Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 02/19/20 in Блогови

  1. 2 points
    .............

    Самосажаљење

    Можда нема себичнијег осећања на свету од самосажаљења. Жаљење због својих поступакâ и погрешних изборâ је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени ни себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог, осим због себе самог, при том стално налазећи оправдањâ да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, Вучић, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо. Углавном особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету, него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да овим кукавичким чином само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар. Скоро сви смо у неком периоду свог живота жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на свој рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу на прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности. Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук, јер избегавамо да прихватимо да смо углавном ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улоге жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба по сваку цену избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи. Могуће да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за променом. И потрчао ја ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се. Блудни син из Христове приче (Лк. 15, 11-32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сурет Оцу, прихвата стање у ком се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста се дешава да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па чак и након Васкрсне Радости они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, ни не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никад није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, чак напротив. Свакако да не треба да се узвисујемо над било ким (што смо чули у причи о царинику и фарисеју Лк.18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики Петак, а да уједно не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога који је Љубав и Снага? Какав је то хришћанин који носи свој крст укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се с њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном: „јадан ја”, или „ја сам најгори од свих”, већ радије: „хвала Богу” и „Господе, знам да си са мном и да с Тобом могу”. У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју Лк.19,1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње. Извор: Блог Марка Радаковића Слични тектови на сличне теме: Да ли да волимо себе? Никога не треба сажаљевати Депресија
  2. 1 point
    АлександраВ

    Не, не дамо

    Пролазили су преко нас векови страдања, брисали су нас на најмрачније могуће начине, затварали, мучили, убијали, кућне прагове затирали. Бранили нам, иконе скрнавили, цркве и манастире палили и рушили, празнике исмевали, молитве у окове везивали. И тада, и увек, у свим тим страдањима, жишка је одржавала ватру, у тешком уздаху стараца, плачу мајки, стегнутим вилицама очева, престарелом детињству нејачи. Живе ране су изливале тиху снагу, јачале стрпљење, смиривале бесове. И када смо заборављали да погледамо у небо, оно је грлило нас. Пружало утеху. Давало снагу. Звуци црквених звона су откуцавали дрхтаје уморних и страдалих срца. И када су нас сви издали, наше Уточиште нас је држало за руку. И када су нас клали и палили, наш Утешитељ је видао. У нашем буђењу су се тихо срицале заборављене речи Литургије коју су нам љубављу у наследство оставили сви који су се у наше наслеђе уткали. И док смо се борили за опстанак, наши светионици у густом и лепљивом мраку, наше светиње, наши свештеници, монаси и монахиње су осветљавали пут. Дизали. Храбрили. Тешили. Чували. И непрестано Бога за нас молили. Губили смо куће, имања, градове. Отимали су нам и децу и старце, и браћу и сестре. Узимали језик. Брисали порекло. Али нам жишку вере, брижљиво чувану у бабином осмеху, нажуљаним дединим рукама, мајчиној тихој успаванци, и очевој снази да сачува дом, нису угасили. И зато, ако хоћете да нам светиње отмете, ако нам у ту Кућу уђете, ако нам у то Светло дирнете, ако нашу Цркву хоћете да рушите, мораћете у сваком од нас понаособ да угасите ту жишку. Али како ћете то да урадите? Како, када је сво то наше страдање постало жилава снага и стрпљењем сачувана вера. Не, не дамо. Не ходају у Литијама ни политичари, ни интересџије. Ходају породице, браћа и сестре, ходају сви наши преци, ходају сви страдали, сви прогањани, сви упокојени, излила се сва наша молитва, вековна, сва наша љубав ка Богу, одувек. Не дамо светиње.
  3. 1 point
    .............

    Немири (Свима сам био све)

    Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све. Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу. Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану? Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи. Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да ли је успео у томе. Али брат је био ту. Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори. „Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...” Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе. Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети. „... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...” Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао. „Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.” „Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”. Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела. После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно. „Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.” Стари прота је сркнуо гуљај вина. „Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад. „Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.” Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни. „Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?” „Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.” „Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи. „Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.” „Знам... Знам. И како си пребродио?” „Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.” Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено. „Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.” „Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?” „После ћу, дођи, одмори мало.” Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет. „Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана. „Брзо ћу. Јуродива Марта.” „Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!” „Да, као ти.” „Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.” наставак приче прочитајте на овом линку Извор: Блог Марка Радаковића
×
×
  • Креирај ново...