског“.
  9. 1 point
    Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. 1 point
    Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет
  11. 1 point
    Представници малог аутохтоног народа Чулим из Сибира туркијског порекла, чије име потиче од реке Чулим (притока Обе), углавном живе у Тегулдетској регији централне руске провинције Томск. Према попису становништва из 2010. године, број Чулима који живе у Русији не прелази 360 душа. Етничка група Чулим настала је у 13. и 14. веку и касније је у великој мери асимилована од стране Какаса и Руса. Остало је само неколико изворних говорника Чулима, а језик је у опасности да потпуно изумре. Стога су отац Алексеј Самсонов, начелник Мисионарског одељења Томске епархије Руске православне цркве, и аутохтони Чулим Василије Габов и лингвиста Томског државног педагошког универзитета Валерија Лемска радили на превођењу Јеванђеља по Марку на овај угрожени језик, како би помогли да се чулимски народ подучава својем матерњем језику. Превод је завршен у фебруару прошле године, а сада је званично објављен. Отац Алексеј је 12. јуна добио прво издање Марковог Јеванђеља на чулимском језику. Са издањем у 400 примерака, већина књига ће отићи у библиотеку у селу Новошумилово у регији Тегулдет, где ће културни центар бити основан како би сељаци учили свој језик. Неколико примерака превода чуваће се у библиотеци у Томској богословији, а око десетак ће бити послато у село Пасечноје у Краснојарску, где такође живи неколико стотина Чулима. „Моја највећа радост била је када сам превео Јеванђеље са Василијем Михаиловичем Габовом. Било је занимљиво и узбудљиво, и стрпљиво смо дуго чекали на објављивање првог издања ”, рекао је отац Алексеј. „Сада, поред Марковог Јеванђеља, већ смо превели Јованово Јеванђеље, а Василије Михајлович преводи треће Јеванђеље , Матејево,“ приметио је он. Већина Чулима исповеда православље, иако неке шаманистичке традициј и даље опстају. 12 Чулима је крштено у селу Новомушилово у пролеће 2017. године, а још 70 је крштено у фебруару 2018. године у селима Чиндат и Пасачноје. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  12. 1 point
  13. 1 point
  14. 1 point
    Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”. Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача. “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије. Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју. “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности. “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја. Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала. “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.” Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву. “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао: “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост. У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира: “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу. Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје: “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити. “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика. Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. 1 point
    Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед. То желе родитељи од своје деце, ка томе смерају наши образовни системи, то негују средства информисања, о томе сања већина младих нашег доба. Заиста! У једном друштву које као свој најозбиљнији проблем доживљава незапосленост и којим управља паника како да повећа зараду и капитал, започињање разговора о Свети(тељи)ма и светости сачињава провокацију ако не и позив на подсмех и изругивање. И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала. Јер, она је надахнула нашу културу /цивилизацију, тј. цео друштвени живот. Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин. Јер људи се већ радије опредељују да славе, не успомене својих Светитеља, него своје личне рођендане. У једном таквом времену, шта да каже човек о светитељству. Реч ће пасти у празно. Но са друге стране, како да не говоримо о нечем тако централном и темељном за живот хришћанина? Зато што наша вера без Светитеља престаје да буде вера. Јер, ако заборавимо на светост, од Цркве не остаје ништа. У том случају, њено поистовећење са светом, њена секуларизација, постају више неизбежни. Међутим, светост није само заборављена, у наше дане. Она је, кад се поведе разговор о њој, и погрешно схваћена. На овом месту задобија посебан значај тема нашег предавања. Шта значи светост, ако је погледамо као осликавање Царства Божијег, као доживљај и предокус последњих ствари, есхатона? О погрешно схваћеној светости Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет. Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих: 1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила. 2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана? 3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно. 4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина. Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет" значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост. Светост кaо црквено искуство Израз "Agios" („Свет") има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх). У Старом Завету семитска реч за светост (која је сродна са асирском речју), означава: сечем, раздвајам, разликујем коренито, очишћујем (одакле и веза са чистотом и невиношћу). Свете ствари су оне које неко одваја од осталих - особито у богослужењу - и посвећује их Богу. Тако и Свето Писмо иде даље од психолошког значења које сусрећемо код старих Грка - трепет, страх, поштовање према једној вишој сили - и повезује појам светог са апсолутном другачијошћу, са Апсолутно Другим. То, напослетку, води Свето Писмо ка поистовећењу Светог са самим Богом. У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, - посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста. Према томе, за Свето Писмо, светост се поистовећује са Богом а не са човеком или са светим стварима, као у старом јелинизму. Постаје на неки начин личност, а још код Светих Отаца Цркве оно троструко „Свет" поистовећује се са Светом Тројицом, са којом Свети Оци поистовећују троструко „Свет" пророка Исаије. Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сјединила лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једино од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности. Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: „да се свети име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама". Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој - то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве. Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују. У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: „За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом освећује као Бог самог себе као човека, да би се и ми осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим - Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: „Светиње Светима". Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију („у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: „Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће. Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње" (попут израза „Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети. Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу. Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан. Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно „Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему. Светост као осликавање Царства Божијег Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе „да се свети име Твоје", следи: „да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви „Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој. Тумачећи из Господње молитве прозбу „нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: „Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: „састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: „Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети. Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква - Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове „Мистагогије": Символ вере значи „од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава „наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству. А исповедање: „Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава „надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, „да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије. Међутим, шта значи то „осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам „иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма - што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу - саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим. У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој. Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: „ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: „сада гледамо у огледалу и загонетци; а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем „видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" (1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је „енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења „као што јесте" (καθως εστιν). Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, „држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да „узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину - њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: „спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог. То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети. Закључак Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће: а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену. б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће. в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији. г) Светост нам се „убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју. д) Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу. Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих. Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења - што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не - тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет. *Предавање у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас", поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. 1 point
    Рaдуjeмo сe кaд учeникe нaшe гимнaзиje видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa Слoбoдaн Лaлић прaвoслaвни je свeштeник и рaвнaтeљ Српскe прaвoслaвнe oпћe гимнaзиje у Зaгрeбу кoja je oтвoрeнa 2005. гoдинe. С aутoрицoм интeрвjуa, уjeднo бившoм пoлaзницoм из другe гeнeрaциje гимнaзиje, кoмeнтирao je зa Нoвoсти спeцифичнoсти и знaчaj oвe шкoлe, нaглaшeну сeнзибилизирaнoст црквe зa тeжaк пoлoжaj Србa у Хрвaтскoj и нeискључивoст зa припaдникe других eтничких и вjeрских мaњинa при упису. Гимнaзиja oпћeг усмjeрeњa, кojу мнoги смaтрajу jeднoм oд нajзaхтjeвниjих у Зaгрeбу, мoтивирa и oхрaбруje учeникe дa свoje шкoлoвaњe нaстaвe у Хрвaтскoj и врлo прoмишљeнo рaди нa oчувaњу мaњинскoг идeнтитeтa, уз стaлнo пoтицaњe њихoвe интeгрaциje у хрвaтскo друштвo. Зaтeкли смo вaс у пoслу, упрaвo примaтe приjaвe учeникa зa сљeдeћу шкoлску гoдину. Kaкaв je oдaзив? Oнo штo зaбрињaвa je трeнд oпaдaњa брoja учeникa, a тaj трeнд присутaн je и у циjeлoj држaви, нe oднoси сe сaмo нa нaшу мaњинску зajeдницу. Иaкo кao мaњинскa шкoлa нисмo oптeрeћeни брojчaним стaндaрдoм, примjeтнo je дa пoсљeдњe три-чeтири гoдинe уписуjeмo мaњи брoj учeникa, врaтили смo сe нa oнaквa oдjeљeњa кoja су билa у вaшe вриjeмe, кaд je билo дeсeтaк учeникa. Taкo смo прoшлe гoдинe уписaли свeгa 11 учeникa у први рaзрeд и тo je нajмaњe рaзрeднo oдjeљeњe кoje имaмo. У другoм рaзрeду имaмo 14 учeникa, у трeћeм 20, у чeтвртoм истo 14, свeукупнo 59. Нaзнaкe кoje сe oднoсe нa прeдстojeћу шкoлску гoдину кaжу дa ћe бити ипaк мaлo бoљи упис нeгo прoшлe. Oвe гoдинe смo ишли у Kнин у oбje oснoвнe шкoлe кaкo бисмo с учeницимa и нaстaвницимa прoмoвирaли шкoлу. Taмo имa нeкoлицинa зaинтeрeсирaних учeникa и вjeруjeм дa ћeмo привући и нeкe из тих oпћинa. Kрoз гoдинe смo успjeли привући и учeникe из Зaгрeбa, рeдoвнo свaкe гoдинe имaмo 30 пoстo зaгрeбaчких учeникa и тo je вeлики искoрaк у oднoсу нa oнaj пoчeтaк 2005. и 2006. Прoблeм приjaвe бoрaвкa Нa кoje нaчинe дoлaзитe дo будућих учeникa? Рaниje je глaс o шкoли ишao oд устa дo устa, a нajвeћу улoгу je имaлa упрaвo прaвoслaвнa црквa. Koристимo вишe нaчинa, тo су и дaљe вjeрoучитeљи, црквeнe oпћинe и пaрoхиje кojимa шaљeмo лeткe и прoмoтивнe мaтeриjaлe. Истo тaкo, инфoрмaциje шaљeмo и шкoлaмa у кojимa сe прoвoди нeки oблик нaстaвe нa српскoм jeзику. Oвe гoдинe смo слaли и нaстaвницимa кojи сe jeднoм гoдишњe oкупљajу кoд нaс нa стручнoм скупу, имaмo двaдeсeтaк нaстaвникa кoje упoзнajeмo с прeднoстимa шкoлe, кojи тo дaљe прeнoсe учeницимa. Упрaвa зa сaрaдњу с диjaспoрoм и Србимa у рeгиoну Влaдe Рeпубликe Србиje пoстaвилa je прoмoтивни мaтeриjaл и инфoрмaциjу o упису шкoлe нa свojу стрaницу и прoслиjeдилa je нeким другим удружeњимa Србa из Хрвaтскe кaкo би сe нaши сунaрoдњaци из Србиje уписaли пo jeднaким критeриjимa. Дa ли учeници мoрajу имaти хрвaтскo држaвљaнствo? Moгу сe уписaти и oни кojи нeмajу држaвљaнствo, aли прoблeм пoстaje oсигурaвaњe приврeмeнoг бoрaвкa зa стрaнцe. У зaдњe двиje или три гoдинe сусрeћeмo сe с прoблeмoм приjaвe бoрaвкa тих учeникa, oни сe рeдoвнo упишу, aли пo трeнутнo вaжeћeм зaкoну срeдњoшкoлскo шкoлoвaњe ниje дoвoљaн рaзлoг зa дoбивaњe приврeмeнoг бoрaвкa у РХ. Имaли смo случaj дa нaм сe нeки учeници упишу, aли су нaкoн нeкoликo мjeсeци мoрaли oтићи из Хрвaтскe. To je дoистa прoблeмaтичнo и нe oднoси сe сaмo нa нaшу шкoлу. Имaмo дoбру сурaдњу с Ислaмскoм гимнaзиjoм, њих тo joш вишe пoгaђa. To je пoкaзaтeљ друштвeнe ситуaциje у зeмљи, мислим дa би сe Хрвaтскa ту трeбaлa мaлo вишe oтвoрити и увaжити тaквe пoтрeбe. Ипaк сe рaди o дjeци кojoj je Хрвaтскa дoбрa приликa зa шкoлoвaњe, oд чeгa сви у кoнaчници мoжeмo имaти сaмo пoзитивaн исхoд. Штo рoдитeљe и дjeцу нajвишe зaнимa при упису? Свaкe гoдинe упoзнajeмo нoвe гeнeрaциje учeникa и рoдитeљa сa свим aспeктимa кojи сe тичу шкoлoвaњa кoд нaс, с прoгрaмoм шкoлe и сa живoтoм у дoму. Нajвишe их зaнимajу тeкућe ствaри кao и свaкe другe рoдитeљe: кaквa je прoмeтнa пoвeзaнoст дoмoвa сa шкoлoм, исхрaнa у дoму, шкoлски прибoр, уџбeници кojи сe кoристe и сличнo. Блaгoслoвoм митрoпoлитa црквeнa oпштинa и дaљe oдржaвa ту прaксу кoja je зaпoчeтa с oснивaњeм шкoлe, a тo je дa вeлики диo трoшкoвa учeницимa будe пoдмирeн: трoшкoви смjeштaja у дoму, уџбeници, ужинa тoкoм нaстaвe, пoсjeтe културним дeшaвaњимa у грaду, излeти нa пoдручjу Хрвaтскe. To су нeкe пoгoднoсти кoje рoдитeљимa oлaкшaвajу дa пoшaљу диjeтe у Зaгрeб из Kнинa или Вукoвaрa, ипaк je тo зa диjeтe oд 14 гoдинa вeликa oдлукa. Живoт у дoму другaчиjи je oд живoтa у рoдитeљскoj кући. Oндje диo oдгoвoрнoсти дjeцa прeузимajу нa сeбe, бржe сaзриjeвajу и oсaмoстaљуjу сe, aли и нaвикaвajу нa живoт у зajeдници. Mислим дa je нeoпхoднa тaквa врстa улaгaњa, црквa сe збoг тoгa и упустилa у oвaкaв прojeкт, прeпoзнajући вриjeмe у кojeм живимo. Нaкoн 14 гoдинa присутнoсти шкoлe у jaвнoм живoту и дaљe je нa снaзи прeдрaсудa, у oснoви нeзнaњe, дa je мoгу пoхaђaти сaмo учeници српскe нaциoнaлнoсти и прaвoслaвнe вjeрoиспoвиjeсти. Kaкo бисмo прeцизнo oкaрaктeрисaли oвaj тип шкoлe? Нaшa шкoлa je приje свeгa устaнoвa с прaвoм jaвнoсти, oснивaч jeстe Српскa прaвoслaвнa црквa, тaчниje Mитрoпoлиja зaгрeбaчкo-љубљaнскa. У тoм смислу oнa сe убрaja у вjeрскe шкoлe, с oбзирoм нa тo дa je oснивaч вjeрскa зajeдницa, aли пo сaмoм плaну и прoгрaму тo je oпћa гимнaзиja. Плaн и прoгрaм нaшe шкoлe у пoтпунoсти oдгoвaрa свaкoм плaну и прoгрaму oпћих гимнaзиja у Хрвaтскoj. Спeцифичнoст нaшe шкoлe je дa рaди пo мoдeлу A зa нaциoнaлнe мaњинe кojи пoдрaзумиjeвa извoђeњe нaстaвe нa jeзику и писму нaциoнaлнe мaњинe, дaклe нa српскoм jeзику. To су пoдaци из личнe кaртe нaшe шкoлe. Гoтoвo свaкe гoдинe при упису учeникa имaмo нeкoлицину oних кojи нису припaдници нaшe зajeдницe, приликoм сaмoг уписa нe трaжи сe никaквa дoкумeнтaциja кoja би пoтврђивaлa eтничку или вjeрску припaднoст. Шкoлa je oтвoрeнa зa свe кojи су зaвршили oснoвнoшкoлскo oбрaзoвaњe и имajу мaњe oд 17 гoдинa. Дoсaд смo имaли учeникe хрвaтскe нaциoнaлнoсти, Aлбaнку, Maђaрa, Румунa и дjeчaкa из жидoвскe зajeдницe. Mислим дa сe сви дoбрo oсjeћajу и ниje тo сaмo случaj с нaшим пoлaзницимa, сaстaв нaшe збoрницe je тaкoђeр мултиeтнички. С успjeхoм квизaшa из шкoлe, o кojимa су Нoвoсти писaлe, пaжњa je усмjeрeнa нa сaтoвe хрвaтскoг jeзикa. Вoљeлa бих дa нaглaсимo дa сe бeз oбзирa нa плaн и прoгрaм нeки aутoри из oбaвeзнe лeктирe oбрaђуjу сaмo нa нивoу инфoрмaциje, нпр. Mилe Будaк и Ивaн Aрaлицa. Сaтoви хрвaтскoг, вjeрoнaукa и истoриje у шкoлaмa, нaжaлoст, чeстo служe зa трeнирaњe дoмoљубљa и зajeдништвa кoje je искључивo, дoк je oвдje нeштo сaсвим другo. Kaкo тo кoмeнтирaтe? Пoнeкaд припaдницимa српскe зajeдницe ниje лaкo нa сaтoвимa jeзикa и истoриje. Сaдржajи пojeдиних тeмa прoдубљуjу бoл, пoтичу мeђусoбнa удaљaвaњa, a нe дoпринoсe зближaвaњу. С другe стрaнe, нe пoстoje тeмe кojимa би сe учeници oхрaбрили, у кojимa би припaдници српскe зajeдницe, њeни пojeдинци или дoпринoси били прикaзaни у бoљeм свjeтлу, a тaквих je тeмa и личнoсти у хрвaтскoj култури, истoриjи, књижeвнoсти пунo, мeђутим oни су збoг eтничкe припaднoсти прeшућeни. Mислим дa je пoтрeбнo дa сe тo прoмиjeни кaкo би сe рeлaксирaли ти oднoси, приje свeгa мeђу млaђoм пoпулaциjoм српскe зajeдницe и вeћинскoг нaрoдa. Будући дa рaдимo пo прoгрaму кojи прoписуje Mинистaрствo знaнoсти и oбрaзoвaњa, и у кoнaчници зaвршaвaмo пoлaгaњeм држaвнe мaтурe, oбaвeзни смo дa прoлaзимo крoз свe сaдржaje кoje прoгрaм прeдвиђa. Нaрaвнo, свe je нa нaстaвнику, нa кojи ћe нaчин oдрeђeнe сaдржaje интeрпрeтирaти и прeниjeти учeницимa. Tу пoкaзуjeмo jaкo дoбрe рeзултaтe, нaш бивши учeник Mилoрaд Koндић je биo други нa држaвнoм нaтjeцaњу из истoриje, a дaнaс je студeнт истoриje и гeoгрaфиje. Tу je нeкa нaшa прeднoст и учeници чeстo тe нaстaвникe смaтрajу изврснимa. Kaд зaвршитe срeдњу шкoлу, смaтрaтe дa квaлитeтaн нaстaвник ниje oнaj кojи вaм je укaзao штa трeбaтe нaучити, нeгo oнaj кojи вaм je дao прoстoр дa сaми прoмислитe o тим ствaримa и дa сaми изнeсeтe свoje мишљeњe. Нa нeки нaчин тo jeстe пут кojим oбрaзoвaњe трeбa ићи. Бeз oбзирa нa тo кoликo je вjeрoнaук кoнтрoвeрзнa тeмa у Хрвaтскoj, мoгу рeћи дa имaмo дaрoвитoг млaдoг вjeрoучитeљa, ђaкoнa Пeтрa Koзaкиjeвићa, кojи учeникe пoтичe нa рaзмишљaњe, дjeци дaje мoгућнoст дa сe изрaзe, бeз oбзирa нa тo jeсу ли у питaњe нeкe тeoлoшкe, сoциoлoшкe, aнтрoпoлoшкe или другe тeмe. Tу нeмa пoгрeшнoг oдгoвoрa. Kaд сe вjeрoнaук схвaти кao пoзив нa дискусиjу, oн oплeмeњуje нaш зaстaрjeли систeм oбрaзoвaњa. Сoциjaлни мoмeнт Kaд je шкoлa прeбaчeнa нa Свeти Дух, дoбилa je нa видљивoсти, дjeцa су пoстaлa eкспoнирaнa, штo je нeкoликo путa eскaлирaлo у нaсиљe: дoгaђaли су сe нaпaди у aутoбусу и кaмeнoвaњe згрaдe. Koликo дугo je тo трajaлo и дa ли тaj прoблeм и дaнaс пoстojи? To je пoтрajaлo нeкoликo гoдинa. Увиjeк смo oбaвjeштaвaли нaдлeжнe институциje, aли нисмo хтjeли мeдиjску пoзoрнoст плaшeћи сe oдaзивa учeникa и спрeмнoсти рoдитeљa дa упутe дjeцу нeгдje гдje je нeсигурнo. Oд крaja 2015. ниje билo инцидeнaтa кoje смo мoрaли приjaвљивaти. Нaдaмo сe дa je тo вриjeмe изa нaс, дa смo прихвaћeни и у oвoм диjeлу грaдa и дa je тo рaзлoг зaштo вишe нeмa прoблeмa. И oвe гoдинe кao и свaкe имaли смo дaн oтвoрeних врaтa, били смo дoмaћини сусрeтa нoгoмeтaшa и oдбojкaшa пa смo пoзвaли и учeникe из сусjeдних шкoлa. Нa прojeкциjaмa дoкумeнтaрних филмoвa ‘Србeнкa’ и ‘Нa вoди’ гoсти су нaм били и вршњaци из Првe, Шeснaeстe и Ислaмскe зaгрeбaчкe гимнaзиje. Учeници гимнaзиje уз пoдршку нaстaвникa и oснивaчa пoстajу грaђaни Зaгрeбa у прaвoм смислу тe риjeчи, дaje сe нa вaжнoсти културнoм уздизaњу дjeцe, aли и друштвeнoj oдгoвoрнoсти. Гeтoизaциja никaд ниje билa oпциja, зaр нe? Слaжeм сe, тo je joш jeднa oд прeднoсти нaшe шкoлe. Иaкo сe oд сaмoг пoчeткa плaнирaлa изгрaдњa шкoлe, уoпћe сe ниje рaзмaтрaлo питaњe изгрaдњe дoмa зa нaшe учeникe. Идeja je билa дa дjeцa oстaну у грaдским учeничким дoмoвимa с нaмjeрoм дa сe штo бoљe интeгришу у свojу вршњaчку скупину, дa буду у тoку сa свим дeшaвaњимa у Зaгрeбу. Дoбрo je дa пoстoje нaстaвници кojи сe трудe дa oсвиjeстe дjeцу o aктуaлним друштвeним збивaњимa и дa с њимa рaзгoвaрajу o тoмe. Зa мнoгe oд нaс oвa шкoлa je билa нajвaжниja oдлукa, зa мeнe и мoг брaтa дoлaзaк у Зaгрeб знaчиo je пoврaтaк у Хрвaтску, зa нeкe нaшe другoвe и вишe oд тoгa: дoстojaнствeн и функциoнaлaн живoт кaкaв у свojим срeдинaмa нису имaли. Дa ли и нa кojи нaчин бивши учeници узврaћajу зajeдници? Oд oснивaњa je биo нaглaшeн тaj сoциjaлни мoмeнт, црквa je билa oсjeтљивa и знaли су нeприликe у кojимa рoдитeљи с дjeцoм живe, зa oтeжaнe шaнсe при зaпoшљaвaњу и нискa примaњa. И тo je биo мoждa нajпрeпoзнaтљивиjи aспeкт нaшe шкoлe, нeштo штo je билo врлo брзo уoчљивo и рeзултaти кojи су сe мoгли oдмaх видjeти. Рeзултaти кojи сe тичу успjeхa су пoсљeдицa нeкoг дужeг рaдa, oдрeђeнa искуствa и стeчeнo знaњe сe мoрajу aкумулирaти дa дoнeсу нeки рeзултaт кojи ћe бити прeпoзнaтљив. Сви ти aспeкти су угрaђeни у тeмeљe шкoлe. Mи имaмo двa oснoвнa циљa и oчeкивaнe рeзултaтe кojи сe тичу нaшeг рaдa. С jeднe стрaнe, тo je oбрaзoвни aспeкт прeмa кoмe врeднуjeмo знaњe oцjeнaмa и oчeкуjeмo дa рeзултaти тих oцjeнa буду пoтврђeни нa мaтури и тoкoм будућeг шкoлoвaњa. Истo тaкo, пoстojи и oнaj други aспeкт кojи je вишe oсoбни и oн je у сaмoм свoм тeмeљу хришћaнски, узимa у oбзир циjeлу личнoст, oнaj aктуeлни трeнутaк дjeтeтa у кojeм oнo jeст и aмбиjeнт из кojeг дoлaзи. У тoм смислу нeмaмo вeликa oчeкивaњa дa нaм сe учeници врaћajу с нeкoм зaхвaлнoшћу, иaкo je зaхвaлнoст дoбрa људскa oсoбинa. Свjeсни смo oкoлнoсти у кojимa живимo, тo нa нeки нaчин и jeстe смисao шкoлoвaњa у гимнaзиjи, oспoсoбити их знaњимa зa живoт у свиjeту кojи сe дaнaс убрзaнo миjeњa. Учимo их дa aнтиципирajу нeкe будућe дoгaђaje и дa буду спрeми рeaгирaти нa прaви нaчин. Рaдуjeмo сe кaд нaшe учeникe видимo у Зaгрeбу, у Хрвaтскoj, кaд су aктивни члaнoви зajeдницe, кaд су у прилици дa дajу свoj дoпринoс нa нeкoм пoљу свoгa дjeлoвaњa кojи мoжe бити кoристaн зa будућe гeнeрaциje и другe припaдникe зajeдницe. Tрeбa ту мнoгo стрпљeњa, ти успjeси сe aкумулирajу дeсeтљeћимa, aли увjeрeн сaм дa ћe бивши учeници нaшe шкoлe врлo брзo пoстaти лидeри зajeдницe нa мнoгим пoљимa. Ања КОЖУЛ
  17. 1 point
    Радио Светигора на Духовски понедјељак прославила је своју крсну славу, Силазак Светог Духа на Апостоле – Тројчиндан. Славски колач у Његошевој сали у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје су просторије Светигоре, благословио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. ЗВУЧНИ ПРИЛОГ СА СВЕЧАНЕ ПРОСЛАВЕ РАДИЈА "СВЕТИГОРА" Повезана вест: Честитајући славу владика је истакао значај овог васељенског радија који је благословом Патријарха српског Павла на Духове (7. јуна), прије 21. годину (1998) почео да емитује програм. Епископ Методије је пожелио да се ријеч Господња и даље шири преко таласа Радио Светигоре. „Ако Бог да да се до краја свијета и вијека, ријеч Господња, која је створила овај свијет, као што се и досад ширила, стварала и усавршавала овај свијет Божији између осталог и кроз таласе Радио Светигоре – васељенског радија, шири и даље, и усавршава не само овај, него све свијетове.“ Преосвећени владика Методије је казао да и звјезде сијају не саме од себе, већ силом Господњом: „И да благослов Господњи сиђе на све оне који су овдје радили, да се и њих сјећамо, и на оне који раде и да будемо све бољи, ако Бог да, из године у годину. На многаја и благаја љета славили и трајали! Живјели!“ Прослави крсне славе Радио Светигоре присуствовао је и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, многобројни гости – пријатељи Светигоре. Протојереј-ставрофор Далибор Милаковића, директор Светигоре, за трпезом љубави је честитао славу и пожелио свима добродошлицу. „Хвала Богу и Светој Тројици већ 21. годину како наш васељенски Радио Светигора проноси глас Божији, прије свега широм Црне Горе а онда и читаве васељене, прије свега благословом Његове светости Патријарха почившег Павла а онда и благословом нашег Високопросвећеног оца и Митрополита господина Амфилохија.“ Отац Далибор је изразио захвалност Митрополиту чијом идејом, благословом, љубављу и трудом Радио Светигора опстаје и сваким даном све више узраста. Он је нагласио да без његовог благослова, труда и љубави, прије свега молитве, а онда и сваке друге подршке, радио не би постигао и остварио оволико дјело. „Митрополит је био спријечен због својих пастирских обавеза да буде са нама а молитвено, у духу и својом љубављу је стално уз нас и непрестано подржава наш труд и рад.“ Директор се захвалио владици Кирилу, дугогодишњем уреднику часописа Светигора, као и владици Методију који је благословио крсну славу. Такође се захвалио и свима који су током ових година својим трудом, љубављу и молитвом помогли да Радио Светигора постоји и опстане, и ако Бог да и даље ће то чинити. Он је упознао присутне госте да Радио Светигора своје дјело више од годину дана остварује у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. Тим поводом захвалио се братији ове свете обитељи на челу са протојерејем-ставрофором Драганом Митровићем. Говорећи о слушаности Светигоре, отац Далибор је истакао да се радио чује на читавој територији Црне Горе а путем интернета и широм васељене. Радио Светигору и Портал Митрополије црногорско-приморске, редовно посјећује близу 200 000 људи, а Светигора је данас по слушности једна од најслушанијих станица у Црној Гори. „На то смо сви заједно поносни и то нас мотивише да се још више трудимо да ово дјело које чинимо буде још веће, свјесни благослова који имамо да можемо дјелати на Радио Светигори и сајту наше Митрополије.“ Зато смо призвани на још већу одговорност и да љубав коју ширимо међу собом, буде љубав за све, поготово та Тројична љубав. На Свету Тројицу када је рођена Света црква, рођена је и Светигора, казао је отац Далибор и додао: „То је велика симболика и није случајно да се данас у ово вријеме које нам Бог даривао, као и начин комуникације, показује да су медији продужетак Свете цркве. И све што је Бог дао, дао нам је на корист. Свако дјело које чинимо на земљи, ако чинимо у љубави према Светој Тројици и љубави према Богу, постаје све веће и веће.“ Директор је пожелио да Господ утврди, укријепи све трудбенике и слушаоце Светигоре како би се још више сабирали у заједници и љубави, јер све што се чини, чини се у заједници и љубави. „Радио нас призива на заједницу, и ми који дјелимо на радију и они који нас слушају, сви заједно учествујемо у тој заједници. Већ двије године Радио Светигора преноси недјељом и великим празницима уживо Свету литургију и на тај начин Света служба Божија улази у сваки дом у Црној Гори. Ко жели да чује може да чује, и ко има уши да чује, може да чује ту љубав Божју коју преносимо. Светигора већ 21 годину, од кад је Митрополит зацртао тај циљ, преноси заједницу љубави и док год то буде чинила и радила ми ћемо постојати и Божија љубав и благодат ће бити на нама, а на то нас призива Света Тројица“, поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковића, директор Светигоре. Епархијски управни одбор Митрополије црногорско-приморске донио је 25. фебруара 1998. године одлуку о оснивању Радио Светигоре који је почео са радом на Духове (7. јуна) исте године. Радио је до Божића 1999. године емитовао тросатни експериментални програм, када је прешао на емитовање редовног шестосатног програма. Исте године, 24. марта, у навечерје празника Преподобног Симеона Новог Богослова, НАТО алијанса отпочела је бомбардовање наше отаџбине. Од те ноћи, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Радио Светигора емитује двадесетчетворосатни програм. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. 1 point
    ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ ВАСЕЉЕНСКОГ РАДИЈА "СВЕТОГОРА", МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ, УРЕДНИШТВО ПОРТАЛА "ПОУКЕ.ОРГ" УПУЋУЈЕ ПРАЗНИЧНУ ЧЕСТИТКУ: Следујући дивном и благословеном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда радујемо са онима који се радују, и наше уредништво радује се са Вама и честита Вам Крсну славу, празник Силаска Светог Духа на Апостоле. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радија Светигора, желимо свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајемо у братској љубави и радости са Вама, али пре свега делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном и благословеном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! У име уредништва портала "Поуке.орг", уредник насловне стране
  19. 1 point
    Саопштење расколничке ”Аутокефалне помесне православне Цркве Украјине” и намеру да се ”сазове помесни сабор Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије објавило је у петак, 14. јуна 201, Одељење за штампу ”Аутокефалне Цркве Украјине”. У наведеном саопштењу објавшњено је да ”помесна Украјинска Православна Црква има пуни статус аутокефалије, што значи пуну административну независност. Она није ”митрополија Васељенске Патријаршије и не припада јој, док одржава исто молитвено општење са Васељенском Патријаршијом као и са другим помесним Црквама”. Такође се наводи да ”због чињенице да је одлуком Помесног Сабора од 15.12.2018, одржаног пре „сабора уједињења“, ”Украјинска Православна Цркве Кијевске Патријаршије престала да постоји као посебна верска организација, па је стога одржавање било каквог догађања у име Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије, посебно у име њених организационих тела (Светог Синода, Архијерејског Сабора и Помесног Сабора) незаконито”. Почасни патријарх Филарет нема право да једнострано сазива ”Помесни сабор УПЦ Кијевске Патријаршије”, јер то није сходно Уставу Православне Цркве Украјине или већ Уставу Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије”, пошто би то водило даљем цепању Цркве, каже се даље у саопштењу. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  20. 1 point
    Православна црква чешких земаља и Словачке канонизовала је свештеника Станислава Насадила, којег су, док је био у служби при СПЦ, у НДХ убиле усташе 1941. године. Скинуо је прстен с руке када су дошли да га воде и дао га својој супрузи. Уз неколико црно-белих фотографија, то је један од ретких предмета који је остао иза Станислава Насадила, православног свештеника, којег су усташе ухапсиле у његовом дому у Личкој Јасеници 17. јуна 1941. године. Пореклом Чех, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошао је на богословско школовање и требало је само привремено да служи у Епархији горњокарловачкој. Остао је, међутим, заувек везан за Српску православну цркву и парохију у којој је служио. Поделио је страдање и смрт са својим владиком, епископом горњокарловачким Савом (Трлајићем) и свештеницима Богољубом Гаковићем и Ђуром Стојановићем. Ухапшени су истог 17. јуна, одведени у логор у Госпићу истог 20. јуна 1941. године. Ниједном се гроб не зна. Вероватно је то нека од страшних, мрачних јама на Велебиту у које су бацани убијени и стрељани. Православна црква чешких земаља и Словачке први пут ће ове године прославити дан Свештеномученика Станислава 20. јуна – то је дан када је из Плашког одведен с епископом Савом и групом Срба у Госпић. Пре десетак дана, свештеник Станислав Насадило канонизован је у Словачкој, а Српска православна црква од 1961. године молитвено га прославља 17. јула на дан Светог мученика Саве горњокарловачког и свештеномученика који су пострадали с њим. Рођен у данашњој Чешкој у Лоштицама код Мохељница, Станислав Насадило имао је свега 16 година када је дошао у Краљевину СХС на богословске науке. Школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године. За свештеника га је рукоположио владика Иринеј (Ћирић) у Новом Саду и он ускоро одлази на службу при храму Светог Илије у Личкој Јасеници. Десетак година касније, почела су хапшења, почео је усташки прогон Срба, Јевреја и Рома, беснео је Други светски рат са свим својим монструозностима… Могао је јереј Станислав Насадило на много начина да избегне оно што је надолазило, каже у разговору за „Политику” викарни епископ мохачки Исихије, игуман Светоархангелског манастира Ковиљ. – Истицао је рок од десет година, колико је требало да проведе на служби у Српској православној цркви, и могао је да се врати у домовину. Као Чеха, њега би пустиле и усташке власти. Али он је одбио да напусти парохију. Када су дошли по њега, био је свестан да ће пострадати, и својој попадији, такође Чехињи, оставио је прстен. У дому је оставио и двојицу синова – прича владика Исихије. Владика Сава и тројица свештеника били су првобитно затворени у Плашком, а тортура и иживљавање над њима трајала је од тих првих дана по хапшењу све док нису скончали. Много година касније, у Саборном храму Светог Јована Милостивог у Кошицама окупио се велики број верника из Чешке и Словачке. Литургију на којој је 9. јуна канонизован Свештеномученик Станислав служио је поглавар Православне цркве чешких земаља и Словачке, архиепископ Растислав, а саслуживало је девет архијереја из три православне помесне цркве: српске, пољске и чешке и словачке, са свештенством. Један потпис на Одлуци Светог Синода о проглашењу свештеника Станислава свештеномучеником православне цркве посебно је занимљив и открива даљу судбину породице која је тог далеког, несрећног јуна остала без мушке главе. На одлуку која је потписана од стране присутних архијереја и свештеника у храму Светог Јована Милостивог потписао се и директни потомак Станислава Насадила. – То је монах Пајсије, наш сабрат у манастиру Ковиљу. Он је праунук свештеномученика Станислава, односно мајка нашег монаха је његова унука. Породица Насадило остала је да живи у Лици после страдања оца Станислава. Међутим, деведесетих година прошлог века, породица нашег сабрата избегла је у Србију, где и данас живе – каже владика Исихије, који је саслуживао на литургији у Кошицама заједно с владикама СПЦ, митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем, епископима бачким Иринејем, браничевским Игнатијем и буеносајреским Кирилом. У беседи после канонизације, владика бачки Иринеј поручио је верницима: „Свети Божји угодници, мученици и остали нису за нас православне хришћане некаква надљудска бића. Они су исто што и ми, људи од крви и меса, али су љубили Господа Христа и сами постали једно са Њим... Тако и Свети свештеномученик Станислав, на први поглед скромни, незначајни, парохијски свештеник из провинције, од данас биће прослављан у целој васељени и у целој Православној Цркви као светитељ”. Бли­ске ве­зе две цр­кве Из­ме­ђу два свет­ска ра­та пра­во­слав­ну ми­си­ју у Че­шкој и Сло­вач­кој вр­ши­ла је упра­во Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква. Ве­ли­ки број по­кр­ште­них гр­ко­ка­то­ли­ка из­ра­зио је же­љу да се вра­ти у пра­во­сла­вље по­сле фор­ми­ра­ња Че­хо­сло­вач­ке, а при­зна­та је би­ла је­ди­но ју­рис­дик­ци­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве на овој те­ри­то­ри­ји. Та­ко је и мла­ди Ста­ни­слав На­са­ди­ло, уз дру­ге сво­је су­на­род­ни­ке, пра­во­сла­вље по­но­во при­мио пре­ко СПЦ и до­шао у на­шу зе­мљу, а ка­сни­је и слу­жбо­вао у срп­ској цр­кви. – Не чу­ди што је вла­ди­ка ми­ха­лов­ско-ко­шиц­ки Ге­ор­ги­је, ко­ји је ини­ци­рао ка­но­ни­за­ци­ју све­ште­но­му­че­ни­ка Ста­ни­сла­ва, у свом го­во­ру СПЦ на­звао и мај­ком цр­квом – ис­ти­че вла­ди­ка Иси­хи­је. Извор: Политика
  21. 1 point
    На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина. После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада. Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  22. 1 point
    У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  23. 1 point
    У празничној бесједи, којом се обратио сабранима на Светом богослужењу, отац Михаило се осврнуо на јучерашњи торжествени Тројичиндански сабор за одбрану вјере у Подгорици којем је присуствовао са Владиком Рашко-призренским Теодосијем, игуманима више косметских манастира и вјерницима који су дошли са Косова да подрже једновјерну браћу у Црној Гори. Звучни запис беседе „Видјели смо јуче да су ријечи Преподобног Аве Јустина, изговорене у духовданској бесједи 1965. године актуелне и данас, 54 године касније. То смо осјетили јуче ми који смо били у Подгорици. Осјетили смо велики благослов и велики дар Божји, видјевши онолики број народа окупљен око храма Христовог Васкрсења и Митрополита Амфилохија. Видјели смо епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјерни народ сабране у великој љубави и благодати Божјој Тројичног сабора, како га је назвао Митрополит Амфилохије. Велика се радост осјећала међу свима нама, јер сви смо браћа и сестре када се окупимо око Оца и око људи који више живе духовно него материјално, који су више на небу него на земљи. Осјетили смо сву ту благодат која је невидљива, али ипак нама који истински вјерујемо видљива кроз људе, кроз дјецу, кроз једнодушност која је осјетила у јучерашњем сабрању у Подгорици. Иако је била велика врућина људи су мирно стајали на сунцу и благодаћу Божјом сви су се живи и здрави вратили својим домовима јер су благодат Божија и Његова љубав јачи од свих овоземаљских искушења“-рекао је отац Михаило Игуман манастира Свети Архангели у Призрену. На извјештају благодаримо сестри Оливери Радић новинару из Ораховца која је јуче такође присуствовала Тројичинданском сабору у Подгорици, и овом приликом, за трпезом љубави, предивном пјесмом „Ораховцу башто рајска“ поздравила нашег Митрополита Амфилохија, епископе, свештенство, монаштво и вјернике сабране за трпезом у крипти подгоричког Саборног храма. Пренијевши поздраве вјерника из Ораховца, Оливера је изразила своју радост што присуствује овом торжественом сабрању. „Радујем се што и ми мали Срби из Метохије можемо на овај начин да пружимо подршку браћи из Црне Горе да и они издрже у својој борби као што смо ми издржали и издржавамо и дан данас на Косову и Метохији“-рекла је Оливера Радић а затим отпјевала химну Ораховца која почиње ријечима: Тамо гдје најљепше сунце сија тамо гдје најслађе грожђе зри сваки ми камен грумен злата ту ми је драга капија свака. Извор: Радио Светигора
  24. 1 point
    Поводом празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на тему: Црква - непрестана Педесетница. Преосвећни Владика је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.
  25. 1 point
    Свето јеванђеље по Јовану зачало 34 доноси нам добро познату причу о исцељењу слепорођеног човека, којим Господ Христос показује своју божанску природу. О томе шта све може бити узрок нечије болести, како се јављају дела Божја и колико су чуда потребна да би људи поверовали и разна друга питања која проистичу из ове приче, емисија „Сведочења“ отворила је са протојерејем – ставрофором Драгомиром Јовановићем, старешином Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и Храма Светог Георгија на Равној Гори. Извор: Радио Источник
  26. 1 point
    Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић
  27. 1 point
    Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. оригинал: http://www.scribd.com/doc/76928676/St-Gregory-the-Great-Menstruation-and-Holy-Communion превод: http://www.scribd.com/doc/76937666/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%90%D0%A6%D0%98%D0%88%D0%90-%D0%98-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%8B%D0%95 Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим http://pravoslavlje.spc.rs/broj/953/tekst/sveti-grigorije-veliki/ и http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D0%BF%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B3%D1%83%D1%80_I Пролог: http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=03&d=12&a=1&date=03 Житије (последње по реду): http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0312.htm
  28. 0 points
    На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву. Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле. Као Епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...