Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 08/25/11 in Блогови

  1. 17 points
    bogoslovDusan

    СИЛА ЉУБАВИ

    Двоје младих људи су се заволели и одлучили да се венчају, јавили својима и почели са припремама за венчање. Неколико дана пре венчања девојка је претрпела саобраћајну несрећу, задобила је тешке повреде, а највише на њеном лицу, и сва она лепота је нестала. Са великим болом у души она је назвала свог вереника и рекла му да не жели да се венчају. Рекла је да он заслужује бољу од ње, да ће она целог живота остати са унакаженим лицем... Након две седмице девојка добија поруку од њега. - "Заправо ја сам тај који те не заслужује, и ја сам унакажен, јер је унакажен мој вид, лекар ми је саопштио горку вест да ћу за неколико дана скроз ослепити, па ако моја понуда још увек важи - удај се за мене"! Она је одмах прихватила свог вољеног чим је прочитала поруку. Убрзо затим они су се венчали и муж је изгубио вид..... Без обзира на све, они су двадесет година живели срећним животом, она је свом мужу постала светлост његових очију, волела га и пазила са толико љубави. Њихова љубав им је обасјавала пут и у најтајмнијем тунелу живота. Након двадесет година брака, жена се разболи и присети се са великим болом свега што ће свога супруга оставити у таквом стању... Тога дана, дана њеног одласка, (он) отвори очи своје, и сви су били у чуду. И рече: - "Ја нисам ни био слеп, лагао сам, да њој не би било тешко што ћу је сваког дана гледати такву, знам да ми не би веровала, да сам је волео такву, јер сам волео лепоту њене душе". *,,ЛЕПОТА ЈЕ ПРОЛАЗНА, АЛИ ДОБРОТА ЖИВОТ СТВАРА"! (ДУХОВНЕ ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА) * Преузето са; https://www.facebook.com/milena.popovic.754?ref=ts&fref=ts Приредио:Душан Јанковић
  2. 17 points
    bogoslovDusan

    Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!

    Имате ли понекад осећај да тапкате у месту? Осећате да вам је потребно мало подстицаја да наставите даље? Нисте једини. Иако свако од нас има своју животну причу, за то што вам се дешава су вероватно “криви” ови фактори: Пуно размишљате, а мало радите. Џаба вам што имате фантастичну идеју, ако ништа не урадите са њом. Једини начин да остварите своје снове и победите своје сумње је да искорачите из зоне комфора и суочите се са изазовима. Чекајући да се створе прави услови никад ништа нећете урадити. Велике ствари настају управо тако што почнете од онога што управо сада имате на располагању. Ваш креативни ум није усмерен. Ограничења су храна продуктивној страни нашег креативног ума. Иако се чини да управо кад имамо слободу можемо постићи много тога, ствар је обрнута. Потпуна слобода коју нам је Бог дао, по чему јесмо боголика бића (,,створена по икони Божијој), управо нуди бескрајне могућности, али су наша настојања да нешто урадимо потпуно неусмерена и разбацана. Самонаметнута ограничења (утицај околине, обичаји, стереотипи, медиокритети, предрасуде...) нас терају да размишљамо другачије, и да се супротставимо изазовима, што доводи до стварања нових решања. Уместо да размишљамо "изван кутије” најбоље је да уђемо у једну кутију, и да решавамо тај један проблем док га не решимо. Сувише сте усредсређени на страхове и поразе. Ваши проблеми су заправо искушења и можемо слободно рећи - ваши поклони које ћете искористити за сопствени развој, ако желите. Никад не одустајте, само зато што се тренутно осећате поражено. Наставите као да се ништа није десило с једном мишљу: да будете бољи него што сте били јуче! Није битна брзина напретка, битно је да напредујете. На крају, није толико битно шта вам се тренутно дешава, већ како покушавате да решите проблем. Усредсредите се на ствари које желите, а не на поразе и страхове! Ваша очекивања вас сламају. Нереална очекивања која постављате пред собом су превелики терет. Уместо да разбијате главу да ли је ваша чаша полупразна или полупуна, будите захвални што имате чашу, и покушајте из ње да извучете максимум. Величина ваше среће и успеха је директно пропорционална величини ваших мисли, и тога како се постављате према проблемима. Ствари скоро никад не испадну онако како прижељкујемо. Надајте се најбољем, али очекујте мање. Чак и ако не добијете оно што се прижељкивали, не заборавите да сте много тога научили успут, и да сте сигурно нешто добили. Сметнули сте с ума свој главни циљ. Можда ће вам људи говорити да га није могуће остварити, али јесте. Ако искрено желите. Иако пред вама стоје небројене препреке, можете остварити своје циљеве. Можда вам ситуација тренутно не иде у прилог, но ако се потрудите, можда хоће. Када се нешто што много желите да остварите повеже са сврхом вашег постојања, све постаје могуће. Када сте мотивисани и одлучни да нешто урадите, корак по корак ћете остварити свој циљ. Играте на сигурно. Бол је ужасан део наших живота, али је од животне важности, јер оснажује наш ум, душу и тело. Не можете стасати у снажну, одважну и успешну особу ако сте расли под стакленим звоном! За то су вам потребна права животна искуства. Без обзира колико се трудили да научите бити јаки, одважни и вешти у важним животним стварима, бићете само половично успешни докле год то не проживите у стварном животу. Зато пустите живот да вас научи лекцијама, без којих остварење снова није могуће! Опирете се опраштању. Ваша способност да себи и другима опростите је најважнији знак ваше емоционалне и пре свега духовне зрелости - ("што не желите да вама чине људи, не чините ни ви њима"). Овај процес прихватања и разумевања, вам омогућава да се ослободите ситуације која је завршена, како бисте наставили са својим животом. Кључ је у томе да будете захвални за свако искуство, било позитивно или негативно. Понекад треба застати, размислити о претходним догађајима и рећи: „Хвала ти Боже за ову лекцију!” Замислите, када би свака особа на свету која вам дугује неко извињење урадила то данас, какво би то олакшање било. Замислите такође да то урадите и ви. Колико би само проблема у свету тако нестало. Тако би се испуниле речи Господа Исуса Христа, већ, сада и овде: „Царство Божије је унутра у вама“. Извор: Збирано из збиркУ: „много што шта и кво ти не“... O:)
  3. 15 points
    nishizawa

    Како знаш да си постао секташ?

    Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву. Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну: Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти. Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање. Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио. Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро. Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља. Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи. Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао. Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра. Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше. Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве. http://katodnacevsve...og-post_04.html
  4. 14 points
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio: "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?" Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “
  5. 13 points
    Драшко

    Bilo mi je drugi put

    Kolona A uvoz iz Egipta Kolona B uvoz iz Stare Grčke Kolona C integralni usisivač antičke umetnosti konačno rešenje Britanski muzej Malo šale na početku, a u stvari... Volim Englesku, volim London. Tačno je da "ko je umoran od Londona, umoran je od života" jer ima za svakog po nešto. Bilo od toga što su "doneli" iz celog sveta, ili napravili sami....ima svega. Pozvali su nas iz crvke Svetog Save da održimo koncert jer sam se prethodno ponudio i dobili smo pozivno pismo. Povod je višestruk, nametnuo sam se lagano i rado su prihvatili. O Goran Spaić je potpisao pozivno pismo (predivan čovek, videli smo ga jednom, u kancelariji kad je tu bio i vladika Dositej (isto divan čovek, jako prijatan). O. Goran nam je spontano u nekoj priči u par minuta obajsnio jevanđelski stav da je bolje da vidimo dobro u drugom čoveku, pa bio on Srb,Engl...itd.. i slikovito je pojasnio onaj drugi stav gde ljudima sve smeta, ništa im ne valja...i onda tako šire svoju priču i ne može im se pomoći. Bar malo smo se naštimovali na pozitivno. Naša crkva tamo je jako lepa (bili smo na nedeljnoj liturgiji, pevali u horu, posle liturgije druženje u restoranu, častili nas klopom i kolačima, bilo puno ljudi i zaboraviš da nisi u Beogradu), dom sv. episkopa Nikolaja isto jako lepo mesto, odmah do crkve u čijem sklopu su kancelarije (ima i kuhinja i sve je divno) i restoran (odlična sarma) i velika sala gde je bio naš koncert. Rođena sestra mog dede je osnovala hor u crkvi Svetog Save a njen muž je bio ruski sveštenik, kasnije i vladika Vasilije Rodzjanko (posle upokojenja njegove žene, moje baba tetke Marije). Upoznao sam oca Miluna koji ih je poznavao. Druga strana priče je ta da je moja pokojna tetka Olgica (mlada se upokojila), zbog koje sam počeo da udaram po dirkama, živela upravo u Londonu i neplanirano smo dobili pozivno pismo na 20 godina od njenog odlaska (tačno dan posle datuma) a koncert je zakazan i održan tačno dan posle njenog rodjendana i njoj je posvećen. Otkako mi se naduvala želja da ponovo odem tamo, nisam planirao ove podudarnosti, ali sam negde verovao u potrebu da se izvede poduhvat. Još negde u junu sam bio sav naduven od želje, i poluočajan seo ispred crkve i pomislio "i šta sad da radim Bože?" u tom trenutku izlazi neka tetka iz crkve, i zakopčava duks a na duksu piše "LONDON" što bi rekli nije ništa slučajno. Izvinjavam se što ne pišem stilski lepo. Prvi dan smo išli u Vestminstersku opatiju, u toku službe (ne brinite nismo postali Anglikanci) zato što se tada ne plaća ulaz. Hor peva kao u srednjem veku, od svuda blješti istorija. Na ulasku dobiješ i naštampanu celu službu, tačnije: šta se peva, kad se stoji itd...između ostalog i Simvol vere se peva, i interesantno je da ima samo stih "I u Duha Svetoga"...nisu se izjasnili od Koga ishodi. Šta smo stigli da vidimo tokom službe i pri izlasku, videli smo, između ostalog na ualsku u Opatiju stoje pravoslavne ikone Presvete Bogorodice i Gospoda Isusa Hrista (tako smo bar zaključili, jer je baš kao pravoslavna ikonografija). Impresivna građevina. Inače bolje da ne kažem kolika je cena ulaska van službe... A sad malo slike Posle koncerta se poklanjamo, do nas je naša Tanja, koja radi u domu Sv. vladike Nikolaja. Predivna, sposobna, prijatna, sve nam je lepo obezbedila, najlepše je kad se sa njom sedne u kancelariju, pijemo kafu, pričamo, tako smo se družili nekoliko dana. S leva na desno, Velizar iz Beograda, moja malenkost sa pivom, Gagi iz Kosovske Mitrovice, Nemanja (Nemandža kako ga zovu Englezi) sa ženom (njih dvoje su iz Tenje, divni ljudi, domari su u crkvi) Andjelija i Venia. Ovi divni ljudi iz dijaspore su nas izveli u ovaj prelep pub na Portobello road, stotinak metara od crkve. Pozitivni, vredni i puno se da naučiti od njih. Hammersmith bridge obavezno posetite, jer je lep pogled na reku i ima par divnih pabova baš na obali, a nije strogi centar grada. Ima zanimljiv trg i lepe stambene delove. Moćna, prelepa katedrala! Peter`s son and Saint Paul`s Dikensov muzej. Kuća koja odiše toplinom, maltene se oseća blagodat, čak i ulica u kojoj se nalazi je jedno prijatno mesto i odmara od londonske džungle Uveče sam mojoj Mari, kod koje smo bili smešteni, prepričavao kako se muzej nalazi u Naughty ulici, pa me ispravila "misliš Doughty?" (ah ta moja podsvest) Par filmića Srećan je što udara o kutiju na Portobello road Kad bi kod nas bilo ovako veselo, i kad bismo imali metro Lik "kida" Flojda na Pikadili stanici To je to drugari. Mogao bih ja do sutra. Posetite ovo čudo od grada Obavezno
  6. 13 points
    Црквењак

    Црквењаков блог

    Много је званих... Један дан Бата Рено се вратио са Дунава , провео је тамо око 10-ак година пустињског живота. Напрасно је нестао и тек после две године смо сазнали да је на Дунаву у некој бараци , лови рибу , плете мреже и дангуби. Бата Рено је иначе био заслужни грађанин у времена она када је романтичарски патриотизам заносио најжешће момке и одводио их на ратиште где су најчешће губили главу а заслугом оних других који не знају за романтику. Они други су сада успешни бизнисмени , пословни људи , угледни чланови садашњег друштва. Бата је имао пара као салате , возио скупа кола, плаћао скупе курве у скупим хотелима , јер је Бата Рено био предратни поштени лопов и часни мафијаш. Бата Рено никада никога није ударио ако овај то није заслужио, неки су код Бате заслужили метак , али их Бата није ни тако, јер Бата је имао велико срце . Смејали смо се као клинци када бисмо видели Бату Реноа у градском бусу да устаје некој бабици да ова седне, ми млађи то нисмо чинили , али Бата је стара гарда , никада не би прошао поред комшије а да му не каже добар дан и ко год би му се обратио за помоћ добио би је, старије је поштовао као родитеље и тако се са њима опходио а млађе је гледао као своју децу ( коју никад није имао) свима би делио савете и надугачко моралисао. Бата је своје одробијо у Митровици још пре 80-их година, прича се да је заклао човека , али нико га никада није смео питати да ли је то истина. Код Бате су на стан долазили сви револуционарни опозиционари и каснији носиоци демократских власти, јербо је Бата имао добре везе са подземљем и био је веома поштован и угледан друг члан подземља. Бату Реноа нису убили и то је начудније у његовом животу, јер из његове генерације мало је живих кримоса. Бата је обишао пола света а опет се вратио овде . Случајно сам сазнао да Бата долази редовно код једног фрушкогорског калуђера већ више година уназад , да се код њега исповеда и причешћује , никада не бих помислио да би Бату могао срести у Цркви. Кад вратим филм уназад капирам да уствари немам појма ко све може бити Хришћанин , јер по мојим људским критеријумима многима није место у Цркви, али Божији критеријуми су другачији , сећам се тако смо у једном кафићу пре 15-ак година водили жучну полемику о вери и комунизму , о Косовском боју и његовом смислу или бесмислу и тада су ме неки моји тобож пријатељи прогласили утопистом и будалом, Бата је седео за суседним столом , био је на неком краћем одсуству са ратишта , седео је сам и пажљиво слушао нашу причу , то сам приметио , али сам мислио да један кримос нема довољно мозга да схвати те приче а и ако има што би га било брига. На речи једног мог пријатеља како ја залуђујем људе средњевековним причама и како је Бранковић био у праву а Лазар да није био нормалан , Бата се окренуо према мени и само ме значајно упитао шта ја радим у друштву тих левичара . Они су се скаменили и показали своје право кукавичје лице( сви су устали један по један , подвили реп и отишли) а мени је било необично да ми се Бата Рено обрати тек тако изнебуха. Бата ме је тад позвао за свој астал , причали смо пар сати о свему и свачему а највише о политици, нисмо причали о вери нити је он показивао некакво интересовање за такве разговоре. Необично је то да такви људи крију дубоко у себи неку религиозност и да је ретко показују , споља делују као сувопарни рационалисти или чак атеисти . Схватио сам да је за њих светиња светија него мени који сам свакодневно у близини светиње. Капирам да би на страшном суду њихово држање било и људскије и Хришћанскије од мога. Ти људи већ сад стоје на страшном суду , а нама који свакодневно конзумирамо веру , прича о страшном суду је неко далеко будуће време, које мислимо ми можда нећемо ни доживети, ставиће нас Мухамед под свој турбан и некако прокријумчарити у џенет , то ми подсвесно мислимо , док су нам уста пуна верских прича и туђих поука. Мистерија је зашто је Бата Рено отишо на Дунаво и живео 10 година као пустињак. Још већа мистерија је зашто се Бата Рено вратио из пустињаштва. По селу се прича да је отишо на Дунаво да се сакрије од власти, да се склони док протутњи "револуција" , да се уплашио нових криминалаца и једноставно побегао , неки веле да је уцењен од власти да се склони , а неки просто мисле да је пуко. Тек један дан седео сам тако пред Црквом и досађиво се дође Бата Рено , пешке, без бесних кола, без ћелавих пратилаца, сам самцијат и пешке... - О брате Црквењак та ди си ти ? - О Бато од куд тебе ? - Требају ми неке инфомације Црквењак. - Реци брате каке. - Треба да ми погледаш у књигама крштених једно име и годину крштења. - Ајд самном , саћемо погледати. Нађемо ми тефтере за тих пар година када је Бата реко да се могло десити то крштење и после сат времена тражења нађемо то име и презиме , у питању је једна девојчица од старости две године. Бата запише све информације , а мени ђаво не да мира, све ме црне мисли салателе, реко да неће некога да убије , ипак је то кримос. Упитах га најзад после неког мањег премишљања за чега му требају те информације, ипак није Црква обавештајна служба па кад већ тражи информације да ми објасни. Бата очигледано није желео да се сазна то што је наумио , али неимајући куд рече ми о чему се ради. Наиме на ратишту је имао штоно каже Балашевић друга до гроба и хроничну упалу зглоба , а тог друга гроб је однео мало раније него се очекивало. Друг је пак имао ванбрачну заједницу са једном Маџарком која је родила ту ћеркицу и крстила је у православну веру , али су велика сиротиња и Маџарка се разболела од брига , добила је рак и сад умире . Некако је до Бате дошла ова информација и он је напустио своју пустињу , дошао у свет да своју имовину препише ћерки свог покојног друга , а потом се враћа у пустињу. Оставио ме је без текста . Размишљам шта би ја урадио у његовој ситуацији , али не видим себе да преписујем икоме своју имовину. Бата се захвалио на добијеној адреси и "замолио" ме да ћутим о овоме, и ја сам ћутао три године , ко заливен , ипак ме је замолио , ни сад ја не би проговорио да ми нерече тај фрушкогорски калуђер како је пре пола године опојао Бату Реноа , великог приложника манастира , Србенду и Хришћанског крими пустињака. Ипак већина кримоса прилоге даје због гриже савести ,али овај кримос је био покајани разбојник са десне стране крста.
  7. 12 points
    Blaža Željko

    Neosuđivanje kao vrata spasavanja!

    Ovom prilikom ponavljam, uz neke modifikacije, repliku uvaženom članu "Pouka" Marku Radakoviću iz jedne prepiske sa ovih blogova, smatrajući da ona može da stoji kao tema po sebi; i to tema od ogromne važnosti za zdrav život kako pojedinaca tako i zajednice. Nije ovde ni bitan kontekst bloga sa kojeg ovu repliku izdvajam; bitna je naslovna tema "NEOSUĐIVANJE" o kojoj nikada nije dovoljno govoriti, niti ju je moguće iscrpeti, jer je po svojoj prirodi ona u Jevanđelju posebno podcrtana od strane samog Gospoda i zagonetno uvijena u Njegovo obećanje svima da: ...ko ne sudi neće mu se suditi! I ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN!? Nije li to razlog za šokantno preumljenje, korenitu promenu u praktičnom odnosu sa ljudima?! Promenu u kojoj više nećemo meriti tuđe grehe i biti gadljivi na ljude ..ne zbog ne znam kakvih disciplinarnih treninga već zato što će nas to, po obećanju Besmertnago Oca Nebesnago kanidovati za Njegove prijatelje i uvesti nas, posle ovog smešno kratkog života u besmrtni život sa Njim kao sa Svojim Bogom, roditeljem i najviše ..."svojim prijateljem"! Valja samo spomenuti kao inicijalno mesto da je u izvornom blogu princip neosuđivanja, usled zaista nesagledivih slojevitosti Crkvenog i jevanđelskog života, lako i opravdano od sagovornika prepoznat kao mogućnost da se o ovoj životnoj platformi govori možda iz defanzive pred životnim nedaćama, straha, kukavičluka ili sličnih nižih pobuda - i istinski, te primedbe su na mestu!? Previše je život nesmestiv ni u jedan ljudski šablon pa se njegovi slojevi na ovaj ili onaj način kad-tad projave u izvornoj formi onakve kave u meni jesu ...a ne kakve ih sada lično vidim! Zato primedba ima mesta; ali moja namera jeste samo ta da sa jednog aspekta, koji je mene dojmio i protresao, dodirnem ovaj složeni unutrašnji problem; a ako postoje slaba, bolesna i loša mesta u celoj priči - ponizno i najiskrenije molim konzilijum Svetogorskih monaha da me molitveno pomenu u smislu zdravlja, mira ... Dakle na primedbu uvaženog Gospodina Marka odgovor je bio: "Smirenje" nije nedelanje i letargija!? To lako može biti samo nečija lična percepcija uslovljena mnogim teškim trenutcima u ovom okruženju - gde su norme i mere prilično ispreturane u glavama ljudi. Smirenje i neosuđivanje su mučne i izuzetne unutrašnje akcije (ravne pomeranju planine) a ne zombirana, apatična ili letargična stanja ...što, ponavljam, zavisi od lične percepcije i doživljaja navedenog ako stvar posmatramo crno - belo. Tražimo rešenje za obamrlost? Mislimo da je pozivanje na neosuđivanje izraz straha i kukavičluka ...a malo ko da obrati pažnju da je Gospod baš smiravanje i neosuđivanje podigao na stepen iznad svih tajni ... naprosto - ko ne osuđuje NEĆE BITI OSUĐEN! Ko ne sudi ..NEĆE MU SE SUDITI! Pa to kaže On ...Sudija!? Eno, lepo piše u Jevanđelju a istorija Crkve bruji o tome. I baš to je predlog za dinamično i aktivno poboljšanje svega onoga što je lako uočljivo kod ljudi u narodu, među sveštenstvom ...u Crkvi uopšte. Možda zvuči kukavički ... a Gospod neosuđivanje stavlja iznad svega za Spasenje?! Kako to? Veliki životni paradoks!? Agnus Dei! Jagnje Božije satrlo užasnog zločinca koji diše mržnjom na sve stvoreno! Čudo i tajna golema! Koja je to ofanziva Jagnjeta protiv zla: nem pred klanje; isceljuje uvo vojniku koji Ga brutalno hapsi; svom sudiji ne odgovara ništa ..samo ga nemo gleda i voli. Na Krstu i za tog sudiju i za sve kaže: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade". Božije jagnje. Valja malo zaviriti i u samu tu pojavu i reč "osuđivanje". Šta je ono u dubinama bića i srca ljudskog? Zašto Gospod stavlja tako visoko "neosuđivanje" u pogledu spasenja, pri čemu naravno ne treba smesti sa uma i dela ljubavi i svega onog drugog o čemu govore i Apostoli i Oci ...i naravno time svakodnevno živeti! Osuđivanje je koren palog bića; srž same smrti! Uzimanje sa drveta POZNANJA (greh) skupo košta ljudski rod i svakog od nas ponaosob. "Bićete kao bogovi" obećava čovekoubica ako ga poslušamo. I kad to učinimo ...srce se otruje smrću; otruje se nečime za šta misli da je "znanje" - i iz tog umišljenog znanja (slomljenog ogledala) gleda na ljude oko sebe stvarajući predstave o njima kroz prizmu sopstvene bolesti ...sopstvenih uobrazilja znanja! Čim gledamo nekog ...mi ga iz bolesnog stanja, po automatizmu iz te pseudo-prirode, sudimo, prosuđujemo, merimo! To je nesvesna automatska radnja i samo sa Hristom i u Hristu ona postaje prepoznata kao nešto loše! Bez Hrista, ona je temelj ličnosti; njen neodvojivi deo i nesvesni pokretač svega lošeg koje se obično ne pokaže takvim u početku. Mi smo u korenu bića pseudo-sudije; lažni advokati i umišljeni tužioci. Sav taj "pravni spektar" iznjedri u podsvesti, u svakodnevnici svakog od nas, trač, ogovaranje, svrstavanje u razne tabore, opredeljivanje za ovo ili ono ma kako banalno bilo ili zvučalo. Sve postane smrtna vizura koju je Gospod odbacio rekavši Petru: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko"! Zadržimo se ovde za trenutak! Strašno jevanđelsko mesto; tektonski potresno, uznemirujuće.. ali i otvara oči. Šta se ovde desilo?! Elem, Gospod je mnogo puta bio iskušavan na razne načine: od samog glavnog đavola tri puta, od fariseja ne zna se koliko puta (sa onim pitanjima da bi ga okrivili) ali i ovde je bio iskušan od samog učenika. Da, Petar nesvesno iskušava Gospoda (uslovno rečeno) da ne posluša Oca i ne ode u smrt na Krstu pa ga s toga Gospod tako strašno ukoreva. (" И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! неће то бити од тебе. А он обрнувши рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско."- Matej 16/22; 23) Petar to, kao čovek, nije mogao da zna; reagova je impulsivno, afektivno, sentimentalno; svima nama deluje opravdano ...ali iz ugla Gospoda i Eshatona odvratno nisko i podmuklo - pa ga Spasitelj, svih nas radi, stavlja u istu ravan sa demonima. On kaže bukvalno da je naša priroda, bez Njega u njoj, samo jedna od demonskih legiona... manje ili više zla: "Idi od mene satano jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko". Jednačina u kojoj je satansko i ljudsko bez Hrista jedno isto! Ne postoji srednja vrednost; ne postoji stanje "samo čovek" jer: "Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа." (Матеј 12; 30) Postoji samo čovek kroz Bogočoveka i pali čovek... dakle bitije bez Bogočoveka. Ta "nepostojeća sredina" je proces "rasipanja" jer i sama ta reč to i znači. "Rasipanje" iz ljudskog ugla podrazumeva vremenski proces sve tamnijeg sivila; kao što i pokajanje podrazumeva vremensko delanje, trud, napor, suze ...dakle proces ličnosnog sazrevanja tj. osvećenja i prosvećenja Hristom...kroz Crkvu i liturgijske vrednosti Retko šta u ovoj istorijskoj spontanosti, osim vanrednih Božijih i svetačkih intervencija, biva preko noći, tj. odmah i sad; retko šta da tek tako pada s Neba. Sve (i grehovno truljenje i pokajanje) je u procesima ...i svi mi se krećemo unutar toga. Ko ne pliva kao losos kroz rečnu stihiju uzvodno ka svom izvoru (uz mnogo napora), onog trenutka kad stane voda ga nosi u morske dubine. Nema sredine. Naša priroda je duševno i mentalno bolesna u samom korenu. Mi imamo izokrenutu sliku o realnosti koju doživljavamo kroz ličnu vizuru (subjektivizam) u kojoj dominiraju razbijene emocije. One su odraz smrtnosti, trulog duhovnog raspada i duboke patnje. One skrivaju bol i egzistencijalni strah jer pomračeni ne vidimo izlaz iz ove doline plača ...pa nam se celo biće, ako Hrista nemamo ispred sebe, kreće unutar ovozemaljskih psiholoških modela ...od najcrnjih do manje crnih ..jer bez Njega sve je smrt i tama. Te emocije su jadni pokušaj opstanka bez Boga. Pokušaj koji samo troši snagu i životne sokove da bi konačno na kraju pokazao pravo lice i svu svoju ništavnost u smrti. Bez Bogočovekovog sažaljivog silaska u našu prirodu; bez jednostranog opraštanja greha i poklona Života (Njega samog kroz Crkvu i Evharistiju) neizdrživi smrad ludila bio bi naša realnost kroz eone... i sve bi bio vrisak. Ovako bar tornjevi Crkava unose u realni život smislenost verovali ljudi Hrista ili ne. Sve ljudsko, dakle, je truležno i smrtno! Emocije, sentimenti; sve je bez Hrista oskvrnjeno i bolesno! Petar je samo na kratko bio advokat u nekoj svojoj dubini - ali mu Gospod reče ono što istorija ljudskog roda sluša već vekovima! Svemu čisto ljudskom je rekao jednom zauvek: "Bez mene ne možete ništa činiti!" Da, bez Hrista priroda srca je smrtna, truležna, pognjurena u raspad; bez Njega srce je izvor zabluda i svake samoobmane a ljudske reči, koje se rađaju u srcu, postanu izvor nesporazuma u komunikaciji do apsolutnog udaljavanja jednih od drugih. Govorimo isti jezik a ne razumemo se! Vavilonski sindrom ...cena greha. Ne bi Tvorac, kao najdublji i jedino merodavni dijagnostičar i lekar uzalud i tek tako rekao: "NE OSUĐUJTE I NEĆETE BITI OSUĐENI" ..ukazujući nam na taj način posredno gde je izvor svake bolesti!? Mnogi nesrećnici, usled naslaga mistike i pogrešnih tumačenja, gde se sve svodi samo na kazne, na istjezavanja na mitarstvima, misle da su odmaštanim slikama u glavi stekli neka saznanja ... i od prevelikog straha povukoše se u sebe! Nesposobni da pojme Boga Ljubavi, koju i sami nemaju sa bližnjima jer greh ubija ljubav, projektuju maštom nesvesno sebe i svoje atribute sa izvrnutim ličnim predstavama i sumnjivim ushićenjima na Boga. Počeli su odavno da prestrogo prosuđuju i sebe i druge; da očajavaju i podaju se malodušnosti jer od "strogih sebe" ne vide Boga. SUDE SAMI SEBI i što treba i što ne treba; od banalnih sitnica naprave sopstvenu traumu dok su obično slepi pred ozbiljnim sagrešenjima kakvi su ogovaranje, trač, gnev, laži... No to je "kob" naše bogolike prirode koju verom vezujemo za realnost jer u tu prirodu je utisnuto ono Božije: "Neka ti bude kako si verovao" ... i misle ljudi On ...Gospod (Život) ih čini takvima okamenjenima za normalan i autentičan liturgijski život "slobode". Poltronišemo tako sami sebi misleći da se molimo a u stvari čisto animiranje; gledamo sebe sopstvenim očima misleći da je to i stav Života sa Ikonostasa! Sudimo o svojim stanjima; zadovoljavamo se ili se lažno preziremo zbog nekih pomisli koje i nisu naše ...i uporno mislimo to je i gledište Neba o nama! A Hristos je prosto "Ljubav kojom voli čovek" (+Dimitrije Bogdanović)! Ništa preko toga, ništa ispod toga! Vrtimo se u vrzinom kolu komplikovanih psiholoških urvina kojima je izvor u SUDU (prosuđivanju, osuđivanju) o Bogu, o ljudima, o sebi. Mnoštvo lažnih slika i predstava koje se čine opravdanima! Otrežnjenje dođe obično kasno kada već stvarna priroda, kao pretis lonac, počne da buntuje i ropće (tu sam ja prvak sveta) protiv sopstvenih zabluda ... a pri tom ih i dalje ne vide kao grešku svog uverenja već kao volju Neba! Ljudi traže rešenje za nagomilane zbunjenosti u sebi; za haotična stanja izašla iz premeravanja životnih modela koja se itekako razlikuju od čoveka do čoveka!? Pa eto, Gospod nam ih je dao: "Ne osuđujte i nećete biti osuđeni"! Treba ljudima reći da se opuste; da imaju poverenja u Čoveka sa Ikonostasa! Ne traži On nikakve forme da bi se voleo sa čovekom kao roditelj sa detetom! Čim neko ide unatraške iz Crkve od celivajuće ikone do izlaza ...odmah ga pitajte da li i on od svog deteta kod kuće traži da ide unatraške? Videćete koliko je SUD tog čoveka o samom sebi zablokirao racionalno mišljenje te osobe! Zato je neosuđivanje ODGOVOR ZA SVE. U osuđivanju, koje je samo projava korena ogrehovljenog bića, leži izvor mržnje na ljude, psihološka podložnost mahinacijama, izvor svađa, netrpeljivosti, sujete ...naročito ovog poslednjeg jer "neka Istina povredjuje moj sud o samom sebi"! Najzad, da nije sve ovo izraz kukavičluka ili lenjosti, potvrđuje i Gospod koji savetuje da se povratimo i budemo kao deca, naravno ne ponašanjem nego karakterom! Zašto? Gospod koji je sav dinamika i stvaralaštvo ne kaže ovo tek tako kao predlog apatije ...već On predlaže snažnu akciju i delanje! Deca još nemaju greh; ne znaju za njega pa i ne znaju za osuđivanje. Oni ne sude nikome; samo se smeškaju! Pa čak kada i naprave neku nepodopštinu svojstvenu ili sablažnjivu nama odraslima - na njih se greh ne lepi; ne može im naškoditi jer ne znaju za osuđivanje. A Gospod baš takve hoće u svom Carstvu!? Zato je za "neosuđivanje" potrebna nenormalna hrabrost jer se ustaje protiv zla u sebi ...ne defanzivno već ofanzivom jagnjeta protiv izvrnutih gledišta u sebi koja nisu čovekova! Nužno se srećete tada sa tim zlom u srcu; jezivo je, nepodnošljivo bez Hrista ...i samo u Njemu, Crkvi, je jedina snaga i energija da se koliko toliko u NEOSUĐIVANJU istrajava ...sa posrtanjem, padovima, bauljanjem ... i sl. Taj rat traje doživotno...a ljudi misle kukavičluk, apatija!? Iz ljudske perspektive Jagnjetova ofanziva nije logična; ali čovek je bolesno biće u korenu i svoju logiku može da okači ..o klin! Neosuđivanje je upravo sve suprotno - akcija, dinamika, bolna radnja! To nije defanziva ...već prvi front rata u ovom i ovakvom svetu - koji je suštinski samo grehovni privid! Stvarni svet, tu skriven od prljavih očiju i srca, je Hristova realnost u koju nam valja ući kroz Hrista ...kroz Jegnje Božije koji je jedini ulaz u to Carstvo! Nema drugih vrata! Samo jedna iskrena ispovest; jedno pričešćivanje već nam iznutra pokazuje u kolikoj smo "do malopre" samoobmani živeli tu ...u realnom svetu - a čiji je to realni svet ako ne Hristov! (posvećeno mojoj ženi, sinu, majci, sestrama, potomstvu ... pomjanite ih)
  8. 12 points
    Небитан Лик

    О Богу у Старом Завету

    (Објављено у Православном Мисионару, новембар-децембар 2011.) Многе је људе кроз историју збуњивао Бог у Старом Завету. Збуњивало их је његово понашање. Како је могуће да тако „крвава“ књига има везе са Богом, да буде његова реч? Како јача људска свест базирана на секуларним хуманистичким вредностима, слична питања се све чешће постављају. Пред таквим питањима обично се налазе два одговора, две крајности. Један подразумева слепу побожност. Ту, заправо ни нема одговара јер се таква питања не постављају. Чак, забрањено је и богохулно питати тако нешто. Са друге стране, питања се постављају све више. Утемељење одговора је, пак, немогуће ван хуманистичких вредности. За ову другу крајност, Бог у Старом Завету остаје чудан, неприхватљив. Овакво становиште је одлично гориво за нарастајући атеизам. Можемо ли ипак расветлити „тајну понашања“ Бога у Старом Завету, а да не увредимо побожност прве и хуманизам друге крајности? Хајде да покушамо. Питању, ради што бољег и потпунијег одговора, морамо прићи са више аспеката. Као прво, питању прилазимо са одређеним предразумевањем. То је један веома важан израз у херменеутици (наука о тумачењу текста). Човек не прилази тексту као tabula rasa, већ тумачи имајући одређену свест. Та свест је предразумевање, односно оно што се уноси у само разумевање текста. У нашем случају то је чињеница да смо хришћани. Дакле, питању ћемо приступити као хришћани. Ако питању прилазимо као хришћани, онда, када је Стари Завет у питању, морамо имати следеће на уму. Човек је на самом свом почетку пао. Своје постојање је организовао у границама створеног, неодвојив од греха, страдања и смрти. У циљу испуњења Божијег Промисла о свету, Божије откривање човеку и Божије вођство човека ка циљу текло је поступно. Свети Максим то каже овако: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, истина је, пак, стање будућег века.“ Свети Августин каже: „Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет Новим се открива.“ Дакле, Стари Завет није пуноћа Божијег откривања човеку. Он је припрема, вођење човечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице – ка догађају оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу. У Старом Завету Бог говори кроз људске личности, кроз проророке. Пророци, пак, имају сусрет са Богом у визијама, у богојављањима која су увек снисхођење човеку, онолико колико је потребно да би он разумео Бога. Ова два момента су јако битна да их истакнемо. Бог снисходи пророцима, показује им се и говори онолико колико су способни да га разумеју. Направићемо грешку ако помислимо да је Бог рекао све што је имао и да су пророци све могли разумети. Други важан моменат је да Бог говорећи кроз пророке има своје посреднике, своје тумаче. Ако неко неког тумачи, онда је неизбежно да то тумачење обликује својом свешћу, својим предразумевањем. Овде ћемо направити грешку ако пророчке речи апсолутизујемо, ако то њихово предразумевање у којем тумаче Бога сматрамо за апсолут. Говорећи терминима апостола Павла, ако робујемо слову написаног. Не можемо говор пророка апсолутизовати јер они говорећи садржај Божијег откривења неминовно говоре у формама свести свога времена. Ако пратимо пророке кроз историју Старог Завета, видећемо да је и та њихова свест временом зрела, а да је говор о Богу постајао све јаснији, све одређенији. Пророци су само припрема, лагано и ненасилно вођство људске свести и слободе, лагано извођење из „срче и крви“ до догађаја када је Бог проговорио без посредовања људске личности. То је догађај оваплоћења Сина Божијег. Када су у питању историјски догађаји у Старом Завету и ту треба обратити пажњу на одређене детаље и чињенице. Постоје делови који су саблажњиви на први поглед јер се у њима налазе инцест, лукавство, превара, убиство. Да бисмо одагнали саблазани морамо бити веома обазриви. Прво, треба обратити пажњу да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намере да наведени догађај представља као неку норму. Треба пажљиво читати текст и приметити да писац не глорификује такве појаве - не наводи читаоца Библије да се тако треба понашати. То је веома важно констатовати, што, нажалост, савремени критичари Библије често не чине. Навешћемо пример инцеста кћери Лотових са својим оцем. Ужас! Ћерке су напиле оца, он је заспао и у том мамурлуку оне су са њим затруднеле, а да он тога није био свестан (Пост 19, 31-38). Овај део многе људе саблажњава. Ипак, Библију заиста треба пажљиво читати и потрудити се да се стекну и нека темељна предзнања (историја, археологија) која ће помоћи у самом разумевању. Конкретно, што се тиче овог саблажњујућег догађаја, важно је истаћи следеће, како би се поента написаног разумела. Шта је писац, заправо, хтео са овом чудном причом? Кћери Лотове су затруднеле са својим оцем и погледајмо шта писац даље говори: "И старија роди сина и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана. Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана." Амонци и Моавци – до данашњег дана. Они су управо поента ове приче, а не никако глорификовање инцеста. Ко су Амонци и Моавци? До којег „данашњег дана“? То су древни народи у чијем окружењу су стари Израилци живели и са којима су се жестоко сукобљавали. Писац овде говори о „инцестном роду“ да би нагласио поганост и богоодступништво својих непријатеља против којих је Израиљ ратовао у време настанка овог предања (=“данашњег дана“). Мржња према непријатељу била је врлина у тадашњој људској свести. Таквој свести је Бог говорио и таква је свест разумевала Бога. Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља. Друго, везано за ово питање, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) делио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старог Завета. Данас није нормална полигамија, није нормално да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се деца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак). Данас брачну сметњу у Цркви представља крвно сродство чак до седмог степена. Аврам, пак, и његови потомци су узимали супруге углавном из своје стричевине и ујчевине, у трећем или четвртом степену крвног сродства. Дакле, то треба разумети: у Старом Завету се налази цивилизацијска тековина једног давног времена која је нама данас јако чудна и неприхватљива. Као што ће и наша бити нашим потомцима у некој даљој будућности. Оно што је погрешно јесте учитавати данашњу свест у ондашње време. Да бисмо разумели људе и догађаје онога времена, морамо разумети и цивилизацијски код времена којем су они припадали. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао децу са две жене: са својом законитом женом и са њеном слушкињом. Једноставо, Аврам је живео свешћу свога времена. У контексту тога времена, ништа притовзаконито није учинио. Наша је грешка што традицију, обичајност једне цивилизације, конкретно наше садашње, апсолутизујемо. Наравно, грешка би била апсолутизовати и свест ондашње цивилизације, па закључивати да Библија даје подстрек полигамији. Свест једне цивилизације, у смислу вредносних судова, може да буде мерило само својој епохи, а никако не може бити апсолутна. Коначно, Библија нам ни не нуди „цивилизацијске вредности“, она их само описује, говорећи о историји спасења. Библија нам нуди ово друго, спасење и живот вечни. Када подвучемо црту испод овога што смо рекли, поставља се питање: где је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија реч. Да бисмо развејали нејасноће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу. Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти, нажалост и неки православци). Да ли је тако? Истина, има пророчких списа где је Бог пророцима давао одређене визије, где су они неке ствари чули и видели, те тако и записали. И то треба разликовати у Старом Завету. Нису сви списи једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Није исто читати пророка Језекиља, на пример, и Књигу о судијама (прво је пророчки а друго историјски спис). Вратимо се богонадахнућу. Богонадахнуће није буквално Божије диктирање текста. Писци библијских књига нису ни секретарице ни Божије факс машине. Јер, да је диктат у питању, онда би све библијске књиге биле писане истим стилом, што није случај. Књиге се разликују по стилу и језику. Богонадахнуће не искључује људску свест, слободу и креативност у писању. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Не, Бог није спустио књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио Савез. Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа - богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), може бити и философско-песничко теоретисање живота, из угла Савеза са Богом (мудросни списи). Коначно, надахнуће може бити и доживљај историјских дешавања, приповедање о тим догађајима, очима човека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумевање историје, која се сагледава и тумчи из угла Савеза Јахвеа и Израиља. Следствено овоме, надахнуће је разумевање Бога од стране одређених људи, њихово искуство Бога које је обликовано и исказано њиховом свешћу, слободом и креативношћу. Рецимо, напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља (сва она срча и крв). Питамо се: зашто Бог наређује такву страхоту? Такво „понашање“ Бога долази у сукоб са нашом свешћу, са нашим вредностима. И овом деликатном питању треба прићи са више аспеката. Овде се поставља поменуто питање човековог разумевања и искуства Бога. Бог у свом откривању човеку и човечанству не жели да наруши људску слободу: људску свест и људске катогорије разумевања. У тим и таквим категоријама Бог се човеку јавља како би га овај препознао и разумео. „Срча и крв“ је било нешто сасвим уобичајено у међуљудским односима у време када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: „Хеј, па то није лепо“, вероватно би вас бледо гледао или би вас, пре ће бити, скратио за главу. Но, то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац и Египћанин тога времена. То је била, да тако кажемо, цивилизацијска свест тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумели Бога, да ли би га уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свести? Пођимо од себе. Да ли бисмо ми данас прихватли не само Божији него било чији позив, ако би тај позив укључивао насиље над нашом свешћу, над категоријама нашег мишљења? Аки бисмо остали слободни, тешко да бисмо то учинили. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама наше свести, имали бисмо основа да га препознамо. Јер, када говоримо у категоријама нечије свести и разумевања онда не чинимо насиље над слободом човека који нас разумева. Заправо, једино тако чинимо разумевање могућим, ако под разумевањем подразумевамо разумско, слободно и вољно прихватање мишљења (=сагласност). То је један аспект "оправдања" насиља у Старом Завету. Други аспект је тврдња да је Бог такве ствари допуштао а не желео, опет и опет, како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења греха. Ту искрсава оно што називамо Божијим Промислом и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свет ка спасењу не нарушавајући његову слободу, па ни слбоду да огрезне у греху. Јер, и сама победа над грехом мора бити слободна, вољна победа, иначе није победа. Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вечности. Ми људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се где је ту Бог. Када историју схватимо као пут, као покрет ка Истини, ка вечности, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља променити. Јер, заиста, са становишта нашег вечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. То и Бог негде у Библији каже, зашто не одговара на неке наше молитве: "Не знајући, зло иштете." Бог нас хоће у вечности и ка томе нас води својим Промислом. Све је опет пред испитом наше слободе - имамо ли вере или не. Са оваквим предразумевањем требамо да приступимо читању Старог Завета. Онда ће ишчезнути обе оне крајности, обе саблазни. Ишчезнуће страх да о овоме смемо уопште размишљати и питати. Такође, ишчезнуће и погрешни одговори оних који су питали али су, нажалост, долазили до погрешних одговора. Бог је заиста толико велики да може пружити утеху и „слепој вери“ и „савременом“ хуманизму. Александар Милојков
  9. 11 points
    АлександраВ

    Удајте се из љубави

    Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем. Удајте се из љубави. Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима. Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати. Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света. Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу. Само љубав према човеку може бити добар пут у брак. Молим вас, удајте се из љубави. Александра http://crkva.net/post/28794_волела-бих-да-својим-младим-пријатељицама-овде-на-овој-нашој-благој-друштвеној-м.html
  10. 11 points
    Црквењак

    Црквењаков блог

    Није лак живот нас црквењака Попа ошо на годишњи , нема га већ две недеље, а новчаник се утањио . Ови моји у селу вазда миследу да сам пун ко брод , јербо сматрају кад господин има пара имам и ја, а не виде да господин вози двоја кола а ја бицикли. Зато нерадо тражим помоћ у селу , не вреди објашњавати... Што би реко народ :"Усе и у своје русе" тако је мислим најпаметније. И смислио сам ја неки мали бизмис за тај посни период кад господин оде нa море или у бању или већ где да се одмори од парокије. Направим тако неке сувенире па ондак однесем код мог другара оца Макарија , а он све то узме иако мислим да му то уопште и не треба , ал ето чисто да ми учини. Него овај сам пут толико декинтиро да ни за пут нисам имо новци. Седим тако и мислим шта да радим.А што више мислим то све мање решења на видику. Обично кад сам у таким ситуацијама ја се ондак сетим и да читам мало Библију и тако те поповске књиге.Таки смо ми Срби без невоље нема Богомоље. Узмем ти ја неку књигу дуовну и читам , читам , чито сам док нисам поштено огладнео, ајд реко да нешто једем, ја у флиждер а оно само сланиница, пу, шта сад да радим, у сред среде не могу јести сланиницу, та нисам ја онај поп из прича што једе сваки пут у неком другом селу сланиницу на велики петак. А посно немам ништа. Да закољем кокош , није посна, да усирим млеко сир није постан, кромпира нема , парадјз прошо , нема ништа. Ништа кад си гладан и кад немаш ништа, најбоље је тад молити се Богу . И тако станем ја пред икону и помолим се Богу , а ни сам не верујем да то што сам иско да ћу добити , уосталом ко сам ја да би ме Бог слушо... Нема везе , Србин и ако није дуован ал јес тврдоглав а и то ће ваљда Господ Бог да му урачуна у неко добро дело. Устанем раном зором , имо сам 100 динари у џепу и кренем ти ја на пут , а ти новци нису довољни ни за аутобусну карту, ма реко стопираћу па нек ми ваду бубрези шта ме брига , наиме чуо сам ти ја да неки тако стопирају па се никад не вратеду кући одвезу их негде и онда им изваде бубреге или тако нешто. Идем шором раном зором до аутобусне станице , ма реко саћу да купим цигарете за ових сто банки шта ме брига, кад иде пита некиде и тефсија. И таман ја на неких 100 метери до киоска кад испред мене стоји неки папир. Погледам учини ми се да је новац, сагнем се оно новац, погледам око себе , нигди живе душе , ја сам самцијат, узмем новци погледам кад оно 600 динари нако згужвано - у реко сад могу да купим и цигаре и новине за успут да видим шта се ради од државе , јесу ли је коначно упропастили а и за пиво једно ће бити пара . И таман ја кренем према кисоску а некако се у том моменту осетим ( сад да не лајем пред децом) као издајица нека. А ондак се сетим да сам се помолио Богу јуче , па ко велим и ако јесте и ако није од Бога ајд да не будем то што нећу да лајем. Ништа станем ја уредно на станицу , нако ко прави, кад утом нама стигне автобус. Уђем ти ја у автобус ко прави и још и седем , платим карту и остане ми нешто ситно , таман за још један превоз до намастира. Некако ми се све то учини ко да се и не дешава мени него неком другом или као да још спавам... Стигнем где треба изађем на станицу и одем до железничке станице реко тако ћу ти ја брже и јептиније до намастира , ал на станици нема оне жене што продаје карте , та ди сад да узмем карту ...како да сазнам де стаје тај воз , нераду ни информације ники шалтер још није отворен, тотално сам се збунио, стојим тако и гледам а вата ме трема да сам џаба довде дошо. Утом иде један момак и вели ево иде воз за тамо и тамо ја за њим и све до перона и пре него ћу ући у воз погледам ди је тај момак да му се зафалим , кад њега нигде нема , мора да је већ ушо у воз. Уђем у воз и седнем у празан купеј , никог живог , празан воз скоро, тако ти је то код нас , сад се сви возе са автом шта ће коме воз и још кукају како је криза. Кад негде на по пута улази неки момак код мене баш у купеј и пита јел има места.Та ди да нема места кад је воз празан. И таман што је сео , ома је почо нешто да таврља, а мени некако све непријатно поред њега , ни сам не знам зашто.А момак нако фин , кујтуран па углађен а прича нашироко и надугачко а све некако ме мерка испод очију а очи му чудне скроз ко да нису његове , некако лукаве , а опет по спољашњости реко би да је из неке честите куће , ма то је мени од оне ракије од синоћ што ми је доно комшо маџар ко зна како је он њу пеко , па ми се сад привиђају којекакве глупости. Пита мене тај момак куд идем. Реко идем у тај и тај намастир код оцa Макарија . А он вели да је баш јуче био његов пријатељ код њега који редовно иде код Макарија и да вели како је Макарије ошо на неки дужи пут. И ондак ме пита а шта ћу ја тамо , а ја му кажем. А он мени вели да се не секирам јербо има у суседном селу један човек који се тиме бави па на вашарима продаје те џиџабиџе и да је најбоље да одма продужим тамо да не губим време. И таман кад то рече устаде и оде. Ја заустио да га приупитам како се зове та улица у којој живи тај човек , да се макар колико толико оријентишем а он се већ изгуби. Ја изађи из купеја да видим ди је ошо , ал њега нема ни на коју страну . Ди год се окренем нема га.Обишо сам и суседни вагон ал нема га. Свашта нешто одјутрос, баш чудно људи се појављују и нестају ко неке утваре. Е сад седем поново у купеј и размишљам се куд ћу и шта ћу сад. Ипак сам џаба крено на пут , а гори ми под ногама, сад се ни вратити нити ићи даље, просто ми мозак стао. Воз стиже на станицу где се излази за намастир а ја ни да изађем ни да останем , изађем из купеја , станем у ходник , гледам , не знам ни шта да радим , нити кога да питам кад никога ни нема. Ипак ни сам не знам зашто, приђем ти ја излазним вратима , кад однекуд се створи онај момак што ми је јутрос показо перон , ја му се зафалим за то , а он ни пет ни шест него вели ми : "Данас је велики празник у манастиру том и том , биће много света , веле да ће и владика доћи па је отац игуман припремио велику свечаност". Како он то рече мене сунце огреја. А он само то рече и опет заћута ко да никад није ни говорио у животу. Кад воз стаде ја ђипи за врата , нако српски јуначки отворим их и излетим. За даљи пут ми нису потребни никакви новци , а срећан сам ко мали мајмун јербо сад знам да је игуман у манастиру и ту је мојој муци крај.Окренем се да видим куд је тај момак окрено , мислим се вероватно кад то све зна и он ће у намастир, кад њега нема нигде , ни у возу ни ван воза опет ко да је у земљу пропо. О Боже , мислим се у себи , боље да сам позајмио неке новце и преспавао данашњи дан. Долетим ја у манастир ко звезда , иако је пут од станице до манастира око 8 километара нисам ни приметио како време пролази.Ја у манастир кад оно стварно видим велике су припреме у току, калуђери лете на све стране , приђем једном и упитам га јел игуман туј а он вели:"Ено га у Цркви", уф среће моје , трк у цркву. Нађем ти ја њега , све протекне у најбољем реду. Каже мени игуман :" Одлично црквењак што си дошо , ови моји смотани калуђери немају благе везе ни о чему , ти ћеш сад да ми помогнеш око организације , ти знаш те ствари." "Ма оћу оче како да нећу " - велим ја сав хепи. Свечаност је била слава намастира, био је и владика и великачка литургија архијерејска , то је она што траје по пар сати и нико је неволе, и било је света млого и попова је било и ђакона . И тако у сред литургије стојим ја за певницом а ђакони служе владику додају му трикирије и дикирије а он благосиља народ кога истина није било баш пуно али таман да попуни цркву. А ја се топим од среће , ем сам добио кинту , ем ћу се причестити иако сам грешан ( тако ми наредио игуман- вели :"има да се причестиш па таман да си доручково, ја разрешају" ) , ем велика свечаност којој се нисам ни надо и баш чудно да на данашњи дан згодим у намастир још кад би нашо неког попа да ме превезе до села ди би ми биЈо крај , хахаха , е баш је човек проклетиња , кад му Бог учини мало он би онда још нешто , кад му је добро брзо заборави на лоша времена. Излази владика на царске двери са јужне стране прилази му један ђакон са северне други ђакон , погледам кад северни ђакон исти онај момак од јутрос што ми је реко за перон.Мрднем главом лево десно ко да сам мамуран погледам поново сасвим неки други човек. Седимо после литургије под тремом манастира , пијуцкамо кафицу , диване владика и игуман и калуђери о свему и свачему , тек ће на једном из чиста мира игуман окренувши се према мени рећи : "Анђели и демони су увек присутни у нашим животима, некада нам се даје да то сагледамо , а најчешће је то сакривено од нас божјом милошћу , али од нас самих зависи кога ћемо послушати анђеле или демоне , наш избор је на крају потпуно слободан иако се то можда у неким моментима чини као да није , но Господ никада не допушта наметање из духовног света човеку, тако и ми људи треба да се угледамо на Господа и да се не намећемо другима , да ценимо људску слободу коју је човеку лично даровао Господ Бог и да имамо поверења у Њега." Дођох кућама тај дан срећан и задовољан , и не прихватајући ичије наметање седнем на праг отворим пиво и запалим једну цигарету.
  11. 10 points
    Зашто Бог никада није постао професор на неком универзитету. Објавио је једну једину књигу. А и та је била на хебрејском. Она није имала никаквих цитата или веза са другим публикацијама. Осим тога, претходно се није појавила ни у каквом научном часопису. Неки сумњају да ју је он написао сам. Може бити да је он створио свет, али шта је радио у међувремену? Науци тешко пада да понови његове резултате. Он једва долази на своја предавања; уместо тога, својим студентима само каже да треба да прочитају његову књигу. Прву двојицу студената је исписао кажњавајући их због учења. Премда се мора дати само десет тачних одговора, већина пада на његовим тестовима. "Филозоски хумор", Књижевни лист, 1.фебруар 2007., превод Данила Н. Басте, извор: Удружење студената у Фрајбургу, Information Philosophie , 2/2006, стр. 50
  12. 10 points
    Небитан Лик

    Господе, немам човека

    (Објављено у Православном мисионару новембар/децембар 2012.) Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. (Јн 5, 7) Прича о бањи Витезди у Јеванђељу по Јовану није још само једна у низу прича о Божијем чудотворству. Да, она говори да је анђео господњи, повремено, узбуркавао воду, у којој би, онај који први до ње стигне, налазио излечење од болести. Ипак, порука и смисао овог догађаја морали би бити дубљи. Прича говори да је испред бањске воде чекало мноштво болесних. Помоћ је, пак, добијао само један од њих, који би први стигао до воде када се она узбурка. Чему такав начин исцелења болесника? Зашто само један и то онај који први стигне, добија исцелење? Неће ли онда они најслабији и најболеснији остати без онога што чекају? Зашто је Бог ставио такву препреку онима који траже излечење? Можда да би нам указао на одговоре на нека важна питања. Јеванђеоска прича се са чудотворног бањског лечилишта усредсређује на једног од мноштва несретника, који је деценијама чекао на свој ред, на своју купку у чудотворној води. Тај човек и његова прича, чини се, јесу суштина овог јевнђеоског одељка. И поред своје велике вере и упорности, он, нажалост, није стизао до циља. А његов циљ је био да оздрави, да стигне до чудотворне воде које се Бог дотакао. Хтео је Бога. Вољом је хитао Богу, али није имао снаге. Био је сам. Недостајао му је човек: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода...“ (Јн 5, 7). И заиста, то „немам човека“ је наслов свељудске трагедије. „Немам човека“, како и сама прича показује, нужно води и до „немам Бога“. „Немам човека“ и „немам Бога“, нераздељива је немаштина која води у патњу и смрт. Погледајмо мало ближе шта значи „немам човека“. „Немам човека“ значи самоћу. Индивидуализовано, распаднуто човечанство. Раздељену природу људску, „атомизованог“ Адама. Израз „атомизација Адама“ употребљавао је Свети Софроније Сахаров, говорећи о трагедији првородног греха. У чему се огледа та трагедија? У супротстављености једног и мноштва, појединачног и заједнице. У поистовећивању онога што је икона Божија у човеку, а то је личносни начин постојања, са индивидуалношћу. У књизи Постања, пре него што ће створити човека, Бог говори: „Да створимо човека по лику Нашем и по подобију Нашем!“ (Пост 1, 26). Шта нам Библија овде открива? Један Бог говори у множини. По тумачењу Светих Отаца, Бог се на овом месту открива као Света Тројица. Један није самац, већ Личност – Један незамислив без Многих, Отац без Сина и Духа Светога и обрнуто. Једног потврђује као постојећег Други: „Ко је видео мене видео је Оца!“ (Јн 14, 9). Бити значи имати другог наспрам себе – заједничарити у слободи и љубави. Бивствовање је заједница, општење, нераздељиво јединство. Зато нису три Бога, већ један Бог. Три божанске Личности на раздељују своју природу, не „атомизују“ Личности – не постоје „по себи“, као индивидуе. Појединачност, конкретност не постиже се раздељивањем и осамљивањем већ општењем, заједницом. По тој икони требао је да постоји и човек. У наведеном стиху књиге Постања употребљена је реч „адам“ (=човек) без члана (уз именицу). То значи да је божанско саветаовање „да створимо човека“ подразумевало општост, неподељено мноштво, човечанство. Адам значи једног многоипостасног (=многоличносног) човека – једну људску природу коју пројављују, не раздељујући је, многе људске личности. Иконично, као што једну божанску природу пројављују три божанске Личности. Да је то тако показује следећи стих у књизи Постања који каже: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 27). Овде је именица „човек“ (адам) употребљена са чланом – ха-адам. Члан говори да се ради о конкретном, појединачном бићу – о личности. Но, ни личност не значи самоћу, јер „створи га“ подразумева и „створи их“, како у стиху даље следи. Једног нема без другог, бивствовања нема без општења, без заједнице. „Није добро да човек буде сам...“, говори даље богонадахнути библијски текст (Пост 2, 18). Имам човека, дакле јесам! То је икона Божија у човеку. Са том иконичношћу човек треба даље да крене – ка подобију Божијем. Јер, обратимо ли пажњу, видећемо да Божански савет говори о стварању човека по „лику и подобију“ Бога (Пост 1, 26), али да се, у следећем стиху, стварање човека описује као „и створи Бог човека по лику своме“ (Пост 2, 7). Подобије је прећутао. Ово говори да је „по лику“ датост, а да је „по подобију“ задатост човеку. Изазов његовој слободи и љубави да оно „имам човека“ досегне до оног „имам Бога“. Да се човек, као личност, не заустави само на другом човеку, на општењу са створеним светом, већ да уђе у заједницу са Нествореним, са Богом. Подобије је призив у вечност, у бесмртност, у истинито бивствовање. У чему се онда огледа првородни грех? Шта значи умрети? Насупрот постојању, које је поистовећено са нераскидивом заједницом (јер је божанска заједница Оца и Сина и Светога Духа образац сваком „јесте“, сваком постојању, уколико оно жели да се назове истинитим), смрт и непостојање значе раздвајање, распадање. Не досегнувши оно „по подобију“, што је у библијском тексту описано као непослушност Божијој заповести, људи су се одвојили од Бога. Грех, који води у смрт, јесте страх од другог, скривање пред другим. „Адаме, где си?“, дозивао је Творац своје створење након људског сагрешења (Пост 3, 9). Грех је убеђеност да други није потребан да би конкретна личност постојала. Свети Оци су исконски грех називали самољубљем. Самољубље значи одвајање од другог, затварање у властито сопство, претварање личности у индивидуу. То је „атомизација“ о којој је говорио Свети Софроније Сахаров (види његове Духовне беседе у издању манастира Хиландара). Грчка реч „атомон“ значи недељив, који је конркетан, један – али постојећи у односу на самог себе, јасно ограничен, одвојен од других (насупрот личности која као конкретна и једна постоји само у заједници са другим личностима, како нам је то откривено у догмату о Светој Тројици). „Атомизација Адама“ значи распадање једне људске природе (=једног Адама) на мноштво индивидуа. То распадање је кренуло прво одвајањем од Бога, но није се на томе зауставило. Одбивши Бога, те немајући истинито биће, човек је одбио и другог човека – атомизација до самог краја. „Немам Бога“ нужно је произвело и „немам човека“. Атеистичка философија је то недвосмислено показала кроз речи Жан Пол Сартра: „Други је мој пакао!“ Не „други“ као Бог, јер Бог је, ускликнули су још раније, „мртав!“ („ми смо га убили“, говорио је Ниче), већ „други“ као човек. Атомизација. Распадање једног, многоипостасног Адама на атомизоване идентитете, на индивидуе. Адамова смрт, на коју је Бог давно упозорио: „...јер у који дан једеш од њега, умрећеш.“ (Пост 2, 17). Адамова смрт видљива је, парадоксално, у нашим животима. Живимо умирући и умиремо живећи. Живот атомизованог Адама је ништа друго до један процес умирања. Умирући живот или живећа смрт, ако је тако боље изразити овај онтолошки оксиморон, постала је арена отимања. Грабеж. Самољубље, атомизација личности, другог је не само учинила онтолошки неважним већ је други постао претња за властито биће – „други је мој пакао“. Ту грабеж атомизованих личности осетио је несретни човек у бањи Витезди, безуспешно покушавајући да допре до лековите воде. Елиминисан је од јачих индивидуа. Закон природне селекције. Социјалдарвинизам. „Господе, немам човека“, тужно је говорио. Као да је говорио: „Господе, овде нема личности!“ Јер, личност не оставља другог. Њој нема постојања без друге личности. Авај, ка води су хрлили о себи мислеће атомизоване личности, индивидуе, пород палог Адама. Самци. Пакао другости решен је природном селекцијом. Побеђују јачи атоми. Слабији нестају. Атомизоване личности не могу са себе скинути исконски грех самољубља чак ни онда када желе и хитају Богу. Јер, „имам Бога“ без „имам човека“ нужно од Бога чини само „вишу силу“. Потребити у бањи Витезди хитали су за „силом“ која је била у узбурканој води. Хитали су не толико ради Бога колико ради вере у „силу“, која је, узгред, била божанска. Но, то и није било толико важно. Њима је била потребна „сила“ да их излечи. Корист. Неодвојива од самољубља. Онај, пак, који је хтео ка Богу, видео је да Му не може прићи јер „нема човека“. Стога, ова јеванђеоска прича не говори само о људској бескрупулозности обезбоженог света. О постојању атомизованих самољубаца којима је други само једно – пакао. О умирућем животу распалог Адама чија је једина логика постојања – природна селекција преточена у свесни социјалдарвинизам. Прича не говори само да „немам Бога“ нужно води и у „немам човека“. Говори и о лажној побожности. О лицемерно прикривеном самољубљу. Без свести о „немању човека“ Бог се не може познати. Он остаје безлична „виша сила“. Зато јуришници на „чудотворну воду“ нису приметили Бога који је ходао међу њима. Заслепљени силом нису приметили Личност. Сусрета са Њим удостојио се и излечење добио онај који је деценијама верно чекао и беспомоћно се успињао ка месту Божијег јављања, знајући да је његов труд узалудан све док „нема човека“. Прича, дакле, говори да је свако „имам Бога“ без „имам човека“ фантазија, бесмислица и сујеверје. До Бога, до оног „по подобију“ стиже се само са другим човеком. То је пут да се зацеле смртне ране Адамове – сабирање људи међусобно и присаједињење тог Сабрања Богу. Други, као Бог и други као човек, мора се из „мог пакла“ и угрозитеља преобразити у потврду мог идентитета, мог постојања. Један не сме бити замислив без многих. Cogito, ergo sum се мора преобразити у Волим и вољен сам, дакле постојим. То су и две најважније заповести о којима „виси сав Закон и Пророци“: љуби Бога и љуби ближњег свога. (Мт 22, 37-39). Двоједна љубав која је живот. Живот вечни. Човек по лику и по подобију Божијем. Обожени човек. Александар Милојков
  13. 10 points
    nishizawa

    Наопако

    Срби који се ложе на нацизам. Хуманитарци који силују угрожене. Духовници који шире сујеверје. Православци који се понашају као атеисти. Атеисти који се понашају као верски фанатици. Православне патриоте који се понашају као фашисти. Калуђери који заглупљују вернике. Миротворци који изазивају крвопролиће. Култура у служби политике. А ја се смејао Илији Чворовићу када је рекао да је све супротно од онога што изгледа да јесте... http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/09/blog-post_28.html
  14. 9 points
    Blaža Željko

    Neka razmišljanja o lažima u štampi na Crkvu, Hrista ...

    Šta reći na uporne novinske gluposti o Crkvi, Hristu, verujućima... kojima su prepuni tabloidi, dnevna štampa ili TV emisije? Nedavna priča o nekakvom petom jevanđelju; blaćenje sveštenika njihovim uopštavanjem i izjednačavanjem sa lošim primerima. Dovoljno je jednom od zvaničnika reći da su to gluposti; sve preko toga nije više u našim moćima. Vidite, jedno vreme na Pilatovom sudu Gospod se branio rečima od optužbi, npr. "Ako li govorim istinu što me biješ.." Ili: "ti kaza da sam car. Ja sam poslan ... itd." ili : "Ne bi ti imao vlasti nada mnom da ti nije dana odozgo ..." - a onda je jednog trenutka zaćutao! Više nije imalo smisla. Tužioci su bili previše pomračeni da bi išta razumeli. Još su doveli lažne svedoke da Ga ocrne što je moguće više! Nije više prozborio ni reči! Dalje je govorio samo delima: nošenjem Krsta, smrću i Vaskrsenjem! Rečitije ne može! Ko to ne razume ili prihvati i da sam Gospod dođe neće shvatiti! Pre par decenija na ovamo, nekako je imalo smisla govoriti; ljudi su pokušavali nešto da prihvate, koriguju u sebi ili promene; sada sve više imaš utisak kao da biser bacaš posvuda, a to nije mudro i preporučljivo - jer ima sveta koji ne razlikuje biser od poluvrednosti; sve to zajedno prožderu a onda vam se narugaju i ozbiljne duševne povrede vam nanesu!? Kako vreme odmiče sve je postalo kao da pričaš zidu; još se podsmevaju, lažu; izmišljaju lažne optužbe na svetinju; guraju darvinizam gde stignu! Sama pomisao da se tu nešto ubeđuješ sa nekim izaziva veliki napor... i besmislenost je skoro opipljiva. Šta uostalom i možeš da kažeš kad je svet "vere" intimni svet ličnosti (srca) i Boga?! To ne staje u reči; to je samo tvoje; a sa druge strane zabranjeno je vaseljenskim saborima bilo kome na silu uterivati veru u srce! Čoveku to, najzad, nije ni moguće. Ostala je, dakle, samo molitva - najpre za hrišćane ...pa jedna od zadnjih klauzula u jektenijama je i "za sav svet" ...a Bog najbolje zna ko gde jeste, koliko je ko pobožan koliko nije. On je taj koji će svemu naći meru ..ko sedi u čelu sofre ko u dnu. Jedini srceznalac! Ipak jedan deo crkvenih ljudi (laika tj. mirjana) i dalje pokušava da se nadgornjava sa svetskom logikom; ispravljaju „krive drine“ ...a Drina je kriva te kriva. Ima ljudi koji to rade sa merom i ukusom, dok ima i onih koji misle da moraju da uteruju veru u ljude po svaku cenu kao da je to uopšte moguće!? A ono ne da nije moguće već, po svetim ocima Šestog Vaseljenskog Sabora pravilo 64. nema svako ni pravo da to čini! Ovi drugi, koji misle da su u obavezi ili nekoj obligaciji sa Nebom, pomalo su žrtve iskrivljene slike o životu i svojim mestom u njemu. Opterećeni su silnim štivima manastirskog konteksta (koja nisu za svakog jer „nije svakom dato da bude monah“) pa sebe doživljavaju kao izabrane da na svakom mestu pričaju, metanišu, krste se, ispravljaju. Ima tužnih slika gde vidite da čoveku nije do priče ali ga nešto iznutra tera, neki neprirodan strah da će se ogrešiti ako ne krene u teološke rasprave ...naširoko i nadugačko. Od ozbiljne teme napravi karikaturu jer se oseti da je kontekst sintetički, nije stvaran ..dolazi iz neke tendencioznosti i subjektivnosti pune magle. Čak i oni koji deklarativno nisu crkveni, po definiciji zajedničke Hristove slike koja je u svima, osete tendencioznost i podižu ograde ..jer je privlačno samo ono što je iskreno i autentično. Bog se nikada ne nameće na silu! On kuca na vrata srca ali ne provaljuje unutra. Uopšte nije privlačno ako uporno gurate u nos nekome Crkvena gledišta, bilo direktna ili kroz folklorne projave, jer to odudara od Njegovog pristupa čoveku. Sve preko toga je sindrom „velikog inkvizitora“ koji je lepo objasnio Dostojevski u Karamazovima. Iza svakog nametanja, što posredno objašnjavaju i Oci Vaseljenskih Sabora, stoji neka namera. Ono što jedino možemo u gore navedenoj situaciji je da, sa merom i oprezom, samo i jedino u kontekstu razgovora ako se već povede u religioznom smeru, kažemo svoje „vjeruju“ i isključivo lično iskustvo iz te teme ...ni za živu glavu nešto što piše u knjigama a nije proživljeno lično! To je kontraproduktivno; čak štetno! Ljudska duša je gladna autentičnosti, iskrenosti (kakva god ova bila) i ako joj ponudite neku bofl robu ili patetičnu priču ..ona će to odbiti. Prepoznaće da tu nema istine. Zato ovim mučenicima, koji misle da moraju po svaku cenu da propovedaju, treba reći da nisu obavezni na to; čak nemaju ni pravo ...i upravo im veliko olakšanje može doneti spomenuti 64. član Šestog Vaseljenskog Sabora. Treba malo da se opuste i relaksiraju. Samo na ovakvim tematskim sajtovima možemo, sa oprezom i uz dosta osetljivosti, napisati neki svoj stav; svoje mišljenje; ali ne smesti sa uma da možda samo nagomilavamo fraze već ponovljene bezbroj puta od drugih ljudi ...a da pri tom ovde objavljuju tekstove i mnogo kompetentniji autoriteti za bilo koju sferu crkvenog života ...pa možda valja malo i prištedeti "olovku i papir". Ne pisati svašta po svaku cenu. Tim pre je javno batrganje obesmišljeno ako sekularni ljudi, za koje je priča o Vaskrsenju buncanje i pijanstvo, drže u rukama moćne medijske kuće...vaša priča je, osim jedne jedine reakcije ili demantija Crkvenih zvaničnika, samo mlaćenje prazne slame. Lažnih svedoka je bilo od velikog petka na ovamo koliko vam duša ište ...pa ih je Crkva nadživela jer ti nesrećnici nisu ni svesni sa kim se kače i o kome spliću laži!? Sa izvorom svog postojanja ...koji ih i pored toga tužno i očinski čeka i ljubi. Da nije tako zar bi koračali i dalje planetom? Mislim da bi jedno jedino „Jelici izidite“ (kao važan deo Crkvene ikonomije i strategije) kada iz Crkve, pa i iz porte, u jednom trenutku Liturgije treba da izađu oni koji nisu kršteni ili koji su pod kaznom, mnogo rečitije protreslo svako ljudsko biće od bilo koje reči! Nije svejedno kada te Crkva izbaci napolje u nekom trenutku! Ne možeš a da se pod stresom ne zapitaš „zašto ja nisam na Liturgiji vernih“?! To je šok i ne znam zašto je ta praksa prestala? Pa nju su instalirali sveti Oci? Da l' je to zbog linije nezameranja sa „moćnicima“? Patetičnog i slinavog lamentiranja nad nekom plemenskom „svetošću“ pri čemu uobražavamo da je svetost predaka nekretnina koja se prenosi na potomke?! Besmislica! Svako je rođenjem startovao trku od nule; nema garancija da ću stići lako na cilj ako uopšte stignem! Pretci su mi samo reper ponašanja ali ne nužno i moj karakter koji sam delima uprljao, razorio, obljutavio. Ne vidim drugog načina da se reaguje na laži o Crkvi odasvud. Gospod je zaćutao kada već nije imao šta više da kaže! Ostao je nenametljiv po cenu smrti na Krstu ...a mogao je pozvati legione Anđela od kojih samo jedan možda ima snagu da zdrobi Mlečni put!? Okrenuo se po Vaskrsenju Stvaranju Crkve; okrenuo se onima koji su ga verovali. S toga mislim da je „Jelici izidite“ jedini odgovor na sve laži i lažne svedoke.
  15. 9 points
    Небитан Лик

    О служењу Свете Литургијe

    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54) Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно. Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице. Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог Царства. Царство Божије је сабрање народа Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека. Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег. Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља! Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17, 3). Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос, присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа....“ Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију. Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници, ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је једна од конститутивних служби Цркве. Те четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова. Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа. Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо? Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање, поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске личности. Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се потрудити да заиста служимо у служби у којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији. Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи. Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7, 21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију, обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона, целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва, лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у истрајавању у лошим обичајима. Још једна негативна појава уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања), ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију. Шта је Света Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако, детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо. Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом, са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити живот. Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“, иза врата Царства небеског. Прекинимо са наопаком праксом. Знајући шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и много пута поновљена заблуда. Александар Милојков
  16. 8 points
    Blaža Željko

    Slika Trojice u čoveku - Um (Srce), Reč, Ljubav (dorada)

    Pitao sam se često čime mi to ličimo na Gospoda; šta je Njegova slika u nama?! Vremenom, uz dosta literature, kol'ko Bog dade slobode da se o tome razmišlja i najzad iz mog grehovnog raspalog duševnog stanja i nutarnje "fotografije" koja mi je stalno pred očima (uz dužne ograde da su ovo lična religiozna mucanja, ne i naučni radovi, pa s toga sve prihvatati kritički sa rezervom i otklonom) mislim da se maglovito može pričati da je Gospodnji SvetoTrojični lik u nama: Srce, Misao (Reč) i Ljubav. Srce kao Um je Otac; Misao i duša (dakle: "reč") su Sin; Ljubav kao Sila Božija je Gospod Duh Sveti. Tri različite "ipostasi" (sa malim "i)) JEDNOG čoveka utkane u materiju kao prevažnu komponentu srca tj. ljudskog bića, a pošto je čovek slika Boga onda je Srce slika Boga i baš srce Bog od čoveka ište.. o čemu više u nastavku. "Srce" je slika Oca a u isto vreme srce je i "Um". U suštini "srce" je celina našeg duhovno materijalnog bića gde ova dva elementa (duh i materija) nerazdeljivo čine jednu celinu, čoveka! Uostalom materija je nešto što je za nas tvrdo i opipljivo ali ona ništa manje ima duhovno izvorište koliko i sve što postoji! Bog ju je iz svojih sila i energija doveo u postojanje (ne iz "ničega" jer "ništa" ne egzistira, ne postoji). I materija je tvorevina Oca, Reči i Duha kojoj je Gospod u odnosu na nas dao određenu ulogu .. ali ona za Njega nije ono što je za nas pa on prolazi kroz zatvorena vrata, zid .. hoda po vodi i slični dokazi iz Pisma. Najzad su i naučnici cepajući atome i idući sve dalje i sitnije došli do nekakvih higsovih bozona..pa još dalje (i tako u nedogled) i došli do teorije da je materija u suštini energija. Jevanđelje Jovanovo počinje sa "...i Reč beše u Boga i Bog beše Reč"! Sveti oci ovde razlikuju i vide kao "dva pojma" Reč i Boga (Oca) jer "Reč beše u Boga" a onda ih vide kao jednog Boga - "i Bog beše Reč"! Crkveni oci i Proroci govore da je Bog Um koji je osmislio i Rečima izgovorio svo postojanje ("neka bude" ...tako da sve postade kroz Reč - kroz Hrista) a sam Bog je iznad postojanja - On JESTE! S toga Gospod i kaže za svoju sliku u nama (tj. za nas same): "Zašto takve misli (a misli su "reči") izlaze iz srca vašeg"?! Rađaju se u srcu našem!? Ne kaže "iz mozga" već kaže "iz srca" i to na više mesta u Jevanđelju!? Obratite pažnju, to su reči Onoga koji je sazdao čoveka pa je prirodno verovati da On najbolje zna odakle izlaze i gde se rađaju misli!? Fizički mozak, po spomenutoj tajni materije u čoveku sjedinjene sa duhom, je "alat duhovnog bića, tj. duhovnog Srca" jer su duh i telo spojeni u jedno biće. Duh i Srce pokreću i upravljaju telom; oživljavaju ga! Na telu se očituje duhovni i duševni život čovekov. Bez duha telo sa sve mozgom je indiferentno; jedna hrpa mesa. Na to bi mogli malo da obrate pažnju psihoanalitičari, neurolozi, neuropsihijatri i psihijatri! Zdravo duhovno srce (ispoveđeno, pričešćeno, izmireno sa svima, krotko) znači i zdravog čoveka u meri iskrenosti prema Bogu i sebi. A šta je u čoveku slika Sina? "Misao - Reč" je Njegova slika jer se iz Uma (ili kako Gospod reče "iz srca") rađaju misli i duševni život..a misli su, kada ih stavimo na papir ili izgovorimo .. Reči! Sin Božiji je Reč Božija koja se rađa od Oca! Iz našeg Srca tj. Uma ...rađaju se reči i nema trenutka kada um ne rađa reč ili misao kao što ni pre ni posle svih večnosti nema trenutka kada se Sin ne rađa od Oca! Rađanje Misli iz Uma je nevoljna radnja; nju ne možete sprečiti jer ne postoji Um koji ne rađa Misao budući da su jedne suštine - to smo mi sami! Na mnogo mesta Jevanđelje (Gospod) ukazuje na ovaj značajan momenat: Marko, glava 7 Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, Luka, glava 5 А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: шта помишљате у срцима својим? Filipljanima, glava 4 И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. itd itd Nema mesta u Zavetu koje ne ukazuje da se misli rađaju (baš ta reč) iz srca i da su jedno sa njim. Slika Gospoda Duha Svetoga u čoveku je "Ljubav"! Ljubav ishodi iz čovečijeg srca kao što i Gospod Duh Sveti Ishodi od Oca. Ljubav ne ishodi od reči već samo iz srca što Gospod još u Starom Zavetu potvrđuje: "Usnama me poštuju (govore da me vole) ali im je srce daleko od mene"! Znači prazne reči jer one ne mogu same od sebe da ishode ljubav! Samo kada iz srca ishodi i ljubav kad kažete nekom "volim te" tj. kada ta tri elementa između sebe imaju punu saradnju tada je vaš iskaz istina. "Ljubav" i "Misao" nisu ista stvar! "Misao" i "Um" nisu ista stvar; "Ljubav" i "Um" različite su komponente srca .... ali sva tri elementa čine jednu osobu, jednog čoveka - kao što su Otac, Sin i Sveti Duh jedan Bog. Ljubav ne ishodi iz misli, niti se misli rađaju od ljubavi. Misli se rađaju od Uma (Srca) ...kao što i ljubav ishodi od Uma jer Um je Srce! Ponavljam: to i Gospod kaže: "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg?! Ili pak još bliskije objašnjenje iz Njegovih usta (parafrazirano): "Ne pogani ČOVEKA ono što ulazi u njega (hrana) već ono što izlazi iz ČOVEKA: misli zle i preljubotvorne, hula, gnev ...ono je što pogani ČOVEKA jer iz SRCA izlaze!" Podvukao sam reči ČOVEK i SRCE jer ih u ovom tekstu i kontekstu Gospod izjednačava! Srce je centar bića i sinonim za ČOVEKA. Naravno, osim suštastvene razlike između Tvorca i tvorevine, razlika je i u tome što su Sveta Trojica jedan Bog i jedna Suština ...dok je grehom pali čovek raspadnut unutar ovih elemenata Božije slike u sebi. Greh nas kao bomba ili jaka kiselina razjeda iznutra i rastura na sve strane; razlaže nas na elemente (pa i biološke) od kojih smo stvoreni. Pa tako kada iz čoveka greh unakazi ili čak iščupa Hristov lik to je kao da iz hleba iščupate kvasac (jer Gospod je kvasac) ...kao da hlebu dehidrirate vodu (jer Gospod je voda živa) i kao da mu obljutavite so (jer Gospod je so) ...od hleba onda ostane samo prah. Bez Božijeg u sebi i čovek je samo prah. O Bogu ne možemo mnogo pričati, najpre zbog neznanja jer je Bog nesaznajan, ali i iz najdubljeg poštovanja i strašne odgovornosti pred Njim i svetim Ocima... osim možda reći da Sveta Trojica između sebe čine apsolutnu celinu i ličnosno saglasije po svim pitanjima. Kod čoveka greh je razorio ove elemente Božije slike i mi smo razbijeni u delove. U Bogu Volja je jedna! Kod nas srce i misli često nemaju ničega zajedničkog (u fronclama svaki vuče na svoju stranu), o volji da i ne govorim ...svaki element, od ova tri u nama, ima neku svoju bolesnu volju! Ratujemo sami sa sobom do iznemoglosti. Konsekventno, u životu i delima grehom rapadnuta ljudska duhovna slika (Srce, Misao i Ljubav) porađa mnoge mentalne bolesti koje se lukavo ne predstavljaju takvima u našoj razbijenoj i iluzijama prepunoj realnosti. Nama su uobrazilje (ili Molijerove "magle oholosti u glavi") naš realni svet! Hristov svet nam je "čudo"!? Pa tako imate bezbroj nijansi projave ove tužne drame zvane "unutrašnji čovek". (Govorim uopšteno, a u svim ovim primerima ja uglavnom prednjačim; ni u jednom nisam siromašan.) Primera radi - imate ljude koji u Umu tj. srcu nose iskrivljene i lažne slike o sebi i svetu oko sebe, a pričaju nešto sasvim drugo - dakle lažu! Ljubav ne ishodi iz reči kao što ni Duh Sveti ne ishodi od Sina! Može neko da vam saopšti da vas voli a da to u stvari nije istina (ako je hladnog srca) jer ljubav ishodi iz srca ...ne iz reči! Čovek koji veruje da je Ljubav samo reći "volim te" - on vas onda voli samo na rečima ...pa se još čudi ako mu ne verujete - dok ko zna šta sve krije u srcu! Baš o ovome i Gospod govori kada kaže: "Usnama me poštuju ali im je srce daleko od mene". Ima li direktnijeg dokaza za trojičnu sliku u ljudima? Ovde Gospod kaže da Ljubav ne ishodi od reči i sa usana - već samo od srca! (Možda bi to trebalo spomenuti katolicima) Taj dualizam sa posledičnim duhovnim problemima u istorijskoj ravni porađa mnoge probleme u vidu licemerja, baskrajnog kruga laži, ogovaranja i ratova ... (Zato je ćutanje, ko to ume, mnogo dobra stvar! Treba pričati samo ono što je u Srcu i praksom proživljeno ...nipošto i ništa odmaštano kojekakvim sumnjivim slikama ili ushićenjima! To "filiokve" kada mislimo da nekog volimo ako to samo kažemo, jer verujemo da se ljubav rađa i od reči, nalazi se u svakome od nas manje ili više. Čak je to datost ogrehovljenog i raslabljenog srca; njegova pala priroda. Lakše mi je uostalom po toj slabosti da te slažem nego da ti kažem istinu! Šta su mnoge preljube, izneveravanje prijatelja ili poslovnog partnera ako ne posledica uverenja da je dovoljno izreći ljubav ili lojalnost?! Kažemo ženi ili mužu, ili prijatelju "volim te, verna sam ti ili lojalan sam ti" a srce je na sasvim drugoj stani! Praktično i REALNO upražnjavamo svi bez izuzetka u životima katoličko filiokve (u dubinama smo filiokvisti) a smeta nam dolazak Pape!? Duhovno/duševni paradox...i pomalo komedija! Između "uma" i "misli" kod mnogih (da se ne lažemo - kod svih nas ..osim možda par izuzetaka na svetu) nema jedinstva čime projavljujemo veliku pukotinu u biću i razbijenu volju. Pri tom volimo (ako uopšte volimo) nešto treće; ali uglavnom ljubav iz samoljubivog srca, sama reč kaže, ne proishodi u svet oko sebe već se vraća sama sebi. U blizini samoljubivog čoveka osećate se hladno jer ljubav koja je topla ne ishodi iz njega. Najteži slučajevi kod ove razorene "trojične" slike u čoveku su oni kojima ljubav sasvim umre; koju gresi spale a pri tom um koji porađa nekakve misli još postoji. Um (srce) i ne može da umre; stvoren je po slici besmrtnog Boga pa mu je egzistencija zagarantovana - problem je samo kakva je to egzistencija iz ugla Vaskrslog Hrista, odnosa prema Njemu i odnosa prema liturgijskom Carstvu već ostvarenom kroz Božiju intervenciju u istoriji. Koliko je samo intelektualaca u velikim ratovima činilo nezapamćene zločine jer im je ljubav mrtva a um i dalje vispren!? Koliko danas samo ima sveta (i svi smo na neki način u tom kolu) pristojnih umnih sposobnosti ...ali ljubavi nigde!? A Boga ne zanima, po rečima Jevanđelja, koliko ste vi pametni već koliko volite; koliko ste sažaljivog i širokog srca, i široke ruke. Najzad, sam Gospod dijagnostikuje sliku potonjih vremena (parafrazirano): "Ohladneće ljubav mnogih". Ne mogu da ne spomenem, (bilo bi nepravedno), da sam u Crkvenoj literaturi našao da je "trojična slika u nama" : Um, Srce i Volja - i uz najdublje poštovanje rečenog jer je moguće i vrlo verovatno da se radi o daleko tananijem sagledavanju ovog pitanja, ne mogu da ne primetim da su ovde "Um" i "Srce" razdvojeni elementi a kao treći pojavljuje se "Volja" za koju ne možete utvrditi neke jasne definicije osim te da Volja u čoveku (dakle - sam čovek) može biti "dobra" ili "zla". Vratiću se njoj malo kasnije. Mene ova razdvojenost "srca" i "uma" posebno dotiče s obzirom na jasno određenje i vrlo precizne reči jedinog srceznalca i anatoma ljudske prirode samog Gospoda Hrista koji "Um" i "Srce" vidi kao jedan element! Ponavljam opet, On kaže "Zašto takve misli izlaze iz srca vašeg" ..a misli se rađaju u "Umu"!? Prema Njegovim rečima Srce je centar svega; Srce je sam "Um" i rađa misli (baš to Gospod kaže); kao što je i Bog Otac apsolutni "Um" koji rađa "Sina" tj. "Logosa" ili "Reč" od pre svih večnosti! To je nedvosmisleno u ovoj Njegovoj dijagnostici!? Šta bi onda bila "Volja" u celoj ovoj strašnoj i ozbiljnoj priči? Volja ne može biti Ipostas u Svetoj Trojici (jer Ipostasi su Otac, Sin i Duh Sveti) pa samim tim "volja" ne može biti "ipostas" (sa malim "i") ni u čoveku! Volja je svojstvo srca ili bića; ona je tvorački pokret i namera, s tim što je kod Boga ono što je volja u isto vreme i naša stvarnost. Kod Njega, kod njih Trojice, ono što je misao, reč ili namera to je u isto vreme i realnost postojanja svekolikog sveta. Ono što Bog ima u volji i što izgovori - to je naš život. Sveta Trojica, Bog, imaju/ima jednu volju; ali sve tri Ličnosti Svete Trojice imaju svoju volju (jer je volja osobina i svojstvo ličnosti) s tim što je Njihova volja u svesavršenom saglasiju sa Očevom. To jasno svedoči Gospod Hristos kada se obraća Ocu u molitvi: "Ali ne moja volja da bude Oče nego Tvoja". On pokazuje ovime da ima svoju volju ali je podređuje Očevoj! Zato je i to (kao i svaki drugi eshatološki događaj) po jednoj, Božijoj, volji! Gospodu Hristu ne pada na pamet da učini mimo Očeve volje čime pokazuje Ličnosnu razliku od Oca ali i nepojmljivu Ljubav između njih Dvojice koja i objašnjava da su Oni jedan Bog. ("Ko vide mene, vide Oca"). Poziva i nas, koji nosimo Njegovu sliku u sebi, da na isti način usaglašavamo svoje volje sa Očevom koji jedini, sa Sinom i Duhom Svetim, može vratiti u celinu (IZCELITI) raspadnute delove naše božanske slike ....da na kraju ostane samo Očeva volja u svemu - što je osnovna karakteristika Carstva Božijeg, opisana od Apostola i Otaca, već sada i ovde kroz liturgijsku realnost. Kod čoveka, grehom razjedenog, volja kao jedna od božanskih atributa Božijeg lika u nama, isto tako ne može biti ipostasna slika već instiktivni ali i razumski pokret čovekovih "ipostasi" uma, duše i ljubavi ka ostvarivanju Očeve volje. No naš je problem što su naše "ipostasi" usled smrtnih sagrešenja postale razvaljene, međusobno daleke i dezorijentisane! Ove naše tri komponente svojataju volju ..grabe se za nju a po slici Božijoj, kojom po blagodati ličimo na Boga, i svaka istovremeno ima i svoju volju baš kao što i Sin u gornjem primeru svedoči da On ima svoju volju ali da radi po Očevoj! Kod nas razbijenih i razvejanih naše "ipostasi" nemaju nikakav dogovor oko "volje" a što je manje dogovora u voljnom pokretu ka Bogu veća je i šizofrena bolest. Um ima jednu volju, duša bi nešto drugo - ne slaže se često sa umom i razumom i ne retko su kroz psihoze u ozbiljnoj zavadi, a srce (ljubav kao ipostas) je na sasvim nekoj trećoj strani i neprestano čezne ...ako ni zbog čega drugog onda radi čežnje same po sebi ...takva mu je priroda. U suštini čezne za Bogom (jer je srce od Boga, žudi za Njim i žedno je Njegove ljubavi) ali oslepelo kroz greh svoju volju i ljubav usmerava u nešto drugo - u strasti (one ljubavi volju drže u ropstvu) jer je sa umom i dušom, koji bi mu davali smernice, izgubilo zajednicu! I sve bi to bilo nekako podnošljivo da greh nije u suštini, ne smrt čovekova, jer naš duh ne može da umre, već mržnja i zloba pa je tako ovaj rat razorenih delova u nama opasna destruktivna sila usmerena protiv svega što je Božansko i u nama samima ali i oko nas! Suprotnost Životu nije smrt; suprotnost Životu je mržnja zato što je nadrazumni Život Bog a "Bog je Ljubav" kako svedoči Apostol Hristov, učenik Ljubavi! Ali to je cena rukovanja sa đavolom koji je bogomrzac i čovekoubica od iskoni. On nam je ponudio deo svog sveta, podmetnuo ugovor sa mnogo sitnih slova i mi potpisasmo bez da smo i videli šta tamo piše. (Crkva taj ugovor spominje kao "Adamovo rukopisanije" koje je Gospod poderao svojom smrću i Vaskrsom). Postali smo deo vražijeg palog sveta, i deo sveužasa tog sveta postao je i deo nas. Naslov tog ugovora bio je "Bićete kao bogovi" ...a sitnim slovima, za koja kad grešimo zažmurimo, piše: "bićete kao ja"! Tako sitna i naoko nevažna stvar a cela drama ljudskog roda je u tih par reči. No, na njegov užas nije računao na Božiju Ljubav koji "toliko zavole ljude da je i Sina Svoga dao.."! Drama ljudska, patnja, bol i stradanja lakomisleno započeta, bila je tolika da je sažaljivi Bog, iako smo načinili neposlušnost, i pored svega, oprostivši nam preljubu sišao u ljudsku prirodu i ušao u bitku za svaku dušu izloživši se dobrovoljno mržnji koja je postala delom nas onim kletim ugovorom! A kada se vreme ispunilo i kada se jedan od njih Trojice rodio od devojke, đavo, magarac ko i svaki magarac, je video da tu nešto nije baš kako treba; osetio je da Hristos nije sasvim običan čovek! Pokušao je i Njega da potkupi, nudio razne ugovore pa kad je video da ne vredi, a slutio je nekakvu nevolju od ovog pobožnog drvodelje, onda je upao u zamku - nameračio se na ubistvo. Nije mu ni prvi ni poslednji put da ubije čoveka; milione ih je do tada već pobio, ali nije mogao da zna niti da razume (a to je čak i za Anđele bila velika tajna i zagonetka zbog čega "Angeli udivišasja") kako, i zašto uopšte, bi Bog uzeo ljudsku prirodu!? On nije mogao da zna da je Hristos Bog (jer poznanje Boga čak i kod najviših Anđelskih činova dolazi jednostrano od Boga Duhom svetim, drugačije nije moguće! I Apostol kaže "Niko ne može reći Hristos je Bog osim Duhom Svetim"! Đavo je pomračen, nema zajednicu sa Duhom Božijim, on ne može znati ko je Hristos u jednoj od priroda zato mu je i nudio kao čoveku korupciju i povlastice kroz ona poznata kušanja u pustinji. Ne treba smesti sa uma da mi danas verujemo i, na temelju liturgijskog praktičnog života, znamo kroz Duha Svetog da je Hristos Bog ..ali u ono vreme daleko verovanja "na reč" starcima i predanju, "Spasitelj" je samo očekivan a niko nije mogao da zna ko će On biti u suštini! Proroci ne govore o njegovoj prirodi ništa osim da mu je poreklo neiskazano. Na temelju toga đavo je u svom bezmernom mraku svesti bio obmanut! Nadigran! Nije iza lika skromnog čoveka video ništa "Više"; uostalom on u svojoj jezivoj bolesti niti je mogao niti će više ikada moći videti Boga jer Boga mogu videti samo čisti srcem! ("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti.") "Videti Boga", tj. poznati Ga u Hristu, nije moguće nikome, pa ni čoveku ako ga Otac svojim Duhom lično ne prizove Hristu. Nije moguće ljudima, jednostrano, u Hristu videti Boga ako prosvećeni Duhom Svetim, dakle Njegovom intervencijom, to ne spoznaju i u radosti uzviknu "Ava Oče"! Spasenje, vera, nada i ljubav dolaze od Hrista i dar su Božiji ljudima (čak je i naša "ljubav" prema Bogu u suštini Njegova intervencija, Njegova ljubav jer "bez mene ne možete ništa činiti") ...tako da otac laži nije shvatio, niti je to mogao da razume (jer je apsolutno pomračen i zao) s kim se u stvari kačio; niti ko stoji pred njim! Do kraja je mislio da je Hristos samo čovek, jer đavo je po svojoj paloj prirodi i mrtvom srcu - jeretik! On vidi samo čoveka baš kao što i sve kasnije jeresi u Hristu ne vide Boga! Đavo je nesposoban da vidi Gospoda; nema čime! Nema Duha Svetoga sa kojim je jedino moguće pokloniti se Hristu i poznati! Uostalom Spasitelj kaže: "Kome ja hoću otkriću"! I đavo s toga može samo da veruje ili je apsolutni ateista što i Jevanđelje svedoči "i đavo veruje ali drhti". Slično je sve to onoj priči o "Caru i prosjaku" gde se Car obuče u odelo prosjaka i siđe u narod; uglavnom ga niko ne prepoznaje već ga, po inerciji ljudske uobraženosti, ponižavaju s obzirom da površni ljudi vide samo spoljašnje stvari. Na isti način je i đavo, sudeći po njegovim postupcima, rezonovao kad god bi video Hrista. Slutio je neobičnu ljudsku pojavu, čak Ga je nazivao svecem Božijim (dakle samo čovekom)! Iz knjiga koje je dobro poznavao, jer je lukav i obrazovan, znao je za dolazak nekog Proroka ali nije bio ni blizu da razume ko je zaista pred njim. To je i za Anđele bio šok! "Udivišasja"!! Proroci, kao što gore rekoh, uglavnom govore o ČOVEKU "neiskazanog porekla" (prilično tajnovita slika) koji će biti iz semena Davidova, roditi se od Devojke, "napasati Dom Izrailjev" i tome slično. Izrazito ljudska dimenzija obećavanog Emanuila. Uostalom ni sami Jevreji iz tih spisa nisu razumeli stvarnu prirodu Spasitelja zato što Nju proroci ne objašnjavaju ničime; u stvari Gospod kroz proroke ne objavljuje da je to lično Njegov dolazak! Zbog strategije da nadmudri lukavog i navede ga na ubistvo Života (čime će razoriti smrt do korena jer Život ne može da umre) a u ambijentu slobode i ljudi i demona on mora da prikriva božansku prirodu! Otkriva je tek nekolicini učenika na Tavoru ali im kaže: "Ne govorite nikome o onome što ste videli." I Judeji su kroz proroštva čekali ČOVEKA - ali zbog političkih vrenja vojskovođu! Ništa đavolu, slepcu ali i glavnoj meti Jagnjetove strategije, nije nagoveštavalo da će Hristos biti i Bog a ne samo čovek. U kušanju u pustinji Gospod ga dodatno zbunjuje rečima "...ne živi ČOVEK samo o hlebu..." ili mu još kao prorok kaže "..pisano je Gospodu Bogu svome se jedino klanjaj i Njemu jedinom služi". Ne kaže Gospod u toj situaciji: "Meni se klanjaj i meni služi jer sam ja Gospod Bog tvoj" (što je apsolutna istina) već Govori iz perspektive čoveka! Nastupa Spasitelj tu kao ljudsko biće; isposnik i prorok! Čak i pred Pilatom, da se đavo koji je sigurno bio blizu tih događanja ne bi dosetio i odustao od ubistva, ne odgovara direktno na pitanje da li je On Sin Božiji već kaže (parafrazirano): "Ti kaza, ali vam kažem da ćete od sada videti Sina čovečijega..." Uporno se Spasitelj držao strategije naglašavanja ljudske prirode da đavo ne nasluti nešto i odustane od Hristove smrti .. jer kako bi onda bilo Vaskrsenja?! Gospod sve ovo potvrđuje rečima (parafrazirano): "Mogu pozvati dvanaest legiona anđela ALI JA SAM I DOŠAO ZA OVAJ ČAS" - dakle za smrt! Naseo je čovekoubica na tu viševekovnu najavu i priču o velikom proroku i "upecao se u zamku" ubistva (kako je to lepo primetio otac Nenad Ilić). Da je sve to mogao da zna, da je znao šta sledi ubije li Hrista da će tako izgubiti vlast i carstvo na zemlji (koje mu i Gospod priznaje: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije...") đavo sigurno ne bi digao ruku na Sina čovečijeg! Da je znao da je pred njim Ipostas Boga ispred svega ne bi smeo od užasa da priđe Hristu a kamo li da ubija Život jer Život (Boga) ne možeš ubiti, tim pre što će ti Vaskrsenjem oteti iz ruku sav ljudski rod; i onaj pre i onaj posle Njega. Demoni inače vrište i beže od svetitelja Hristovih a kamo li ne bi bežali od samog Boga da je Gospod hteo da mu otkrije ko je stvarno! Smežurao bi se od užasa; ali Gospod mu pre Velikog Petka nije to otkrivao jer "još ne beše čas da to uradi". Kakva divna strategija Božija; kakva pobeda mudrosti suze da ti pođu na oči. Nije tek tako i uzalud više puta, kako stoji u Jevanđelju, Gospod pojedincima govorio: "Idi i ne govori nikome.." - jer verovatno, (oprosti Bože na slobodi da o tome štošta zaključujem), po toj strategiji važnijoj od svih ratova ikada, neke vesti nisu smele da idu predaleko!? Neke informacije nisu smele da dođu do ušiju bezumnika i čovekoubice!? Gospod je svakako tačno znao kome treba a kome ne ukazati da treba da ćuti posle nekog iscelenja! Prikrio je "tehnologiju" spasenja koja je koliko ljudima do tada bila nepoznanica toliko i mračnim demonima! Niko, ali niko tada nije mogao da zna (ta saznanja nam dolaze tek od Pedesetnice kroz Crkvu i kroz Duha Božijega) kako će to Gospod da preotme ljudski rod od smrti i đavola!? To je bio nezamisliv scenario kojem se čak, ponavljam, i "Angeli udivišasja"! I dan danas ako ćemo pravo malo ko može da razume šta u stvari po dubini znači "spasenje" od strane Crkve i Gospoda?! Eto, pitajte ljude na ulici kako oni vide taj problem; kakva je njihova percepcija reči "Spasitelj i spasenje"!? Ako bar dvoje (sigurno crkvenih) budu znali da kažu šta je to po suštini, šta je Hristova smrt i Vaskrsenje biće to značajno. Možemo samo da zamislimo kako je monstrum likovao na Veliki Petak i kako je podrugljivo kao i oni vojnici mislio o "čoveku" Hristu: "Ti si nekakav ratnik i vojskovođa!? Ti ćeš bedniče meni da pobegneš, mene da pobediš?! Ali možemo da zamislimo i njegov užas kada se već istog tog Velikog Petka njegovo carstvo protreslo iz temelja i kada su se strovalili zidovi i teška vrata se prosula po njemu, a preko njih istrčaše i Adam i Eva i mnoštvo još sveta iz vremena pre Hrista. Na kraju izađe i Gospod preko tih vrata, uze mirno toj spodobi ugovor iz ruku koji je Adam sa njim napravio i pocepa ga! Čovek je "potpisao" taj ugovor - čovek ga i cepa! Ispunio je sve obaveze iz njega - umro je na Krstu iz ljubavi! Ako ikome bude od koristi, ako ovo nije tek puka fantazija, nije od mene ..od Crkve je i crkvenjaštva. Pomjanite moju porodicu osobito sestru Ljilju koja je na hemoterapiji i ne baš dobrom stanju
  17. 8 points
    Stavra 1989

    Ниси постио средом (песмица)

    Можда си милостив, храниш све редом, дајеш леб сиротом и помажеш бедном, ал' кад Путир се засјаји то ти је свеједно, немој да му приђеш – ниси постио средом! Можда проводиш сате у причи са тужним, слушаш туђе јаде, ослобађаш сужње; ал' кад Христос призове, ти си изузетак, све пада у воду, ниси постио у петак. Ниси јео сардине, паприке, ил' гљиве, ждрао си сланине, ракију од шљиве. Враћа ти се подвиг натраг, на почетак, зато што си так'о жену у петак. Молио за болесног, учинио јадном, опростио обесном, даривао крадом, џаба сав твој труд, заборави све редом, Христос није луд – ниси постио средом. Ниси постио средом, то није у реду, доватио жену, па добили бебу; ако кмечи ноћу, не кукај на беду, плаче само јер ниси постио у среду. Кад Судњи дан сване, кад анђели засвире, ја памтим све дане кад јео сам кромпире; знам да је моја пречица до раја, у заповедне дане нисам јео јаја. А ти ћеш с леве стране бројати кобаје, бљувати саламе што ждрао си, јаране; на нос ће ти изаћи прасићи и сарме, гушићеш се месом, крофном твоје нане. На крају све се своди на кромпире ил' ћевапе, да л' живиш за подвиг ил' ситне севапе, да л' постиш на води, да л' читаш препарате на налепници кекса, средом нема секса. Проклет да је комшија Стевко кад ми је у кафу турио и млеко, а среда је била, он ми није рек'о, омрсих се средом, име нек му клето. Проклет да је продужен еспресо, и чварци, мусаке и остало месо. Када умрем нека пише на мермеру белом: «Душу дао Богу, среди дао тело». ЈО!
  18. 8 points
    Aquilius Cratus

    O metodološkom i metafizičkom naturalizmu

    Svako ko je u poslednjih nekoliko godina pratio diskusije na temu evolucione biologije po raznim forumima, uglavnom pravoslavnim(osim krstarice i b92), zna da je kamen spoticanja u gotovo 80% slučajeva bio sledeći, parafraziram metaargumentaciju "Ateisti / materijalisti žele silomkroz (komunistički-demokratski) sistem da nametnu bezbožni pogled na svet zato nameću teoriju evolucije koja je izmišljana da se sve objasni bez Boga. Hajde mi onda da izmislimo neke naučnike koji imaju dokaze da se xy broj događaja opisanih ili dedukovanih iz nekih bilbijksih priča desila tada i tada." Na stranu što su ove dve rečenice netačne na svakom mogućem nivou, kasnije u postu ćemo videti i zašto, da bih objasnio zbog čega je glavna teza da to može biti bilo kakva alternativa teoriji evolucije pogrešna moram ići u širinu jednim kontraverznim podnaslovom. Zašto Bog/bogovi/Platonove ideje/metafizički pojmovi uopšte, nikad neće biti kvalifikovani za objašnjenja prirodnih fenomena?! Kada malo pažljivije pogledamo istoriju ljudske civilizacije možemo primetiti da su sve genijalne ili bar revolucionarne svari uglavnom kontraintuitivne.Isti slučaj je i sa samom idejom nauke i sa naučnim metodom koji su ljudi razvili. Gotovo je sigurno da kad bi u bilo kojoj zemlji među širom populacijom laika napravili anketu sa pitanjem "Koji je cilja nauke kao deltanosti i na koji način naučnici dolaze do novih saznanja?" odgovor na prvi deo pitanja bi suma sumarum gotovo sigurno bio "Da nam otkriju istinu. Da nam saopšte činjenice o prirodi." a na drugi deo "Idu na teren insturmentima ili u laboratoriji vrše ispitivanjai kuda ih vode činjenice to zaključe i to je objašnjenje.". Ovo svu dve fundamentalno netačne tvrdnje. Dakle da naglasim još jednom velikim slovima [nijevikanje] OVO SU DVE FUNDAMENTALNO NETAČNE TVRDNJE[/nijevikanje]! Da li nauka otkriva Istinu/istinu? Ne! Istina(velikim) je po definiciji (antičke filozofije ali i svih religija sveta) nešto što se ne menja uopšte i što je uvek isto nezavisno od oka posmatrača, istina(malim) sa druge strane je nešto što utvrđujemo kao prošli ili sadašnji konkretan, konačan događaj, elemenat ili osobina nekog dela fizičkog sveta. Primer istorijski podaci, kriminalistika, forenzika,svakodnevni život(pada kiša/ne pada, ima sira na pijaci/nema, etc). Naučnici koji se interesuju za prirodne fenomene ne postavljaju ni jedno od ta dva pitanja. Ni imali apsolutne nepromenjive istine niti šta se kada desilo u prošlosti i koje osobine ima neki bilo koji segment fizičkog sveta (visina planine, udaljensot planete, brzina čestica, i ako te podatke dobijamo usput ta pitanja su sekundarne prirode) naročito ovo pitanje je važno jer na tome počiva zabluda zbog koje se vrtimo u krug po ovim temama. Naučnik postavlja pitanje "Kako da što bolje predvidim jedan konkretan prirodni fenomen koji se ponavlja 1+n puta?". Hmm predviđanje je dakle ključna reč za naučno objašnjenje. Hajde da vidimo koji su sve uslovi za dobijanje dobrog predviđanja. Da li do predviđanja prirodnih fenomena možemo doći naprosto sistematskim sakupljanjem empirijski podatak kako predlažu naši hipotetiči anketirani sagovornici? NE! Ta ideja je bila veoma popularna u jednom užem krugu mislalaca 30ih godina prošlog veka poznatijihpod imenom bečki krug(ne nisu to bečki konjušari:D). Oni su, poneseni Vitgenštajnovom idejomlingvistike, smatrali da je dovoljno samo uskalditi jezičke nedoumice i da čulnom i instrumentalnom interpetacijom mi dobijamo najprecizniji mogući model ponašanja fenomena. To je naravno veoma naivno i netačno jer naprostim sakupljanjem empirijskih podataka mi nemamo u glavi model po kome bi pratili da li je naše predviđanje ponašanja tačno ili ne imamo samo podatke ili činjenice koje su same po sebi beskorisne. Zato iduktivni metod što je ovo malo pre opisano ne može dovesti do dobrog predviđanja fenomena. Nakon što smo to konstatovali možemo se na trenutak vratiti da demonstriramo da je onaj prvi deo priče "tradicionalista" da TE i nauka ovakva kakve je uopšte nameće bilo kakav ateizam/materijalizam. Naravno da to ne može biti slučaj ako znamo istoriju filozofije malo bolje. Najveći broj ateista danas, ne svi,ali veliki broj spada u grupu filozofa poznatih kao metafizički naturalisti. šta je njihova zajednička promenljiva? Naprosto filozofksa pozicija da za svaki predloženi fenonem, entitet, ideju, biće za koje nema ukaza da sena bilo koji način maneifestuju u fizičkom svetu i a utiču na prirodne fenonema je najracionalnije ignorisatikao da nisu tu. Veoma slično kao porota na sudu koja razlikuje kriv, nekriv i nevin kao tri potpunorazličite pozicije osumnjičenog ne preduzima nikakve kaznene akte prema njemu dok ukazi ne navedu(dau istrazi/pravosuđu važi induktivni metod) na suprotno od pozicije nekriv. Nikako, nikako i nikad ne trebamešati taj metafizički naturalizam sa metodološkim naturalizom koji se za razliku od metafizičkog uopšte nebavi sa time da li i koji sve matafizički entiteti postoje nego kao što smo rekli kako funkcionišu prirodnifenomeni koje mogu da prepoznaju baš svi ljudi bezobzira na metafizičku poziciju. Ovde takođe lako možemo videti koliko je velika zabluda "tradicionalista" da insistiranje da se xzyabc događaj odigrao baš tada tako i tako ne može biti nikakva alternativa nečemu što opisuje ponovljive fenomena jer ovo samo govori o jednom događaju(tobož tačnom) i insitiranjem samo na tome čak i daje tačno u milimeta femoneni ostaju totalno neobjašnjeni. To što neko odbija savremenu teoriju tektonskih ploča nparimer (jako dobro podržanu emprijskim podacima) samo zato što po svaku cenu želida ubedi nekoga (decu u školi) da se potop desio bukvalno kako je opisan u Bibliji time onda nije rešio ništa jer [nijevikanje]JE MEHANIZAM KOJI POKREĆE TEKTONSKE PLOČE I DAN DANAS SVAKOG SEKUNDAPOTPUNO NEOBJAšNJEN[/nijevikanje]. Ovo je jako slično kao Guldova NOMA. Pitanjem šta se desilo tačnotada i tada u prošlosti nemoguće je dogovoriti kako taj i taj fenomen koji i dan danasdeluje nasve nasradi/kak opredvideti njeogovo ponašanje. Ne samo što ne razlikuju ova dva potpuno različita pitanjanego krecionisti svih felam nemaju ni blagu ideju kojom metodom bi došli do nekog predivđanja fenomena ako ovi nisu dobri po njima. Pa dobro šta mrsiš onda toliko Orliću Jarebiću kaži nam kako funkcionište metodološki naturalizam. Koji jetaj metod kojim dolazimo do najboljeg mogućeg predviđanja? Hipoitetičko deduktivni ili kako se još naziva nemološko deduktivni metod. Od čega se on sastoji? - Uočavanja fenomena koji se razilikuju od svih do sada primećenih (osnovnim čulima + instrumentima- za učavanje novih fenomena važi indukcija) - Postavljanje hipoteze. Hipoteza je set objašenjenja koji predlaže mehanizam po kome fenomene deluje. Recimo uočili smo skupom svih čula da je vetar različit feonomen od svih ostlaih treba nam hipoteza za njega. Kažemo recimo vetar je horizontalno kretanje vazduha iz predela sa višim vazdušni pritiskom u predele sa nižim. Koji su uslovi koje neki iskaz treba da zadovolji da bi se uopšte kadidovao za hipotezu? - Mora da ima opseg objašenjenja (explanatory scope). Moramo znati da smo obuhvatili samo fenomene a ne i neke beznačajne druge elemente koji sa njime nemaju veze. - Mora da ima moć objašnjenja (explanatory power). Potrebno je da iskaz zatvara smilseno logički krug nad fenomenom. Da ima što manje praznina. - Mora da bude oborivo (falsifiabilty). Obavezno je potrebno da iz iskaza možemo dedukovati posledice koje mehaniza ostavlja sada, koje je ostavljao u prošlosti i najvažnije a bi mogli prediđati njegovo buduće ponašanje i istovremeno proveriti da li nam je hipoteza dobra hoće li postati toerija. - Dedukuje se posledice tragovi koje mora ostaviti po predloženom modelu delovanja. - Ako vetar duva sever-jug na jugu mora biti niži pritisak nego na severu. - Provera podataka. -Objavljivanje rezultata. - Ponavljanje provere. - Uočavanje grešaka. - Uključivanje nezavisnih metoda provere. - Predlaganje nezavisnom timu da proveri merenja. Ako sve to prodje ovaj iskaz "vetar je horizontalno kretanje vazduha iz predela sa višim vazdušnim pritiskom u predele sa nižim" je od hipoteze postao teorija. čestitamo! Suma sumarum zašto iskaz "Bog je stvorio to i to" ne može biti objašnjenje? Naprosto zato što kako god gramatički ili logički sročili taj iskaz iz njega nikad ali nikad nećemomoći dobiti opseg objašnjenja, moć objašnjenja i što je najgore uopšte nije oborivo. Pametnom dosta a kreacinistima svih fela Once and for all either put up(alternative method) or shut up!
  19. 8 points
    marko_13

    Креационизам - заблуде лажних хришћана

    Предмет нашег интересовања ће бити креационизам, који верујући или, боље рећи, они који мисле да су верујући често узимају као аргумент у прилог Божијег стварања света и човека. Мора се нагласити да је основна премиса погрешна. Зашто уопште доказивати да је Бог творац свега? Рекли смо у прошлој епизоди да је Бог изван природних закона, стога је немогуће уз помоћ истих тих закона доказати његово постојање. Људи би данас желели да онога, којег Мојсије није могао ни да погледа а да не умре, а којег ми видимо захваљујући његовом Сину, сместе у своје категорије. Малобројна су религијска и научна схватања која је могуће јасно сажети у једну реч. Употреба обмањујућих назива за поједина гледишта редовно је отежавала расправу између науке и вере током модерног доба. Нигде то није тако очигледно као у случају придева креационистички, који се тако снажно истиче у разговорима о науци и вери у прошлом веку. Креационизам је своја најјаче упориште пронашао међу протестантима у САД, а захваљујући неким сумњивим и недовољно информисаним људима и код нас је покушао да остави траг. Када би се уопштено схватило да је креациониста сваки онај који сматра да је Бог директно укључен у стварање свемира, већина деиста и готово сви теисти, морали би се сматрати креационистима. Но, то није тако. Током прошлог века, израз креациониста почео је да се односи на врло специфичну групу верника, посебно на оне који инсистирају на дословном читању прве и друге главе књиге Постања. Поборници екстремне варијанте тог схватања, назване креационизам раног раздобља Земље (Young Earth Creationism – YEC), дословно тумаче шест дан стварања као дан од двадесет четири часа и закључују да би свет морао бити млађи од 10000 година. Они су уверени и у то да су све врсте створене посебним делима божанског стварања. Они који подржавају креационизам раног раздобља Земље начелно прихватају идеју о „микроеволуцији“, према којој се варијацијом и природном селекцијом могу догодити мале промене унутар врста, али одбацују концепт „макроеволуције“, што је процес који омогућава једној врсти да еволуира у другу. Они тврде да опажени јаз у фосилним остацима указује на нетачност Дарвинове теорије. У шездесетим годинама 20. века овај покрет јасније се искристалисао објављивањем књиге The Genesis Flood и неких других радова сарадника Института за истраживање о стварању (Institute for Creation Resarch), који је основао покојни Хенри Морис. Међу бројним тврдњама Мориса и његових колега била је и та да су геолошки слојеви и фосилни остаци унутар различитих наслага, уместо таложењем током стотина милиона година, створени у неколико недеља, и то великим поплавама приказаним у шестом поглављу Постања, односно причом о потопу. Судећи према анкетама, креационизам раног раздобља Земље је схватање које подржава 45 одсто Американаца. Многе евангелистичке хришћанске цркве чврсто су повезане са тим ставом. У хришћанским књижарама могу се пронаћи бројне књиге и видео-записи у којима се тврди да није могуће пронаћи фосилне облике птица, корњача, слонова или китова који би повезали различита раздобља (иако су примери свега тога пронађени у претходних неколико година), да други закон термодинамике откљања могућност еволуције (што он никако не чини) и да је радиоактивно одређивање старости стена и свемира погрешно зато што се с временом променила брзина распадања честица (што није тачно). Ови примери су само неке од заблуда овог лажног учења, које је плодно тле нашло међу неким хришћанским заједницама. Нажалост, уз помоћ неких проповедника ових заблуда, покушава да се накалеми и на православље. Међутим, колико год да су представници креационизма унутар нашег народа игноранти, који често вулгарно вређају најсветије у православљу, они који подупиру те ставове у свету углавном су искрени, добродушни и богобојажљиви људи, подстакнути забринутошћу да је натурализам претња којом ће Бог бити истиснут из људског искуства. Међутим, креационизам раног раздобља Земље једноставно није могуће оправдати нестручним петљањем на самој граници научног знања. Када би те тврдње заиста биле тачне, то би довело до потпуног и неповратног колапса наука као што је физика, хемија, космологија, геологија и биологија. Као што то професор биологије Дарел Фолк наглашава у својој књизи Coming to Peace with Science (Бити у миру са науком), написаној искључиво из његове перспективе евангелистичког хришћанима, креационистичко становиште еквивалент је инсистирању да два и два нису четири. За све оне који су бар делимично упознати са научним доказивањем, готово је непојмљиво да је овај покрет добио тако широку подршку, нарочито у САД, држави која тврди да је интелектуално развијена и технолошки софистицирана. Али поборници креационизма пре свега су озбиљни у погледу своје вере и дибоко забринути трендом алегоријског тумачења Светог писма, који би, по њима, могао да ослаби моћ светих списа да човечанство поучавају веровању у Бога. Припадници овог покрета тврде да би прихватање било чега другог осим посебног божанског стварања током шест дана из прве главе књиге Постања вернике довело на сам руб противверског уверења. Тај аргумент разумљив је уколико имамо у виду снажне осећаје верника, којима је приоритет њихова повезаност са Богом и који сматрају да се очигледним нападима на њега треба одлучно супротставити. Ако се вратимо у светоотачко време, видимо да су они Свети оци који су проналазили „средњи пут“ у тумачењу били они чија су тумачења Светог писма остала до данашњег дана најзначајнија и најрелевантнија. Шта значи термин „средњи пут“? То је егзегетска метода која није била ни у потпуности алегоријска ни у потпуности буквалистичка. Свети оци су говорили да они који се приклањају само алегорији причају бапске приче, а они који су тотални буквалисти да они не могу видети дубљи смисао Библије. Свети оци нису морали да се приклањају научним доказима о еволуцији или старости Земље, а ипак нису прве две главе Постања тумачили дословно. У складу са тим јасно је да креационистичко становиште о крајње дословном тумачењу заиста није потребно; довољно је да изворни текст читамо пажљиво, искрено, без личних учитавања, узимајући у обзир контекст када је и зашто нешто писано. У ствари, дословна интерпретација углавном је резултат последњих сто година и у великој мери је настала као реакција на Дарвинову теорију. Разумљива је забринутост због неприхватања либералних тумачења библијских текстова. Најзад, јасно је да постоје делови Светог писма који су написани као сведочанства историјских догађаја, укључујући и велики део Новог завета. За сваког верника, догађаји забележени у тим одељцима треба да буду схваћени онако како је богонадахнути писац и замислио – као приказ опажених чињеница. Али и други делови Библије, као што је првих неколико глава књиге Постања, књига о Јову, Песма над песмама и Псалми, имају већи лирски и алегоријски смисао и углавном се чини да да не носе ознаку искључиве историјске нарације. Све до Дарвина, а то видимо из дела Светих отаца и других који су тумачили Постање, ова књига је била сведочанство свештене историје људи, љиховог односа са Богом и разлог уласка смрти у свет, услед прекида заједнице. Након Дарвина, књига Постања је почела да је узима као космолошки аргумент. Инсистирање на томе да сваку реч Библије треба схватити у дословном значењу суочава се и са другим проблемима. Наравно, да Божија десница није заиста подигла народ Израиља (Ис 41, 10). Сасвим је сигурно и да Богу није у природи да буде забораван и да пророци свако мало треба да га подсећају на важне ствари (Изл 33, 13). Намера Светог писма јесте да открије Бога човеку. Да ли би пре 3400 година Божијим намерама послужило објашњавање радиоактивних честица, геолошких слојева и ДНК? Креационизам раног раздобља Земље привукао је вернике који сматрају да научни напредак представља претњу Богу. Али треба ли њега уопште бранити? Није ли Бог створио закон свемира? Није ли он највећи научник? Највећи физичар? Највећи биолог? Најважније, да ли је он почаствован или осрамоћен онима који траже да његов народ занемари чврсте научне закључке о његовом стварању? Може ли вера у вољеног Бога бити изграђена на основу лажи о природи? Уз помоћ Хенрија Мориса и сарадника, креационистички покрет покушао је средином прошлог века да пружи алтернативу објашњења за прегршт опажања која противурече његовој позицији. Али основе тзв. научног креационизма безнадежено су климаве. Увиђајући далекосежност научних доказа, један број поборника овог покрета недавно је преузео задатак да аргументује да је све те доказе смислио сам Бог како би нас заварао и тестирао нашу веру. У складу са тим, све радиоактивне честице, сви фосилни остаци и целокупан редослед база у геному намерно су осмишљени како би се чинило да је свемир стар, упркос томе што је створен пре мање од десет хиљада година. Како то наглашава Кенет Милер у својој одличној књизи Finding Darwin's God, да би те тврдње биле истините, Бог би морао да буде укључен у велику превару. На пример, пошто су многе опажене звезде и галаксије од Земље удаљене више од десет хиљада светлосних година, креационистичко становиште било би да је наша способност њиховог опажања могућа само зато што је Бог уредио да сви ти фотони до нас стигну „управо на тај“ начин, упркос томе што они представљају непостојеће објекте. Чини се да је та слика Бога као космичког варалице коначно признање пораза креационистичког схватања. Само набројани примери сведоче колика је заблуда креациониста и колико то нема везе са хришћанским схватањем Бога који је Љубав и Истина. Дакле, по свим разумним стандардима, креационизам раног раздобља Земље досегнуо је тачку интелектуалног банкрота, како у својим општим поставкама, тако и у свом назови богословљу. Његово опстајања једна је од великих загонетки и трагедија нашег времена. Нападајући основе готово свих грана науке, он шири процеп између научног и духовног погледа на свет, управо у време очајничке потребе за путоказима који би водили према складу. Упућују поруку младим људима да је наука опасна и да бављење њоме може значити и одбацивање вере, креационизам раног раздобља Земље могао би науку да лиши неких њених будућих талената, који би били и верујући људи. Али, када о томе говоримо, највећу штету не трпи наука. Овај покрет, са својим ставом да вера у Бога значи пристанак на потпуно погрешне закључке о свету природе, много више штети вери. Млади људи окупљени у креационистичким домовима и храмовима пре или касније суочиће се са далекосежним научним доказима који потврђују дубоку старост свемира и др. Са каквим ће само ужасним и непотребним избором тада бити суочени! Да би истрајали у вери свог детињства, од њих ће се захтевати да одбаце опсежан и чврст склоп научних података, да, у ствари, изврше интелектуално самоубиство. Будући да немају другог избора осим креационизма, не чуди што се многи од њих удаљавају од вере и Бога, који по креационистичком учењу, од њих тражи да забораве оно што их је наука тако уверљиво учила о свету природе. Порука свим верујућим људима може бити – као верници, имате право да се чврсто придржавате концепта Бога као творца, имате право да верујете у библијске истине, имате право да подржите закључак да науке не нуди одговор на најважнија питања људског постојања и потпуно сте у праву када мислите да се закључцима атеистичког материјализма треба снажно супротставити. Али ни у једној од тих битака не можете победити ако своју позицију градите на климавим основама. Тако само отварате могућност противницима вере (а таквих је много) да остваре дугачак низ лаких победа.
  20. 7 points
    Blaža Željko

    Iščašen stav o postu (neke manje dorade)

    Našao sam ovde na naslovnoj strani tekst čoveka koji nešto pisaše o postu! Ko se prepozna prepozna se ali ne repliciram ličnosti nego stavu! Ceo tekst je prozaičan i prazan a suština mu se sublimno nazire u završnoj rečenici gde kaže: Čisto farisejstvo .. šta li već!? Da li ova i ovakva "čistota" garantuje ulazak u večnost? Gde je spominje Gospod na Sudu kada će onima desno reći "uđite blagosloveni u mir Oca svog jer ste ... "postili"? Tu će biti i onih ljudi koji nisu postili jedan jedini dan ali koji su iz dobrog srca pomogli nekom, nahranili ga, napojili .. jer Gospod nigde, tu na Sudu, ne spominje ništa drugo od kriterijuma za ulazak u Carstvo Njegovo! Jedini kriterijum je On i njegova slika u bližnjima! Na jednom mestu u Jevanđelju Spasitelj skoro direktno kaže u jednoj rečenici sve: "I kome ja hoću otkriću", (važan momenat Njegove slobode koji mnogi previđaju) a kad On otkrije onda je On i sa tim čovekom i taj čovek sa Njim u već ostvarenom eshatonu! Isto to samo premestite u dan Suda .. "koga ja hoću spasiću" i to je bukvalno tako. On dolazi u slavi Sudije i On prima ili odbacuje! Najveći svetitelji se nisu nikada usudili da se do smrtnog časa smatraju "čistima" da budu spaseni!! Drhtali su, molili, smatrali su se najgorima .. i daj Bože da svi znaju da i jesu najgori postili ili ne! Kako ćeš da prođeš pored Hrista ako te On neće baš kako se narugao onom fariseju koji se busao postom a Gospod kaže (slobodnije rečeno) da je "mitar", koji se smatrao nečistim, otišao opravdan a ovaj samozvani anđeo u svadbenom ruhu širokih rukava otišao kući blesav i duhom bolestan kakav je i bio!? Ko se, za ime Božije, usuđuje da par nedelja posta nazove "čistotom" i da to poredi sa svadbenim ruhom? Pa to je neopisiva nadmenost iz ugla upravo spomenutih otaca i jevanđelske istine o farisejstvu! Nikada i nikada nisi čist, dostojan i (čuj majke ti) "pripremljen" jer si smrdljiv i gubav iako nisi jeo 'leba četrdeset dana! Taman je to upravo farisejstvo koje sebe smatra čistim jer "posti i daje desetak"! Tu pred čašom treba da se srušiš od užasa koliko si ništa uz sav post makar trajao celu godinu! Čoveče Božiji, ti ne pristupaš ne znam kakvom Bogu već svom lekaru i tako jedino ima smisla pristupiti Čaši i shvatati pričest! Onoj čestici u kašičici kaži samo i isključivo "Lekaru moj"! On je došao zbog tebe i mene tugo moja .. jer je došao „zbog bolesnih a ne zbog zdravih i, čuj, "pripremljenih“! Ne čini te post spremnim ni trenutka, ne kažem to ja, kažu to sveti oci koje sad ne mogu da nabrajam a ruku na srce ni da se setim koji tačno; ali ako treba naći ću precizne reči i citate! Pred Čašom se stoji u strahu, izgovaraju se reči da sam "od svih grešnih prvi ja"!! Ko danas ljudi moji to prihvata kao istinu o sebi! Da li ljudi shvataju šta su rekli time? Kako se naziva kad kažeš nešto a ne misliš tako? Laž brate i to korenita! Stojiš pred Bogom i lažeš!? Jel ti pišče teksta shvataš da si najgori od svih baš koliko i ja; možda je tesna trka!?? Nisi pripremljen, nisi u svadbenom ruhu postio ili ne!! Nisam ja to izmislio, piše ti čoveče u liturgijskoj molitvi! Pred čašom treba da ISTINSKI poželiš da očistiš obuću svim prisutnima u Crkvi, samo tako se pristupa i izgovara „od svih smrdljivih prvi sam ja“! Da je Jevanđelje donelo samo priču "O bludnom sinu" bilo bi dovoljno za čovekov život i pedagogoju. Kakav treba da je naš stav pred Čašom kojoj pristupamo?! Isti kao bludnog sina koji je drsko ponizio oca; koji sad gladan života i Duha, razmišlja: "Idem svom ocu i reći ću Mu: Primi me kao jednog od svojih slugu!" Ovaj čestiti momak se otreznio od ludila! On shvata, usled nevolja i gladi ima širu sliku svog postupka, da je ponizio i povredio srce i ljubav oca! Sa tim ISKRENIM saznanjem shvata i da više nema pravo na dostojanstvo sina i to ga muči; rađa mu se stid u srcu. Nije izgubio dušu, voli oca ali svestan težine uvrede i postupka on želi u dubini duše da bude pored oca makar kao sluga, kao konjušar ili šta god drugo. Bog želi da mi imamo isti taj stav; iskren i bez pritvornosti. Tada je opravdano očekivati (jer priča o bludnom sinu, njen kraj, je istovremeno i Božije obećanje a Bog kad obeća On ispuni) da nam Otac istrči u susret.. ali samo ako nema kalkulacije, lukavstva i računice u tom odnosu; da osećaj bude identičan onom momku koji se vraća kući. Samo u tom duhu se pristupa Čaši: "Gospode, šta sam ti sve uradio svojim životom, reči nemam - nisam više sin znam to, slutim to, primi me kao slugu Gospode, kao smećara, štalara... gde već treba"! Ne postoji drugi odnos pristupanja Češi Gospodnjoj; uopšte ne postoji drugo poimanje Crkve i našeg odnosa prema Njoj. Ali tugo moja, da tragikomedija bude veća, evo u gornjem citatu mi kažemo Hristu sve suprotno: "Ja sam obučen u svadbeno ruho, čist sam kao sunce i pripremljen da uđem kod tebe. "Ko da je važno što sam ti pljunuo u lice (ionako ćeš da oprostiš); što sam te prikrivenije od vojnika pred Pilatom ponizio misleći da ti ne znaš ko te udari!?" To je parodija... ali nimalo smešna! Sasvim suproti autentičnom stavu Svetih otaca koji su i napisali molitvu pred pričešće (prafrazirano - "...od najnedostojnijih sam PRVI JA") a pretpostavka je da su je predanjski nasledili od samog Gospoda preko Apostola pa dalje preko otaca kroz vekove! Čaši, još jednom, pristupaš kao svom lekaru i ništa više, postio ili ne jer „uzmite i jedite“ ne zavisi od posta ili čistote već „uzmite i jedite uvek i stalno“ (osim težih slučajeva prepoznatih u Pravilima Crkve)! Ovaj poziv se izgovara i u mrsnom periodu kada, po mišljenju čoveka kom repliciram, nismo "u podvigu, čisti i spremni"!? Post, kako ovako grešan smatram a mislim da ne odstupa od učenja Crkve, ima dve dimenzije; obe podjednako važne za Crkvene ljude. Prva je ta što je post lek! Njime se izgoni iz čoveka nemir, bes, pohlepa i svako drugo zlo jer kaže Gospod: „Ovaj rod se ničime ne može izagnati osim molitvom i postom“ (pretpostavka je da On kao anatom naše duše nešto zna o tome).. ali to je samo privremeni lek – i dalje imaš smrt u sebi o čoveče a smrt je smrdljiva rugoba samog tebe i mene .. i takvog me ne čini dostojnim spasenja ni trenutka makar se iznurivo postom celu godinu! Nju samo Gospod može uništiti kad uspostavi ponovo vlast nad celiim svetom u dan Suda! Druga dimenzija posta je disciplinarna ali ni ona te ne čini spasenim po sebi! Disciplinarna u smislu poslušnosti i LOJALNOSTI Crkvi, ocima, predanju.. što ima svoju težinu u nekom višem smislu. Baš kao kad uđeš u bolnicu i poštuješ neka pravila ponašanja koja nisi sam izmislio već postoje vekovima zbog samog tebe i tvog zdravlja. Evo jednog jevanđelsko - istorijskog događaja koji zastrašujuće govori o ovome o čemu prethodno govorismo; o ovoj dimenziji lojalnosti. Pogledajte šta se desilo kada se Petar tri puta odrekao Hrista: Gospod se okrenuo i tužno ga pogledao!? Petar je odmah znao, osetio srcem već duboko ranjenim, da je povredio nešto nevino, čedno, nezlobivo i sveto - zaplaka gorko! Petar se baš kao i bludni sin sam udaljio od zajednice sa ocem ..sa Hristom. Mislio je da je hrabar ali uplašio se. I pogledajte šta Jevanđelje dalje kaže o ovom potresnom događaju; kaže u nastavku na jednom mestu: (Marko, glava 16 Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, као што вам рече.) Ovde Jevanđelje, posle Vaskrsenja i dešavanja odricanja, razlikuje Petra od zajednice učenika, ne vidi ga više kao učenika ali Petar ne gubi nadu. On nastavlja da ide za Hristom iako mu nije lako, što svedoči potresno plakanje kada ga je Gospod kasnije oslobodio te patnje. No, mogao je Petar doživotno da ide dalje za učenicima i da ne bude ponovo pribrojan zajednici da to nije suštinski Hristova voljna intervencija. Ona zavisi samo od Hristove odluke (u osnovi od Njegovog zažaljenja, milosti, saosećanja..) Sveti oci kažu: „Pokajanje je poznanje grehova svojih a skida ih milost Tvoja“. Upravo se to dešava i sa Petrom i sa našim postom koji je izraz lojalnosti i nekog oblika poslušnosti u smislu: „iako sam grešan želim da ostanem sa Tobom“ ali to ne garantuje samo po sebi ništa, niti sam po automatizmu oslobođen greha ili čist?! Tek kad je Gospod tri puta pitao Petra: „Ljlubiš li me većma nego ovi?“ i kad je ovaj tim bolnim pitanjima zaplakao tek tada je vraćen u zajednicu i postao najveći učenik Hristov. Post je, kao što rekoh i ponavljam, u disciplinarnom smislu ovo pokazivanje da mi je stalo da ostanem sa Gospodom; post je „poznanje sopstvenih grehova“, poznanje da sam povredio nekog nevinog (nekog ko mi ništa nije skrivio) i to je moj mali doprinos na mom spasavanju, nekakvo iskazivanje želje da ostanem u Hristovom stadu ali kako uče oci Crkve te grehove samo Gospod skida (to čini preko sveštenika - dakle Crkva) ali suze pokajanja, koje su dar Božiji, dolaze jednosmerno od Boga.. samo ako ste ti i Razrešitelj u iskrenim odnosima. Sve izvan toga je prazna forma. Ništa, dakle, po magijskom automatizmu ne čini čoveka ni čistim ni spasenim ni pripremljenim! Samo tako po sebi, čisto jer ispunjavamo formalne stvari, da uđemo u Carstvo pored Gospoda i onog Heruvima što tamo stoji – šipak! Kome Hristos hoće otkriće! Koga On hoće da spasi biće spasen! On je sudija! Primio je kod sebe u Carstvo prvo razbojnika koji dana nije postio. .. i upravo to meni i tebi brate daje nadu! Samo je On mera stvari! Samo što veća sličnost sa Njegovim širokim boemskim duhom i karakterom: nezlobivost, poniznost, istinoljubivost ...bez laži, krađe, lopovluka, prevare, dvoličenja, kalkulacija ..čak voli i vino; pio ga je umereno sa učenicima i „neće piti novoga dok ne dođe u Carstvu..“ Samo nas to brate kandiduje da nas nekako prepozna ( a mnoge neće prepoznati .. možda i mene ne daj Bože ..ali nema garancija) A post? Post je po rečima samog Spasitelja samo antibiotik! Kad piješ lekove ne ideš okolo pa se hvališ time! (Ako je tekst ičemu korisnom.. posvećujem ga mojoj sestri Ljilji, setite je se u molitvama svojim. Ima svašta u odmaklim fazama, počinje hemoterapije, vade joj deo utrobe .. i tako. Pomjanite)
  21. 7 points
    Драшко

    = **

    Деценија Сутра ујутру У сну се видело јасно, оздравила је, не боли је више Тако је и било, чим сам се пробудио видео сам да је оздравила Кад су је односили застали су на трен, прекстио сам се и пољубио је у чело у себи рекох "збогом мајко видимо се у Царству Небеском" Сада треба само испунити обећање Када се запитах шта треба да урадим да бих испунио обећање, опет одговор И тако део тог одговора сам избегавао Па ме је стигао пре мало више од две године Сузе су сад за нечим другим А ево верујем.... испуниће се! Јавићу вам кад то буде До тада Брзо ће то Чу Господ молитву моју, Господ молитву моју прими
  22. 7 points
    Драшко

    Младеновачки акварели

    Волим Младеновац, да се разумемо........ Откако дођох из војске 2003-ће схватио сам да је питање "где је сад мој Београд" некако добило одговор "нема га"... У нашим градовима има често више шмека и енергије него у фамозној нам престоници. Како год, зна се да се у Младеновцу све зна, ал баш оволико....нисам знао Данашњи дан Посао, поподневна смена Мала пауза за ручак, понесох од куће кутијицу са неким бећарцем и мало сланине и остатак фаширане (просветарски ручак, што бих ја рекао, без "паризера") Одлазим у ДИС, тамо понекад свратим по воду, слаткиш итд.... Питам младу, лепу и мени непознату продавачицу да ли имају кифле "Немамо, има само они штапићи са сусамом...." "Ништа, дај ми пола леба" "Не можеш да се наситиш од штапића?" "Није него не могу да са тим једем кувано јело!" "Данас друга смена, а?" "Јесте" "Нисам знала да ви у музичкој радите у две смене" (Одакле она зна где ја радим и ко сам и .....) "Да, радимо радимо у две ...." Ручак ми је био екстра! А можда и то знају
  23. 7 points
    nishizawa

    Компас

    Ако живот упоредимо са путовањем кроз некакву густу, неприступачну и тешко проходну шуму, вера је компас који нам помаже да одредимо где ми то тачно треба да стигнемо. Она, упркос томе што је многи тако схватају и доживљавају, није мапа са детаљним упутствима о сваком кораку који треба направити, нити пут од жуте цигле који треба следити без размишљања. Нити је она нешто као дневна заповест која одређује како ћемо провести сваки појединачни дан - из минута у минут. Тако нешто не постоји - макар не у хришћанству. То путовање није могуће унапред испланирати, нити одлучити којим путем ћемо се кретати пре него што кренемо на пут - нико не зна шта га на на путу чека, и на шта ће све наићи. Због тога се, без обзира што нам вера показује у ком смеру треба да идемо, често дешава да наиђемо на препреке које се морају заобићи - да бисмо стигли на север, понекад морамо скренути на запад или на исток. Или чак на југ. Они који се тврдоглаво држе једног истог смера и упорно иду главом кроз зид, тешко ће успети да савладају чак и прве препреке које искрсну, а камоли да стигну на одредиште. Због тога се често и дешава да се на том путовању људи који су своје компасе из неког разлога одбацили, или у њих немају поверења, боље снађу оријентишући се према звездама, маховини на дрвећу, или просто следећи своје личне осећаје и инстинкте, него они који компас имају, али не умеју да га користе. И изнађу боље путеве, савладају путовање лакше, и стигну даље. Ако је живот путовање - вера је компас. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/11/blog-post_25.html
  24. 7 points
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa: Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina. "on pusi!" - rece Joil "Ne pusi." "Pusi!" "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena. "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu. "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten". "A sto nije?" "Nismo stigli, planirali smo..." "A sta mu je?" "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti. Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj" "Verujem" - rekao sam. "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio. Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet. Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu! HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u gornjem Ostrogu Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  25. 6 points
    .............

    О посту, али не и о храни

    Много текстова је написано о значају поста и колико он значи. И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“. Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи. 1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако га гледамо као себи равном, и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 2) „...наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36) Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза. Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5) Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем. 4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1) Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане). Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме. 5) И тако даље. Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале? - Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо. - Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга. - Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље). - Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног. И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву. Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. (Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) Блог Авденаго овде. Пратите преко фејсбука овде.
  26. 6 points
    „AMADEUS“ - remek delo Miloša Formana! Duboka priča o ljudskom padu, prirodi, slabostima! Osećam najdublju obavezu da prozborim koju reč o ovom remek delu Miloša Formana koje je na mene značajno uticalo; a s obzirom da sam ga studiozno, uvek sa drugim motivom, gledao više od pedeset puta može se reći i da sam (samozvano ) prilično merodavan da o njemu nešto kažem. J Nije nepoznato da je film dobio osam oskara te 1984. godine kada je prvi put prikazan; a kada film odgledate (uz krajnju ozbiljnost i po mogućnostima veoma glasno) onda vam bude i jasno zašto je to tako. Gluma, scenografija, radnja, mnogo značajnih tema obrađenih u dva ipo sata ..sve su to razlozi da ovaj film u mom shvatanju i mojim nekakvim top listama zauzme nedostižno prvo mesto bez mogućnosti da ga odatle iko drugi pomeri. U tom periodu film me je, po preporuci drugara, najpre zainteresovao čisto kao biografsko delo velikog muzičara; ali sam odmah video da on u sebi po najmanje ima tu biografsku dimenziju – on zadire u srži do bezbrojnih pitanja svojstvenih našoj ogrehovljenoj prirodi; i bio sam zapanjen do koje mere (u ravni sa Dostojevskim) Miloš Forman poznaje i oslikava nijanse ljudske pale prirode. Fascinirala me je njegova sposobnost da analizira našu grehom potamnelu dušu kojom smo postali slični palim anđelima ...i koja nedvosmisleno, svima nama u oči kaže (a kad tad se sa time sretnemo): „Gospodo, ma koliko se zanosili u sebi da smo naročito pobožni i dobri ...kada nam se iskušenje dotakne srca i čačne gordost i sujetu, mi pokazujemo svoje stvarno lice – pokazujemo mržnju i na ljude i na Boga, što je u suštini jedno isto. (Ne kažu li Oci za Hrista da je došao kao jagnje među vukove). Pokazujemo da u stvari za sve svoje nevolje i bolne momente srca odmah prebacujemo optužbe i krivicu na Onog koji je najmanje za to kriv“. (Lično sam ja prvak sveta u roptanju!) Za one manje religiozne pak, uvek je neko drugi od ljudi kriv jer za Boga, taj skriveni prvolik, ne znaju. Sama srž našeg bića kojom sličimo na Njega je obolela od gordosti (mržnje) ...i Hristovo prisustvo nas boli; teško podnosimo Njegovu blizinu (što je jednom rekao monah Hrizostom: „Kad ti je najteže možda ti je Bog tada najbliže ali Ga ti ne možeš podneti“) ...a to je u suštini opis pakla – nesposobnost za primanje Hrista u sebe. Od tog smrtnog užasa i semena u nama, samo Gospod može da isceli - držanjem (kako znamo i umemo) jevanđelskih "principa sažaljenja" u praksi i ispred svega Njegovom milošću. Sami nemamo nikakve šanse. Najzad, ne kaže li Spasitelj: „ovaj svet u zlu leži“ ...i upravo tu dimenziju gordosti kao najvećeg greha, Forman je tako dobro prepoznao i maestralno oslikao da vas ostavi bez daha. Gordost je suprotnost Životu! Suprotnost Životu nije smrt! Nema smrti jer je čovek stvoren po slici Besmrtnog Boga i ne može da umre! Suprotnost Životu je mržnja! Da, film u samoj srži nosi ovu poruku! Možda sama radnja nema istorijsku utemeljenost (kompozitor Antonio Salijeri je u filmu primoran carskom odlukom da deli esnafski prostor "drvorskog kompozitora" sa tadašnjim čudom od deteta) ali Forman je u umetničkoj slobodi dodelio Salijeriju jednu zapaženu dimenziju sujetno povređenog čoveka koji, budući duboko religiozan, kroz svoje nevolje sa Mocartom (slične našim svakodnevnim interakcijama sa ljudima) svu bol unutrašnjih stradanja raspaljenih sujetom prebacuje na religiozni plan! Iskrivljen i oslepljen od besa, usled niza ponižavajućih momenata, on izvor svojih problema ne vidi u svojoj gordosti već u Bogu! No, on zbog usiljenih poniženja, kakve samo život može da donese, Mocarta, čijem daru se i divi i zavidi istovremeno, samo doživljava kao Božije oruđe kojim Bog njemu, Salijeriju, posvednevno lupa šamare - koje on najpre preteško nosi, a najposle se sasvim predaje svom gnevu na Boga jer mu Božiji plan o njemu nije jasan. Počinje da se protivi i najzad da ratuje protiv Boga. On ne shvata da je još u detinjstvu (s početka filma) tražio od Boga kroz molitvu sasvim pogrešne stvari! Tražio je da ga Bog učini slavnim i od ljudi proslavljanim - čime je udario veoma loš temelj svojoj ličnosti. Ne shvata da se samo smirenjem, poniznošću, molitvom i trpljenjem poniženja leči ogrehovljeno srce, već se u uobraziljama upušta u najbesmisleniji rat od svih ratova ..rat protiv Jagnjeta! Rat koji je izgubljen i pre svog početka. Teško je i opisati nekome ko film nije gledao koliko bravurozno je prikazan njegov kraj. Naime, Salijeri, čija priča kroz ceo film ima logiku, ima neki svoj tok nama razumljiv (slagali se sa njim ili ne), do te mere vas neprimetno uvuče u svoju šizofrenu storiju: divljenje a istovremeno i neiskazana mržnja prema Mocartu ...da bi na kraju shvatili da ste zajedno sa njim, sa svim tim, tako ljudskim i logičnim gledištima, u stvari u ludnici! No tako to biva kada se premalo obrati pažnja na one Spasiteljeve reči upućene Apostolu: „idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko“. Naše ljudsko, ma kako naivno izgledalo, ...bolesno je. Nama je teško odreći se sebe jer smo na sebe navikli; i osim intervencije od Boga, nema te sile koja nas može razuveriti da je naše „ja“ ...patetično i ovozemaljsko „ja“ – u stvari antipod Hristovom daru u nama ...utamničenom „ja“, ili „novom čoveku u Hristu“ kako ga nazivaju sveti oci. No da se vratim na još par fascinantnih segmenata filma koja vas učine nemim. U kontekstu događaja i sujetne povređenosti, Salijeri naumi da ubije Mocarta i on to zaista čini ali na potpuno nesvesan način koji ni sam nije ni očekivao ni planirao. A stvarni plan, kojim se bavio, mu je bio apsolutno ludački! Hteo je da ostvari pobedu nad Bogom (za kojeg je mislio da ga namerno ponižava pred svetom zbog "osrednjosti") tako što će ogromnim honorarom naručiti od Mocartovog Bogom danog talenta Rekvijem (opelo) – dakle delo koje se tiče Crkve i liturgike; a kada svojeručno ubije Mocarta, da onda to, njegovo ..Salijerijevo, opelo odzvanja Crkvom nad Mocartovim kovčegom – a Bog će to morati da sluša nemoćan da prekine!? U toj slici, u toj ideji Salijeri vidi svoj trijumf nad Bogom!? Neopisivo ludilo; sofizam sa dna ada. Ljubomoran na Amadeusov dar mislio je da novcem on postaje "vlasnik" kompozicije i tog dara – a samim tim je mislio i da će Bog konačno morati i njega "osrednjeg kompozitora" da sluša! Ali to je vid Simonije!!! Salijeri je upao u najtežu prelest! Novcem se ne može kupiti dar Božiji! Nesrećni Salijeri je u izopačenom umu definitivno sebi zario nož u srce. Ne shvata da on ne može biti vlasnik tog poručenog dela; vlasnik je onaj koji nosi taj dar u sebi – a dar se ne kupuje za pare. Mnogo puta sam bio u teškoj vrućici kod ovog dela jer me šokira dubina mraka koji se ovde kao perfidna samoobmana projavljuje a koju Forman filigranski opaža i iznosi kroz starca izobličenog mržnjom. No, Salijerijev plan se izjalovio; Mocart naime umire od iscrpljenosti i bolesti pluća, ali Salijeri u dubini zna da je on tome doprineo! Ne razume doduše kako je doprineo i zašto je Mocart umro prerano usred komponovanja Rekvijema; ta prerana smrt Volfgangova je odstupala od njegovog plana u tom suludom ratu, ali je u dubini sasvim siguran da ta smrt ima indirektne veze sa njim. A kako, to je sjajni Forman, bez preterivanja, jevanđelski zapazio i objasnio: Salijeri je, naime, od Mocarta naručio rekvijem, no rekvijem kao Crkveno delo, po sebi traži sasvim drugi životni kontekst. Traži molitvenost, mir, tišinu; sve upravo suprotno Mocartovom životu koji je voleo kafane, piće, žene, vodvilje. Salijeri u stvari bez svesne namere primorava Volfganga da „sipa novo vino u mehove stare“. Mocart sve teže nosi raspolućeni život, počinje da se raspada. Čak jednog trenutka priznaje ženi Konstanci da ga komponovanje Requiema "ubija". Forman fantastično opaža taj jevanđelski momenat i kroz nekoliko sjajnih kadrova upravo nam na to ukazuje prikazujući Amadeusovo rasulo. Iz dana u dan njegovo zdravlje je kopnilo; on se tome tužno opirao ali je ipak skončao teško oboleo. Dva oprečna životna (duhovna) principa su mu iznutra razjedala organizam. Salijeri je, kao što rekoh, imao drugačiji plan da se reši Mocarta, pa ga je ovakav kraj ništa manje iznenadio, no ipak negde u dubini on dovodi sebe u vezu sa ovim događajem. Film i počinje tako što on u dubokoj starosti pokušava da samoubistvom prekrati muke savesti i viče: „Volfgang, oprosti! Oprosti svome ubici“! Samoubistvo mu ne uspeva i on izranjavan završava u bolnici, koja je u sastavu ludnice. Tu mu dolazi sveštenik i nudi mu ispovest kao rešenje. Salijeri to manje prihvata kao ispovest ali ipak počinje priču ...i ta priča je pretočena u ovo remek delo. Osim spomenutih glavnih poruka, Forman nam donosi i mnoge druge momente vredne pažnje. Jedna od njih je izgled ozbiljne monarhije i dobrog monarha, koji jeste donosilac svih odluka ali nikada to ne čini bez saradnje sa umnim glavama kojima je okružen. Uvažava stavove i usvaja one koji su razumni; koji imaju većinu, koji nisu protivni Crkvenim etičkim normama; ali konačna odluka je JEDNA - njegova. Nema demokratije, nema razvodnjavanja ideja i života. Forman upravo to naročito i često akcentuje. Tu su zatim relacije otac – sin (bolesna dominacija roditelja); muž – žena; gospodar i sluga. Nema čega se ovaj pedantni režiser nije dotakao a da u stvari ni trenutka nije ostao nedorečen ...u samo dva ipo sata koliko ova priča traje! Film ima scene bez kojih ovakva tematika nije moguća a koje izvesni profil ljudi mogu uzdrmati. Jedna od njih je i kada pobesneli Salijeri spaljuje Krst u kaminu ...ali to je samo deo priče – ne mora se gledalac sa time poistovećivati. Uostalom ima i religioznih filmova u kojima isto tako vidimo blasfemično ophođenje i sa Krstom i sa Hristom ali sve je to u funkciji priče koja je kao celina, po mom uverenju, veliko hrišćansko delo. Film najtoplije preporučujem svakome ko ga nije gledao. Ne može se gledati „usputno“ i iz kuhunje dok se sprema obed. Mora se gledati sa krajnjom pažnjom i što je glasnije izvodljivo a već ćete videti zašto! U svakom slučaju, film vas oslobađa i uozbiljuje! Mnogo bolje razumevate ljude; nežniji ste prema njima bez obzira koje su nacije jer je ljudska tragedija i drama nešto što je zajedničko svima nama! Dublje razumevate da bez Hrista ovaj život nije ništa. Bez Njega je svaka čestica loših emocija opasnost a ljudski život nije ništa drugo nego tama iz koje je lako preći u večitu tamu ako se sam život shvati neozbiljno ...ako se gaji mržnja i zavist, i ako se Hristos izgubi iz vida. Miloš Forman je dostojan ozbiljnih analiza ništa manje od Dostojevskog. Ovo nije jedino njegovo ostvarenje sa ozbiljnim porukama ..ima ih dosta. Vredan pažnje je i njegov „Regtajm“ ...ali o tome nekom drugom zgodom ili pak da se toga lati neko obrazovaniji. Na kraju, nisam mnogo iznenađen što se u ovom vremenu raspada vrednosti film Amadeus namerno prećutkuje iz centara moći! Dodiruje mnogo ozbiljne dubine koje smetaju i bole; i umesto da ima čak katedru na fakultetima, s obzirom na brojne neispitane segmente koje nosi u sebi ... njega su smestili negde u arhive kao neprijatnog svedoka ljudske prirode. Zadivljen sam Formanom i zapanjen sam koliko malo znači ljudima ovog vremena .. ali to ima svoju cenu. Osvrnimo se oko sebe i videćemo je. ____________________________________ Evo nekoliko scena iz filma koje su po sebi minijaturna remek dela! Posebno je potresan ovaj srednji klip u kom se može videti šta zavist, ljubomora ili mržnja učine svakom od nas; ako uporno odbijamo da se sa time sretnemo, priznamo ga ...ispovedimo i molimo Boga da nas od toga izleči ..a sa time se naravno ne može ući Njegovo Carstvo. Kakav strašan ponor; kakav dijapazon ličnosnih ekstrema u čoveku, o čemu govore i sveti oci. Čovek je biće koje je i anđelske lepote i uzvišenosti ali koji se surva do demonskih dubina u kojima više ništa ljudsko nije prepoznatljivo. U ovom starcu su i najuzvišenija osećanja lepog; nije mu srce još umrlo za te emocije ...ali onda se podaje adskoj mržnji ..nesposoban da joj se odupre.
  27. 6 points
    sandras

    U POHODE NIKOLI TESLI..GOMIRJU

    U POHODE NIKOLI TESLI..GOMIRJU Subota. Hladno novembarsko jutro. Danas su Zadušnice. Autobus žena kreće iz Zagreba put Smiljana. U Karlovcu pridružuje nam se još jedna grupa žena. Do mene sjeda fina, stara baka..profinjena gospođa. Tijekom dana ispričala mi je pregršt doživljaja iz svog života. Naučila me mnogo. Najviše oprezu kojeg meni poprilično nedostaje. Na kraju dana mi je očiju punih suza rekla da sam joj otkriće. Meni je najvažnije da budem dobra prema drugim ljudima. To je jedina “titula” kojoj težim. Energije su nam se poklopile. Jednostavno je to tako, neki ljudi su si bliži. Onako, na prvu. Fizika mjeri tu energiju, ali to je disciplina o kojoj malo znam. Moja kćer je dobra u fizici. Moj ponos ili sujeta. Ne znam. Tanka je linija. Ali, malo mama se može pohvaliti činjenicom da im je dijete dobro baš u fizici. Idemo tamo gdje se je rodio onaj koji o tim energijama je daleko više, najviše znao. Stigli smo u Smiljan i ulazimo u Crkvu. Bit će Liturgija, po prvi puta u prisutnosti većeg broja ljudi, više od dva vjernika. Tužno. Beskrajno tužno, pa i sramotno. Zapalila sam sveću i za Nikolu Teslu i pitam samu sebe..Bože, kako mi to do sada nikad nije palo na pamet, da i njemu ponekad zapalim sveću. Liturgija teče i razmišljam kako je tu nekad davno, u Crkvi Apostola Petra i Pavla trčkarao dječak Nikola Tesla dok je njegov otac Milutin služio Liturgiju..i besedio, kažu da je bio izvrstan u besadama. Vjerujem da jeste. Isto tako vjerujem da je Nikola Tesla bio živahno dijete. Takvi su inovativni ljudi. Barem se tako meni čini. Po završetku Liturgije Otac Dragan je održao i parastos. Takav je dan. Sjećamo se naših mrtvih predaka. Odlazimo u Memorijalni centar Nikola Tesla. Gospođa koja nas je vodila je bila vrlo ugodna, pristupačna s namjerom da nam što više prikaže iz života i inovacija Nikole Tesle. Ima nekoliko godina da sam ovdje dovodila moju kćer pa mi sam centar nije novost..gledala sam i film već ranije. Za vrijeme filma izdvojila sam se na rub dvorane. Meni je potrebna ta samoća da saberem misli i doživljaje, emocije. O samom Nikoli Tesli moglo bi se pisati i pisati...ovaj moj maleni tekst ne bi bio dovoljno da kažem o njemu dijelić onoga što čovječanstvo treba o njemu reći, ali svakako to čovječanstvo treba mu prije svega biti zahvalno na svemu čime nas je zadužio. Baka s početka moje priče je rekla da joj u samom centru nedostaje kafeterija da složi dojmove. Slažem se u potpunosti. Neka kava i lički uštipci dobro bi došli. Uštipci su nešto na što se svi Ličani tako ponose. Meni navikloj na delicije moje mame ti uštipci budu simpatično smješni, ali to je nešto što su ti ljudi ponijeli širom svijeta kao osjećaj topline na škrti, prelijepi kraj iz kojeg su potekli. Da, škrti krajevi u kojima su živeći stoljećima razvili sposobnost preživljavanja u svim mogućim i nemogućim uvjetima. I sama to imam nasljeđeno iz bosanskih planina. Upornost, tvrdoglavost i dosljednost uz zagrebačku mekoću. Kćeri sam kupila autobiografiju Nikole Tesle. Ljubav prema knjigama sam joj usadila još u ranom djetinjstvu. Sebi sam uzela majicu s likom Nikole Tesle..mama me odmah s vrata pitala gdje ću ja to nositi.. Ovdje. Ponosno. Ionako, Nikolu Teslu doživljavam van konteksta nacionalnog, on pripada čovječanstvu u cjelini, a i znam da ću se opet naći u prilici po tisuću i prvi puta da “pravdam” narod kojem po majci dijelom i pripadam. Glupo, ali tako jeste...ljudski umovi su često ograničeni, a eto i od Nikole Tesle trebamo naučiti se bezgraničnosti misli ljudskog uma...Pomalo napuštamo Liku. Iz jedne ljepote odlazimo u drugu, malo drugačiju, ali isto lijepu...Gorski kotar i manastir Gomirje. Ranije sam često odlazila u te krajeve, ali eto sad dugo nisam bila...dvije i pol godine je prošlo od Teodorove subote kad sam posjetila gomirsko monaštvo. Malo me peče i savjest, stari su i uvijek su me lijepo primali. Ponekad im pošaljem po nekome tko odlazi u manastir Gomirje neku sitnicu. Ne što je to nešto vrijedno. Moje mogućnosti su malene, ali želim im pokazati da mislim na njih i da su mi vrlo bitni. Otac Mihailo nas je lijepo primio i ispričao puno o povijesti samog manastira, značajnim ličnostima koje su ovdje živjeli od Josifa Rajačića, Save Mrkalja do monaštva koje je postradalo u II svjetskom ratu....ovdje je i grob Vladike Simeona Zlokovića na čijem prenosu Moštiju sam bila jedne novembarske, snježne nedjelje i upoznala neke ljude s Banije koji su mi postali i prijatelji..izgrlila me i Mati Paraskeva, njena toplina mi uvijek da snagu za neka nova jutra i dane..puno je ovdje dragih ikona, ali meni nekako najdraža je ikona Svetog Save Gornjokarlovačkog..pred Njim uvijek zastanem. Mučeništvo je vrijedno pažnje, ljubavi, divljenja...malo hrišćana je pozvano na takvu končinu...vraćamo se kućama...Karlovac, Zagreb...ostaje lijepo sjećanje i molitva koja odjekuje, para Nebesa iznad Smiljana i odlazi Gospodu...za sve onih kojih više nema...
  28. 6 points
    АлександраВ

    А шта ако скочим?

    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  29. 6 points
    Двије каже о Светом Патријарху Павлу поводом петнаестогодишњице његовог иступања на Светог Луку 2001. године. Прва говори о његовом односу према увођењу вјеронауке у школе, а друга према титулама и људској природи. Обје повезује исти датум, Лучиндан 2001. године, и мјесто збивања – Специјална болница за цереброваскуларне болести Свети Сава у Београду. Неколико дана пред Лучиндан те године, преузео сам поподневно дежурство у болници и, по протоколу, почео да прегледам новопримљене пацијенте. Први међу њима био је смјештен на одјељењу са тешким болесницима, у кревету поред собе која је тек била окречена и из које је долазила јака промаја. Прегледах га и установих да је покретан и лакши пацијент и одмах га пребацих на одељење намјењено таквим болесницима. Умирих га, говорећи му да има, истина непријатне, али пролазне тегобе и да ће се са лакшим пацијентима психолошки брже опоравити. Ништа неуобичајено, исто би урадио сваки дежурни љекар, деси се неки пут у тријажи пацијената да клиничка слика изгледа много драматичније и да се претпоставља да је обољење теже него што је стварно. Дежурни љекари, између осталог, служе да отклоне тај ненамјерни пропуст колега из хитног пријема. Било је, међутим, нешто код тог пацијента што га је издвајало. Радило се о дугогодишњем управнику једне националне културне установе, који је тих дана био смијењен са положаја. Својевремено, још крајем осамдесетих, дошао је на ту функцију са мјеста извршног секретара ЦК СК Србије, било је то једно од првих Милошевићевих постављења, критиковано од стране, тада једино опозиционе, омладинске штампе. Са мјеста управника није се истицао у пропагирању власти, није вршио политички притисак на запослене, то сам знао од другова који су радили у тој институцији, а од пацијената који су код њега радили на заштити културног наслијеђа знао сам да је подржавао тај рад. Признајем, помислио сам: да је остала претходна власт, већ би „радили“ сви могући телефонски позиви, вјероватно би одмах био смјештен у апартман; овако, тек што је изгубио социјални положај, а не само да му је нарушено здравље, него је стицајем несрећних околности усамљен и на јаком вјетру. Ослових га са „Господине Управниче“, у њему се пробуди нека нада и јави сјај у очима, и тако ћу га звати до краја ове приче. Прошло је неколико дана и стигао је Свети Лука, слава наше болничке капеле, прве такве врсте у послијератној Србији. Свјатејшиј патријарх Павле долазио је да обави славски обред. У болници је владало велико узбуђење, нарочито међу медицинским сестрама, које су патријарха знале као великог аскету, најскромнијег пацијента и светог човјека. Послије резања славског колача, патријарх Павле одржа кратку поучну бесједу. Увијек се држао светоотачког правила да слушалац не може да прими више од три поуке у једном обраћању. (Ово правило поткрепљују и савремена неуропсихолошка истраживања – в. књигу водећег неуропсихолога, Алана Бедлија, „Људско памћење: теорија и пракса“, Завод за уџбенике, 2004, превод: др Дејан Лаловић – а требало би да га имају на уму благоглагољиви свештеници и, посебно, љекари, чија обраћања, по резултатима истих истраживања, не разумије 70% пацијената.) На опште изненађење, минут послије бесједе и отпусног благослова, патријарх Павле удари жезлом о под и по други пут узе ријеч: „Ево, чули сте да је одскора уведена веронаука у школе. Многи су, истина, слушали веронауку у школи, али од тога није било велике користи. И онај (мислио је на Тита) је слушао веронауку у основној школи, да ли је средњу школу завршио не знамо…“. Ту патријарха прекиде општи смијех. Он је остао миран и спремао се да прође кроз мноштво које је прилазило по благослов. Поред мене се нађе, већ сасвим опорављен, „Господин Управник“, који је, са покретним пацијентима који су то жељели, дошао да поздрави патријарха. Послије дужег времена, патријарх је стигао и до нас двојице. Његов секретар, службеним тоном патријархових секретара, представи: „Ваша Светости, ово је Господин Управник (име институције), сада пацијент у болници.“ Патријарх Павле као да није чуо ни „Господин Управник“, ни име институције, већ, склопљених очију, одговори: „И ја сам био пацијент ове болнице. Болест нас подсећа да нећемо овде вековати.“ На Свете бессребрнике Козму и Дамјана, 2014. г. др Александар Живковић
  30. 6 points
    Другари ево вам у пдф верзији моја књига..Ја сам желео да објављујем текст по текст ал можда је овако и боље На здравље и спасење вам било!! Иначе књигу сам посветио другу чији су се родитељи развели а ја сам решио на овај начин(Т.ј путем ове књиге у којој су савети на путу духовног живота), да му на неки начин помогнем!! И то не само њему него и свим оним људима који се у одређеном периоду свог живота нађу пред исушењима.. За Тебе ( o духовним основама живота) (Autosaved).docx
  31. 6 points
    Blaža Željko

    "Čuda" svetitelja ...normalna ili zapanjujuća pojava?

    Članak na facebooku je bio o nekom najnovijem "čudu" svetog Vasilija Ostroškog koji je kroz molitvu izcelio čoveka; u stvari Bog kroz njega? Da li se i dokle treba tome iščuđavati i biti vazda preneražen? Komentar: Daj Bože da se i nas kosne mrvica od te molitve. Interesantno je da se ljudi fokusiraju na reč "čudo" premda jevanđelska "čuda" uopšte nisu nešto čudno! Ta reč "čudo" može ozbiljno da izmesti centar naše vere i pažnje u neki ekscentar gde ćemo da se doveka "zapanjujemo" činjenicom da je Bog Vaskrsao, da je kroz Crkvu prisutan među nama i da neprekidno pomaže ljudima. Pa realnost je Hristova; Carstvo Nebesko je kroz Liturgiju tu među nama. Ovaj svet nije naš nego Hristov! Ono što mi doživljavamo kao ovosvetsku realnost je grehovna iluzija u našim glavama; sveprisutni Gospod sa svojim svetima nije nikakvo čudo; šta više - mi smo sa svojim jezivim udaljenostima od Carstva čudaci. Šta smo sa ovim "čudo" rekli u prevodu na svakodnevni jezik? Rekli smo da je Hristos koji izceljuje kroz Vasilija Ostroškog "čudo"!? Aj'te molim Vas ...On je živi Gospod i Njegov realni svet, skriven od naših prestrašenih i pomračenih očiju nije "čudo" već naš Život! On je kroz Crkvu tu - realno među nama. Ušao je u telo i istoriju; tu je sveprisutan i nije nikakvo čudo. Mi ga u svojoj nemoći doživljavamo kao čudo jer smo pomračeni i naša ograničenja smo proglasili za stvarnost. A u Njemu nema ničeg čudnog - sve što Gospod uradi je realno i dobro, i onda kada hoda po vodi i onda kada sa Vaskrslim telom prođe kroz zatvorena vrata. Pa to je realnost Njegovog već prisutnog Carstva - u tome nema ničega čudnog! Carstvo Nebesko nije nešto što tek treba da dođe; ono je već tu "u srcima vašim" kaže Gospod. Sv. Vasilije je stanovnik tog prisutnog carstva i šta je zapanjujuće u tome što je izlečio čoveka? Pa to je normalno u Hristovoj realnosti. Kroz Crkvu kojom nas Gospod ljubi Carstvo Hristovo je realnost života ...sve mimo toga su iluzije i uobrazilje naših oštećenih umova. Nas u stvari greh, hladno srce i maloverje udaljava od Hrista i realnog života; zato smo stalno zapanjeni nekim susretom sa realnim svetom Gospoda našeg. Ljubav kojom nas On voli, koju nam iz sebe daje posvednevno i kojom mi volimo jedni druge je realnost jer dolazi i sliva se u nas iz tog sveprisutnog Carstva - iz Njegove realnosti. Šta je tu "čudo"? Otkad je Ljubav "čudo"? Ta Ljubav (a Bog je Ljubav i Ljubav je Bog...veli Apostol) kroz Vasilija Ostroškog regeneriše posustali i gresima usmrćeni organizam. Pa Bog je ta ljubav a On sve može i nema ničega što On ne može. On to posvednevno čini svima nama a da mi toga nismo ni svesni; uostalom ne kaže li jutarnja molitva "hvala Ti što si me podigao nesvesnog od sna" ... šta je tu "čudo"!? Ustali smo od sna zahvaljujući Njemu – to je brate isto kao i ovo delo koje je učinio kroz sv. Vasilija! Nema razlike. Bezbrojne, pa i one najmanje ikonice svetitelja u našim stanovima neznano puta su nam pomogle kroz molitvu ako smo joj od srca pristupili. Nema razlike između „ovolicne“ osveštane ikonice u našem domu i neke freske preko celog zida kakvog hrama – stvar je u našoj veri, ljubavi i molitvenosti ..a istinsko Carstvo je u njima podjednako kroz svetitelje. Mi smo veliko čudo ...i Hristovo razočarenje - ja prvi od svih!! Sasvim je normalno da Bog izceljuje kroz svetitelje ako verujete u to; nema tu spornih mesta za verujućeg čoveka, niti mesta nekim iznenađenjima. Ako ne verujemo ili se kolebamo - onda nas sve zapanjuje, čudi i iznenađuje! Gospod želi da se svi ljudi spasu i neprekidno radi na tome ...i taj Njegov rad nije "čudo" već Crkva i naš život! Greh je ono što od Carstva i Hrama u nama napravi oslepelo "čudo"!
  32. 6 points
    теолог-Никола Тришић

    ''Гледам''

    гледам слику неке идеје изопачене, гледам муку деце мале и одбачене, гледам људе који све дубље љубе среброљубље, гледам а желим да не видим, ћутим а вриснуо бих, видим , поносна и уздигнута чела како откидају делове наших тела, да се срби не братиме, да се затре у пламену ватре наше име, дато са висине, не осећа се више мирис тамјана,не тражи се помоћ Светих Козме и Дамјана не ускличемо с љубављу Сави Светом, не клечимо пред иконом лепом, гледам,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих, не види се ништа у магли јер се још није разданило, црни мрак прекрио оно што нас пред Господом бранило, црни бездан помрачио душе наше и прислонио нож свој на гуше наше, од лажних пророка узимамо лекове, не збирамо породицу већ грехове, зло нас заспипа својом војском и својим корпусима, годишње цела Србија нестане абортусима, гледам,а желим да не видим,чутим а вриснуо бих..... не поносимо се више Лазаром Светим и књегињом Милицом, не пишемо више ћирилицом, већ одлазимо од себе нашом кривицом, ко учи децу нашу да злобоју да роботима робују, .... да горки укус привидне слободе пробају пући ће планета од срама , изаћи ће истина на светлост дана, распаметиће се они што су се ножа латили и они што нас са свима заратили, Зашто су мајке синове у смрт слале,Зашто су их живе оплакале, Зашто су људи напуштали силом своја дворишта и огњишта...... чу се доле јаук,јецај и пламен који гори око кућа и салаша, чу се доле метак снајпера и калаша,и кућа се сруши ко домина, српкинња стара деветнаест година,везана у кревету у месецу девету, виче и плаче ''помогни ми тата'' а ето туђинца на врата што му нарав дрска,удари је и рече ''скидај се курво српска'' ... детиња глава провирује,јер свак би се породио да га неко три сата силује...туђинци тек отидоше по мраку,а то јадно дете те ноћи умре у стомаку..... гледам ,а желим да не видим,ћутим а вриснуо бих.... не,нећу се бојати зла, јер ме чува Господ и зрачи у души мојој као сунце, кад угледам лице на икони Пресвете Богородице, озари ме Сила са висина, и Анђела Чувара замах крила.... не бојим се ових самозваних, угојених,обманутих врећа смећа, јер је славољубље њихова највећа срећа, не бојим се злих гласина да ће ме савладати, не бојим се, јер ће ме Господ оправдати, не бојим се смрти јер ме не можете убити,Господ ће ме васкрснути и Он ће ми судити, Они дигоше ограде ,шарене заставе,а ми запустисмо гробове и спомене прастаре, они чупају нам крстове са црквених купола, а ми одричемо се славе и црвенога слова, О Боже Свети Ти који управљаш приликама, заустави ово лудило да нас не би погубило и сатрло... О Боже Свемоћни ми јадни и грешни смо зависни од твоје помоћи, пробиј ове зле кордоне,пошаљи легионе да нас дигну у сред борбе да душа наша од греха и немоћи не клоне,нек се склоне, сви непријатељи, научи нас Боже Благи смиреношћу да одолимо свирепошћу, да победимо у тешке дане и да нам сване зора плава попут мора, да видимо то небо иза свих гора где влада љубав ,вечна,истинита и чиста, да се не постидимо пред Лицем Нашег Господа Исуса Христа..... гледам, и желим да видим, више не ћутим него гласно и јасно певам из свег гласа, јер чекам Господа Христа нашега јединог од смрти Спаса .... Никола Тришић
  33. 6 points
    Sneza Dj.

    Nešto lično...

    "Kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, samo on plače, ali treba da živi tako, da kada umre, ceo svet plače, a samo on se raduje", reči su našeg blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Smrt. Kraj ili početak? Tuga ili radost? Bes ili spokoj? Bojimo se smrti kao najljuceg neprijatelja, i gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo život kao da smrti uopšte i nema, kao da smo večni na zemlji. Moj je otac preminuo. Nedavno. Nema ni mesec dana. I bilo je strašno gledati ga na samrti, nemog,bez glasa, bez snage, bespomoćnog, kako čeka..čeka da mu smrt prinese svoju čašu. I mi smo čekale..čekale i plakale..molile se da naš tata nađe mir,život bez bolesti i bola, bez patnje, večni život u Bogu. I pustile smo ga da ode. Gledale smo ga kako napušta svoje telo. I tako je izgledao spokojno, tiho, mirno, samo je otišao... Ali ostala je njegova ljubav prema nama, ljubav koju ću uvek osećati. Jako mi nedostaje... I tako će zauvek biti, dok se ne sretnemo ponovo, na nekom lepšem mestu, nadam se. Tuga i bes samo se smenjuju. Nikada ga više neću videti, nikada ga više neću poljubiti, nikada ga više neću zagrliti! Nikada mu više neću zatražiti oproštaj, nikada mu više neću zatražiti savet, a i nikada se više neću oglušiti o njegovu reč. Nema ga. Žalim što ga nisam više ljubila, grlila, što nisam kraj njegovih nogu duže sedela, što mu nisam više radosti unosila, ceo dan, svaki dan, njegovog preostalog života. I zašto baš on od toliko ljudi? Zašto da se neko hvali kako je doživeo i 90 godina, a on ni 60? Zašto neko nikad ni ne boluje, a on je mnoge odbolovao? Zašto neko dočeka da i oženi unuče, a on jedva da ga vidi? Znam. Promisao Božija. I ko sam ja da postavljam takva pitanja. Ali boli me... Ponekad, noću, kao da ga osetim. Kao kroz san, ali znam da je tu. Kao da mu čujem glas. I vrata...stalno očekujem da će proći kroz njih, da će se vratiti, samo je otišao negde, na kratko... I onda, po ko zna koji put, setim se..nema više njegovog glasa, koraka, osmeha. Nema više ni lepe ni ružne reči, ni pohvale ni prekora. I onda se čovek oseti sam. Potpuno sam i ogoljen.. I kao da i moj život tu prestaje, a nastavlja neki novi, ne toliko zaštićen i uljuljkan. Odrasla sam. Ostaje mi molitva... za tatu, za sve nas. I tatu zovem, da ne prestaje da se moli za nas...I da nas sačeka, dočeka..molitvama svojim. Blizina i dah smrti, nemoć ljudska u tom času, navela me na preispitivanje svog života, i ja uvideh tada nespremnost svoju za odvajanje duše od tela. "O, grobe moj, zašto te zaboravljam? A ti me čekaš..i čekaš... i ja ću sigurno biti tvoj stanar...".
  34. 6 points
    1. " Колика је мука -Кад сам био у Пиперима, имао сам осјећај да је Свети Стефан много строжији од Светог Василија. Можда зато што је био велики исихаста, можда и није, не знам. Свети Василије је много милостив, не гледа која је вјера, већ колика је мука. Питам се, какво је то његово срце било, и остало, кад оволико људи привлачи к себи. -Гледам колико хиљада људи прође кроз Острошку светињу, и колико голотиње и саблазни види наша братија. Али тако их Свети Василије покрије, као да пролазе поред дрва." ("Положи наду на Господа", Духовна поетика оца Лазара, Монахиња Јелена (Станишић), Игуманија манастира Ћелија Пиперска, Подгорица 2012.год., друго измијењено издање) 2. Позив на пут за манастир Острог овога пута моја жена и ја добили смо прошле године крајем јесени у истој ноћи преко сневне поште, сањајући два различита сна у исто време. Ја сам се у сну чврсто држао иза Владике Амфилохија, митрополита црногорског и приморског, док смо буквално летели на мотоциклу високе кубикаже. Владика је без трунке страха секао кривине узбрдо пењући се серпентинама сада већ старим путем ка Доњем манастиру, док сам ја позади премирао од страха, јер смо се на појединим оштрим криванама одвајали од асфалта и, као у цртаном филму, лебдели над понором изнад Бјелопавлићке равнице. Госпођа В. се пењући се, у сну, истим путем, заобилазила јаме на коловозу у којима су се ходочаснице пресвлачиле из панталона у дугачке сукње, повезујући шалове и мараме, и потом спремне из јама излазиле и кретале полако даље узбрдо ка манастиру. В. је продужила (у сну) даље ка Горњем манастиру да се поклони моштима Светог Василија и кад је већ стигла надомак улаза у цркву из ниских оквира врата улаза у припрату цркве Ваведења Пресвете Богородице Горњег манастира излази висок седи монах и пита је строго зашто она жели свом детету да надене име Григорије кад дете треба да се да зове Василије. В,, мало препаднута, почиње да се правда, објашњавајући да је њена жеља за именом Григорије потиче од тога што се један Василије на молитве упућене Светом Василију већ, пре нешто више од седам година, родио, упркос свим дијагнозама лекара које су показивале да је то немогуће. Али монах је строго поновио да ће се дете које ће В. родити звати Василије, потом се окренуо, прошао кроз припрату, ушао у цркву и у свој ћивот. Снове смо једном другом сервирали ујутро уз доручак и закључили да је позивница послата и да само треба чекати прилику да се пут отвори. 3. А 2005. године у јесен када смо В. и ја били тек нешто више од године у браку, да би осмелили један брачни пар из нашег града који дуго, дуго времена није могао да добије дете, и поред свих покушаја и помоћи лекара, брачни пар који је већ залазио у четврту деценију и који није био црквен, приступамо заједно Светом Василију и дежурни монах нам заједно чита молитву за бездетне брачнике. Исту молитву чита нам и отац Николај у манастиру Куманица дан касније над расутим моштима Преподобног Григорија Куманичког. Мало касније, у аутобусу, више онако, кроз шалу, не верујући нешто да ће молитве уродити плодом, јер би то поготово за С. и Г, било равно чуду, договарамо се да прво дете које буде дошло на свет да се заодене именом Василије, а друго од другог пара-Григорије. Осамнаестог августа 2006. године брачни пар Тодоровић добија сина Василија који се у својих четири-пет година, а да га то никад није пре тога није учио, кад је први пут чуо и разабрао да је тај звук звук црвених звона, у кући својих родитеља недалеко од Врбичке цркве, сам прекрстио. Григорије од Господа још није призван из небића у биће, а ако буде, можда му то буде монашко име. 4. Док магла скрива поглед на пространство толико огромно да је бездан и које нас учи смирењу и своди величину наших личности на праву меру у Горњем манастиру од шест сати ујутро тече литургија као бистар планински поток. Други је мај 2014. године и празник је посвећен Светој Блаженој Матрони Московској. В. и ја са већ заједницом ходочасника (пет година заједно обилазимо света места) стојимо на степеницама испред цркве у којој бдије Свети Василије и имамо трему, јер кад се одслужи литургија пригнућемо своја колена и главе и замолићемо Светог Василија за оно што смо га први пут молили пре девет година. Птице изнад наших глава хватају интонацију на Тропар и Кондак Светом Василију, а на Свјати Боже заједно са окупљеним народом уз звона складно поју молитву Светој Тројици. 5. Срце Светог Василија је, кад спустиш главу на његове груди и изговараш речи вреле молитве, огањ који огањ прима и велико је као срце материно и Богоматерино. 6. Живим од умиљења коме је извор у физичком додиру чела ми и усана са топлим срцем Светог Василија. 7. "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете" Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу. (Завештајно писмо Светог Василија, а из Житија Светих за 29. април, Светог авве Јустина Ћелијског)
  35. 6 points
    Miriam R. ميريام

    YA AMAR

    ..Tog nedjeljnog poslijepodneva sjedila sam pored prozora u svojoj sobi i promatrala kišu kako pere ulice Damaska..Osluškivala sam kap po kap kako udara o tlo, koje su prekidale tišinu oko mene...Nijeme misli koje su prolazile mojom glavom iznenada je prekinuo zvuk automobila koji se zaustavio ispred kuće..Iz njega je izlazila obitelj koja je preko dvadeset godina dolazila u našu kuću...Bio je to uobičajen prizor..Prvo je izašao gospodin, gospođa, a onda kao i uvijek, posljedni Ephrem..Držao je kišobran u ruci i pratio majku koja je hodala iza supruga..Ephrem je u trenutku zastao i pogledao prema meni. Naslonila sam lice na hladan prozor, osjećaju toplinu Ephremovog pogleda. Prozor najednom više nije bio hladan. Da li je to bila iluzija ili fotomorgana, gledajući njega, više nije bilo važno. Nekoliko sekundi je zastao , a onda je krenuo naprijed za svojim roditeljima. Ephrem je treći sin od ukupno petero djece..Bio je oduvijek drugačiji od svoje braće i dvije mlađe sestre. Studirao je u inozemstvu, pokrenuo vlastitu tvrtku, iako je obitelj generacijama posjedovala obiteljsku tvrtku. Dva starija brata bila su oženjena i nastavila obiteljski biznis, dok je starija sestra te godine diplomorala i pridružila se njima.. Najmlađa Asma u to je vrijeme još studirala u Damasku. Bila je to i ostala tradicionalna, pomalo fundametalistička islamska obitelj, konzervativnih svjetonazora, u kojoj je bilo jasno izražena i prakticirana vjera, koja je je svima bila na prvome mjestu. No, to nije bila prepreka da budu kućni prijatelji, nama kršćanima, s kojima su godinama bili u vrlo prisnim odnosima..Žene su bile uvijek pokrivene, pa i dok smo bile same bez ijednog muškarca u društvu. Dolazili su i čestitali nam naše kršćanske blagdane, gdje se do jutra slavilo, a tako je bilo i s naše strane kada su slavili njihovi vjerski blagdani. Moja mama često je odlazila u shopping sa njihovom majkom, časkale su gotovo svakodnevno u poslijepodnevnim satima, kao i moj otac koje je slobodno vrijeme često provodio s njihovim ocem. Nisam se nikada pretjerano družila sa djecom te obitelji, jer su svi podosta stariji od mene. Dok su dolazili k nama gotovo uvijek je bio prisutan Ephrem, koji je sramežljivo promatrao i osluškivao njihove razgovore. Izmjenili bi tek poneku riječ, jer i nismo imali baš previše zajedničkih tema, pošto je stariji od mene dvanaest godina. Sjećam se da mi je jednom, prilikom njihovog posjeta donio jednu lutku i rekao: " Ovo je za tebe!" To je bila jedna od rijetkih rečenica koju je prozborio tokom godinama druženja naših obitelji.Ali tako upečatljiva rečenica, koju sam često glasno ponavljala u svojoj sobi. Bila mi je to jedna od najdražih lutki u mojoj kolekciji, baš zato što ju je donio Ephrem. Bio je pomalo fascinantan mom dječjem umu, upravo zato što nije puno govorio. Odskako je i izgledom od svih. Njegove oči su plave, i zbog toga sam ga satima znala promatrati. Nije se nikako uklapau i njihovu tamnoputu i tamnooku obitelj. To što je drugačiji potaknulo je moju dječju znatiželju, zašto on ima svjetle oči, pa sam i često postavljala pitanja roditeljima, koji su se uvijek glasno nasmijali i pokušavajući mi objasniti biologiju, što je naravno bilo znanstvena fantastika mom dječjem umu. Često sam ga crtala u na sve moguće načine, drvenim bojicama, temperama, pastelama. Postao je i moj imaginarni prijatelj s kojim sam kao dijete razgovarala u sobi, dok me mama s vrata promatrala smiješkajući se. Sjećam se dok mi je pričala priče za laku noć, da sam uvijek tražila da izmisli neku priču o Ephremu. Mama je neuspješno pokušavala pričati, što je završavalo mojom ispričanom izmišljenom pričom o njemu. Znala sam prisluškivati razgovor roditelja, kada su razgovarala o njima, priželjkujući da čuti kada će Ephrem opet doći, da ga mogu promatrati i nacratati neku novu sliku i složiti neku novi priču u svojoj glavi. Čak sam i jednog kena nazvala Ephrem, a barbiku Miriam, lutke su nosile naša imena, papiru su bili oslikani našim crtežima. No, tog nedeljnog popodneva već su daleko dječje bajke i lutke bile iza mene, a zamjenili su ih haljine, cipele, i mamina šminka. Tada sam imala sedamnaest godina. Već sam razmišljala o fakultetu i odlasku u Ameriku kod mamine sestrične, o garderobi koju ću ponijeti, o centrima koje ću posjetiti i što ću sve lijepo kupiti u Americi. Više nisam crtala Ephrema i razgovarala s njime u svojoj mašti, tada sam pisala o njemu, stranice i stranice, bilježnice i bilježnice, o tome što Ephrem predstavlja u mome životu, o tom dugogodišnjem prijatelju, koji je to bio na neki čudan način. Stajala sam još uvijek u svojoj sobi, dok je Ephrem sa obitelji već bio u našem salonu. Prošla sam četkom kroz kosu i uzbuđeno krenula stepenicama prema prizemlju naše kuće. Što sam osjećala u tom trenutku? Zapravo ni ne znam, da li je to bila prikrivena zaljubljenost ili opčinjenost nekim koji je odudarao od mog školskog društva. Ipak je on imao tada 29 godina i bio je pojam u mom životu, svojim stavom, izgledom, načinom na koji sjedi i obraća se. I dalje je bio šutljiv i samozatajan, a time meni još i fascinantniji. Čista suprotnost brbljavoj djevojci, buntovnici, koja je uvijek na satu u školi imala nešto za pitati, koja je uvijek imala prigovor na sve. Kada su razgovarali sa mojim roditeljima, uvijek bi se uključivala u razgovor, iznosila svoje stavove i bila najglasnija. Njima je svima to bilo smješno i zabavno, pa čak i njemu koji me potajice znao promatrati i sramežljivo mi se znao namiješiti. Tako je bilo i to popodne. Silazila sam stepenicama, zabacivajući svoje uvojke, graciozno stajajući na ulazu salona i pozdravljajući sve redom. Ephrem je bio posljedni na redu. Stajao je ispred mene, onih neobičnih plavih očiju, sjajnim nego ikada. Nasmiješio mi se, pružio ruku, prvi puta, što je izazvalo opću pomutnju među svima. Naime, nikada se nisu ni on ni njegov otac rukovali sa nama ženama. Tako nalaže islam, što su oni i prakticirali. U tom trenutku kada je prvi pružio ruku k meni, ja sam bez razmišljala pružila i njemu ruku, na što je njegov otac uzrujano povišenim tonom reagirao:" Ephrem!" Povukla sam se korakom u nazad, a on je i dalje gledao u mene, dok mu je otac ljutito pokušao skrenuti pozornost da sjedne i ne napravi više tako nešto. I moji roditelji su se iznenadili Ephremovom reakcijom, ali tome nisu pridavali toliku pozornost. Nastavili su razgovor, dok sam se ja suzdržavala da im ne kažem što ih ide. No, ipak to nisam napravila zbog svojih, pa sam se pokorila novonastaloj situaciji. Kada nisu obraćali pažnju, naši pogledi su se sreli i nastavili potajno nijemo pogledima razgovarati. Gorila sam od želje da razgovaram s njime, da mi ispriča sve o svome poslu, o studiju i studenskim danima. No, nije bilo prilike za to i nastavili smo se kriomice susretati pogledima. To popodne bili su tri sata u našoj kući. Teme su se redale kao i obično, od poslovnih do političkih, pa od kupovine do godišnjih odmora. Što god sam pokušala da se okolišanjem ubacim u razgovor sa Ephremom nije mi uspijevalo. Redovno nas je prekidao njegov otac i prije nego bi nešto i pokušala reći, što je i moj otac počeo podržavati. Buntovnost je rasla u meni, i čekala sam svoj trenutak, kovajući planove u glavi da dam do znanja njihovom primitivizmu i fundametalizmu. I čvrsto sam vjerovala da će jednom doći i taj dan. Izašli su iz kuće u pratnji mojih, a ja sam ih slijedila u stopu sve do auta. I ušli su redom, otac, majka, Ephrem. I tada sam iskoristila priliku i nevješto mu mahnula što je primjetio moj otac. U tom trenu kao munja se okrenuo prema meni i viknuo:"Miriam!" Povukla sam se, okrenula i ušla u kuću. Ljutito sam krenula u svoju sobu, izbjegavajući bilo kakva predavanja mojih, koja su bila svakodnevna. Kada sam ušla u sobu, opet sam promatrala kišu i ulice Damaska. Priželjkujući da će se Ephrem od nekud pojaviti, ali ovaj put sam. No, to se nije dogodilo. Razočarano sam rano otišla na spavanje, razmišljajući o svijetu u kojem živim. O dva svijeta, ista, a tako različita. Njihovom islamskom i našem kršćanskom. Što je to što nas spaja, a opet nas toliko razdvaja? Nisam našla odgovore, ali ih nisam ni prestala tražiti. Pripadamo istome narodu, a tako smo različiti. I moj je otac Arap, kao i njegov, iako različitih vjera, sličnih svjetonazora. Nikada nisam odlazila na kave i druženja niti sa jednim prijateljem iz škole, susjedstva, bilo s kršćanima bilo sa muslimanima. To je bilo strogo zabranjeno, a ja sam morala robovati tradiciji, kojoj sam se pokušavala tada toliko oduprijeti. Moja putanja svakodnevno je bila kuća škola, kuća, crkva, kuća. Izlazila sam samo do 9 navečer s prijateljicama, ali se strogo znalo gdje se ide i s kime, uz jasno upozorenje:" Nemoj da ja vidim ili čujem da si sama s nekim muškarcem na cesti, kafiću ili slično!" I tako je bilo. Dok smo se družili u školi, bilo je mješano društvo i muško i žensko, pa tako i izvan škole u rijetkim situacijama, proslavama rođendana na kojima sam bila ili izlascima. Kada bih srela mušku osobu koju poznajem to je bilo ovalo :"Salam!" i nastaviš hodati dalje, bez zaustavljna i ikakvih razgovora. Jedino sam dijete u svojoj obitelji, kao i moja majka. Igrom slučaja povijest se ponovila.Majčini kao i moji nisu više mogli imati djece. I tako sam je bila tatina princeza u zlatnom kavezu. Nikada ga nisam manje voljela zbog toga, jer znam da mi je uvijek želio samo najbolje. Uvijek me učio da treba biti oprezan, da živimo u svijetu u kakvom živimo i sve što izlazi iz tih okvira, moglo bi se shvatiti kao provokacija muškarcima. I mama je to tako doživljavala, iako je došla, kako sam ja znala reći sa druge planete. Naime, mama je Hrvatica, koja je za vrijeme studija u bivšoj Jugoslaviji upoznala moga oca Arapa, pravoslavca. Bila je to velika ljubav i ostala, čiji sam plod bila ja. Mamina obitelj je negodovala odlukom da mama s niime odlazi u nepoznatu zemlju, ali su to prihvatili. I tako sam ja došla, rodila se u Damasku. Mama se jako dobro privikla na novu sredinu, naučila arapski, ali su me odmalena učili i hrvatski. Odlazila sam redoviti svake godine baki i djedu u Hrvatsku, čemu sam se radovala cijele godine. Bila sam mažena i pažena, jedino unuče kojem se se ispunjavali hirovi koji su u Siriji bili ne izvedivi. S bakom i djedom redovno sam odlazila u katoličku crkvu, naučila sam sve molitve. U našoj kući u Siriji oduvijek su se slavili i katolički i pravoslavni blagdani, išlo se i u katoličku i u pravoslavnu crkvu. Molilo se i na jedan i na drugi način i tata mamu nije nikada sputavao u ničemu. Odlazilo se na doček Patrijarhu, kao i Papi u Hrvatsku. Posjećivala su se i katolička i pravoslavna svetišta. Naučili su me ljepoti i bogatstvu kršćanstva, dvije tradicije, a opet jedno i zajedno. U kući su i pravoslavne i katoličke ikone, i katolički kipići svetaca, slika Patrijarha i Pape. Oduvijek je bio prisutan duh ekumenizma i tatina rečenica:" Mi smo jedna pluća, a dva krila!" I tako se odnosilo prema tome. Iako tata dolazi iz svečeničke obitelji. Tatin otac i brat su svećenici,no nikada nitko od njih nije kako bi se reklo, vodio vodu na svoj mlin. Uvijek zajedno i u molitvi i za stolom. Tako je bilo i s muslimanima. Poštivalo se tuđe, ali se i očekivalo da oni poštuju naše. Većina mojih prijatelja je muslimana,kao i moja draga prijateljica Fatma koja je pokrivena muslimanka. Često sam spavala ja kod nje, kao i ona kod mene, i to prijateljstvo traje i danas. Uvijek su me lijepo dočekivali i ugostili, a tako i moji nju i sve ostale koji su dolazili kod nas. Odlazila je samnom u Crkvu i čekala me dok se molim, a onda bi otišla u džamiju i čekala ja nju. To je bilo uobičajeno i podrazumjevalo se. Nikada nitko nije stajao od nas ni pred Crkvom ni pred džamijom, dok je ona druga molila. I to je tako oduvijek i tako će i ostati. No, te večeri ja sam bila zaokupljena Ephremom i kovanjem plana kako da mi ispriča što me zanimalo, kako jednog šutljivca pretvoriti u jednog brbljivca. Vjerojatno ne bi došao do riječi od mene, ali to je tada bilo najvažnije čime sam bila zaokupljena. I svanulo je..a ja sam možda spavala dva sata..Nisam mogla zaspati ni izbiti ga iz glave. Moja znatuželja i fascinacija njime rasla je sve više i više. Ujutro smo mama, tata i ja kao i obično čitali katolički časoslov, molili pravoslavni akatist Bogorodici. Nakon toga doručkovalo se, a onda je svatko krenuo svojim putem, netko na posao, netko u školu. Naravno, niti jedno jutro nije izostajala pitanja, gdje ideš,da li ideš gdje i s kime i vratiti se u toliko i toliko..Na to sam navikla i to sam očekivala. Još jednom pogledala sam u zrcalo, popravila svoju pletenicu, uzela školsku torbu i krenula. Fatma me već čekala pred kućom, pozdravile smo se i nastavile put do škole uz uobičajene djevojačke razgovore: znaš onog, jesi vidjela ovo ili ono..Tako smo kratile vrijeme, a onda bi se vratile u surovu stvarnost: ŠKOLA! Tog dana u školi je bilo i dosadno i zabavno i slušalo se i nije, kao i uvijek. Ono što me zanimalo slušala sam, što nije nisam. Ništa neobično za jednu tinejđerku. Naravno, da mi se i dalje vrmzalo po glavi, kako ću i na koji način doći do prilike da razgovaram s Ephremom. To je bila moja tadašnja preokupacija dana. Ne, samo znatiželja, već i bunt: e , sad će ti vi svi vidjeti i ja ću se rukovati s njime i razgovarati s nije, sviđalo se to vama ili ne! To je bilo jače od mene i to sam htjela postići pod svaku cijenu. A sve ima svoju cijenu, zar ne? Ali toga kasnije tek postaješ svjestan. I dočekala sam kraj nastave. Ovaj put nisam išla s Fatmom, ona je imala tog dana nastavu duže od mene. No, ionako smo se dogovorile da večeras prespava kod mene, pa ćemo nadoknaditi propušteno. I tako sam krenula iz škole prema kući. Na putu do kuće, zastala sam pred Crkvom i promatrala te fascinantne zidine, iako sam u toj Crkvi bila više puta, svaki puta me iznova oduševila.Bila je to stara pravoslavna Crkva, pored koje je u blizini džamija. Ušla sam u Crkvu, ponovo po tisućiti put pogledala sve ikone, pomilila se, zapalila svijeću, ali ovaj puta ipak je bilo drugačije. Jednu svijeću više sam zapalila. Bila je to svijeća za moj razgovor s Ephremom. Pa ako Gospod hoće da razgovaramo, razgovarati ćemo. Eto, nekako sam se utješila da će i taj dan doći, pa barem na kratko. Izašla sam ispred Crkve, još jednom se okrenula prema vratima i zastala na trenutak. Kao da je nešto ostalo nedorečeno. Nisam ni sama znala što točno, ali tako sam u tom trenutku se osjećala. Možda je sve oko mene bilo nedorečeno, na neki moj čudan način, otkriti ću poslije, tako sam vjerovala tada. I krenula sam korak po korak ispred sebe. Bilo je puno ljudi i većina je ulazila u džamiju u blizini, iako ni u Crkvu nije ulazilo ništa manje. Neki su hodali šutke, neki su dobacili po koju riječ, što nije ništa bilo čudno. To su muški, ništa atipično za njih. Krenula sam dalje nekoliko koraka i u jednom trenutku se našla sama izvan spomenute gužve ljudi. U susret meni dolazio je muškarac udaljen nekoliko metara od mene. Nisam previše obraćala pažnju i nastavila hodati. A onda u jednom trenutku podigla sam pogled, a ispred mene kao nekakvo ukazanje, stajao je on, Ephrem. Stajao je, nasmijao se, zaiskrile su one plave oči, a u tom trenutku sam shvatila da su to najljepše plave oči koje sam ikada vidjela.Moja brbljavost odjednom je nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Nijemo sam stajala promatrajući ga s nevjericom. Pomislila sam da fantaziram, da to nije moguće. Čak sam se u jednom trenutku i uštipnula za lice, kako bi se probudila. A onda sam se sjetila one svijeće koje sam zapalila, podigla pogled prema nebu i potiho rekla:"Shoukran(hvala)!" I dalje je stajao nasmiješen, a onda je odjednom kao grom iz vedra neba rekao: "SALAM! YA AMAR!"
  36. 6 points
    Свети Сава већ скоро осам стотина година представља надахнуће и тему многима. О њему се говорило и говориће се докле год буде Србије и Срба јер је Свети Сава био најзаслужнији за стварање нашег идентитета, а за нас православне хришћане српске верзије Православља-Светосавља, појма толико често помињаног и на жалост, погрешно разумеваног и злоупотребљаваног. Пре појаве Светог Саве хришћанство се већ скоро три века проповедало Србима и свакако да им је било познато, али само захваљујући пастирској ревности Светог Саве у просвећивању народа Јеванђељем Христовим, Православље је прожело и духовно препородило народно биће. На тај начин је постављен темељ за стварање и неговање праве хришћанске културе у Срба, а најбољу дефиницију Светосавља дао је Преподобни Јустин Ћелијски рекавши да је Светосавље „Православље српског стила и искуства”. Другим речима, Светосавље је наш православни израз. Светосавље извире из саме личности Светог Саве који је, како сведоче житија, у први мах свој аскетски подвиг схватао као свој индивидуални духовни подвиг, али временом, боравећи у општежићу своје обитељи све више се окретао другима, раду са другима и за друге: за своју монашку сабраћу, цркву у целини, државу и народ. Јеванђеље Христово је прожело у потпуности личност Светог Саве и без њега немогуће га је схватити. Због тога се не може говорити о Светом Сави као само о националисти, политичару, државнику или епискпу. Он је био све то, а основа његовог бића био је Христос. Сходно томе основа Светосавља је Христос и истинског Светосавља не може бити мимо Цркве. Свети Сава је био јака и духовно зрела личност, непоколебиво свесна свог православног хришћанског идентитета, човек ширине и добре воље, човек љубави и дијалога. Из његових житија је познато да је водио дијалог не само са владарима и црквеним великодостојницима хришћанскога Запада, већ је, без обзира на велике духовне разлике, током својих поклоничких путовања на Исток посећивао и муслиманске духовне и световне вође, увек у мисији добре воље. На двору египатског султана остало је о њему забележено да је пленио добротом и духовном лепотом свога лика више од свих претходних хришћанских посетилаца. Чак је забележено да је док је боравио у Малој Азији спасавао из ропства Турке, чији ће потомци свега век касније угњетавати и убијати његове потомке. Свети Сава, подразумева се и истинско Светосавље, никада није био фобичан јер је знао ко је, шта је, од куда је и куда иде. Једно је сигурно: „Ако останемо верни Светоме Сави као „наставнику и учитељу пута који уводи у живот” и Светосављу као „Православљу српског стила и искуства”, органски присутном у заједничкој православној и хришћанској васељени, онда, упркос свему, можемо имати и наду и благослов светитеља Саве, живог и прослављеног у вечној заједници љубави са Господом и са свима светима“(Еп. Иринеј бачки).
  37. 6 points
    Биљана

    Моји неки покушаји

    Саборни спомен-храм "Рођења Пресвете Богородице" У Добоју Више се ни не сјећам кад сам ово цртала, али знам да ми овај цртеж јако пуно значи! Исто као што ми и ова црква јако пуно значи! Како волим отићи у ову цркву! Волим отићи и кад нема никога! Понекад ми се зна десити да заборавим на вријеме, док сам унутра! Понекад уђем и само разгледам! Без обзира што сам то све већ сто пута до тада видјела! Увијек видим нешто ново, до тада невиђено! А понекад само испробавам акустику! Предивна је ово црква! И дио је мене! Као што сам и ја дио ње!
  38. 6 points
    Биљана

    Мајка Божија

    Богородица! Марија! Изворно Мирјам што значи сјајна, изванредна! Мајка Исуса Христа! Теотокос! Жена (мајка), чији је долазак најављиван; "Гле, дјевојка ће затрудњети и родити сина и надјенуће му име Емануил, које ће рећи: с нама Бог." (Ис 7,14; Мт 1,23) Пророк Михеј је пореди са Витлејемом из којега ће изаћи господар Израиља! Цар давид је види као Цркву! У пјесми над пјесмама, невјеста се пореди са Богомајком; као свијетлећа зора; "Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама" (6,9) Жена (мајка) која је родила Христа, Спаситеља нашег! Светитељка којој је посвећено највише дана у години: - Рођење, Мала Госпојина, ( 21. септембар), - Ваведење, (4. децембар), - Благовијести, (7.април), - Сретење, (15 фебруар), - Успење, Велика Госпојина, (28.август) - Сабор пресвете Богородице, (8.јануар), - Покров, (14.октобар), - Полагање појаса, (13.септембар), - Полагање ризе, (15.јул)! У давна времена, Бог даде Јеврејима десет заповијести урезаних прстом Његовим на двије камене плоче! А сад господар Анђела Божијих даде свима Православнима најслађу и најпријатнију химну Мајке Божије, урезану арханђелским прстом на каменој плочи. "Достојно је Уистину Да Блаженом зовемо Тебе, Богородицу Увијек Блажену и Свебеспријекорну И Матер Бога нашега Часнију од Херувима и неупоредиво славнију Од Серафима Тебе што Бога Реч непорочно роди Уистину Богородицу Величамо" Мајко наша, моли Бога за нас!
  39. 6 points
    Богдановић Тамара

    Нешто моје од поезије...

    А ево, да поставим, ја нешто своје. Плавим очима, неизмерно истинито... Опет тај твој мили поглед обасјава моје већ уморне очи, твој благи смешак, плава влас косе... тако ретке, а тако сјајне, пресијава златом сунчевих зрака. Твоје боре на челу, тај красан осмех што краси усне твоје... бледе, увеле непољубљене... Опет тако, чује се црквено звоно над градом, оно нас раздваја, дели ме од твоје невине лепоте... Опет се јави жеља за твојим умилим гласом, твојим плавим очима које се као океан пружају у бескрај.. Моје очи упрте у твоје купају се на дну океана... Схватићеш једном, пронаћи ћеш себе у стиховима овим, не дозволи да ти роса упропасти осмех, тај осмех који сам јако волела... те очи, небеске, плаве и тај прамен твоје плаве косе. Заувек. Несаница... Сваког јутра, море лептирова оних ,,љубавних'', прочешља утробом мојом и као страх се буди. Мислим на њега што ми обузе разум, чврсто не попушта. Мислим на те руке, мекане, нежне..саме, како отворене к' небу... жури да изусти по коју реч. Видим његово обезглављено тело, бледо, маљаво.. право мушко, а те руке мекане,нежне... пружају се ка мени, а не би смеле, ех... кад бих само могла да их ухватим и стегнем, бар једном да осетим њихову топлину љубави и разумевања. Онда схватим, да је то, све то машта... лутам да те нађем, твоје руке, обезглављено тело тај предивни осмех твој, тај поглед упућен мени.. Изгледало је као сан, ал' ја имадох несаницу, несаницу посвећену твом дивном, бледом маљавом, правом мушком телу. Усамљена душо.. Куда идеш, усамљена душо? Куд' те води овај пут живота? Са ким идеш, кога сањаш? Знам, у твојим мислима не постојим ја... Кад год те видим, ти уснуло шеташ дугим корацима. Твој усамљени поглед који ми упућујеш буди моју жал, јер и ја сам једна од усамљених... оних душа тужних,самих. Твој осмех крије страх од самоће, ко зна.. куда ходаш, коме идеш. Твоје прелепе плаве очи лутају, у понор самоће, гледају небески свод. А ја гледам тебе како шеташ, усамљена душо. Питам се немо, да л' ће се срести наши погледи макар они да се споје, да не буду сами... Да их буде двоје.
  40. 6 points
    nishizawa

    Ђубре

    Ово је паркић који се налази преко пута моје зграде. Направили су га људи из околних зграда - ентузијасти и волонтери. У њему се често играју моја деца. Ја због тога, да будем искрен, и нисам претерано срећан. Не због тога што не волим да ми се деца играју у парку, или због тога што парк није Бог зна шта за видети - него зато што је ужасно штрокав. Ово је ђубре који нису направили ни клинци који се играју у паркићу, ни рекреативци који вежбају на справама које је ту поставила општина, ни пубертетлије који се у паркићу скупљају током ноћи. Нису га ту избацили ни НАТО авиони током бомбардовања Београда, нити су га оставили за собом Турци, нити су га направили клерофашисти, евроулизице, русофили, нациЈоналисти, ни друг Тииито, ни власт, ни опозиција. Ово је ђубре које, највећим делом, за собом остављају родитељи те исте деце која се ту играју. Док се њихова деца играју. Све док родитељи не буду схватили да се њихова деца играју у ђубрету, и док не буду схватили да је то ђубре које су они сами направили, и које и даље праве свакога дана, неће нам помоћи ни промена власти, ни боља социјална политика, ни Европска Унија, ни оштрија казнена политика, ни демократија, ни диктатура, нити било шта друго. Ђубре је, како год окренеш - ђубре. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2012/05/blog-post.html
  41. 6 points
    Небитан Лик

    Биће Бога и биће Цркве

    (објабљено у Православном мисионару јул/август 2012) И тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: Ено онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. (Мк 13, 20-21) Вероватно се ниједна религија у историји света није толико умножавала и распарчавала на различите конфесије, као што је то случај са хришћанством. Са друге стране, Хришћанство је почело као Црква и јесте Црква. Нецрквено (=нелитургијско) хришаћнство је оксиморон – али, ипак реално постојећи оксиморон. Црква је, како то у Символу вере исповедамо, једна за коју је њен Оснивач обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18). Ипак, од самих почетака Цркве настаје нешто што се назива хришћанством, чак и црквом а ипак није Црква. Наведени стихови из Јеванђеља по Марку су заиста пророчки. Расколи, јереси и секташтво су нешто што Цркву прати од њеног настанка па све до наших дана. Заиста, сво то мноштво псеудохришћанства, издајући се за „истинито“, говори управо оно на шта је Христос пророчки упозорио Цркву на самом почетку: „Ево овде је Христос...“ Данашњим верујућим људима у Цркви није проблем да препознају псеудохришћанско секташтво, произниколо на таласу Реформације и увезено са Запада. Али, те секте нису једина роба на савременој пијаци псеудоцрквености. Постоји и један префињенији облик, који много више личи на оригинал, те као такав има много више шанси да заиста превари и изабране. То су они који се издају за православне. Говоре за себе да су Црква, епископи, свешеници, монаси, литургијски хришћани. Иако вукови, по свему личе на јагањце (Мт 7, 15). Имају храмове, манастире, свештене одежде, иконе. Служе све оно што се у Цркви служи. Из њихових уста чују се исте богослужбене песме и химне. Крштавају, венчавају, рукополажу, држе постове. Одликују се великом ревношћу и аскетским етосом. Призивају истога Бога којег и Црква призива. Исте светитеље славе. Исте свеће пале, иста им кандила горе и исти им тамјан мирише. А ипак – нису Црква. И управо јагњећом кожом – особинама и ликом Цркве и њених служби, крију своју природу вукова. Зато многима није лако да их препознају. За њихово препознавање потребно је познавати само биће Цркве. Да би једна заједница заиста била Црква и да би службе у њој (епископска и све остале) заиста биле истините, није довољно да само споља, својим особинама личе на Цркву и њене службе. Није довољно да се „позивају“ на Предање, Библију, Оце, Каноне и Догмате Цркве. Биће Цркве се крије у нечему што је много дубље него што су формални црквени изглед и особине. Биће Цркве нам открива нико други до сами Бог, откривењем Свога бића, Свога начина постојања. Као и човек, Црква је ни мање ни више него икона Божија. Начин њеног постојања је начин постојања Бога. Врхунац Божијег откривења јесте оваплоћење Сина Божијег. Управо нам Господ Исус Христос, први и темељни богослов Цркве, открива начин постојања Бога – Оца и Сина и Светога Духа, Свету Тројицу. Никада људски ум не би дошао до таквог богопознања без Божијег откривења. То Божије откривење открива начин Божијег постојања, односно даје одговор на питање ко је Бог. Свети Оци су правили јасну разлику између „шта“ и „ко“ питања о Богу. Оно „шта“ односи се на Божију природу или суштину. Она нам остаје заувек непозната. Оно „ко“ односи се на начин Божијег постојања и то је оно што нам је Господ открио. Бог је Света Тројица: Отац и Син и Свети Дух, нераздељиво јединство, заједница три Личности. Ту веру у Свету Тројицу Црква је, у формули Крштења, исповедала од самог свог почетка. Бивајући изазвана и угрожена од стране разних јереси, Црква је, устима Светих Отаца и Сабора, ту веру детаљније појашњавала. Једно од главних питања које је актуелизовано, везано за веру у Свету Тројицу, био је однос између једног и три (мноштва). Бог је један, али ипак исповедамо три (мношво) божанске личности. Како су Оци разрешили тај проблем једног и мноштва? Као што је већ поменуто, правили су јасну разлику (не раздвајање!) између божанске природе (=суштине) и божанских личности (=ипостаси). Тако, свети Максим Исповедник говори да је Бог једнај јер је „једно Божанство“, мислећи на једну божанску природу или суштину. Бог је, наставља даље свети Максим, „целосна Јединица и целосна Тројица. Целосна Јединица по својој суштини и целосна Тројица по својим ипостасима.“ Дакле, једна је божанска природа коју пројављјују, чине је постојећом (=ипостазирају) три божанске ипостаси (=личности): Отац и Син и Свети Дух. Те три божанске Личности нису делови једнога Бога – божанска природа је „целосна у Оцу“ и „целосна у Сину“ и „целосна у Светоме Духу“. Такође, нису ни три Бога, јер „Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух Свети целосно у Оцу и у Сину.“ Ниједан од Тројице као конкретна и појединачна личност није замислив без друге Двојице. Један је незамислив без многих који га као једног и непоновљивог потврђују у односу. Зато нису три Бога већ један Бог – јер није могуће замислити и издвојити као независне индивидуе Оца по себи, нити Сина по себи, нити Духа Светога по себи. Свети Григорије Богослов би рекао: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Из тог разлога исповедање вере у „Једнога Бога Оца“ повлачи и исповедање Свете Тројице. Тај откривени начин Божијег постојања, где се једно и мноштво поклапају, Свети Василије Велики назвао је заједницом (грч. кинониа). Овакав начин постојања (=личност) дарован је и задат човеку, као икона и подобије Божије. Човек је биће заједнице. Попут божанске, и људска природа је једна коју треба да пројављују, односно да чине постојећом, многе ипостаси (=многе личности, многи људи). Но, људи су пали и разделили своју једну природу на мноштво самодовољних индивидуа. Отуда су Петар, Марко и Јован три човека, док су Отац и Син и Свети Дух један Бог. Људи живе палу индивидуалност, зато се једно и мноштво код њих не поклапају. Мноштво палог човека је распадање бића које коначно води у смрт. Отац и Син и Свети Дух су истинске Личности, зато се код Њих једно и мноштво поклапају. Остварење таквог, божанског начина постојања, кроз оваплоћеног Сина Божијег, представља спасење човека и света. Исти тај начин постојања оваплоћен је и у бићу Цркве – кроз коју се спасење човека и света дешава. Попут Бога, Црква је једна. Попут божанске једности ни црквена једност не значи самоћу. И она, цела и потпуна, постоји у многима, у заједници многих. Попут Бога, то црквено мноштво није множина усамљених, посебних Цркава које постоје „по себи“. Али, опет попут Бога, то црквено мноштво нису ни делови једне Цркве. Оно што је свети Максим рекао за Бога могли бисмо рећи и за црквено мноштво: целосна је Црква присутна у сваком појединачном у том мноштву. Као што је пуноћа а не део божанске природе присутна у Оцу, у Сину и у Духу Светоме, тако је и црквена пуноћа присутна у локалној Цркви. Црква је тамо где је Евхаристија, тамо где је сабрање на једно место: свештенства, ђакона и верног народа око једног епископа. Епископ са својим сабрањем (са својом епархијом) представља потпуну, целу Цркву, а не део Цркве. Но, као што Отац и Син и Свети Дух нису три Бога, тако ни многе локалне Цркве (епархије) нису индивидуализоване, одељене, Цркве по себи. У свакој локалној Цркви обитава Црквена пуноћа, али само онда ако постоји заједница, евхаристијско општење са другим локалним Црквама. Као што Оца нема без Сина и Духа Светога, Сина без Оца и Духа Светога, Духа Светога без Оца и Сина, тако нема ни појединачног црквеног идентитета, локалне Цркве без општења са многим другим локалним Црквама. У том евхаристијком општењу се у свакој локалној Цркви пројављује пуноћа бића Цркве, исто као што се у општењу Оца и Сина и Светога Духа пројављује (постоји) пуноћа боажсне природе у свакој појединачној божанској Личности. Истина појединачног идентитета није у његовим индивидуалним особинама већ у заједници. Идентитет Оца потврђује се односом са Сином и Духом Светим. Идентитет Сина потврђује се односом са Оцем и Духом Светим. Идентитет Духа Светога потврђује се односом са Оцем и Сином. „Особине“ божанских личности које су свети Оци истицали – нерођеност за Оца, рођеност за Сина и исхођење за Духа Светога, нису особине које им припадају „по себи“. Те њихове особине бивају лично њихове само у међусобном односу. Такав је случај и са бићем Цркве. Никакве особине „по себи“ не могу пружити црквени идентитет. Свако сабрање, колико год личило на Цркву, не поседује биће Цркве ако је лишено заједнице, евхаристијског општења са другим црквеним сабрањима (локалним Црквама). Без те заједнице са многима нема потврде црквеног идентитета, а све „особине Цркве“, па макар изгледале и као највећи подвиг и као мучеништво не вреде ничему (свети Кипријан Картагински). „Особине“ које не бивају у општењу већ остају „особине по себи“ јесу демонска онтологија и обмана. Таква сабрања нису и не могу бити Црква. На њима је само „јагњећа кожа“, али природа им није „јагњећа“ него „вучија.“ Ово је начин да се међу расколничким групацијама и разним другим парацрквеним сабрањима препозна и јасно одвоји истинита Црква. Заједница, евхаристијско општење је сигуран показатељ истинитости Цркве. Њоме (заједницом) се не потврђује само као црквена пуноћа једна локална Црква, већ и кључне четири службе које је конституишу (локалну Цркву). Епископ, свештеници, ђакони и верни народ бивају то што јесу само у међусобном односу, у опшењу, у заједници. Зато је немогућа Света Литургија без епископа, свештеника. Али, немогућа је и без верног народа. Отуда је у Цркви важно помињање. Свештенство и верни народ који на Светој Литургији помињу свог епископа (свог Првог) тиме потврђују себе као Цркву, своје службе као црквене. Такође, епископ који помиње свог Првог (архиепископа или патријарха) тиме своју локалну Цркву потврђује као Цркву – јер кроз то помињање општи са многима (са другим црквеним пуноћама). Биће Цркве је икона бића Божијег. Тамо где је осамљивање, где нема помињања Првог, нестају црквене службе, нестаје Црква. Таква сабрања су парацрквена и расколничка – без обзира колико убедљива и привлачна била њихова „јагњећа кожа“. Александар Милојков
  42. 6 points
    Црквењак

    Црквењаков блог

    Легални финансијски токови у СПЦ Дошо господин попа с годишњег, треба поправити црквењачки буџет некако а никакви дешавања на видику у скорије време нема у тефтеру прибележених. Дође ми понекад да измишљам требе и упишем у тефтер , па тако размишљам како би то било да рецимо упишем рецимо Јанко Јанков слави завет свету Петку , те му ондак ја и господин банемо кући а он човек ни не зна да слави ... ал неиде тако, све је у Божијим рукама па чак и ми црквењаци. Седим тако кући и бавим се нишчим, кад после пар дана зове госн попа вели имамо једну сарану. Штоно реко народ док неком не смркне црквењаку не сване. Сав хепи отрчим на мом тротинету до господина спремимо се и одемо те обавимо сарану. Муштерије задовољне , баба је ионако имала преко 90 година , али да плате ни говора.Обећали попи да ћеду доћи сутра. Од тог обећања прође тако једно недељу дана дође на ред и друга сарана а они први се не појављују. Кад и ови други дадоше обећање господин већ нервозан а немож ништа . Тако две саране обавимо о свом грошу, а после недељу дана имадосмо једно крштење , међутим ни ту се нешто не овајдисмо, но то нам не би жао пошто је нека сиротиња у питању. Две недеље тако прођоше од попиног повраћаја из туризма а белог динара не видех. Потом прође и једно венчање где једва неку цркавицу напабирчисмо а и то је сазнало цело село ко да смо добили на лутрији иако искрено да кажем вако у поверењу кум је једва одрешио кесу а младожења чим се исликово одма је шмугно из Цркве ни довиђења није реко. Видим ја да господин није у елементу па реко да му предложим за следећи догађај да ја преговарам око плаћања. Он се мало вајко те оће-неће и на крају пристане. Ајде - вели он мени- овај пут ти преговарај па ако буде неке вајде онда ћеш ти вазда преговарати. Иначе венчања се састоје из три дела , први део је сам чин венчања који траје од 20 минута до пола сата све зависи од попа,а други део је фотографисање са младенцима који траје исто толико у зависности од фотографа, и трећи део је вијање по цркви кумова и младенаца да плате венчање. Овај први део венчања никада ми није тешко падаo, други део ми је увек најтежи а трећи ми је занимљив јербо тад најбоље сазнам каки су ми мештани. Тако једног лепог дана дође у порту један чича , паор , нако један од имућнијих, сав се нацифро тражи господина. - Шта вам треба господин? - питам ја. - Тео би нешто с њим да диваним. - Јел да се исповедиш или да заказиваш нешто? - Та шта имам ја да се исповедам кад нисам ништа згрешио, нормално оћу сину да закажем венчање. - Аха значи венчање ? - Та да. - Па ево саћемо да га закажемо , ајд замном. Отворим ја тефтере припремим једно пет оловака да изгледам важнији , узмем књигу венчаних као да ћу нешто да пишем тамо и узмем онај лист што се попуњава ко је ко и одаклен је и ди је крштен и да ли је, и ко је кум а ко младожења а ко су им родитељи и тако то.Све ја по реду али на тенане питам чичу а он одговара још полаганије све некако достојанствено ко да жени принца од Монака а не сина паорскога. Е кад дођосмо до плаћања видим ја он би одма да му ја кажем колико то стоји па да се мало ценка , али нећемо се играти више тако по старим правилима. -Јели чича то ће бити нако мање венчање како чујем у селу да се дивани? - Ма ко то вели , да му ја *** ?!! - Та шта знам , био сам јуче код Милета у кафани па чујем тако људи диване ... - Е вала нека они *** колико год оће , али ја мом сину нећу правити сиротињску свадбу. - Та добро шта се ома једиш , нисам те ја мислио вређати , него ко велим ако је тако... - Ништа није тако да знаш , лажу кере сеоске , имаћу госте и из Америке а са њине стране (тј.младине) доћићеду њих 200 гостију а са наше још више...-излете се чича - Уф па то мора да пуно кошта ? - Нека кошта шта кошта! - Онда вам неће бити пуно да дате и нама за Цркву неку цркавицу? - Реци ти мени колико треба и немој ми ту сад увијати. - дрекну чича. - Та шта знам , немамо ти ми ценовник зате ствари , то је ваша добра воља , ако немате сад , можете ви ... - Шта бре немам сад , ево - И извади чича све црвене које је имо код себе и метну на астал . - Полако бре чича , биће то пуно. - Е вала неће бити пуно. Толико ја дајем за венчање мог сина , и немој да чујем по селу после да си причо како за Цркву нисам дао ни пребијене банке , ко што умеш да причаш. -Не брини чича нећу , ја само причам онако како јесте , а сад јесте да није тако. И тако оде чича сав пун себе и нарогушен . Следеће венчање дођоше ми млада и младожења и младожењин отац. - Помаже Бог - веле они мени. - Бог помогао. - Ево ми би да закажемо венчање . - Ево саћу ја да припремим тефтере.- И отворим ја све књиге које су се нашле на столу као нешто треба у њима да видим , па гледам , гледам. - А извинте за кад је то венчање планирато? - Та ми би сад у суботу у 14 сати. -Ууууууу не знам како ћемо сад то , то је црвено слово , знате господин ујутро служи литургију а после подне му долази нека делегација , та стварно не зна да ли ће то моћи. - Ајде црквењак види , немој сад да нас стављаш на муке, па све смо заказали и ресторан и госте , све живо , како сад да отказивамо ? - Хм, не знам стварно шта ћемо сад, а велите и ресторан сте заказали? - Па да већ смо и капарисали унапред и узели смо и конобаре све је заказано , како сад људима да откажемо они нам нећеду вратити новце. - Е па јесте то је баш нако незгодно. - А јел може та делегација да дође неки други дан ? -Улеће отац Младожење. - А то неће моћи, знате то је једна врло важна државна делегација и они су се најавили још пре пола године.Ето да сте се ви најавили пре њих , ми би сигурно њих ондак померили. - Па ко је знао пре пола године да ће бити свадба . - Излете се младожења, што ће рећи да је греда да се свадба што пре обави. - Знате како неке ствари ипак треба млого раније заказивати.-Отежем га ја. - Хм , та не знам шта сад да радимо црквењак.- Вели отац. - Па не знам , мислим не би да вас уцењивам , али можда ако бисте оставили и господину неку капару , знате каки су попови , можда он ондак то не би одбио. - Ајде , ајде молим те црквењак узми ти ево ти капара и реци господину да си ти узо паре унапред па сад немош да вратиш.- Вели отац и извади повећи бунт новаца. - Јао па немојте молим вас , та како ћу ја сад то , мислим мож господин да ме најури . - А ево црквењак узми ову ракију па му однеси кажи ти њему да се ми ето извињавамо , али тако је искрсло. - Ајд , видећу некако да то изведем, али немојте се млого надати , а ако све буде како треба јавићу ја вама за сат или два , јел у реду ? - У реду је црквењак , у реду је. И одоше, ја прошетам мало око Цркве , одем попијем кафу, седнем запалим једну и позовем их : - Ало, црквењак је овди. - Реци брате шта си урадио ? - Пази , попа је реко да може , али само да скратите сликовање , јер то обично најдуже траје како би он мого да стигне да се види са делегацијом. - Ма нећемо ни довести фотографа у Цркву , нема никаквих проблема, фала ти брате црквењак, рачунај да смо ти дужни за ово. - Та нема на чему, и ништа ми нисте дужни. После пар недеља долазе ми неки гастарбајтери, сви наши гастоши су наоко побожни углавном честити људи , али у суштини више сујеверни него верни, исто оћеду да закажу венчање, али пошто су људи у годинама јасно је и мени и њима да цркви нећеду дати ни цвоњка. - Јели црквењак колико то кошта ? - Среза матори младожења у старту. - Знате то је вако како да вам кажем Божја воља. - Како мислиш Божија воља? - Збуни се старожења. - Па ето тако. - Ма колико је то новаца? - А немамо ми цену за то. - Па ти реци оквирно. - Оквирно је етооо.... колико Бог хоће. - А колико је то колико Бог хоће? - Бог зна. - Уф цквењак , ти си мало звекнут човек, ево теби 200 евра , ја сад стварно не знам колико то Бог хоће , и ево ти још 50 евра да узмеш свеће за жртвеник , па ако сам погрешио колико то Бог хоће , макар да прислужим овим свећама, ето јел то доста? - Доста , Божја воља! Одоше .Тотално збуњени. Још једно сам венчање заказиво и ондак је господин реко да је доста, да то не чиним више јербо су људи почели свашта да причају по селу а највише како је црквењак потпуно луд а попа му дао књиге да уписива, па вели ако дође до владике биће свашта.А то венчање сам вако заказиво: - Ви сте отац младин? - Да . - Аха , а где је младожењин отац? - Нема га , умро је. - Аха, добро , значи неће то бити велика свадба? - А што питаш? - Знаш , ми имамо одма после венчања молебан за здравље , па ће ту доћи доста болесних људи па реко да не чекају. - Неће бити велика свадба , биће нас тако око 40 све укупно. - Аха , а јесте ли ви већ све заказали у општини и ресторану? - Јесмо . - А реци ми ако није тајна , колико вас је изашао ресторан , наиме мој сестрић би требо сад за који месец да се венчава па се распитује тако оквирно да зна? - Па види 15 евра по особи , али све са салом и аранжманима . - Па није то много , а ? - Па и није, мислим да је већа свадба било би али вако за мању није много. - А реци ми колико сте плаћали конобаре? - 60 евра . - Све конобаре 60 евра? - Неее , сваки конобар је по 60 евра. - насмеја се отац младе. - Хм, то ми је некако много. - Па јесте али шта да радиш. - Па ништа, него ево овако сад смо пописали све податке , и остаје још само да се договоримо око даривања Цркве тј. попа, ајде да не подцењујемо попа , ипак рецимо није за поредити један поп и један конобар, мислим немојте ме погрешно схватити не подцењујем ја конобарско звање, сваки частан посо је за похвалу но ипак свештеник је свештеник. Тако да ако сте за конобаре издвојили 60 евра ето ви се равнајте наспрам тога, мислим да не подцењујемо свештеника, јел. - Пази мајку му црквењак , видиш никад нисам на овај начин размишљо , а у праву си , стварно ако смо конобаре платили 60 евра како онда попу да дамо три иљаде што смо мислили испада да је поп јефтинији и мање вредан од конобара , а без попа ни нема венчања. - Па да, у праву си .
  43. 5 points
    sandras

    SVETA PETKA

    SVETA PETKA Mi, ljudi, vrlo često se pitamo da li su neki događaji u našim životima slučajni ili su oni ipak vođeni nekom nevidljivom rukom. Rukom Božjom. Takva pitanja i sama sebi često postavljam, kako za one lijepe događaje tako i za one manje lijepe. Sveta Petka je tiho i nečujno ušla u moj život i kroz vrijeme mi je postala izuzetno značajna. Ima sad već više od desetak godina kako sam po prvi puta posjetila baku i rodbinu u Srbiji, a nakon čega sam intenzivno krenula u manastir Lepavina gdje sam i vidjela natpis da se petkom u Zagrebu u manastiru Svete Petke čita Akatist. U tom trenutku nisam ni približno znala što je to Akatist. U doslovnom prevodu s grčkog jezika to znači stajati u molitvi. U to vrijeme moja voljena tetka Ranka uz koju me vežu divna sjećanja na djetinjstvo koje je rat nepovratno i zauvijek prekinuo i nakon čega je nastala jedna ogromna rupa i praznina u mom životu je bila na rubu života i smrti. Njena bolest je često tjelesno u potpunosti onemoća. Osjetila sam silnu želju i potrebu da pronađem taj zagrebački manastir. Zagreb je moj rodni grad. Iako ne poznajem svaku ulicu, poznajem njegovu dušu i građu. Tako sam jednog hladnog decembarskog petka odlučila pješice krenuti od stajališta Črnomerca put Svetog Duha i Svete Petke. Popela sam se visoko na brdo i ušla u kapelicu gdje je Otac Mihailo čitao Akatist. Bila sam neizmjerno uzbuđena i nekako sam se nelagodno osjećala, drugačija od svih drugih. Pomalo krenula sam u manastir sve češće i tako je Sveta Petka neizostavno postala dio mojeg duhovnog života. Svetiteljka kojoj vrlo često uznosim molitve za moje bližnje. Mjesto gdje sam upoznala veliki broj prekrasnih žena jer nekako najčešće, upravo žene, mole se Svetoj Petki. Isto tako upoznala sam i Oca Mihaila koji se neumorno već godinama trudi da svoje široko znanje prenese na nas male ženice i ljude. Jednom prilikom osjetila sam neizmjernu potrebu da se poklonim Moštima Svete Petke i tada sam razmišljala kako ću ja to ostvariti. Rumunjska i Jaši nisu tako blizu i nije meni jednostavno tamo doći. Ni do danas nisam uspjela otići. Možda nikad i neću. Prepustit ću to volji Božjoj, ali sasvim slučajno Gospod me udostojio da se poklonim djeliću Moštiju Svete Petke. U nekom trenutku našla sam se na kavi u Beogradu s mojim beogradskim prijateljicama kad jednoj od njih dolazi sms da se još tog dana djelić Moštiju Svete Petke nalazi u parohijskog Crkvi u Inđiji. Vrlo brzo smo odlučile i otišle do Inđije pokloniti se Moštima Svete Petke. Od svega lijepog u Inđiji i hramu najdublje u sjećanju mi je ostao jedan dječak koji se neumorno i s puno ljubavi molio pred Svetiteljkom za svoju, kako sam tamo načula, bolesnu majku. Ovdje, u našim krajevima hramovi Svete Petke su često ruševni i nose teška sjećanja na patnje ljudi. Jedan od takvih hramova se nalazi između Kostajnice i Dubice i obišla sam ga sasvim slučajno jedne godine oko Božića. Na livadi ispred ruševnog hrama bili su tragovi paljenja Badnjaka. Hrama odavno nema, ali vjera je još uvijek ostala. I to je ono najbitnije. Drugi hram Svete Petke nalazi se na groblju u Skradinu. Obišla sam ga jedne ljetne večeri u društvu moje kćeri i prijateljice. Bio je zatvoren. Bijel. Čist u svojoj bjelini. Miran i spokojan u svojoj čistoti i bjelini okružen drevnim grobovima i biljem opojnih mediteranskih mirisa. Veliki mir sam osjetila na tom mjestu i često u mislila odlutam upravo tamo. Mira nam svima nedostaje. Pa ponekad je potrebno odlutati misleno na mjesta koja donose mir za kojim čeznemo. Treći hram se nalazi na Kordunu, u mjesto Kolarić i nosi svoju najveću tugu i patnju jer je u njemu postradao veliki broj nedužnih ljudi. Tamo moja prijateljica često nosi bijelo cvijeće iz ljubavi prema Svetiteljki i onima koji su nedužni nestali, ali žive u našim sjećanjima i molitvama. Na dan kad se praznuje Sveta Petka, Ona, sve nas zagrebačke žene koje joj se kroz godinu molimo, nekako na čudestan način prizove i okupi oko manastira. Uvijek veliki broj žena, uključujući i mene, prinese koljivo i kolač Svetiteljki za zdravlje naših bližnjih kako živih, tako i upokojenih. Žene su te koje su od Boga prizvane na iskazivanje ljubavi, a u našem malom manastiru svakako trebamo se ugledati i na ruske monahinje koje su ovdje živjele u prošlosti i brinule o djeci. Nikako ih ne smijemo zaboraviti u našim sjećanjima i molitvama. Moja želja je da bi nas Sveta Petka još mnogo godina okupljala u Njenom zagrebačkom domu pa i mnogo, mnogo godina nakon što naše duše odu Gospodu neke nove hrišćane i hrišćanke...
  44. 5 points
    АлександраВ

    Шапнуо ми је анђео

    Не плачи... - шапнуо ми је анђео. Након толике борбе, не... Не плачи, то је твој бол. Тај терет који ти је поверен, мораш да носиш. Не плачи. Не ропћи. Само препознај да си под притиском, и повуци се у пустињу пред тугом коју призиваш. Не плачи. Не. Ја са тобом идем... Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост. Љубав и вера вратиће нас кући. Дани пролазе, а ти плачеш, ридаш, због нечега што одавно више не постоји. Плачеш, и с мојих уста молитва лети ка теби. Знај, није узалуд. Тешко је. Само силно веруј.
  45. 5 points
    Смрзнутих јануарских дана у Биограду нема продаваца печеног кестења. А, било их је 1961. године у Гринич Виличу, када је Боб Дилан који још није како се зове, али му је све у глави одзвањало од бубњева и гитара, коначно дошао у Велику Јабуку. Те бубњеве и гитаре, понекад/увијек уз усну хармонику, чујемо скоро на свакој страни књиге "Хронике - први део" (Геопоетика, 2016, у сад већ култној едицији Владе Бајца ПроРок, и у изванредном преводу Дејана Д. Марковића). Успјех првог тома "Хроника", је по неоспорном ауторитету Моме Рајина, битно допринио, Дилановом препознатљивом звуку у другој половини осамдесетих и током деведесетих, и његовом повратку екслузивном ставу да је пјесма налик на сан који покушаваш да оствариш, или на неку необичну земљу коју једноставно мораш да посјетиш.. Тематски распон књиге покрива период проналажења властитог гласа до револуције којом је тај глас означио револуцију младих са краја шездестих година. Тада је Дилан заиста дјеловао као просвјетитељ, али мене то овђе не занима тренутно, желио бих да заједно погледамо како се родило и на којим изворима напајало његово просветитељство. Млади хонорани клубски музикант, Дилан је, некако успут, примјетио да се након ужаса Другог свјетског рата међу интелектуалцима говори о "крају просветитељства". Инстиктивно се побунио против тога, бацио на Русоов Друштвени уговор; и онда на - неутољиво читање књига. То су књиге које те остављају, како каже, "разгорачених очију". Наводи их: "Књига попут Фоксове Књиге мученика, Светонијевих Дванест римских царева, Тацитових Анала и писма Бруту. Платонове Државе, Тукидидових Пелепонеских ратова - приче од којих те обузима језа. Он ју је написао четири стотине године пре Христа и у њој говори о томе како је човекова природа увек непријатељ онога што је супериорно. Тукидид пише о томе како су речи у његово време промениле своје уобичајено значење, како се ставови и уверења могу променити док трепнеш оком. Изгледа да се од његовог времена до мог ништа није променило. Било је ту романа Гогоља и Балзака, Мопасана, Игоа и Дикенса. /.../ Заиста сјајна књига била је Materia Medica (узроци болести и лекови за њих)." У стану пријатеља у којима је живио било је много књига, Овидијеве Метаморфозе, "књига страве и ужаса", била је поред биографије Дејвида Крокета, на примјер. Дилан је гутао поезију - Бајрона и Шелија и Лонгефелуоа и Поа: "Научио сам напамет Поову песму "Звона" и импровизовао на њу мелодију на својој гитари". Било је то у вријеме прије него што му је могућност самосталног компоновања пала напамет. Пише како је читао наглас ангажовану поезију "и заволео звук тих речи, тог језика. Милтонове ангажоване стихове "О недавном покољу у Пијемонту", на пример. Политичку поему о масакру невиних који је починио војвода од Савоје, у Италији. Налик стиховима фолк песама, али још софистициранију." "Морбидну привлачност" осјећао је у жанру просветитељства, који нам не пада напамет када о њему размишљамо, према Клаузицовом дјелу О рату. Те су га ствари асоцирале на питање да ли је човјек остављен од Бога или не? Тако је почео да настаје просветитељ - Боб Дилан.
  46. 5 points
    АлександраВ

    ***

    Сви – све остале религије – тражили су да се буде над човеком, да би се избегли греси човечји; да се буде над светом, без света, без земље, да се не би упрљали и учинили зло – Христос једини тражи да се буде у свету зла, али без зла; међ људима злим, али без зла; у блату, али да се не окаљамо. Бити у злом свету, али не бити зло, то је моћ коју Христис даје. И зато је Христос уноситељ борбе, мача који дели и сече зло од света. о. Јустин Поповић
  47. 5 points
  48. 5 points
    свештеник Бранко Чолић

    МОЛИТВЕ ЗА УПОКОЈЕНЕ

    „Личност је нешто најбескрајније у свим световима, и зато најзагонетније. Ако је Бог хтео да зада загонетку која се не може одгонетнути на плану људског разума, онда је та загонетка – личност. Свакоме људском створу ништа није непосредније од његове сопствене личности, али при свему томе личност је нешто најнеухватљивије за људске појмове, представе, слике, символе. Човек је самоме себи и најближи и најдаљи: најближи јер осећа себе као нешто најпосредније дато у њему; најдаљи, јер никако не може да обухвати све бескрајности своје личности. Трагање за последњом тајном личности одводи људску мисао у такве безизлазне лавиринте, где језиве тајанствености светова лутају и живе. Већа тајна живи у самом човеку неголи у свим световима око човека“. (Преподобни Јустин Ћелијски). Али, личност, иако јединствена и непоновљива, нестаје. Смрт разара човека, разбија јединство његово раздвајајући душу од тела, и личност нестаје. „Господо, смрт је најочигледнија и најуниверзалнија стварност у свету. У самој ствари, последња, звршна стварност људског живота на земљи јесте смрт. Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу, сви без изузетка... Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена – човек... Господо, на дугом и страшном путу кроз историју у човеку се толико наслагало и нагомилало смрти, да је смрт постала једина категорија, у којој се креће и бива сав живот људски, у којој он настаје, остаје, па можда и престаје“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Смрт је постала једина религија против које се савремено човечанство бори заборавом, хедонизмом и свиме другим што је умножава. Забава је постала индустрија смрти, али не само смрти тела, већ оне страшније – смрти душе. Када смрт разбије личност, одвоји душу од тела, заборав је оно што излечи бол оних што остају, а брзина живота донесе нове бриге, уживања и окупације. Заиста, ништа страшније не би било од овога живота када би се он завршавао са гробом, заборавом или ништавилом о којем неке религије говоре. Али, иако је Бог све створио из апсолутног ништавила („ни из чега“), то ништавило није оно у шта све створено треба да се врати. Бог је ово своје благовољење да свет треба вечно да постоји, објавио послањем Сина Свог у свет. Бог је постао човек, истински човек – Богочовек, који је искусио страшну смрт на Крсту, и исту победио својим славним Васкрсењем. До васкрсења смрт је била друга природа човека, а од Васкрсења друга природа човека је постала бесмртност, а смрт је постала неприродна. Хришћани и даље умиру, али је то умирање другачије него пре. Сеје се тело смртно, како каже Апостол Павле, и оно клија, расте и ниче у тело бесмртно. Када дође време Свети Дух ће га оживети, усавршити и поново сјединити са душом, јер како каже Преподобни Јустин Ћелијски: „једини смисао људског постојањау овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Од самог почетка хришћани су живели као заједница, и све што се унутар ње догађало, и радост и туга, били су не приватна ствар, већ ствар заједнице – Цркве. Отуда су и упокојење и сахрана (од старосрпске речи сохранити – сачувати. Термин очигледано указује на то је да се тело чува у земљи, а не спаљује, због нечега у што ће се догодити будућности, а то је ништа друго до Васкрсење) хришћана били у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Најстарије сачувано сведочанство о молитви за покојнике је сачувано у спису „Апостолске установе“ (4. век) где стоји: „Неприметно се сабирајте на гробљима, чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу...појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Дакле, хришћани су се увек сакупљали и молили Богу једни за друге, увек имајући свест да сви припадају једном Телу Христовом –Цркви, где постоји само једна „бесмртна богочовечанска стварност“ (Преп. Јустин) која обухвата и живе и уснуле. Света Литургија је „најсавршенија“ молитва за све, место где се приноси Богу Бескрвна Жртва за живот целог света, место помињања свих и свега и место сједињења са Богом. Ово помињање је од вечноживотног значаја за човека. Молећи се за некога (првенствено на Литургији) Црква се моли да га Бог држи у свом памћењу. То је једини начин да неко не ишчезне услед смрти и заборава, јер само оно и само онај који постоји у памћењу Божијем заиста постоји. Због тога је молитва Богу за некога, и живога и уснулог, израз велике љубави која доноси много користи и ономе који се моли и ономе за кога се неко моли. Хришћани су одувек били свесни овога и зато су се, поштујући речи Христове: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“(Мт. 18, 20), сабирали и мимо Литургије приносећи Богу молитве за своје упокојене као заједница – Црква, али никада не запостављајући литургијски помен уснулих. Тако су настала многа молитвословља међу којима су и последовања за упокојене – опела, парастоси и помени. Практичне напомене За свако од молитвословља која се врше за упокојене припремају се жито (скувана пшеница), свеће и вино. Жито има јасну символику Васкрсења, јер као што се зрно пшенице положи у земљу да иструли, изникне и роди нови живот, тако се и тело сахрањује у земљу да би се чувало до Васкрсења, када ће се васкрсењем поново спојити душа и тело и васкрснути човек – јединствена и непоновљива личност. Жито се прелива вином које има символику Светог Причешћа и подсећа да се једино сједињењем са Богом, односно причешћивањем Њиме, може стећи Вечни Живот. Црква је одредила и дане када се треба посебно молити Богу за упокојене, а то су суботе и задушнице (4 пута годишње). Такође, по упокојењу приносе се Богу молитве за покојника у трећи, девети (у народу седми) и четрдесети дан. У ове дане (3 и 9), како пише у житију Светог Макарија Великог, бива поклоњење душе Богу а „у четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима“. Због тога се Црква у овим молитвословљима моли Богу за опроштај грехова и упокојење у „месту светлом, у месту цветном, одакле одбеже бол, туга и уздисање“, где сви праведници блаженствују чекајући Васкрсење. Парастоси се врше и на пола године и годину од упокојења. Што се тиче обичаја, довољно је навести правило које каже да је стари обичај, ако је без богословске подлоге, само стара заблуда, а сваки обичај који замагљује суштину вере и уноси пометњу у њу руши је. Свакоме остаје на савести како ће да поступи. На крају, треба се сетити речи једног савременог богослова који каже да „истински живимо само у оном степену у којем ће нас се сетити и коначно нам дати „ипостас“(истинску личност, постојање) Бог у Царству Сина Свога“, због чега хришћани вековима говоре: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк. 23, 42), и непрестано приносе молитве Богу једни за друге.
×
×
  • Креирај ново...