Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 08/25/11 in Блогови

  1. 17 points
    bogoslovDusan

    Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!

    Имате ли понекад осећај да тапкате у месту? Осећате да вам је потребно мало подстицаја да наставите даље? Нисте једини. Иако свако од нас има своју животну причу, за то што вам се дешава су вероватно “криви” ови фактори: Пуно размишљате, а мало радите. Џаба вам што имате фантастичну идеју, ако ништа не урадите са њом. Једини начин да остварите своје снове и победите своје сумње је да искорачите из зоне комфора и суочите се са изазовима. Чекајући да се створе прави услови никад ништа нећете урадити. Велике ствари настају управо тако што почнете од онога што управо сада имате на располагању. Ваш креативни ум није усмерен. Ограничења су храна продуктивној страни нашег креативног ума. Иако се чини да управо кад имамо слободу можемо постићи много тога, ствар је обрнута. Потпуна слобода коју нам је Бог дао, по чему јесмо боголика бића (,,створена по икони Божијој), управо нуди бескрајне могућности, али су наша настојања да нешто урадимо потпуно неусмерена и разбацана. Самонаметнута ограничења (утицај околине, обичаји, стереотипи, медиокритети, предрасуде...) нас терају да размишљамо другачије, и да се супротставимо изазовима, што доводи до стварања нових решања. Уместо да размишљамо "изван кутије” најбоље је да уђемо у једну кутију, и да решавамо тај један проблем док га не решимо. Сувише сте усредсређени на страхове и поразе. Ваши проблеми су заправо искушења и можемо слободно рећи - ваши поклони које ћете искористити за сопствени развој, ако желите. Никад не одустајте, само зато што се тренутно осећате поражено. Наставите као да се ништа није десило с једном мишљу: да будете бољи него што сте били јуче! Није битна брзина напретка, битно је да напредујете. На крају, није толико битно шта вам се тренутно дешава, већ како покушавате да решите проблем. Усредсредите се на ствари које желите, а не на поразе и страхове! Ваша очекивања вас сламају. Нереална очекивања која постављате пред собом су превелики терет. Уместо да разбијате главу да ли је ваша чаша полупразна или полупуна, будите захвални што имате чашу, и покушајте из ње да извучете максимум. Величина ваше среће и успеха је директно пропорционална величини ваших мисли, и тога како се постављате према проблемима. Ствари скоро никад не испадну онако како прижељкујемо. Надајте се најбољем, али очекујте мање. Чак и ако не добијете оно што се прижељкивали, не заборавите да сте много тога научили успут, и да сте сигурно нешто добили. Сметнули сте с ума свој главни циљ. Можда ће вам људи говорити да га није могуће остварити, али јесте. Ако искрено желите. Иако пред вама стоје небројене препреке, можете остварити своје циљеве. Можда вам ситуација тренутно не иде у прилог, но ако се потрудите, можда хоће. Када се нешто што много желите да остварите повеже са сврхом вашег постојања, све постаје могуће. Када сте мотивисани и одлучни да нешто урадите, корак по корак ћете остварити свој циљ. Играте на сигурно. Бол је ужасан део наших живота, али је од животне важности, јер оснажује наш ум, душу и тело. Не можете стасати у снажну, одважну и успешну особу ако сте расли под стакленим звоном! За то су вам потребна права животна искуства. Без обзира колико се трудили да научите бити јаки, одважни и вешти у важним животним стварима, бићете само половично успешни докле год то не проживите у стварном животу. Зато пустите живот да вас научи лекцијама, без којих остварење снова није могуће! Опирете се опраштању. Ваша способност да себи и другима опростите је најважнији знак ваше емоционалне и пре свега духовне зрелости - ("што не желите да вама чине људи, не чините ни ви њима"). Овај процес прихватања и разумевања, вам омогућава да се ослободите ситуације која је завршена, како бисте наставили са својим животом. Кључ је у томе да будете захвални за свако искуство, било позитивно или негативно. Понекад треба застати, размислити о претходним догађајима и рећи: „Хвала ти Боже за ову лекцију!” Замислите, када би свака особа на свету која вам дугује неко извињење урадила то данас, какво би то олакшање било. Замислите такође да то урадите и ви. Колико би само проблема у свету тако нестало. Тако би се испуниле речи Господа Исуса Христа, већ, сада и овде: „Царство Божије је унутра у вама“. Извор: Збирано из збиркУ: „много што шта и кво ти не“... O:)
  2. 15 points
    nishizawa

    Како знаш да си постао секташ?

    Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву. Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну: Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти. Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање. Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио. Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро. Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља. Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи. Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао. Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра. Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше. Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве. http://katodnacevsve...og-post_04.html
  3. 14 points
    Često se po raznim Crkvenim sajtovima susrećem sa neizbalansiranim razumevanjem monaškog i svetovnog (u smislu bračnog) načina života. Ne mali broj tekstova između ovih pojmova pravi upadljivu razliku nekritički veličajući monaštvo a pri tom skoro i ne spominjući da monaškoj praksi prevashodi Kana Galilejska i svadba na kojoj je Gospod prisustvovao! Najzad, "nije svakome dato da živi monaški". I pre nekog vremena naiđem na jedan naslov u jednom od spomenutih sajtova koji je glasio: "Monaško mistično jedinstvo sa Bogom?" Insistiranje na mistici je previše tvrda hrana za mnoge čitaoce koji u srcima mogu da pomisle:"Ma ne mogu ja ovo, to je od mene daleko! To je samo za naročite ljude, tj. monahe; šta imam ja sa tim?" Sa druge strane upravo takvi mirjani, kojima nije dato da budu monasi, krenu nekim privatnim pobožnostima (koje nemaju veze sa liturgijskom) da jure to primamljivo "mistično jedinstvo"; kojekakva sladunjava ushićenja doživljavaju kao mistiku i od svog života naprave karikaturu. Ne postanu ni monasi ni bračni ljudi jer se onesposobe i za jedan i za drugi život. Mnogi u kritičnim godinama propuste priliku da žive bračno i čestito jureći tu mistiku, dok istovremeno ona nije nešto strano ljudskoj prirodi; naprotiv! Obična, praštajuća ljudska ljubav je suštinski istovetna sa jevanđelskom Hristovom ljubavi. Nisam ja to izmislio; to su reči koje je još 1962. godine rekao pokojni profesor teološkog fakulteta +Dimitrije Bogdanović u svom radu: "O ljubavi kao meri ortodoksije", a koje glase: „Mnogi teolozi se upinju da dokažu kako je Hristova ljubav u odnosu na ljubav u ljudskom smislu reči nešto sasvim drugo, kvalitativno različito, suprotno. A zapravo je obrnuto: Između svake prave, iskrene ljudske ljubavi i Jevanđelske ljubavi postoji unutrašnja suštinska istovetnost. Jevanđelska ljubav nije ništa drugo do ljubav kojom može da voli čovek. U tome i jeste Otkrovenje, što se čoveku otkriva ne ono što on u sebi uopšte nema, već ono što ima, ali čijeg konačnog i večnog smisla možda nije bio svestan pa tu bogolikost u sebi nije umeo da razvije." Dakle ljubav po sebi, jer je Njen izvor u Bogu i ona je Bog, je najveća mistika premda je obična i svakodnevna ljudska. I brak i monaštvo, kako mi davno reče moj crnorečki duhovnik, su "putevi koji vode u Carstvo Nebesko..."i oba ta puta vode Hristu ako se njima dosledno ide!" Razlika ne postoji jer je plata ista! I monasi i svetovnjaci u braku dali su pred Krstom, pred Oltarom neka obećanja! I jedni i drugi su stavili na leđa Krst trpljenja bližnjeg, praštanje, neosuđivanje... A ko će u Carstvo ući to je tajna, tu se i Bog nešto pita. No, šta će biti u "Dan onaj koji dolazi“ nije smisleno o tome mnogo raspravljati; svi ćemo to videti iz prve ruke kad dođe taj trenutak, ali dok smo ovde na zemlji i monasi i mirjani imamo podjednaku muku u borbi protiv svojih hladnoća u srcu, protiv mržnje na bližnjeg, protiv klete gordosti i sujete koja nas žive satire. Nije to isključivo autorsko pravo monaha, niti je pak „mistično jedinstvo“ (koje je Ljubav) namenjeno samo monaštvu. Obična ljudska ljubav je mistična tajna po sebi. Šta je ona? Ko je Ona? Ljubav pripada svima koji je žele i trude se da je imaju u sebi; a onda Ona umudruje, smirava, moli se i tome slično. I monah i svako drugi na svetu pozvan je da trpi sabrata, komšiju, ženu, muža; u stvari ceo ovaj život i jeste trpljenje i koliko je moguće praštanje iz hladnog srca! Kada uz Božiju pomoć uspeš da napraviš u tome neki minimalan pomak tada shvatiš da prosto voliš – i ništa više. I ta te ljubav čini običnim, ljubaznim ...dok je imaš u srcu do narednog greha. A onda Jovo nanovo... stenješ od bolova, oči ispadaju kad treba da oprostiš ..i tako u krug dok si živ! Tad se pitaš: „Ko je ta obična ljubav koju tako lako izgubiš? Dok voliš osećaš se čovekom, kad je nemaš ništa više nije vredno! “
  4. 13 points
    Црквењак

    Црквењаков блог

    Много је званих... Један дан Бата Рено се вратио са Дунава , провео је тамо око 10-ак година пустињског живота. Напрасно је нестао и тек после две године смо сазнали да је на Дунаву у некој бараци , лови рибу , плете мреже и дангуби. Бата Рено је иначе био заслужни грађанин у времена она када је романтичарски патриотизам заносио најжешће момке и одводио их на ратиште где су најчешће губили главу а заслугом оних других који не знају за романтику. Они други су сада успешни бизнисмени , пословни људи , угледни чланови садашњег друштва. Бата је имао пара као салате , возио скупа кола, плаћао скупе курве у скупим хотелима , јер је Бата Рено био предратни поштени лопов и часни мафијаш. Бата Рено никада никога није ударио ако овај то није заслужио, неки су код Бате заслужили метак , али их Бата није ни тако, јер Бата је имао велико срце . Смејали смо се као клинци када бисмо видели Бату Реноа у градском бусу да устаје некој бабици да ова седне, ми млађи то нисмо чинили , али Бата је стара гарда , никада не би прошао поред комшије а да му не каже добар дан и ко год би му се обратио за помоћ добио би је, старије је поштовао као родитеље и тако се са њима опходио а млађе је гледао као своју децу ( коју никад није имао) свима би делио савете и надугачко моралисао. Бата је своје одробијо у Митровици још пре 80-их година, прича се да је заклао човека , али нико га никада није смео питати да ли је то истина. Код Бате су на стан долазили сви револуционарни опозиционари и каснији носиоци демократских власти, јербо је Бата имао добре везе са подземљем и био је веома поштован и угледан друг члан подземља. Бату Реноа нису убили и то је начудније у његовом животу, јер из његове генерације мало је живих кримоса. Бата је обишао пола света а опет се вратио овде . Случајно сам сазнао да Бата долази редовно код једног фрушкогорског калуђера већ више година уназад , да се код њега исповеда и причешћује , никада не бих помислио да би Бату могао срести у Цркви. Кад вратим филм уназад капирам да уствари немам појма ко све може бити Хришћанин , јер по мојим људским критеријумима многима није место у Цркви, али Божији критеријуми су другачији , сећам се тако смо у једном кафићу пре 15-ак година водили жучну полемику о вери и комунизму , о Косовском боју и његовом смислу или бесмислу и тада су ме неки моји тобож пријатељи прогласили утопистом и будалом, Бата је седео за суседним столом , био је на неком краћем одсуству са ратишта , седео је сам и пажљиво слушао нашу причу , то сам приметио , али сам мислио да један кримос нема довољно мозга да схвати те приче а и ако има што би га било брига. На речи једног мог пријатеља како ја залуђујем људе средњевековним причама и како је Бранковић био у праву а Лазар да није био нормалан , Бата се окренуо према мени и само ме значајно упитао шта ја радим у друштву тих левичара . Они су се скаменили и показали своје право кукавичје лице( сви су устали један по један , подвили реп и отишли) а мени је било необично да ми се Бата Рено обрати тек тако изнебуха. Бата ме је тад позвао за свој астал , причали смо пар сати о свему и свачему а највише о политици, нисмо причали о вери нити је он показивао некакво интересовање за такве разговоре. Необично је то да такви људи крију дубоко у себи неку религиозност и да је ретко показују , споља делују као сувопарни рационалисти или чак атеисти . Схватио сам да је за њих светиња светија него мени који сам свакодневно у близини светиње. Капирам да би на страшном суду њихово држање било и људскије и Хришћанскије од мога. Ти људи већ сад стоје на страшном суду , а нама који свакодневно конзумирамо веру , прича о страшном суду је неко далеко будуће време, које мислимо ми можда нећемо ни доживети, ставиће нас Мухамед под свој турбан и некако прокријумчарити у џенет , то ми подсвесно мислимо , док су нам уста пуна верских прича и туђих поука. Мистерија је зашто је Бата Рено отишо на Дунаво и живео 10 година као пустињак. Још већа мистерија је зашто се Бата Рено вратио из пустињаштва. По селу се прича да је отишо на Дунаво да се сакрије од власти, да се склони док протутњи "револуција" , да се уплашио нових криминалаца и једноставно побегао , неки веле да је уцењен од власти да се склони , а неки просто мисле да је пуко. Тек један дан седео сам тако пред Црквом и досађиво се дође Бата Рено , пешке, без бесних кола, без ћелавих пратилаца, сам самцијат и пешке... - О брате Црквењак та ди си ти ? - О Бато од куд тебе ? - Требају ми неке инфомације Црквењак. - Реци брате каке. - Треба да ми погледаш у књигама крштених једно име и годину крштења. - Ајд самном , саћемо погледати. Нађемо ми тефтере за тих пар година када је Бата реко да се могло десити то крштење и после сат времена тражења нађемо то име и презиме , у питању је једна девојчица од старости две године. Бата запише све информације , а мени ђаво не да мира, све ме црне мисли салателе, реко да неће некога да убије , ипак је то кримос. Упитах га најзад после неког мањег премишљања за чега му требају те информације, ипак није Црква обавештајна служба па кад већ тражи информације да ми објасни. Бата очигледано није желео да се сазна то што је наумио , али неимајући куд рече ми о чему се ради. Наиме на ратишту је имао штоно каже Балашевић друга до гроба и хроничну упалу зглоба , а тог друга гроб је однео мало раније него се очекивало. Друг је пак имао ванбрачну заједницу са једном Маџарком која је родила ту ћеркицу и крстила је у православну веру , али су велика сиротиња и Маџарка се разболела од брига , добила је рак и сад умире . Некако је до Бате дошла ова информација и он је напустио своју пустињу , дошао у свет да своју имовину препише ћерки свог покојног друга , а потом се враћа у пустињу. Оставио ме је без текста . Размишљам шта би ја урадио у његовој ситуацији , али не видим себе да преписујем икоме своју имовину. Бата се захвалио на добијеној адреси и "замолио" ме да ћутим о овоме, и ја сам ћутао три године , ко заливен , ипак ме је замолио , ни сад ја не би проговорио да ми нерече тај фрушкогорски калуђер како је пре пола године опојао Бату Реноа , великог приложника манастира , Србенду и Хришћанског крими пустињака. Ипак већина кримоса прилоге даје због гриже савести ,али овај кримос је био покајани разбојник са десне стране крста.
  5. 12 points
    (Објављено у Православном Мисионару, новембар-децембар 2011.) Многе је људе кроз историју збуњивао Бог у Старом Завету. Збуњивало их је његово понашање. Како је могуће да тако „крвава“ књига има везе са Богом, да буде његова реч? Како јача људска свест базирана на секуларним хуманистичким вредностима, слична питања се све чешће постављају. Пред таквим питањима обично се налазе два одговора, две крајности. Један подразумева слепу побожност. Ту, заправо ни нема одговара јер се таква питања не постављају. Чак, забрањено је и богохулно питати тако нешто. Са друге стране, питања се постављају све више. Утемељење одговора је, пак, немогуће ван хуманистичких вредности. За ову другу крајност, Бог у Старом Завету остаје чудан, неприхватљив. Овакво становиште је одлично гориво за нарастајући атеизам. Можемо ли ипак расветлити „тајну понашања“ Бога у Старом Завету, а да не увредимо побожност прве и хуманизам друге крајности? Хајде да покушамо. Питању, ради што бољег и потпунијег одговора, морамо прићи са више аспеката. Као прво, питању прилазимо са одређеним предразумевањем. То је један веома важан израз у херменеутици (наука о тумачењу текста). Човек не прилази тексту као tabula rasa, већ тумачи имајући одређену свест. Та свест је предразумевање, односно оно што се уноси у само разумевање текста. У нашем случају то је чињеница да смо хришћани. Дакле, питању ћемо приступити као хришћани. Ако питању прилазимо као хришћани, онда, када је Стари Завет у питању, морамо имати следеће на уму. Човек је на самом свом почетку пао. Своје постојање је организовао у границама створеног, неодвојив од греха, страдања и смрти. У циљу испуњења Божијег Промисла о свету, Божије откривање човеку и Божије вођство човека ка циљу текло је поступно. Свети Максим то каже овако: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, истина је, пак, стање будућег века.“ Свети Августин каже: „Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет Новим се открива.“ Дакле, Стари Завет није пуноћа Божијег откривања човеку. Он је припрема, вођење човечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице – ка догађају оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу. У Старом Завету Бог говори кроз људске личности, кроз проророке. Пророци, пак, имају сусрет са Богом у визијама, у богојављањима која су увек снисхођење човеку, онолико колико је потребно да би он разумео Бога. Ова два момента су јако битна да их истакнемо. Бог снисходи пророцима, показује им се и говори онолико колико су способни да га разумеју. Направићемо грешку ако помислимо да је Бог рекао све што је имао и да су пророци све могли разумети. Други важан моменат је да Бог говорећи кроз пророке има своје посреднике, своје тумаче. Ако неко неког тумачи, онда је неизбежно да то тумачење обликује својом свешћу, својим предразумевањем. Овде ћемо направити грешку ако пророчке речи апсолутизујемо, ако то њихово предразумевање у којем тумаче Бога сматрамо за апсолут. Говорећи терминима апостола Павла, ако робујемо слову написаног. Не можемо говор пророка апсолутизовати јер они говорећи садржај Божијег откривења неминовно говоре у формама свести свога времена. Ако пратимо пророке кроз историју Старог Завета, видећемо да је и та њихова свест временом зрела, а да је говор о Богу постајао све јаснији, све одређенији. Пророци су само припрема, лагано и ненасилно вођство људске свести и слободе, лагано извођење из „срче и крви“ до догађаја када је Бог проговорио без посредовања људске личности. То је догађај оваплоћења Сина Божијег. Када су у питању историјски догађаји у Старом Завету и ту треба обратити пажњу на одређене детаље и чињенице. Постоје делови који су саблажњиви на први поглед јер се у њима налазе инцест, лукавство, превара, убиство. Да бисмо одагнали саблазани морамо бити веома обазриви. Прво, треба обратити пажњу да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намере да наведени догађај представља као неку норму. Треба пажљиво читати текст и приметити да писац не глорификује такве појаве - не наводи читаоца Библије да се тако треба понашати. То је веома важно констатовати, што, нажалост, савремени критичари Библије често не чине. Навешћемо пример инцеста кћери Лотових са својим оцем. Ужас! Ћерке су напиле оца, он је заспао и у том мамурлуку оне су са њим затруднеле, а да он тога није био свестан (Пост 19, 31-38). Овај део многе људе саблажњава. Ипак, Библију заиста треба пажљиво читати и потрудити се да се стекну и нека темељна предзнања (историја, археологија) која ће помоћи у самом разумевању. Конкретно, што се тиче овог саблажњујућег догађаја, важно је истаћи следеће, како би се поента написаног разумела. Шта је писац, заправо, хтео са овом чудном причом? Кћери Лотове су затруднеле са својим оцем и погледајмо шта писац даље говори: "И старија роди сина и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана. Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана." Амонци и Моавци – до данашњег дана. Они су управо поента ове приче, а не никако глорификовање инцеста. Ко су Амонци и Моавци? До којег „данашњег дана“? То су древни народи у чијем окружењу су стари Израилци живели и са којима су се жестоко сукобљавали. Писац овде говори о „инцестном роду“ да би нагласио поганост и богоодступништво својих непријатеља против којих је Израиљ ратовао у време настанка овог предања (=“данашњег дана“). Мржња према непријатељу била је врлина у тадашњој људској свести. Таквој свести је Бог говорио и таква је свест разумевала Бога. Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља. Друго, везано за ово питање, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) делио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старог Завета. Данас није нормална полигамија, није нормално да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се деца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак). Данас брачну сметњу у Цркви представља крвно сродство чак до седмог степена. Аврам, пак, и његови потомци су узимали супруге углавном из своје стричевине и ујчевине, у трећем или четвртом степену крвног сродства. Дакле, то треба разумети: у Старом Завету се налази цивилизацијска тековина једног давног времена која је нама данас јако чудна и неприхватљива. Као што ће и наша бити нашим потомцима у некој даљој будућности. Оно што је погрешно јесте учитавати данашњу свест у ондашње време. Да бисмо разумели људе и догађаје онога времена, морамо разумети и цивилизацијски код времена којем су они припадали. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао децу са две жене: са својом законитом женом и са њеном слушкињом. Једноставо, Аврам је живео свешћу свога времена. У контексту тога времена, ништа притовзаконито није учинио. Наша је грешка што традицију, обичајност једне цивилизације, конкретно наше садашње, апсолутизујемо. Наравно, грешка би била апсолутизовати и свест ондашње цивилизације, па закључивати да Библија даје подстрек полигамији. Свест једне цивилизације, у смислу вредносних судова, може да буде мерило само својој епохи, а никако не може бити апсолутна. Коначно, Библија нам ни не нуди „цивилизацијске вредности“, она их само описује, говорећи о историји спасења. Библија нам нуди ово друго, спасење и живот вечни. Када подвучемо црту испод овога што смо рекли, поставља се питање: где је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија реч. Да бисмо развејали нејасноће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу. Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти, нажалост и неки православци). Да ли је тако? Истина, има пророчких списа где је Бог пророцима давао одређене визије, где су они неке ствари чули и видели, те тако и записали. И то треба разликовати у Старом Завету. Нису сви списи једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Није исто читати пророка Језекиља, на пример, и Књигу о судијама (прво је пророчки а друго историјски спис). Вратимо се богонадахнућу. Богонадахнуће није буквално Божије диктирање текста. Писци библијских књига нису ни секретарице ни Божије факс машине. Јер, да је диктат у питању, онда би све библијске књиге биле писане истим стилом, што није случај. Књиге се разликују по стилу и језику. Богонадахнуће не искључује људску свест, слободу и креативност у писању. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Не, Бог није спустио књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио Савез. Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа - богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), може бити и философско-песничко теоретисање живота, из угла Савеза са Богом (мудросни списи). Коначно, надахнуће може бити и доживљај историјских дешавања, приповедање о тим догађајима, очима човека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумевање историје, која се сагледава и тумчи из угла Савеза Јахвеа и Израиља. Следствено овоме, надахнуће је разумевање Бога од стране одређених људи, њихово искуство Бога које је обликовано и исказано њиховом свешћу, слободом и креативношћу. Рецимо, напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља (сва она срча и крв). Питамо се: зашто Бог наређује такву страхоту? Такво „понашање“ Бога долази у сукоб са нашом свешћу, са нашим вредностима. И овом деликатном питању треба прићи са више аспеката. Овде се поставља поменуто питање човековог разумевања и искуства Бога. Бог у свом откривању човеку и човечанству не жели да наруши људску слободу: људску свест и људске катогорије разумевања. У тим и таквим категоријама Бог се човеку јавља како би га овај препознао и разумео. „Срча и крв“ је било нешто сасвим уобичајено у међуљудским односима у време када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: „Хеј, па то није лепо“, вероватно би вас бледо гледао или би вас, пре ће бити, скратио за главу. Но, то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац и Египћанин тога времена. То је била, да тако кажемо, цивилизацијска свест тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумели Бога, да ли би га уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свести? Пођимо од себе. Да ли бисмо ми данас прихватли не само Божији него било чији позив, ако би тај позив укључивао насиље над нашом свешћу, над категоријама нашег мишљења? Аки бисмо остали слободни, тешко да бисмо то учинили. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама наше свести, имали бисмо основа да га препознамо. Јер, када говоримо у категоријама нечије свести и разумевања онда не чинимо насиље над слободом човека који нас разумева. Заправо, једино тако чинимо разумевање могућим, ако под разумевањем подразумевамо разумско, слободно и вољно прихватање мишљења (=сагласност). То је један аспект "оправдања" насиља у Старом Завету. Други аспект је тврдња да је Бог такве ствари допуштао а не желео, опет и опет, како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења греха. Ту искрсава оно што називамо Божијим Промислом и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свет ка спасењу не нарушавајући његову слободу, па ни слбоду да огрезне у греху. Јер, и сама победа над грехом мора бити слободна, вољна победа, иначе није победа. Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вечности. Ми људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се где је ту Бог. Када историју схватимо као пут, као покрет ка Истини, ка вечности, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља променити. Јер, заиста, са становишта нашег вечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. То и Бог негде у Библији каже, зашто не одговара на неке наше молитве: "Не знајући, зло иштете." Бог нас хоће у вечности и ка томе нас води својим Промислом. Све је опет пред испитом наше слободе - имамо ли вере или не. Са оваквим предразумевањем требамо да приступимо читању Старог Завета. Онда ће ишчезнути обе оне крајности, обе саблазни. Ишчезнуће страх да о овоме смемо уопште размишљати и питати. Такође, ишчезнуће и погрешни одговори оних који су питали али су, нажалост, долазили до погрешних одговора. Бог је заиста толико велики да може пружити утеху и „слепој вери“ и „савременом“ хуманизму. Александар Милојков
  6. 11 points
    Црквењак

    Црквењаков блог

    Није лак живот нас црквењака Попа ошо на годишњи , нема га већ две недеље, а новчаник се утањио . Ови моји у селу вазда миследу да сам пун ко брод , јербо сматрају кад господин има пара имам и ја, а не виде да господин вози двоја кола а ја бицикли. Зато нерадо тражим помоћ у селу , не вреди објашњавати... Што би реко народ :"Усе и у своје русе" тако је мислим најпаметније. И смислио сам ја неки мали бизмис за тај посни период кад господин оде нa море или у бању или већ где да се одмори од парокије. Направим тако неке сувенире па ондак однесем код мог другара оца Макарија , а он све то узме иако мислим да му то уопште и не треба , ал ето чисто да ми учини. Него овај сам пут толико декинтиро да ни за пут нисам имо новци. Седим тако и мислим шта да радим.А што више мислим то све мање решења на видику. Обично кад сам у таким ситуацијама ја се ондак сетим и да читам мало Библију и тако те поповске књиге.Таки смо ми Срби без невоље нема Богомоље. Узмем ти ја неку књигу дуовну и читам , читам , чито сам док нисам поштено огладнео, ајд реко да нешто једем, ја у флиждер а оно само сланиница, пу, шта сад да радим, у сред среде не могу јести сланиницу, та нисам ја онај поп из прича што једе сваки пут у неком другом селу сланиницу на велики петак. А посно немам ништа. Да закољем кокош , није посна, да усирим млеко сир није постан, кромпира нема , парадјз прошо , нема ништа. Ништа кад си гладан и кад немаш ништа, најбоље је тад молити се Богу . И тако станем ја пред икону и помолим се Богу , а ни сам не верујем да то што сам иско да ћу добити , уосталом ко сам ја да би ме Бог слушо... Нема везе , Србин и ако није дуован ал јес тврдоглав а и то ће ваљда Господ Бог да му урачуна у неко добро дело. Устанем раном зором , имо сам 100 динари у џепу и кренем ти ја на пут , а ти новци нису довољни ни за аутобусну карту, ма реко стопираћу па нек ми ваду бубрези шта ме брига , наиме чуо сам ти ја да неки тако стопирају па се никад не вратеду кући одвезу их негде и онда им изваде бубреге или тако нешто. Идем шором раном зором до аутобусне станице , ма реко саћу да купим цигарете за ових сто банки шта ме брига, кад иде пита некиде и тефсија. И таман ја на неких 100 метери до киоска кад испред мене стоји неки папир. Погледам учини ми се да је новац, сагнем се оно новац, погледам око себе , нигди живе душе , ја сам самцијат, узмем новци погледам кад оно 600 динари нако згужвано - у реко сад могу да купим и цигаре и новине за успут да видим шта се ради од државе , јесу ли је коначно упропастили а и за пиво једно ће бити пара . И таман ја кренем према кисоску а некако се у том моменту осетим ( сад да не лајем пред децом) као издајица нека. А ондак се сетим да сам се помолио Богу јуче , па ко велим и ако јесте и ако није од Бога ајд да не будем то што нећу да лајем. Ништа станем ја уредно на станицу , нако ко прави, кад утом нама стигне автобус. Уђем ти ја у автобус ко прави и још и седем , платим карту и остане ми нешто ситно , таман за још један превоз до намастира. Некако ми се све то учини ко да се и не дешава мени него неком другом или као да још спавам... Стигнем где треба изађем на станицу и одем до железничке станице реко тако ћу ти ја брже и јептиније до намастира , ал на станици нема оне жене што продаје карте , та ди сад да узмем карту ...како да сазнам де стаје тај воз , нераду ни информације ники шалтер још није отворен, тотално сам се збунио, стојим тако и гледам а вата ме трема да сам џаба довде дошо. Утом иде један момак и вели ево иде воз за тамо и тамо ја за њим и све до перона и пре него ћу ући у воз погледам ди је тај момак да му се зафалим , кад њега нигде нема , мора да је већ ушо у воз. Уђем у воз и седнем у празан купеј , никог живог , празан воз скоро, тако ти је то код нас , сад се сви возе са автом шта ће коме воз и још кукају како је криза. Кад негде на по пута улази неки момак код мене баш у купеј и пита јел има места.Та ди да нема места кад је воз празан. И таман што је сео , ома је почо нешто да таврља, а мени некако све непријатно поред њега , ни сам не знам зашто.А момак нако фин , кујтуран па углађен а прича нашироко и надугачко а све некако ме мерка испод очију а очи му чудне скроз ко да нису његове , некако лукаве , а опет по спољашњости реко би да је из неке честите куће , ма то је мени од оне ракије од синоћ што ми је доно комшо маџар ко зна како је он њу пеко , па ми се сад привиђају којекакве глупости. Пита мене тај момак куд идем. Реко идем у тај и тај намастир код оцa Макарија . А он вели да је баш јуче био његов пријатељ код њега који редовно иде код Макарија и да вели како је Макарије ошо на неки дужи пут. И ондак ме пита а шта ћу ја тамо , а ја му кажем. А он мени вели да се не секирам јербо има у суседном селу један човек који се тиме бави па на вашарима продаје те џиџабиџе и да је најбоље да одма продужим тамо да не губим време. И таман кад то рече устаде и оде. Ја заустио да га приупитам како се зове та улица у којој живи тај човек , да се макар колико толико оријентишем а он се већ изгуби. Ја изађи из купеја да видим ди је ошо , ал њега нема ни на коју страну . Ди год се окренем нема га.Обишо сам и суседни вагон ал нема га. Свашта нешто одјутрос, баш чудно људи се појављују и нестају ко неке утваре. Е сад седем поново у купеј и размишљам се куд ћу и шта ћу сад. Ипак сам џаба крено на пут , а гори ми под ногама, сад се ни вратити нити ићи даље, просто ми мозак стао. Воз стиже на станицу где се излази за намастир а ја ни да изађем ни да останем , изађем из купеја , станем у ходник , гледам , не знам ни шта да радим , нити кога да питам кад никога ни нема. Ипак ни сам не знам зашто, приђем ти ја излазним вратима , кад однекуд се створи онај момак што ми је јутрос показо перон , ја му се зафалим за то , а он ни пет ни шест него вели ми : "Данас је велики празник у манастиру том и том , биће много света , веле да ће и владика доћи па је отац игуман припремио велику свечаност". Како он то рече мене сунце огреја. А он само то рече и опет заћута ко да никад није ни говорио у животу. Кад воз стаде ја ђипи за врата , нако српски јуначки отворим их и излетим. За даљи пут ми нису потребни никакви новци , а срећан сам ко мали мајмун јербо сад знам да је игуман у манастиру и ту је мојој муци крај.Окренем се да видим куд је тај момак окрено , мислим се вероватно кад то све зна и он ће у намастир, кад њега нема нигде , ни у возу ни ван воза опет ко да је у земљу пропо. О Боже , мислим се у себи , боље да сам позајмио неке новце и преспавао данашњи дан. Долетим ја у манастир ко звезда , иако је пут од станице до манастира око 8 километара нисам ни приметио како време пролази.Ја у манастир кад оно стварно видим велике су припреме у току, калуђери лете на све стране , приђем једном и упитам га јел игуман туј а он вели:"Ено га у Цркви", уф среће моје , трк у цркву. Нађем ти ја њега , све протекне у најбољем реду. Каже мени игуман :" Одлично црквењак што си дошо , ови моји смотани калуђери немају благе везе ни о чему , ти ћеш сад да ми помогнеш око организације , ти знаш те ствари." "Ма оћу оче како да нећу " - велим ја сав хепи. Свечаност је била слава намастира, био је и владика и великачка литургија архијерејска , то је она што траје по пар сати и нико је неволе, и било је света млого и попова је било и ђакона . И тако у сред литургије стојим ја за певницом а ђакони служе владику додају му трикирије и дикирије а он благосиља народ кога истина није било баш пуно али таман да попуни цркву. А ја се топим од среће , ем сам добио кинту , ем ћу се причестити иако сам грешан ( тако ми наредио игуман- вели :"има да се причестиш па таман да си доручково, ја разрешају" ) , ем велика свечаност којој се нисам ни надо и баш чудно да на данашњи дан згодим у намастир још кад би нашо неког попа да ме превезе до села ди би ми биЈо крај , хахаха , е баш је човек проклетиња , кад му Бог учини мало он би онда још нешто , кад му је добро брзо заборави на лоша времена. Излази владика на царске двери са јужне стране прилази му један ђакон са северне други ђакон , погледам кад северни ђакон исти онај момак од јутрос што ми је реко за перон.Мрднем главом лево десно ко да сам мамуран погледам поново сасвим неки други човек. Седимо после литургије под тремом манастира , пијуцкамо кафицу , диване владика и игуман и калуђери о свему и свачему , тек ће на једном из чиста мира игуман окренувши се према мени рећи : "Анђели и демони су увек присутни у нашим животима, некада нам се даје да то сагледамо , а најчешће је то сакривено од нас божјом милошћу , али од нас самих зависи кога ћемо послушати анђеле или демоне , наш избор је на крају потпуно слободан иако се то можда у неким моментима чини као да није , но Господ никада не допушта наметање из духовног света човеку, тако и ми људи треба да се угледамо на Господа и да се не намећемо другима , да ценимо људску слободу коју је човеку лично даровао Господ Бог и да имамо поверења у Њега." Дођох кућама тај дан срећан и задовољан , и не прихватајући ичије наметање седнем на праг отворим пиво и запалим једну цигарету.
  7. 10 points
    Александар Милојков

    Господе, немам човека

    (Објављено у Православном мисионару новембар/децембар 2012.) Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. (Јн 5, 7) Прича о бањи Витезди у Јеванђељу по Јовану није још само једна у низу прича о Божијем чудотворству. Да, она говори да је анђео господњи, повремено, узбуркавао воду, у којој би, онај који први до ње стигне, налазио излечење од болести. Ипак, порука и смисао овог догађаја морали би бити дубљи. Прича говори да је испред бањске воде чекало мноштво болесних. Помоћ је, пак, добијао само један од њих, који би први стигао до воде када се она узбурка. Чему такав начин исцелења болесника? Зашто само један и то онај који први стигне, добија исцелење? Неће ли онда они најслабији и најболеснији остати без онога што чекају? Зашто је Бог ставио такву препреку онима који траже излечење? Можда да би нам указао на одговоре на нека важна питања. Јеванђеоска прича се са чудотворног бањског лечилишта усредсређује на једног од мноштва несретника, који је деценијама чекао на свој ред, на своју купку у чудотворној води. Тај човек и његова прича, чини се, јесу суштина овог јевнђеоског одељка. И поред своје велике вере и упорности, он, нажалост, није стизао до циља. А његов циљ је био да оздрави, да стигне до чудотворне воде које се Бог дотакао. Хтео је Бога. Вољом је хитао Богу, али није имао снаге. Био је сам. Недостајао му је човек: „Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода...“ (Јн 5, 7). И заиста, то „немам човека“ је наслов свељудске трагедије. „Немам човека“, како и сама прича показује, нужно води и до „немам Бога“. „Немам човека“ и „немам Бога“, нераздељива је немаштина која води у патњу и смрт. Погледајмо мало ближе шта значи „немам човека“. „Немам човека“ значи самоћу. Индивидуализовано, распаднуто човечанство. Раздељену природу људску, „атомизованог“ Адама. Израз „атомизација Адама“ употребљавао је Свети Софроније Сахаров, говорећи о трагедији првородног греха. У чему се огледа та трагедија? У супротстављености једног и мноштва, појединачног и заједнице. У поистовећивању онога што је икона Божија у човеку, а то је личносни начин постојања, са индивидуалношћу. У књизи Постања, пре него што ће створити човека, Бог говори: „Да створимо човека по лику Нашем и по подобију Нашем!“ (Пост 1, 26). Шта нам Библија овде открива? Један Бог говори у множини. По тумачењу Светих Отаца, Бог се на овом месту открива као Света Тројица. Један није самац, већ Личност – Један незамислив без Многих, Отац без Сина и Духа Светога и обрнуто. Једног потврђује као постојећег Други: „Ко је видео мене видео је Оца!“ (Јн 14, 9). Бити значи имати другог наспрам себе – заједничарити у слободи и љубави. Бивствовање је заједница, општење, нераздељиво јединство. Зато нису три Бога, већ један Бог. Три божанске Личности на раздељују своју природу, не „атомизују“ Личности – не постоје „по себи“, као индивидуе. Појединачност, конкретност не постиже се раздељивањем и осамљивањем већ општењем, заједницом. По тој икони требао је да постоји и човек. У наведеном стиху књиге Постања употребљена је реч „адам“ (=човек) без члана (уз именицу). То значи да је божанско саветаовање „да створимо човека“ подразумевало општост, неподељено мноштво, човечанство. Адам значи једног многоипостасног (=многоличносног) човека – једну људску природу коју пројављују, не раздељујући је, многе људске личности. Иконично, као што једну божанску природу пројављују три божанске Личности. Да је то тако показује следећи стих у књизи Постања који каже: „И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 27). Овде је именица „човек“ (адам) употребљена са чланом – ха-адам. Члан говори да се ради о конкретном, појединачном бићу – о личности. Но, ни личност не значи самоћу, јер „створи га“ подразумева и „створи их“, како у стиху даље следи. Једног нема без другог, бивствовања нема без општења, без заједнице. „Није добро да човек буде сам...“, говори даље богонадахнути библијски текст (Пост 2, 18). Имам човека, дакле јесам! То је икона Божија у човеку. Са том иконичношћу човек треба даље да крене – ка подобију Божијем. Јер, обратимо ли пажњу, видећемо да Божански савет говори о стварању човека по „лику и подобију“ Бога (Пост 1, 26), али да се, у следећем стиху, стварање човека описује као „и створи Бог човека по лику своме“ (Пост 2, 7). Подобије је прећутао. Ово говори да је „по лику“ датост, а да је „по подобију“ задатост човеку. Изазов његовој слободи и љубави да оно „имам човека“ досегне до оног „имам Бога“. Да се човек, као личност, не заустави само на другом човеку, на општењу са створеним светом, већ да уђе у заједницу са Нествореним, са Богом. Подобије је призив у вечност, у бесмртност, у истинито бивствовање. У чему се онда огледа првородни грех? Шта значи умрети? Насупрот постојању, које је поистовећено са нераскидивом заједницом (јер је божанска заједница Оца и Сина и Светога Духа образац сваком „јесте“, сваком постојању, уколико оно жели да се назове истинитим), смрт и непостојање значе раздвајање, распадање. Не досегнувши оно „по подобију“, што је у библијском тексту описано као непослушност Божијој заповести, људи су се одвојили од Бога. Грех, који води у смрт, јесте страх од другог, скривање пред другим. „Адаме, где си?“, дозивао је Творац своје створење након људског сагрешења (Пост 3, 9). Грех је убеђеност да други није потребан да би конкретна личност постојала. Свети Оци су исконски грех називали самољубљем. Самољубље значи одвајање од другог, затварање у властито сопство, претварање личности у индивидуу. То је „атомизација“ о којој је говорио Свети Софроније Сахаров (види његове Духовне беседе у издању манастира Хиландара). Грчка реч „атомон“ значи недељив, који је конркетан, један – али постојећи у односу на самог себе, јасно ограничен, одвојен од других (насупрот личности која као конкретна и једна постоји само у заједници са другим личностима, како нам је то откривено у догмату о Светој Тројици). „Атомизација Адама“ значи распадање једне људске природе (=једног Адама) на мноштво индивидуа. То распадање је кренуло прво одвајањем од Бога, но није се на томе зауставило. Одбивши Бога, те немајући истинито биће, човек је одбио и другог човека – атомизација до самог краја. „Немам Бога“ нужно је произвело и „немам човека“. Атеистичка философија је то недвосмислено показала кроз речи Жан Пол Сартра: „Други је мој пакао!“ Не „други“ као Бог, јер Бог је, ускликнули су још раније, „мртав!“ („ми смо га убили“, говорио је Ниче), већ „други“ као човек. Атомизација. Распадање једног, многоипостасног Адама на атомизоване идентитете, на индивидуе. Адамова смрт, на коју је Бог давно упозорио: „...јер у који дан једеш од њега, умрећеш.“ (Пост 2, 17). Адамова смрт видљива је, парадоксално, у нашим животима. Живимо умирући и умиремо живећи. Живот атомизованог Адама је ништа друго до један процес умирања. Умирући живот или живећа смрт, ако је тако боље изразити овај онтолошки оксиморон, постала је арена отимања. Грабеж. Самољубље, атомизација личности, другог је не само учинила онтолошки неважним већ је други постао претња за властито биће – „други је мој пакао“. Ту грабеж атомизованих личности осетио је несретни човек у бањи Витезди, безуспешно покушавајући да допре до лековите воде. Елиминисан је од јачих индивидуа. Закон природне селекције. Социјалдарвинизам. „Господе, немам човека“, тужно је говорио. Као да је говорио: „Господе, овде нема личности!“ Јер, личност не оставља другог. Њој нема постојања без друге личности. Авај, ка води су хрлили о себи мислеће атомизоване личности, индивидуе, пород палог Адама. Самци. Пакао другости решен је природном селекцијом. Побеђују јачи атоми. Слабији нестају. Атомизоване личности не могу са себе скинути исконски грех самољубља чак ни онда када желе и хитају Богу. Јер, „имам Бога“ без „имам човека“ нужно од Бога чини само „вишу силу“. Потребити у бањи Витезди хитали су за „силом“ која је била у узбурканој води. Хитали су не толико ради Бога колико ради вере у „силу“, која је, узгред, била божанска. Но, то и није било толико важно. Њима је била потребна „сила“ да их излечи. Корист. Неодвојива од самољубља. Онај, пак, који је хтео ка Богу, видео је да Му не може прићи јер „нема човека“. Стога, ова јеванђеоска прича не говори само о људској бескрупулозности обезбоженог света. О постојању атомизованих самољубаца којима је други само једно – пакао. О умирућем животу распалог Адама чија је једина логика постојања – природна селекција преточена у свесни социјалдарвинизам. Прича не говори само да „немам Бога“ нужно води и у „немам човека“. Говори и о лажној побожности. О лицемерно прикривеном самољубљу. Без свести о „немању човека“ Бог се не може познати. Он остаје безлична „виша сила“. Зато јуришници на „чудотворну воду“ нису приметили Бога који је ходао међу њима. Заслепљени силом нису приметили Личност. Сусрета са Њим удостојио се и излечење добио онај који је деценијама верно чекао и беспомоћно се успињао ка месту Божијег јављања, знајући да је његов труд узалудан све док „нема човека“. Прича, дакле, говори да је свако „имам Бога“ без „имам човека“ фантазија, бесмислица и сујеверје. До Бога, до оног „по подобију“ стиже се само са другим човеком. То је пут да се зацеле смртне ране Адамове – сабирање људи међусобно и присаједињење тог Сабрања Богу. Други, као Бог и други као човек, мора се из „мог пакла“ и угрозитеља преобразити у потврду мог идентитета, мог постојања. Један не сме бити замислив без многих. Cogito, ergo sum се мора преобразити у Волим и вољен сам, дакле постојим. То су и две најважније заповести о којима „виси сав Закон и Пророци“: љуби Бога и љуби ближњег свога. (Мт 22, 37-39). Двоједна љубав која је живот. Живот вечни. Човек по лику и по подобију Божијем. Обожени човек. Александар Милојков
  8. 10 points
    nishizawa

    Наопако

    Срби који се ложе на нацизам. Хуманитарци који силују угрожене. Духовници који шире сујеверје. Православци који се понашају као атеисти. Атеисти који се понашају као верски фанатици. Православне патриоте који се понашају као фашисти. Калуђери који заглупљују вернике. Миротворци који изазивају крвопролиће. Култура у служби политике. А ја се смејао Илији Чворовићу када је рекао да је све супротно од онога што изгледа да јесте... http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/09/blog-post_28.html
  9. 9 points
    (објављено у парохијском листу храма Светог Саве "Светосавац", бр. 54) Постоје неке ствари међу нашим верним народом, које су у вези са Светом Литургијом, а које би требало разјашњавати. Требало би, јер из слике коју нам дају Богослужења види се да много тога није јасно. Да бисмо своје понашање на Светој Литургији учинили достојним Светиње у којој учествујемо, морамо знати следеће важне чињенице. Прво, шта је то Света Литургија? За њу је недовољно рећи да је она једно од Богослужења Цркве. Света Литургија је ништа мање него присутво будућег Царства Божијег, као иконе, сада и овде, у историји. А шта је Царство Божије? Морамо прво то знати, да бисмо знали шта је икона тог Царства. Царство Божије је сабрање народа Божијег око Спаситеља, око Христа (Мт 25, 34; Отк 7, 9). То сабрање је живот. Истинити живот. Живот, ни мање ни више, до живот самога Бога. Бог је Сабор три Личности. Због даровања тог живота Син Божији је постао човек – да би човек посао бог. Спасење је, ни мање ни више, него даровање живота самога Бога, човеку и свој творевини кроз човека. Поистовећење свега створеног са Сином Божијим. Зато се каже да смо део Тела Његовог, а да је Он наша Глава, наше саборно „Ја“. Царство Божије је, дакле, сабрање, возглављење свега створеног у личности Сина Божијег. Поистовећење творевине са Сином Божијим, те њено приношење у вечни однос између Оца и Сина у Духу Светоме. Дивног ли Циља! Призвани смо у само божаснко Сабрање. Удостојени смо да нас Бог Отац назове својим Сином. Управо је то живот вечни – да познамо Бога Оца као свог Оца, тј. да се поистоветимо са Јединородним Сином Његовим (Јн 17, 3). Ово је, свакако, догођај будућности. Оно у шта верујемо и чему се надамо – „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег Века.“ Ипак, ми ни сада нисмо без тога што нам је Господ обећао. Јер, рекао је: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). Како је Он то са нама? Као Црква. Као икона Царства Божијег. Црква је присутни Христос, присутно Царство Божије. Будућност, парадоксално, сада и овде, у историји. Та икона је управо Света Литургија. Самим тим, наше присуство на Светој Литургије је присуство у Царству Божијем. Ово треба имати свагда на уму. Сетимо се како почиње Света Литургија. Управо благосиљањем онога чија је она икона: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа....“ Ако знамо шта је Света Литургија, следеће што требамо знати јесте наша служба у њој. То треба подвући – му служимо Свету Литургију. Ко је служи? Четири службе које конституишу Цркву: епископ, свештеници, ђакони и верни народ. Дакле, све четири службе заједно служе Свету Литургију. Верни народ није сабрање пасивних посматрача која присуствује Светој Литургији коју служе свештеници. Не, верни народ је једна од конститутивних служби Цркве. Те четири службе су икона будућег Царства. Тако, епископ је икона Христова. Сабрање свештеника око епископа је икона апостола сабраних око Христа. Обратимо пажњу понекад на унутрашњост нашег олтара. Шта у њему видимо? Иза Часне Трпезе постоји једно узвишеније место, тзв. горње место или трон. На њему седи епископ, иконизујући тако Христа који седи на трону Царства Божијег. Лево и десно од тог трона налазе се, у полукругу, места за седење која су нижа у односу на епископски трон. Та места се зову (грчки) синтронос, или сапрестоље. На њима, на Светој Литургији, седе свештеници који саслужују са епископом, иконизујући тако апостоле око Христа. Овакве слике видимо у визијама Светог Јована Богослова Царства Божиејег, у његовој књизи Откровења. Следећа служба су ђакони. Они иконизују анђеле, оне који су између Бога и његовог народа. Пратимо покрете ђакона на Светој Литургији и видећемо да он, кроз молитвену комуникацију, везује олтарски простор, где су епископ и свештеници, са бродом Цркве, где се налази верни народ. И, коначно, верни народ су „благословени Оца Његовог“ (Мт 25, 34), „царско свештенство“ и „народ изабрани“ (1Пет 2, 9). Дакле, све ове службе у Цркви иконизују будуће сабрање, Царство Божије. Оне морају бити заједно, да би свака од њих понаособ постојала. Упућене су једна на другу. Тиме се поново потврђује оно што смо на почетку рекли, да је живот сабрање, да је постојање заједница многих у слободи и љубави. Тај живот, који је сабрање, поновимо то, је живот самога Бога – Света Тројица је Сабор три божанске личности. Ако и ово знамо, онда би се то, коначно, морало одразити и на наше понашање током Свете Литургије. Морали бисмо се потрудити да заиста служимо у служби у којој смо призвани. Верни народ не сме бити пасиван на Светој Литургији. Не сме ћутати. Немо посматрати, мислећи да други (свештеници) служе, а они, ето, присуствују служби. Одговорања и појања богослужбених химни на Светој Литургији нису посао само хора или певнице, већ целог сабраног народа. Ако се можемо тако изразити, основна заповест на Светој Литургији је да будемо сабрани. Да будемо живи. Поновимо још једном – сабрање је живот, јер је Бог Сабрање. Насупрот томе, смрт је раздвајање, распадање и разарање јединства. Зато, на Светој Литургији нема места никаквом индивидуализму, никаквом одвајању од сабрања. Нажалост, то одвајање виђамо често на нашим Богослужењима. Трагично, тада уместо да иконизујемо живот ми иконизујемо смрт. Није грубо рећи, скрнавимо Свету Литургију. А тиме, ни мање ни више, скрнавимо Царство Божије. Грешимо, мислећи да Богу службу чинимо. Говоримо „Господе, Господе“ а не спасавамо се (Мт 7, 21). Када се то одвајамо од сабрања? Онда када, немајући свест да смо служба у Цркви и да требамо са осталима да служимо Свету Литургију, обављамо неке своје приватне „ритуале“ током Богослужења. Често виђамо неке из верног народа како у току службе одлазе пред неку од икона, целивају је, моле се – окрећу леђа Светој Литургији!? Приватна молитва, лично обраћање неком од Светитеља, Богородици, па и самом Богу, немају шта да траже на Светој Литургији. Такве молитве морамо оставити код куће, илу у храму када нема службе. Свако издвајање из сабрања Свете Литургије и окретање неким својим личним мољењима јесте излазак из Царства Божијег, иконизовање распадања, одвојања, иконизовање саме смрти. Да, такав страшан грех чинимо. Не може нам довека незнање бити оправдање. Јер, и то незнање је често плод наше тврдоглавости у истрајавању у лошим обичајима. Још једна негативна појава уочава се на Светој Литургији. То је обављање Свете Тајне исповести за време службе. Поред тога што је уско повезана са претходном негативном појавом (са индивидуалним потребама, које значе издвајање из сабрања), ова пракса на још један начин скрнави Свету Литургију. Шта је Света Тајна исповести или покајања? То је повратак у Цркву, након неког сагрешења које нас је од ње одвојило (о теми исповести ћемо се, свакако, детаљније позабавити у неком од наредних бројева нашег листа). Но, опет се подсетимо, шта је Света Литургија? Икона Царства Божијег. Сада поставимо питање: има ли покајања у Царству Божијем? Нема. Када је могуће покајање? Док Женик не дође. Па зашто се онда исповедамо за време Свете Литургије? Зашто је, опет и опет, скрнавимо уносећи у Царство Божије нешто што тамо не припада? Ах, ти силни редови за исповест, усред Царства Небеског!? Не личимо ли тако на „луде девојке“ из Христове јеванђеоске приче? (Мт 25, 1-12) Тражимо, попут лудих девојака, уље за своје лампе онда када је Женик већ ту!? Ах, лудости! То је требало да учинимо раније. Наше покајање, наша исповест треба да буду раније, пре Свете Литургије. Не правдајмо се да „немамо времена“. Будимо ближи Богослужењима Цркве, својим свештеницима – и Света Тајна исповести обавиће се на време. „Немање времена“ сведочи само једно – немање заједништва. Сведочи отуђеност једних од других. Многи од нас се људски не познају са својим духовним пастирима, нити они, пак, познају целу своју паству. Зато нам се и Света Тајна исповести, све чешће и све масовније, претвара у формалност. У магијски обред. Ми се не познајемо. Зато и Свете Тајне сводимо на форму. Поистоветили смо живот са самоћом, са индивидуализмом – са смрћу. Зато смо далеки једни другима и зато „немамо времена“. А заједништво, сабрање, видесмо, значи сами истинити живот. Сачекајмо, дакле, као мудре девојке, Женика са лампама напуњеним уљем – покајани и спремни за улазак у Царство Божије. Нека све наше бриге и сва наша смртна индивидуалност остану иза оног почетка Свете Литургије – „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа..“, иза врата Царства небеског. Прекинимо са наопаком праксом. Знајући шта је Света Литургија, чувајмо од скрнављења Светињу која нам је дарована. Будимо ревносни у Богослужењима Цркве, али будимо ревносни и у њиховом разумевању. Бог нас је словесне створио. Зато је пред нама и одговорност. Не правдајмо се речима „тако смо навикли“, „тако су радили и наши стари“. Старина сама по себи не значи истину. Она може бити и много пута поновљена заблуда. Александар Милојков
  10. 8 points
    Aquilius Cratus

    O metodološkom i metafizičkom naturalizmu

    Svako ko je u poslednjih nekoliko godina pratio diskusije na temu evolucione biologije po raznim forumima, uglavnom pravoslavnim(osim krstarice i b92), zna da je kamen spoticanja u gotovo 80% slučajeva bio sledeći, parafraziram metaargumentaciju "Ateisti / materijalisti žele silomkroz (komunistički-demokratski) sistem da nametnu bezbožni pogled na svet zato nameću teoriju evolucije koja je izmišljana da se sve objasni bez Boga. Hajde mi onda da izmislimo neke naučnike koji imaju dokaze da se xy broj događaja opisanih ili dedukovanih iz nekih bilbijksih priča desila tada i tada." Na stranu što su ove dve rečenice netačne na svakom mogućem nivou, kasnije u postu ćemo videti i zašto, da bih objasnio zbog čega je glavna teza da to može biti bilo kakva alternativa teoriji evolucije pogrešna moram ići u širinu jednim kontraverznim podnaslovom. Zašto Bog/bogovi/Platonove ideje/metafizički pojmovi uopšte, nikad neće biti kvalifikovani za objašnjenja prirodnih fenomena?! Kada malo pažljivije pogledamo istoriju ljudske civilizacije možemo primetiti da su sve genijalne ili bar revolucionarne svari uglavnom kontraintuitivne.Isti slučaj je i sa samom idejom nauke i sa naučnim metodom koji su ljudi razvili. Gotovo je sigurno da kad bi u bilo kojoj zemlji među širom populacijom laika napravili anketu sa pitanjem "Koji je cilja nauke kao deltanosti i na koji način naučnici dolaze do novih saznanja?" odgovor na prvi deo pitanja bi suma sumarum gotovo sigurno bio "Da nam otkriju istinu. Da nam saopšte činjenice o prirodi." a na drugi deo "Idu na teren insturmentima ili u laboratoriji vrše ispitivanjai kuda ih vode činjenice to zaključe i to je objašnjenje.". Ovo svu dve fundamentalno netačne tvrdnje. Dakle da naglasim još jednom velikim slovima [nijevikanje] OVO SU DVE FUNDAMENTALNO NETAČNE TVRDNJE[/nijevikanje]! Da li nauka otkriva Istinu/istinu? Ne! Istina(velikim) je po definiciji (antičke filozofije ali i svih religija sveta) nešto što se ne menja uopšte i što je uvek isto nezavisno od oka posmatrača, istina(malim) sa druge strane je nešto što utvrđujemo kao prošli ili sadašnji konkretan, konačan događaj, elemenat ili osobina nekog dela fizičkog sveta. Primer istorijski podaci, kriminalistika, forenzika,svakodnevni život(pada kiša/ne pada, ima sira na pijaci/nema, etc). Naučnici koji se interesuju za prirodne fenomene ne postavljaju ni jedno od ta dva pitanja. Ni imali apsolutne nepromenjive istine niti šta se kada desilo u prošlosti i koje osobine ima neki bilo koji segment fizičkog sveta (visina planine, udaljensot planete, brzina čestica, i ako te podatke dobijamo usput ta pitanja su sekundarne prirode) naročito ovo pitanje je važno jer na tome počiva zabluda zbog koje se vrtimo u krug po ovim temama. Naučnik postavlja pitanje "Kako da što bolje predvidim jedan konkretan prirodni fenomen koji se ponavlja 1+n puta?". Hmm predviđanje je dakle ključna reč za naučno objašnjenje. Hajde da vidimo koji su sve uslovi za dobijanje dobrog predviđanja. Da li do predviđanja prirodnih fenomena možemo doći naprosto sistematskim sakupljanjem empirijski podatak kako predlažu naši hipotetiči anketirani sagovornici? NE! Ta ideja je bila veoma popularna u jednom užem krugu mislalaca 30ih godina prošlog veka poznatijihpod imenom bečki krug(ne nisu to bečki konjušari:D). Oni su, poneseni Vitgenštajnovom idejomlingvistike, smatrali da je dovoljno samo uskalditi jezičke nedoumice i da čulnom i instrumentalnom interpetacijom mi dobijamo najprecizniji mogući model ponašanja fenomena. To je naravno veoma naivno i netačno jer naprostim sakupljanjem empirijskih podataka mi nemamo u glavi model po kome bi pratili da li je naše predviđanje ponašanja tačno ili ne imamo samo podatke ili činjenice koje su same po sebi beskorisne. Zato iduktivni metod što je ovo malo pre opisano ne može dovesti do dobrog predviđanja fenomena. Nakon što smo to konstatovali možemo se na trenutak vratiti da demonstriramo da je onaj prvi deo priče "tradicionalista" da TE i nauka ovakva kakve je uopšte nameće bilo kakav ateizam/materijalizam. Naravno da to ne može biti slučaj ako znamo istoriju filozofije malo bolje. Najveći broj ateista danas, ne svi,ali veliki broj spada u grupu filozofa poznatih kao metafizički naturalisti. šta je njihova zajednička promenljiva? Naprosto filozofksa pozicija da za svaki predloženi fenonem, entitet, ideju, biće za koje nema ukaza da sena bilo koji način maneifestuju u fizičkom svetu i a utiču na prirodne fenonema je najracionalnije ignorisatikao da nisu tu. Veoma slično kao porota na sudu koja razlikuje kriv, nekriv i nevin kao tri potpunorazličite pozicije osumnjičenog ne preduzima nikakve kaznene akte prema njemu dok ukazi ne navedu(dau istrazi/pravosuđu važi induktivni metod) na suprotno od pozicije nekriv. Nikako, nikako i nikad ne trebamešati taj metafizički naturalizam sa metodološkim naturalizom koji se za razliku od metafizičkog uopšte nebavi sa time da li i koji sve matafizički entiteti postoje nego kao što smo rekli kako funkcionišu prirodnifenomeni koje mogu da prepoznaju baš svi ljudi bezobzira na metafizičku poziciju. Ovde takođe lako možemo videti koliko je velika zabluda "tradicionalista" da insistiranje da se xzyabc događaj odigrao baš tada tako i tako ne može biti nikakva alternativa nečemu što opisuje ponovljive fenomena jer ovo samo govori o jednom događaju(tobož tačnom) i insitiranjem samo na tome čak i daje tačno u milimeta femoneni ostaju totalno neobjašnjeni. To što neko odbija savremenu teoriju tektonskih ploča nparimer (jako dobro podržanu emprijskim podacima) samo zato što po svaku cenu želida ubedi nekoga (decu u školi) da se potop desio bukvalno kako je opisan u Bibliji time onda nije rešio ništa jer [nijevikanje]JE MEHANIZAM KOJI POKREĆE TEKTONSKE PLOČE I DAN DANAS SVAKOG SEKUNDAPOTPUNO NEOBJAšNJEN[/nijevikanje]. Ovo je jako slično kao Guldova NOMA. Pitanjem šta se desilo tačnotada i tada u prošlosti nemoguće je dogovoriti kako taj i taj fenomen koji i dan danasdeluje nasve nasradi/kak opredvideti njeogovo ponašanje. Ne samo što ne razlikuju ova dva potpuno različita pitanjanego krecionisti svih felam nemaju ni blagu ideju kojom metodom bi došli do nekog predivđanja fenomena ako ovi nisu dobri po njima. Pa dobro šta mrsiš onda toliko Orliću Jarebiću kaži nam kako funkcionište metodološki naturalizam. Koji jetaj metod kojim dolazimo do najboljeg mogućeg predviđanja? Hipoitetičko deduktivni ili kako se još naziva nemološko deduktivni metod. Od čega se on sastoji? - Uočavanja fenomena koji se razilikuju od svih do sada primećenih (osnovnim čulima + instrumentima- za učavanje novih fenomena važi indukcija) - Postavljanje hipoteze. Hipoteza je set objašenjenja koji predlaže mehanizam po kome fenomene deluje. Recimo uočili smo skupom svih čula da je vetar različit feonomen od svih ostlaih treba nam hipoteza za njega. Kažemo recimo vetar je horizontalno kretanje vazduha iz predela sa višim vazdušni pritiskom u predele sa nižim. Koji su uslovi koje neki iskaz treba da zadovolji da bi se uopšte kadidovao za hipotezu? - Mora da ima opseg objašenjenja (explanatory scope). Moramo znati da smo obuhvatili samo fenomene a ne i neke beznačajne druge elemente koji sa njime nemaju veze. - Mora da ima moć objašnjenja (explanatory power). Potrebno je da iskaz zatvara smilseno logički krug nad fenomenom. Da ima što manje praznina. - Mora da bude oborivo (falsifiabilty). Obavezno je potrebno da iz iskaza možemo dedukovati posledice koje mehaniza ostavlja sada, koje je ostavljao u prošlosti i najvažnije a bi mogli prediđati njegovo buduće ponašanje i istovremeno proveriti da li nam je hipoteza dobra hoće li postati toerija. - Dedukuje se posledice tragovi koje mora ostaviti po predloženom modelu delovanja. - Ako vetar duva sever-jug na jugu mora biti niži pritisak nego na severu. - Provera podataka. -Objavljivanje rezultata. - Ponavljanje provere. - Uočavanje grešaka. - Uključivanje nezavisnih metoda provere. - Predlaganje nezavisnom timu da proveri merenja. Ako sve to prodje ovaj iskaz "vetar je horizontalno kretanje vazduha iz predela sa višim vazdušnim pritiskom u predele sa nižim" je od hipoteze postao teorija. čestitamo! Suma sumarum zašto iskaz "Bog je stvorio to i to" ne može biti objašnjenje? Naprosto zato što kako god gramatički ili logički sročili taj iskaz iz njega nikad ali nikad nećemomoći dobiti opseg objašnjenja, moć objašnjenja i što je najgore uopšte nije oborivo. Pametnom dosta a kreacinistima svih fela Once and for all either put up(alternative method) or shut up!
  11. 8 points
    marko_13

    Креационизам - заблуде лажних хришћана

    Предмет нашег интересовања ће бити креационизам, који верујући или, боље рећи, они који мисле да су верујући често узимају као аргумент у прилог Божијег стварања света и човека. Мора се нагласити да је основна премиса погрешна. Зашто уопште доказивати да је Бог творац свега? Рекли смо у прошлој епизоди да је Бог изван природних закона, стога је немогуће уз помоћ истих тих закона доказати његово постојање. Људи би данас желели да онога, којег Мојсије није могао ни да погледа а да не умре, а којег ми видимо захваљујући његовом Сину, сместе у своје категорије. Малобројна су религијска и научна схватања која је могуће јасно сажети у једну реч. Употреба обмањујућих назива за поједина гледишта редовно је отежавала расправу између науке и вере током модерног доба. Нигде то није тако очигледно као у случају придева креационистички, који се тако снажно истиче у разговорима о науци и вери у прошлом веку. Креационизам је своја најјаче упориште пронашао међу протестантима у САД, а захваљујући неким сумњивим и недовољно информисаним људима и код нас је покушао да остави траг. Када би се уопштено схватило да је креациониста сваки онај који сматра да је Бог директно укључен у стварање свемира, већина деиста и готово сви теисти, морали би се сматрати креационистима. Но, то није тако. Током прошлог века, израз креациониста почео је да се односи на врло специфичну групу верника, посебно на оне који инсистирају на дословном читању прве и друге главе књиге Постања. Поборници екстремне варијанте тог схватања, назване креационизам раног раздобља Земље (Young Earth Creationism – YEC), дословно тумаче шест дан стварања као дан од двадесет четири часа и закључују да би свет морао бити млађи од 10000 година. Они су уверени и у то да су све врсте створене посебним делима божанског стварања. Они који подржавају креационизам раног раздобља Земље начелно прихватају идеју о „микроеволуцији“, према којој се варијацијом и природном селекцијом могу догодити мале промене унутар врста, али одбацују концепт „макроеволуције“, што је процес који омогућава једној врсти да еволуира у другу. Они тврде да опажени јаз у фосилним остацима указује на нетачност Дарвинове теорије. У шездесетим годинама 20. века овај покрет јасније се искристалисао објављивањем књиге The Genesis Flood и неких других радова сарадника Института за истраживање о стварању (Institute for Creation Resarch), који је основао покојни Хенри Морис. Међу бројним тврдњама Мориса и његових колега била је и та да су геолошки слојеви и фосилни остаци унутар различитих наслага, уместо таложењем током стотина милиона година, створени у неколико недеља, и то великим поплавама приказаним у шестом поглављу Постања, односно причом о потопу. Судећи према анкетама, креационизам раног раздобља Земље је схватање које подржава 45 одсто Американаца. Многе евангелистичке хришћанске цркве чврсто су повезане са тим ставом. У хришћанским књижарама могу се пронаћи бројне књиге и видео-записи у којима се тврди да није могуће пронаћи фосилне облике птица, корњача, слонова или китова који би повезали различита раздобља (иако су примери свега тога пронађени у претходних неколико година), да други закон термодинамике откљања могућност еволуције (што он никако не чини) и да је радиоактивно одређивање старости стена и свемира погрешно зато што се с временом променила брзина распадања честица (што није тачно). Ови примери су само неке од заблуда овог лажног учења, које је плодно тле нашло међу неким хришћанским заједницама. Нажалост, уз помоћ неких проповедника ових заблуда, покушава да се накалеми и на православље. Међутим, колико год да су представници креационизма унутар нашег народа игноранти, који често вулгарно вређају најсветије у православљу, они који подупиру те ставове у свету углавном су искрени, добродушни и богобојажљиви људи, подстакнути забринутошћу да је натурализам претња којом ће Бог бити истиснут из људског искуства. Међутим, креационизам раног раздобља Земље једноставно није могуће оправдати нестручним петљањем на самој граници научног знања. Када би те тврдње заиста биле тачне, то би довело до потпуног и неповратног колапса наука као што је физика, хемија, космологија, геологија и биологија. Као што то професор биологије Дарел Фолк наглашава у својој књизи Coming to Peace with Science (Бити у миру са науком), написаној искључиво из његове перспективе евангелистичког хришћанима, креационистичко становиште еквивалент је инсистирању да два и два нису четири. За све оне који су бар делимично упознати са научним доказивањем, готово је непојмљиво да је овај покрет добио тако широку подршку, нарочито у САД, држави која тврди да је интелектуално развијена и технолошки софистицирана. Али поборници креационизма пре свега су озбиљни у погледу своје вере и дибоко забринути трендом алегоријског тумачења Светог писма, који би, по њима, могао да ослаби моћ светих списа да човечанство поучавају веровању у Бога. Припадници овог покрета тврде да би прихватање било чега другог осим посебног божанског стварања током шест дана из прве главе књиге Постања вернике довело на сам руб противверског уверења. Тај аргумент разумљив је уколико имамо у виду снажне осећаје верника, којима је приоритет њихова повезаност са Богом и који сматрају да се очигледним нападима на њега треба одлучно супротставити. Ако се вратимо у светоотачко време, видимо да су они Свети оци који су проналазили „средњи пут“ у тумачењу били они чија су тумачења Светог писма остала до данашњег дана најзначајнија и најрелевантнија. Шта значи термин „средњи пут“? То је егзегетска метода која није била ни у потпуности алегоријска ни у потпуности буквалистичка. Свети оци су говорили да они који се приклањају само алегорији причају бапске приче, а они који су тотални буквалисти да они не могу видети дубљи смисао Библије. Свети оци нису морали да се приклањају научним доказима о еволуцији или старости Земље, а ипак нису прве две главе Постања тумачили дословно. У складу са тим јасно је да креационистичко становиште о крајње дословном тумачењу заиста није потребно; довољно је да изворни текст читамо пажљиво, искрено, без личних учитавања, узимајући у обзир контекст када је и зашто нешто писано. У ствари, дословна интерпретација углавном је резултат последњих сто година и у великој мери је настала као реакција на Дарвинову теорију. Разумљива је забринутост због неприхватања либералних тумачења библијских текстова. Најзад, јасно је да постоје делови Светог писма који су написани као сведочанства историјских догађаја, укључујући и велики део Новог завета. За сваког верника, догађаји забележени у тим одељцима треба да буду схваћени онако како је богонадахнути писац и замислио – као приказ опажених чињеница. Али и други делови Библије, као што је првих неколико глава књиге Постања, књига о Јову, Песма над песмама и Псалми, имају већи лирски и алегоријски смисао и углавном се чини да да не носе ознаку искључиве историјске нарације. Све до Дарвина, а то видимо из дела Светих отаца и других који су тумачили Постање, ова књига је била сведочанство свештене историје људи, љиховог односа са Богом и разлог уласка смрти у свет, услед прекида заједнице. Након Дарвина, књига Постања је почела да је узима као космолошки аргумент. Инсистирање на томе да сваку реч Библије треба схватити у дословном значењу суочава се и са другим проблемима. Наравно, да Божија десница није заиста подигла народ Израиља (Ис 41, 10). Сасвим је сигурно и да Богу није у природи да буде забораван и да пророци свако мало треба да га подсећају на важне ствари (Изл 33, 13). Намера Светог писма јесте да открије Бога човеку. Да ли би пре 3400 година Божијим намерама послужило објашњавање радиоактивних честица, геолошких слојева и ДНК? Креационизам раног раздобља Земље привукао је вернике који сматрају да научни напредак представља претњу Богу. Али треба ли њега уопште бранити? Није ли Бог створио закон свемира? Није ли он највећи научник? Највећи физичар? Највећи биолог? Најважније, да ли је он почаствован или осрамоћен онима који траже да његов народ занемари чврсте научне закључке о његовом стварању? Може ли вера у вољеног Бога бити изграђена на основу лажи о природи? Уз помоћ Хенрија Мориса и сарадника, креационистички покрет покушао је средином прошлог века да пружи алтернативу објашњења за прегршт опажања која противурече његовој позицији. Али основе тзв. научног креационизма безнадежено су климаве. Увиђајући далекосежност научних доказа, један број поборника овог покрета недавно је преузео задатак да аргументује да је све те доказе смислио сам Бог како би нас заварао и тестирао нашу веру. У складу са тим, све радиоактивне честице, сви фосилни остаци и целокупан редослед база у геному намерно су осмишљени како би се чинило да је свемир стар, упркос томе што је створен пре мање од десет хиљада година. Како то наглашава Кенет Милер у својој одличној књизи Finding Darwin's God, да би те тврдње биле истините, Бог би морао да буде укључен у велику превару. На пример, пошто су многе опажене звезде и галаксије од Земље удаљене више од десет хиљада светлосних година, креационистичко становиште било би да је наша способност њиховог опажања могућа само зато што је Бог уредио да сви ти фотони до нас стигну „управо на тај“ начин, упркос томе што они представљају непостојеће објекте. Чини се да је та слика Бога као космичког варалице коначно признање пораза креационистичког схватања. Само набројани примери сведоче колика је заблуда креациониста и колико то нема везе са хришћанским схватањем Бога који је Љубав и Истина. Дакле, по свим разумним стандардима, креационизам раног раздобља Земље досегнуо је тачку интелектуалног банкрота, како у својим општим поставкама, тако и у свом назови богословљу. Његово опстајања једна је од великих загонетки и трагедија нашег времена. Нападајући основе готово свих грана науке, он шири процеп између научног и духовног погледа на свет, управо у време очајничке потребе за путоказима који би водили према складу. Упућују поруку младим људима да је наука опасна и да бављење њоме може значити и одбацивање вере, креационизам раног раздобља Земље могао би науку да лиши неких њених будућих талената, који би били и верујући људи. Али, када о томе говоримо, највећу штету не трпи наука. Овај покрет, са својим ставом да вера у Бога значи пристанак на потпуно погрешне закључке о свету природе, много више штети вери. Млади људи окупљени у креационистичким домовима и храмовима пре или касније суочиће се са далекосежним научним доказима који потврђују дубоку старост свемира и др. Са каквим ће само ужасним и непотребним избором тада бити суочени! Да би истрајали у вери свог детињства, од њих ће се захтевати да одбаце опсежан и чврст склоп научних података, да, у ствари, изврше интелектуално самоубиство. Будући да немају другог избора осим креационизма, не чуди што се многи од њих удаљавају од вере и Бога, који по креационистичком учењу, од њих тражи да забораве оно што их је наука тако уверљиво учила о свету природе. Порука свим верујућим људима може бити – као верници, имате право да се чврсто придржавате концепта Бога као творца, имате право да верујете у библијске истине, имате право да подржите закључак да науке не нуди одговор на најважнија питања људског постојања и потпуно сте у праву када мислите да се закључцима атеистичког материјализма треба снажно супротставити. Али ни у једној од тих битака не можете победити ако своју позицију градите на климавим основама. Тако само отварате могућност противницима вере (а таквих је много) да остваре дугачак низ лаких победа.
  12. 7 points
    Драшко

    Младеновачки акварели

    Волим Младеновац, да се разумемо........ Откако дођох из војске 2003-ће схватио сам да је питање "где је сад мој Београд" некако добило одговор "нема га"... У нашим градовима има често више шмека и енергије него у фамозној нам престоници. Како год, зна се да се у Младеновцу све зна, ал баш оволико....нисам знао Данашњи дан Посао, поподневна смена Мала пауза за ручак, понесох од куће кутијицу са неким бећарцем и мало сланине и остатак фаширане (просветарски ручак, што бих ја рекао, без "паризера") Одлазим у ДИС, тамо понекад свратим по воду, слаткиш итд.... Питам младу, лепу и мени непознату продавачицу да ли имају кифле "Немамо, има само они штапићи са сусамом...." "Ништа, дај ми пола леба" "Не можеш да се наситиш од штапића?" "Није него не могу да са тим једем кувано јело!" "Данас друга смена, а?" "Јесте" "Нисам знала да ви у музичкој радите у две смене" (Одакле она зна где ја радим и ко сам и .....) "Да, радимо радимо у две ...." Ручак ми је био екстра! А можда и то знају
  13. 7 points
    nishizawa

    Компас

    Ако живот упоредимо са путовањем кроз некакву густу, неприступачну и тешко проходну шуму, вера је компас који нам помаже да одредимо где ми то тачно треба да стигнемо. Она, упркос томе што је многи тако схватају и доживљавају, није мапа са детаљним упутствима о сваком кораку који треба направити, нити пут од жуте цигле који треба следити без размишљања. Нити је она нешто као дневна заповест која одређује како ћемо провести сваки појединачни дан - из минута у минут. Тако нешто не постоји - макар не у хришћанству. То путовање није могуће унапред испланирати, нити одлучити којим путем ћемо се кретати пре него што кренемо на пут - нико не зна шта га на на путу чека, и на шта ће све наићи. Због тога се, без обзира што нам вера показује у ком смеру треба да идемо, често дешава да наиђемо на препреке које се морају заобићи - да бисмо стигли на север, понекад морамо скренути на запад или на исток. Или чак на југ. Они који се тврдоглаво држе једног истог смера и упорно иду главом кроз зид, тешко ће успети да савладају чак и прве препреке које искрсну, а камоли да стигну на одредиште. Због тога се често и дешава да се на том путовању људи који су своје компасе из неког разлога одбацили, или у њих немају поверења, боље снађу оријентишући се према звездама, маховини на дрвећу, или просто следећи своје личне осећаје и инстинкте, него они који компас имају, али не умеју да га користе. И изнађу боље путеве, савладају путовање лакше, и стигну даље. Ако је живот путовање - вера је компас. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2011/11/blog-post_25.html
  14. 6 points
    Miriam R. ميريام

    YA AMAR

    ..Tog nedjeljnog poslijepodneva sjedila sam pored prozora u svojoj sobi i promatrala kišu kako pere ulice Damaska..Osluškivala sam kap po kap kako udara o tlo, koje su prekidale tišinu oko mene...Nijeme misli koje su prolazile mojom glavom iznenada je prekinuo zvuk automobila koji se zaustavio ispred kuće..Iz njega je izlazila obitelj koja je preko dvadeset godina dolazila u našu kuću...Bio je to uobičajen prizor..Prvo je izašao gospodin, gospođa, a onda kao i uvijek, posljedni Ephrem..Držao je kišobran u ruci i pratio majku koja je hodala iza supruga..Ephrem je u trenutku zastao i pogledao prema meni. Naslonila sam lice na hladan prozor, osjećaju toplinu Ephremovog pogleda. Prozor najednom više nije bio hladan. Da li je to bila iluzija ili fotomorgana, gledajući njega, više nije bilo važno. Nekoliko sekundi je zastao , a onda je krenuo naprijed za svojim roditeljima. Ephrem je treći sin od ukupno petero djece..Bio je oduvijek drugačiji od svoje braće i dvije mlađe sestre. Studirao je u inozemstvu, pokrenuo vlastitu tvrtku, iako je obitelj generacijama posjedovala obiteljsku tvrtku. Dva starija brata bila su oženjena i nastavila obiteljski biznis, dok je starija sestra te godine diplomorala i pridružila se njima.. Najmlađa Asma u to je vrijeme još studirala u Damasku. Bila je to i ostala tradicionalna, pomalo fundametalistička islamska obitelj, konzervativnih svjetonazora, u kojoj je bilo jasno izražena i prakticirana vjera, koja je je svima bila na prvome mjestu. No, to nije bila prepreka da budu kućni prijatelji, nama kršćanima, s kojima su godinama bili u vrlo prisnim odnosima..Žene su bile uvijek pokrivene, pa i dok smo bile same bez ijednog muškarca u društvu. Dolazili su i čestitali nam naše kršćanske blagdane, gdje se do jutra slavilo, a tako je bilo i s naše strane kada su slavili njihovi vjerski blagdani. Moja mama često je odlazila u shopping sa njihovom majkom, časkale su gotovo svakodnevno u poslijepodnevnim satima, kao i moj otac koje je slobodno vrijeme često provodio s njihovim ocem. Nisam se nikada pretjerano družila sa djecom te obitelji, jer su svi podosta stariji od mene. Dok su dolazili k nama gotovo uvijek je bio prisutan Ephrem, koji je sramežljivo promatrao i osluškivao njihove razgovore. Izmjenili bi tek poneku riječ, jer i nismo imali baš previše zajedničkih tema, pošto je stariji od mene dvanaest godina. Sjećam se da mi je jednom, prilikom njihovog posjeta donio jednu lutku i rekao: " Ovo je za tebe!" To je bila jedna od rijetkih rečenica koju je prozborio tokom godinama druženja naših obitelji.Ali tako upečatljiva rečenica, koju sam često glasno ponavljala u svojoj sobi. Bila mi je to jedna od najdražih lutki u mojoj kolekciji, baš zato što ju je donio Ephrem. Bio je pomalo fascinantan mom dječjem umu, upravo zato što nije puno govorio. Odskako je i izgledom od svih. Njegove oči su plave, i zbog toga sam ga satima znala promatrati. Nije se nikako uklapau i njihovu tamnoputu i tamnooku obitelj. To što je drugačiji potaknulo je moju dječju znatiželju, zašto on ima svjetle oči, pa sam i često postavljala pitanja roditeljima, koji su se uvijek glasno nasmijali i pokušavajući mi objasniti biologiju, što je naravno bilo znanstvena fantastika mom dječjem umu. Često sam ga crtala u na sve moguće načine, drvenim bojicama, temperama, pastelama. Postao je i moj imaginarni prijatelj s kojim sam kao dijete razgovarala u sobi, dok me mama s vrata promatrala smiješkajući se. Sjećam se dok mi je pričala priče za laku noć, da sam uvijek tražila da izmisli neku priču o Ephremu. Mama je neuspješno pokušavala pričati, što je završavalo mojom ispričanom izmišljenom pričom o njemu. Znala sam prisluškivati razgovor roditelja, kada su razgovarala o njima, priželjkujući da čuti kada će Ephrem opet doći, da ga mogu promatrati i nacratati neku novu sliku i složiti neku novi priču u svojoj glavi. Čak sam i jednog kena nazvala Ephrem, a barbiku Miriam, lutke su nosile naša imena, papiru su bili oslikani našim crtežima. No, tog nedeljnog popodneva već su daleko dječje bajke i lutke bile iza mene, a zamjenili su ih haljine, cipele, i mamina šminka. Tada sam imala sedamnaest godina. Već sam razmišljala o fakultetu i odlasku u Ameriku kod mamine sestrične, o garderobi koju ću ponijeti, o centrima koje ću posjetiti i što ću sve lijepo kupiti u Americi. Više nisam crtala Ephrema i razgovarala s njime u svojoj mašti, tada sam pisala o njemu, stranice i stranice, bilježnice i bilježnice, o tome što Ephrem predstavlja u mome životu, o tom dugogodišnjem prijatelju, koji je to bio na neki čudan način. Stajala sam još uvijek u svojoj sobi, dok je Ephrem sa obitelji već bio u našem salonu. Prošla sam četkom kroz kosu i uzbuđeno krenula stepenicama prema prizemlju naše kuće. Što sam osjećala u tom trenutku? Zapravo ni ne znam, da li je to bila prikrivena zaljubljenost ili opčinjenost nekim koji je odudarao od mog školskog društva. Ipak je on imao tada 29 godina i bio je pojam u mom životu, svojim stavom, izgledom, načinom na koji sjedi i obraća se. I dalje je bio šutljiv i samozatajan, a time meni još i fascinantniji. Čista suprotnost brbljavoj djevojci, buntovnici, koja je uvijek na satu u školi imala nešto za pitati, koja je uvijek imala prigovor na sve. Kada su razgovarali sa mojim roditeljima, uvijek bi se uključivala u razgovor, iznosila svoje stavove i bila najglasnija. Njima je svima to bilo smješno i zabavno, pa čak i njemu koji me potajice znao promatrati i sramežljivo mi se znao namiješiti. Tako je bilo i to popodne. Silazila sam stepenicama, zabacivajući svoje uvojke, graciozno stajajući na ulazu salona i pozdravljajući sve redom. Ephrem je bio posljedni na redu. Stajao je ispred mene, onih neobičnih plavih očiju, sjajnim nego ikada. Nasmiješio mi se, pružio ruku, prvi puta, što je izazvalo opću pomutnju među svima. Naime, nikada se nisu ni on ni njegov otac rukovali sa nama ženama. Tako nalaže islam, što su oni i prakticirali. U tom trenutku kada je prvi pružio ruku k meni, ja sam bez razmišljala pružila i njemu ruku, na što je njegov otac uzrujano povišenim tonom reagirao:" Ephrem!" Povukla sam se korakom u nazad, a on je i dalje gledao u mene, dok mu je otac ljutito pokušao skrenuti pozornost da sjedne i ne napravi više tako nešto. I moji roditelji su se iznenadili Ephremovom reakcijom, ali tome nisu pridavali toliku pozornost. Nastavili su razgovor, dok sam se ja suzdržavala da im ne kažem što ih ide. No, ipak to nisam napravila zbog svojih, pa sam se pokorila novonastaloj situaciji. Kada nisu obraćali pažnju, naši pogledi su se sreli i nastavili potajno nijemo pogledima razgovarati. Gorila sam od želje da razgovaram s njime, da mi ispriča sve o svome poslu, o studiju i studenskim danima. No, nije bilo prilike za to i nastavili smo se kriomice susretati pogledima. To popodne bili su tri sata u našoj kući. Teme su se redale kao i obično, od poslovnih do političkih, pa od kupovine do godišnjih odmora. Što god sam pokušala da se okolišanjem ubacim u razgovor sa Ephremom nije mi uspijevalo. Redovno nas je prekidao njegov otac i prije nego bi nešto i pokušala reći, što je i moj otac počeo podržavati. Buntovnost je rasla u meni, i čekala sam svoj trenutak, kovajući planove u glavi da dam do znanja njihovom primitivizmu i fundametalizmu. I čvrsto sam vjerovala da će jednom doći i taj dan. Izašli su iz kuće u pratnji mojih, a ja sam ih slijedila u stopu sve do auta. I ušli su redom, otac, majka, Ephrem. I tada sam iskoristila priliku i nevješto mu mahnula što je primjetio moj otac. U tom trenu kao munja se okrenuo prema meni i viknuo:"Miriam!" Povukla sam se, okrenula i ušla u kuću. Ljutito sam krenula u svoju sobu, izbjegavajući bilo kakva predavanja mojih, koja su bila svakodnevna. Kada sam ušla u sobu, opet sam promatrala kišu i ulice Damaska. Priželjkujući da će se Ephrem od nekud pojaviti, ali ovaj put sam. No, to se nije dogodilo. Razočarano sam rano otišla na spavanje, razmišljajući o svijetu u kojem živim. O dva svijeta, ista, a tako različita. Njihovom islamskom i našem kršćanskom. Što je to što nas spaja, a opet nas toliko razdvaja? Nisam našla odgovore, ali ih nisam ni prestala tražiti. Pripadamo istome narodu, a tako smo različiti. I moj je otac Arap, kao i njegov, iako različitih vjera, sličnih svjetonazora. Nikada nisam odlazila na kave i druženja niti sa jednim prijateljem iz škole, susjedstva, bilo s kršćanima bilo sa muslimanima. To je bilo strogo zabranjeno, a ja sam morala robovati tradiciji, kojoj sam se pokušavala tada toliko oduprijeti. Moja putanja svakodnevno je bila kuća škola, kuća, crkva, kuća. Izlazila sam samo do 9 navečer s prijateljicama, ali se strogo znalo gdje se ide i s kime, uz jasno upozorenje:" Nemoj da ja vidim ili čujem da si sama s nekim muškarcem na cesti, kafiću ili slično!" I tako je bilo. Dok smo se družili u školi, bilo je mješano društvo i muško i žensko, pa tako i izvan škole u rijetkim situacijama, proslavama rođendana na kojima sam bila ili izlascima. Kada bih srela mušku osobu koju poznajem to je bilo ovalo :"Salam!" i nastaviš hodati dalje, bez zaustavljna i ikakvih razgovora. Jedino sam dijete u svojoj obitelji, kao i moja majka. Igrom slučaja povijest se ponovila.Majčini kao i moji nisu više mogli imati djece. I tako sam je bila tatina princeza u zlatnom kavezu. Nikada ga nisam manje voljela zbog toga, jer znam da mi je uvijek želio samo najbolje. Uvijek me učio da treba biti oprezan, da živimo u svijetu u kakvom živimo i sve što izlazi iz tih okvira, moglo bi se shvatiti kao provokacija muškarcima. I mama je to tako doživljavala, iako je došla, kako sam ja znala reći sa druge planete. Naime, mama je Hrvatica, koja je za vrijeme studija u bivšoj Jugoslaviji upoznala moga oca Arapa, pravoslavca. Bila je to velika ljubav i ostala, čiji sam plod bila ja. Mamina obitelj je negodovala odlukom da mama s niime odlazi u nepoznatu zemlju, ali su to prihvatili. I tako sam ja došla, rodila se u Damasku. Mama se jako dobro privikla na novu sredinu, naučila arapski, ali su me odmalena učili i hrvatski. Odlazila sam redoviti svake godine baki i djedu u Hrvatsku, čemu sam se radovala cijele godine. Bila sam mažena i pažena, jedino unuče kojem se se ispunjavali hirovi koji su u Siriji bili ne izvedivi. S bakom i djedom redovno sam odlazila u katoličku crkvu, naučila sam sve molitve. U našoj kući u Siriji oduvijek su se slavili i katolički i pravoslavni blagdani, išlo se i u katoličku i u pravoslavnu crkvu. Molilo se i na jedan i na drugi način i tata mamu nije nikada sputavao u ničemu. Odlazilo se na doček Patrijarhu, kao i Papi u Hrvatsku. Posjećivala su se i katolička i pravoslavna svetišta. Naučili su me ljepoti i bogatstvu kršćanstva, dvije tradicije, a opet jedno i zajedno. U kući su i pravoslavne i katoličke ikone, i katolički kipići svetaca, slika Patrijarha i Pape. Oduvijek je bio prisutan duh ekumenizma i tatina rečenica:" Mi smo jedna pluća, a dva krila!" I tako se odnosilo prema tome. Iako tata dolazi iz svečeničke obitelji. Tatin otac i brat su svećenici,no nikada nitko od njih nije kako bi se reklo, vodio vodu na svoj mlin. Uvijek zajedno i u molitvi i za stolom. Tako je bilo i s muslimanima. Poštivalo se tuđe, ali se i očekivalo da oni poštuju naše. Većina mojih prijatelja je muslimana,kao i moja draga prijateljica Fatma koja je pokrivena muslimanka. Često sam spavala ja kod nje, kao i ona kod mene, i to prijateljstvo traje i danas. Uvijek su me lijepo dočekivali i ugostili, a tako i moji nju i sve ostale koji su dolazili kod nas. Odlazila je samnom u Crkvu i čekala me dok se molim, a onda bi otišla u džamiju i čekala ja nju. To je bilo uobičajeno i podrazumjevalo se. Nikada nitko nije stajao od nas ni pred Crkvom ni pred džamijom, dok je ona druga molila. I to je tako oduvijek i tako će i ostati. No, te večeri ja sam bila zaokupljena Ephremom i kovanjem plana kako da mi ispriča što me zanimalo, kako jednog šutljivca pretvoriti u jednog brbljivca. Vjerojatno ne bi došao do riječi od mene, ali to je tada bilo najvažnije čime sam bila zaokupljena. I svanulo je..a ja sam možda spavala dva sata..Nisam mogla zaspati ni izbiti ga iz glave. Moja znatuželja i fascinacija njime rasla je sve više i više. Ujutro smo mama, tata i ja kao i obično čitali katolički časoslov, molili pravoslavni akatist Bogorodici. Nakon toga doručkovalo se, a onda je svatko krenuo svojim putem, netko na posao, netko u školu. Naravno, niti jedno jutro nije izostajala pitanja, gdje ideš,da li ideš gdje i s kime i vratiti se u toliko i toliko..Na to sam navikla i to sam očekivala. Još jednom pogledala sam u zrcalo, popravila svoju pletenicu, uzela školsku torbu i krenula. Fatma me već čekala pred kućom, pozdravile smo se i nastavile put do škole uz uobičajene djevojačke razgovore: znaš onog, jesi vidjela ovo ili ono..Tako smo kratile vrijeme, a onda bi se vratile u surovu stvarnost: ŠKOLA! Tog dana u školi je bilo i dosadno i zabavno i slušalo se i nije, kao i uvijek. Ono što me zanimalo slušala sam, što nije nisam. Ništa neobično za jednu tinejđerku. Naravno, da mi se i dalje vrmzalo po glavi, kako ću i na koji način doći do prilike da razgovaram s Ephremom. To je bila moja tadašnja preokupacija dana. Ne, samo znatiželja, već i bunt: e , sad će ti vi svi vidjeti i ja ću se rukovati s njime i razgovarati s nije, sviđalo se to vama ili ne! To je bilo jače od mene i to sam htjela postići pod svaku cijenu. A sve ima svoju cijenu, zar ne? Ali toga kasnije tek postaješ svjestan. I dočekala sam kraj nastave. Ovaj put nisam išla s Fatmom, ona je imala tog dana nastavu duže od mene. No, ionako smo se dogovorile da večeras prespava kod mene, pa ćemo nadoknaditi propušteno. I tako sam krenula iz škole prema kući. Na putu do kuće, zastala sam pred Crkvom i promatrala te fascinantne zidine, iako sam u toj Crkvi bila više puta, svaki puta me iznova oduševila.Bila je to stara pravoslavna Crkva, pored koje je u blizini džamija. Ušla sam u Crkvu, ponovo po tisućiti put pogledala sve ikone, pomilila se, zapalila svijeću, ali ovaj puta ipak je bilo drugačije. Jednu svijeću više sam zapalila. Bila je to svijeća za moj razgovor s Ephremom. Pa ako Gospod hoće da razgovaramo, razgovarati ćemo. Eto, nekako sam se utješila da će i taj dan doći, pa barem na kratko. Izašla sam ispred Crkve, još jednom se okrenula prema vratima i zastala na trenutak. Kao da je nešto ostalo nedorečeno. Nisam ni sama znala što točno, ali tako sam u tom trenutku se osjećala. Možda je sve oko mene bilo nedorečeno, na neki moj čudan način, otkriti ću poslije, tako sam vjerovala tada. I krenula sam korak po korak ispred sebe. Bilo je puno ljudi i većina je ulazila u džamiju u blizini, iako ni u Crkvu nije ulazilo ništa manje. Neki su hodali šutke, neki su dobacili po koju riječ, što nije ništa bilo čudno. To su muški, ništa atipično za njih. Krenula sam dalje nekoliko koraka i u jednom trenutku se našla sama izvan spomenute gužve ljudi. U susret meni dolazio je muškarac udaljen nekoliko metara od mene. Nisam previše obraćala pažnju i nastavila hodati. A onda u jednom trenutku podigla sam pogled, a ispred mene kao nekakvo ukazanje, stajao je on, Ephrem. Stajao je, nasmijao se, zaiskrile su one plave oči, a u tom trenutku sam shvatila da su to najljepše plave oči koje sam ikada vidjela.Moja brbljavost odjednom je nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Nijemo sam stajala promatrajući ga s nevjericom. Pomislila sam da fantaziram, da to nije moguće. Čak sam se u jednom trenutku i uštipnula za lice, kako bi se probudila. A onda sam se sjetila one svijeće koje sam zapalila, podigla pogled prema nebu i potiho rekla:"Shoukran(hvala)!" I dalje je stajao nasmiješen, a onda je odjednom kao grom iz vedra neba rekao: "SALAM! YA AMAR!"
  15. 6 points
    Свети Сава већ скоро осам стотина година представља надахнуће и тему многима. О њему се говорило и говориће се докле год буде Србије и Срба јер је Свети Сава био најзаслужнији за стварање нашег идентитета, а за нас православне хришћане српске верзије Православља-Светосавља, појма толико често помињаног и на жалост, погрешно разумеваног и злоупотребљаваног. Пре појаве Светог Саве хришћанство се већ скоро три века проповедало Србима и свакако да им је било познато, али само захваљујући пастирској ревности Светог Саве у просвећивању народа Јеванђељем Христовим, Православље је прожело и духовно препородило народно биће. На тај начин је постављен темељ за стварање и неговање праве хришћанске културе у Срба, а најбољу дефиницију Светосавља дао је Преподобни Јустин Ћелијски рекавши да је Светосавље „Православље српског стила и искуства”. Другим речима, Светосавље је наш православни израз. Светосавље извире из саме личности Светог Саве који је, како сведоче житија, у први мах свој аскетски подвиг схватао као свој индивидуални духовни подвиг, али временом, боравећи у општежићу своје обитељи све више се окретао другима, раду са другима и за друге: за своју монашку сабраћу, цркву у целини, државу и народ. Јеванђеље Христово је прожело у потпуности личност Светог Саве и без њега немогуће га је схватити. Због тога се не може говорити о Светом Сави као само о националисти, политичару, државнику или епискпу. Он је био све то, а основа његовог бића био је Христос. Сходно томе основа Светосавља је Христос и истинског Светосавља не може бити мимо Цркве. Свети Сава је био јака и духовно зрела личност, непоколебиво свесна свог православног хришћанског идентитета, човек ширине и добре воље, човек љубави и дијалога. Из његових житија је познато да је водио дијалог не само са владарима и црквеним великодостојницима хришћанскога Запада, већ је, без обзира на велике духовне разлике, током својих поклоничких путовања на Исток посећивао и муслиманске духовне и световне вође, увек у мисији добре воље. На двору египатског султана остало је о њему забележено да је пленио добротом и духовном лепотом свога лика више од свих претходних хришћанских посетилаца. Чак је забележено да је док је боравио у Малој Азији спасавао из ропства Турке, чији ће потомци свега век касније угњетавати и убијати његове потомке. Свети Сава, подразумева се и истинско Светосавље, никада није био фобичан јер је знао ко је, шта је, од куда је и куда иде. Једно је сигурно: „Ако останемо верни Светоме Сави као „наставнику и учитељу пута који уводи у живот” и Светосављу као „Православљу српског стила и искуства”, органски присутном у заједничкој православној и хришћанској васељени, онда, упркос свему, можемо имати и наду и благослов светитеља Саве, живог и прослављеног у вечној заједници љубави са Господом и са свима светима“(Еп. Иринеј бачки).
  16. 6 points
    Биљана

    Моји неки покушаји

    Саборни спомен-храм "Рођења Пресвете Богородице" У Добоју Више се ни не сјећам кад сам ово цртала, али знам да ми овај цртеж јако пуно значи! Исто као што ми и ова црква јако пуно значи! Како волим отићи у ову цркву! Волим отићи и кад нема никога! Понекад ми се зна десити да заборавим на вријеме, док сам унутра! Понекад уђем и само разгледам! Без обзира што сам то све већ сто пута до тада видјела! Увијек видим нешто ново, до тада невиђено! А понекад само испробавам акустику! Предивна је ово црква! И дио је мене! Као што сам и ја дио ње!
  17. 6 points
    Биљана

    Мајка Божија

    Богородица! Марија! Изворно Мирјам што значи сјајна, изванредна! Мајка Исуса Христа! Теотокос! Жена (мајка), чији је долазак најављиван; "Гле, дјевојка ће затрудњети и родити сина и надјенуће му име Емануил, које ће рећи: с нама Бог." (Ис 7,14; Мт 1,23) Пророк Михеј је пореди са Витлејемом из којега ће изаћи господар Израиља! Цар давид је види као Цркву! У пјесми над пјесмама, невјеста се пореди са Богомајком; као свијетлећа зора; "Ко је она што се види као зора, лијепа као мјесец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама" (6,9) Жена (мајка) која је родила Христа, Спаситеља нашег! Светитељка којој је посвећено највише дана у години: - Рођење, Мала Госпојина, ( 21. септембар), - Ваведење, (4. децембар), - Благовијести, (7.април), - Сретење, (15 фебруар), - Успење, Велика Госпојина, (28.август) - Сабор пресвете Богородице, (8.јануар), - Покров, (14.октобар), - Полагање појаса, (13.септембар), - Полагање ризе, (15.јул)! У давна времена, Бог даде Јеврејима десет заповијести урезаних прстом Његовим на двије камене плоче! А сад господар Анђела Божијих даде свима Православнима најслађу и најпријатнију химну Мајке Божије, урезану арханђелским прстом на каменој плочи. "Достојно је Уистину Да Блаженом зовемо Тебе, Богородицу Увијек Блажену и Свебеспријекорну И Матер Бога нашега Часнију од Херувима и неупоредиво славнију Од Серафима Тебе што Бога Реч непорочно роди Уистину Богородицу Величамо" Мајко наша, моли Бога за нас!
  18. 6 points
    Богдановић Тамара

    Нешто моје од поезије...

    А ево, да поставим, ја нешто своје. Плавим очима, неизмерно истинито... Опет тај твој мили поглед обасјава моје већ уморне очи, твој благи смешак, плава влас косе... тако ретке, а тако сјајне, пресијава златом сунчевих зрака. Твоје боре на челу, тај красан осмех што краси усне твоје... бледе, увеле непољубљене... Опет тако, чује се црквено звоно над градом, оно нас раздваја, дели ме од твоје невине лепоте... Опет се јави жеља за твојим умилим гласом, твојим плавим очима које се као океан пружају у бескрај.. Моје очи упрте у твоје купају се на дну океана... Схватићеш једном, пронаћи ћеш себе у стиховима овим, не дозволи да ти роса упропасти осмех, тај осмех који сам јако волела... те очи, небеске, плаве и тај прамен твоје плаве косе. Заувек. Несаница... Сваког јутра, море лептирова оних ,,љубавних'', прочешља утробом мојом и као страх се буди. Мислим на њега што ми обузе разум, чврсто не попушта. Мислим на те руке, мекане, нежне..саме, како отворене к' небу... жури да изусти по коју реч. Видим његово обезглављено тело, бледо, маљаво.. право мушко, а те руке мекане,нежне... пружају се ка мени, а не би смеле, ех... кад бих само могла да их ухватим и стегнем, бар једном да осетим њихову топлину љубави и разумевања. Онда схватим, да је то, све то машта... лутам да те нађем, твоје руке, обезглављено тело тај предивни осмех твој, тај поглед упућен мени.. Изгледало је као сан, ал' ја имадох несаницу, несаницу посвећену твом дивном, бледом маљавом, правом мушком телу. Усамљена душо.. Куда идеш, усамљена душо? Куд' те води овај пут живота? Са ким идеш, кога сањаш? Знам, у твојим мислима не постојим ја... Кад год те видим, ти уснуло шеташ дугим корацима. Твој усамљени поглед који ми упућујеш буди моју жал, јер и ја сам једна од усамљених... оних душа тужних,самих. Твој осмех крије страх од самоће, ко зна.. куда ходаш, коме идеш. Твоје прелепе плаве очи лутају, у понор самоће, гледају небески свод. А ја гледам тебе како шеташ, усамљена душо. Питам се немо, да л' ће се срести наши погледи макар они да се споје, да не буду сами... Да их буде двоје.
  19. 6 points
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa: Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina. "on pusi!" - rece Joil "Ne pusi." "Pusi!" "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena. "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu. "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten". "A sto nije?" "Nismo stigli, planirali smo..." "A sta mu je?" "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti. Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj" "Verujem" - rekao sam. "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio. Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet. Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu! HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u gornjem Ostrogu Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  20. 6 points
    nishizawa

    Ђубре

    Ово је паркић који се налази преко пута моје зграде. Направили су га људи из околних зграда - ентузијасти и волонтери. У њему се често играју моја деца. Ја због тога, да будем искрен, и нисам претерано срећан. Не због тога што не волим да ми се деца играју у парку, или због тога што парк није Бог зна шта за видети - него зато што је ужасно штрокав. Ово је ђубре који нису направили ни клинци који се играју у паркићу, ни рекреативци који вежбају на справама које је ту поставила општина, ни пубертетлије који се у паркићу скупљају током ноћи. Нису га ту избацили ни НАТО авиони током бомбардовања Београда, нити су га оставили за собом Турци, нити су га направили клерофашисти, евроулизице, русофили, нациЈоналисти, ни друг Тииито, ни власт, ни опозиција. Ово је ђубре које, највећим делом, за собом остављају родитељи те исте деце која се ту играју. Док се њихова деца играју. Све док родитељи не буду схватили да се њихова деца играју у ђубрету, и док не буду схватили да је то ђубре које су они сами направили, и које и даље праве свакога дана, неће нам помоћи ни промена власти, ни боља социјална политика, ни Европска Унија, ни оштрија казнена политика, ни демократија, ни диктатура, нити било шта друго. Ђубре је, како год окренеш - ђубре. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2012/05/blog-post.html
  21. 6 points
    Александар Милојков

    Биће Бога и биће Цркве

    (објабљено у Православном мисионару јул/август 2012) И тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: Ено онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране. (Мк 13, 20-21) Вероватно се ниједна религија у историји света није толико умножавала и распарчавала на различите конфесије, као што је то случај са хришћанством. Са друге стране, Хришћанство је почело као Црква и јесте Црква. Нецрквено (=нелитургијско) хришаћнство је оксиморон – али, ипак реално постојећи оксиморон. Црква је, како то у Символу вере исповедамо, једна за коју је њен Оснивач обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18). Ипак, од самих почетака Цркве настаје нешто што се назива хришћанством, чак и црквом а ипак није Црква. Наведени стихови из Јеванђеља по Марку су заиста пророчки. Расколи, јереси и секташтво су нешто што Цркву прати од њеног настанка па све до наших дана. Заиста, сво то мноштво псеудохришћанства, издајући се за „истинито“, говори управо оно на шта је Христос пророчки упозорио Цркву на самом почетку: „Ево овде је Христос...“ Данашњим верујућим људима у Цркви није проблем да препознају псеудохришћанско секташтво, произниколо на таласу Реформације и увезено са Запада. Али, те секте нису једина роба на савременој пијаци псеудоцрквености. Постоји и један префињенији облик, који много више личи на оригинал, те као такав има много више шанси да заиста превари и изабране. То су они који се издају за православне. Говоре за себе да су Црква, епископи, свешеници, монаси, литургијски хришћани. Иако вукови, по свему личе на јагањце (Мт 7, 15). Имају храмове, манастире, свештене одежде, иконе. Служе све оно што се у Цркви служи. Из њихових уста чују се исте богослужбене песме и химне. Крштавају, венчавају, рукополажу, држе постове. Одликују се великом ревношћу и аскетским етосом. Призивају истога Бога којег и Црква призива. Исте светитеље славе. Исте свеће пале, иста им кандила горе и исти им тамјан мирише. А ипак – нису Црква. И управо јагњећом кожом – особинама и ликом Цркве и њених служби, крију своју природу вукова. Зато многима није лако да их препознају. За њихово препознавање потребно је познавати само биће Цркве. Да би једна заједница заиста била Црква и да би службе у њој (епископска и све остале) заиста биле истините, није довољно да само споља, својим особинама личе на Цркву и њене службе. Није довољно да се „позивају“ на Предање, Библију, Оце, Каноне и Догмате Цркве. Биће Цркве се крије у нечему што је много дубље него што су формални црквени изглед и особине. Биће Цркве нам открива нико други до сами Бог, откривењем Свога бића, Свога начина постојања. Као и човек, Црква је ни мање ни више него икона Божија. Начин њеног постојања је начин постојања Бога. Врхунац Божијег откривења јесте оваплоћење Сина Божијег. Управо нам Господ Исус Христос, први и темељни богослов Цркве, открива начин постојања Бога – Оца и Сина и Светога Духа, Свету Тројицу. Никада људски ум не би дошао до таквог богопознања без Божијег откривења. То Божије откривење открива начин Божијег постојања, односно даје одговор на питање ко је Бог. Свети Оци су правили јасну разлику између „шта“ и „ко“ питања о Богу. Оно „шта“ односи се на Божију природу или суштину. Она нам остаје заувек непозната. Оно „ко“ односи се на начин Божијег постојања и то је оно што нам је Господ открио. Бог је Света Тројица: Отац и Син и Свети Дух, нераздељиво јединство, заједница три Личности. Ту веру у Свету Тројицу Црква је, у формули Крштења, исповедала од самог свог почетка. Бивајући изазвана и угрожена од стране разних јереси, Црква је, устима Светих Отаца и Сабора, ту веру детаљније појашњавала. Једно од главних питања које је актуелизовано, везано за веру у Свету Тројицу, био је однос између једног и три (мноштва). Бог је један, али ипак исповедамо три (мношво) божанске личности. Како су Оци разрешили тај проблем једног и мноштва? Као што је већ поменуто, правили су јасну разлику (не раздвајање!) између божанске природе (=суштине) и божанских личности (=ипостаси). Тако, свети Максим Исповедник говори да је Бог једнај јер је „једно Божанство“, мислећи на једну божанску природу или суштину. Бог је, наставља даље свети Максим, „целосна Јединица и целосна Тројица. Целосна Јединица по својој суштини и целосна Тројица по својим ипостасима.“ Дакле, једна је божанска природа коју пројављјују, чине је постојећом (=ипостазирају) три божанске ипостаси (=личности): Отац и Син и Свети Дух. Те три божанске Личности нису делови једнога Бога – божанска природа је „целосна у Оцу“ и „целосна у Сину“ и „целосна у Светоме Духу“. Такође, нису ни три Бога, јер „Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух Свети целосно у Оцу и у Сину.“ Ниједан од Тројице као конкретна и појединачна личност није замислив без друге Двојице. Један је незамислив без многих који га као једног и непоновљивог потврђују у односу. Зато нису три Бога већ један Бог – јер није могуће замислити и издвојити као независне индивидуе Оца по себи, нити Сина по себи, нити Духа Светога по себи. Свети Григорије Богослов би рекао: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Из тог разлога исповедање вере у „Једнога Бога Оца“ повлачи и исповедање Свете Тројице. Тај откривени начин Божијег постојања, где се једно и мноштво поклапају, Свети Василије Велики назвао је заједницом (грч. кинониа). Овакав начин постојања (=личност) дарован је и задат човеку, као икона и подобије Божије. Човек је биће заједнице. Попут божанске, и људска природа је једна коју треба да пројављују, односно да чине постојећом, многе ипостаси (=многе личности, многи људи). Но, људи су пали и разделили своју једну природу на мноштво самодовољних индивидуа. Отуда су Петар, Марко и Јован три човека, док су Отац и Син и Свети Дух један Бог. Људи живе палу индивидуалност, зато се једно и мноштво код њих не поклапају. Мноштво палог човека је распадање бића које коначно води у смрт. Отац и Син и Свети Дух су истинске Личности, зато се код Њих једно и мноштво поклапају. Остварење таквог, божанског начина постојања, кроз оваплоћеног Сина Божијег, представља спасење човека и света. Исти тај начин постојања оваплоћен је и у бићу Цркве – кроз коју се спасење човека и света дешава. Попут Бога, Црква је једна. Попут божанске једности ни црквена једност не значи самоћу. И она, цела и потпуна, постоји у многима, у заједници многих. Попут Бога, то црквено мноштво није множина усамљених, посебних Цркава које постоје „по себи“. Али, опет попут Бога, то црквено мноштво нису ни делови једне Цркве. Оно што је свети Максим рекао за Бога могли бисмо рећи и за црквено мноштво: целосна је Црква присутна у сваком појединачном у том мноштву. Као што је пуноћа а не део божанске природе присутна у Оцу, у Сину и у Духу Светоме, тако је и црквена пуноћа присутна у локалној Цркви. Црква је тамо где је Евхаристија, тамо где је сабрање на једно место: свештенства, ђакона и верног народа око једног епископа. Епископ са својим сабрањем (са својом епархијом) представља потпуну, целу Цркву, а не део Цркве. Но, као што Отац и Син и Свети Дух нису три Бога, тако ни многе локалне Цркве (епархије) нису индивидуализоване, одељене, Цркве по себи. У свакој локалној Цркви обитава Црквена пуноћа, али само онда ако постоји заједница, евхаристијско општење са другим локалним Црквама. Као што Оца нема без Сина и Духа Светога, Сина без Оца и Духа Светога, Духа Светога без Оца и Сина, тако нема ни појединачног црквеног идентитета, локалне Цркве без општења са многим другим локалним Црквама. У том евхаристијком општењу се у свакој локалној Цркви пројављује пуноћа бића Цркве, исто као што се у општењу Оца и Сина и Светога Духа пројављује (постоји) пуноћа боажсне природе у свакој појединачној божанској Личности. Истина појединачног идентитета није у његовим индивидуалним особинама већ у заједници. Идентитет Оца потврђује се односом са Сином и Духом Светим. Идентитет Сина потврђује се односом са Оцем и Духом Светим. Идентитет Духа Светога потврђује се односом са Оцем и Сином. „Особине“ божанских личности које су свети Оци истицали – нерођеност за Оца, рођеност за Сина и исхођење за Духа Светога, нису особине које им припадају „по себи“. Те њихове особине бивају лично њихове само у међусобном односу. Такав је случај и са бићем Цркве. Никакве особине „по себи“ не могу пружити црквени идентитет. Свако сабрање, колико год личило на Цркву, не поседује биће Цркве ако је лишено заједнице, евхаристијског општења са другим црквеним сабрањима (локалним Црквама). Без те заједнице са многима нема потврде црквеног идентитета, а све „особине Цркве“, па макар изгледале и као највећи подвиг и као мучеништво не вреде ничему (свети Кипријан Картагински). „Особине“ које не бивају у општењу већ остају „особине по себи“ јесу демонска онтологија и обмана. Таква сабрања нису и не могу бити Црква. На њима је само „јагњећа кожа“, али природа им није „јагњећа“ него „вучија.“ Ово је начин да се међу расколничким групацијама и разним другим парацрквеним сабрањима препозна и јасно одвоји истинита Црква. Заједница, евхаристијско општење је сигуран показатељ истинитости Цркве. Њоме (заједницом) се не потврђује само као црквена пуноћа једна локална Црква, већ и кључне четири службе које је конституишу (локалну Цркву). Епископ, свештеници, ђакони и верни народ бивају то што јесу само у међусобном односу, у опшењу, у заједници. Зато је немогућа Света Литургија без епископа, свештеника. Али, немогућа је и без верног народа. Отуда је у Цркви важно помињање. Свештенство и верни народ који на Светој Литургији помињу свог епископа (свог Првог) тиме потврђују себе као Цркву, своје службе као црквене. Такође, епископ који помиње свог Првог (архиепископа или патријарха) тиме своју локалну Цркву потврђује као Цркву – јер кроз то помињање општи са многима (са другим црквеним пуноћама). Биће Цркве је икона бића Божијег. Тамо где је осамљивање, где нема помињања Првог, нестају црквене службе, нестаје Црква. Таква сабрања су парацрквена и расколничка – без обзира колико убедљива и привлачна била њихова „јагњећа кожа“. Александар Милојков
  22. 6 points
    Црквењак

    Црквењаков блог

    Легални финансијски токови у СПЦ Дошо господин попа с годишњег, треба поправити црквењачки буџет некако а никакви дешавања на видику у скорије време нема у тефтеру прибележених. Дође ми понекад да измишљам требе и упишем у тефтер , па тако размишљам како би то било да рецимо упишем рецимо Јанко Јанков слави завет свету Петку , те му ондак ја и господин банемо кући а он човек ни не зна да слави ... ал неиде тако, све је у Божијим рукама па чак и ми црквењаци. Седим тако кући и бавим се нишчим, кад после пар дана зове госн попа вели имамо једну сарану. Штоно реко народ док неком не смркне црквењаку не сване. Сав хепи отрчим на мом тротинету до господина спремимо се и одемо те обавимо сарану. Муштерије задовољне , баба је ионако имала преко 90 година , али да плате ни говора.Обећали попи да ћеду доћи сутра. Од тог обећања прође тако једно недељу дана дође на ред и друга сарана а они први се не појављују. Кад и ови други дадоше обећање господин већ нервозан а немож ништа . Тако две саране обавимо о свом грошу, а после недељу дана имадосмо једно крштење , међутим ни ту се нешто не овајдисмо, но то нам не би жао пошто је нека сиротиња у питању. Две недеље тако прођоше од попиног повраћаја из туризма а белог динара не видех. Потом прође и једно венчање где једва неку цркавицу напабирчисмо а и то је сазнало цело село ко да смо добили на лутрији иако искрено да кажем вако у поверењу кум је једва одрешио кесу а младожења чим се исликово одма је шмугно из Цркве ни довиђења није реко. Видим ја да господин није у елементу па реко да му предложим за следећи догађај да ја преговарам око плаћања. Он се мало вајко те оће-неће и на крају пристане. Ајде - вели он мени- овај пут ти преговарај па ако буде неке вајде онда ћеш ти вазда преговарати. Иначе венчања се састоје из три дела , први део је сам чин венчања који траје од 20 минута до пола сата све зависи од попа,а други део је фотографисање са младенцима који траје исто толико у зависности од фотографа, и трећи део је вијање по цркви кумова и младенаца да плате венчање. Овај први део венчања никада ми није тешко падаo, други део ми је увек најтежи а трећи ми је занимљив јербо тад најбоље сазнам каки су ми мештани. Тако једног лепог дана дође у порту један чича , паор , нако један од имућнијих, сав се нацифро тражи господина. - Шта вам треба господин? - питам ја. - Тео би нешто с њим да диваним. - Јел да се исповедиш или да заказиваш нешто? - Та шта имам ја да се исповедам кад нисам ништа згрешио, нормално оћу сину да закажем венчање. - Аха значи венчање ? - Та да. - Па ево саћемо да га закажемо , ајд замном. Отворим ја тефтере припремим једно пет оловака да изгледам важнији , узмем књигу венчаних као да ћу нешто да пишем тамо и узмем онај лист што се попуњава ко је ко и одаклен је и ди је крштен и да ли је, и ко је кум а ко младожења а ко су им родитељи и тако то.Све ја по реду али на тенане питам чичу а он одговара још полаганије све некако достојанствено ко да жени принца од Монака а не сина паорскога. Е кад дођосмо до плаћања видим ја он би одма да му ја кажем колико то стоји па да се мало ценка , али нећемо се играти више тако по старим правилима. -Јели чича то ће бити нако мање венчање како чујем у селу да се дивани? - Ма ко то вели , да му ја *** ?!! - Та шта знам , био сам јуче код Милета у кафани па чујем тако људи диване ... - Е вала нека они *** колико год оће , али ја мом сину нећу правити сиротињску свадбу. - Та добро шта се ома једиш , нисам те ја мислио вређати , него ко велим ако је тако... - Ништа није тако да знаш , лажу кере сеоске , имаћу госте и из Америке а са њине стране (тј.младине) доћићеду њих 200 гостију а са наше још више...-излете се чича - Уф па то мора да пуно кошта ? - Нека кошта шта кошта! - Онда вам неће бити пуно да дате и нама за Цркву неку цркавицу? - Реци ти мени колико треба и немој ми ту сад увијати. - дрекну чича. - Та шта знам , немамо ти ми ценовник зате ствари , то је ваша добра воља , ако немате сад , можете ви ... - Шта бре немам сад , ево - И извади чича све црвене које је имо код себе и метну на астал . - Полако бре чича , биће то пуно. - Е вала неће бити пуно. Толико ја дајем за венчање мог сина , и немој да чујем по селу после да си причо како за Цркву нисам дао ни пребијене банке , ко што умеш да причаш. -Не брини чича нећу , ја само причам онако како јесте , а сад јесте да није тако. И тако оде чича сав пун себе и нарогушен . Следеће венчање дођоше ми млада и младожења и младожењин отац. - Помаже Бог - веле они мени. - Бог помогао. - Ево ми би да закажемо венчање . - Ево саћу ја да припремим тефтере.- И отворим ја све књиге које су се нашле на столу као нешто треба у њима да видим , па гледам , гледам. - А извинте за кад је то венчање планирато? - Та ми би сад у суботу у 14 сати. -Ууууууу не знам како ћемо сад то , то је црвено слово , знате господин ујутро служи литургију а после подне му долази нека делегација , та стварно не зна да ли ће то моћи. - Ајде црквењак види , немој сад да нас стављаш на муке, па све смо заказали и ресторан и госте , све живо , како сад да отказивамо ? - Хм, не знам стварно шта ћемо сад, а велите и ресторан сте заказали? - Па да већ смо и капарисали унапред и узели смо и конобаре све је заказано , како сад људима да откажемо они нам нећеду вратити новце. - Е па јесте то је баш нако незгодно. - А јел може та делегација да дође неки други дан ? -Улеће отац Младожење. - А то неће моћи, знате то је једна врло важна државна делегација и они су се најавили још пре пола године.Ето да сте се ви најавили пре њих , ми би сигурно њих ондак померили. - Па ко је знао пре пола године да ће бити свадба . - Излете се младожења, што ће рећи да је греда да се свадба што пре обави. - Знате како неке ствари ипак треба млого раније заказивати.-Отежем га ја. - Хм , та не знам шта сад да радимо црквењак.- Вели отац. - Па не знам , мислим не би да вас уцењивам , али можда ако бисте оставили и господину неку капару , знате каки су попови , можда он ондак то не би одбио. - Ајде , ајде молим те црквењак узми ти ево ти капара и реци господину да си ти узо паре унапред па сад немош да вратиш.- Вели отац и извади повећи бунт новаца. - Јао па немојте молим вас , та како ћу ја сад то , мислим мож господин да ме најури . - А ево црквењак узми ову ракију па му однеси кажи ти њему да се ми ето извињавамо , али тако је искрсло. - Ајд , видећу некако да то изведем, али немојте се млого надати , а ако све буде како треба јавићу ја вама за сат или два , јел у реду ? - У реду је црквењак , у реду је. И одоше, ја прошетам мало око Цркве , одем попијем кафу, седнем запалим једну и позовем их : - Ало, црквењак је овди. - Реци брате шта си урадио ? - Пази , попа је реко да може , али само да скратите сликовање , јер то обично најдуже траје како би он мого да стигне да се види са делегацијом. - Ма нећемо ни довести фотографа у Цркву , нема никаквих проблема, фала ти брате црквењак, рачунај да смо ти дужни за ово. - Та нема на чему, и ништа ми нисте дужни. После пар недеља долазе ми неки гастарбајтери, сви наши гастоши су наоко побожни углавном честити људи , али у суштини више сујеверни него верни, исто оћеду да закажу венчање, али пошто су људи у годинама јасно је и мени и њима да цркви нећеду дати ни цвоњка. - Јели црквењак колико то кошта ? - Среза матори младожења у старту. - Знате то је вако како да вам кажем Божја воља. - Како мислиш Божија воља? - Збуни се старожења. - Па ето тако. - Ма колико је то новаца? - А немамо ми цену за то. - Па ти реци оквирно. - Оквирно је етооо.... колико Бог хоће. - А колико је то колико Бог хоће? - Бог зна. - Уф цквењак , ти си мало звекнут човек, ево теби 200 евра , ја сад стварно не знам колико то Бог хоће , и ево ти још 50 евра да узмеш свеће за жртвеник , па ако сам погрешио колико то Бог хоће , макар да прислужим овим свећама, ето јел то доста? - Доста , Божја воља! Одоше .Тотално збуњени. Још једно сам венчање заказиво и ондак је господин реко да је доста, да то не чиним више јербо су људи почели свашта да причају по селу а највише како је црквењак потпуно луд а попа му дао књиге да уписива, па вели ако дође до владике биће свашта.А то венчање сам вако заказиво: - Ви сте отац младин? - Да . - Аха , а где је младожењин отац? - Нема га , умро је. - Аха, добро , значи неће то бити велика свадба? - А што питаш? - Знаш , ми имамо одма после венчања молебан за здравље , па ће ту доћи доста болесних људи па реко да не чекају. - Неће бити велика свадба , биће нас тако око 40 све укупно. - Аха , а јесте ли ви већ све заказали у општини и ресторану? - Јесмо . - А реци ми ако није тајна , колико вас је изашао ресторан , наиме мој сестрић би требо сад за који месец да се венчава па се распитује тако оквирно да зна? - Па види 15 евра по особи , али све са салом и аранжманима . - Па није то много , а ? - Па и није, мислим да је већа свадба било би али вако за мању није много. - А реци ми колико сте плаћали конобаре? - 60 евра . - Све конобаре 60 евра? - Неее , сваки конобар је по 60 евра. - насмеја се отац младе. - Хм, то ми је некако много. - Па јесте али шта да радиш. - Па ништа, него ево овако сад смо пописали све податке , и остаје још само да се договоримо око даривања Цркве тј. попа, ајде да не подцењујемо попа , ипак рецимо није за поредити један поп и један конобар, мислим немојте ме погрешно схватити не подцењујем ја конобарско звање, сваки частан посо је за похвалу но ипак свештеник је свештеник. Тако да ако сте за конобаре издвојили 60 евра ето ви се равнајте наспрам тога, мислим да не подцењујемо свештеника, јел. - Пази мајку му црквењак , видиш никад нисам на овај начин размишљо , а у праву си , стварно ако смо конобаре платили 60 евра како онда попу да дамо три иљаде што смо мислили испада да је поп јефтинији и мање вредан од конобара , а без попа ни нема венчања. - Па да, у праву си .
  23. 5 points
    antics

    Лион

    Свака кап што с небеса дође, натапајућ земљу и што у њој труне, мило собом носи дах свеже висине; све да спере може - и штроке и рђе, ал не може тугу с којом душа гине. Нек ме неко слуша! Да вриснем немам снаге: гласнији од мене гром су и олује. А толико бреме тегли ова душа и кроз терет нада и љубав ми струје. Глув је ово град у сваком свом трену: странце и не виде, зазиру од муке. А ја јесам странац - без капе, без собе само с зрном наде које нема цену, са жељама које други ће да здробе. Када дажд отпочне са својим мирисом и када све заспе исто, без разлике, и кад све ућути прекривено хуком, кад се све умири - ко под кипарисом, баш ту је мој дом, ту ја на свом. Остајем да и све и сва волим, ал без наде да ће ико чути. Можда неко слути тек трептај у тмини душе своје ту наду што ја њоме горим. Пресликаћу срце граду - отисак у глини.
  24. 5 points
    Александар Милојков

    Љубав Светитеља

    (Објављено у Православном Мисионару септембар/октобар 2012.) „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате.“ Свети Владика Николај (Велимировић) Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон. Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав. Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност. Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци. Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними. Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика. Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао, неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају. Александар Милојков
  25. 5 points
    Vaske

    Догматско читање

    Дуго ме мучила чињеница да се у задње вријеме све мање чита, и то прије свега литература вриједна читања. Међутим,ових дана мучнина се преобратила у нешто сасвим супротно. Схватио сам да је боље и да се не чита, него да се догматски чита. Напросто, свијет је преплављен таквим читањем. ( Да се раузумијемо, догматско читање није читање догме, већ читање било чега без икакве намјере да се прочитано и разумије). Камо пусте среће да се оно догматски прочитано, на искључив начин, задржи код читаоца. Напротив, зараза се шири. Од Платона смо дошли до Платона за почетнике, од најексплицитније феноменологије теизма и атеизма код Достојевског, до (религиозне) онаније Ден Брауна.. Од Отаца до п(л)итких теолошких текстова. Наизад, ни ту није крај. Догматско (неразумјевајуће) читање није се задржало само на догматском (неразумјевајућем) преписивању, све се то слило, попут катрана, у наш свакидашњи живот, а све оно што чини тај свакидашњи живот, постало је баук. Тако да оно што уобичајено зовемо живот, то је заправо испразна симулација живота, у којој нема више ни туге ни радости, а ни болне потресености ни дубоког одушевљења нечим што погађа смисао нашег постојања. Од античке трагедије до холивуда, све је подведено под мјерило занимљивости.
×