Jump to content

Најбољи чланови

  1. sandras

    sandras

    Члан


    • Points

      7

    • Број садржаја

      33


  2. PredragVId

    PredragVId

    Члан


    • Points

      2

    • Број садржаја

      4030


  3. Драшко

    Драшко

    Члан


    • Points

      1

    • Број садржаја

      9572


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 10/25/20 in Блогови

  1. sandras

    Prvi susret s Antiohijskom crkvom

    Nakon lockdown-a koji je trajao otprilike mjesec dana, otisli smo na nedjeljnju Liturgiju. Danas smo se odlucili za Antiohijsku crkvu koja se nalazi u uzem centru Londona, blizu Regent's parka. Od tube stanice prema hramu vodi jedna siroka, prostrana ulica, lijepih i bijelih zgrada ciji mir finog kvarta narusi samo prolazak, ipak tihog, finog, crnog taxi auta-London black cabbie. Meni vrlo simpaticnog autica. Nekako gospodstvenog. Pred sami ulazak u hram, skinula sam moju zlatiborsku, vunenu cvjetastu kapicu priraslu mom srcu i zamijenila je mojom pavlopasadskom maramom. Bas sam se uoblicila kao neka Ruskinja, iako to nisam, ali cesto svi pomisle da jesam. Takvo im se ucini moje slavensko lice i zelene oci. Volim taj slavenski dio vlastite osobnosti. Ulazim u hram i poklonim se ikonama na samom ulasku. Likovi na ikonama su drevni, daleki. Prelijepi. I nekako topli. Stanem s lijeve strane, kako dolici zeni u hramu i posmatram prelijepi ikonostas. Mene ocarava pogled na ikonu Bogorodice i Bogojavljenska ikona. Bogojavljanje kao meni jedan od najdrazih praznika. Voda. Zivot i voda. Novi zivot. Pojanje je arapsko. Drevno. Meni nerazumljivo. Pogled mi luta po hramu. Ovdje je i njihov vladika. Blagoslivlja nas. Tece liturgija. Krstim se. Prisutna sam iako ne razumijem ni slovo. U jednom trenutku pred Svetim darovima kleci vladika i moli se. Citava crkva se moli. Osjecam da se cita apostolsko Vjerovanje. Moj duh se preobrazava i postajem dio molitve na meni nerazumljivom jeziku. Postajemo jedno. I to me odusevljava. Liturgija tece. Svi se pricescuju. Dijele nam naforu zapakiranu u malene plasticne vrecice. Blagoslovili su i zito u cast Svete Varvare. Meni obiteljski bitne Svetiteljke. Nekako mi srcu milo. Odlazim do ikone jedne Svetiteljke. Ucinilo mi se da se radi o Svetoj Petki, ali nije. Sveta je to Tekla. Pomilovala sam je. Nekako mi bliska. Kao zena zeni. Izlazim iz ovog divnog nekad anglikanskog hrama, sada hrama daleke, drevne Antiohije i na izlazu uzimam zito sto ga dijele dvije djevojcice. Setam izmedu ruza Regent's parka i grickam zito. Usporedujem ga s nasim slavskim zitom. Bademi, orasi, ali dominira cimet kao zacin Istoka, topline. Izvora. Svijeta odakle dolazi On, jedini nas utjesitelj i osjecam ispunjenost i zahvalnost ovom prelijepom nedjeljnom danu. Bogu hvala na izvoru, toplini, na Njemu samome...
    3 points
  2. PredragVId

    Срна на потоку утехе Твоје

    Срна на потоку утехе Твоје Срна сам. Из свога поганога света људи су ме изгнали својим увредама, расправама, препирањем и тражењем само своје истине. На ову уску стазу склонила сам се бежећи сва изранављена и крвава желећи да сачувам још то мало што је остало од моје растрзане душе. Ти си ме овде упутио и навео на ову стазу далеко од људи, од сродника, од пријатеља који су ме притешњивали. На ове слапове довео си ме да ме умириш, да ме напојиш, да ме смириш извором Воде Живе којом ме свагда појиш кад је невоља. Ти си ми увек пружао утехе а ја то нисам примећивала до сада. Био си свагда са мном када је невоља, када сам била опкољена, када се јединица моја злопатила, када су хтели да ми је отму, да раздвоје душу од тела. Ти си свагда био ту. Појио си ме капљама Живоносног Источника. Точио си утеху у срце моје, у ум мој; у слух мој стављао си речи утехе да ти не издахнем, да не клонем, да не замрем пред псима који су ми били за петама. Умало ме нису растргли. Видећи ме уплашену и унезверену још више су се распомамили да ме разчерече, да ме преплаше, да ми стиснуто и преплашено срце само од страха пукне и да се порадује враг мој над амном. Али таман кад сам мислила да је крај, да си ме заувек заборавио, да сам омрзнула срцу Твоме Ти си ме извео на ову гору на коју се никада не бих могла сама попети. Ставио си ноге моје на ову стазу, учврстио си кораке моје да не посрнем, да се не склопи јама над амном. Увео си ме у ове пределе који су преда мном. Избрисао си из сећања мога све пређашње како бих могла свима опраштати. Узео си на Себе бреме моје и довео ме овде где не залазе кораци људски. А ја гласом радости весеља славићу Те; Сећаћу се свагда утехе моје у земљи Твојој; Певаћу Те сваки дан хвалећи милост Твоју и истину Твоју; Радоваћу се гласом весеља којим си ме обдарио; Певаћу из дана у дан спасење моје у земљи Твојој. Стан је Божији пун воде. Утеха је моја реч Твоја у дому Твом. Потоком сладости и весеља напајаш душу моју. Весело је срце моје, извором сладости ти га обогаћаваш. Радост је и утеха телу мом реч Твоја. Срна сам, уздрхтала и узтрептала од повика људских. Уздрмана и устрашена избегла на ову гору коју си ми показао. Да не беше паса који ме прогањаху и страха који ме гоњаше никада моја нога не би крочила на ово тле. Никада ми не би показао утехе Твоје у земљи овој. Поток је сладости који тече кроз њу. Реч је Твоја жижак души мојој. Видело срни Твојој коју си извео из земље људске. Радује се душа моја желећи у дворове Твоје. Изобиље је потока на које си ме довео да пијем. Вода од које се не жедни, преда мном је. Оштре су стене Твоје које си углачао потоком Твојим. Милост је Твоја ка мени бескрајна. Маховина коју си овде посадио крепи очи моје и ум мој. Стаза коју си уредио довела ме је потока Твога који не пресише. Бројни су слапови Твоји. Ради речи уста Твојих држим се путева оштрих. Потоке сладости Ти си уредио да не изнеможе душа моја у Двору Дома Твог. Радост је и утеха Твоја свуда око мене. Жуборе утехе Твоје у души мојој. Хуку слапова Твојих види око моје и весели се. Бучи поток Твој преда мном. Од хука његовог весели се душа моја и срце моје које си саздао у мени. Побелеше подножија слапа Твога од силне воде Твоје коју си створио да тече преда мном. Весели ме жубор који си Ти створио и стене које си овде поставио. Сва се природа радује Теби Творцу и спаситељу мом. Од уздисаја многих уздрхтало је срце моје и снага моја која изнеможе и која ме замало не остави. Радује се срце моје што позна Дворове Твоје и стазе Твоје које си ми указао. У невољи својој свагда ћу се сећати Дворова Твојих које си ми сада показао. Очи моје хвалиће се призором потока сладости Твоје на који си ме извео; Усне моје сећаће се свагда Воде Твоје Живе којом си ме данас напојио; И ноге моје у невољи мојој неће заборавити ову гору на коју си ме довео у невољи мојој, да је се свагда сећам у земљи људској. Лавеж паса свагда ћу мењати жубором потока сладости Твоје и страшни искежени зуби неће ме више плашити. Слапови Твоји свагда ће ми бити пред очима и нога моја стално ће се сећати стазе ове када ме буду гонили непријатељи моји да ишчупају душу моју. Жижак сладости Твоје биће видело души мојој и ја ћу свагда клечати и клањати се сећајући се утехе Твоје коју си ми показао, и дана овог у коме не видех зла. Бежећи од лавежа паса избавио си срну своју. Од ридања мога ниси се сакрио већ си ме увео у покој Твој кога ћу се радо сећати и враћати се овде кад год то будем могла.
    2 points
  3. sandras

    Nikoljdan

    Rano je londonsko jutro. Budenje dana. Cvrkucu ptice. Ponekad, ucini se kao da je proljece, a ne decembar. Sunce je negdje visoko na Nebu. Iako, Nebo mi se ovdje cini puno blize, kao da cu ga rukom uhvatiti. Cetvrtak. Kuham moje slavsko zito. Daleko od kuce, mog zagrebackog brega i zagrebacke Preobrazenske crkve. Zagrepcanka sam po rodenju i ocu. Po majci Bosanka. Neobicno, po majcinoj liniji sam i nasljedila Krsnu Slavu-Svetog Nikolu. Meni od znacajnijih dana u godini. Dan kojem se neizmjerno veselim. Cesto uoci Nikoljdana razmisljam kako su Slavu slavili moji preci na bosanskoj planini sa koje su dosli u slavonsku ravnicu i ponijeli moju majku kao bebu u novi zivot. Nadajuci se laksem zivotu, no sto je zivot gorstaka. Ne znam, zaista ne znam kako je to izgledalo na bosanskoj planini, ali dio mene gorstakinje u njeznoj prirodi vlastitog bica ponjela sam i ovamo, u londonsku vrevu. Zamijesit cu i pogacu, onako obicnu, pomalo rustikalnu. Jednostavnu. Kupila sam i malo pakiranje slatkog vina. I njega nosim sutra uoci Svetog Nikole u hram Svetog Save da osvetim zito i kolac, u spomen na Oca Nikolaja, na sve moje pretke i za sve nas zive. Blizu i daleko. U duhu i ljubavi povezane. Vecer je, rosulja sipi. Potiho. Pomalo je mracno uz odsjaje bozicnih lampica iz londonskih domova. Svjetlo nade u teskim danima za citav svijet. Hram Svetog Save je velik, divan. Spoj anglisaksonske arhitekture, gotike i pravoslavne ikonografije. Toplina doma. Molitva na razumljivom jeziku. Osjecaj, doma sam. Trazim ikonu Svetog Nikolaja da se dodatno samostalno pomolim za moje najdraze i najblize. Za sve potrebite. I nosim zito i kolac. Kuci. Da ih podijelim sa onima koje mi je Gospod podario na mom putu. Daleko od bosanskih planina mojih djedova i baka, a u srcu tako bliskih. Blizu. Mojih. Voljenih.
    2 points
  4. Драшко

    Mozart

    Odavno nisam intenzivno slušao Mocarta. Svirao sam violinsku sonatu G dur sa koleginicom skoro, ali odavno nisam preslušavao njegova dela. Skoro sam počeo ponovo da sviruckam kamerni koncert kv 413 F dur, koji sam svirao na kolokvijumu treće godine. Valjda stvarno treba vremena da neke stvari shvatiš dublje. Taj koncert, iako nije grandiozan, zaista je predivan i imala je pravo profesorka da je najlepši od sva tri kamerna koncerta (kv 413,414,415) kao i što je citirala Nejgauza da "treba da zahvalimo Bogu za takvu muziku" (pre svega se odnosilo na drugi stav) a kasnije sam shvatio i osetio da je pravilno zaključila da je Mocart erotičniji od Skrjabina, njegova muzika tačnije. To se isto oseća u drugom stavu. Mislim da je svaka suptilna kulminacija u stvari slika intimne prirode i života. Treći stav koncerta je sloboda duha i bistrina uma.
    1 point
  5. sandras

    Radost s Neba

    Tece jedan iscrpljujuci dan. Vracamo se s puta. U nekom trenutku padne nam na pamet da izademo iz tube-a i prosetamo do ruskog hrama u samom centru Londona. Hram je posvecen Uspenju Presvete Bogorodice i u njemu je sluzio mnogima drag mitropolit Anthony Bloom. Nisam do sada posjetila taj hram i neopisivo se radujem. Premisljamo se kad cemo otvoriti internet i pogledati tko je nas novi Patrijarh. Dosli smo pred hram i u tom trenutku saznajemo. Srce poleti negdje kuci. Tamo na Jug Evrope. Pomalo pomjesanih emocija. Ponekad u londonskim nepreglednim prostranstvima i vremenu pandemije, obican dolazak do hrama ucini se, hej pa ja sam poklonik. Kao nekad, kad bi se spremila i posla do Lepavine, Jasenovca, Krke, Budackog, Gomirja, Kovilja ili cak svetinja voljene Crne Gore. Male stvari postaju daleke i tesko opipljive. Takvo je cudesno vrijeme. Hriscani ostajemo u srcu. Sami sa sobom i Bogom. Hram je zatvoren i pomalo mi zao, ali otkrivamo da je otvorena prodavnica i da se mogu upaliti svece. Upisati imena za pominjanje. Stojim pred ikonom Svetog Nikole koji je i Krsna Slava moje porodice, citam molitvu na ruskom i palim svece. Zakotrlja se i koja suza, ali osjecam neki neopisivi mir, radost s Neba. Ne znam. Mozda je to ono sto se zove blagodat. Nadam se. Prodaju i sretenske svece. Gospoda u prodavnici mi objasnjava da takvu mogu kupiti samo jednu u godini za neku posebnu potrebu, zdravlje, mir u kuci. Nisam znala za tu praksu do danas. Eto, uvijek covjek nauci nesto novo. Kupit cu i tamjan da zatalasam mirisom svoj dom i prinesem nesto Nebu. Dan je sretan. Bozji. Kao i svi drugi. Oni s Neba. Kao i danasnji koji je uljepsan divnom besedom naseg novog Patrijarha koji je i mene ponio kuci na balkanske prostore, a osobito na one meni bliske i poznate prostore u Hrvatskoj. Onima koji su i meni uzor. Topline i vedrine, radosti s Neba.
    1 point
  6. sandras

    Jasenovac

    Jasenovac Sama sebi mogu postaviti pitanje, zašto uopće odlazim u Jasenovac? Ovaj puta praznuje se dan Novomučenika Jasenovačkih, a odgajana sam da uvijek svakome znam iskazati poštovanje. Minimum koji svatko tko je ikad hodao ovom zemljom zaslužuje. Odlazim jer volim Mati Serafimu i njeno sestrinstvo. Želim im radom bar malo pomoći. Navečer kasno pred odlazak na spavanje otišla sam do Crkve. Monahinja Marija lijepo je uredila Crkvu. Postavila je cvijeće oko ikona, kivota gdje su Mošti Mučenika. Kameni kivot novost je u Jasenovcu. Poklonim se onako kako su me drugi naučili da treba, nakon čega naslonim čelo na kivot i tražim milost, oprost. Ne mogu se odvojiti od kivota. Teško mi bude. Ta tuga se teško izražava. Odlazim spavati kod bake Ljube. Često spavam kod nje. I primjećujem neku razliku u odnosu na spavanje u samom manastiru. Razmišljam da li zaista to osjećam ili uobražavam. U manastiru se osjećam mirnije i spokojnije dok spavam. Ovdje spavam u nekom polusnu između jave i sna, neka čudna hladnoća prolazi kroz moje kosti, jeza koju osjećam ponese se i kući i još dugo je osjećam. Prisustvujem Liturgiji, poje hor i loše je ozvučenje. U pravilu ne volim masovnost, ali to je dan kad svi treba da se ovdje poklonimo. Pomalo sam tužna jer nisu došli mnogi za koje mislim da bi danas trebali biti ovdje, ali tko sam ja da uopće bilo što mislim. Monahinje su se bogato priprimile da prime narod. Brižne su i pune ljubavi. Ja, koja nimalo nisam vična konobarenju šetam između mase ljudi i dvorim ih pitama i kolačima. I zamječuju ljudi da sam drugačija. Pitaju me odakle sam. Svaki drugi pomisli da sam Ruskinja..nisam.. Srećem i mog prijatelja. Pomalo je tužan, barem je meni takav njegov izraz lica. Neizmjerno sam mu se razveselila. Malo imam prijatelja u Hristu. Osobito muških. Osjećam ga sebi bliskim. Kaže da se trebam više smijati. Zaboravila sam se smijati. Nekad sam se puno smijala i to je bilo moje oruđe u svijetu koji me okružuje. Možda sam ipak najviše sama kriva što sam izgubila tu neposrednost, spontanost i osmijeh. Pomalo odlaze ljudi i mi pomalo padamo s nogu od umora. Mati kaže, stani i odmori i tako smo nekako zastali, zasjeli i zapričali se s monahinjama iz manastira Lešja. Lijepo i ugodno popodne. Uvijek ponešto mogu naučiti. Mlada monahinja Serafima iz Lešja je rječita, bistrog uma, još bržeg zaključivanja i povezivanja. Pomalo neobično živahna za monahinju. Karakter je nešto čime se rađamo. Još jedna noć kod bake Ljube. Hladnoća i jeza u mojim kostima. Ujutro rastanak od Mučenika. Iznova naslanjam glavu na kivot i osjećam tugu, težinu. I sad mi teku suze. Ako me zapitaju u uredu zašto plačem, što ću im reći? Oni tu tugu ne osjećaju. Ljudi često ignoriraju Jasenovac, a Jasenovac jeste Golgota, kako reče Vladika Jovan Slavonski. Velika Subota koja se osjeća samo na taj dan u Jerusalimu..to se ovdje osjeća uvijek...Odlazimo za Pakrac. Manji broj ljudi se sakupio ovdje da se osvešta kapela Vladičanskog dvora posvećena Blagovestima u kojima kako reče Vladika su se vjenčavali i krštavali mnogi Pakračani. Osvešta je Vladika Georgije iz Slovačke ili Češke (nisam u potpunosti sigurna, ali mislim da su obje zemlje u njegovoj jurisdikciji). Molitva me podsjeća na molitve na Skadarskom jezeru. Prave, duboke, tople, monaške..Na zidu je i ikona Svetih Kirila i Metodija koji na sebi svojstven način povezuju sve slovenske narode. Još jučer u Jasenovcu stala sam u red da se Pričestim kod ovog tako mladog, jednostavnog, toplog Vladike neobično lijepih plavih očiju. Jednostavno neke ljude sebi osjećamo bližima bez nekog racionalnog razloga. Tako sam doživjela Vladiku Georgija. Ova Liturgija je bila tako Nebeska. Pogledavam još jednom na ikonu slovenskih prosvetitelja. Zamolim ih da pomognu mojem djetetu u ovoj školskoj godini. Eparhija je dobila i Smolensku ikonu Bogorodice na dar od ruskog Vladike. Maleni i spori su koraci obnove ratom razrušene i razrovane eparhije, ali svaka molitva srcem uzenesena Gospodu nas približva Tvorcu Nebeskome. Vraćam se kući i nosim Mučenike sa sobom, uvijek i svuda..u srcu...
    1 point
×
×
  • Креирај ново...