Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 02/18/18 in Блогови

  1. 8 points
    Stavra 1989

    Ниси постио средом (песмица)

    Можда си милостив, храниш све редом, дајеш леб сиротом и помажеш бедном, ал' кад Путир се засјаји то ти је свеједно, немој да му приђеш – ниси постио средом! Можда проводиш сате у причи са тужним, слушаш туђе јаде, ослобађаш сужње; ал' кад Христос призове, ти си изузетак, све пада у воду, ниси постио у петак. Ниси јео сардине, паприке, ил' гљиве, ждрао си сланине, ракију од шљиве. Враћа ти се подвиг натраг, на почетак, зато што си так'о жену у петак. Молио за болесног, учинио јадном, опростио обесном, даривао крадом, џаба сав твој труд, заборави све редом, Христос није луд – ниси постио средом. Ниси постио средом, то није у реду, доватио жену, па добили бебу; ако кмечи ноћу, не кукај на беду, плаче само јер ниси постио у среду. Кад Судњи дан сване, кад анђели засвире, ја памтим све дане кад јео сам кромпире; знам да је моја пречица до раја, у заповедне дане нисам јео јаја. А ти ћеш с леве стране бројати кобаје, бљувати саламе што ждрао си, јаране; на нос ће ти изаћи прасићи и сарме, гушићеш се месом, крофном твоје нане. На крају све се своди на кромпире ил' ћевапе, да л' живиш за подвиг ил' ситне севапе, да л' постиш на води, да л' читаш препарате на налепници кекса, средом нема секса. Проклет да је комшија Стевко кад ми је у кафу турио и млеко, а среда је била, он ми није рек'о, омрсих се средом, име нек му клето. Проклет да је продужен еспресо, и чварци, мусаке и остало месо. Када умрем нека пише на мермеру белом: «Душу дао Богу, среди дао тело». ЈО!
  2. 6 points
    .............

    О посту, али не и о храни

    Много текстова је написано о значају поста и колико он значи. И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“. Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи. 1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако га гледамо као себи равном, и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 2) „...наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36) Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза. Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5) Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем. 4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1) Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане). Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме. 5) И тако даље. Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале? - Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо. - Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга. - Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље). - Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног. И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву. Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. (Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) Блог Авденаго овде. Пратите преко фејсбука овде.
  3. 5 points
    Још једна жртва саблазни данас је преминула у селу Велики Црљени код Лазаревца, када је на интернету прочитала вест како је бивши хипик и наркоман постао православни свештеник, а при том је и црнац. Вирус саблазни ове године се много раније појавио, будући да Петровски пост пада већ почетком јуна. Због великог труда и потенцираног благочешћа који многи узмају на себе, саблазан је јача него икада. Само на територији Србије, ове сезоне, регистровано је чак 126.371 случај саблажњавања, од којих је осам завршено смртним исходом. Кад су шириоци заразе у питању, то је махом реч о садашњим и некадашњим ученицима богословије, студентима теологије, вероучитељима, попадијама, црквењацима, монасима, епископима, али апсолутни рекордери у изазивању саблазни свакако су свештеници. Само фотографија пијаног свештеника који спава поред мртвачког ковчега у тракторској приколици изазвало је саблазан хиљадама људи, од којих су неке завршиле на интензивној нези. Иронија је била што свештеник уопште није био пијан, већ се није добро осећао, будући да је био астматичар и није понео пумпицу. Опасан вирус саблазни напада људски организам када се он најмање нада. Ево како да препознате симптоме: 1) Осећате узнемиреност након одређених сазнања везаних за цркву, Бога, свештеника који једе сланину на велики петак, итд. 2) Доводите у сумњу Ваше ставове и веру. 3) Шокирате се начисто и сматрате да је повређена Ваша верзија истине. 4) Будући да не можете да помирите стварност и Вашу верзију стварности; или не можете да поднесете истину у сукобу са Вашом идеализованим виђењем свега, паднете у стање нелагоде, стрепње, егзистенцијалне кризе. Лекари наводе да је најбољи начин да се излечи од саблазни прихватање да Ваша вера и ставови не зависе од понашања или ставова свештеника из суседног села. Други, фаталнији исход је да се саблазните скроз наскроз и пљујете све оне који мисле и говоре другачије, говорећи да су новотарци, ватиканци, итд. Напослетку, превелики шок и саблазан могу изазвати висок притисак и срчани удар, те особа умре због фотографије на којој је ауди А8 неког епископа. Шта је потребно учинити да би се избегла саблазан? 1) Прво и основно, уколико у себи имате склоност ка ситничарењу, не постоји начин да се заштитите од саблазни. Могу Вас саблазнити и сукње у цркви које су два прста од стопала. Тако да је саблазан немогуће избећи. 2) Да би се избегла саблазан, не похађајте сајт Поуке, ни профил Животија Утешановића. То је легло саблазни, и извор несланих шала и сатире. Како се лечи саблазан? 1) Прихватите чињеницу да људи нису савршени и никада неће бити (по Вашим стандардима). 2) Помирите се са тим да Бог дела мимо људских правила и очекивања, Он је изнад канона и буквалног тумачења Библије. 3) Схватите да се свет, Црква, људи неће прилагодити Вашим идејама шта би они требало да буду. 4) Признате себи да нисте савршени и да су други ту да бисмо их волели, а не да бисмо их смештали у наше смешне калупе онога што би требао да буде човек достојан љубави. 5) Похађајте што чешће Поуке, јер кад сте дуго у контакту са вирусом, постанете имуни на њега.
  4. 5 points
    Син Утехе

    Од маске до Личности

    ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ Када сам кренуо у цркву,некако паралелно сам почео и да радим као продавац свећа,тако да сам хтео-не хтео, " морао" да будем на свим Богослужењима. На јутрењу и вечерњу је било мало људи,па сам могао да станем за певницу и да учим појање. Старији свештеници су ме одмах "бацили у ватру"( неки да ме што брже науче,а неки да ме виде како се мучим и презнојавам, покушавајући да погодим глас који је требао да се отпева), све у свему, хвала и једнима и другима. Када је било више људи у цркви,а ред дошао на мене да отпевам,настајао је терор фалша,а ја сам се знојио као да сам на десетобоју а не за певницом! Када сам био сам,или када је било мало људи, могао сам солидно да отпевам,али чим је "публика" присутна, "десетобојац" наступа у великом стилу, а заборављао сам и оно што сам знао када би ме пробудили у пола ноћи! Због чега се то дешавало? Због тога што тада нисам схватао,а нисам био ни зрео да схватим,да не певам да би се себи дивио како певам тачно, у ноту, или да би ме други хвалили,тапшали по рамену,а ја мислио да сам Богом дан! Због чега сав овај увод? Због тога што смо се као народ довели до тога, да већину ствари које радимо, чинимо да би нахранили его лажним самозадовољством или лицемерним похвалама других.У оба случаја,то су чекови без покрића Ми желимо да будемо посебни,само своји,али требали би да схватимо да посебност даје Бог, и да је свако од нас рођен да буде јединствена и посебна личност. Од жеље за посебношћу,дошли смо до тога да сви изгледамо исто, фризуре,аутфит, понашање,тако да то изгледа трагикомично. Сви имају исте,безличне гримасе на лицу, од осмеха ни трага. Жене,празнину и незадовољство покушавају да маскирају гомилама шминке,голотиње и силикона, покушавајући тако да скрену пажњу са своје безличности. А мушкарци, набилдовани и истетовирани, као штанцовани, раде то исто глумећи кул типове. Толико смо се заробили у то, КАКО ЋЕМО СЕ ДРУГИМА ПРИКАЗАТИ И ПОКАЗАТИ И ШТА ЋЕ ДРУГИ РЕЋИ, И МИСЛИТИ О НАМА, да се бојимо , више не знајући како да будемо посебни, и шта уствари то значи, и прибегавамо сигурици- копи-пејст варијанти, која нас претвара у неку врсту Кинеске хиперпродукције,која се рекламира као уникат,и што је најгоре,пролази као такав. Што се више удаљавамо од Бога, удаљавамо се и од самих себе,постајемо несигурни,уплашени,агресивни,глуматамо, шалтајући се из фазе у фазу, губимо се, а мислећи, и варајући се, да ће мо тако бити у фазону и тренду. Лажемо сами себе, а време иде… Колико сам само талентованих људи срео, који су подлегли несигурности и притиску споља и изнутра, и блокирали себе и дарове које имају,а дозволили су да због " блокаде" дарова,на површину изађу крајности, које су се управо и пројавиле због незадовољства проузрокованог неостварењем личности. Из таквог стања је природно да се појављују, незадовољство, несигурност, глума.. А то није најгоре од свега. Највећа несрећа је то што иако осећамо да смо промашили,да смо лажни, да нам је тесно у себи самима, ништа не чинимо да то променимо, него идемо све дубље и дубље и појачавамо незадовољство. Бог тражи СРЦЕ, Он жели да све што радимо, радимо од срца, и да њему принесемо, а Он ће нам стоструко узвратити својим богатим даровима. А ти дарови су мир, радост, пројављивање дарова за које нисмо ни свесни да их имамо, и да уопште постоје, а кроз све те дарове,формира се јединствена и непоновљива личност, свесна себе, и врлина и мана, а увек радосна и отворена према Богу и људима, нестрпљиво ишчекујући ново чудо Божије које ће се пројавити на њој! Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон, одозго је, силази од Тебе,Оца Светлости ,и теби славу, благодарење, и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и увек и у векове, векова! (Литургија Св. Јована Златоустог,заамвона молитва)
  5. 5 points
    sandras

    SVETA PETKA

    SVETA PETKA Mi, ljudi, vrlo često se pitamo da li su neki događaji u našim životima slučajni ili su oni ipak vođeni nekom nevidljivom rukom. Rukom Božjom. Takva pitanja i sama sebi često postavljam, kako za one lijepe događaje tako i za one manje lijepe. Sveta Petka je tiho i nečujno ušla u moj život i kroz vrijeme mi je postala izuzetno značajna. Ima sad već više od desetak godina kako sam po prvi puta posjetila baku i rodbinu u Srbiji, a nakon čega sam intenzivno krenula u manastir Lepavina gdje sam i vidjela natpis da se petkom u Zagrebu u manastiru Svete Petke čita Akatist. U tom trenutku nisam ni približno znala što je to Akatist. U doslovnom prevodu s grčkog jezika to znači stajati u molitvi. U to vrijeme moja voljena tetka Ranka uz koju me vežu divna sjećanja na djetinjstvo koje je rat nepovratno i zauvijek prekinuo i nakon čega je nastala jedna ogromna rupa i praznina u mom životu je bila na rubu života i smrti. Njena bolest je često tjelesno u potpunosti onemoća. Osjetila sam silnu želju i potrebu da pronađem taj zagrebački manastir. Zagreb je moj rodni grad. Iako ne poznajem svaku ulicu, poznajem njegovu dušu i građu. Tako sam jednog hladnog decembarskog petka odlučila pješice krenuti od stajališta Črnomerca put Svetog Duha i Svete Petke. Popela sam se visoko na brdo i ušla u kapelicu gdje je Otac Mihailo čitao Akatist. Bila sam neizmjerno uzbuđena i nekako sam se nelagodno osjećala, drugačija od svih drugih. Pomalo krenula sam u manastir sve češće i tako je Sveta Petka neizostavno postala dio mojeg duhovnog života. Svetiteljka kojoj vrlo često uznosim molitve za moje bližnje. Mjesto gdje sam upoznala veliki broj prekrasnih žena jer nekako najčešće, upravo žene, mole se Svetoj Petki. Isto tako upoznala sam i Oca Mihaila koji se neumorno već godinama trudi da svoje široko znanje prenese na nas male ženice i ljude. Jednom prilikom osjetila sam neizmjernu potrebu da se poklonim Moštima Svete Petke i tada sam razmišljala kako ću ja to ostvariti. Rumunjska i Jaši nisu tako blizu i nije meni jednostavno tamo doći. Ni do danas nisam uspjela otići. Možda nikad i neću. Prepustit ću to volji Božjoj, ali sasvim slučajno Gospod me udostojio da se poklonim djeliću Moštiju Svete Petke. U nekom trenutku našla sam se na kavi u Beogradu s mojim beogradskim prijateljicama kad jednoj od njih dolazi sms da se još tog dana djelić Moštiju Svete Petke nalazi u parohijskog Crkvi u Inđiji. Vrlo brzo smo odlučile i otišle do Inđije pokloniti se Moštima Svete Petke. Od svega lijepog u Inđiji i hramu najdublje u sjećanju mi je ostao jedan dječak koji se neumorno i s puno ljubavi molio pred Svetiteljkom za svoju, kako sam tamo načula, bolesnu majku. Ovdje, u našim krajevima hramovi Svete Petke su često ruševni i nose teška sjećanja na patnje ljudi. Jedan od takvih hramova se nalazi između Kostajnice i Dubice i obišla sam ga sasvim slučajno jedne godine oko Božića. Na livadi ispred ruševnog hrama bili su tragovi paljenja Badnjaka. Hrama odavno nema, ali vjera je još uvijek ostala. I to je ono najbitnije. Drugi hram Svete Petke nalazi se na groblju u Skradinu. Obišla sam ga jedne ljetne večeri u društvu moje kćeri i prijateljice. Bio je zatvoren. Bijel. Čist u svojoj bjelini. Miran i spokojan u svojoj čistoti i bjelini okružen drevnim grobovima i biljem opojnih mediteranskih mirisa. Veliki mir sam osjetila na tom mjestu i često u mislila odlutam upravo tamo. Mira nam svima nedostaje. Pa ponekad je potrebno odlutati misleno na mjesta koja donose mir za kojim čeznemo. Treći hram se nalazi na Kordunu, u mjesto Kolarić i nosi svoju najveću tugu i patnju jer je u njemu postradao veliki broj nedužnih ljudi. Tamo moja prijateljica često nosi bijelo cvijeće iz ljubavi prema Svetiteljki i onima koji su nedužni nestali, ali žive u našim sjećanjima i molitvama. Na dan kad se praznuje Sveta Petka, Ona, sve nas zagrebačke žene koje joj se kroz godinu molimo, nekako na čudestan način prizove i okupi oko manastira. Uvijek veliki broj žena, uključujući i mene, prinese koljivo i kolač Svetiteljki za zdravlje naših bližnjih kako živih, tako i upokojenih. Žene su te koje su od Boga prizvane na iskazivanje ljubavi, a u našem malom manastiru svakako trebamo se ugledati i na ruske monahinje koje su ovdje živjele u prošlosti i brinule o djeci. Nikako ih ne smijemo zaboraviti u našim sjećanjima i molitvama. Moja želja je da bi nas Sveta Petka još mnogo godina okupljala u Njenom zagrebačkom domu pa i mnogo, mnogo godina nakon što naše duše odu Gospodu neke nove hrišćane i hrišćanke...
  6. 3 points
    .............

    Илузије

    Прво што човека убије и уништи јесте илузија коју је створио о себи. Затим га уништи и лаж о томе ко су и какви су људи поред њега, лаж коју је прихватао као чињеницу. А често човек себе заварава ко је и какав је Бог. Живимо у свету који поставља савршенство као једини прихватљив начин изгледања, понашања, говора – живљења. Буди савршен и бићеш вољен. Проблем је што свет мења своју визију савршенства сваки дан. Њихово савршенство се мења уз сваки нови дизајн гардеробе, уз сваку нову фризуру фудбалера, уз сваку нову краткотрајну лепотицу која прошета ноге холивудским тепихом. Идоли су и у старо време били оличења људских идеја о савршености. Зашто би ико желео да постане идол? Увек ће други волети своју сопствену идеју савршености коју ће видети у теби, али никада неће заиста волети тебе. А ти нећеш никад бити заиста сретан, јер се потчињаваш туђим идејама. Бићу оно што желите, не бисте ли ме заволели. Пући ћу усне на друштвеним мрежама, обући ћу се по последњој моди. Дајте ми своје лајкове. То значи да ме волите. То значи да вредим. Све то би било неважно и споредно, да човек није биће гладно пажње и популарности. А Бог, када га је стварао, намислио је да буде биће жељно другог. Зато му је и усадио ту потребу за друштвом, за присуством човека, али и потребу за смислом, љубављу, Богом. И ствари се лако извитопере ако више слушаш масу, но доброг пријатеља; ако потребу за љубављу сведеш само на потребу да будеш вољен. Зато кажем својим ученицима – идите у Цркву. Станите пред олтар. Оставићете по страни илузије о томе ко сте и колики сте. Па и кад изађеш из зидина храма, осећај носиш у себи, и истину чуваш изнад свега. Пред величином универзума, целокупним светом и мноштвом људи који су постојали, постоје и постојаће, ми смо мали, незнатни и сасвим небитни. Зрнце прашине на точку времена који се окреће милионима година. Пред лицем Божијим, ми смо цео један свет по себи. Свака наша брига, сета, лакомислена идеја или наизглед ситно дело или недело, све Он види, схвата и воли нас. Воли нас кад смо грешни и кад смо добри, и кад смо лепи и кад смо ружни, богати и сиромашни, здрави и болесни, воли нас, несавршене. Воли нас и кад ми не волимо Њега. Он не ствара илузије о томе ко смо ми заиста, јер нас познаје. И како је то лепо кад те неко сасвим, сасвим познаје и таквог те воли! Не треба да се пред Њим претвараш. И увек, увек ће ти помоћи да устанеш. И увек ће ти рећи истину о томе ко си ти. Не треба да излазимо у сусрет онима који траже идола којег ће пратити. Не треба да будемо идоли, треба да будемо људи. Треба да волимо човека, несавршеног, пуног мана и недостатака. Не треба тражити од њега да испуњава наше идеје савршености. Пусти га, нека буде тако дивно несавршен. Не волиш човека јер је кројен по твојој мери. Човек није одело. Волиш га јер има душу, јер има слободу и у тој слободи је јединствено и непоновљиво диван, волиш га јер ти говори ко си заиста ти. Чак и кад ћути, по ономе какав однос према њему градиш – он ти говори ко си ти заиста. Кретати се ка другоме - томе нема краја. Упознавати себе - нема краја. Сретати Бога - нема краја. Јер ни љубав нема крај. Прво што човека оживи, препороди, васкрсне јесте истина о томе ко је он. Ко су други. Ко је Бог. Јер истина ће нас ослободити. (Јн. 8, 32) Извор Авденаго
  7. 3 points
    Stavra 1989

    Покрет антихлебиста

    Хлеб, крув, лебац, погача, колач... Већина нас не може да замисли дан без ове намирнице. Али има оних који се против ње боре. У Србији се појавио нови духовно-гастрономски покрет : АНТИХЛЕБИСТИ, или како себе зову, анапсомисти (по грчкој речи за хлеб – псоми, ψωμί ). Они за себе не тврде да су расколници, већ обновитељи некадашњег духовно-дигестивног учења. Причали смо са њиховим вођом у Србији, Миленком Глишићем, инжењером менаџмента козметичког салона и соларијума „Катица“ у Лапову. „Хлеб има штетне последице по здравље. Он не садржи нутријенте, садржи превише соли и гоји. Али то није најважније у нашем учењу. Најважније је да треба да се избаци из свакодневне употребе јер је демоде. Једемо намирницу која је стара хиљадама година, човечанство би требало да се развило. Ми смо, у ствари, сувише модерни за хлебољубиву Србију.“ Антихлебисти презиру укус и мирис хлеба, његов облик, ма какав био; хрскаву корицу, мљецаву средину; прженице, сендвиче, па чак и презле. Духовни гуру покрета даље наводи да је на психолошкој основи развио алергију на хлеб и да ову намирницу треба сасвим избацити из религиозне употребе, али и из породичних и домаћинских ритуала. „Ко је и када поставио монопол да се гостима сервира хлеб и со чим дођу?“, забезекнут је Миленко, који има звање великог анапсома четвртог реда по антиглутену. „Шта ако гост не воли хлеб, ако попут мене, пада у несвест од хлеба? Постоје далеко здравије намиринце, замене за хлеб. Рецимо, карфиол. Зар би шкодило да се гости дочекују посољеним карфиолом и ракијом?“ У сукоб са православном црквом анапсомисти долазе највише због свог инсистирања да се из Причешћа избаци хлеб, јер гоји и није здрав. Оптужбе за нарушавање богослужбеног поретка су злонамерне, тврди Миленко, иначе ревносан хришћанин. „Ја отпостим цео пост без хлеба, знате. Не једем га никако! А онда свештеник инсистира да ми да хлеб у Причешћу. Каже, мораш обоје, то је Тело Христово. Ја кажем, нека оче, дајте Ви мени само Крв. А он неће. На шта то личи, питам ја вас. Погача за крсну славу, то је само средњевековни и дедовски назив за хлеб! Даље, зашто да се молим: хлеб наш насушни, кад ја не једем хлеб? Ја молим за пиринач, или зелену салату. Пиринач насушни дај нам данас.“ Као највеће непријатеље покрета Миленко види пензионере, најревносније потрошаче хлеба, а за њима студенте, прождираче јефтиних сендвича. Негира умешаност у серију необичних догађаја у новобеоградском насељу Студењак, кад је по локалним сендвичарницама и пекарама неко упорно исписивао графите: „БЕЗ ХЛЕБА ТАКО ТРЕБА“, „ХЛЕБ УБИЈА, ЈЕДИ ТРАВУ“, и тако даље. Такође истиче проблем превелике заступљености хлеба у култури. „Имате, рецимо, безброј изрека или пословица о хлебу. Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Зашто хлебом, питам ја вас, па убићете га? Залажемо се да се то смањи, или бар да се јавност упозори. Некада ни цигарете нису имале натпис о штетности, а данас пише како се од њих умире од рака, итд. Потребно је исто учинити с хлебом: написати како од хлеба можете добити рак.“ Миленко није подробно објаснио како се ова опака болест добија од хлеба, али остаје убеђен у свој став. Интервју нисмо стигли да завршимо, јер је Миленко морао да се посвети послу који, упркос његовом личном опредељењу, у последње време цвета и чак има муштерије из иностранства. „Ми смо на маргинама друштва. Нико нас не узима за озбиљно, и то је највећи проблем. Причаћемо другом приликом, морам да депилирам леђа камионџије из Турске.“ И анапсомисти морају да зараде свој хлеб. Пардон, карфиол.
  8. 2 points
    Радаио Беседа
  9. 2 points
    .............

    Јона 2000

    Бог ми се јавио, али ако мене питате, није баш морао. Непријатељи су дошлу у нашу земљу и прогласили је својом. Истерали нас из домова, отели нашу стоку и трошили наше богатство. Убили гласне и храбре, силовали нејаке и безопасне. И Бог ми сад каже - иди, проповедај својим непријатељима. Иди, кажи им да се промене. Њима да идем? Радије бих ноге себи одсекао! Њима да говорим? Дабогда ја био нем до смрти! Они су ми кућу спалили, а ја да марим за њихову душу? Они су ми рођаке побили, а ја да бринем за њихов живот? Они су наше претке клели и на силу хтели да нам промене веру у Бога, а тај исти Бог сад жели да им помогнем? Они су Му име пљували, а ја Његовим именом да их спашавам? Ма нећу! Не желим! Нека изгину сви до једног! Нека се Божија претња испуни на њима! Не идем у њихов град, одох на другу страну! Одлазим у трећу земљу, на други крај света, што даље и од својих пријатеља и од својих непријатеља, што даље и од Бога, ако је могуће. Мучи ме и збуњује Својим заповестима. Нека Он удари по њима жар или болест, или нека нађе другог који ће им ићи. Мене нека остави на миру. Брод ће ме одвести у туђину, и више им ни име нећу поменути, осим у псовци и клетви. Море ће ме раздвојити од њих. Што ми је ово требало? Камо среће да сам оглувео у трен кад сам чуо Божији глас! Е, да ми је прсла бубна опна, лакше ми је живети глув, него слушати наопаке и нејасне Божије заповести! А шта требам? Молити душмана да опере руке од крви мојих дедова!? Упозорити паликуће да сачувају свој дом?! Нека им буде по њиховим делима! Нека им буде и горе, да се насиље не понови. Да буду пример Божије силе и правде. Али да им се опрости? Никада! На броду сам чврсто заспао, чини се, од тешке срџбе и неправде; заспао, да што пре заборавим бесмисао који ме задесио. Пробудио ме преплашени капетан. Бура је носила и бацала брод. Ветар је поцепао једра, вода је надирала на палубу и били смо немоћни пред ударима природе. Моји сапутници су били уплашени, немоћни, и тако наивно сујеверни, те одлучише да извлачимо сламке. Веле, неко је наљутио богове, да видимо ко. Није ми био проблем да заиграм њихову бесмислену игру. Али Бог се опет нашалио на мој рачун. Извукао сам најкраћу сламку. И онда сам испричао шта се догодило. Наљутио сам Бога. „Баците ме у море, иначе ће нас Бог све побити!“, рекао сам, и то сам заиста и мислио. Били су то добри људи, нису заслужили смрт због мог пркоса. Али они нису хтели да ме баце у море. Покушали смо да весламо, али налети ветра и ударци таласа претили су да преврну брод. Опет им рекох да нема смисла, морају се мене решити. Помолили смо се Богу. Бацише ме у море. И ја сам био спреман да умрем. Уплашен, али одлучан да поступим праведно, не би ли Бог поштедео ове добре људе. Дуго сам тонуо. Нисам више ништа могао да видим, уши су ми бубњале и плућа су ме стезала. Осетио сам морску траву на лицу и помислио да сам дотакао само дно. Само сам чекао последњи трзај плућа и смртни час. И чинило се, трептај пред смрт, завапио сам Богу да ме спаси. Плућа су удахнула и само Божијом милошћу – мој живот се наставио. Ко сам ја, да Бог буде уз мене? Да чини мени чуда? Ко сам ја, да пошаље рибу, да ме прогута? Ко сам ја, да ми дозволи да пркосим Његовим законима природе? А опет, чудо је ту, учињено. Бог ме је чуо, иако сам мали, неважан. Иако сам хулио, мрзео и Њега и живот који ми је дао. Бог је са мном, дугујем Му све и тражим Његов опроштај. Испунићу оно што ми је рекао, јер сигурно постоји неки недокучив и диван смисао иза Његове заповести. Три дана касније, осећао сам се чудно кад сам дошао на обалу. Био сам срећан што сам спустио стопала на дивно, суво тло. Одмах затим замрзех земљу на којој стојим, а помало и себе што сам јој се првобитно обрадовао. Јер то је била земља мојих непријатеља. Отишао сам у њихов град. Раскошне куће и уређене улице су ме узнемиравале. Питао сам се: колико нашег иметка су продали да би купили себи такве домове? Колико накита наших жена виси обешено о вратовима њихових ћерки? Лица су им била ружна. Чак и ако су била лепа, била су ми ружна. Јер нисам знао колико би се свако то лице изобличило у мржњу и гађење чим бих признао своје порекло. А мораћу да кажем ко сам и одакле сам, јер Бог је то тражио од мене. И моје сумње ће се обистинити: замрзеће и мене и Божију реч. Вероватно ће ме и мучки убити, јер то су они: нељуди, кукавице и убице. Али, нека. Послушаћу Господа, макар ме претукли, каменовали и изболи на улици, па бацили мој леш на мрцилиште и опоганили се по њему. Ништа друго од њих и не очекујем. Чак то помало и прижељкујем. Кад пред Богом потврде оно што су безброј пута пред Њим и светом чинили, кад се пројаве као силоватељи, звери и убице - Небо ће им судити праведно. Да! Волео бих да ме убију чим проговорим, па да им Бог пресуди! Мрзак ми је глас којим треба да им се обраћам! Нису достојни мог тона, погледа , ма ни присуства! Зверима и убицама почињем да говорим о греху и покајању! Али ја говорим и они слушају. Ја им помињем Бога, а њих занима да ли би им Он опростио. Кажем да би им опростио, али знам да се они неће покајати; не, то су злочинци и пакао им је намењен. Довели су ме пред цара, а ја на трен помишљам да га убијем својим рукама, но држим се Божијих речи. И он ме слуша, уплашен, жалостан, а напослетку испусти дуг, језив крик. Угостили су ме. У почетку нисам хтео ништа да једем. Плашио сам се отрова. А онда сам закључио како је боље да пустим да ме отрују. Тада ће Бог видети како су непоправљиви и побити их као бубе. Јео сам са апетитом, напослетку и на силу. Осим тежине у стомаку, здравље ми није било нарушено. Нажалост. Цар је наредио свим својим поданицима да посте, да се кају, да се моле дуго и искрено, не би ли им Бог опростио мноштво грехова. Поскидали су своју скупоцену одећу и изашли на улице обучени у обичне џакове, тобож као знак покајања. Сви су се сложно молили, чак су многи и плакали, али ја сам знао да је то само лаж и глума. Гадило ми се да остајем у том поганом граду. Изашао сам и чекао да га Бог уништи. Радовао сам се том призору. Али ништа се није десило. Пролазили су дани. Биле су велике, несносне врућине. Можда сам могао отићи, али ни за шта на свету не бих пропустио шансу да својим очима видим пропаст тог мрског, гадног народа. Направио сам себи склониште, малену колибу. Сутрадан сам испред своје колибе угледао тикву, а нисам се сећао да је ту била. Правила је одличан хлад. Сео сам испод тикве и чекао да град буде уништен. Тог дана, живео сам само за тај призор. И уживао у маштању како ће то изгледати. Да ли ће пасти огањ с неба? Или ће то бити земљотрес? Можда ће их напасти непријатељски народ? Да ли ће сви излудети и почети да нападају једни друге? Зашто се ништа не дешава?! А можда се дешава, само веома споро, па ја то не примећујем. Можда им је Бог већ послао неку веома спору, опаку, још непознату болест од које се загноје сви младежи, урастају длаке, плаве и отпадају нокти, надимају се стомаци и убрзано се кваре зуби? Од тога би се умирало годинама! Па можда и не умру од тога, можда само имају дуг и безвезан живот. Што не би било у реду, треба да умру. Да, сигурно ће их убити, само како? Поплава? Седео сам у пријатном, дубоком хладу и наслађивао се сновима у којима је завршено са мојим непријатељима. А сутрадан, моја тиква је увела. Мог дивног хлада није било. Неки мали, одвратни црви напали су моју тикву и појели је до сржи. А град је и даље стајао, дрско и охоло, као да ми се церио. Гласови иза његових зидина су допирали до мојих ушију и људи су ми се ругали самим тим што су још живи и постоје. А моја тиква, моја лепа тиква која ми је правила тако пријатан хлад док сам сањао тако лепе снове, она је увела! Пао сам на колена, подизао њене увеле листове и горко плакао. А онда ми постаде доста свега. Разбеснео сам се и на Бога и на живот. „Желим да умрем!“, викао сам ка небу, и толико сам био љут, да сам свим срцем хтео да ме Бог ту, на месту, убије. И зачуо сам тада глас: „Је ли добро што се љутиш због тикве?“ „Добро је што се љутим!“, повиках разјарено. „Добро је што... Има до смрти да се љутим због тикве!“, беснео сам и газио ногом тиквице. Њихова унутрашњост је била трула и испуњена мрко смеђим, меснатим црвима. Ужасно је смрдело, црви су ми милели по нози, али сам наставио да газим тикве, једну по једну, исказујући свој бес. „До смрти... и-ма! ... Да се... љутим због тиквица!“ Оклизнуо сам се и пао. Лежао сам на леђима, док ми је цело тело било прекривено слузавом садржином бостана. Један црв је покушао да ми уђе у нос, и ја га с гнушањем извадих. Пун гнева према Богу, зграбих једну тикву и бацих ка небу, а она се брзо врати, паде ми на стомак и изби ми ваздух. И Бог ми тада рече: „Теби је жао једне тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узрасте, а другу пропаде. А мени да не буде жао великог града, у ком има хиљаде људи? И сваког од тих људи знам од рођења, у срце и срж. Пратим њихов пут и слушам њихову молитву. Жалим њихов пад и бодрим њихов труд. Мрзим њихов грех и надам се њиховој промени. Сваки човек много је важнији од једне тикве, да бих га тек тако уништио и одузео му шасну да другоме буде утеха и пријатељ. Покајали су се и заиста желе да се промене. Они који престану да мрзе, нису непријатељи Богу, ни истини. И још важније, Јона, непријатељ ког престанемо да мрзимо, престаје да буде непријатељ.“ Осмехнуо сам се. Устао. Погледао ка граду. Допирали су до мене гласови, али они ми се више нису ругали. У граду више није било непријатеља. Тада сам схватио да је Бог заиста уништио моје непријатеље. И да треба да се бавим узгојем бостана. Marko Radaković Пратите аутора преко фејсбука овде. Још сличних текстова овде.
  10. 2 points
    sandras

    LEPAVINA

    LEPAVINA Idem u Lepavinu. Konačno. Pomoliti se Majčici i Njezinom Sinu. Rano je jutro i mrak. Pogrebala sam se na mini ružu. Nespretna sam. Nema veze. Proći će. Ionako sve brzo prolazi. Idem vlakom. Sama. Volim samoću i odlaske na poklonička putovanja u tišini i samoći. Često razmišljam da li je to sebično. Moguće jeste. Promatram šume i livade. I srne kako slobodno trče. Priroda oslobađa. Daje slobodu. Namještam svoju Pavlopasadsku maramu i izlazim iz vlaka. Volim ruske marame. Moj duh je negdje daleko u Rusiji..kod carice Aleksandre čije ime nosim. Evo me, tu sam, u manastiru. Puno je Zagrepčana i Ruskinja. Prvo ću upaliti sveće. Upalim i one koje su se ugasile. Uvijek to činim. Žao mi ako je netko s ljubavlju upalio sveće da one ne izgore do kraja. Idem do groba Oca Gavrila, tu je i meni draga gđa Spomenka. Cjelivam krst na Očevom grobu. Ima cvijeća. Najljepša je jedna mala tegla s rozim cvijetovima. S Ocem razgovaram puno više od kad nije ovdje na Zemlji. Od kad je na Nebu. Malo mu se požalim. Iako sam s njim vrlo malo razgovarala, upravo on je izgradio moju pravoslavnu duhovnost kroz ovih deset godina. Slušala sam ga i uzimala blagoslov i upravo odlasci u Lepavinu i razgovori s lepavinskim monasima su izgradili i mene. Kao što odgoj u kući izgradi malo dijete, tako je mene kao odraslu ženu izgradio lepavinski Otac Gavrilo. Fali. I osjeća se to, iako on jeste ovdje. Liturgija kasni i iskoristim to vrijeme za razgovor s gđom Spomenkom. Ona je fina, topla žena koju volim susresti. Duh nam je blizak. Mi smo neobične pravnice. Pravo i teologija, duhovnost su dijametralno suprotni i mislim u objema postoji raspeče. Teče Liturgija. Parče Neba na Zemlji. Nevidljiva prisutnost Božja. Poje Ruskinja. Volim njen milozvučni glas. Naježim se često i navre i poneka suza. Molim milost Majke Božje i Njenog Sina za moje bližnje i za mnoge, zaista pomislim, pomolim se za mnoge. Pomoć Božja svima nam treba. Uživam u druženju s braćom i sestrama. I u ručku. Danas se jede poznati lepavinski grah. Čarolija okusa. Dimitrije će me povesti do Zagreba. Sjedim i ugodno razgovaram do rodnog grada s bratom Stefanom o askezi, zemlji, poljoprivredi..to su nam zajedničke ljubavi i eto nas u Zagrebu. Divan dan. Bogorodice hvala. Zagreb, 25.3.2018. godine
  11. 2 points
    sandras

    MOJ SUSRET SA MANASTIROM LEPAVINA

    MOJ SUSRET SA MANASTIROM LEPAVINA Uz sjećanje na moju pokojnu baku Stanu, djetinjstvo i miris tamjana u bakinoj kući najintenzivniji doživljaj pravoslavne mistike je za mene susret sa manastirom Lepavina. Moj prvi odlazak tamo bio je sada već daleke 2007. godine. Tadašnji susret sa manastirom nije iščeznuo iz mojih sjećanja, kao niti umilni liturgijski glas upokojenog igumana ove svetinje, arhimandrita Gavrila. Upravo taj prvi susret ulaska u lepavinsku Crkvu ostao je duboko zapisan u mojoj duši. Kroz godine puno sam lutala i još uvijek lutam tražeći sebe i svoj put. Nekako uvijek s radošću i čežnjom vraćam se Lepavini koja je moj duhovni dom. Moje utočište. Moj bijeg od realnosti i stvarnosti i moj prelazak u neku drugu stvarnost. Tako je bilo i prošle subote, poželjeh susresti se sa Svetinjom i monasima koji su mi unatoč susretima sa mnogim monasima ostali nekako jedinstveni, neponovljivi i unikatni. Neka mi svi drugi oproste, ali ipak lepavinski monasi su mi nekako najdraži. Kako ne bi i bili, jer otac Teofan se toliko puno trudio oko mene u mojim počecima koračanja kroz duhovnost. Prenosio je na mene svoju ljubav prema pravoslavlju kroz nešto nama zajedničko, kroz ljubav prema knjigama. Knjige su moja druga realnost. Ili moj bijeg od tuge života, uglavnom ka radosti. Krenula sam ranom zorom vlakom iz Zagreba, putem promatrala, susretala cvjetove suncokrete. To je moj najdraži cvijet. Sjećam se kako je moja kćer prije par godina tražila od susjede Marice da nam da sjeme, rekavši joj: "moja mama voli Suncokrete". To je istina, jer oni unose neku Svjetlost i radost u moje biće, tako veliki uvijek su nasmijani. Stigla sam jednim komfornim vlakom do Lepavine. Putem su mi stale i povezle me dvije žene iz Čakovca, tako je pisalo na registarskim tablicama njihovog automobila. Odmah mi se učinio njihov naglasak interesantnim, drugačijim, ali tek kad je jedna od njih pozdravila psa po ruskom "privet", shvatila sam da su Ruskinje. S onom razgovorljivijom sam tijekom dana razgovarala na ruskom, pohvalila me. Ta pohvala mi bude draga. Ruski jezik je moja velika, velika ljubav. Tako je bila simpatična. Rekla je da je jednako njena "rodina", i Rusija i Hrvatska. Tako je ispravno. Zapalila sam sveće za sve one koji su mi u srcu. Počela je Sveta Liturgija, tračak Neba na Zemlji. Koje blaženstvo, pogled mi leti s ikone Bogorodice Lepavinske do Bogorodice Iverske koju moja kćer nekako čudesno oduvijek voli. Čovjek ne može, a da ne bude sretan. Pričestili smo se i poklonili ikonama. Uslijedilo je kratko druženje i kava. Potom molitva za nas i naše bližnje, za zdravlje. To je ono najpotrebnije svakom biću, a sve ostalo nekako bude. Trebalo je i ručati, malo sam okasnila. Čekali su mene. Sramota. Takve stvari nisu meni baš uobičajene, ali dobro, mogu nekad i ja malo zakazati. Poslije ručka ispovijedao me otac Vasilije. Nije da se često ispovijedam u Lepavini, svega nekoliko puta za ovih deset godina i nekako pred Svetinjom Majke Božje uvijek pred lice Božje izađe ono najskrivenije, najmračnije u mojoj duši, mojem biću. Trenutno je to odgoj kćeri, stalno pitanje lebdi nad glavom, gdje sam i zašto sam toliko pogriješila. Cijelu sebe sam dala tom djetetu. Rekao je otac Marko pred Liturgiju: "to što Vam je ona iznadprosječna u školi, to Vam ništa ne znači. Takvi najlošije prođu". Znam ja to i sama, zato je želim izvesti na put. Suprotstavlja mi se. Meni najviše. Ima osjećaj da je želim kontrolirati, a to nikako ne želim. Samo je želim usmjeriti, a ona misli da je odrasla, da sve bolje zna od mene. Kaže Otac na ispovijedi, ne smijete joj govoriti u gnjevu. Pa ja nikad niti nisam gnjevna. Ona jeste. Tražite priliku da joj govorite. Trudim se. Zaista se trudim. Biram riječi kojima joj se obraćam. Nekad je to naporno, zamorno. Nema mi druge, no da je predam na milost Božju. Vapijem Ti Bogorodice, sačuvaj moje dijete od sveg zla ovog palog svijeta. To mi je jedina istinska ovozemaljska želja, sve ostale su tako, usputne i manje bitne. Biti majka je meni najvažnije. Sve jasnije vidim svoje životne promašaje. U pauzi uočila sam jednog brata na grobu oca Gavrila. Velik čovjek tjelesnom pojavom, a tako malen, povijen uz krst oca Gavrila. U tom trenutku i sama sam odlučila otići do groba našeg dragog Oca Gavrila. Nikad nisam odlazila iz manastira bez njegovog blagoslova. Cjelivah i sama krst na grobu Oca Gavrila uz želju da me se sjeti i na Nebu. O, kako smo mi često glupi i ograničeni. Ja prva. Koliko sam putovala i koliko duhovnika susrela, a kao tele sam ja hodala okolo. Sad kad razmišljam, da li sam trebala neku dublju poruku uzeti za sebe, ne znam. Sigurno sam i tu promašila. Otišla sam sa ocem Teofanom i sestrama u okolini da kupimo lubenice, paradajz i još poneko povrće, kod ljudi koji su u posljednjem nesretnom ratu mijenjali kuću. Došli su iz Rume koja je meni tako tužna. Lijepa im je kuća ovdje, ali oni pate za svojim domom. To je tako normalna i prirodna pojava. Svi volimo svoj dom. Otac Teofan je u nekom razgovoru usput rekao da on ne zna kako bi živio tamo gdje su samo Srbi. Tako ga volim, volim ga zbog te njegove ortodoxie, zbog toga što nije nacionalan, jeste, ali to mu nije primarno. Primaran mu je Hristos i zato je on meni tako velik. Vratili smo se u manastir i pojeli kremšnite. Neki su pili i kavu, ja nisam, iako bi htjela. Uslijedio je Akatist Počajevskoj ikoni Majke Božje. Nadam se i Njenom Pokrovu u odgoju moje kćeri i pronalasku mojeg puta: Puta, Istine i Života. Kasnije popodne vratih se kući. Sretna. August, 2017. godine
  12. 2 points
    АлександраВ

    Удајте се из љубави

    Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем. Удајте се из љубави. Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима. Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати. Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света. Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу. Само љубав према човеку може бити добар пут у брак. Молим вас, удајте се из љубави. Александра http://crkva.net/post/28794_волела-бих-да-својим-младим-пријатељицама-овде-на-овој-нашој-благој-друштвеној-м.html
  13. 1 point
    Blaža Željko

    Sudbina ne postoji. Samo spontani život sa Hristom ili bez Njega.

    Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo: "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?" Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике." S ovim u vezi skromnog sam mišljenja: Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega. Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam! Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka! Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali! S ovim u vezi, kao podnaslov, jedna uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu: Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele ("Angeli udivišasja") ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Ja sam i došao za ovaj čas"..(za smrt). Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu. Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode" jer Duh Božiji, kako svedoči Apostol Hristov, iz srca čoveka Hristu kaže "Ava Oče". Niko stvoren, bio grešan ili čist kao Anđeo, ne može jednostrano prepoznati Ipostas Sina Božijeg u Hristu bez Svetog Duha! Bog je iznad poimanja svih stvorenih bića i samo ako On sam hoće da se objavi tada o njemu Blagodat Duha daje objašnjenja. To je svetootačka i apostolska istina Crkve! Bez Duha Svetog sve je primitivno, slepo, odvratno nisko, podlo i ograničeno. Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga, ne može videti Ipostas Sina, jer se to u stvorenim razumnim bićima može samo ako to, kako rekoh, objavi u srcu Duh Sveti! Đavo sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka jer se za mnogo ljudi i znamenitih proroka iz starina u petoknjižju govorilo u kontekstu Adamovog sinovstva da su "sinovi Božiji") provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge velike ljude da nasamari, ubije i odvuče kod sebe. Nudi Hristu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Zanimljivo je da ovde Gospod ne kaže kao Mojsiju: "Ja sam Gospod Bog tvoj.." i ne kaže: "Ja sam onaj koji Jesam" što bi bila savršena istina!? Ne, On iz nekih strateških razloga o tome ćuti i podgreva zbunjenost kneza tame. (Ne retko mnogim ljudima kaže: "Idi i ne govori nikom.." upravo da pokoji važan segment Njegove ličnosti ne bi razbudio podozrenje opakog ludaka i da ovaj ne odustane od svojih ubistvenih namera.) Đavo odstupa i odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Čak ga više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Njemu nije jasno (što je samo Crkvi kasnije otkriveno Duhom Svetim) da Bog može i hoće da uzme ljudsku prirodu. Đavo gleda kroz sebe; on se nikada ne bi ponizio i uradio tako nešto i upravo to i jeste njegovo slabo mesto ka kom je usmerena divna strategija Božijeg spasavanja ljudi. Nazire se da to slepilo i bezmerna oholost postaju meta Jagnjeta Božijeg i prevashodni cilj ikonomije spasenja. Trebalo je u datostima i okvirima spontanog života, slobode i slobodne volje i ljudi i demona, naterati glavnog zlikovca da učini ono jedino što može da pobedi smrt a to je da ubije Život (Hrista) da bi Život razorio smrt do njenog korena! Sam Gospod na jednom mestu u Jevanđelju kaže "Ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo" i time posredno kaže da je đavolu stalo do vlasti koja mu je na zemlji dana i da ne bi tek tako činio stvari koje bi mu to carstvo otele! Trebalo je dakle lukavog namamiti na ubistvo Hrista! Njegovo slepilo i sujeta su radili protiv njega kao što svaki naš greh radi protiv nas čineći nas glupima, slepima i poremećenima. Stari Zavet je, spominjući "pobednika i proroka" rođenog od devojke i "velikog vojskovođu" a bez suštinskih detalja, iritirao đavola koji je to svoje carstvo (koje ne može da se ospori jer ga i Spasitelj spominje) hteo da brani po svaku cenu. To je preslikana situacija sa Irodovim pokoljem dece (zbog vlastoljublja i dolaska na svet "nekog Cara") u vreme Hristovog rođenja jer je grehovni princip sa posledicama isti i kod ljudi i kod demona. Nad ljudima se Gospod sažalio i osmislio strategiju kako da nas oslobodi od grehovnih zakona. Na mnogo starozavetnih mesta pisci spominju velikog Proroka koji dolazi ali niko ne govori ko je On po prirodi. Samo "sin djeve".. "nazarećanin".. "neiskazano poreklo" i sve to veoma utiče na vladara senke i mraka. Potresa ga i nervira, čini ga neopreznim i razjarenim. Spasitelj čak i pred samu smrt drži u tajnosti ko je On u suštini! Pred Pilatom (ili Irodom) na pitanje da li je on Sin Božiji odgovara sa: "Ti kaza ali od sada ćete videti Sina Čovečijeg (ne Sina Božijeg) kako dolazi na oblacima..." I prisutni i sam đavo mislili su da bulazni pred smrt.. jer bez Duha Svetoga, Duha Crkve, nemoguće je razumeti ono što Spasitelj govori. (Ne treba smesti sa uma da Gospod otvoreno o sebi govori tek kroz Jevanđelja tj. kada je đavo već pobeđen i kada je Gospod Duh Sveti već osnovao Crkvu.) Mogao je Gospod tu pred Pilatom ili Irodom, kao što već rekoh, reći: "Ja sam onaj koji jesam" i to bi bilo tačno! Đavo a i svi drugi bi trenutno bili mrtvi ali Gospod ne menja nasilno zakone slobodne volje koje je sam postavio. On ih poštuje! Poštuje i naše "rukopisanije" sa đavolom kad god napravimo greh i odstupništvo. Tako zagonetan i prikriven u ljudskoj prirodi definitivno je postao magnet za arhizlikovca koji je pomešao pojmove o prorocima i ovom čoveku koji "bulazni", postao je neoprezan u oholosti i podrugljivo (kao i svi vojnici oko Hrista) nastavio rutinski sa uništavanjem čoveka! Mnoge proroke je pogubio bez posledica pa je i za ovog mislio isto. Tim pre što su mislili da je, ne tražeći ništa za svoje delanje, prolupao (ili kako su kasnije formulisali Jelini "napio se vina") pa su mu se redom izrugivali. Đavo tada radi upravo ono na šta Svetotrojična strategija računa - radi na ubistvu Hrista jer ne želi da deli vlast u ovom svetu ni sa kim! (Molitva u Getsimaniji posredno o toj strategiji mnogo govori - parafrazirano : "Oče, ako može da me mimoiđe čaša ova ali ne kako ja hoću nego kako ti") Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog postojanja mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno kao Vladar života Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem i pobedom nad smrću, Život se otkriva u neizrecivoj slavi i sili, i đavo tada shvata s kim se kačio ...ali kasno! Carstvo mu je srušeno. Da je znao ko je pred njim teško da bi uopšte smeo da priđe Hristu a kamo li da se odvaži na ubistvo i onda se otvaraju bezbrojna pitanja: Kako bi onda Bogočovek pobedio smrt u realnosti spontane slobode koju i sam poštuje? Kako bi umro kad je "novi Adam".. kad nema greh? On jeste uzeo našu grešnu prirodu ali na bezgrešan način; po prirodi bezgrešan je onda i besmrtan jer ju je sobom preobrazio. Kako bi onda ljudi savaskrsli sa Gospodom da nije bilo te strategije "ubistva Života, razaranja smrti do samog korena i Vaskrsenja"? Naseo je đavo na svoje zablude, upecao se na ubistvo.. i Vaskrsenjem Spasitelja, a do dna ponižen, više od mržnje ne može da smisli Hrista i Crkvu. U osnovi, sve što mu je preostalo je da besni i da se ruga Hristovoj žrtvi kroz naša sagrešenja. Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog. Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih jer bez Duha Božijega ništa ne možemo činiti) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. život u Gospodu ali i pored Gospoda kao dete, rođak ili prijatelj. Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega. Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se. Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna" jer poštuje našu vremensku i prostornu realnost, principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac nije imao pojma gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koji je čovek i stvoren. Poziva Gospod da naš svet, mi a ne On, slobodnom voljom predamo Njemu na upravu u čemu će stvarnost biti Njegovom ljubavlju preobražena. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..") Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46) Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom - "Veliku je ljubav imala.." pa je i oproštaj veći)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine pa ko izdrži.. izdrži! U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude, nikada nikakva sila nije "izašla iz Njega" kroz njihove reči s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo ma kako to čudno zvučalo. Moguće zato što su ga spominjali van Crkvenog konteksta, van skrušenosti i ljubavi bez koje je crkvenost samo kozmetika!? Priče tih "koje Gospod ne poznaje" samo su, u kontekstu Hristovog odnosa prema krvotočivoj ženi, neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati? Tako deluje. Dok će u isto vreme Gospod spasiti mnoge koji mu kažu "A kad smo te videli da te nahranismo, obusmo, odenusmo..."? Dakle, pojma nisu imali da su to Njemu činili! Sledi da je vrlo spasonosno biti dobar, nežan, blag prema ljudima jer je u svakom upravo Njegov lik. Bez Gospoda ništa nije moguće ni ostvarivo što i Gospod sam reče" Bez mene ne možete ništa činiti"... ni voleti ni znati ni verovati jer On pomaže maloverju. Spasenje nije zasluga već Njegova milost onoliko koliko je u nama nađe. Njegov Sud je samo ogledalo u kom ćemo ugledati sebe i svoja dela ljubavi. Ipak najbolje je nadati se Njegovom sažaljenju i čuvati srce. Njemu jedinom priliči slava vo vjek vijeka.
  14. 1 point
    ИВАН KARINGTON

    СЛОБОДА-ТО ЈЕ ХРИСТОС

    У свету влада права помама критизерства на рачун хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње. Антихришћански талас ,,луцифера" и његових поданика, који под плаштом неолиберализма и ,,њу ејџ'' валова војује, данас, на Христову Цркву, на универзалне и свекосмичке вредности нашега Творца, запљускујући хришћанске државе и народе њиховим отровом, прикривеним велом ,,љубави и слобода". Многи критичари заборављају да је свеколика данашња европска цивилизација, како европска тако и прекоокеанска, настала на темељу јудео-ромео-хришћанске цивилизације. Највеће слободе, флоскуле о слободама, највећи религиозни покрети, највећи културни покрети, музички покрети, па и рокенрол, све је то настало на тлу где се баштине вредности хришћанства. Да ли је било шта од овога настало на тлу држава које су припаднице других религиозних групација?! Није! Ова констатација, свакако, није плод жеље да се ниподаштавају и критикују туђе религијске традиције, већ да се истакне истина о простору слободе који је изродила искључиво хришћанска цивилизација. & Данас се готово читав свет руководи ромео-хришћанским календаром, недеља је дан одмора свугде у свету, свугде се људи облаче по моди и свугде се свира музика која је настала на тлу ромео-хришћанских народа. Мојсијев законик је данас део сваког правосудног система у свету, а године се рачунају пре и после Христа. Зато они поборници ,,слобода", које опет неко плаћа, односно њихови симпатизери, нека схвате да је највећа слобода управо тамо где је хришћанство, јер је хришћанство апсолутни гарант сваке слободе човека и једино је човек, као икона Божија, у хришћанству уздигнут на највиши пиједестал. & Верске ратове са било које стране у историји, углавном, нису водили верници него егоисти и себељупци који су користили религијске идеје за ратове, а незнање се показало као највеће зло данашњег света, јер је незналицама лако манипулисати. & Зато чувајмо хришћанске вредности, вредности нашег Творца, које су и универзалне свекосмичке вредности, а то су љубав, стваралаштво-креативност-слободе, заједништво, породица, заблагодаримо Господу и прецима што смо створени тамо где се баштине те вредности и што смо део тога! Када би нестало хришћанство, а то неће никада да се деси, нестале би слободе и настало би невиђено робовласништво и мрак, настао би пакао на земљи, нестала би свака креативност! Слава Господу Христу који је гарант васкрсења и слобода свеколике творевине и човека и што нам је оставио своју Цркву и вредности за читаву вечност. Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ http://www.prijateljboziji.com/_Sloboda-–-to-je-Hristos/138716.html
  15. 1 point
    .............

    Никога не треба сажаљевати

    Наишао сам на текст у којем се набрајају правила по којима хришћанин треба да живи. Ако се та правила поштују, вели текст – ето, то значи бити ЧОВЕК. Ту се, поред осталог, наводи како намучене треба сажаљевати.То је погрешан приступ. Мучно је кад те неко сажаљева. Људи који сажаљевају, хтели то да признају или не, сматрају да си отужан у својим недостацима, често и да је у реду и ако сâм себе жалиш. Иако несвесно, они тако испољавају став да си на нижој лествици достојанства у односу на њих.Гледао сам недавно са средњошколцима филм «Тврђава», о монасима који су удомили стотине деце, међу њима и децу рођену са телесним и менталним недостацима. Јасно је да ће на овако дирљив филм пасти покоја суза, али не толико из осећаја пуког сажаљења, колико због урањања у снагу, храброст и лепоту те деце. И онда ме повреди кад чујем да ученица каже: «Не могу ја ово гледати, мени је њих жао.»«Да ли ти је жао себе?»После првобитног шока, мало и повређености, она вели:«Не, зашто бих себе жалила?»«Па и теби сигурно нешто фали, можда само не знаш. Свима недостају различите ствари.»И ту се види како сажаљење, у ствари, удаљује човека од човека. Кроз сажаљење ми на првом месту видимо у особи оно што јој недостаје и што је вредно жаљења. Као да је то човек минус нешто (човек минус здравље, минус новац, итд.). Кроз саучесништво, ми у особи видимо оно што она има и што је вредно наше љубави. При том поштујемо и њене недостатке, али знамо да сâма особа није недостатак. Не треба никога жалити, јер ми и не знамо туђу вредност и величину, његову могућност и шансе које му Бог у невољи, или након ње пружа. Саучествовати у нечијој муци, то је већ друга ствар, ту си као пријатељ. Прихваташ и делиш туђи бол, не упиреш у њега прстом са сигурне даљине. Највеће дело љубави које човек може учинити јесте да другог гледа као себи блиског и једнаког.Не треба жалити ни грешну особу, јер грех је други назив за недостатак љубави. И зато, опет, не сажаљевамо грешне људе, јер би и то значило да се постављамо као бољи од њих и да их познајемо само у њиховим недостацима. Требамо саучествовати, покушати да схватимо зашто ближњи греши, и колико је до нас – помоћи. Бити ту. Више помаже разумевање, но приговарање. Има хришћана и уопште људи који добра дела чине из осећања дужности, или из потребе да се докажу као добри људи. И у томе никад не успевају, јер добра дела не чине чистог срца. Траже захвалност за учињено, кад донирају новац цркви захтевају да им се чита име, славослове сопствена доброчинства, итд. То су они који на први знак невоље кажу: «Зашто ми Бог не помогне?», или за неког човека: «Ја сам њему учинио то и то, а он мени тако...». Туђу невољу правдају њиховом грешношћу, итд. По њима, човека одређује поштовање Божијих заповести и моралних принципа, и онда су у чуду ако им се добро не враћа добрим, јер то је правило и они живе по правилима. Али по Јеванђељу, човека одређује спремност да воли, и то без икакве рачунице.Има хришћана (и осталих људи) који добра дела чине зато што воле. Они не маре за дужности, али итекако маре за особе. Дела љубави се не могу набројати, нити се може установити правило за љубав, јер се сваки човек воли на јединствен начин. И то је оно што значи бити ЧОВЕК - волети другог упркос његовом недостатку, па чак и греху; волети га у његовој слабости, невољи, и дивној јединствености.Бог можда жали због твог греха, али никада не жали тебе у твојим проблемима и борбама. Никада те неће жалити. Али Бог, Творац природе, Неограничен и Савршен, прихвата тебе и сву твоју несавршеност и грешност, и сматра те равним Себи. И чини ти (наизглед) мала, и велика дела, и радује ти се. Схвата твоје муке и недостатке, али те не познаје само у њима.Највећи проблем савременог човека је што не може да прихвати да су сви људи сасвим једнаки. Макар имали различите физичке и душевне особине, макар били различитог звања, статуса и материјалног стања, једнаки смо. А једнаки не жале једни друге. Они се воле, друже и помажу. изворАвденаго
  16. 1 point
    АлександраВ

    Моја земља

    Стојим и посматрам, страх преплављује утробу, колоне теку друмовима, у оба правца, отворена грла избацују песме и поздраве. Ћутим и посматрам. Земља на којој стојим познаје ме. Сваки мој корак је дубоко у њој. Дете сам ове земље. Човек сам ове земље. Старац сам ове земље. Постојим у времену када је тешко ћутати а још теже слушати. Отворене ране. Постојим у времену изоштрених чула. Може нас погодити залутали метак флаша или петарда ланац или камен реч или поглед успомена или заборав. Или нам неко може подметнути ногу. Или ћемо се једноставно саплести и пасти. Плачемо. Кунемо. Кукамо. И даље не разумемо а тако је једноставно. Стојим и ћутим. Народ одлази. Небо плаче. Земља нас посматра.
  17. 1 point
    Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba! Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat - nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za parastos; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo. Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke. Vasilijeva fotografija iz tog perioda
  18. 1 point
    .............

    Oсија

    Упознао сам је кад је била уплашена и сама. Није ни била свесна лепоте коју носи у себи. Чинило се да ни не верује мојим речима, кад јој говорим колико је лепа. „Само заводиш“, говорила је кроз осмех. А ја сам је заиста видео као најлепшу. У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили. Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена. „Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном... Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и јаћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“. Док сам јој стављао прстен нашег савеза, бистро око јој се замутило сузом среће. Захвална и потресена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити... Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље. Нашли смо дом, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас. А онда је све почело да иде низбрдо. Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу... Али она би свакако остала далека. Хтео бих да је додирнем, гладан њене топлоте, жељан мириса њеног тела и топлог, драгог ваздуха који јој излази из плућа... Али њој би и мој поглед засметао. Сметала јој је чак и боја мог гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, покрет или реч. Сада би јој сметале све оне особине које имам одувек. Крајње дрско би тумачила све оно шта радим или не радим. Нервирао ју је начин на који ходам или причам, мој став о овој или оној ствари. Моје речи би изврнула и дала би им скарадно значење. Рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо. А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје лепе, насмешене невесте. Чекао сам да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па је и она. Ја нисам. Мени је сваки дан био надахнут, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и тами. Њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње је постајало неки мистични и до краја неразговетан знак да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто. Некад би говорила да ме воли. На кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, због сујеверја, беса и ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи. Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да очијука са другима. То је био само корак до преваре. Трудио сам се да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала. Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се, просто, осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери ушла у дом као апсолутни странац, пролазник на улици. Ја сам је волео истом снагом. Док је лежала на боку, окренута леђима, често сам на њој осећао туђи мирис. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим. Једне вечери се није вратила. Отишла је, ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело. Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду. „Не уништавај се због глупаче. Она је сада елитна курва. Сви то знају.“ У њој сам видео нашу срећу, свој одраз и будући мир који би изнова стварали и делили. Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена. Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Свега си се одрекла због нестрпљења, страха и неповерења у мене... Где је наш савез? Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш своју милу, топлу кожу уз кожу похлепних и блудних, своје усне уз усне оних који вређају и моје и твоје име! Где је наш савез, зар си скинула прстен којим сам те венчао? Зар је мање важан од новца и изобиља за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући чедност? Одбацујући достојанство? Они не знају твоју праву лепоту, ни твоју праву вредност. Постаћеш месо, јер њима то и јеси. Задовољење њихових потреба. А мени си моје све, моје ја! Моја невеста и светиња! Одричеш ли се тога јер си срећу видела у пролазним уживањима!? Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити. Јер ја сам им дозволио и новац и привидну моћ. Ја ћу им то и одузети. И окончаћу ваша јадна задовољства. Утихнуће прегласне песме и ветар и земља у себе ће примити ваше опијате. Аута ћу расточити на метале и станове на прашину. Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи поставити да се мојим очима сагледате. Да схватите колико ваш грех боли и повређује. Окрећете леђа небу због земље којом се затрпавате. Већ сте у гробовима, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, њоме се убијате. Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се претворила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко ганута толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна. Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељубâ у којима умиреш. Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему. Јер смо се венчали у дан наше слободе. Врати ми се. Моја невесто. Мој народе. Твој супруг. Твој Господ. Још сличних текстова овде. Пратите аутора на фејсбуку овде.
  19. 1 point
    Stavra 1989

    Zašto Hristos tera trgovce iz hrama?

    Trgovci u hramu nisu bili obični prodavci. Dvorište hrama nije postala tek obična pijaca. To su bili trgovci postavljeni na tu funkciju od strane judejskih sveštenika. Bilo je potrebno da se razmeni standardni grčki i rimski novac za jevrejski, hramovni (čist) novac, da bi se mogle kupiti životinje predviđene za žrtve. Dakle, trgovci, razmena novca, mnoštvo životinja, sve je to bilo, možemo reći, po blagoslovu sveštenikâ i u skladu sa bogoslužbenom svrhom. U Jerusalim je došlo oko 400.000 hodočasnika i bila je velika gužva zbog blizine praznika Pasha. I tada Hristos čini nešto što je sveštenicima delovalo kao krajnja tačka Nјegovog višegodišnjeg prkosa njima i «hramovnoj religiji». Navešćemo samo neke primere kada je to činio. Kontakt sa gubavima bio je zabranjen verujućima, jer su se smatrali nečistima. Isto važi i za mrtve. Hristos nije za to mario (Mt.8, 2-4). On je preminule vraćao u život i bolesne isceljivao. Nekad i subotom, danom strogo zabranjenim za bilo kakav posao. Iscelio je oduzetog, pri tom rekavši da mu se opraštaju grehovi. Ali za Jevreje, samo Bog je mogao oprostiti greh, i to posle žrtve prinete u hramu. Hristos, dakle, zaobilazi autoritet sveštenika i hrama, i poručuje: oprošteno ti je. (Lk.5,17-25) Što se sveštenika i «tvrde» struje tiče, Hristos prkosi i odbijajući da posti u određene dane (Lk.5, 33-39). Time što radi subotom stavlja Sebe iznad svetog dana (Lk.6, 1-5). U mnogim ovim primerima vidimo da je Hristos došao da ruši barijere koje su ljudi postavljali među sobom, i između čoveka i Boga. Sve te barijere i sva ta udaljenost je postavljena zbog (gle ironije!) religijskih propisa (suviše hladno shvaćenih). Hristos poručuje: prihvatite jedni drugi, ne delite se jedni od drugih zbog slepog i licemernog tumačenja Božije reči. O tome govori i priča o milostivom Samarjaninu: dojučerašnji neprijatelj može postati bližnji. O tome govori u Svojim besedama o opraštanju neprijatelju, o ljubavi prema onima koji nas mrze. I Svoje reči će i sam preživeti na Veliki Petak: voleće do samog kraja. Hristos u više navrata drži čitave govore protiv licemerja sveštenika, fariseja i knjižnika (Lk. 11, 37-54). A kad govori kako će hram razoriti i Sam ga sagraditi za tri dana, to je zvučalo kao otvorena hula na hram i sve ono što on predstavlja. Naravno, znamo da je Hristos izuzetno poštovao hram. Kao verujući Jevrejin, u njemu se obrezao, u njemu su prineli i žrtve za Njega, prilikom čega se susreo sa starcem Simeonom. Nalaže nekadašnjem gubavcu da se pokaže u hramu (Lk.5, 12-16). U hramu je još kao dečak ostao nekoliko dana u razgovoru sa sveštenicima i u više navrata ga posećuje u hodočašćima i naziva domom Svog Oca. Niko, dakle, ne spori veliko poštovanje i ljubav koju je Hristos imao prema hramu. On ne istupa protiv hrama kao takvog, Оn istupa protiv toga što dom molitve pretvaraju u dom trgovine. Istupa protiv pretvaranja molitve i bogosluženja u biznis, u sujeverno doživljavanje obreda. Istupa protiv pokušaja «trgovine» Bogom. Cepanje hramovne zavese prilikom Hristove smrti je upravo jasan pokazatelj sklanjanja pregrada između čoveka i Boga. Zavesa više ne deli ljude od Svetinje nad svetinjama, svi su dobrodošli u nju (u Carstvo nebesko). Kad god se Hristos protivio hladnim religijskim propisima, On je to činio smisleno, ne da ukine Stari Zavet – već da ga ispuni, da skloni sve moguće prepreke među ljudima, i sve prepreke između ljudi i Boga. Prenesimo Hristovo delanje na današnje okolnosti. Zavese smo vratili na našu svetinju nad svetinjama, na oltare. Iako pristup hramu nije zabranjen «nečistima», mnogi sveštenici Pričešće zabranjuju ukoliko mu nije prethodio tačno propisan post. A ima ih koji ne dozvoljavaju ni ženama u menstrualnom ciklusu da uđu u hram, jer su – «nečiste». Nemamo menjače novca, iako mnogi kupuju sveće i relikvije jednakim, sujevernom žarom, kao nekad što su kupovane životinje za obrede. Gužva i trgovina naročito su veliki o praznicima. Zamenimo grlice i janjad osvećenom vodom ili badnjakom i dobijamo istu logiku: «trgovina» sa Bogom. Posedovanje Božijeg blagoslova na vidljiv, fizički način. Nešto zbog čega vredi stajati u gužvi, u hramu. Ne zbog molitve, ne zbog susreta sa Bogom, već zbog obreda kao takvog i zbog vidljive projave naše pobožnosti u vidu flaše vode /parčeta drveta (grlice/janjeta). Hristos je doneo rat i mač (Mt.10, 34-38) jer mnogi nisu spremni da pristanu na bliskog Boga, Koji je tu i ka Kojem ne postoje prepreke, pregrade, ni posrednici. Hristos je jedini Posrednik između Boga i ljudi (1.Tim. 2,5). Da ovaj tekst ne bi bio protumačen u pogrešnom kontekstu, ističemo da ustrojstvo Crkve, njeno bogosluženje i delatnost u svetu nisu uopšte upitni, niti predmet sumnje. Ono što je naša dužnost jeste da imamo zdravu samokritičku svest i čitamo Pismo u kontekstu našeg vremena. A naše vreme kao da ponovo želi da izgradi prepreke, zabrane, da nas podeli na čiste i nečiste, ili na narod i sveštenstvo; da nas usmeri ka tome da postavljamo račun sa Bogom («daću ti, daj mi»), a ne da Mu se sasvim predamo, srcem skrušenim i smirenim. Zašto je, dakle, Hristos, ispreturao tezge u hramu? Zato što u hram ne dolazimo da bismo dogovarali posao, ni da bi gomilom rituala zamenili Boga. U hram dolazimo da bismo bili sa Bogom. (Stavro4People)
  20. 1 point
    Stavra 1989

    I fanatici pevaju OSANA

    Hrista su dočekali radosno, uz vesele povike, kao cara, a pet dana kasnije su zahtevali Nјegovu smrt. Vrlo je verovatno da su i mnogi koji su na Cveti pevali „Osana sinu Davidovom“ - na Veliki Petak vikali „Raspni ga, raspni“. Kako je to moguće? Prvo, nisu imali snažnu veru u Hrista, ni jasnu svest šta je Mesija prizvan da učini. Bukvalno su tumačili slovo Pisma, i to u duhu tada žive tradicije koja je priželjkivala političkog oslobodioca i novog cara Davida. Kad drvodelja iz Nazareta nije učinio ono što se od Nјega očekivalo, tj. kad nije podigao vojsku i zagovarao oslobodilački rat, mnogi su odustali od NJega i osetili se izdano. Isus je izneverio verski zanos mnogih svojih sunarodnika, odudarao je od ideje Mesije koji su mnogi stvorili zbog društvenih okolnosti i ličnog nezadovoljstva. I nezadovoljstvo je poraslo. Hristos nije ono što su smatrali da im je potrebno, dakle, On ne može biti njihov Spasitelj. On je lažov i bogohulitelj, nudi spasenje koje njima ne odgovara. Drugo, vidimo da se takvim ljudima lako upravlja i da im se lako nameću tuđe predstave dobra i zla, vere i nevere. „A prvosveštenici i starješine nagovoriše narod da ište Varavu, a Isusa da pogube.“(Mt. 27,20; isto Mk. 15,11) Sveštenici su lako našli lažne svedoke (Mt. 26, 59; Mk. 14, 55 -56) i potrebnog izdajnika. Kako? Zašto? Zato što su bili ubeđeni da služe većem dobru. Oni su bili apsolutno sigurni u ispravnost svojih postupaka. Bilo je bolje da jedan čovek strada, nego ceo narod da strada zbog njega (Jn. 11, 47 – 57). Hristos je za njih bio potencijalni verski raskolnik i politički vođa. Novi neredi, u već nesigurnim vremenima, to im nije bilo potrebno. Sveštenici su smatrali da imaju svetu dužnost da održavaju mir, vode dijalog sa inovernima i rešavaju probleme unutar svoje zajednice. Isus Nazarećanin se izdavao za učitelja vere, imao je mnogo sledbenika, unosio je nov duh u viševekovno, ustaljeno ponavljanje pravila i obreda. Bio je unutrašnji problem i sveštenici su smatrali da su pred Bogom odgovorni da taj problem reše. Treće, kad spojimo labilne vernike, tj. tradicionaliste-nacionaliste, sa čvrstom manipulacijom prvosveštenika obolelih od božijeg kompleksa, dobijamo masu koja više ne razlikuje istinu i laž, žednu krivca za njihovo nezadovoljstvo i nesreću (koje su sami stvorili). Nastojanje da se Hristos lažno optuži, da se ponizi, ismeje, izruži i mučki ubije jasna je slika onoga što i danas prolaze mnogi hrišćani. Dosledni Hristovi sledbenici naviknu da oni koji ih tapšu po ramenu budu oni koji kasnije prouzrokuju njihov pad. A hrišćani nedosledni Hristu postupaju isto kao judejski prvosveštenici, opijeni religijskom formom. I žive kao oni koji nasednu na njihovu priču o Bogom opravdanom preziru i nasilju. Imamo mi i dalje fanatike koji danas viču «Gospodi, pomiluj», a sutra «Anatema!». Danas pevaju «Dostoin» na tvom rukopoloženju, a sutra pišu protiv tebe žalbe episkopu. Danas te pozivaju da dođeš na Liturgiju, a sutra ti nalažu epitimiju jer si jeo sardinu za vreme Vaskršnjeg posta. Danas se nazivaju tvojim prijateljima u Hristu, a sutra ostaneš bez posla jer su te lažno optužili. Hristova tragedija je tragedija svih nas, ali vidimo da NJegova tragedija nije očajna i bezizlazna. Na kraju uvek, u Nјemu, pobeđuje Život i Istina. I to je ono što u ovim praznicima slavimo. Ali ni ljudsku glupost i dvoličnost ne treba da zaboravljamo. Da ne bismo i sami od vernika postali zaluđenici, i od služitelja uvek žive i nove Istine postali nasilni čuvari viševekovnog mrtvog slova. Kad sutra u ruke uzmemo vrbine grane, to nije puko poštovanje etno običaja, već radosno dočekujemo Spasitelja. Kad vrbu stavimo pored ikone, obećavamo sebi da nećemo sutra protiv nikog dizati glas «Raspni ga, raspni», ma koliko bio drugačiji od nas i ma koliko smatrali da vređa naš osećaj vere. Jadna je i prejadna naša vera ako treba da je branimo nasilnom rečju i nasilnim delom. Sa željom da svi prihvatimo odgovornost koja leži u radosti praznika, želim vam mir, ljubav i hrabrost u Hristu.
  21. 1 point
    sandras

    Vaskrsnji post

    Vaskrsnji post Ljeta Gospodnjeg 2018. godine za vrijeme Vaskrsnjeg posta kada sva nasa dusa i cula treba da streme Gospodu moju porodicu su snasle nevolje koje bi gotovo svakoga slomile. Dugo vec znam da ostajem bez posla i duboko vjerujem da to jeste s Bozjim promislom, ali kada se priblizavao dan rastanka od bankarstva dolazila je i neka tuga zbog rastanka od kojecega, od ljudi, prostora, cvjetasto isaranih škara ili pogleda na Sljeme. Nisam se uspjela ni pribrati na Krstopoklonu nedjelju tata je dozivio i prezivio srcani infarkt. Dok sam satima sjedila na hitnoj i razmisljala o kojecemu svaki susret s ocima mog oca mi je posebno tesko padao. Nikada u životu nisam vidjela tugu koju sam tog dana vidjela u njegovim ocima. Znam, ostat ce u mojim sjecanjima dugo. Moguće zauvijek. Samo sto smo malo nadosli mama me nazvala iz ambulante i rekla da joj ne mogu spustiti tlak i da je moram voditi na hitnu. Opet noc, samoca, cekaonica i nada da ce biti dobro. Vratile smo se kuci u gluvo doba noci. Obje izmucene, ja u strahu jer sam kuci ostavila bolesnog tatu. Moja kćer se samo spusti u hodnik i cuje ga da spava. Dijete se boji i ove nevolje utjecu i na nju. I to meni kao majci donosi tugu. Postim i molim se. Ne kao molitveno pravilo niti kao forma, molitva je ovog posta postala sastavni dio mene, tece neprestano kroz moje misli, moje srce i moje usne. Bogu hvala sto imam Oca Mihaila i sto je dosao i donio ikonu Svete Matrone koju je mama izvezla i Svetog Nikole kojeg sam kupila na Meteorima, a koje su stajale u oltaru naseg zagrebačkog manastira Svete Petke. Osvestao je vodicu i ikone i donio je Pashalnu radost u kucu. Tata stalno trazi vodicu s okusom i mirisom bosiljka i pomazujem ga Svetim uljima koje imam. Bogu hvala sto imam u sebi hriscansku radost da blagodarim Gospodu na svemu i da se radujem danu Vaskrsenja Hristovog kojeg nadam se ovog ljeta i jos mnogih ljeta dočekati u ljubavi moje male obitelji. Sutra nadam se pokloniti ikoni Bogorodice Lepavinske koja je nas dom i utočište ovdje, gotovo u susjedstvu. Bogu hvala na svakom udahu i danu koji mi je podario. Maleni smo i nesvjesni koliko smo krhki i nemocni bez ljubavi Bozje. Amin.
  22. 1 point
    Vladan :::.

    оОнАТПВ

    /// 8 ( --- ) ( ---) (/) /() / = . о 0 123д р цн тн е ађ.св
  23. 1 point
    АлександраВ

    А шта ако скочим?

    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  24. 1 point
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa: Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina. "on pusi!" - rece Joil "Ne pusi." "Pusi!" "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena. "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu. "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten". "A sto nije?" "Nismo stigli, planirali smo..." "A sta mu je?" "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti. Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj" "Verujem" - rekao sam. "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio. Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet. Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu! HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u gornjem Ostrogu Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  25. 1 point
    u malom gnevu

    bahanal

    zašto je opijenost čoveku draža od trezvenosti? zašto mu je blud draži od braka? zato što je ovo prvo lakše od ovog drugog? zato što je ovo prvo neodgovornije ili modernim rečnikom rečeno - opuštenije? najgore od sve je činjenica što ova dva pogrešna puta: opijenost i blud biraju oni koji sebe nazivaju pravoslavcima? najgore od svega je saznanje da pravoslavac koji piše isključivo ćirilicom ne zna da odgovori na pitanje: šta je to blud? i ne zna da ga je počinio? misli da pravoslavlje dozvoljava bahanal, i seksualni odnos pre braka? najgore od svega je to što čak i kad sazna, on ne želi da se menja, u velikoj većini slučajeva, ne želi da se pokaje, ne želi da se popravi i učini pravu stvar; odbija to do the right stuff! a, ostaje pravoslavan, da se razumemo. i, ko sada greši: ja, koja predočavam suštini pravoslavlja ili pravoslavci skloni bahanalu? bezbroj je reči kojima se pravoslavac divi: ukucan, urađen, ucirkan i sl. i pritom, on je ubeđen da je ostao pravoslavan. žao mi je što moram da ukažem na ovu boljku koju sam zapazila kod nas pravoslavaca ali moram..iz razloga što želim da se ti ljudi izmene, jedini način koji pored pisanja imam je i molitva da se pravoslavci poprave, da malo više čitaju o svojoj veri, i da je suštinski prihvate! da ne bude mnogo besa, bančenja šenlučenja, a da bude više trezvenosti, i pribranosti koje vode u normalnost. da bude manje bluda, a više brakova. neulaženje u brak se pravda mnogim razlozima: kriza, zakasnio sam ili zakasnila sam i dr. to su laži! u brak ne ulaze jer im je srce mrtvo, a starim se osećaju jer žive neduhovnim životom; duhovni čovek nikad nije star. duhovni čovek ne ide u pola noći na koktele s bezumnima; duhovni čovek živi mirno, ne ' ubija ' se od pića i želi da uvek uradi ispravnu stvar koja neće narušiti njegov odnos i jedinstvo sa Bogom! sa željom da bude što manje terevenčenja u kafanama i kafićima, a što više smirenih kućnih razgovora želim svima srećan praznik, ne znam da li da kažem sutrašnji jer je tačno 12 sati
×