Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 01/24/19 in Блогови

  1. 7 points
    Blaža Željko

    Iščašen stav o postu (neke manje dorade)

    Našao sam ovde na naslovnoj strani tekst čoveka koji nešto pisaše o postu! Ko se prepozna prepozna se ali ne repliciram ličnosti nego stavu! Ceo tekst je prozaičan i prazan a suština mu se sublimno nazire u završnoj rečenici gde kaže: Čisto farisejstvo .. šta li već!? Da li ova i ovakva "čistota" garantuje ulazak u večnost? Gde je spominje Gospod na Sudu kada će onima desno reći "uđite blagosloveni u mir Oca svog jer ste ... "postili"? Tu će biti i onih ljudi koji nisu postili jedan jedini dan ali koji su iz dobrog srca pomogli nekom, nahranili ga, napojili .. jer Gospod nigde, tu na Sudu, ne spominje ništa drugo od kriterijuma za ulazak u Carstvo Njegovo! Jedini kriterijum je On i njegova slika u bližnjima! Na jednom mestu u Jevanđelju Spasitelj skoro direktno kaže u jednoj rečenici sve: "I kome ja hoću otkriću", (važan momenat Njegove slobode koji mnogi previđaju) a kad On otkrije onda je On i sa tim čovekom i taj čovek sa Njim u već ostvarenom eshatonu! Isto to samo premestite u dan Suda .. "koga ja hoću spasiću" i to je bukvalno tako. On dolazi u slavi Sudije i On prima ili odbacuje! Najveći svetitelji se nisu nikada usudili da se do smrtnog časa smatraju "čistima" da budu spaseni!! Drhtali su, molili, smatrali su se najgorima .. i daj Bože da svi znaju da i jesu najgori postili ili ne! Kako ćeš da prođeš pored Hrista ako te On neće baš kako se narugao onom fariseju koji se busao postom a Gospod kaže (slobodnije rečeno) da je "mitar", koji se smatrao nečistim, otišao opravdan a ovaj samozvani anđeo u svadbenom ruhu širokih rukava otišao kući blesav i duhom bolestan kakav je i bio!? Ko se, za ime Božije, usuđuje da par nedelja posta nazove "čistotom" i da to poredi sa svadbenim ruhom? Pa to je neopisiva nadmenost iz ugla upravo spomenutih otaca i jevanđelske istine o farisejstvu! Nikada i nikada nisi čist, dostojan i (čuj majke ti) "pripremljen" jer si smrdljiv i gubav iako nisi jeo 'leba četrdeset dana! Taman je to upravo farisejstvo koje sebe smatra čistim jer "posti i daje desetak"! Tu pred čašom treba da se srušiš od užasa koliko si ništa uz sav post makar trajao celu godinu! Čoveče Božiji, ti ne pristupaš ne znam kakvom Bogu već svom lekaru i tako jedino ima smisla pristupiti Čaši i shvatati pričest! Onoj čestici u kašičici kaži samo i isključivo "Lekaru moj"! On je došao zbog tebe i mene tugo moja .. jer je došao „zbog bolesnih a ne zbog zdravih i, čuj, "pripremljenih“! Ne čini te post spremnim ni trenutka, ne kažem to ja, kažu to sveti oci koje sad ne mogu da nabrajam a ruku na srce ni da se setim koji tačno; ali ako treba naći ću precizne reči i citate! Pred Čašom se stoji u strahu, izgovaraju se reči da sam "od svih grešnih prvi ja"!! Ko danas ljudi moji to prihvata kao istinu o sebi! Da li ljudi shvataju šta su rekli time? Kako se naziva kad kažeš nešto a ne misliš tako? Laž brate i to korenita! Stojiš pred Bogom i lažeš!? Jel ti pišče teksta shvataš da si najgori od svih baš koliko i ja; možda je tesna trka!?? Nisi pripremljen, nisi u svadbenom ruhu postio ili ne!! Nisam ja to izmislio, piše ti čoveče u liturgijskoj molitvi! Pred čašom treba da ISTINSKI poželiš da očistiš obuću svim prisutnima u Crkvi, samo tako se pristupa i izgovara „od svih smrdljivih prvi sam ja“! Da je Jevanđelje donelo samo priču "O bludnom sinu" bilo bi dovoljno za čovekov život i pedagogoju. Kakav treba da je naš stav pred Čašom kojoj pristupamo?! Isti kao bludnog sina koji je drsko ponizio oca; koji sad gladan života i Duha, razmišlja: "Idem svom ocu i reći ću Mu: Primi me kao jednog od svojih slugu!" Ovaj čestiti momak se otreznio od ludila! On shvata, usled nevolja i gladi ima širu sliku svog postupka, da je ponizio i povredio srce i ljubav oca! Sa tim ISKRENIM saznanjem shvata i da više nema pravo na dostojanstvo sina i to ga muči; rađa mu se stid u srcu. Nije izgubio dušu, voli oca ali svestan težine uvrede i postupka on želi u dubini duše da bude pored oca makar kao sluga, kao konjušar ili šta god drugo. Bog želi da mi imamo isti taj stav; iskren i bez pritvornosti. Tada je opravdano očekivati (jer priča o bludnom sinu, njen kraj, je istovremeno i Božije obećanje a Bog kad obeća On ispuni) da nam Otac istrči u susret.. ali samo ako nema kalkulacije, lukavstva i računice u tom odnosu; da osećaj bude identičan onom momku koji se vraća kući. Samo u tom duhu se pristupa Čaši: "Gospode, šta sam ti sve uradio svojim životom, reči nemam - nisam više sin znam to, slutim to, primi me kao slugu Gospode, kao smećara, štalara... gde već treba"! Ne postoji drugi odnos pristupanja Češi Gospodnjoj; uopšte ne postoji drugo poimanje Crkve i našeg odnosa prema Njoj. Ali tugo moja, da tragikomedija bude veća, evo u gornjem citatu mi kažemo Hristu sve suprotno: "Ja sam obučen u svadbeno ruho, čist sam kao sunce i pripremljen da uđem kod tebe. "Ko da je važno što sam ti pljunuo u lice (ionako ćeš da oprostiš); što sam te prikrivenije od vojnika pred Pilatom ponizio misleći da ti ne znaš ko te udari!?" To je parodija... ali nimalo smešna! Sasvim suproti autentičnom stavu Svetih otaca koji su i napisali molitvu pred pričešće (prafrazirano - "...od najnedostojnijih sam PRVI JA") a pretpostavka je da su je predanjski nasledili od samog Gospoda preko Apostola pa dalje preko otaca kroz vekove! Čaši, još jednom, pristupaš kao svom lekaru i ništa više, postio ili ne jer „uzmite i jedite“ ne zavisi od posta ili čistote već „uzmite i jedite uvek i stalno“ (osim težih slučajeva prepoznatih u Pravilima Crkve)! Ovaj poziv se izgovara i u mrsnom periodu kada, po mišljenju čoveka kom repliciram, nismo "u podvigu, čisti i spremni"!? Post, kako ovako grešan smatram a mislim da ne odstupa od učenja Crkve, ima dve dimenzije; obe podjednako važne za Crkvene ljude. Prva je ta što je post lek! Njime se izgoni iz čoveka nemir, bes, pohlepa i svako drugo zlo jer kaže Gospod: „Ovaj rod se ničime ne može izagnati osim molitvom i postom“ (pretpostavka je da On kao anatom naše duše nešto zna o tome).. ali to je samo privremeni lek – i dalje imaš smrt u sebi o čoveče a smrt je smrdljiva rugoba samog tebe i mene .. i takvog me ne čini dostojnim spasenja ni trenutka makar se iznurivo postom celu godinu! Nju samo Gospod može uništiti kad uspostavi ponovo vlast nad celiim svetom u dan Suda! Druga dimenzija posta je disciplinarna ali ni ona te ne čini spasenim po sebi! Disciplinarna u smislu poslušnosti i LOJALNOSTI Crkvi, ocima, predanju.. što ima svoju težinu u nekom višem smislu. Baš kao kad uđeš u bolnicu i poštuješ neka pravila ponašanja koja nisi sam izmislio već postoje vekovima zbog samog tebe i tvog zdravlja. Evo jednog jevanđelsko - istorijskog događaja koji zastrašujuće govori o ovome o čemu prethodno govorismo; o ovoj dimenziji lojalnosti. Pogledajte šta se desilo kada se Petar tri puta odrekao Hrista: Gospod se okrenuo i tužno ga pogledao!? Petar je odmah znao, osetio srcem već duboko ranjenim, da je povredio nešto nevino, čedno, nezlobivo i sveto - zaplaka gorko! Petar se baš kao i bludni sin sam udaljio od zajednice sa ocem ..sa Hristom. Mislio je da je hrabar ali uplašio se. I pogledajte šta Jevanđelje dalje kaže o ovom potresnom događaju; kaže u nastavku na jednom mestu: (Marko, glava 16 Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече.) Ovde Jevanđelje, posle Vaskrsenja i dešavanja odricanja, razlikuje Petra od zajednice učenika, ne vidi ga više kao učenika ali Petar ne gubi nadu. On nastavlja da ide za Hristom iako mu nije lako, što svedoči potresno plakanje kada ga je Gospod kasnije oslobodio te patnje. No, mogao je Petar doživotno da ide dalje za učenicima i da ne bude ponovo pribrojan zajednici da to nije suštinski Hristova voljna intervencija. Ona zavisi samo od Hristove odluke (u osnovi od Njegovog zažaljenja, milosti, saosećanja..) Sveti oci kažu: „Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja“. Upravo se to dešava i sa Petrom i sa našim postom koji je izraz lojalnosti i nekog oblika poslušnosti u smislu: „iako sam grešan želim da ostanem sa Tobom“ ali to ne garantuje samo po sebi ništa, niti sam po automatizmu oslobođen greha ili čist?! Tek kad je Gospod tri puta pitao Petra: „Ljlubiš li me većma nego ovi?“ i kad je ovaj tim bolnim pitanjima zaplakao tek tada je vraćen u zajednicu i postao najveći učenik Hristov. Post je, kao što rekoh i ponavljam, u disciplinarnom smislu ovo pokazivanje da mi je stalo da ostanem sa Gospodom; post je „poznanje sopstvenih grehova“, poznanje da sam povredio nekog nevinog (nekog ko mi ništa nije skrivio) i to je moj mali doprinos na mom spasavanju, nekakvo iskazivanje želje da ostanem u Hristovom stadu ali kako uče oci Crkve te grehove samo Gospod skida (to čini preko sveštenika - dakle Crkva) ali suze pokajanja, koje su dar Božiji, dolaze jednosmerno od Boga.. samo ako ste ti i Razrešitelj u iskrenim odnosima. Sve izvan toga je prazna forma. Ništa, dakle, po magijskom automatizmu ne čini čoveka ni čistim ni spasenim ni pripremljenim! Samo tako po sebi, čisto jer ispunjavamo formalne stvari, da uđemo u Carstvo pored Gospoda i onog Heruvima što tamo stoji – šipak! Kome Hristos hoće otkriće! Koga On hoće da spasi biće spasen! On je sudija! Primio je kod sebe u Carstvo prvo razbojnika koji dana nije postio. .. i upravo to meni i tebi brate daje nadu! Samo je On mera stvari! Samo što veća sličnost sa Njegovim širokim boemskim duhom i karakterom: nezlobivost, poniznost, istinoljubivost ...bez laži, krađe, lopovluka, prevare, dvoličenja, kalkulacija ..čak voli i vino; pio ga je umereno sa učenicima i „neće piti novoga dok ne dođe u Carstvu..“ Samo nas to brate kandiduje da nas nekako prepozna ( a mnoge neće prepoznati .. možda i mene ne daj Bože ..ali nema garancija) A post? Post je po rečima samog Spasitelja samo antibiotik! Kad piješ lekove ne ideš okolo pa se hvališ time! (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Pomjanite)
  2. 5 points
    марија97

    Рај=тегла крема🤔

    Често налетим на овакве рекламе. ,,Како замишљате рај?" -а на слици чоколада, слаткиши и слично. Е сад, ако сте покушали да замислите, не брините што нисте успели. То је сасвим океј. Јер да сте успели да замислите рај, који има везе искључиво са чоколадом или било каквом врстом (пролазне)материјалности, онда сте у великој заблуди, али у исто време и у великом страху од смрти. Сад се питате како? Ако осећаш страх од смрти и од онога што ће бити након овог живота, за тебе ће рај бити надопуњен пролазним ситницама, али шта после? Шта кад поједеш целу теглу крема? Сем што можеш да добијеш шећер, не добијаш ништа више. Краткорочно уживање=дугорочне последице. Сад се враћам на почетак. Да ли заиста тако замишљате рај?🤔 Можемо да једемо крем, али да га баш не замишљамо рајем, јер је рај много већи од тегле крема, мислим да је већи и од просторне ширине наше душе. Чак кажем да је рај већи и од нас самих, а парадоксално не заузима много простора. Једноставно, у нама је. У сваком загрљају. Реченици. Осмеху. Радости. Погледу. Док мацкате сами крем, поделите са још пар другара и ето га делић раја. И тако...идемо даље.... 😊
  3. 5 points
    .............

    Списак грехова

    У петак прве седмице Великог Поста била би исповест свих богослова. Дошло би неколико свештеника из епархије и обављала би се света тајна исповести у капели богословије, на спрату. Прве године сви смо имали велику трему због овога. Руку на срце, пре тога наши парохијски свештеници махом нису тражили од нас да о својим греховима причамо. Можда због тога што су нас сматрали децом, а вероватније јер здрава литургијска пракса исповести није заживела, упркос њиховим настојањима. Наша је исповест до тад изгледала овако: „Кајеш ли се?'' „Кајем се.“ Епитрахиљ на главу и разрешна молитва. Требало је сад, са својих шеснаест година, стати пред непознатог свештеника и рећи шта си све грешио. Није то мала ствар. Другачије је кад то требаш изговорити, некако тај грех постаје далеко јаснији, конкретнији, а ти у својој намери озбиљнији и духовно одговорнији. Професори нас упутише да добро размислимо о свему учињеном, реченом и замишљеном, пронађемо у томе своје слабости и грехове, те да их пред духовником исповедимо. „Запишите ако је потребно, да не бисте нешто заборавили.” Тако је и било. Свако је имао свој списак и преслишавао се пред одлазак у богомољу. Поједини су своју листу научили напамет. Други су написали пар редова, а трећи дволисницу А4 свеске. Одлазили бисмо на спрат дрхтећи, као да идемо на операцију, или пред страшни суд, а враћали би се са осмејком на лицу: „Ма, ништа страшно.” Друге године школовања некима од нас је засметао овакав начин спремања за исповест. „Понећу списак, па ћу штиклирати, како за који грех добијем опроштај.”, велим ја. Седим заваљен, наслоњен на зид, а ноге уморне од дугог богослужења испружио сам преко три спојене столице. Напољу киша, време тмурно, нас неколико седимо у учионици осветљеној само пламеном кандила које мирно тиња изнад табле. „Пал'те то свијетло, пишем списак, оћорави' скроз! ”, виче Боске из задње клупе и напреже поглед у папир. „Не пали ништа, спавам... ”, Дака се једва чује, заронио је главу у руке наслоњене на сто. „Не палимо, лепо је. ”, слажем се ја. „'Ајд, помаж'те, шта да ставим на списак!? ”, клацка се Боске на столици. Ја му спремно помажем: „Јеси ли ставио: Напио се к'о стока!?'' „'Есам. Види." "А шта ти је ово - комшиница Јасмина, шта то значи?" "Т-то је... О'ш ме ти сад исповједати?", нађе се Боске увређен. Пар тренутака касније, он опет запомаже: 'Ајд ми, Марко, дај да нешта препишем од тебе, имам само четири ставке, срамота.'' „Што, срамота?'' „Испашћу прелесник, као да се не сматрам грешним! Ђе ћу пред исповедника са четири ставке... Кол'ко ти, Лало, имаш?'' „Па... Немам ни ја пуно!'' , поспан је и Лала, игра игрицу на мобилном телефону. Нокиа 33.10, буржуј. „Петнаестак! Али сетићу се још...'' „Ма шта мало... Е, видиш!“, кликће Боске хемијском. „Ти си свет чо'ек, ти се сматраш грешником! 'Ајд ми дај да препишем!“ „О, па не иде то тако!“ „Пих, каки си! Е тачно ми сад дође да нешто сагријешим, па да имам шта причати са чо'еком!“ „Мени је смешно што ми уопште правимо списак.“, кажем ја Боскету. „Као да смо запослени у фирми и сад доносимо листу ствари које смо погрешно урадили. Губи се искреност у свему томе. Чисто сумњам да је блудни син кренуо ка оцу са свешчицом у џепу, у којој је исписао шта је све сагрешио. Не, просто је рекао: сагреших теби и небу, и нисам достојан назвати се сином твојим! Битан је осећај кајања, жеља за променом, свест да си грешан!“ „А чему онда исповест?“, подиже Лала обрве. „Треба да покажеш да си свестан својих грехова! Најбоље тако што ћеш их именовати!“ „Па ти и не можеш именовати све своје грехове, све и да хоћеш! Испаде да си се задужио код Бога и сад имате инвентар!” „О томе се ради.“, уздиже и Дака уморну главу. „Посматрамо грехове као наше преступе, а не као окретање леђа Богу и најближима. Некад ми се чини да више искрености и труда уложим кад треба да кажем другару Извини, погрешио сам. Кад пред њим заиста доживим своју реч или поступак као промашај, као нешто јадно, трагично и отужно. Кад чак и замрзим себе због оног шта сам другоме учинио. Е то је покајање, брајко мој. Онда не мораш пред пријатељем рецитовати због чега се извињаваш, ако то чиниш искрено. Кажеш: Опрости, погрешио сам. И хоћеш, брате мили, у црну земљу да пропаднеш колико ти је криво. И заиста желиш да то исправиш и грешку не поновиш. Тако би требали да прилазимо и Богу.“ Замислили смо се над овим речима. Тишину прекиде прекорни Боскетов глас: „Ма шта баљезгаш ти, Дарко, кад си се ти икоме извинио!? Ниђе везе твоја прича!“ „ Ти знаш, међеде босански!?“, виче Дака. „Не причаш с пола разреда, а тобож се љубите и праштате, сад, пред почетак поста! Ја се све страшио да ће ти неко у томе ухо одгристи!“, виче Боске. „Није да ја не причам с пола разреда, већ пола разреда неће да прича са мном!“ „Па кад се са свима свадиш! А овде дробиш о пријатељству! Ти би треб'о у политичаре, лажеш за медаљу!“ „Идем у попове, исто ти је то!“, шали се Дака. „ 'Ајде, смирите се.“, смејем се. Боске и Дака су имали чудан однос: обојица су имали такву нарав да би стално говорили оно што мисле и увек би рекли човеку истину у лице. Дака, иако самотњак, имао је свој начин да се према другоме покаже као велики пријатељ. Боске, као и сваки Србин из Босне, или је волео људе, или их није волео. Није могло између. Због различитог менталитета, сфера интересовања и другачијег начина размишљања, они се нису никад активно дружили нити се пријатељима називали, али сам стекао утисак да су један другог дубоко поштовали и у ствари били пријатељи. Иако тога нису ни били свесни. „Ја, Дака, хоћу у црну земљу да пропаднем сваки други пут кад уђем у цркву! Што сам све Богу скривио, чудо је да ме муњом не опржи!“ , вели Боске. „О томе ти причам.“, потврђује Дака. „А пропашћу у црну земљу и кад станем пред исповедника и за петнаес' секунди завршим исповијест!” „Ако се искрено кајеш, довољно је и пет секунди!“, велим ја. „Квалитет исповести се не мери количином речи које употребиш! Више се мери плачом који ти испуњава срце.“ Размишља Боске. „Значи, треба да плачем? Шта још, Маркиша, па да ми исповест буде... Баш оно, у фулу!?“, смеје се Боске и помера стиснуту песницу од себе на оно у фулу. „Треба да читаш гомилу акатиста иако не разумеш о чему се ту ради.“, вели Дака. Тајац. Лала гледа Даку испод обрва: „Јел' ти то нешто на мој рачун, Дарко?“ „Ја тебе, Лало, помен'о нисам.“ „Јутрос си ме питао зашто читам молитве пред Причешће ако идем на Литургију где се молимо баш за то.“ „Некад и спортисти узимају стереоиде да постигну бољи резултате.“, зачикава Дака. „Не можеш... Боже, Дарко, не можеш молитве Богу упоређивати са дрогама!“ „ По мом мишљењу, на Литургији се молиш за све што ти је потребно. Кад се молиш лично, а то нек буде твој лични разговор са Богом. Причај, брате, својим речима, од свог срца! То је молитва, да видиш како је тешко! А не, читаш шта је тамо неки монах писао, он се моли од свог срца, за оно шта њему треба.“ „Значи, нема Оче наш?“ „Немој сад и ти да мешаш бабе и жабе.“ „По теби, значи, не би требало да постоји молитвено правило? Нити навика да се моли Богу?“ „По мени, Лало, човек треба редовно да се моли Богу, али да му то никад не постане навика. Јер ће молитва постати хладна, као и свака навика. Дакле, радије бих да немам навику, већ да се молим Богу често, кад ми срце крене горити, да Му се обраћам и да Га тражим. Да мој однос са Богом нема постављено правило, нити је он ствар навике. Он је спонтан и никад исти. Али ја сам такав, нису сви такви. Ти, ето, волиш досаду и смарање.“ „ Добро, хајде ми онда објаси ово.“, брани Лала и даље свој став. „Толико наглашаваш спонтаност... Онда испаде да, ако ти тренутно у свом срцу немаш жељу за великопосним расположењем, Црква намеће сва ова богослужења.“ „То је друга ствар, Лало.“, велим ја . „Било би себично руководити се само својим срцем, где би онда била заједница? Где би била Црква? Богослужења Заједнице усмеравају срце, приводе ка покајању, да би се спонтаност јавила... Али битно је да се јавља у Заједници. Не постоји нешто што је себична духовност.“ „А ти то на неки начин радиш!“, упире Дака прст у Лалу и намерно провоцира. „Ти си узео на себе задатак да будеш побожнији од осталих, теби није довољна служба у Цркви, не! Нема довољно благодати за тебе на Литургији, па је тражиш сричући туђе молитве! Допингујеш се благодаћу! Да би се ти и само ти спасио, нећеш ти да се спасаваш са нама, гољама!“ „Не лупај!“, Лала није насео. „Можда моје срце спонтано жели да се Богу моли још усрдније и више, можда и док читам молитве који су други написали, те исте доживљавам као своје, као да ја са Богом разговарам!“ Замислили смо се. Дака се насмеја: „Јесте ли провалили да је ово управо теологија? Сва ова дискусија? Свако има своје мишљење, свако на свој начин схвата исповест, живот, молитву, Бога?” „То нас и чини хришћанима и теолозима“, размишљам ја на глас. „Покушавамо да пронађемо смисао. Кад бисмо прихватили без размишљања, или без искреног доживљавања све оно што нам други кажу, или што прочитамо... Били бисмо странице које други исписују. Овако... Сами градимо свој однос према стварности, ближњима и Богу.“ Тишина. Боске дрекну: „'Ајде, каж'те ми сад који грех да турим на листу!?“
  4. 4 points
    марија97

    Чекам Те

    Чекам Те Чекам те, јер знам да ћеш доћи. Ниси Ти као ми да обећаш што нећеш моћи, па да не испуниш. Створио си земљу за шест дана, а већ седмог си нас носио крвљу својих рана. Лебдео изнад океана, Нојева барка направљена, Јованова рука благосиљана, Содома и Гомора остављена, Петрова заклетва отргана, Јудина издаја остварена. Ниси Ти као ми да обећаш, па да не испуниш. Чекам Те, пред храмом изграђеним од нас, а преданом теби. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Људе изградио, Вавилонску кулу разрушио, На Петру цркву сазидао, Потопом зло обрушио. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Чекам те и молим да нам одузмеш све оно што немамо, јер смо све што имамо, сами продали. Дечанско појење, Атонско камење, Савину мантију, Очеву бројаницу, Косовску гробницу. Ниси Ти као ми да се одрекнеш свега што је Твоје, јер да јеси, никад нас и било не би.
  5. 4 points
    .............

    Петељка (Свима сам био све)

    Кад је отворио капију на адреси Светосавска 83, отац Ненад се затекао у густом мраку. Није било светла у дворишту, ни у отвореном ходнику, само је кроз један прозор допирала слаба светлост сијалице. Унутра је лежала бака Милица у својим осамдесетим, мршава и оболела, али се искрено насмеши кад је у њен дом ушао млади свештеник и поздравио је с „Помаже Бог“. За столом је седела бакина неговатељица, госпођа Вера, која ни сама није била млада, ни најбољег здравља. Водила је рачуна о пет старица у селу. Свештеник је пришао баки Милици, која полако испружи руку. Мислио је како она жели да се рукује, али осети да му слабашно привлачи руку уснама и на крају је пољуби. „Ја вам, попе, немам времена, морам да обиђем још две баке. Овде вам је све.“, наложи Вера пећ до врха, поздрави и оде носећи неко посуђе. Засмрде дим. На столу је стајала погача из пекаре, раније упаљена свећа, шерпица са кољивом и вино. На испуцалим зидовима висиле су урамљене старе фотографије, покварени стари сат, избледела икона Светог Алимпија и старо кандило. „А Ви, бако? Ви сами на слави?“, свештеник седе. „Долазиле су сестричине док је сестра била жива...“, рече старица. Иако јој је лице било пуно дубоких бразда, а суве руке пуне старачких пега, очи су јој биле необично ведре и мудре. Разум је надјачао болест. Имала је благ босански нагласак. „Али доћи ће сутра, вјерујем. Посјете ме с времена на време.“ „Да се ми прво помолимо Богу, па ћемо се испричати.“ „Ето. Beра кандило не упали.“, рече бака и поче дланом да намешта косу, да делује уредније. „Ма ништа, ја ћу.“ Он извади стару, умашћену чашу кандила, те доби инструкције где су фитиљи и уље. Напуни чашу до врха, упали и пође да је врати у обешено кандило. „Имате овде неку... шта је ово, восак? Испод чаше у кандилу је била ова гранчица у воску, да бацим?“ „Не. Немојте још. То ми значи.“ Ненад послуша, постави кандило које се сад благо њихало и одмах упита: „Можете ли ми рећи шта Вам једна гранчица може значити?“ А старица се благо насмеши и уздахну. „Сједите, оче. Сједите. Ви знате да сам ја избјегла из Вишеграда јако давно. Тамо сам била верена. Мислили смо да се узмемо кад рат заврши. Били смо из сусједних села. Кад смо се једном видјели, ја мом Јовану дам јабуку, најруменију коју сам нашла, да поједе. Каже, појешће на путу до куће. И пође. Морали смо ускоро сви бјежати. На путу кроз шуме видимо на тлу гомилицу неких капута, многи од њих крвави. И препознам Јованов капут. У џепу – јабука. Узмем јабуку, да му сачувам док се опет не видимо.“ Бака спусти поглед и протрља око. „То је било четрдесет пете. Чувала сам јабуку, али се почела кварити. Рат се завршио а јабука је сасвим угњила. Од мог Јована ни трага, ни гласа. И ја ту петељку ставим у восак, да бар нешто од јабуке остане. Јер дешавало се да се људи сретну и неколико година касније. Преживе логоре, разна зла и дођу својима. И ту је, ето, стајала петељка, под кандилом. Сјећала сам се Јована сваки пут кад бих кандило палила и сваки пут кад бих се Богу молила. И сијао је с кандилом његов помен и пред Богом и пред Алимпијем.“, ту се Милица прекрсти. „Нисам се удавала, нисам имала дјеце. Не зато што сам имала дужност према Јовану, него... него некако...“ И ту бака не нађе праву реч. Или остаде без речи. А ни отац Ненад није знао шта да каже. Чула се ватра како пуцкета из старе пећи. „Питале ме сестричине да ли да ме сахране са том петељком...“, погледа га бака топло. „А ја им кажем: па што ће ми онда? Ваљда ћу тад најзад срести мог Јована? Шта кажете, оче? Ја ако будем добра, пустиће ме да га видим тамо. То цијели живот говорим себи.“ Међу сликама на зиду, највише је избледео, скоро нестао, лик момчића у грубом оделу који гледа некуд лево, где бака Милица проводи своје последње дане. (Марко Радаковић. Прича је надахнута стварним догађајем. Захвалан оцу Богдану Томићу што је поделио са мном.)
  6. 4 points
    марија97

    Нова (Стара) година

    Сваке године од 20.децембра до 31., добијам питање: ,,Где ћеш за Н(н)ову?'', и кад добију одговор да ћу бити кући, онда следи : -Како? -Зашто? -Шта ћеш кући? Хајде са нама! -Али како то мислиш никад ниси славила ван куће? -Имаш бре 22 године, треба са родитељимада будеш??(цитирано питање) -Зар ти није досадно кући? .......и тако унедоглед. Па бих да разјасним своју перцепцију посматрања, не да бих објаснила одговор, већ да бих дала одговор. 1) Нова година је 14.јануара. (Али да се не лажемо то није главни разлог, могу да кажем да није уопште.) 2) Откуд знате да мој ,,провод'' није бољи од вашег? Немам ништа против слављења ван куће, али ми смо Срби, увек терамо контру основним одликама понашања, а још грђе претерамо и у ономе што знамо. Па се прославе отпочете у духу и нади на радост, весеље, лепу музику, обично заврше разбијеним главама, празним разговорима, прокоцканим сатима. 3) Како? Лепо, исто као и ви, само мало другачије. Добро, мало више другачије. Са дословним сећањем прославе, јер не верујем у оно да провод није провод ако се ујутру сећаш свега, напротив. Желим да се сећам очевих речи, маминих загрљаја, татиних обећања(испуњена), маминих успеха, радости, наших жеља, пређених препрека, научених поука, научених живота. Чекајте, шта заправо славимо? Што се планета окренула око Сунца? Око истог оног Сунца које 365 дана у години псујемо? Оно Сунце што га призивамо да нас греје, па једва чекамо да га се отарасимо и тако сваке године кад је лето. Кад би ми рекли, славимо стару годину, па и да разумем. Славимо успехе, победе рака, победе на тркама, рађање деце, личних успеха, напредовање културе, итд.. Иако смо све супротно од наведеног......... Али славимо НОВУ годину, то не разумем? Не знаш да ли ћеш жив устати 1.јануара, а не неког другог дана. Не знаш колико ће некоме длака косе опасти, јер бије битку прво са сопственом душом, па онда са раком. Не знаш колико ће деце отети, једино шта знамо да ће се десити, то је енормни пад наталитета. Ово славимо? Не бих, хвала. 4) Не, није ми досадно. Најпаметнија ствар коју сам одлучила у свом животу је да ћу до свог(њиховог) последњег трена бити са родитељима, (по)слушати њихову реч, живети и носити њихов и свој крст, јер смо сви једни другима дати на искушење и на радост и зато не желим да прокоцкам сате у кафани, док заиста мислим да итекако имам шта да (на)чујем од људи који носе љубав, за разлику од оних који сем дипломе, кафане, празних обећања, пустих душа, немају ништа друго да понуде.
  7. 4 points
    марија97

    Дуња

    Волела бих да у животу осетим у себи количину љубави једног детета. Која је, засигурно верујем у то, равна Господњој љубави. И мислим да сам данас схватила шта значи реченица ,,Ако се обратите и будете као деца, добићете Царство небеско.", као и то што нас је Господ створио по свом лику. Несебична љубав, несебично давање себе, несебично дељење, немерљив загрљај, верујући поглед, искрен разговор. Осетила сам на својој кожи да је детете од 5 година, без трунке размишљања поделило своју бананицу са мном, дајући мени већи део. Мислим да су ми речи превише мале да опишем тренутак у ком она то чини непокушавајући да сагледа околности. Једноставно-дели. Неретко се дешава да у својим животима када неком помажемо, размишљамо да ли имамо времена или које су моје обавезе? А још страшније је што за сваку помоћ очекујемо надокнаду. Не, дете о ком говорим ништа није добило од мене и види ме први пут у животу. Није водило рачуна како изгледам - загрлило ме. Није се питала ко сам - разговарале смо. Није бринула шта имам или немам - поделила је све. Толико је једноставно у тим малим главама одређено под ставком - волим. У којој све почиње и све се завршава. Волим. Дуња, хвала ти што сам те упознала.? Дуња, хвала што свет чиниш лепшим.?
  8. 4 points
    .............

    Хришћанство и одећа

    Замољен сам да напишем текст о начину како би се хришћани требали облачити. Али такав текст уопште не би одговарао садржају и смислу свега што сам до сад писао. Не волим другима да говорим како да се облаче, чешљају, говоре, коју музику да слушају, па ни које животне ставове да имају. Сви смо слободни и различити. И то је добро. Човекова јединственост је Божији дар. Али рећи ћу пар речи о начину одевања и хришћанству, остајући доследан раније реченом. Дакле, текст је упућен хришћанима, али ни њима не говорим како треба да се облаче, већ излажем библијске и црквене ставове. Свето Писмо нас извештава да у Рају није било потребе за одећом, Адам и Ева су били голи. Није било греха, те није било ни стида. Можемо протумачити и да та прва нагост није само физичке природе, она представља апсолутну отвореност, искреност према другом, што се нарушава човековим настојањем да постане бог уместо Бога, тј. гордошћу. Ипак, Бог показује љубав и старање према палим људима и облачи их у хаљине од коже (Пост.3,21). Одећа нам је потребна да бисмо се заштитили од временских услова, те је једна од основних људских потреба (1.Тим. 6,8). Христос напомиње да Бог облачи и цветове у пољу, а камоли неће нас, те одећа не треба да буде брига којом се оптерећујемо. „Није ли живот више од хране и тело више од одеће?“ (Мт. 6, 31-32). Важнија је унутрашња лепота од спољашње (1.Пт.3, 1-5; Кол. 3, 12 -13). Павле напомиње да је наше тело храм Духа Светог и тако треба да га поштујемо и негујемо (1.Кор. 6, 19-20). То се свакако односи и на одевање. Али треба имати на уму да Бог не гледа толико човеков изглед, већ види човека „какав јесте“ (1.Сам. 16,7; 1.Пт. 5,5). Позвани смо да облачимо потребите (Мт. 25, 36). Одећа често има своје симболично значење, па су тако пророци, попут Светог Илије и Јована, били опасани кожним каишем (2.Цар.1,8; Мк.1,6). Такву сврху има и савремена богослужбена одежда, али и бела одећа хришћана као симбол чистоте (на крштењу, на венчању, а и у Писму се као таква наводи Откр.3,18; Мк.9,2; Мт.28,3). Библија нигде не каже да жена (или мушкарац) не треба да изгледају лепо или да не треба да носи лепу одећу. Осуђује се претеривање слично данашњем, провокативан изглед. Павле пише да у цркви жели: „...жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисерима, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима...“ (1.Тим.2, 8-9 и слично 1.Пт.3, 3-4). Опет, овде није суштина у апсолутној забрани накита и фризура, већ је текст усмерен против истицања спољашње лепоте спољашњим средствима, а често занемарујући природну лепоту и ону унутрашњу, далеко важнију. Није свако старање о спољашњем изгледу таштина. Али спољашњи изглед би требао бити у складу са лепотом коју већ поседујемо. Унутрашња лепота обликује спољашњу, а не обратно. Тешко је одредити границе неукуса и неморала по питању облачења. На то утичу историја, култура, поднебље, обичаји, а свакако и вера. Можемо се сложити да су превелика обнаженост и слојеви шминке нешто што не би одговарало ниједној скромној особи. Ни мушкарци, ни жене не би требали да се облаче тако да очигледно и сувише сексуално изазивају супротни пол. Питање одеће је, у ствари, питање личне скромности коју су сви хришћани призвани да изграде. И то је, у суштини, све. Познато је како приличи бити одевен у храму, школи, јавном месту... Али уколико се деси одступање од тих неписаних правила, није наше да судимо. Један свештеник (заборавих о коме је реч) одржао је своју до тад најкраћу недељну беседу: „На јутрењу је неко од вас замерио због одеће једној жени која је ушла у храм. И она је отишла. Нека се тај који ју је критиковао до краја живота моли Богу за своју и њену душу, јер могуће да се та жена због његове осуде никад више неће вратити у цркву.“ Уместо што осудимо особу због начина одевања , радије се запитајмо шта иза тога стоји. Често су оскудно одевене девојке, у ствари, веома несигурне у себе и уплашене усамљености. На погрешан начин желе да се уклопе или да се истакну. Ово је нарочито заступљено у младости, али се често промени кад особа сазри и схвати да јој није потребно туђе одобравање или пажња да би прохватила себе. Проблем је што су млади путем медија усмерени да закључе како је одређени начин одевања и понашања прихваљтљив и пожељан. Али на младе ће увек снажније деловати породица, пријатељи, окружење, локална црква. Ако имају изграђене врлине облачиће се прикладно. Ако немају изграђене врлине, најмање око чега треба бринути је одећа. Наше је да их свакако волимо, јер љубав може да изгради многе врлине. Неко је напоменуо да купање на плажи не приличи хришћанима. Свако види шта жели. Ко је пожудан, страст ће му пробудити и обучена особа. Страст није на посматраном, већ у оку посматрача. Првенствена намена плаже је купање и боравак у природи. Уколико је умерено, то је човеку и на физичку и на душевну корист. Пожељно је за здравље. (Наравно, не говорим о нудистичким плажама.) Нећемо рећи да је скидање због лекарског прегледа непримерно хришћанима, зар не? Постоје људи који су упркос нескромном начину одевања веома добри, благи, срдачни. Исто тако постоје људи који се облаче веома скромно али скоро да не можемо за њих рећи једну добру реч. Не треба да судимо ни првима, ни другима. Хришћанство је вера скромних и смирених, те је логично да ће облачење следити оно што вера у нама пробуди. Али нико од нас не извршује све што вера од нас тражи, стално и изнова смо на путу усавршавања. Неко се омрси за време поста, неко пати за брендираном одећом, неко се накинђури преко мере кад иде „у град“, неко псује, неко се свађа, сви падамо и дижемо се. Не оправдавам, већ разумем: човек није савршен. Друга ствар, сувише конзервативно облачење је често вид пројављене гордости, па и прелести. Говорим о хришћанкама које се истичу својом „благочестивом“ црном одећом, марамама, истакнутим крстом који виси око врата, итд. Не кажем, наравно, да су сви који се овако облаче у прелести. Прича о хришћанству не почиње грехом, већ љубављу. Не почиње осудом, већ покушајем да разумемо другог. И обраћањем пажње на своје недостатке Марко Радаковић
  9. 4 points
    .............

    Шта је пост?

  10. 4 points
    .............

    "Мртви" Свети Сава

    Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате.
  11. 3 points
    Краљица Јоргована Краљице, да ли је то једино што од тебе примамо? Да ли нам је твоја круна једино што помињемо? Да ли су твоји плодови једино манастири којих се сећамо? Да ли од твојих борби једино твоју земљу рачунамо? Шта смо постали када смо заборављајући себе, заборавили тебе? Да ли смо те достојни, ми недостојни, који те се још због јоргована сећамо? Као да не постоје они због тебе, него ти због њих. Немамо више ни грам оне твоје сузе, продали смо душу онима који је немају, за шаку туђе земље. Не познају те они, али те краљице више, не познајемо ни ми. Знај, успели смо да заборавимо и оно што ти ниси. И оно што си створила више не знамо, а како да знамо кад смо те одавно напустили. Пoтпуно смо изгубили ону веру, којом си нас учила. А толико смо тога издали и продали, да више не знам имамо ли чега и да се сећамо? Обукли смо туђу одећу оних, који имена нису имали, хоћемо бољи живот као оних, који су Га распели. Заборавили смо и твоју смрт, и смрт оних због којих живимо. Чак и ону смрт која је смрћу уништена. Немо нас слушаш? Ћутиш нама, али Господу говориш, јер одавно би нам вода била сопствена суза, а живот изумрла сплачина. Ако нас питаш како смо, рећићу ти горе него што смо мислили, теже него што смо хтели, углавном добили оно што смо скројили. Немам ти шта више рећи, осим хвала што си ту. Што не заборављаш наша имена, јер ко боље познаје овај народ од тебе. Хвала ти што чуваш твоје место за нас, можда ти се једном вратимо, да ти пригрлимо живи одар. Ако смемо, овако укаљани од своје сопствености да ти ишта тражимо, нека то буде оно што и сама чиниш. Чувај њих нама, јер оне су још разлог што чувајући сећање на тебе, некад се присетимо нас.
  12. 3 points
    марија97

    Усвајање

    Као неко коме усвојитељство као сам чин не представља ништа друго до изграђивање нових личности, одлучих да поделим неке од предрасуда везаних за ову тему. У овом односу изграђују се и усвојитељи, али и само дете. Као превише компликован процес и папирологија људи неретко одустају. Али главни разлог за мањак храбрости јесте суочавање са дететом, а најпре са самим собом. Сусрећем се стално са питањима.. ,,Како усвојити? Шта треба да радим? Како да ме дете заволи?" Па једноставно је, шта сијеш то ћеш и жњети. Када на улици пронађете пса и одведете га кући пас вас заволи, осети и узвраћа. Замислите како вам тек дете узвраћа? Само је много важно шта пружате? Јеванђеље по Луки каже : ,,Који је међу вама отац који ако заиштете хљеба да му даје камен? Или ако заиште рибу, да му мјесто рибе даје змију? Када дакле ви, зли будући, умјете добре даре давати деци, колико ће више Отац ваш небески давати Духа Светога?"(Лука 11, 11-13) Ви дајете својој деци љубави, замислите колико ће Отац наш небески кроз Духа Светога у деци уградити љубави? Како рећи детету? Де факто је да се треба рећи да је усвојено и да биолошки родитељи постоје. Уколико се не каже истина бесмислено је градити дете у зрелог, одраслог човека јер ће читавог живота живети у лажи, а ви сте од њега тражили истину. Закључујемо и сами да није фер.(детаљнији одговори у неком од наредних текстова) Морам да нагласим да усвајање НИЈЕ хуман чин. Ако желите бити хумани нахраните гладну децу или једноставно посетите домове деце без родитељског старања и подмирите своје хумане побуде. Не удајете се/жените јер сте хумани, већ свој живот и љубав желите да изграђујете са том особом. Нити су биолошки родитељи хумани, јер своју децу одгајају. Усвајање представља изграђивање једне нове личности кроз вас саме, а не обезбеђује старост или хуманост. Дете није криво што је остављено нити оно бира вас, већ ви њега. -Желели смо да усвојимо дете, да ето удомимо. -Опростите, да ли сте удомљавањем детета, удомили и своју личност? Усвајањем детета итекако се не истиче хуманост, а то нам говори и сама чињеница да при усвајању(90%) људи бирају здраво дете, без икаквих здравствених, психичких проблема. Ако има било какав ''фелер'' – одмахне се руком и свакако се не доводи у питање(као кад одбијете парадајз на пијаци). ,,Починио сам све злочине осим оног да будем отац.'' (Емил Сиоран) Усвојити и тражити захвалност за одгајање детета или некакав орден храбрости, ништа друго не представља до злочин над самим собом, па онда и над дететом. Овим текстом желим људима да отворим свест да је усвајање саставни део живота сваког од нас и представља једнакост међу различитима. Без хуманости и племености, дете се треба усвојити уколико имате храбрости да прихватите чињеницу да смо сви дати од Господа једни другима, то није племенитост већ љубав која је потребна да се изгради у нама.
  13. 3 points
    марија97

    Самостална сахрана

    Желим да сутра сахраним саму себе. Али не као иначе, стриктно без крокодилских суза, пустињског срца, и без грама хране за све неухрањене егоисте. Одлучила сам да будем једини члан породице и дa говорим шта све нисам, док ме у позадини спуштају бестрасно присутни пролазници. Како сам могла, само да нисам а шта и да јесам, опет не бих. Да сам успела, као што је требало па иако нећу , све је узалуд. Коме још служи залуђеник за изгубљеним, за новонасталим, за пропалим, који је у залог дао тело рођеном праху, немајући ништа више од тог. Коме је потребан сиромашни сребрењак, који и у сандуку новог живота, носећи смрт, дели људима оно што Богу не треба. Одлучила сам да се сахраним, на старом гробљу. Не треба ми ново, кад су ту они што нису хтели смрт. Ја ћу тамо где има оних што су је приграбрили, дајући живот нама. Без музике, молим. И тужних виолина, нисам умела да одсвирам композицију животарења, не треба ми ни у земљарењу. Хоћу да кажем, да сам била све што није требало и да је требало неком, ником користило не би. Да сам успела да променим ништа и да јесам нешто, то не бих била ја, него други. Да сам живела као што се не живи, јер срећа да умреш је пораз радости, свог незадовољства. Умрла природним избором, за све што постоји. Сахрана ће се одржати сутра, на старом гробљу, нек не долази нико, опело се пораженима не служи. Неутешна радост моје личности, обавештава оног који није ту.
  14. 3 points
    Свети Мардарије пред Новосађанима У скоро до краја испуњеној биоскопској сали Културног Центра Новог Сада, премијерно је приказан филм из Продукције ''Пријатељ Божији'' под насловом ''Свети Мардарије – владика без адресе''. 20.06.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0 Документарно-играни филм ''Свети Мардарије – владика без адресе'' је сведочанство узвишеног хришћанског етоса првог српског епископа првоосноване Епархије СПЦ у Америци и Канади, Мардарија Ускоковића. Његова љубав према Христу и Роду, мучеништво, прегалаштво и креативност, приказани у овој филмској причи, одушевили су гледаоце. Не постоји у читавој историји 20. века пример таквог приноса човека који је распет између своје неизлечиве болести и људске мржње и прогона од стране својих, од смрти отимао дан по дан, како би до краја саградио грандиозну грађевину нашег националног, духовног и културног здања под којим ће српски народ у Америци и Канади сачувати свој дух и идентитет. До свог прослављења 2017. године, владика Мардарије је био потпуно непознат не само широј, већ и црквеној јавности. Зато је његово дело приказано на филмском платну изазвало велику радост посетилаца који су личност владике Мардарија доживели као својеврсно откриће. Пројекцији су присуствовали и глумци Српског Народног Позоришта који су тумачили ликове историјских личности са којима је владика Мардарије делио време и простор, као и посленици филма који су том приликом изрекли најласкавије оцене овом остварењу. Да подсетимо, филм је до сада приказан у Сједињеним Америчким Државама и Холандији, док је домаћа публика је имала прилику да га види у Крушевцу и Новом Саду. http://prijateljboziji.com/свети-мардарије-пред-новосађанима/
  15. 3 points
    Потребно је пажљиво бирати приоритете. Размислите кад вас други убеђују да је добро зло, а зло добро. Човек највише треба да се поузда у Христа и да следи Његово Јеванђеље. "Тражите прво Царство Божије, а све остало ће вам се додати". - Условљавају нас новцем, послом, звањем. Немојмо никад прећи границу после које губимо себе, а која води у грех. Човек док губи себе оболи и телом и душом. Будимо доследни и гледајмо да је оно што носимо у себи племенито, добро, озарено Божијим ликом. - У цркви се захваљујемо Богу, немојмо само тражити нешто. У цркви неки вијају своју корист па кад је одмах не добију оду код врачара, гатара, тражећи инстант решење. Немају поверење у Бога и стрпљење. Божија колица се полако крећу. А некад морамо прихватити да су страдање и бол саставни део живота. - Рад са децом оплемењује. Треба да задржимо ту детињу радост, искреност, живост, чисто срце. То треба да чувамо, негујемо и не дозволимо да нам то ико икада одузме. То је најважније. Остало дође, прође, изгуби се, али радост сусрета са другим човеком и радост сусрета са Богом и са животом - то треба чувати. Стално тражити Царство небеско и стално га, свакодневно проналазити. Позвани смо да се радујемо. -Свет није толико мрачан како га некад представљају и има итекако добрих људи, и вас, садашњих и будућих великих људи и надам се да ћете у том путу истрајати. Немојте сумњати у то. Најгоре је кад се човек запита: "Шта ја као појединац могу учинити?" Много. Много тога. Зависи шта сматрамо великим делима. То не мора бити слава, имање ни звање. Али много можемо учинити као људи Божији и то је, у ствари, једини прави успех, онај који се мери већношћу, а не ситним људским стандардима. Никуд човек не може сасвим сам, никад без других и сасвим сигурно - ништа не може без Бога. А ако је Бог уз нас - ко ће против нас?
  16. 3 points
    .............

    Некрст

    "Ђе се, Миодраже?“ „Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“ „Знаш да не пијем.“ „Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“ „'Оћу и ја тебе на цркву.“ „'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“ „'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“ Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима. „Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“ И наставио је ћутке да вози, замишљен. Другом приликом срели смо Миодрага на некој слави. „Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу. „Е? Јесам Србин или нисам?“ „Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“ „Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“ „Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“ „Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“ „Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“ И ту се они почну договарати за датум крштења. „Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју. „Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер. „Нећу сигурно у непаран дан!“ Свештеник га гледа у чуду. „Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“ „А зашто?“ „Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“ „То нема везе са хриш...“ „Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики. Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали. Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи. Поздравише се они, овај пут без пошалица. „Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“ „Кад год хоћеш, брате.“ Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага. „Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију. „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“ Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију. „Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост. „Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску. „Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“ „Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“ „Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“ „Ајмо! Сад у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу! Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“ „Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје. „Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“ „И после нашег крштења на парастос да идеш?“ „А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“ „У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“ Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро. Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима. Па се зачикавају: те отац Ненад Микија зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије. Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица. Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето. Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења. „Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“ Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована испод полице са свећама. Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо. „Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “ „Позовите.“ „Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“ После двадесет минута чекања свештенику звони телефон. И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу. Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама Требник, мучно се загледао у једну тачку. „Шта је било, оче?“ „Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“ И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох: „И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“ „Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему... Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест, да нисам довољно учинио.“ „А шта можете учинити?“ „Ништа.“ Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро. Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон. „Мики је умро.“, рече отац. Срчани удар. Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом. Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом. Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога. Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће. Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији. Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце. „Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому. „Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник. Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу, Сања.“ А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто. „Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“ (Марко Радаковић)
  17. 2 points
    ГЛАВА ДРУГА МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК 1 Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри. Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран. „Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.” Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће. „Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...” „Мислио сам да се нашалим мало, ниј...” „Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...” Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука. Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ. „Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине. „Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана. „Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад. „И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?” Ненад је ћутао. „Чак ни не знаш шта је унутра?” „Неке ствари, шта може да буде?” „Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица пасâ луталица!” „Сигурно су неке књиге.” „Где је наш камион?” „Сад ће доћи.” „Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!” „Да, то су добри људи, и јефтини, нис...” „Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.” „Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.” „Камион је цркао, зар не?” „Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио. „Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!” „Не, само су... залутали.” Ана је дубоко уздахнула. „Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци. „Чешља ми косу...”, бранила га је Софија. 2 Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга. Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град. „Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.” Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања. „Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор. „Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.” „По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.” „Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор. Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком. „Остави то, недеља је.”, рече жени. „Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.” Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке. „Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу. 2 „Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.” „Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад. „А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима. „Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.” „Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту шпаклом вадила траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка. Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи. 3 „Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је. „Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима. „Дођи, лези.” Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах: „Да ли је ово све грешка?” „Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...” „Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.” „Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.” Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај. „Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.” „Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!” „Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и можда чак био и задовољан.” Ненад се збунио. „То је лоше?”, упита. „ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?” „То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад. „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...” Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута. „Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана. „Баш ти хвала, сад се боље осећам.” Ана се насмеја и пољуби га у образ. „Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.” „Да урадим нешто?” „Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.” „У праву си... Ти би била добар свештеник.” „Мислиш?” „Забога, не.” Прво поглавље романа прочитајте овде. Аутора пратите овде. Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело. Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода. Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
  18. 2 points
    марија97

    Загрљај

    Често слушам приче о местима из којих извире рај. О местима у којима се душа препороди.Често сам имала прилику да ми говоре како су она места онаква, како су ова наша оваква, како морам бити тамо. Али мислим да нисам послушала, или макар ретко, да одем до било ког места које ће ми се дати само од себе уз примесе среће.Мада има једно које знам када говори увек нешто каже, када прислоним образ увек нешто откријем, када начуљим ухо увек осетим. Знам, поуздано, из искуства једно место које није на крај света, које заиста постоји у ком престаје ништавност, у ком почињем да будем. То вам је оно место за које се ретко говори, ретко спомиње, још ређе показује. Када бих покушала да се сакријем, то је једино место у ком бих испливала на површину. Када бих одлучила да побегнем од себе саме, то је једино место у ком се самој себи вратим. Када се изгубим у проналасцима, то је једино место које ме врати тамо где припадам. Место у ком вам се у исто време склупчају радозналост, истина, исповест, радост, сигурност . Када му се вратим прихвати, када му одем прати. Данас када знамо да су материјалности пролазне, али се истима предајемо, када знамо да смо дати за више од онога што јесмо, постоји место у ком не пролазимо, у ком смо без имало гордости највећи. Заиста верујем да је његов заграљај једино место у ком постојим у свом изворном облику.
  19. 2 points
    марија97

    ,,Границе су нама.''

    Да ли се љубав може научити? Ако узмемо у обзир и базирамо се на то да је љубав у нама онолико колико нам је дата од Господа и да је то све што поседујемо, онда се подаништава библијска парабола о талантима и потпуно маскира слобода. Поседовати љубав само онолико колико нам је дато, ограничава нас као личности, хришћане, људе да надграђујемо и изграђујемо сами себе. Свакако да се само питање може посматрати из два угла. Сигурно је да немају сви исте дарове и ту видимо са једне стране да нико није ,,неисписан лист хартије'' , а опет и главни проблем који се тиче васпитања. Велики проценат љубави деца у себи изграђују кроз породицу, кроз васпитање и кроз поступске својих блиских чланова. Сваки родитељ који добије своје дете, на овај или онај начин, временом гради љубав према њему и онда је преноси на дете. У сваком од нас је усађено семе љубави, али је до нас колико и да ли ће то семе донети некакав плод. Тако да у овом случају потпуно искључујем могућност потпуног одсуства изградње љубави. Како се љубав учи? Неко је одговорио, ,,Ако имамо од кога.'' –контра одговор је, имамо од Господа. Његова је љубав безгранична била и остала. За љубав је потребна храброст и борба. Храброст да се издигнеш изнад самог себе, да изађеш из сопствене љуске, из своје зоне комфора и да пребродивши све препреке један проценат љубави надоградиш. Пример, који је мени упечатљив, јесте ситуација са псима. Постоје људи који се истих плаше да једноставно не дозвољавају никакав приступ. То не значи да имају мањак љубави, већ мањак храборсти, а вишак кукавичлука да своју снагу искористе тако што ће изаћи из зачауреног страха и дати прилику себи да заволе пса, али и псу да заволи њих. ,,Практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота.''(Владета Јеротић) Ако човек није душевно болестан или можда размажен(превелики трансфер љубави који благонаклоност претвара у гушење) онда љубав може да научи. Ако је довољно храбар и спреман да се бори са сопственим границама, онда љубав може да научи. И негде за крај бих само додала. ,,Границе су нама.''
  20. 2 points
    Blaža Željko

    Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav (dorada)

    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku. "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". U suštini "srce" je celina našeg duhovno materijalnog bića gde ova dva elementa (duh i materija) nerazdeljivo čine jednu celinu, čoveka! Uostalom materija je nešto što je za nas tvrdo i opipljivo ali ona ništa manje ima duhovno izvorište koliko i sve što postoji! Bog ju je iz svojih sila i energija doveo u postojanje (ne iz "ničega" jer "ništa" ne egzistira, ne postoji). I materija je tvorevina Oca, Reči i Duha kojoj je Gospod u odnosu na nas dao određenu ulogu .. ali ona za Njega nije ono što je za nas pa on prolazi kroz zatvorena vrata, zid .. hoda po vodi i slični dokazi iz Pisma. Najzad su i naučnici cepajući atome i idući sve dalje i sitnije došli do nekakvih higsovih bozona..pa još dalje (i tako u nedogled) i došli do teorije da je materija u suštini energija. Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga (Oca) jer "Reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak, po spomenutoj tajni materije u čoveku sjedinjene sa duhom, je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi. A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat: Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim. Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca. Ljubav ne ishodi od reči već samo iz srca što Gospod još u Starom Zavetu potvrđuje: "Usnama me poštuju (govore da me vole) ali im je srce daleko od mene"! Znači prazne reči jer one ne mogu same od sebe da ishode ljubav! Samo kada iz srca ishodi i ljubav kad kažete nekom "volim te" tj. kada ta tri elementa između sebe imaju punu saradnju tada je vaš iskaz istina. "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA. Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah. O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti. Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu! Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima! To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija! Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega. Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um (srce) i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji. Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je ljubav mrtva a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih". Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije. Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" i rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!? Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje ovime da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost. Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao jedna od božanskih atributa Božijeg lika u nama, isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju a po slici Božijoj, kojom po blagodati ličimo na Boga, i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i razumom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (ljubav kao ipostas) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one ljubavi volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu! I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova, jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja zato što je nadrazumni Život Bog a "Bog je Ljubav" kako svedoči Apostol Hristov, učenik Ljubavi! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom! A kada se vreme ispunilo i kada se jedan od njih Trojice rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka zbog čega "Angeli udivišasja") kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije mogao da zna da je Hristos Bog (jer poznanje Boga čak i kod najviših Anđelskih činova dolazi jednostrano od Boga Duhom svetim, drugačije nije moguće! I Apostol kaže "Niko ne može reći Hristos je Bog osim Duhom Svetim"! Đavo je pomračen, nema zajednicu sa Duhom Božijim, on ne može znati ko je Hristos u jednoj od priroda zato mu je i nudio kao čoveku korupciju i povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.") "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari kačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! Uostalom Spasitelj kaže: "Kome ja hoću otkriću"! I đavo s toga može samo da veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari. Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. To je i za Anđele bio šok! "Udivišasja"!! Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! Zbog strategije da nadmudri lukavog i navede ga na ubistvo Života (čime će razoriti smrt do korena jer Život ne može da umre) a u ambijentu slobode i ljudi i demona on mora da prikriva božansku prirodu! Otkriva je tek nekolicini učenika na Tavoru ali im kaže: "Ne govorite nikome o onome što ste videli." I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - ali zbog političkih vrenja vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili mu još kao prorok kaže "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka! Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije naglašavanja ljudske prirode da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi". Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (ta saznanja nam dolaze tek od Pedesetnice kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak, ponavljam, i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno. Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i kako je podrugljivo kao i oni vojnici mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se već istog tog Velikog Petka njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi! Ako ikome bude od koristi, ako ovo nije tek puka fantazija, nije od mene ..od Crkve je i crkvenjaštva. Pomjanite moju porodicu osobito sestru Ljilju koja je na hemoterapiji i ne baš dobrom stanju
  21. 2 points
    марија97

    Таланти

    ,,У данашњем јеванђељу смо чули причу о талантима. Онај који је имао пет, удвостручио је као и онај који је имао два. Док, трећи који је имао један таланат, због своје неодговорности, лењости изгубио је и тај један. Господ нас учи да искористимо своје таланте и да када дође време да му вратимо, да нам се не обрати као трећем, већ да удвостручимо оно за шта нас је дао. Мати Тавита, наша мати је пример шта значи удвостручити таланте, своју љубав, разумевање, искреност. Мати, хвала Вам на данашњем гостопримству, на примеру који нам дајете и хвала Вам на Вашим свакодневним молитвама које осећамо из дана у дан. Доказ томе је чињеница да су ме парохијани сваког дана питали када ћемо код мати Тавите и када ће опет доћи. Здравље, спасење и свако добро од Господа Вам желимо." Јереј Дарко Павловић, намесник вранићке парохије, епархије шумадијске
  22. 2 points
    Када као православни богослов критикујем еволуционизам, не критикујем науку и научна достигнућа нити прихватам протестански креационизам, некритички и буквално, нити сам креациониста типа америчких протестаната, али апсолутно нисам дарвиниста! Сматрам да дарвинизам није никаква научна теорија него једна недоказана подметачина која се дебело плаћа у овом безбожном и богоборачком свету, те ми је и овакав протестански креационизам, какав-такав и ,,мањкав" како неки кажу, ближи него безбожни, масонски, сатански пост-дарвинизам, па зато и не разумем оне ,,православне богослове", а има их на жалост, који се својски труде да оправдају и који, авај, подржавају дарвинизам, конкретно еволуционизам, а оне који су против тога, а Црква јесте против дарвинизма, називају ,,људима који су против научних чињеница и науке" и ,,заосталим људима". Такве богослове сматрам веома неозбиљним и заблуделим. Једноставно не разумем, иако је креационизам ,,мањкав" и буквалан морамо признати, како може једном православном теологу да буде ближа дарвинистичка теорија стварања света и живота од ,,мањкавог" креационизма (зар не долази и Дарвин из протестантског миљеа?!). Нека ми такав богослов објасни проблем биолошке смрти у том његовом богословском схватању, систему, па да онда дискутујемо, а сувишно је и говорити да Црква апсолутно одбацује дарвинистичку, односно, пост-дарвинистичку теорију стварања човека. Црква није против науке да се разумемо! Теорија еволуције је само теорија, а не наука! Једина научно доказана ствар у еволуционизму је промена унутар врсти, микроеволуција(1), која се стално дешава у природи и није никакав доказ или потврда дарвинистичких теорија. Сви остали докази су једна научна-фантастика, претпоставке и подметачине. Ако смо против еволуционизма, не значи да смо и против науке него против свих ових подметачина. На жалост ниједна друга теорија, наука, се не признаје данас у научним круговима. Ваљда ће је бити, зашто да не! Еволуционизам имплицира постојање биолошке смрти. Богослов који ово подржава, признаје и да је Бог створио смрт, а не да је смрт дошла преступом првих људи како нас учи Библија, конкретно Постање. Дакле, Бог је створио смрт, бол, патњу и болести по овој теорији?! Добро, како ће такав богослов да објасни значај Христовог Крстоспасоносног дела и Васкрсења у светлу, по њему, природне богостворене биолошке смрти?! Наравно да не може, јер је апсурд! ,,Савршени Бог ствара несавршени болесни и смртни свет и после страда на крсту, умире и васкрсава побеђујући смрт, коју је Он створио ?!" Какав апсурд, каква будалаштина и неозбиљност! Али авај, свако има право на своје мишљење и има право бавити се теологијом, али апсолутно нема права стављати своја ничим потврђена, игноратнтна, шарлатанска и јеретичка мишљења за ауториотативна и са подсмехом гледати на оне који следују учења Светих отаца и Цркве! & Наука је постојала и пре Дарвина, од билогије до астрономије и тако даље. Одбацивањем једне теорије, а посебно ако је лаж и подметачина, односно претпоставка у овом случају, не значи да одбацујемо целу науку или да смо против ње. Такве трвдње су тендециозно искључиве и злонамерне. Ако одбацимо неки лош лек, не значи да је медицина лоша или да смо против медицине(2). Ако је и било неке врсте ,,еволуције" онда је она трајала до првог човека Адама и ту се завршила, све остало су тендециозне лажи ,,скухане" у антихришћанским круговима ради уништења хришћанске цивилизације. Ја ипак мислим да није било никакве еволуције, јер откако човечанство постоји и његова историја и памћење, није забележен ниједан случај макроеволуције (види 1.) Човек је створен као икона Божија, као икона Сина Очевог и Јединородног, као икона саме Божанствене Тројице, који је заједница, Љубав, створен као највећа вредност у универзуму, као мали Бог по благодати, а не као човеколики бесловесни мајмун. % 1.Промена унутар једне врсте, физичка промена, назива се микроеволуцијом и библијски је оправдана. Нека птица, нпр. може временом да добије неко различито перо или да промени кљун, односно да кљун промени изглед. Цео дарвинизам почива на макроеволуцији, по којој једна врста може прећи у другу, да еволуира, временом: гуштер у диносауруса, мачка у пса, мајмун у човека. Не постоји нити иједан валидан доказ за ову тврдњу, која је ништа друго до једна тендецозна измишљотина 2. Дарвинизам је апсолутно дао легитимитет свим каснијим античовечним философијама у свету од комунизма до расизма и фашизма својом ,,природном селекцијом", по којој јаче врсте савлађују слабије, право јачег, а будући да је по њима човек ,,човеколика живуљка", онда ,,право јачег" влада и у свету антропоса( грч. ἄνθρωπος, човек) Теолог, Професор Верске Наставе, Иван Миладиновић. Епархија Крушевачка. Еволуционизам – не! – Фондација Пријатељ Божији PRIJATELJBOZIJI.COM Када као православни богослов критикујем еволуционизам, не критикујем науку и научна достигнућа нити прихватам протестантски креационизам, некритички и буквално, нити сам креациониста типа...
  23. 2 points
    марија97

    Љубав

    ,,Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова : Љуби ближњег свог као самога себе."(Мт. 22, 37-39) Спремни смо да свакога дана говоримо о љубави, јер нам то причињава већу лакоћу од испуњавања исте. Прегршт литературе о љубави нам је на дохват руке, можемо је пронаћи како у психолошким, филозофским књигама тако и у богословљу. Празном читању ће увек недостајати део који ће пробудити веровање у прочитану реч, а то је управо она љубав која превасходно мора постојати у нама. Много је лакше читати о љубави, него је у потпуности извршавати, јер то изискује напор, промене, борбу, истрајност. Бог је љубав, а човек је створен по лику Божијем, с тим у вези имамо да је човек лик љубави Божије. У сваком од нас посађено је зрно љубави, које је старије од сваког зрна зла и као такво важно је да га својим трудом претворимо у дрво које доноси зреле, крупне плодове. Један од начина јесте пост, ту је и молитва као неизоставни део изграђивања сваког православног верника, али оно у чему се састоји љубав јесте причешћивање. Причешћивање Телом и Крвљу Христовом, задобијамо Његово постојање које у нама отвара зрно љубави. Сједињењем, Његова љубав постаје део нас и то нам даје довољан разлог да сва своја читалачка искуства о љубави, применимо кроз Њега на себе и своје ближње. Литература која нам брижно говори о љубави се не може упоредити са Јеванђељем, које говорећи о плодоносном труду ни у једном свом делу неизоставља Христа као пример. Имајући пред собом Јеванђељски пример Господа Исуса Христа, онда нам једино остају: ,,Љубав, вера, нада, ово троје; али од њих највећа је љубав."(1.КОР.13, 13)
  24. 2 points
    марија97

    Навике

    Оно што ће нам увек бити важно и без чега нам не може проћи дан, јесте питање, шта урадити данас? Како доћи до новца и којим парама отплатити кредит? Толико смо спремни да се дајемо тим питањима, на која неретко не знамо одговор, да потпуно заборавимо наше постојање у овом свету. Колотечина истих питања нас наведе да заборавимо, да Недеља уопште постоји. Заборавимо и да нисмо ,,видовита Ванга'' и да не знамо шта нам спрема ново јутро, уздамо се искључиво у своју снагу коју сматрамо већом чак и од Оног који нас је створио. Спремни смо да проводимо дане депримирани сопственим неуспесима, јер нам је успех била једина мисао. ,,Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овог света, и да вам овај дан не дође изненада.''(Лука, 21:34) А када наступе болести онда највећег кривца проналазимо у Богу, јер нам није јасно како је допустио да будемо болесни или да пролазимо кроз тешка искушења када смо РАДНИ, ВРЕДНИ, ПОШТЕНИ. Зар кључ проблема и није у томе? ЈА сам радио, ЈА сам вредан, ЈА сам постигао успех. Увек и све очекујемо од себе и сваки потез повезујемо сопственим радом, док нам је сваки проблем довољан разлог да ,,перимо прстом'' у Господа. Да ли ово своје ЈА не можемо некада препустити Богу? Дозволити Њему да уради нешто за нас, да нам помогне у пословима који ће нам донети добро, који ће нас спасити болести и искушења која не можемо поднети, јер Његова помоћ је већа од оне коју ми можемо створити. ,,Остави на Господа дела своја, и биће тврде намере твоје.''(Приче, 16:3) Када би смо покушали да свој дан отпочнемо молитвом или рецимо реченицом ,,Ти Господе знаш све. Ти знаш да те волим '' , тада би нам било лакше у свим пословима које обављамо. Били би свесни својих слабости, својих грехова, своје немоћи да све постигнемо сами. Сем што би нам Господ помогао у животним проблемима, не би дозволио да се вратимо старим навикама које воде у заборавност недељних Литургија или молитве. Најважнији сегмент у нашем животу је да будемо одговорни према својим слабостима, прихватајући их као дар и призив на веру у Господа.
  25. 2 points
    марија97

    Твитер заједница

    Твитер заједнице су одавно почеле да бивају све што једна заједница не треба да буде. А и сам парадокс је, твитер=заједница. Твитер као главна подлога за просипање свега и свачега највише ничега, представља расуло свести. На страну ,,писци", али ови што им слепо верују, поистовећујући статусе са лажном истином су посебна прича. Вођени којекаквим мишљењима на основу ограђених твитер карактера, бескарактерно поступају јер су изгубили себе. Немајући довољно храбрости да свој став лече томовима књига, задовољавају се кликћући на твитер-зналце и то немарећи за окоришћене речи. Платформа твитера је досегла толику висину у нама ниским људима, да читајући намећемо мишљења чак и књигама, тврдећи штампарске грешке. И све ово је насупрот заједници. Она се користи речима, чинећи јединство у ком наметање мишљења не постоји. Свако га поседује делећи га искључиво учећи о себи, где тиме чине заједничко знање. Ако дозволиш себи да се сјединиш са ,,заједницом" која те раздваја од сопственог мишљења, онда немаш никакво право да ствараш гард према Богу питајући га ,,Зашто баш мени?" Истина је да Господ увек зна шта је за нас најбоље, али дајући нам слободу избора не покушава да нам наметне ништа што ми сами не желимо или се противимо. Тиме нам потврђује своју љубав кроз слободу избора. Исто је и са родитељима. Увек ће нам говорити шта је најбоље чинити, али ако упорно, тврдоглаво желимо да испунимо свој хир родитељи ће дозволити. Увидећи да је то погрешно ми падамо и они су ту да нас подигну и врате на колосек. Тако и Господ чини са нама, не физички видљиво, али за оног који жели да Га пусти себи, итекако постаје ,,видљиво". Зато је потребно да се запитамо и бирамо куда ћемо своју слободу водити. Да ли ће то бити ,,твитер зналци" или можда мода са запада која стварајући заједнице, разједињује или Божија воља која ствара заједницу и тамо где је немогуће?
  26. 2 points
    sandras

    Vaskrsnji post

    Vaskrsnji post Ljeta Gospodnjeg 2018. godine za vrijeme Vaskrsnjeg posta kada sva nasa dusa i cula treba da streme Gospodu moju porodicu su snasle nevolje koje bi gotovo svakoga slomile. Dugo vec znam da ostajem bez posla i duboko vjerujem da to jeste s Bozjim promislom, ali kada se priblizavao dan rastanka od bankarstva dolazila je i neka tuga zbog rastanka od kojecega, od ljudi, prostora, cvjetasto isaranih škara ili pogleda na Sljeme. Nisam se uspjela ni pribrati na Krstopoklonu nedjelju tata je dozivio i prezivio srcani infarkt. Dok sam satima sjedila na hitnoj i razmisljala o kojecemu svaki susret s ocima mog oca mi je posebno tesko padao. Nikada u životu nisam vidjela tugu koju sam tog dana vidjela u njegovim ocima. Znam, ostat ce u mojim sjecanjima dugo. Moguće zauvijek. Samo sto smo malo nadosli mama me nazvala iz ambulante i rekla da joj ne mogu spustiti tlak i da je moram voditi na hitnu. Opet noc, samoca, cekaonica i nada da ce biti dobro. Vratile smo se kuci u gluvo doba noci. Obje izmucene, ja u strahu jer sam kuci ostavila bolesnog tatu. Moja kćer se samo spusti u hodnik i cuje ga da spava. Dijete se boji i ove nevolje utjecu i na nju. I to meni kao majci donosi tugu. Postim i molim se. Ne kao molitveno pravilo niti kao forma, molitva je ovog posta postala sastavni dio mene, tece neprestano kroz moje misli, moje srce i moje usne. Bogu hvala sto imam Oca Mihaila i sto je dosao i donio ikonu Svete Matrone koju je mama izvezla i Svetog Nikole kojeg sam kupila na Meteorima, a koje su stajale u oltaru naseg zagrebačkog manastira Svete Petke. Osvestao je vodicu i ikone i donio je Pashalnu radost u kucu. Tata stalno trazi vodicu s okusom i mirisom bosiljka i pomazujem ga Svetim uljima koje imam. Bogu hvala sto imam u sebi hriscansku radost da blagodarim Gospodu na svemu i da se radujem danu Vaskrsenja Hristovog kojeg nadam se ovog ljeta i jos mnogih ljeta dočekati u ljubavi moje male obitelji. Sutra nadam se pokloniti ikoni Bogorodice Lepavinske koja je nas dom i utočište ovdje, gotovo u susjedstvu. Bogu hvala na svakom udahu i danu koji mi je podario. Maleni smo i nesvjesni koliko smo krhki i nemocni bez ljubavi Bozje. Amin.
  27. 2 points
    У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.
  28. 1 point
    Blaža Željko

    Harmonija Crkve i države??

    Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal, čak duhovna realnost, u kom u Hristu i liturgijskom Duhu nema država ni granica... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Laponaca ni Engleza... u svemu je Otac! U svemu je Sin Njegov kom je Otac predao svu svoju Carevinu ("Dade mi se svaka vlast i na Nebu i na zemlji")... i upravo Bogočovek teži da "spasi mnoge" tj. da "objedini sve" koje mu je Otac dao na čuvanje, tj. koje mu je dao da niko od tih poverenih ne propadne. U ovoj jevanđelskoj istini (neospornoj) Crkveni Duh i realnost sigurno dolaze negde u nekim dubinama ljudskog duha u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu... samim tim čitav spektar patosa, pomračenih emocija i patetičnih interakcija površnih ljudi sa ambijentom u kom žive i kojima su srca za to čvrsto privezana. Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka jedinstvu svih ljudi koja je utkana u ljudsku bogolikost... sve (čak sama Crkva) nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dva izbora, dve opcije - globalizacija kod ponovnog dolaska Hrista kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode dolazeće punoće Njegovog Carstva .. i pseudo globalizacija po slobodi od greha vešto inputiranu kroz demokratske slobode, razne jednakosti i obogotvorena "ljudska prava" u svemu suprotna Hristovim vrednostima koja je odavno destruktivno uticala na ljudsku svest. Za tu svest Gospod je postao veoma udaljen, nepoznat, skriven i tajanstven; u težim slučajevima grehovne raslabljenosti dosadan i nepodnošljiv. Da je sav taj otpor Hristu samo jaka iluzija Crkva daje dokaze i rasvetljava bolesti, ali đavo je vekovima radio na strategiji kako da iz srca ljudi iščupa Hrista... i našao je način - utopio je kameleonski, kroz sinkretizam, Njegovu ličnost u sve osobine svojstvene čoveku ..pred kojima, vremenom, Hristos postade nepoželjan čudak, "čovek zanesenjak" koji propoveda nešto što je za ovaj svet (samim tim i države) nespojivo sa samom otvrdnulom logikom ambijenta ogrezlog u iluziju i obmanu materijalnih vrednosti i vlasništva nad njima. "Ovaj svet u zlu leži" odavno je sam Gospod dijagnostikovao razloge za ovako nešto i nedovoljna opreznost ljudi da pravilno shvate ove reči napravila je svet ovakvim kakvim ga danas imamo: ratovi, bune, smrt na sve strane, potpuni gubitak moralnih normi, laž kao prirodno stanje svesti i sledstveno teške duševne bolesti .. sve dakle ono što izlazi iz čoveka kad mu iz duše ukloniš Hrista i hristolikost. Da bi se to malo približilo možemo upotrebiti i jedan plastičan primer: Bez Hrista čovek je izduvana mešina i samo prah kao što je hleb samo neupotrebljivi prah bez vode, soli i kvasca a to su sve sinonimi za Hrista: "voda živa", "so svetu" "kvasac u kopanji". Dehidrirajte hleb; nemojte ga soliti ni dodavati kvasac.. i onda okusite to! Ne treba ne znam kakvo obrazovanje pa ne videti da danas (osim Poljaka koji Hrista proglasiše suverenom Poljske) niti jedno zemaljsko carstvo ili država o ovome nemaju nikakve ni predstave a kamo li da se još nekako prilagođavaju ovoj realnosti. Dakle iz svih navedenih razloga Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija. Možda je (to naravno niko ne može znati sa sigurnošću) tajna harmonije u tome .. "Caru carevo, Bogu božije" i ne mešati ulje i vodu jer to je zaludan pos'o. Harmoničnost se postiže u jednodušnim zajednicama; primera radi u davna vremena u nekom plemenskom savezu koji je disao jednim duhom pa je mogao da sinhronizuje ova dva sveta (nešto kao manastir) ...ali moderne države koje su evoluirale na čovekovom Bogom danom pravu i slobodi da može da veruje šta hoće ta harmonija nije ostvariva. Ona dolazi u sukob sa obiljem jeresi i raznih filosofskih spekulacija koje teku tkivom državnog (građanskog) uređenja i Crkva može u konačnom ishodištu biti "vino novo" koje će pocepati sve to "čovekovo ovozemaljsko" na neprepoznatljive froncle. Obrni okreni, opet ostane sama (ako ne podlegne izazovima i manipulaciji) sa svojom prirodom koja nije od ovog sveta... i da onda dovodi na Carevu večeru sve koje nađe na raskršćima, drumovima... Pomjanite moju kancerom mnogobolnu sestru Ljilju; ženu Ljiljanu, mog Nemanju... familiju, prijatelje i kolege..i nedavno upokojenu majku Mariju
  29. 1 point
    Blaža Željko

    "Želje" u Carstvu Božijem pored živog Hrista (dorađeno)

    Motiv za ovaj blog ili tekst bio mi je razgovor sa jednom devojkom od dvadesetak i nešto godina, ćerkom mog poznanika, koja reče da joj je tata (inače veroučitelj) pričao kako u Carstvu Božijem neće biti želja, potreba da se negde ode, mnogih još osobina koje ovde karakterišu čoveka i tome slično. Ona pomalo razočarana reče: „Pa ja volim Krf, valjda ću moći da idem i tamo“ .. da bi joj tata dao odgovor koji sam gore naveo. Naprosto devojče, u svemu genijalno i poletno, spontano upravo iz svoje prirode još nevinog velikog deteta već kroz pitanja i upravo to razočaranje maglovito i daje već neke odgovore. U nekoliko ranijih ovde tekstova dotakao sam ovu temu i neće mi biti problem da se ponovim uz neka proširenja. Ispred svega ..najbitnija je jedna ograda a to je da niko živ osim jednog Apostola nije video budući vek ...“Što oko ne vide i uho ne ču ono je Gospod pripremio onima koji ga ljube“. Dakle, sve preko toga su naša intimna osećanja i pretpostavke u zavisnosti kakav odnos imamo ka liturgijskom Hristu; dakle u zavisnosti od te prevažne relacije i ličnog odnosa sa Bogom od kog jednosmerno i dolazi pobuda da se traga za unutrašnjim enigmama sopstvene ličnosti. Da... naša vera, ljubav, nada od Njega dolaze. („Bez mene ne možete ništa činiti“ – kaže Spasitelj)! On ih pobuđuje, poklanja, On se moli iz Srca a to pripiše nama .. jer sve te naše osobine koje bi trebalo da su njegov lik u nama, bez kvasca (Duha Svetog) nisu ništa. Elem, o Carstvu Hristovom ne možemo dakle imati nikakva saznanja jer to Bog dade samo jednoj osobi; svom učeniku. Ali možemo nešto drugo! Možemo svoje maglovite slutnje, na temelju otačkih predanja, tajne liturgije, jevanđelja i svetih otaca, međusobno razmenjivati; sagledavati gde se dodiruju a gde se kose i međusobno i sa ocima .. i tako stvarati jednu, naravno okvirnu i zamućenu sliku o obećanom Carstvu. Nije Bog ni nas ostale kroz sva vremena (oce Crkve, prepodobne, verni narod) ostavio bez nekih zrnaca odgonetanja tih enigmi. Bezobalne su tajne postojanja pa On može te deliće davati još bezbroj eona a da nikada ne budu ni načete a kamo li jasne koliko onom jedinom učeniku koji je to video iz prve ruke. Najzad i Gospod sam kaže: „I kome ja hoću otkriću..“ Mnogima pomalo otkriva kroz nadahnuća u talentima (najpre umetničkim) i onda se kroz Crkvu pomalo sklapa taj mozaik koji je na neki način zanimljiva maglovita nepoznanica. Kao dobar pedagog a pomalo i šaljivdžija stavi ti Gospod u ruku detalj, neko zrnce, nekih tako dubokih pojmova a ti se onda muči sa time kako znaš i umeš ..samo ga nemoj mnogo razglašavati jer kad prođe kroz tvoje grehovno iskustvo pretvori se u maštu. Kao duhovna realnost i osećaj liturgijsko iskustvo te vazdiže; kao mašta oprelesti i tebe i ljude oko tebe.. a ima kroz istoriju ne mali broj takvih slučajeva. (S ovim u vezi jedna mala uzgredica: vidim da mnogi monasi, sveštenici i drugi iz tog esnafa, pričaju o nekim pojmovima koji naprosto nisu dati široj publici. Pričaju o nekim „svetlostima“ o „energijama“ i tome slične mistike a u Ljubavi, i Božijoj i ljudskoj, nema ničeg mističnog. „Bog je ljubav i Ljubav je Bog“ (ona obična svakodnevna ljudska ljubav) kaže Apostol Hristov. Doduše, ne greše oni kad Ljubav vide kao svetlo ili kao energiju ..ali to je njima lično i ličnosno Bog dao i otkrio – to iskustvo nije prenosivo rečima; može da razboli generacije ljudi. (Ne reče Gospod za džabe "ne boj se, samo veruj" - drugim rečima, "ne zanosi se, živi normalno i veruj u Hrista; ne maštaj, samo veruj ... i biće dovoljno, čini tako i "ući ćeš u Život"). Najzad i tropar Svete Petke kaže: "Srce čisto Gospod traži, bez maštanja i bez laži...." Ne može čovek bez iskustva (ili skromnog iskustva) Crkve mnoga mistična saznanja iskusnih monaha da pojmi duhom. Oni koji nemaju takva iskustva po nužnosti i automatizmu to porede sa stvorenim svetom i svojim zemaljskim iskustvima (moraju jer im je samo tako dostupno) a onda se u mašti pogruženoj u ovaj svet potpuno iskrive te percepcije i može doći do ozbiljnih poremećaja i duševnih bolesti. A sad da raščlanimo, kako i koliko Bog dade iz nekog ličnog liturgijskog odnosa sa Crkvom, neke pojmove kroz taj mucavi lični Crkveni doživljavaj. Carstvo Nebesko po rečima samog Hrista nije geografska odrednica; nije čak ni vremenska odrednica! Kaže Jevanđelje: „A doći će vreme kada se istinski bogomoljci neće moliti na gori ovoj već u Duhu i Istini – dakle u Duhu Svetom i Hristu jer On je Istina...što na jednom mestu Spasitelj i reče: „Ja sam Put i Istina..“! Carstvo Božije je sama ličnost Gospoda Hrista! Ono je kroz Crkvu već tu.. u srcu čoveka! Opet da podsetim na Jevanđelje: „A što tražite Carstvo ovde ili onde? Ono je unutra u srcima vašim.“ A kad je u srcu onda je i spolja jer čovek se u Hristu i sa Hristom menja i u odnosu na spoljašnji svet, a tom obogaćenom pričešćenom prirodom onda suptilno menja i taj spoljašnji svet! Vi se, takvi kakvi ste od krvi i mesa krećete kroz ovaj svet ali sa Hristom u srcu vi ste u Njegovom Carstvu već sada i ovde jer je Bogočovek Carstvo u suštini... osim što Parusijom to još nije potvrđeno. (Još postoji mogućnost pada ali i pokajanja) Dakle u Carstvu u kom, a kasnije ću par reči o tome, prestaju da važe gvozdeni grehovni zakoni palog sveta pa mnogi svetitelji sa Hristom u sebi hodaju po vodi, isceljuju bolesnike (ne svojim sposobnostima već Hristom) ...jednom rečju kreću se u Hristovom Carstvu iako su tu među nama. Mi to po bolesnoj prirodi doživljavamo kao čuda, pravimo od toga fetiše a to je Božiji svet (kakvim ga je On i stvorio) koji je normalan i prirodan, ni po čemu „čudan“. Mi smo pomračeni gresima pa nam je taj svet u stvari stran, zato ga i doživljavamo kao čudo, kao nešto zastrašujuće; kao nešto što iskače iz naših smrtnih okvira i merila. Carstvo Nebesko nije ništa drugo do isti onaj Raj kojim se kretao Adam, okružen drvećem, šumom, životinjama... a posle pada nije prestao da se kreće istom tom planetom sa istim osobinama kao i pre pada osim što u njega, a zbog njega i u ceo vidljvi svet, više nije strujao život. Stvoreni svet je zbog tog Adamovog (kao rodonačelnika ljudi) prekida sa izvorom života krenuo da se razlaže na elemente od kojih je nastao... jer se istovremeno isti taj svet nalazio u Adamu kao u kruni stvaranja vidljivog sveta. Taj svet kojim se kretao Adam.. pa to je ova planeta na kojoj živimo nepromenljivo od njegovog doba i pre pada i posle pada. Drveće koje je dodirivao ..isto je što i ovo oko nas. Raj, ili Carstvo Hristovo, nije kvalitativno različit od ovoga gde živimo! Isti smo ljudi i pre i posle ličnog greha osim što ostajemo bez Duha .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila velika vrućina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija, trulenje bez mogućnosti da prestane i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka ili Irana, između reka Tigar i Eufrat. Sveta Trojica su udaljili Adama od nekog konkretnog drveta Života (sa stablom, korenjem, lišćem i plodom) i ljudi su samo geografski premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta, koji čoveku nije više bio vidljiv i dostupan, postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Tu dolazimo do onog šta bih u stvari poručio mom poznaniku koji ćerki kaže da u Carstvu Nebeskom neće biti želja!? Ako iz svega što sam gore naveo nije jasno da je ovaj svet već sada u Hristu isprepletan sa Eshatonom onda da vidimo šta kaže Gospod na jednom mestu u Jevanđelju: „I što god uzištete od Oca moga u ime moje biće vam“! Dakle On kaže da čak i ovde ispunjava želje (pri tom ne kaže ni kakve treba da budu niti daje ikakvu specifikaciju tih želja) a kamo li u Carstvu koje dolazi „i već je nastalo“! Ne, nisam to izmislio, lepo piše u Jevanđelju. No Gospod poznajući naše slabosti napominje da ipak tražimo najpre Carstvo Njegovo ..a druge želje oprezno da sputavamo jer još nije Parusija ali nedvosmisleno nama još koji smo na zemlji iz svih epoha kaže da šta god tražimo od Oca u ime Hristovo (a ne posumnjamo) biće nam. Uopšte nije precizirao o kakvim željama se radi već naprosto i široko: "Što god uzištete od Oca u ime moje, ako ne posumnjate..." U svemu tome i ja imam jednu želju, koju ću naravno reći Gospodu ako me primi kod sebe u Carstvo kad dođe (možda me i ne primi, prilično strepim), a to je nešto što smo kroz Crkvu svi videli i čuli! Ali pre nego što iznesem tu želju valja reći nešto. Naime, po Vaskrsenju Apostol Toma se uverio da je to stvarno ljudsko telo gurajući prste u rane Hristove i time u ime svih nas rekao "Gospod moj i Bog moj"! Šta se događalo tada? Sa tim ljudskim telom (kakvo će po Vaskrsenju biti i svih ljudi) Gospod je prolazio kroz vrata, hodao po vodi, dolazio u sobu niotkud a onda se posle četrdeset dana uzneo na Nebo ali i na vidljivo nebo ... kao helikopter.. sa telom („..i zakloniše ga oblaci“). Posvedočiše očevidci (apostoli) i sam Anđeo Božiji koji im se tada obratio dok su gledali za Gospodom. Otišao je kroz svemir ko raketa! Eno piše lepo u Jevanđelju! Najdublje verujem (time ne remetim ništa od učenja Crkve) da je i prošetao po Suncu da uteši svog slugu jer se na Veliki Petak od bola i Sunce pomračilo i zaplakalo. Hristos i ne zna drugo nego da ljubi i teši! E sad šta bih ja želeo? Isto što i svi kad smo mladi i gledamo noćno nebo (koje kazuje slavu Božiju). Poželim tako da vidim malo od tih bekrajnih svetova fizičkog neba .. I ako me Gospod udostoji i primi kod sebe tada bih Ga (sa slobodom i derznovenijem koje od Njega dolaze) kao roditelja, oca i prijatelja pitao da blagoslovi da odem da vidim malo od tih svetova tamo daleko. Da pogledam šta je to sve Gospod sazdao? Kosmos će i dalje biti isti ovaj Kosmos ali kroz Bogočoveka preobražen u besmrtan. Poželeću možda da sedim sa kornjačama na Galapagosu (što i sada želim) a Hristos je svakako svugde i u svemu... tada nema granica i država. Ništa od svega toga neće tada biti nemoguće jer sve i u svemu je Hristos a Njemu je sve moguće. Imam slobodu da tako pojmim stvari na osnovu jevanđelskih ČINJENICA da se Gospod sa ljudskim telom vinuo u svemir .. a takvo telo imaće svi koji se udostoje Carstva. Ničega neće biti bez blagoslova Duha Svetog, Oca... Sve će biti Liturgijski molitveni odnos sa Njim ali neprestan. Neće biti kao sada u vojinstvujućoj Crkvi nedeljom u devet sati jer tada više nema potrebe za tim oblikom liturgijske prakse. Neće biti merenja vremena; biće to osmi neprolazni dan; ostvarenje čežnje mnogovekovnih liturgija iz istorije. Samo učestvovanje u Telu Hristovom tada (jer "svi smo udovi jednog tela") biće stanje neprestane lutrgije jer je On Telom rođenim od devojke došao među ljude upravo iz razloga da "svi jedno budu". Parusija je punoća Liturgije; Gospod ovladava svim postojećim. Sam život tada biva liturgija... jer život to jeste u samoj srži - molitveni i nežni odnos sa Hristom jedan na jedan a potom zajednica u jednodušnosti svih bez narušavanja ličnih osobina (pa i radoznalosti) čoveka. I moja želja tada, ako Bog da bar poslednje mesto, moj odlazak negde gde poželim nije i nemoguć u Hristu jer je On svugde, sve mu je Otac pokorio! On ispunjava celokupno postojanje što znači i ceo beskraj Svemira a to opet znači da ispunjava celog čoveka jer čovek je kruna stvaranja svega vidljivog. Gospod tada ispunjava sve ličnosno i odnos sa Njim je neprestano zaljubljeno oslanjanje čelom o čelo oca i sina u liturgijskoj punoći... i molitveno (insistiram i na reči "nežno") raspoloženje kao autentični obrazac ljubavi i obraza po kojem je čovek slika Boga. Liturgija i jeste molitveni obrazac čovekovog bića kakvim ga je Bog stvorio. Nisu to bolesne želje, realne su a kroz Hrista u Eshatonu i izvodljive što smo videli na dan Vaznesenja Bogočoveka. Ode On ko raketa kroz oblake (samo što tad nisu znali za reč raketa)! Biće raznih želja kao što ih i na zemlji sada ima kod svakog ali je važno reći nešto kao veoma ozbiljnu POZORNOST i NAPOMENU: Ovde i sada na zemlji treba oprezno želeti ili ČAK NE ŽELETI NIŠTA OSIM HRISTA! DA, TO JE JEDINO NAJVAŽNIJE! SAMO ŽELETI NJEGA. Zašto? Još nije punoća Eshatona, još nije Parusija! Još smo smrtni, grešni, skloni padu, bolesti, prelesti i pored svih Crkvenih benefita koji idu sa Liturgijom. Bolje je sačekati za slične želje da ne bi slučajno negde u nekoj od njih iskušavali Gospoda a to je onda ... veoma loše. Ne samo "veoma loše"; smrtonosno je, a ipak to često radimo iako je to jedna od tri opasne zamke kojima je đavo pokušao da saplete Hrista kušajući Ga u pustinji. Nemamo mi u sebi Hrista u onoj meri u kojoj su ga imali Apostoli i tek poneki sveti ljudi, (još manje imamo njihovo derznovenije KOJE MNOGI UMIŠLJAJU DA IMAJU) zato još jednom - ovde za života i u telima se ne zanositi maštom... jer je najčešće u neiskusnoj duši "naš Hristos" kog nosimo samo kao predstavu u umu (i koju često obasipamo besmislicama) u ogromnom broju slučajeva samo odmaštana slika nas samih! U neistraženim dubinama srca i psihe te percepcije prolaze kroz naša iskustva; njegov prevažni lik provlačimo kroz naše filtere i tako vidimo u njemu svoje osobine ili osobine koje On nema .. a mi smo zli, odvratno besni, strogi, rigidni! Zato Ga i doživljavamo kao strogog sudiju za prekršaje jer smo to mi; sebe smo projektovali na Njega. Mnogi nesrećnici ispovedaju i veruju u tako besmislene stvari jer imaju predstavu da On samo gleda kome da odvali šamar, koga da odrapi kaznom.. a On sa našom smrtnom logikom nema dodirnih tačaka. On je prosto dobrota; nežna sveta tuga. Elem, želeti nije zabranjeno; treba želeti – ali najpre Carstvo Božije a ostalo će se već desiti... strpljenja. Sačekajmo da se završi život, okruženi smo zamkama i nema bezbednog mesta na svetu do samog kraja, dok ne budeš siguran da si u naručju Hrista. Do tada sve oko nas je drama greha i zla u kojoj smo što sporedni a što glavni glumci. Treba moliti Boga za ono što poželiš i ako se već nešto želi da želje onda nisu alave, pohlepne, da budu na duhovnu pa čak i na materijalnu korist ali i sebi i drugome. Ipak poslušajmo Boga pa tražimo najpre Njega .. a šta će biti već kad dođe On u punoći videćemo iz prve ruke. Nećemo izbeći niti će iko pobeći; zato je pomalo gubljenje vremena stalno naglabanje o tim pojmovima o kojima em ništa ne znamo em ih izbeći ne možemo. I mnogi koji misle da su nešto veliki sa zemaljskim bogatstvom, da su čak značajniji od drugih .. odlaze sa ovog sveta praznih ruku. A vreme ide neumoljivo; bliži se rastanak sa zemaljskim blagom koje ima vrednost samo u našim iluzijama Najpre kad dođe Parusija i ko se nađe sa Njim u Carstvu, Gospod će imati problem da safata sav taj svet koji će kao jarići i jaganjci da ripaju posvuda od radosti što piše i u Bibliji. Bacaće ćifte ko ždrebad - (ali ne smetnimo s uma da je ovde preporuka od Otaca Crkve da se um drži u adu!!?) Pa kad će tamo već da đipaju k'o jaganjci ne vidim zašto bi bilo ko bio uštogljen, mumificiran i bez ikakvih želja!? Ne vidim zašto devojče s početka priče, ćerka mog drugara, ne bi vekovala na Krfu kad ga toliko voli ..taman kol'ko i ja. Da li će joj On takav kakav je to zabraniti tada kada zacari Njegova dobrota!? Setite se molitveno moje nedavno uopokojene majke Marije ...a i za zdravlje Ljilje, Ane, Ljiljane, Nemanje, Anke, mojih kolega ..
  30. 1 point
    Jedan verujući čovek postavio je uvaženom autoritetu dilemu i pitanje koje dotiče nešto o čemu sam pisao ovde u blogu: "Raj i pakao; to nisu čekanja već realnost". Ni u snu ne bih oponirao ličnosti kakav je spomenuti autoritet, ali pošto je moj blog pročitalo već prilično ljudi, osetio sam, ne samo potrebu već i obavezu, da malo pojasnim svoje gledište o temi koja je tu aktuelna. Naime; spomenuti čitalac postavio je direktno pitanje: Оче, Да ли Царство Небеско постоји као паралелна реалност? Да ли се оно одвија паралелно од овог света, тј. док ми сада овде живимо и постојимо, да ли "горе на небу" или како већ да се изразим, постоји Цартво Небеско са Господом светитељима, анђелима? Имам утисак да многи у Цркви на овај начин виде Царство Небеско. ... Odgovor časnog Autoriteta bio je: .... И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25). Kao što rekoh, s obzirom da sam o ovoj temi već govorio, a možda baš njom podstaknut gore spomenuti verujući i postavlja ovu dilemu, morao sam svoja gledišta da proširim i pojasnim više i dublje ... skoro kao obavezu jer sa izgovorenim stavovima nije se igrati. Dakle: Ne znam ko je postavio pitanje čestiti Oče ali pošto sam na svojim blogovima nešto pisao o tom „već prisutnom Carstvu“ pobojah se da ionako mucava priča ne bude izvor nečijih magli u glavi pa se latih toga da malo pojasnim svoje uverenje. Priličan broj ljudi, preko 1000 ih je pročitalo taj blog pa je i moje pojašnjenje nužno (čak osećam odgovornost) s obzirom da i Vaš odgovor na postavljenu dilemu jednim delom stavlja tu priču pod znak pitanja. Prvi pasus vam je perfektan i potpuno rasvetljava sve dileme. Duboko mu se poklanjam. Poslednji pasus ima neke elemente na koje bih, spreman na korekciju svojih stavova ako sam fantast, prozborio par reči kao dodatno objašnjenje spomenute priče – naročito na primedbu da u Jevanđelju nema potvrde za temu već prisutnog Carstva Božijeg kao realnosti. Ni na koji način ovo pojašnjenje nema za cilj unižavanje ičijeg mišljenja vać isključivo samo pokušaj da se određenim segmentima naših života, makar zrncem nekog shvatanja (pod pritiskom obaveze da se sa talentima nešto uradi) da neka dimenzija, uz Božiju pomoć, korisna za čoveka i zajednicu. Ovaj moj mucavi monolog, još jednom, odnosi se na primedbu da priča o nevidljivo prisutnom Carstvu već sada i ovde nema uporišta u Jevanđelju. Tema je kompleksna iz prostog razloga što nemamo iskustva Carstva koje će doći u punoći ("što oko ne vide i uho ne ču to je Gospod pripremio..") Dakle to „buduće“ je tajna o kojoj ne možemo ništa govoriti iz prostog razloga što o njoj nemamo nikakve predstave. Ona se samim tim ne može upoređivati ni sa čim jer je nepoznanica. Ali možda, u meri koliko nam je Bog dao da o tome razmišljamo, možemo naslućivati bar neki njen projavni deo?! Pa Vi oče svake Liturgije držite telo Hristovo u dlanovima! Dodirujete Ga kao Apostol Toma što ga je dodirnuo! Isti je to Vaskrsli Gospod kojeg je Carstvo – unutra u Srcu Vašem! Pred Gospodom vreme ne postoji! To u Vašem dlanu je isti Hristos koji je malopre prošao kroz vrata zaključane sobe i odmah prišao nevernom Tomi. Kako to onda nije već prisutno Carstvo kad držite Cara Slave u rukama!? „Paralelni svet“ skriven od loših ljudi, zlih srca ...nepoznat za hladne egocentrike i slično!? (Pri tom naravno ne mislim vulgarno na neki kvantni paralelni svet; neki moždani ekvilibrizam na ovu temu već na grehovne iluzije života u kojima kao slepci živimo unutar Hristovog Carstva). Ako su svetitelji, po rečima mnogih otaca Crkve, prisutni na svakoj liturgiji; ako saslužuju sa Anđelima (iže Heruvimi) istovremeno i sa Vama dragi oče, kako to onda nije, uslovno rečeno, „paralelni svet“ – suštinski realni svet, gde u stvari mi smrtnici i grešnici živimo u svetu grehovnih iluzija i uobrazilja ...paralelno sa Hristovom realnošću ali od nje gresima udaljeni!? Ovaj svet je Hristov a ne naš! Sve je Njemu pokorio Otac Njegov! Gospod nije „tamo negde“ na neshvatljivim visinama ili daljinama; On je tu kroz Liturgiju i Krstom osvećenu Vaseljenu u „srcima ljudi“. To On sam kaže a ne čovek: "Carstvo božije je u srcima vašim"! To je Njegova konstatacija a istovremeno i preporuka i On se ovde obraća nama iz svih epoha koji još živimo u telima. Vi kažete: „И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено“ - Dozvolite jedan mali opazak: Ako svetitelji upokojeni u Gospodu i dalje postoje u ovom vremenu i prostoru – to znači da je Gospodnje i ovo vreme i prostor tj. naš realni svet ...jer Gospod Hristos iz Vašeg dlana je Carstvo Božije! Znači svetitelji postoje u Hristu - u Carstvu Božijem i pomažu nam kada im se molimo! Zar ne? Koliko samo isceljenih ima kod Vasilija Ostroškog? Kod Petra Koriškog; Prohora Pčinjskog; Nektarija Eginskog? Iz kog vremena oni pomažu onima koji ih mole? Iz budućeg ili ovog sada, trenutnog, „paralelnog“?! Ako nemaju ovde i sada postojanje u sveprisutnom carstvu - kako nam onda pomažu? Iz kog vremena Majka Božija brzopomoćnica, Igumanija svih svetogorskih manastira, štiti one koji je mole? Naravno, iz Carstva Hristovog koje je jedina realnost – sve drugo: protok vremena, „juče, danas, sutra“, mašta, sećanja ... su naše grehovne uobrazilje. Usled njih smo slepi i ne osećamo realno i sveprisutno Carsto Hristovo (a Hristos je Ljubav) koje je liturgijski već tu ...u srcima našim (bar bi trebao da bude)! Naravno, tu u srcu je i pakao ...što je srodna tema. Pa samo ukratko sa ovim u vezi: za smrznuto srce toplina Hristove Ljubavi je nepodnošljivo vrela; ali se od Nje nigde ne možemo sakriti - kako ni danas dok sam u telu tako i kad se razdvojim od tela. Ne mogu se sakriti od sebe, od rana i smrzotina u srcu koje peku u Hristovom svetu! (teologija "smrznutosti srca" od Vladike +Danila Krstića sa kojim sam imao čast da živim dve godine u Patrijaršiji) Mogu da pokušam da se napijem, da bežim od sebe u drogu, opijate ..ali nema bežanja! Samo iskreni susret sa Hristom i trpljenje sopstvenih gluposti su, uz Crkvene Svete Tajne, lek - ništa drugo pod kapom nebeskom! ("Trpljenjem spasavajte duše svoje" kaže Spasitelj) Gospod svojim Carstvom samo preobražava svet kao što se sam preobrazio na Tavoru ne prestajući da bude Bog ...ne prestajući da bude Čovek. Njegov drugi dolazak biće po sebi preobražaj svega postojećeg; iz krvotočivog u zdravo, iz grbavog u pravo! Kroz Liturgiju On je to isto kroz sve večnosti jer pred Njim vreme ne postoji – On je uvek sada! Njegovo Carstvo je uvek sada! Nije to nešto „buduće“ kad Ga upravo Vi držite u rukama na svakoj Liturgiji, a On je Gospod koji objedinjuje i večnost i sadašnjost! Postoje u Jevanđelju potvrde za ove stavove, pa je između ostalih prva ta da je jedan kriminalac i razbojnik, raspet pored Hrista na Golgoti, prvi stanovnik Raja ...tj. Carstva Božijeg (što i meni daje neku nadu)! Setimo se, kada je ovaj prepoznao i ispovedio Božanstvo Hristovo, šta mu Gospod kaže doslovno: „Zaista ti kažem, još danas ćeš biti sa mnom u Raju“. Još danas? Da, na Veliki Petak je razbojnik prvi od ljudi ušao u Raj! Gospod ne laže kad nešto kaže! Raj je tog Velikog Petka realnost! Taj pokajani čovek je i dan današnji u radosti svog Gospoda kojeg Vi držite u dlanu ...DANAS! Sve svetitelje u Gospodu držite u dlanovima – danas! Oni su u Njemu a On, Ženik duša naših, je naše Carstvo ...koje je i u srcima našim i na Vašem dlanu - danas! Na drugom mestu u Jevanđelju koje se čita na opelu Gospod kaže: „Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina Božijeg i čuvši ga oživjeće...“ (Jov. 5; 25) Ovde se interesantno prepliću ova dva naša stava i kažu nam direktno da Vaše i moje gledište čestiti oče nisu u zavadi; ne stoje u opozitu! Gospod koristi i buduće i sadašnje vreme: „doći će čas i već je nastao..“! Objedinjuje sadašnjost i "budućnost" u vanvremeno "doba .. u večito "sada! Hristovim dolaskom u svet rođenjem od Djeve Bogomajke već je nastalo Carstvo Njegovo! O kako je ovo strašno jevanđelsko mesto!? "Već je nastao čas kada će mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega ..." Gospod kaže "mrtvi"! Ne kaže poimenično "ovaj ili onaj" ...kaže "mrtvi"! A samo malo pre toga kaže da je taj čas "već nastao"!? A kako se zove taj već otpočeli događaj kada će "mrtvi u grobovima čuti glas Sina Božijega" ..ako ne Sud? Ovaj život je već "sud svetu" isto koliko je i priprema za "dan koji dolazi" ... i to se čak spominje skoro doslovno u Jevanđelju ne jednom drugom mestu: "Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље." (Jovan, glava 12 ) Sama Crkva i Liturgija su jevanđelske ESHATOLOŠKE REALNOSTI ..za koje smo mi slepi usled grehova! "Lestvica", često prikazivana na freskama koja vodi od pakla ka Hristu, i uz koji su penju (ili sa nje padaju) svi iz ljudskog roda; nije posmrtna slika ljudske duše već slika našeg života ovde i sada; ličnosno sazrevanje i uzrastanje u Hristu i ka Hristu ..jer Vaskrsli Gospod je eshatološki Gospod ...i Vi Ga oče držite u dlanovima na svakoj Liturgiji! Vi danas niste ista osoba kao pre petnaest godina! Danas ste daleko zreliji nego tada jer su Vas mnogi Krstovi umudrili, urazumili i sazreli; a penjali ste se uz lestvicu i padali sa nje samo Vi znate koliko puta!? Nas samo greholjubivost, sa svim svojim strastima i bolestima koja nosimo, odvaja od tog sveprisutnog Carstva; na šta i sam Gospod ukazuje: (Jovan 5, 24) Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život". Obratite pažnju na prezent! Gospod ne kaže u futuru: "Ko moju reč sluša ... imaće život večni i neće doći na sud.." već govori u Njegovom vremenu večite sadašnjosti: "Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni i ne dolazi na sud nego je prešao iz smrti u život". Strašan paradoks u okvirima ljudske svesti koji svedoči da Pravoslavlje nije od ovog sveta ili ljudske logike: ovaj svet i ovaj život u kom ne može da se ne pogreši, jeste grehovna smrt svih nas! Posvednevno nam smrt kroz grehe razjeda dušu i organizam i on se samo u Hristu i Hristom (Njegovom milošću) refrešuje da dočekamo novi dan! Samo u Hristu, zahvaljujući Njegovoj božanskoj sili i dobroti, iz smrti ulazimo u život svakog dana ali i eshatološki! Njegova sadašnjost je naš život i naša realnost! To je realnost svih epoha i svakog vremena. To samo potvrđuje ranije rečeno svedočenje Gospoda da "Ovaj svet u zlu leži" ..što će reći da je Crkva ulaz, kapija ili vrata konkretnog ESHATONA - već ovde i sada! Njegovo Carstvo je tu; ako hoćete i onako nezgrapno definisano, kao „paralelni svet“ ...ali je bolje kao „duhovna realnost Carstva Hristovog“ skrivena od srca izopačenog mržnjom, hladnoćom i slično! Ili još bolje rečeno, mi a ne Gospod smo u "paralelnoj realnosti"; u iluzijama života i najdubljim grehovnoj otuđenosti i samoobmani – Istina je Hristova; realni svet je Njegov. Svako iskreno srce to, kroz Crkvu, može u nekim dubinama da nasluti kroz Tajne krštenja, ispovesti i pričesti! Posle iskrene ispovedne otvorenosti prema Hristu kroz sveštenika (jer je i sveštenstvo jedna od Svetih Tajni), srce može kao u magli doživeti koliko je samo do pre pet minuta bio u svetu smrti, ludila, grehovnih iluzija i užasne udaljenosti (kao bludni sin) od realnog života - od Hrista. Istim očima sagledava jedan drugi unutrašnje/spoljašnji preobraženi svet, realni Hristov svet, i postaje ljubazan; počne da voli i prašta. Ništa mu tada osim Hrista nije vredno ni bitno jer je Hristos upravo ta ljubav kojom čovek voli. Tako obična, tako bliska, intimna i lična - nimalo mistična, ... stvarna, realna. U stvari, kako već negde rekosmo, Raj nije geografska ili vremenska odrednica, nije "nešto što dolazi"; raj je Hristos u srcu! Ko ima Hrista u sebi, ko služi svima, ko nije nadmen baš kao što On nije, njemu su i Sahara i Antarktik raj! Takav ne sudi nikome a onda se i njemu ne sudi - to je Božije obećanje a Bog kada nešto kaže On ne laže; to je onda tako. Adam i Eva bili su ljudi ko i mi (uostalom mi smo od njih), na planeti koja se nije promenila ni po čemu osim po smrtnosti. Da je to isto kao i danas svedoči pismo kada kaže da Bog iđaše kroz Raj kada malo zahladne .. to znači bila vrućinčina tamo na Bliskom istoku pa Bog htede da se sretne sa svojim sinom Adamom kada je to Adamu malo prijatnije. (Evo original citata 1. Post. 3; 8): "И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту") Šta je to u stvari Adam izgubio grehom neposlušnosti? Izgubio je Duha Života, Duha svetog; Duha smisla i razuma sa kojim ih u srcima "ne beše sramota što su goli" (!. Pos. "; 25) Sa Duhom Svetim u srcu jedna dečija čistota na koju kasnije i Hristos poziva! Krenuo je tako otpali Adam ka bolnom iščezavanju ali na našu sreću Sveta Trojica u velikoj tuzi "brže bolje" iznađoše strategiju i rešenje kako da vrate Duha u srca ljudi a da nikome, ni ljudima ni demonima, ne poremete slobodu izbora! On je u okolnostima spontanog i neuslovljenog života bilo čime u najlepšoj i najvećoj partiji šaha u istoriji čovečanstva morao najpre da ostane tajnovit, da Njegova Ipostas u Hristu ne bude prepoznata da se đavo ne bi dosetio o kome je reč i odustao od ubistva Života (ne bi bilo Vaskrsenja) jer je đavolu stalo do vlasti na zemlji. "Ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo" ..posredno objašnjava Gospod kada su ga optuživali da on zlom izgoni zlo i tako potvrđuje da satana ne bi tek tako hteo da sebi uništi carstvo. Trebalo je nadmudriti tako lukavo stvorenje.. i ta partija mudrosti počinje već u dubokom Starom Zavetu gde Gospod kroz proroke ne objašnjava stvarnu prirodu Hrista već samo da je veliki prorok! Čak je Gospod odmereno uporan u ljudskoj dmenziji Spasitelja "biće sin djeve" .."Izaći će veliki prorok" ... Nikome, pa ni satani ne pada na pamet da Ipostas postaje čovek! Ni njegovi roditelji ni učenici ne znaju o toj prirodi ništa: "Ko je ovaj da zna knjige a nije se učio.." ili "Ko je ovaj da ga i more i vetrovi slušaju?" Na mnogo mesta, o čemu svedoči Jevanđelje, Gospod kaže "idi i ne govori nikom". Čak na Preobraženje trojici učenika koji su videli ko je On kaže: "Ne govorite nikome o onome što ste videli"? Postavlja se pitanje: Zašto? Zašto kad je to nešto najpoželjnije i najradosnije za smrtnu dušu? Zato što je "Preobraženje" predstradalni događaj.. još nije pobeđena smrt u tom trenutku; još su njeni zakoni bili validni. Morao je Gospod tako prikriven da iznudi od strane lukavog satane ubistvo Života i da tako On, Život, razvali smrt do samog dna jer Život ne može da umre! Tek posle sv. Pedesetnice, posle Duhova, sam Gospod Duh Sveti otkriva Crkvi ko je Hristos.. ne pre toga! Onog momenta kada je na Veliki Petak Gospod izdahnuo na Krstu - nije više bilo smrti! Život je besmrtan, pobedio je! Tada je smrt razvaljena i eshaton je pocepao zavesu i postao večito "sada" ..s toga Gospod sa Krsta i kaže pokajanom razbojniku: "..još danas ćeš biti sa mnom u Raju". Tada je i satana shvatio koliki je pajac i s kim se kačio.. ali kasno. Carstvo mu je uništeno. Ponižen i namagarčen besan je na Hrista kroz celu istoriju... a dalje je sve to istorija crkve. Da se vratim temi. Mi smo daleko "buduće vreme" za Svetog Nikolu, ali On danas, u sadašnjosti iz Božijeg Carstva, pomaže onome ko ga iskreno moli! Zar ne? Mnogi sveti iz davne prošlosti nisu uopšte u prošlosti! Pomažu Božijom silom i Vama i meni i svakom drugom u svemu - danas! Ne iz prošlosti, ne iz budućnosti ...nego danas! Šta je to ako ne "paralelni svet" pri čemu nije On nama paralelan nego mi Njemu! Poznato je da Sveti Spiridon Krfski, kog sam imao tu čast da nedavno i vidim i celivam, ponekad napusti svoj ćivot ..ili sveštenici ga nađu da je promenio položaj tela! Poznato je da jedino Krf nikada nije pao pod Turke, a zašto!? Pa namerili se na ovog Božijeg ugodnika! Dva puta su pokušali opsadu u istoriji ali on im nije dao! Kažu letopisci: "Smetao im je neki starac"! Prilično verodostojan svedok pristunog Božijeg Carstva. Mojsije i Ilija su na Tavoru stajali pored Bogočoveka i razgovarali sa Njim; to su svojim očima videli Apostoli i posvedočili! Da, stajali su pored Gospoda, ne utvare već stvarni živi ljudi jer su Apostoli hteli da im naprave šatore, i nisu lebdeli kako ih inače pogrešno ponegde slikaju valjda u nameri da se tome da neki spektakl. (Nepotrebno patetično alegorisanje realnih događaja.) Porazgovarali su ovi veliki proroci sa Hristom o nečemu; verovatno za nas nije bitno o čemu; ali je taj događaj jedna životna činjenica potvrđena od samih Hristovih Apostola. Ne može od spomenutog događaja biti boljeg pokazatelja da je Hristovo Carsto "paralelni svet" ma kako rogobatno zvučalo. On je stvaran; a naša grehovna "realnost" je bolesna, uobražena, izokrenuta, slomljena, prepuna iluzija... Zanimljivo je to da je Ilija vaznet sa telom na Nebo ali na Preobraženje, kada je ta skrivena realnost probila ono ogledalo koje spominje Apostol ("Sada vidimo kao u ogledalu.."), jasno je da Ilija i Hristos stoje u realnom svetu .. ne u mašti! U tom svetu koji jedino i jeste realan jer je Božiji! Očev! Nama pripadaju samo naše grehovne uobrazilje. Najzad, ubedljivo najvažnije mesto za dileme o kojima ovde pričamo jeste jedan jevanđelski detalj koji spominje upravo sam Gospod. Kada, naime, bude došao ponovo, kada se Carstvo Njegovo kao munja od istoka do zapada otkrije u punoći i kada spadnu magle kroz koje je sve "delimično" .. Gospod kaže da će se tada ROBOVI (greha, strasti, mržnje) izbaciti napolje i sinovi će ostati u kući! Robovi "neće moći ostati unutra a mnogi koji se tu budu zatekli biće bez svadbenog ruha" (jaoh meni). Zanimljivo je da su, sudeći po ovim rečima, do tog trenutka svi živeli u kući; žito i kukolj su rasli zajedno na njivi!? Uostalom Gospod nam direktno u oči kaže skoro sve o prisutnom Liturgijskom Carstvu u Jevanđelju po Mateju XIII gl. 36 - 43 rečima: "У време оно, кад дође Исус у кућу, приступише Му ученици његови говорећи: Протумачи нам причу о кукољу на њиви. А он одговарајући рече им: Који сије добро сјеме, то је Син Човјечији; А њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао јесте ђаво; а жетва је свршетак вијека, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на посљетку овога вијека. Послаће Син Човјечији анђеле своје, И САБРАЋЕ ИЗ ЦАРСТВА ЊЕГОВА све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!" Ima li jasnijeg momenta koje bi govorilo da se već svi nalazimo u Carstvu Hristovom jer je "Otac njegov već sve pokorio pod noge Njegove" ali zbog dela ili nedela neće svi koji to Carstvo nisu prepoznali tu i ostati. Piše lepo da će "na kraju veka" biti izbačeni "sa njive" tj. iz Carstva! Nije da nisam zabrinut zbog toga .. srtepim ali se nekako makar uzdahom nadam. Suština je da je spomenuta "kuća" ili "njiva" Njegovo Carstvo koje sada samo slutimo u sebi dok će Njegov dolazak biti preobražaj sveg postojećeg ..pa ko opstane ..opstane! To je u Božijim rukama i Njegovoj sili za koju se nadamo da će imati rešenja i sažaljenja za mnoge naše neispravljene slabosti i da će nas po svojoj dobroti i sažaljenju ipak ostaviti tu negde kod ulaza ..makar i na promaji, nebitno. Gospod se na Vaznesenje uzneo i seo sa desne strane Oca, u Carsko dostojanstvo ali je istovremeno i u Vašim rukama na Liturgiji - isti Hristos! Razlika između ove dve realnosti je samo u tome što je Crkva ovde među nama "vojinstvujuća" jer Gospod još uvek služi i još uvek vojuje (predvodi borbu protiv zloga) sa Vama i onima koji Ga veruju. Kada dođe Dan Onaj - Crkva će biti "toržestvujuća" ..prestaće potreba za "vojinstvujućom". Ova dva sveta deli samo tajna, tj. faktor, vremena - nešto što je dato kao dar - mogućnost za pokajanje! Vreme je poklon od Gospoda da u vremenu i prostoru ..u telima (u koje je i Gospod sišao) učinimo dela koja će nam promeniti duhovnu strukturu jer smo sazdani od duše i tela - sliveno! (Kakva tajna; delima tela utičemo na ono nevidljivo u nama!?) Bez dela čovek ne može ništa da menja - ali nas i pored svega spasava ipak samo Njegova milost i sažalenje! Još jedna potvrda za sverealno Carstvo Hristovo i otuđeno i iluzorno naše grehovno (paralelno) "carstvo" je i jevanđelska slika oca i sina iz priče o "bludnom sinu"! Nije otac otišao u lutanje; nije on otišao iz stvarnosti - sin se "izgubio"! Sin je zalutao; "izgubljen bio i nađe se" ...a otac je uvek bio tu gde i jeste! Nije Gospod nikud odlazio sa svojom Istinom i realnim Carstvom - mi smo odlutali kud koji! Na kraju krajeva, izbačeni smo iz Raja na čijoj kapiji od tog trenutka stoji Heruvim ...pa ti prođi ako smeš i možeš! (Možeš naravno ali samo kroz vrata Hrista!) Gospod je ostao u svojoj realnosti da bi odatle, iz Eshatona, sišao u telu među zabludele i samoobmanute u pokušaju da nam otvori oči; ..ali mnoge, kako svedoči Jevanđelje, ostadoše slepe. Silaskom Duha Svetog na Crkvu, na Apostole, prestalo je vreme kada je čovek bio udaljen od Carstva Božijeg..od Raja! Prestalo je Starozavetno tumaranje bespućima u kojima nije bilo Ljubavi ...bili su samo zakoni! Oni su dati ljudima (što je unutrašnja duhovna realnost i dan današnji) da, kad izgube ljubav iz srca (sa njom i razum – što je definicija pakla) ne polude sasvim nego da drže zakone kako znaju i umeju dok čekaju da ih Pastir dobri ne pronađe tako pogubljene! Silaskom Svetog Duha došla je eshatološka Ljubav kojom vole ljudi! Došlo je izmirenje sa Bogom i mogućnost da se silne rane duševne orose Božijim pomilovanjem - izmirenjem koje nije naša sposobnost već je On tako hteo! Kad čovek ima Ljubav (Liturgijom definisanu) ...ima Hrista ...ima Carstvo u Srcu već sada i ovde – jer je „Carstvo Nebesko u srcima vašim“! Kada grehom izgubi Hrista, tj. Ljubav, postane starozavetan: rado se sveti, „oko za oko i zub za zub“, nema osećaj i empatiju za stradanja ljudi već sve meri nekim iskrivljenim i izopačenim ličnim pravilima kao npr: „zašto vaš učitelj isceljuje subotom?“ Sav je u slovima zakona; a potpuni kraj mu je kad zakon primenjuje na druge a ne i na sebe. Ljubav je Hristos i sa Njom u srcu čovek je i u Hristovom Carstvu ... skrivenom od pogleda onih koji su hladni, bezosećajni, ispunjeni mržnjom. Bar Vi oče iz prve ruke možete videti u svom okruženju, u tom "grdnom sudilišču", koliko je istinito da je u čovekovom srcu već sada i Carstvo ..ali i pakao! Koliko mnogi oko vas, ovde i sada a nesvesni svoje bede i nesreće, hoće da razapnu Gospoda kojeg Vi držite u dlanu služeći Mu i kojim dišete. Vreme ne postoji u Hristu; i dalje Ga pljuju, šibaju, rugaju se i vređaju! Sa Njim i Vas jer „ako se Njemu narugaše – i nama će; ako Njega popljuvaše – i nas će“! Zar ne? Vreme ne postoji. Bezdušno Ga udaraju a On im ne želi zlo; nosi njihove živote i krstove na sebi. Ljubav Hristova je „paralelni svet“ koji je ovde već sada! Ne neka mistična tajanstvena realnost koju mnogi nesrećnici traže u bolesnim ushićenjima; već obična ljubav kojom voli čovek. Nije ona nešto iz budućnosti; u protivnom čovek ne bi mogao da voli! Njegov svet bi već ovde bio mržnja i pakao u svim oblicima. Ta obična svakodnevna Ljubav je večni Gospod (jer "Bog je LJubav i Ljubav je Bog" govori Apostol) koji je isti i pre večnosti i posle nje. Misticizmu tu nema mesta jer, šta je mistično u tome da je svakodnevna ljubav prema ljudima upravo Hristos po čijem liku smo i sazdani!? Najbolju definiciju rečenog, koja je meni lično izmenila život iz korena, dao je počivši profesor teološkog fakulteta Dimitrije Bogdanović koji 1962. godine u članku "O ljubavi kao merilu ortodoksije" - reče doslovno sledeće: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Carstvo Hristovo je Ljubav a ne objekat ka kojem idemo. Ljubav ovde i sada ..koju Gospod vrednuje i koja se produžava u večnost. Ipak ne mogu i pored svega ignorisati da apostol Hristov kaže u Himni ljubavi (Kor. 13): ... 10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. 11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Znači sve ovo što mislimo jeste delimično ovakvo ili onakvo; samo naslućujemo, koliko nam je Bog dao, ova krupna životna pitanja. Svakako nam svima valja okusiti smrt kao najveće poniženje života koju nam je greh doneo kao platu. Valja nam odvojiti se od tela ...a tek tu šta je zagonetki ..ko će ga znati?! Valja umreti sa Gospodom, jer je i On morao da prođe kroz smrt kao ljudsko biće, da bi sa Njim, silom Božanstva Njegovog i ustali iz groba u punoću Carstva Hristovog! A kakvo je to Carstvo posle drugog Njegovog dolaska ... e to „niti oko vide niti uho ne ču“ osim jednog Apostola. Kako god ...liturgijska realnost Carstva Hristovog ovde i sada je samo, po rečima Himne ljubavi, predukus i slutnja .. kao u ogledalu! Jedna delimična nezaokružena stvarnost. Na kraju srdačno Vas pozdravljam celivajući Vam ruku sasvim otvoren za kritiku i spreman na korekcije gledišta ako ona ičime vređaju svetootačka predanja ili neka dublja crkvena pitanja. Lično mislim da ne skrnave Predanje; možda sam slobodnije pristupao tematici ali ni po koju cenu nisam odstupao od suštinskih pitanja Crkvenog učenja niti sam u njih zadirao. Osećao sam odgovornost da pojasnim svoje stavove zbog preko pet stotina ljudi koji su čitali moj blog o ovoj temi. Preporučujem se Vašim molitvama ...naravno uključujući sve za koje se stalno molim! Pomjanite i moju nedavno upokojenu majku Mariju
  31. 1 point
    марија97

    ,,Јабука"

    Ја не знам какав осећај у људима буди оно што о.Милутин пише. И вероватно је сваки осећај оне мере по којој си сам. Што и јесте засигурно и његово писање, али и његова жеља. Да читањем упознамо нас. Управо се то мени дешава кад год прочитам неку од Милутинових песама. Зато сам после прве збирке, одлучила да желим и другу, али и да присуствујем промоцијама где год могу. Не да бих остварила какав контакт(упознала сам га тек по његовом доласку у Пазар), већ да кроз промоције потврдим оно што осећам, а хвала Богу он то заиста и чини, своја писања потврђује својим постојањем и преноси их промоцијама као да баш у том тренутку говори Богу - стиховима. Ово ми је пало на памет да напишем, по читању песме ,,Јабука", али било коју да прочитате, послушате пробудиће се у вама они делићи Косова који тихо станују у сваком од нас, пробудиће се онај делић детета, који никада не умире и који се заснива на оним "нашим" људима. Подсетила ме је још једном на оно што сам прошла као мала(не висином, иста сам) у селу и заиста верујем да ово моје сећање на стрица сад, не може да се упореди у односу на оно што је он урадио да ово ја, буде сад. Али најмње што могу је да му сваког пута при помени имена, паљења свеће кажем - ХВАЛА. Али исто тако, да сад не заборавим и говорим док могу да кажем, о.Милутине - ХВАЛА. Што читајући Вас сећамо се себе. Што кроз стихове учимо ко смо. И што кроз Ваше књиге, преносимо постојање даље. 🙂
  32. 1 point
    марија97

    16.11.

    Неки дан написах, како је већ две године новембар новим датумом заокружен као омиљени месец. Али постоји датум(16.11.)који нас употпуњује још пре нас. Слава. То вам је оно када мислиш да се тад једе сва она храна спремљена претходних дана, у ком долазе гости са поклонима и обавезно тражиш чоколаду, онај дан када те црква види после 364 дана не виђања(тј.ти њу), или оно кад после 7 обиђених домаћинстава, више не знаш ни ко си ни шта си, а камоли шта се слави. То му, кажу, дође слава. Е, али мени слава никад није била то. Лажем, престала је да ми буде после 4-ог основне. Мирис славског колача, припремљена свећа и вино. Одлазак на Литургију, слушање тропара Св.Георгију. ,,Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше." Свештенички благослов, амин и онда трпеза љубави(не желим је другачије назвати). И тако неколико година, а онда схватим зашто се лекар који је ,,спасио живот" мом оцу звао Ђорђе, зашто је Липар манастир посвећен Св.Георгију и зашто је моје прво упознавање са манастиром уопште манастир Ђурђеви Ступови. Зато не сматрам 16.11.дан који за мене само постоји. Верујем да молитвама Светог Георгија, због тог дана можда постојим ја у овом облику.
  33. 1 point
    марија97

    Хвала. (7.11.)

    Негде ме још одавно крај октобра и почетак новембра прате. Да ли у својим или мојим постојањима, не знам. Новембар, омиљени месец , јер је увек скупљао моје људе на једно место. Нисам ни знала да ће пре две године новембар добити потврду своје ширине кроз још једну особу. То вам је онај човек који не говори много, али када се на то ипак усуди осетите искру исповедних речи које верујем да само чисто срце може да удене ту међ' душом. Човек међу људима, монах међу м(о)н(а)оштвом, истина међу истином. Не знам да ли бих успела да упознам немерљиву величину љубави која се капљицама изнова накапа у свако отворено срце, да ми Господ није послао њу. Загрљај у ком се испреплете молитва, она коју не чује нико, коју ум помисли, срце изговори, загрљај пренесе. То вам је онај неко, негде, као што су наши говорили о онима некад, негде пре. Што су безгранично спремни да се дају, гледајући сваког као свог. Онај неко ко својим тале(а)нтима дарује светлост сваком свету, недозвољавајући да нам безобзирност пређе у заборавност, охолост у неверје, гордост у непостојање. У времену када нам невреме долази, у данима када нас све друго сем нас занима, у месту где животом себе сахрањујемо, имам(о) покретну храброст која носећи свој крст, узима и наш и носи као једино средство борбе. У свакодневним инаџијским ,,мило за драго'' , неопростиво опрости кроз радост која се открије у погледу. Не знам да ли бих смела више да се усудим да о њој говорим, бојим се да немам широк вокабулар који би обухватио њену ширину, а опет онима који је познају нема потребе да много говорим, увериће се и сами да у речима њена суштина не може потпуно стати. Њена егзистенција дарује смрт смрти, а то знају они који је познају. Хвала што неретко као блудни син, загубљена овца, разбојник на крсту, знам да Ваш опрост има разумевања 77 пута 7 и да ме тера да не будем оно што нисам. Последње што желим је да, док се трудимо да слушамо о Витлејему, Јопи(Јафи), о Св.Апостолу Петру/Павлу и док се дивимо житијима Васкрсења, ја бих да више обратимо пажњу на овај Васкрс међу нама. На људе, којих сем што се од имендана до имендана сетимо слушамо док се као носиоци житија, имена, боре за Васкрс. Да кроз њихова делања поверујемо у Господа, баш као што су људи у Лиду, након Васкрсења Св.Тавите.
  34. 1 point
    Поручите шољу са сликом Животија Утешановића, заштитног знака сајта Поуке, и уједно преузмите потпуно бесплатно вибер стикере на линку овде поручивања су на фејсбук профилу на линку овде Шоље могу бити са једном сликом, обострано и са две различите слике на једној шољи, по Вашем избору Одаберите слику или слике и јавите нам се
  35. 1 point
    КРУНА ИМПЕX доо је предузеће које постоји од 1992. год. у Крушевцу. Бави се продајом робе чији је асортиман намењен за унутрашње опремање стамбених и јавних, тј. пословних објеката. У најновије време смо проширили нашу делатност на црквену галантерију и покренули најсавременију производњу свега што је потребно за вашу цркву, манастир, епархију, почев од подрасника, раса, одежди, стубића, па до персонализованих производа за подове, душеке, завесе и свега осталог што је потребно за опремање епархијских и манастирских конака. Одежде и мантије, свештеничке капе, камилавке, пане, све за свештенство и монаштво радимо са најкавлитетнијим материјалима, са везом, златоткано, управо онако како ви желите и какве су потребе ваших цркава. Производња црквене галантерије постоји и ради благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида Наш тим ће изаћи, по вашој жељи на лице места, направити процену свега што је потребно за опремање. Наши производи красе многе храмове и манастире широм наше СПЦ, у земљи Србији и у свету. Желимо да вам сарадња са нама буде, испред свега, израз наше љубави према Цркви, и грађење пријатељског односа и поверења. Посетите нас или позовите. Наша адреса је: Адреса: Николе Тесле 14 ( Зграда базена ), Крушевац Телефон: 037 / 492 262, моб.тел 063 775 45 93 Производња црквене галантерије је на адреси Достојевског 17 у Крушевцу контакт e-mail: krunaimpex@ptt.rs Наш богат продајни асортиман обухвата: * подне облоге (теписи, итисони, стазе, ПВЦ подови, иглани подови, ламинат, паркет) * мебл штофове (у преко 300 дезена) домаће и увозне, као и услугу пресвлачења намештаја * душеке – врхунског квалитета (симпо и ТИН) у свим димензијема * завесе - врхунског квалитета и краљевског изгледа, намењене за кућну и пословну декорацију укључујћи и програм пакето механизама, тракастих завеса и венецијанера
  36. 1 point
    .............

    Исусова молитва

    „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног/у.“ Старац Порфирије Кавсокаливит истиче да није поента у броју понављања ове молитве, ни у истицању своје грешности, већ у живој жељи да Христос буде уз нас. Не тражимо нешто од Њега, него Њега самог. Призивамо и пристајемо на Његову љубав. Старац даље тврди да молитва исто гласи уколико молимо нешто за ближње. Ни тада не молимо : „помилуј их грешне“, већ „помилуј ме грешног“. Љубав то чини, нечију муку или радост делимо са другима, толико да њихов бол и проблем може постати наш. То је оно јединство на које позивају Христос и апостоли, кад молимо једни за друге, кад у љубави потребе других доживимо као наше сопствене... Али величина и значај ове молитве, као и у молитви Господњој, јесте то препуштање себе љубави Божијој. „Нека буде воља Твоја“ макар се не слагала са мојом вољом. Ако одговор на оно што тражим, из само Теби знаних разлога, Господе, ипак буде: „не“, ја ћу прихватити. Само ме не остављај. Само дај да будемо уз Тебе и Ти буди уз нас. Додирни нас, помилуј, као што си до сад чинио. То препуштање вољи Божијој је некада тешко, претешко, нарочито кад су болест и смрт у питању. Човек се често осећа растрзано. Не може да појми да би Божија воља могла бити да неко пати или умире. И питање је да ли је то оно што Бог жели или је то наслеђе наше природе, генетике, да ли је то последица личних поступака или туђег неодговорног односа према природи чији смо део. Дефинитивни одговор на питање патње зна само Васкрсли Христос Који је исту итекако искусио. И тада је разумљив Његов вапај с Крста: „Боже, Боже мој, зашто си ме напустио?“. Као представник целог људског рода Он је у својој личној трагедији вапио за присутним Богом. Није вапио за избављењем, Он је на страдање слободно пристао, вапио је за Оцем Самим. Тако се и нама чини, у доживљеној неправди, у лицемерству и злоби других, у патњи и страдању, у страшним губицима, да је Бог одступио од нас. Душу испуњава немир, туга, очај, чамотиња и питамо се може ли наступити таква празнина ако је Бог уз нас? Тада човек не би требало да од Бога тражи решење, већ Њега Самог. „Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“ (Рим.8,31) Велико је смирење и велика љубав садржана у Исусовој молитви. Ја сâм нисам ништа заслужио, и ништа не очекујем и ништа ми не треба мимо онога што је Твоја воља, јер Ти боље знаш од мене. Препуштам се. Чинићу све по даровима које си ми дао, живећу у складу с Твојом радосном вешћу, борићу се за Истину, али ако ме невоља задеси, непријатељи опколе, бол ближњих расплаче, па чак и ако сâм постанем оно што презирем – препуштам се. Буди уз мене и опет ћу бити цео. Помилуј ме, да осетим Твоју љубав, и добићу нову снагу. Дај ми Своју благодат и свака рана ће бити зацељена. Иако ће на неким ранама остати ожиљци, прихватићу их. Знаћу да ожиљци нису ту да би ме наружили, већ су саставни део моје животне приче. И од сад, саставни део мене. И то је у реду. Јер си Ти ту. Дајеш ми нове радости, нове шансе, а чак и туга, уколико је племенита, праћена је Твојим утехама. Боља је племенита туга него изопачена срећа, боља је сурова рана коју смо доживели него рана коју смо другом нанели. Једне пеку тренутно, друге у вечности. То је значење те непрестане молитве. Није поента у непрекидном понављању, већ у непрекидној жељи за Божијим присуством.И живљењу у складу са њом. То је жеља да Бог буде уз нас и кад једемо и кад гладујемо, да је уз нас и кад се смејемо и плачемо, кад путујемо и кад радимо, волимо и чезнемо, патимо и страдамо, кад доживљавамо стрес свакодневице, кад проводимо време са породицом, да буде уз нас чак и кад водимо љубав, јер живот ни не може настати без благослова Живота; да буде уз нас кад сахранимо најближе јер у Његовом обећању поново ћемо их срести. Одржимо живом ту жељу да Бог буде уз нас и Он ће сасвим сигурно ту бити, све док имамо љубав према Њему и ближњима. И кад мисли некад одлутају, док шетамо или лежимо, чекамо или нешто радимо, није згорег побудити у себи жељу за присуством и додиром Божијим. И поновити кратко, у себи или на глас, како пристајемо на Божији призив и Његову љубав. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног/у.“ Утоплити срце, усмерити вољу и живети као да је Он сада ту, увек је ту и у векове векове остаће уз нас, јер нас тако силно воли. (М.Р.)
  37. 1 point
    Изложба “800 година аутокефалности Срспке Православне Цркве” у просторијама Политехничке школе ,,Милутин Миланковић“ | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Поводом великог националног и верског јубилеја, 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, у просторијама Политехничке школе ,,Милутин Миланковић“, се ових...
  38. 1 point
    Драшко

    Nlog

    Nlog je blog koji je dobio nalog toliko za sada pišite mi kako ste
  39. 1 point
    Intenzivno mi se roje misli u poslednje vreme o događaju koji dolazi (možda ne za naših života, ne znamo mi, Bog zna) a to je dolazak arhiprevaranta аntihrista, čoveka koji će označiti blizinu konačnog raslojavanja među ljudima do neshvatljivih razmera .. do međusobne mržnje! Naravno da ne aludiram ni na koga od nama danas poznatih ljudi; opažam da je širom sveta u ekspanziji jedan proces koji neodoljivo podseća na taj arhetip oko antihrista i opažam nešto zastrašujuće a to je da će ljudi verovati u to što on govori! Da, ljudi će stvarno misliti da je izbavitelj, da je normalan, da je istina to što priča! Tih malih parabola, tih arhetipskih slika ovog velikog tragičnog događaja, imate danas posvuda kroz mnoge male Napoleone, Nerone .. kroz sve koji su izokrenuli Hristove Istine i predstavili ih kao svoje. Naprosto ne mogu da verujem na šta su ljudi (ponavljam – širom sveta) sve spremni; do koje mere da ogreznu u laž da je ona postala njihova druga priroda. A laž poružni čoveka iznutra. Čovek ogrezao u laž uznemirava svojim prisustvom makar reč ne rekao. Laž je već prisutni pakao u duši, duša je već u paklu samo je milost Božija održava u životu i nudi joj šansu da se pokaje; dobro je to imati na umu. Gde se začinje to ludilo podsvesnog „prisvajanja mesijanstva“ koje će konačno antihrist objediniti u jedno "telo" (pseudo zajednicu) kada bude došao da „spasava svet od nemira i društvenih bolesti“? Počenje tamo gde i svako zlo kroz istoriju - u odsustvu liturgijskog Duha, Duha Svetog koji jedini, kroz svete oce i Crkvene Tajne daje mogućnost da se demistifikuje gnusoba tog arhiprevaranta i njegovih slugu, „korisnih budala“, širom planete ubeđenih da su zaista to što su uobrazili da jesu. Ogromna, dakle, laž (sastavljena od niza manjih, neprimetnih) koja je danas još uvek usitnjena i lokalizovana na enklave po svetu ...ali te enklave su sve veće, približavaju se i utapaju polako u celinu. Tačno vreme ovih događaja koji prethode drugom dolasku Hrista Gospoda je nemoguće znati jer je to Bog zadržao u svojoj vlasti. Ne znaju ni Anđeli. S tim u vezi pratim da se među ljudima mnogo pridaje značaja rečima izvesnih pustinjaka, i ne znam koga sve već, kako se taj prevarant već rodio, kako se "vreme ispunilo ..Gospod samo što nije"!? Ali sve su to proizvoljnosti jer nam Spasitelj kroz Crkvu kaže, ponavljam, da o tom "času i danu niko ne zna, ni Anđeli, do Otac sam". Nije dakle pametno mnogo pridavati značaja spekulacijama koje se mogu čuti među svetom. Naprosto Gospod će doći bez najave, kao munja kad sevne od istoka do zapada; kad se niko ne bude nadao i najmanje očekivao. Bar tako On sam kaže! Spomenuto ludilo počinje sa druge strane (kao kancer ljudske vrste) u SINKRETIZMU koji se u ruhu jagnjeta, kroz razna kameleonska društva, danas provlači kroz „demokratske slobode“ i demokratiju shvaćenu, ne izvorno kao narodnu volju da bira svog vođu, već na način da je „sve ono po čoveku“ (pa i psihička devijacija) neophodnost, nužnost prirode i nepobitna istina podignuta na stepen božanstva koja se čak širom sveta propoveda bombama, nemirima, podjarivanjem disidenata, pobunjenika, „boraca za slobodu“ i sve tome slično. Neće, kako rekoše i stariji oci Crkve a i današnji veliki teolozi, ovaj ludak (antihrist) biti otvoreni protivnik Hrista! Naprotiv! U otvorenom suprotstavljanju bi odmah bio prepoznat. Po ličnim grehovnim iskustvima koje svi imamo kao arhetipskim slikama ovog dešavanja jer su i "Carstvo i ad unutra u srcima našim", on će na neki način poručiti: "Važi, budi ti pravoslavan ali samo si čovek koji ima svoje slabosti pa moraš razumeti onda slabosti svih i uvažiti ih isto koliko i svoje." Svešće tu neophodnu vezanost za Hrista na prihvatanje svih društvenih anomalija kao na prirodne događaje i time će sve ljudske osobine legalizovati dajući im istu vrednost sa Hristovom naukom. Već decenijama i vekovima on radi na eroziji Hristovih sistema vrednosti, vešto, podmuklo, skriveno, lukavo. U tom pohodu skoro da govori: "Važi, Hristos je kul tip; Crkva je značajno istorijsko nasleđe i kulturna baština koja nosi identitet ..." a onda ironično dodaje: "..ali molim vas, vaskrsenje iz mrtvih ili neporočno začeće ..malo zvuči neozbiljno za intelektualni svet. To su smislili popovi ali zasigurno je Crkva značajan muzejski dokaz da identitet nije šala i treba ga negovati i čuvati." Pogledajte, primera radi, suštinu "komunizma" i "demokratije" (shvaćene kao "sve mi je dopušteno jer smo samo ljudi sa svojim pravima")!? Nominalno različite stvari, različita dakle imena, ali suštinski iz istog kotla; i jedna i druga, kad zanemarimo imena, izjednačavaju pojmove, poravnavaju umišljene "neravnine" po čoveku i afirmišu JEDNAKOSTI po našoj bolesnoj prirodi! Kod obe ove društvene pojave se u vertikali ulazi u oblake i maglu; negde se u višim slojevima gubi trag a on završava svakako ne u Hristu već u nekom ko se, za razliku od Gospoda, skriva u nepoznanicama i katakombama. Obe na svoj način odriču Hrista, jedna otvoreno a druga mnogo opasnije pritvorno izjednačavajući Njegovu Ličnost sa ljudskim duhovnim bolestima. Kameleonski ga utapaju u pozadinu svega ljudskog i On prestaje da se vidi onakvim kakav je. Obe ove društvene pojave (demokratija, komunizam) pojavljuju se nekako u isto istorijsko vreme - upravo da bi se jedna predstavila kao alternativa onoj drugoj totalitarnoj; da bi glumila slobodu u odnosu na tiraniju komunističkog režima i kao takva liči na antipod komunizmu .. ali samo u ljudskoj ravni! U liturgijskoj stvarnosti ..to je jedno isto! Demokratska obmana lažnih jednakosti sa promocijom slobode od greha i slobode za greh i nudi se kao izlaz od one koja vlada strahom i ništa manje kao i prva odricanjem Boga, promocijom slobode od greha... drugim rečima: "čoveku je sve dozvoljeno" ..svaka nakaznost, svaka izopačenost! Vešt mađioničarski trik. Na kraju, kad se ljudi otrezne i počnu da sumnjaju i demokratija počinje da vlada strahom, bombama, sankcijama, mekim ratovima .. gladovanjem sirotih - jednom rečju po projavnim stranama između njih razlika ne postoji. (Evo upravo sam malopre (21. april 2019.) čuo vest, tj. citat sa tviter naloga, da su stvarni satanisti, dakle nešto što oni nazivaju svojom "crkvom", izjavili saučešće povodom požara NotreDama kao "kulturološkog simbola evropske civilizacije"! Kud ćete bolji dokaz da će đavo kao idejni tvorac antihrista i njegove taktike delovanja činiti upravo stvari koje liče na društveno prihvatljive, skoro da se raznežiš, a u suštini lopov koji ne ulazi na vrata u tor već podmuklo ulazi na rupe u ogradi (koje su bez Crkve sve veće) i prilazi da ubije i uništi sve što mu dođe pod ruku.) Perfidno, na ovaj način svođenja Crkve na kulturološke obrazce i muzejske eksponate "samo jedne među mnogima", otac laži odseca živog Hrista iz srca ljudi, odseca u Hristu živog Svetog Savu i stavlja ga u muzejske eksponate; krade veru (kao iz priče o sejaču i semenu) izopačuje ogledalo koje spominje Apostol (1. Кор. 13. Јер sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo..") i čovek prestaje da vidi Hrista, makar i maglovito, već samo zamusanog sebe. Vidi svoje "potrebe" ali kad mu je Hristos iščupan iz duše onda takav čovek više nema prepreka za ispoljavanje poročnosti... i mentalne (duhovne) i biološke. Sve rečeno je model koji se već vekovima primenjuje širom sveta .. i stvara, kroz tajna društva koji su propovednici sinkretizma, te spomenute enklave ljudi otuđenih od Crkve ali i otuđene jedne od drugih... jer jedno bez drugog nije moguće. Jedva da ih održava ono elementarno "ne diram te, ne diraj me" .. o ljubavi nema ni govora. Sve će lukavi izjednačiti i svesti na ono po čoveku, dakle, na ono što je Gospod odlučno odbacio kada se okrenuo svom učeniku Petru i rekao: „Idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“! Gospod je ljudski sentiment ovde izolovao i nazvao ga bolešću (jer u našim smrtnim i mračnim srcima sve je smrtno i mračno) a Petar mučenik je samo želeo da Hristos ne ide na gubilište; odvraćao Ga je od toga kao što bi to svako od nas činio iz nekakvog sentimentalizma. Vrlo slično tome je i ono „ko voli više majku, brata, oca, dete nego mene, nije mene dostojan“. Pri tom Gospod ne misli da ne treba voleti svoje bližnje već kaže da samo sa Njim u srcu ta ljubav je autentična i nazidateljna; bez Njega koji je Ljubav ona izvire iz bolesnih delova srca; liči na ljubav (jer smo mi "slika ljubavi" grehom obogaljena) ali je samo maskirano samoljublje. Suštinski laž sa kojom On ne želi da ima zajednicu (upravo to i znače Njegove reči "nije mene dostojan") niti je ta zajednica u okolnostima samoljublja moguća. Vremenom, jer smo grešni i smrtni, ljubav bez Hrista se ohladi, ne odaje se u okruženje već zakržljala ostaje unutra okrenuta sebi i tada nas u stvari udaljava jedne od drugih. Sve teže se podnosimo i ne možemo da živimo zajedno. Sinkretizam koji ljudske emocije, pseudo religije, mračne filosofije, fantazije i psihološke senzacije izjednačava u istu ravan sa Vaskrslim Gospodom je izvor zla i uvod u konačno obesmišljavanje svega postojećeg čime će obmanuti mnoge nesrećnike koji više neće biti sposobni da razlikuju istinu od laži! Verovaće u sve što im se kaže pa makar već sutra jedna laž isključivala onu od juče.
  40. 1 point
    ИВАН KARINGTON

    Истина

    Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом. 10.05.2019. :: Пријатељ Божији http://prijateljboziji.com/истина/ Шта је истина, питао је, иронично, пре равно две хиљаде година Пилат Христа седећи на судијској столици, и не слутећи да пред собом има Цара над царевима, и саму Истину, оваплоћену Истину Бога Оца, самог Логоса Божјег, Сина рођеног пре свих векова. Истина је једна, као што је један Син Божији, и као што у Христу има много малих логоса тако и има истина које се уливају у једну праву свекосмичку, есхатолошку Истину, и која и јесу истина и део те једне Истине. Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и препознаје истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука као што каже началник саме нам истине и препознаје глас свога Пастира. У времену када је тешко препознати истину, када је човечанство бомбардовано са свих страна полуистинама, лажима, преварама и лукавствима сваке врсте, нама је потребна насушна Истина, да бисмо били увек у истини, потребан нам је наш Пастир од истине, Онај који нас може упутити у сваку истину и у коме нема преваре, који нас никада неће оставити у лажи, преварене, саме, који је увек уз нас и који једва чека да нам притекне у помоћ. Господар од истине и сама Истина, Логос Божији у коме је све и кроз кога је све, који бди над нама и који нас чека и помаже и када то не знамо и чак и када и не тражимо. Исус Христос, Богочовек, Син предвечног Бога Оца. Човек модерног доба је изгубио моћ препознавања истине, удаљио се од истине и удаљује од Истине, у ту стрмоглаву колотечину улази и православни човек, сваки хришћанин, када замени истину лажју, када замени љубав егоизмом, када замени бригу према ближњем апсолутном равнодушношћу, бригу према околини немарношћу, бригу према породици бригом према своме Ја, када замени рад лењошћу, поштење лоповлуком. Потрошачко друштво крије све те мале замке у себи увлачећи тако наивног и доброг и просечног грађанина планете који преоптерећен бригама мало помало усваја све те мале ступице, којих нису лишени ни хришћани, чак ни имуни. Где ту стоји данас православни хришћанин, како се односи према свему томе? Какав је задатак православног хришћанина данас? Задатак сваког православног хришћанина данас је да сведочи Истину, да зрачи Истином, да буде светило свету, како својим ближњим тако и том малом грађанину света обремењеном бригама и који такође страда и судеоник је у страдању. Будите светлост свету, рекла је Светлост, будите истина свету, рекла је Истина, будите све то овом напаћеном свету а прво једни другима; прво једни другима. Будите једно, породица, заједница, јер и Ја сам заједница. Бог је заједница три личности, Оца, Сина и Духа Светога, велика породица, и отуда је и Црква заједница и Икона самога Творца, а наше мале породице су мала црква, по речима Светог Апостола Павла. Само као заједница, породица, у љубави може се сведочити Христос, као Црква што и јесте заједница, породица, када оставимо сав наш его ван Цркве, ван Литургије, када принесемо себе и сав наш живот и ближње и бриге Истини, и када засветлимо светлошћу Истине и посведочимо да смо људи од Истине, делима и љубављу, када коначно постанемо истина по благодати саме Истине, онда ће сав наш живот и битисање и бити истина, и престаћемо да бауљамо у лажима, и да нас варљиве стихије лажи и превара ломе о хриди судбине. Само тада ћемо моћи и помоћи себи и другима и оним малима широм планете када постанемо људи, на личном плану, и народ од Истине, научићемо препознавати истину од лажи и престаћемо да лутамо на немирним таласима историје људског рода, и бићемо оно за шта смо и призвани и назначени од саме Истине, као појединци и као заједница. Tеолог Иван Миладиновић, вероучитељ
  41. 1 point
    Čovekov svet je vegetativan u odnosu na Božiju volju. Teške reči kao što je i sama naslovna tema teška i složena. Nadovezuje se organski na jedan od prethodnih blogova „Sudbina i predodređenost ne postoje“ a koja se kroz iskustvo Crkve i Krsta posledično pojavljuje u duši kao slika sveta oko nas ali okvirna i bez jasnih granica. Kroz kasniju razradu može se videti da se veoma uklapa u ono što kroz Crkvu znamo i čujemo o svetu u kom živimo. Ova tema, dakle, sublimno ishodi iz spomenutog iskustva i ne odudara ni u jednom delu od učenja Crkve; šta više u mnogo čemu se kroz Jevanđelje i Oce može upravo naći dosta uporišta za nju kao takvu. Kaže se u mnogim štivima da je čovek kruna Božijeg stvaranja sveg vidljivog sveta. Kaže se još da je čovek koliko istinita slika Boga toliko u svom biološko duhovnom biću objedinjuje makrokosmos i mikrokosmos istovremeno .. što znači da sve analogije i ekvivalenti koje koristimo u pričama i poređenjima u oba smera (kada dajemo primere svega vidljivog kroz čoveka i obratno) imaju svoju potvrdu upravo u ovom učenju. Budući da je čovek „kruna Božijeg stvaranja sveta“ a sjedinivši je Gospod sa svojom Ipostasi i podigavši je iznad Anđela onda je u čoveku na neki način i odgovor na mnoga pitanja svekolikog postojanja koja muče dušu i razum ljudi. I eto ovde da se vratim na temu da je naš svet u suštini vegetativna stvarnost u odnosu na volju Božiju sve do trenutka u kom mi svojom voljom taj i takav svet ne potčinimo samom Bogu što je jedini način da Njega uvedemo u našu realnost „bludnog sina“ i „daljnje zemlje“ i time od vegetativne stvarnosti postanemo deo Njegovih voljnih intervencija. Crkva je od Boga predloženo istinsko, stvarno i pravo Carstvo Božije, u Njoj već prisutno jer je nadvremeno i vanvremeno, ali jedino kao potencijal u ovom svetu slobode, ne i nužnost. Ona je bez ljudi, bez čovekovog htenja, volje, vere, nade i molitve samo zgrada i ništa više. Kad smo kod dvosmernih analogija ..u čoveku, kakvim ga je Bog stvorio po svom obrazu, postoje organi, uglavnom spoljašnji, nad kojima imamo volju i kojima upravljamo (ruke, noge, obrve, trepavice) ali postoje i organi čiji rad ne zavisi od naše volje; uglavnom su to unutrašnji nevidljivi organi: srce, jetra, bubrezi, nervni sistem ...sve ono najvažnije! Sav vidljivi svet je stvoren od Gospoda kao taj vegetatvini unutrašnji sistem koji je osnovao na zakonima i ne meša se u njih. Naš svet, koji egzistira po sili Reči i Božijih zakona kao i sami ti zakoni, od Njegovih energija dobijaju oživljenje ali smo slobodni od Njegove volje; On se, naročito posle pada prvog čoveka, ne meša nasilno u našu slobodu i ne upravlja njome. (On nas i dalje voli takve kakvi smo ...ali strada veoma od tuge što ne prihvatamo Njegov svet.) Jednom dati zakoni kroz Božiju reč (Božijeg Sina) su nepromenljivi kroz sve vekove, trajaće dok je sveta i veka i imaju smisla samo dok čovek Bogu pruža mogućnost da sprovodi preko nas svoju volju (Crkva). Kada to čovek ne uradi .. zakoni ne prestaju da važe kao što i Sunce ne prestaje da greje podjednako i zle i dobre ali se naši životi udaljavaju od smisla, odlaze u daljnju zemlju gde se menjaju duhovna pravila. Konačno, kako reče jedan od otaca Crkve, „Da Hristos nije došao i Vaskrsao mi bi bili demoni.“ (ako bi uopšte postojali u nekom razumljivom obliku – prim.a.) U prethodnom blogu „sudbina i predodređenost ne postoje“ spomenuo sam da je, stvorivši vidljivi svet i PRAVILA koja u njemu vladaju, Bog sebi i svojoj volji vezao ruke. Stvorio je nešto (nekog) što treba da egzistira kroz Njega ali i uz Njega na bratskim i sinovskim osnovama u podjednakoj sinovskoj slavi, naravno po blagodati, koliko i sama Ipostas Sina a ne na osnovama marioneta koje će biti pomerane koncima. (Kod Luke koji ide uzvodno u Hristovoj genealogiji dolazimo do Adama za kog kaže da je sin Božiji ..a sin nije marioneta) To podrazumeva poštovanje slobodne volje bližnjeg, sestre, brata, prijatelja i nemešanje u granice te slobode. Stoga i Bog sebi vezuje ruke i ne glumi da ne zna gde je Adam kad je zgrešio. On ulazi celim bićem u naša pravila i uslovljenosti. Bog nema potrebe da glumi; budući da se ograničio na čovekovu meru u raznim zakonima ovog sveta, već tada istinski ne zna gde je Adam. Ide i traži ga po vrtu. Jedna snažna potvrda za ovo je detalj iz Jevanđelja kada Gospod kaže da „ostavlja devedeset i devet ovaca i IDE DA TRAŽI ONU IZGUBLJENU“. (Važno je ponoviti i akcentovati: „IDE DA TRAŽI!?) Zatim kaže da „kada je nađe veoma se raduje i On i sve bestelesne sile“ .. ali pogledajte sada pitanja koja se ovde pojavljuju! Najpre kako to da sveznajući Gospod ide da traži izgubljenu dušu? Zar On kao sveznajući ne zna gde je ona? Jevanđelje ne laže! Gospod ne laže kada nešto kaže! On zaista, budući da se ograničio na naše vektore i zakone, ne zna gde je ona .. ide „da je TRAŽI“!? Ništa manje o tome da Bog sebi vezuje ruke svedoči i događaj, (veličanstvena praslika neuslovljene slobode ljudi), kada se Jakov rvao sa Gospodom (ili Anđelom Božijim – svejedno)! Očigledno je tu da je Gospod prilagodio svoju svemoć ljudskoj snazi; sveo se na borca iste kategorije sa Jakovom ..baš kao u današnjem boksu. On je to učinio samim stvaranjem čoveka! I tek tako, sveden na našu meru, težinu, snagu i fizička pravila, stupa u borbu sa čovekom. Njegova je želja da On pobedi ali na žalost svih nas pa i na moju ... često smo jači od Njega. Previše često i toliko surovo da je On u mnogima od nas još jedva živ. Nad tim treba plakati.. i molim svetogorce da me oplakuju. Otac bludnog sina nije znao gde mu je sin odlutao; „otišao u daljnju zemlju“! Otac je ostao tu gde je oduvek i bio, sin se izgubio. Iz ovoga sledi da postoje samo dve opcije za pogubljenu ovcu ili izgubljenu dušu: možda je Pastir nađe a možda je i ne nađe?! Možda stigne prekasno kad je već rastrgnuta jer mu nije poznala glas?! Možda bludni sin završi pored kanti za otpad neprimećen od bilo koga a da otac to nikad ne dozna?! Često Gospod u Jevanđelju upoređuje odnos između Njega i nas sa odnosom među ljudima, to je jedno isto; najzad i sam Sud će biti mnogo više na osnovama onoga što smo činili jedni drugima nego na teološkom znanju koje se tu na Sudu čak i ne spominje. „A kada te videsmo da ti to učinismo (ili ne učinismo)?“ pitaće i desna i leva grupa čovečanstva!? Odgovor sve kaže: „Kad učiniste (ili ne učiniste) jednom od ovih najmanjih meni učiniste (ili ne učiniste)“! I jedni i drugi pojma dakle nemaju da njihovi postupci po čovečijoj prirodi imaju teološku dimenziju. Do sada sam prilično rastrzano ovu temu priveo nekoj sredini; nije laka za verbalizaciju ali njome se uklanjaju posledice fatalističkih ili paganskih tragova u svesti običnog naroda koji Boga vidi kao nekog ko njihove živote dovede u postojanje pa baci u pakao (?) ili sudbinski i predodređeno upravlja u raznim smerovima. Takva vera nema veze sa Pravoslavljem, rađa neodgovornost (s obzirom da „neko drugi upravlja mojom voljom“) i udaljava Boga "na neko nebo" nejasno kakvo; udaljava Ga i u budućnost i u prošlost... svugde osim u sadašnjost (u kojoj On jedino jeste) i stvara nezdrav i nepravoslavan strah od Njega videći u Njemu isključivo sudiju za prekršaje koji lovi ljudske greške i jedva čeka da odreže kaznu. Takav strah onda rađa poltronisanje Bogu koji je prosto samo Sin čovečiji; brat, prijatelj. Gospod ne podnosi poltrone kao što ni svaki zdrav i normalan čovek ne podnosi da mu bilo ko laska, poltroniše ili ima kalkulacije u prijateljstvu. O svemu ovome odgovori od Crkve počinju onda kada se prihvati nošenje Krsta, kada počnu duhovna stradanja, rvanje sa Bogom poput Jakova, i sve se svodi samo na binarni princip – ili to prepoznaš kao pokajani razbojnik na krstu ili ne kao onaj drugi raspet pored Hrista. Da, reč je o trenutcima kroz koja svaki čovek prolazi a to su trenutci roptanja i velikih pritisaka na srce u tim duhovnim borbama. Jedna od tih formi (naravno ispoveđenih gde već treba) meni lično je prilično usmerila misli u pravcu koji pokušavam da odmucam. Najzad, kada sam mislio da je to roptanje naročito bolesno stanje sretnem na ekskurziji Pravoslavnog pustinjaka koji je malo otvorio dušu pa reče: „Žao mi je što nisam bolje trpeo, što sam roptao.“ To mi je bila uteha da ipak nisam sasvim flipnuo. Da, teške reči padnu u tom rvanju kada proklinjete dan kad ste rođeni i nipošto ih nisam sakrio od duhovnika.. ali kroz vreme i mnogo puta opetovana pitanja počeo sam da razumevam da Bog ni sa našim rađanjem nema direktnog upliva svoje volje. Mi se rađamo, uslovno rečeno, po tom VEGETATIVNOM postojanju koje jednom stvoreno kroz Reč Božiju, kroz Sina Božijeg nikada neće prestati da važi dok On to ne bude drugačije rekao. Svo postojanje od Božijih energija, koje spominju sveti oci, dobija oživljenje .. dobija život ali i zakone po kojima se to odvija... i dalje sa tim Bog nema ništa. On konstatuje u Knjizi postanja „vide Bog da je sve dobro“ dalje je posmatrač sa strane (prim.a.) Pa tako iz semena raste drvo, iz jajeta pile, od semena muškarca i jajnika žene rađa se čovek; to su pravila koja nisu načeta grehom jer ono Božije, zakon Božiji, ne može da bude ni dodirnut niti grehom niti smrću. Možemo postati smrti i istruliti mi koji smo pod zakonom ali sam zakon ne može! Ta pravila nepromenljivo važe do kraja vremena! Ti zakoni su energije Božije. I naše rađanje je deo tog vegetativnog zakona. Kad sam začet moji roditelji su u tome učestvovali ..sreo sam (svako od nas i sve što je živo) Reč Božiju u trenutku nastajanja; stekli smo iskustvo Hrista (iskustvo Života) koji je ta Reč, ušli u zakonito iskustvo postojanja i nema nazad. Sreli smo Ga kroz energiju postojanja koja od Boga neprestano teče ali samo rođenje je plod spontanog života koji smo od Boga dobili kao dar u ovim okvirima koji su naša datost. Evo i dokaza iz Jevanđelja: Gospodar daje različite talente pristavu; nekom deset, nekom pet .. i što je najvažnije.. On odlazi negde! Ne znamo gde ali vidimo da nam je dao u ruke neke vrednosti! Na nama je dalje šta ćemo sa time da radimo! Isti taj jevanđelski segment kaže da se Gospodar prijatno iznenadio kada je onaj sa deset talenata zaradio još deset i onaj sa pet još pet! Nema dakle govora da je On ko zna odakle upravljao postupcima ovih ljudi. Što se samog rađanja tiče u tom svetu gde je Gopodar otšao daleko, mogli su moji roditelji da koriste nekakva zaštitna sredstva i da ne postojim. Najzad i što je najvažnije za ovu temu jer je približava razumevanju – može neki masovni ubica i zločinac, jeretik po uverenju, ili ne znam šta već, da siluje neku devojku i gle .. začeće se dete po tim VEGETATIVNIM zakonima. Začeće se ličnost i srešće postojanje, srešće Reč i Život u trenutku nastajanja. Da li je Božija volja da neki paganin, jeretik ... neka životinja u ljudskom obliku siluje devojku? Naravno, znajući kroz svete oce koliko je Bog nežan i koliko poštuje slobodu čoveka tako nešto je nepojmljivo. Tu nastaje „dar mar“ u mozgu jer su nam duše navikle na fatalističko nasleđe primljeno ko zna kad i ko zna gde .. po kom je „sve u Božijoj volji, dopuštenju“ i ne znam šta sve ne a zapravo ovaj život je veoma spontan i nezavisan po mnogo čemu od Božije volje osim naravno po samom postojanju ili bitiju, Njegovoj uslovno rečeno vegetativnoj energiji koje od Njega dolazi i daje svemu oživljenje. Pre će biti (duboko verujem svetim ocima) da su te energije razumne sile i činovi koje su poslušne Gospodu kao što Ga i Sunce sluša pa greje redom sve bez razlike! Postoji par mesta u Jevanđelju koja indirektno ali bezmalo i direktno govore o rađanju svega po spomenutim vegetativnim pravilima izvan Božije direktne volje. Naime, kaže Gospod da ko sablazni jednog od ovih najmanjih, misleći na decu: „Bolje bi mu bilo da se nije rodio onaj čovek“. Ne kaže Gospod „bolje bi mu bilo da ga nisam stvorio“ već ...“bolje da se nije rodio“!? Šta govori ova rečenica o vidljivom svetu, o našem postojanju, o samom životu? Govori da se ljudi rađaju po već datim pravilima u koja se Gospod ne meša i da je tom potencijalnom nesrećniku bolje da mu je ocu, na dan kad je začet, pao kamen na glavu nego da je njega napravio. A drugo mesto još snažnije razjašnjava ovaj problem. Gospod kaže da „ko se ne krsti vodom i Duhom neće ući u Carstvo Božije“ što opet govori da je tek krštenje u stvari rođenje u Hristu a da bez toga samo biološko rođenje ne znači puno. Naravno ovim, daleko bilo, ne prejudiciramo samo Spasenje svih (to je nepoznanica) jer Gospod želi da se svi spasu pa možda (daj Bože) On ima načina da to sprovede kroz iglene uši i tajne nama nepoznate ali podatci sa kojima raspolažemo iz Njegovih usta i iz usta Apostola kažu da je tek krštenje rođenje čoveka u podobiju Božijem a da je sam dolazak čoveka na svet samo biološka lutrija. Konačno, upravo On kaže Nikodimu: „Zaista zaista ti kažem, ako se ko ponovo ne rodi...“ što jasno govori upravo o ovome što prethodno rekoh i što je tema .. a to je da prvo rođenje, dolazak na svet, biva po vegetativnim zakonima rađanja dostupna svakom ..kao što je i sunce grejalo i Nerona, Dioklecijana i njima slične ne praveći razliku ko je ko. Kako sam već rekao u jednom od prethodnih blogova Bog je sebi vezao ruke stvorivši pravila koja su naš ambijent i naš život. On snishodi i postaje deo tih pravila ne zloupotrebljavajući svoju nepojmljivu silu da migom volje može da ugasi svekoliko postojanje. Dao je Reč, zakleo se sobom jer nije imao ničim višim .. i ta Reč je granitna do kraja vremena. Gospod obećanja i reči drži i ispunjava ih! On ne glumi kada pita Adama „gde si“ jer Bog nema potrebu da glumi. On „vezanih ruku“ našim okvirima i zakonima zaista ne zna gde je Adam kao što ni Pastir ne zna gde je izgubljena ovca i ide „da je traži“! Nije se skrivao iza grma i čekao na Adamovu pogrešku (jer prijatelj prijatelju to nikada ne čini) da bi ga posle strogo kažnjavao i ne znam šta sve ne. Isto tako u Dan Onaj koji dolazi mnogima će reći: „Idite od mene, ne poznajem vas.“ Bog ne laže kada nešto kaže, zaista onda te ljude nije nikada upoznao. Odmah se pojavi to naše fatalističko pitanje: „Kako kao Bog ne zna nekog“ ali ne ja nego upravo On kaže „ne poznajem vas“. Da li On tu glumi? Da li bunca? Zašto bi Bog rekao nešto što nije tačno? Bog koji je šetao sa Adamom po vrtu isti je Gospod koji se rodio od devojke Marije i koji je isto tako šetao među ljudima. Nije se uopšte promenio u svojoj prirodi. Rođen ni po čemu različit od nas (osim Njegove druge prirode otkrivene samo veri po silasku Duha Svetoga na Pedesetnicu) ali i tu je bio nepoznat .. ništa posebno. Ipak i takav je razvalio smrt, istoriju, svekoliko postojanje .. sve se izokrenulo, potreslo iz temelja. (Msm, kako da se i ne potrese sve?! Onaj koji zna broj svih atoma u Kosmosu jer ih je sam tu postavio hodio i hoda pored nas! Ko da se ne smrzne i potrese?) Naš vidljivi svet, kao i onaj duhovni u nama, ima pravila po kojima je nastao. Ta pravila i zakoni su nešto nad čime ni čovek ali ni Bog (po svom htenju) više nemaju mogućnost nasilne prepravke ili poništavanja. Zato Adamov pad jeste strašno ozbiljan momenat u istoriji ljudske vrste. Da je „mogao“ Bog bi to ispravio odmah, ali poštujući sve zakone koje je postavio i ono božansko (Njegovo) u nama nije vršio nasilje nad slobodom čoveka. Čovek je prekršio Ustav, potpisao (kroz delo) neki „dokument“ (rukopisanije) sa đavolom i krenuo da iščezava. Prekršio je Zakon koji mu je garantovao dotok života i smisla u biće! Udaljio se od njega Duh Sveti, Duh Života i ono što je od blata stvoreno krenulo je da se raspada u elemente od kojih je nastalo. Raj, uzgred, nije nešto kvalitativno različit od ovoga što vidimo oko sebe! Isti smo ljudi i pre i posle pada .. Raj je boravak Duha Svetog u srcu; jedinstvo sa Duhom Božijim. Kad imate Hrista u srcu i severni Sibir vam je raj; i pustinje Afrike su vam raj! To je isto kao i u vreme Adama. Čak kaže u knjizi postanja da je Bog „kad malo zahladne“ išao da obiđe svoje dete Adama ..a to znači da je bila vrućinčina pa je Gospod sačekao da malo bude prijatnije za porodični skup. Adamov pad značio je prekršaj u duhovnom smislu; udaljenje od Duha Božijeg, Njegov odlazak iz srca i bića ljudskog. Čovek je isterao nevinog Gospoda iz sebe; isterao je blagodat Duha Božijeg koja ga je činila sinom! Pregazivši Božiju reč o „drvetu poznanja dobra i zla“ ispao je iz naručja svemoći Božije i shvatio šta znači biti zarobljen u vegetativna pravila postojanja gde nema Božije volje; gde važe neka druga pravila, surova, posna, gladna; samo materija i jedno veliko duhovno „ništa“! Izgnanje iz raja nije proterivanje iz nekog nama nepoznatog mesta već samo, kako kaže Knjiga postanja, udaljavanje od Drveta Života koje je bilo na prostorima današnjeg Iraka. Ljudi su geografski samo premešteni na neku drugu lokaciju a na vrata Duhovnog sveta postavljen je Heruvim pored koga nema šanse da iko prođe .. osim kasnije, na Veliki Petak, Hrista, onog pokajanog razbojnika, a kasnije i mnogih mučenika i pravednika. U stvari ko god je pokušao, a i danas to mnogi pokušavaju, da prođu u duhovni svet mimo Hrista i Njegove Crkve ..koji je „vrata u tor“, dobije od Heruvima po nosu – skrene sa uma, pobulazni, pobesni ili naprosto umre. Koliko je to bio ozbiljan prekršaj postojanja svega vidljivog sveta, jer čovek je njegova kruna, vidi se po tome da je Bog brže bolje, tugujući nad našim smrtnim ropcem, osmislio strategiju kako da vrati čoveka u stanje besmrtnosti a da ne naruši slobodu ni ljudi ni demona. Odmah je u svet kroz Mojsija (budući da smo bez Duha Svetog poludeli i podivljali) uneo pravila ponašanja, zakone koji su iz Njegovih usta odškrinula prozor večnosti i svežeg vazduha ..tek koliko da ljudi ne polude sasvim. Čim su zakoni ušli u pali svet ušla je i nada jer su ta pravila iz Njegovog Bića što znači da je smrt već bila usporena strujanjem Života iz Njegovih usta i poznanje toga budi nadu u večnost. Bilo je samo potrebno u spontanim životima držati ta pravila u praksi. Ali pobediti smrt, narušene vegetativne zakone koji su naš ambijent života nije mogao niko osim sam Život! Nisu mogli ni Anđeli (jer po suštini nisu Život već stvorena bića) a kamo li ljudi. Zato se Život rađa kao ljudsko biće da On umesto ljudi, a ipak čovek, siđe do korena smrti i da je satre... ali uvek spontano i ni jednog trenutka nasilno ni nad čijom slobodom; ponoviću - ni nad ljudskom ni nad demonskom. To je bila najveća i najvažnija šahovska partija od kako je sveta i veka u kojoj je Gospod morao da, spontano i bez nameštenih scenografija u okvirima pune slobode, izmami od satane ubistvo na Krstu! S obzirom, kako posredno poručuje Spasitelj, da đavo ne želi samom sebi da razori i razdeli carstvo ("ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo") Gospod je morao nekako da, šahovskim rečnikom rečeno "žrtvom dame" iznudi od čovekoubice smrt Života i da sve to vreme ovaj podli pali anđeo ne skapira s kim ima posla. Da, niko u ono vreme nije mogao da zna ko je Hristos u jednoj od svojih priroda! To danas znamo zahvaljujući Crkvi i Duhu Svetom bez kog nije moguće ni Anđelima ni ljudima da prepoznaju u Hristu Boga niti da kažu "Hristos je Gospod" ... o đavolima da ne pričam! Oni su apsolutni slepci za Ipostas Sina u Bogočoveku. Uostalom šta kažu Apostoli kada je Isus utišao buru i talase na moru? "Ko je ovaj da ga i more i vetrovi slušaju"?! Iz ovoga se vidi da oni suštinski ne shvataju da je pred njima sam Tvorac koji još uvek tada prikriva svoju prirodu da se đavo ne bi dosetio i odustao od Isusove smrti. Otkriva se samo trojici učenika na "Preobraženje" ali čujte šta im kaže: "Ne govorite nikom"! Život je morao da umre neprepoznat od đavola i to sam Gospod kaže: "Ja sam i došao za čas ovaj"! Za smrt! Nešto više sam o tome, kol'ko Bog dade, teoretisao u blogovima. "Sudbina ne postoji.." i "Kritika na tekst Predodređenost i sudbina ne postoje.." Kroz držanje tih pravila počevši od deset zapovesti ljudi su Njemu omogućili da svoju svemoć unese u postojanje i da pripremljenu šahovsku strategiju spasavanja sprovede u delo. Neophodna je dakle obostrana saradnja (ili sinergija) između čoveka i Boga da bi ono vegetativno i ograničeno bilo pod Njegovom upravom i voljom .. ali je i tada to Bogu nemoguće bez čovekovog dopuštenja kroz molitveni vapaj. (Dokaz je u Jevanđelju gde kaže da u Kapernaumu Gospod „ne mogaše“ ni jedno čudo učiniti „jer ne nađe vere“!?) Mi molimo kroz jauk da taj moćni hirurg odstrani ono što je u nama bolesno. Da li će to biti sa anestezijom ili bez .. zavisi od nas. Ako smo milostivi.. pa to je anestezija da i ne primetimo kada nas Gospod leči! Ako smo surovi .. i tada nas leči ako Mu verujemo i molimo Ga ali boli da oči ispadaju. Čak i ne mari puno što se deremo na sva usta .. jer to smo mi u stvarnom izdanju: ružni, odvratni, prepuni rana. Milost i sažaljenje su deo Njegovog bića u kom nema mesta surovosti .. i mi smo sami sebi tu kazna u svetlu te ljubavi. Svojim Vaskrsenjem Gospod je potresao svekoliko postojanje gde spada i naša istorija. Podigao je čovekovo biće, telo i dostojanstvo odmah sa desne strane svog Oca (i oca ljudi onoliko koliko nam njegova Reč tj. Sin znači). Nije narušio vegetativne zakone postojanja ali je omogućio Crkvi da kroz Nju i Njene molitve On može da interveniše svojom svemoći unutar tih gvozdenih pravila i da ih menja po svojoj volji. Zato neki svetitelji hodaju po vodi jer ne podležu više zakonima prirode. Zato mnogi od njih vide kroz Vas sve vaše bolesti jer kroz njih Bog se obraća vama i daje vam očinska uputstva iz nadistorije .. iz svoje svemoći kojoj se vegetativna pravila jedino povinuju i uklanjaju se. Bez Njega ta pravila su naš kazamat, naša „daljnja zemlja“ u kojoj se hranimo roščićima. Konačno, najeveći dokaz ovoj priči ili teoriji je sama molitva koju nam je Gospod ostavio „Oče naš..“ i kroz nju sve otkrio upravo po ovim pitanjima. Ta molitva je sama srž našeg bića onakvog kakvo je stvoreno a istovremeno i pokajanog bića koje se diže iz stanja greha i smrti. Ona ima dva segmenta koji slede jedan drugom i utapaju se u celinu. Najpre, u prvom segmentu, počinje sa „Oče naš koji si na Nebesima ..“ gde mi smireno priznajemo da je Gospod naš Bog ali i otac; prznajemo nešto što smo grehom osramotili u sebi i kao bludni sin koji je ponizio oca svojim gestom vraćamo se sa mislima „idem ocu svom i zamoliću ga da me primi kao jednog od slugu“. U funkciji tog smiravanja i proslavljanja Slave Božije je i nastavak molitve: „Da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo Tvoje...“ - Na ovom delu prvi segment sinovskog smirenog priznanja greške pred ocem polako se pretapa u drugi segment gde sada ispovedamo, postojano verujući u Očevu dobrotu i moć: „ ..da bude volja Tvoja kako na Nebesima tako i na zemlji“. Ovde nam Bog otkriva vegetativnu prirodu našeg palog sveta; kao anatom našeg bića iznosi nam je kroz reči koje želi da mi najpre srcem osetimo a onda i kažemo a to je da smo živeli izvan Njegove volje ali da smo shvatili koliko je to besmisleno i pozivamo Gospoda da i među nama zacari Njegova volja onako kako je među Anđelima i drugim nebeskim silama. Upravo to je vapaj sa dna vegetativne realnosti: „Da bude volja Tvoja i ovde na zemlji..“ iz čega se podrazumeva: „koje do sada zbog nas samih među nama nije bilo“! Dalje latentno postoji čisto hronološki i hijerarhijski: „A kad se Tvoja volja već zacari daj nam hleb životni i za dušu i za telo .. jer bez toga smo leševi koji hodaju.“ I onda sledi jedno upozorenje u samoj molitvi koju nam On stavlja u usta i obraća nam pažnju na to kasnije i u Jevanđelju o svadbenom ruhu! Kaže: „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo svojim dužnicima“. Drugim rečima po toj hronologiji i ponajpre hijerarhiji dešavanja prisutnoj u molitvi mi drugim rečima kažemo „Kad se već zacari Tvoja volja Gospode, kad nam daš i hleb, oprosti nam i sve što sagrešismo .. onako kako i mi opraštamo“ .. jer ako ne opraštamo nemamo svadbeno ruho i cela molitva pada u vodu; Carstvo se izmakne u nepoznatom pravcu. Opet se vratimo u gvozdeni stisak ovog vegetativnog sveta sa surovim pravilima u kom ostajemo sve dok ne oprostimo to što nas vezalo za njega. Bog nam u suprotnom ne može pomoći jer ključ je u našim rukama. Ključ je sličnost sa Bogom što je moguće više u smislu Njegovih projavnih strana: sažaljivost, empatija, suze zbog čoveka (bližnjeg ma ko da je) oproštaj greške ili uvrede i sve u tom duhu. Koliko smo takvi prema bližnjima i život je takav prema nama ali ne to što Život tako hoće već što je osobina čovekovog podobija da bez međusobne ljubavi sam otpada od smisla, razuma, Duha blagosti. Na kraju, pod uslovom da nemamo nekih velikih „dugovanja“ u smislu praštanja pozivamo Gospoda da nas vadi kako zna i ume iz ludnice; da nas čupa iz kandži onog ludaka jer samo Gospod zna načine kako od lukavog da nas izbavi. Da nas u tom kolebljivom stanju naše duše ne izgubi iz vida i tako slabe nas ne pusti našim slabostima (iskušenjima) ... a sve to mukom izgrađeno kroz Gospoda ... samo jedno nepraštanje, trač ili osuđivanje mogu da sruše kao kuću na pesku! Da bude Gospode volja Tvoja .. vidi i za mene (ali i za mnoge) neko mesto tamo kad dođeš opet. U raj pa u kraj; tu odmah kod ulaza.. makar i na promaji! Nema veze, tad mi grip ne može ništa. (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Pomjanite)
  42. 1 point
    марија97

    Квалитет ≠ квантитет

    Вредности су замениле места. Квалитет и квантитет. Раније су људи, читајући књиге изграђивали своју личност. Желели да у сваком дану пронађу себе кроз оно што читају или да прочитано примене. Шта год радили књига је била главни ослонац, покретач послова и снаге, водила кроз непроходне путеве, чинила сваки корак сигурним. Сем тога, умела је да обузда језик, да не говори оно што не треба уносећи мир самом себи. И што си више речи прочитао, много мање си имао жеље да их беспотребно говориш. Штедео си их за оне који ће умети са њима. Данас је другачије. Књига је постала талон безвредности. Много је важније говорити и оно што не мислиш, неголи прећутати све што мислиш. Вредност читања више није мерило личности. Сада се искључиво мери број изговорених речи. Квалитет је прешао у квантитет. Читање у говор. Мудрост у сналажљивост, искреност у лаж, поверење у површност. И све тако док нам понестану све речи које смо некада једни другима упућивали. Губећи себе у књигама, незнајући ништа.
  43. 1 point
    Carinik

    ЈЕДНА ДАВНА ПРАЗНИЧНА

    О Благовестима, Васкрсењу Лазаревом, Врбици и Цветима 1.О Благовестимасажимам садаум душу срцеу једну тварпредобразацПречисте Дјеведа наитиемСветога Бесмртногаунутра Се зачнемало Дете-Превечни БогИ вежбамдуховни слухмога срцада прими речиГаврила Благовесника:"Радуј се, благодатна! Господ је с тобом,"(ЛК 1;28)А усне учимда ми ум следе:"нека ми буде по речи твојој!"(Лк 1;38)2.И сада(са кога се сљуштилои јуче и сутра)поново извандуха срца и телаГоспод уплакании Силнизове тедушо мојада устанешиз четвородневнеи дуже смртиу завоје самозабораваувијена3.И садаи тебекоји име имашипостас јесиГоспод Исус Христоскроз Врбицу водиолистало прућеи дечју радосту Јерусалимјош доњи,а на Голготуда умрешако желишстарида би нову ЊемуваскрсаоУ Аранђеловцуи Врбицишестог априлапролећа Господњег2012.
  44. 1 point
    У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  45. 1 point
    Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља. Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце? Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била. Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је пошао зна о чему говорим. Наставим ја да живим сам, жена са децом. Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан. Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о велеиким празницима, али ја никада нисам био посебано верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурнре смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ... Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете. Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило прордире у онај најсакривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га у медју дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити. Али... Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родителеји, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догадјају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам на једевите јаде се једва уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније исприрчати. Завршила је и стала. Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле. А даље? - Питам је ја. Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише. Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио". Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ће мо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој прирчи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприрча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде. Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревовом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да поговоим само сам потврдно климунуо главом. Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам икада се у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима. Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад. Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла. Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне стваи од оних које ми је прорекла онда. Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао то схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам. Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније. Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче. Више "туистички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију. Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалности, ушао сам у цркву, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разне велеичине писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца онде. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, примтио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, вућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна... "Нисам мати, колима сам, ето додјох да видим манастир, нисам никада био". "Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него додји одмори мало, додји седи". Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непијатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најачег магнета вукли ка клупи. "Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем. "Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?" "Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..." "Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставивила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када додју гости, а вино не гњечимо више, него додје један ту из села па нам од оног грождја испече ракију" И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде. "Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати." Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио. "Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изадје?" Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог. "Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..." "Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима" Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао. "Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Ствоитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку". Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу побудио толики осећај мира, спокоја, блаженства. "Шта си по занимању?" - запита ме старица. "Био сам које шта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима" "Синко, шта то носиш на души, какву муку?" "Ма никакву", покушах да слажем, медјутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да их требам све муке пустити, не решавати" "А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво". И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило. Нисам знао како да почнем да јој причам прирчу са том циганком и цео тај догадјај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи. Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуаша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани". Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио. Међутим, уследило је за мене још веће изненадјење од оног са Циганком. "Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу стваи о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило". Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигуно био бео као зид. "Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем. "Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити" Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Од једном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли. "Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши" Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земје, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина. "Синко, са ђаволом си пичао тада". "Како... како... са ђаволом....?" "Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти. "Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти кои гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа пивући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу." "Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се" "Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада." Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави: "Да знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекала. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па по некада нешто и погоде. Али, погоде, не знају они то да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господа којем су предали душу не може то знати.". Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?" "Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догадја случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испичао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја. "Неможе нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола пиче, не замери, јер, знала сам остатак." Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догадјале. Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете". За разглику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака, се окретох према храму, прекерстих се и изадјох преко манастирске капије. Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене. Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље. Након неколико месеци сам отишао у манастир желео сам опет видети старицу. Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао. Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи господу. Остао сам попилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира... Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.
  46. 1 point
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  47. 1 point
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa: Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina. "on pusi!" - rece Joil "Ne pusi." "Pusi!" "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena. "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu. "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten". "A sto nije?" "Nismo stigli, planirali smo..." "A sta mu je?" "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti. Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj" "Verujem" - rekao sam. "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio. Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet. Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu! HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u gornjem Ostrogu Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  48. 1 point
    Покајте се јер се приближи Царство Небеско, ријечима светога Јована Претече и Крститеља Господњег, почећу да пишем о задатку који сви морамо да испуњавамо, како би наша душа могла да заузме своје мјесто у рајским насељима, а то је Света Тајна Покајања и Исповјести. Након „ људског пада“, то јесте након сагрешења наших прародитеља Адама и Еве, сви људи постадоше смртни, гријеси се тако нагомилаваше, скупљаше, па тако се деси да Господ уништи градове Содом и Гомор, о чему нам свједоче старозавјетне Књиге о постању. „Тада пусти Господ, на Содом и Гомор, од Господа с неба дажд од сумпора и затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род људски“ (1. Мојсијева 19, 24.25) Господ Исус Христос, установивши Свету Тајну Причешћа, даде нама људима шансу да се спасимо упркос нашим гријеховима, које чинимо свакодневно. Прије самог Светог Причешћа сваки вијерник треба да се покаје и исповједи своме духовном оцу, тј свештеном лицу, како би достојно пришли Светој Чаши и достојно са страхом Божијим и покајањем сјединили се са Пресветим Тијелом и Пречистом Крвљу Христовом. Исповједати се можемо и морамо не само када хоћемо да се причешћујемо, већ чешће, јер сваким даном гријешимо, у сваком тренутку направимо нешто лоше, а да можда тога и нисмо свјесни. Прије саме исповјести сваки Хришћанин треба да се потруди и да се сјети свих својих гријехова које је починио а које није исповједио, не само оних које је починио послије задње исповјести него и оних који су остали у забораву. Људи су често у дилеми па се муче питањима, „Како ћу ја отићи пред свештеника па му рећи своје грешке“, што је јако лоше. Требамо да знамо да је свештеник приликом Свете Тајне Исповјести посредник између Бога и нас. Морамо да схватимо да гријехове не исповједамо њему, човјеку, него Богу који директно гледа у срце наше, Њему који све те наше гријехове добро зна, али тражи да ми сами то признамо. Неки се пак и стиде свог духовног оца па их мучи питање, шта ће ми рећи након исповјести, шта ће мислити о мени, како ће ме гледати?! Напротив, не требамо се стидити свог духовног оца нити правити баук од тога шта ће нам рећи након исповјести, наш духовни отац ће само умножити љубав и поштовање према нама из разлога што смо смогли снаге да исповједимо гријехе своје, из разлога што смо отворено све признали, далеко ће већу љубав гајити према нама. Не требамо се стидити свог духовног оца. Ако ли се ми њега будемо стидили па не кажемо нешто што имамо, замислите само како ћемо се тек стидити на Суду, кад се сви наши гријеси неокајани покажу пред Лицем Божијим, пред анђелима, арханђелима, свим угодницима Божијим и свим људима, познатим и непознатим? Свети Јован Златоусти каже „ Не треба рећи сагријешио сам, или грешан сам, но и све видове гријеха треба изјавити“ Приликом исповјести ни у ком случају не смијемо себе оправдавати, па говорити сви људи су грешни, сви гријешимо, па нисам ја крив исл...без икаквог оправдања требамо да станемо и признамо своје гријехове, без икаквих аргумената којима покушавамо умањити гријех. Не требамо ни у ком случају себе оправдавати, него што више окривљивати. На исповјести што се више будемо правдали тиме ћемо бити мање оправдани, а што више себе осудимо и окривимо, Бог ће нас више наградити и оправдати гријехе наше. Нипошто не смијемо осуђивати некога приликом исповјести, па да кажемо, е нисам као онај тамо неки, не убијам, не крадем, не отимам исл...није ли то само осуђивање, и није ли то само свједочење оних ријечи из Светога Писма „ Видиш трн у оку брата свога а не видиш брвно у своме оку“.Прво требамо извадити брвно из ока свога прије него ли осудимо брата свога и нешто лоше кажемо ради трна у оку његовоме. Свим срцем својим и свом душом својом требамо да се исповједамо, не само хладнокрвно да тек тако кажемо своје гријехе. Са тугом, скрушена срца требамо се кајати, да би Отац наш небески видио наше покајање, нашу жртву и да би нам подарио истински опрост и отпуштање гријехова. Исповједати гријехе своје треба са вјером у Господа Христа, јер само вјерујући у Њега можемо добити опроштај. Често људи кажу, „ето дођем у цркву на Свету Литургију, хоћу да се исповједим, а свештеник ме исповједи на брзака“, то се често дешава, па онда неисповјеђени приступимо Светој Тајни Причешћа. Да нам се неби десило тако нешто, можемо доћи и прије свете Литургије па се исповједити, или дан прије. Требамо да се исповједамо јако често. Требали би да имамо свог духовног оца, тј свештено лице које води наш духовни живот, прати наше духовно узрастање, дијели нам савјете како да се боримо са искушењима, како да се спасимо. На нама самима је код кога ћемо се исповједати и кога ћемо узети за суховног оца. Мој лични савјет је, да изаберемо човјека који предано са великом љубављу и страхом Божијим обавља своју најузвишенију људску дужност, свештеника, човјека у којег имамо повјерење, који ће нас посавјетовати. Јер је људима и то препрека па често кажемо „ Е како ћу ја код њега на исповјест он ме не воли, немам комуникацију са њим“ исл. Дакле Црква нам дозвољава да сами изаберемо. Не могу а да не поменем изјаву једног момка, иначе мог доброг пријатеља. Тако, нешто смо причали о црквеним стварима, ја му поменух исповјест (овом приликом нећу навести његово право име и презиме) -Знаш пријатељу врло важно се и исповједати, гријешимо свакодневно, на сваком мјесту, рекох му... - Ма никад ти ја нисам ишао на исповјест. Вјерник сам, поштујем све, али што се тога тиче нисам никад, одговара ми поприлично смирен, међутим, наводим му неке од гријехова, које је сигурно починио, а које треба да исповједи... -Сви имамо много гријехова, неко мањих неко већих, посвађали смо се са родитељима, осудили некога, пожељели нешто што је туђе, осуђивали у више наврата исл.. -Ееее мој пријатељу, ја кад би отишо да се исповједам мого би два дана непрекидно да причам. Тешко оном попу код којег би ја отишо да се исповједам...са смијехом ми одговори - Ма ја ти имам гријехова толико, да кад би се попаковали у пакете и фино сложили неби их могао шлепер одвући... одговорих му Након овог разговора, мало сам пријатељу приближио Свету тајну исповјести, испричавши му и лични примјер, и чврсто га увјеравајући да то није никакав баук, отићи на исповјест. Ипак, било је ефекта, бар минималног, одлучио је да ће ићи, само још није спреман. Можда се прелама у одабиру, којег свештеника изабрати, који је „најиздржљивији“ да слуша два дана непрекидно његову исповјест, како сам каже. Сјећам се, своје прве исповјести, дубинске, „праве“, која је била, нажалост, не тако давно, фебруара мјесеца 2011. године. Кад кажем нажалост мислим на огромно вријеме које је протекло а да сам се тек одлучио на тај велики корак. До тада сам се исповједао наравно, али све се сводило на она питање свештеника „Јеси ли постио“, „Слушаш ли родитеље“ „Имаш ли шта рећи“. И наравно, сва питања бјеху позитивног одговора, сем овог задњег „Имаш ли шта рећи“, ту сам увијек шкрт и себичан на одговору био, промрмљајући пар ријечи, али никад нисам што наш народ каже отворио душу и причао. Немам оправдање, немам аргумент који би ме оправдао зашто сам то радио, зашто сам тако много гријешио. Са пријатељима, врло често причам о духовним стварима, о Цркви, Богу исл, некада они слушају мене, некад ја њих, али све у свему ове теме су не тако ријетко заступљене у нашим разговорима. Једне прилике, на кафи, започесмо причу сличне тематике, Црква, духовни живот, дођосмо и до исповједања. Ријеч по ријеч, испоставило се да нико од нас никада није ишао на исповјест, на онај прави начин. Ту вече смо, без имало оклијевања, одлучили ићи, како ја волим да кажем, на „духовни преглед“. Наравно, одмах су се јавила стандардна питања „Па шта ћу му рећи“; „Како ћу му рећи“, било је ту и добро познатих изјава „Ма мене срамота“ и оно по нама најважније код кога ићи на духовни преглед. Једногласно одлучисмо да идемо у манастир Светога Саве у Вишеграду, код Оца Симеона. Разлози су били ти што смо се већ са њим познавали и што смо успоставили пријатељски однос, из тога разлога нам је дјеловало прихватљиво. Лако смо се договорили, и чврсто одлучили да идемо пут Вишеграда, тачније на Горњу Лијеску, подно планине Сјемећ. Уторак, рано јутро, фебруарски мраз стеже, леди се све. Никола, Миљан и ја, као „вођа пута“ кренули смо ка Вишеграду. Ни мало није било лако прећи Романију, хладни вјетар завитлавао је сњежне пахуље. По романијском пољу сијају као кристали простране ливаде оковане ледом и снијегом. Мало по мало, приближавали смо се одредишту, манастиру. На неких пар километара од самог манастира, некако смо се сви ућутали, по коју ријеч смо до тада проговорили, али како смо прилазили ближе утихнуле су и те ријечи. Чуло се само пуцкетање смрзнутог снијега и леда по цести. Коначно, стигосмо. Идеја коју смо заједнички, једногласно подржали, Николи и Миљану се сада и није баш допала. „Ајмо се ми вратит“, „Ма ја ћу други пут да се исповједам“..коментарисали су. Ни мени, морам признати, није било баш једноставно, али нисам коментарисао. Мислим сам у себи, „још ако и ја кренем да кукам, бићемо бржи од тамо него одавде“. Но, ипак дођосмо пред манастир, на самом улазу у манастирску порту, љубазно нас дочега настојатељ манастира отац Симеон (Перенчевић), испоздрављасмо се и заједно са њим се упутисмо ка манастирском конаку, јер је напољу било исувише хладно, оштри планински вјетар са свих страна је шибао, нагонио сузе у очи а образима давао неку посебну црвену боју. Након што се мало згријасмо, и одморисмо од пута, отац Симеон запита „Ајмо, ко је први“ мислећи ко ће први да се исповједа. Сви се ућутали, ко да нико чуо није. Погледа ме Симеон, са благим осмјехом рече, ај ти први. Док Никола и Миљан са Стефаном, сабратом манастира, настављају причу, устајем иза стола и полазим ка вратима за Симеоном. Од просторије гдје смо били па до цркве има неких двадесетак метара, идем лагано, без имало журбе, пресабирајући мисли, шта рећи, како, одакле почети. Игуман, откључава врата, док му мантију завитлава хладни вјетар. Улазимо у мало парче неба на зрмљи, у црквицу посвећену Спаљивању моштију Светога Саве, игуман цјелива централну икону, за њим и ја. Затим одлази у олтар, да узме епитрахиљ. -Игумане, мени је ово први пут да сам на правој исповјести, никада до сад нисам, рекох му - Ајде бајо (игуману је узречица да каже бајо, кад са нама прича), само полако, немаш разлога да се бојиш...приђе ми и онако очински ме загрли. Охрабрише ме много ове његове ријечи. Приђох икони Христа Спаситеља, цјелавих је и погех главу затим ми игуман стави епитрахиљ на главу. Очита молитве прије исповјести, осјени ме крстом, и рече – причај...Помислих у себи, ма игумане би ја, него, не знам одакле да кренем. Почех.....Празна црква, сами ја и Симеон, окружени светим реликвијама, на коју год страну да поглед окренем видим неког од угодника Божијих, видим благи поглед Христа, Мајке Његове...светог Јована и поруку „Покајте се јер се приближи Цартсво Небеско“...Кренуо сам са причом.... Наравно, овдје ћу да се зауставим са даљим детаљисањем. Оно што сам рекао зна Господ и посредник између мене и Њега мој отац духовни Симеон. ...прошле гријехове његове опрости му милосрђем твојим, и као благ и човјекољубив разријеши га од свих гријехова које је изложио пред Тобом. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и у вијек и у вијекове вијекова. Амин.. Изговарао је игуман ријечи молитве прије него што ми је са главе подигао епитрахиљ.Осјени ме крсним знаком и даде ми да цјеливам Крст часни. Придигох главу, погледах у њега, не проговарајући ама баш ништа, као да сам до сада само шутио, као да му ништа нисам говорио, само сам га гледао као да га први пут у животу видим. Потапша ме по рамену, шта си се збунио, упита ме....-ма нисам, не знам....ето сад о мени знате скоро све, не знам како ме сад гледате, какав сам сад у вашим очима...поставих му питања.... – само можеш бити већи, само те више могу волити и цјенити, него што сам до сада, јер си имао храбрости да кажеш гријехове своје. Нек да Бог опроштај и отпуштање....Часним Крстом ме благословивши, рече... Била је то прва моја исповјест, након чега сам и даље наставио да идем....и сада, кад ово пишем, сјетим се гријехова својих, сјетим се ништавила свога, сјетим се ужасног смрада гријеховног, јер сам дубоко свјестан грешака својих. Овом причом, црквеним ријечником речено бесједом, само желим навести како самог себе, тако и све остале на размишљање о потреби исповједања и кајања гријехова које сви чинимо, неко више неко мање, али чинимо. Почео сам бесједу ријечима светога Јована Претече и Крститеља, а завршићу је ријечима великог угодника Божијег светога Оца Николаја Жичког, написаних у Прологу. „Господе милостиви, помози нам да се покајемо прије смрти, да би и ми вјечно живјели. Теби слава и хвала вавијек. Амин.
  49. 1 point
    Небитан Лик

    Песма над песмама

    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2010 Песма над песмама Постоји у Библији једна Књига која се разликује од свих осталих библијских Књига, како Старог тако и Новог Завета. Та Књига носи назив „Песма над песмама“. Налази се у канону светих Књига како јеврејске Библије, тако и хришћанског Старог Завета. По теми коју обрађује, јединствена је у целој Библији – љубав између мушкарца и жене. И то не љубав у неком апстрактном и протоколарном смислу, већ љубав у пуном смислу речи – која додирује најинтимније моменте у љубавном односу мушкарца и жене, саму еротичност: „Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама! Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке...“ 425] (Пјес 7, 6-8). На први поглед, отима се питање: шта тражи оваква Књига у библијском канону? Неће бити мали број оних који ће рећи – „Саблажњавамо се!“ Тим пре ће се овакви коментари чути јер се у хришћанску свест, под изговором псеудоморалисања, увукла одбојност према људској сексуалности и еротичности. Неретко се сексуалност поистовећује са блудом. Љубав мушкарца и жене сматра се недостојном Светог Писма. Да ли „Песма над песмама“ демантује овакве ставове? Када је у питању егзегеза (тумачење) ове Књиге, она је, како код Јевреја тако и код хришћана, углавном заснована на алегорији. Тако су Јевреји „Песму над песмама“ алегоријски тумачили као љубав између Бога и изабраног народа (старог Израила). Хришћански егзегети (тумачи) су, пак, ову Књигу тумачили као љубав између Христа и Цркве. За овакву егзегезу нађена је паралела у новозаветним текстовима где се Црква назива невестом Христовом, а Христос жеником. Књига је такође алегоријски тумачена као однос Христа и појединог човека и као однос Пресвете Богородице и Духа Светога. Сама херменеутика (наука о тумачењу текста), међутим, носи печат епохе у којој настаје. То се поготово односи на библијски текст као на један полисемичан, потентан текст који у себи крије мноштво слојева. Управо због те особине потентности, Библија је кадра да говори човеку у свакој историјској епохи. И свети оци Цркве су Библију диживљавали као живу Реч Божију. Жива Реч Божија која је уткана у текст Писма, чинећи га богонадахнутим, стављана је у аналогни однос са оваплоћеном Речју Божијом (Сином Бижијим, Господом Исусом Христом). Као што је Реч (Син Божији, Логос) примио људску природу и очовечио се, тако се иста Реч Божија налази и у тексту Писма (отекстовила се) – Бог је присутан у тексту као што је присутан и у телу, човештву Христовом. Отуда је Реч Светог Писма жива Реч а не споменик; а живети значи бити конкретан, актуелан и свевремен – бити свагда спреман за говор. Схватимо ли Библију као живу Реч а не споменик, прилазићемо јој увек са једним питањем: шта ова Реч данас значи за нас и за друштво у коме живимо? Такво питање постављено себи, представља неопходан услов за актуализацију оне потентости коју библијски текст поседује. Зато је хришћански приступ Библији увек један егзистенцијални акт и зато је Библија свевремена Књига која са правом носи епитет најчитаније на свету. Вратимо се сада „Песми над песмама“ и њеној егзегези. Време у коме живимо захтева да приступимо буквалном тумачењу ове Књиге. Зашто? Данашње време и изазови које оно са собом носи, чини се као да са собом доноси и одговор на питање које су многи древни тумачи Библије себи постављали – зашто се „Песма над песмама“ налази у канону светих Књига и да ли је она уопште достојна да ту буде? Данас, пак, слободно можемо рећи – добро је да је ова Књига препозната као богонадахнута и добро је да се као таква налази у Библији. Чак шта више, одважићемо се да будемо мудри и препознамо Божији промисао у томе. Због чега? Управо због онога што и јесте експлицитна тема ове Књиге – сексуалност као догађај љубави између мушкарца и жене. Да, дословно и буквално тако – сексуалност, без икаквог скривеног, алегоријског значења. „Песма над песмама“, носећи узвишени епитет Речи Божије, даје хришћанима незаменљиву инспирацију у тражењу и давању одговара на питање које је данас, чини се, актуелније него икада пре – питање сексуалности. Схваћена као отуђена од љубави, али оне богодароване љубави између мушкарца и жене где човек зарад ње „оставља оца и матер своју“ и где двоје постају „једно тело“, сексуалност је сведена на декадентност и изопаченост. Са једне стране постоји псеудоморалисање које, под маском побожности и духовности, на сексуалност гледа као на најгору неморалност и грешност. Сексуалност се сагледава као „нужно зло“ које је допуштено ради опстанка људске врсте. Ван те нужности, сексуалност се изједначава са блудом. Чињеница да људска природа носи са собом нагон сескуалности, тумачи се као некакав „жалац у телу“, пошаст против које се треба борити, коју треба гушити и угушити. „Што мања сексуалност, то већа светост и чистота!“, кличу повампирени гностици, манихејци и монтанисти (ране хришћанске јереси које су имале негативан став према људској телесности, а посебно према сексуалности). Нажалост, оваква псеудодуховност саблажњава многе младе душе у Цркви и удаљује их од врела живота и истине. Тиме их чини лако пријемчивим за ону другу крајност – екстремни либерализам који од човека ствара бесловесну звер. На тој, другој страни, пак, налазе се најгори разврат и зле страсти које су људском разуму наметнуле бесловесност, која је дар и лепоту сексуалности претворила у декаденцију људског достојанства и у понижење људског рода. Сексуалност данашњег човека робује двема заблудама. Прва заблуда је одвајање сексуалности од љубави. Сексуалност одвојена од љубави је сексуалност одвојена од разума. Безумна, бесловесна сексуалност јесте блуд. А блуд више не заслужује да се назове сексуалношћу – јер је бесловесан. Тако, помућено је и поимање љубави као односа између две личности, мушкарца и жене. Љубав, као међусобна привлачност двоје, данас се назива „хемијом“. Волети више не значи слободу која извире из словесне душе, из топлог срца које жуди за познањем другог, из природне истине која сведочи Речи Божије да „није добро да је човек сам“ (Пост 2, 18). Волети данас, значи изазвати хемију, направити хормонску буру. Отуда данашње „љубави“ трају колико и хормонска бура – за једну или коју ноћ. Боголико разумно створење свело је себе на хаотичну хемијску реакцију, а „храм Духа Светога“, своје тело, на епрувету. Хришћанима би зато требало да буде кристално јасно одакле „Песма над песмама“ у Библији и зашто је треба, без устезања, буквално тумачити. Она нуди излечење оболеле љубави. Она човека враћа из хемијског хаоса у слободу разума. Она љубави удахњује живот и животу враћа љубав, истиниту љубав: „Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! Очи су ти као у голубице. Лијеп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се. ... Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима...“ (Пјес 2, 2-3) Из ове љубави се рађа живот и љубав се показује и доказује као живототворна. Љубав се показује као испуњење оне прве Божије заповести, живототвореће заповести, дате прародитељима: „Растите и множите се и напуните земљу...“ (Пост 1, 28). Друга заблуда, у коју је упала људска сексуалност, још је гора од прве по дубини своје декадентности. Та друга заблуда је одвајање сексуалности не само од истините љубави, већ и од саме људске природе. Прву заблуду карактерише бесловесност, а другу бесловесност и противприродност. Та друга заблуда је хомосексуалност. Док прва заблуда представља злоупотребу природе и њено лишавање разумног вођства, достојног човека, ова друга представља поништење саме људске природе и поништење саме словесности. „Песма над песмама“ стоји као бедем истине у времену тражења и радозналости; у времену лутања, када је љубав охладнела и када су присутни, као замена, разни сурогати љубави. Божијим промислом можда баш за данашња времена, „Песма над песмама“ скида слепило за љубав, произведено варљивим светлима потрошачке цивилизације где је једина мера вредности профит усмерен на задовољење властите „хемије“. Она, имајући у себи ауторитет Речи Божије, враћа људском телу и телесности као неизбежном делу човекове природе, оно истинито узвишено место које му, вољом Божијом, припада. Са једне стране она људску телесност и сексуалност брани од бесловесних напада и псеудоморалних клевета. Песма сведочи да у људском телу нема ничег ружног, прљавог и злог. Сексуалност је од Бога дарована особина здраве људске природе. Сексуалност није и не може бити грешна и нечиста, јер је Бог хтео да човек буде сексуалан. А може ли бити ишта лоше што је Бог створио? Са друге стране, Песма враћа истиниту љубав између мушкарца и жене а тиме и сексуалност ставља на припадајуће, од Бога благословено место. Та истинита љубав постоји у благословеном браку, у супружанској верности. То је љубав за вечност, то је Тајна која се љубоморно чува за сва времена: „Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер љубав је јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњени, пламен Божији.“ 75] (Пјес 8, 6) То је она истинита љубав из које се рађа нови живот и љубавни пламен којим драган воли своју драгану и она њега. То је она љубав за коју свети апостол Павле каже да се не забрањује једна другој, љубав где је муж господар тела жениног а жена господарица тела мужевог, љубав где двоје постају једно тело. Кроз ту љубав људима је даровано да, попут Бога, буду живототворци. Таква љубав је природно место за благословену сексуалност. Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...