Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 04/26/19 in Блогови

  1. 1 point
    ИВАН KARINGTON

    Истина

    Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и разликује истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука, као што каже началник саме нам истине – Христос, и препознаје глас свога Пастира. Сведочећи својим животом Христа, сваки хришћанин, заправо, сведочи Истину бивајући једно са Њом. 10.05.2019. :: Пријатељ Божији http://prijateljboziji.com/истина/ Шта је истина, питао је, иронично, пре равно две хиљаде година Пилат Христа седећи на судијској столици, и не слутећи да пред собом има Цара над царевима, и саму Истину, оваплоћену Истину Бога Оца, самог Логоса Божјег, Сина рођеног пре свих векова. Истина је једна, као што је један Син Божији, и као што у Христу има много малих логоса тако и има истина које се уливају у једну праву свекосмичку, есхатолошку Истину, и која и јесу истина и део те једне Истине. Љубав јесте Истина и истина долази од Љубави и онај који је од Љубави зна Истину и иде ка Истини и препознаје истину од лажи, пастира од вука и бежи од вука као што каже началник саме нам истине и препознаје глас свога Пастира. У времену када је тешко препознати истину, када је човечанство бомбардовано са свих страна полуистинама, лажима, преварама и лукавствима сваке врсте, нама је потребна насушна Истина, да бисмо били увек у истини, потребан нам је наш Пастир од истине, Онај који нас може упутити у сваку истину и у коме нема преваре, који нас никада неће оставити у лажи, преварене, саме, који је увек уз нас и који једва чека да нам притекне у помоћ. Господар од истине и сама Истина, Логос Божији у коме је све и кроз кога је све, који бди над нама и који нас чека и помаже и када то не знамо и чак и када и не тражимо. Исус Христос, Богочовек, Син предвечног Бога Оца. Човек модерног доба је изгубио моћ препознавања истине, удаљио се од истине и удаљује од Истине, у ту стрмоглаву колотечину улази и православни човек, сваки хришћанин, када замени истину лажју, када замени љубав егоизмом, када замени бригу према ближњем апсолутном равнодушношћу, бригу према околини немарношћу, бригу према породици бригом према своме Ја, када замени рад лењошћу, поштење лоповлуком. Потрошачко друштво крије све те мале замке у себи увлачећи тако наивног и доброг и просечног грађанина планете који преоптерећен бригама мало помало усваја све те мале ступице, којих нису лишени ни хришћани, чак ни имуни. Где ту стоји данас православни хришћанин, како се односи према свему томе? Какав је задатак православног хришћанина данас? Задатак сваког православног хришћанина данас је да сведочи Истину, да зрачи Истином, да буде светило свету, како својим ближњим тако и том малом грађанину света обремењеном бригама и који такође страда и судеоник је у страдању. Будите светлост свету, рекла је Светлост, будите истина свету, рекла је Истина, будите све то овом напаћеном свету а прво једни другима; прво једни другима. Будите једно, породица, заједница, јер и Ја сам заједница. Бог је заједница три личности, Оца, Сина и Духа Светога, велика породица, и отуда је и Црква заједница и Икона самога Творца, а наше мале породице су мала црква, по речима Светог Апостола Павла. Само као заједница, породица, у љубави може се сведочити Христос, као Црква што и јесте заједница, породица, када оставимо сав наш его ван Цркве, ван Литургије, када принесемо себе и сав наш живот и ближње и бриге Истини, и када засветлимо светлошћу Истине и посведочимо да смо људи од Истине, делима и љубављу, када коначно постанемо истина по благодати саме Истине, онда ће сав наш живот и битисање и бити истина, и престаћемо да бауљамо у лажима, и да нас варљиве стихије лажи и превара ломе о хриди судбине. Само тада ћемо моћи и помоћи себи и другима и оним малима широм планете када постанемо људи, на личном плану, и народ од Истине, научићемо препознавати истину од лажи и престаћемо да лутамо на немирним таласима историје људског рода, и бићемо оно за шта смо и призвани и назначени од саме Истине, као појединци и као заједница. Tеолог Иван Миладиновић, вероучитељ
  2. 1 point
    .............

    Неђо се намечио

    Личани су веома гостољубиви. Друга је ствар што се они често не понашају по устаљеном бонтону. Не зарезују они протокол, учтиве дијалоге и столњаке које прописује остатак свијета. Личани имају свој бонтон. Зове се ракија, сланина, диван. Њихова је част масна и са обавезном кавом и ракијом. Њихови су разговориједноставни, директни, без увијања и говора у празно. Старији Личани никад нису савладали уметност персирања. То је за њих бесмислица, они су навикли да буду присни, а нарочито отворени, како према пријатељима, тако и према непријатељима. Какви бијели стоњаци и три врсте тањира, личка кућа има мушему и дубоки тањир. Мушема је чудо једно. Само пребришеш влажном крпом и нема ни трага масноћи сланине, капљици чорбе од пасуља, нема ни мрве круха, ни шпице лубенице. Мушема се не диже са астала до љета, кад се кућа кречи. Они можда и немају обичај да сваки пут донесу дар домаћину али уобичајени дарови су домаћа ракија, кава и чоколада за дјецу. Ништа компликованије од тога. Нису вични избору неких оригиналних или другачијих поклона. Моји Личани су људи топла срца, макар некад деловало и да је тврдо као каменчина. То се може видјети и кад тутну својим гостима или домаћинима у кесу поврћа, неко парче сухог меса, сира, или чак смрзнуто пиле из замрзивача. Не чине то увијек, већ кад осете потребу и жељу да помогну. Кад виде и знају да ће и то мало значити. Они ће свакога, ко год у дом дође, почастити колико могу и продиванити. Колико њихово гостопримство сеже, видимо по томе да постоји чак и израз за оне особе које долазе изнова и изнова, некад не знајући ни границу. Постану досадни и напорни, а то су увек особе које долазе више због саме чâсти, неголи због људи. А газда куће никада не би реко човјеку: „Де немој више долазити, удави. Сви знамо да долазиш због ракије, пијандуро, а не због нас.“ Не би то рекли за живу главу. Какви би домаћини они били? И какав би то дом био!? Тако да трпе оне људе који им се намéче. Сви, па и Дане. Љеп прољетни дан, дош'о он онако здраво уморан са њиве, окупао се, па решио да оде до кафане „Рад“ да одигра партију лоре уз ознојено пиво. У'ватио браву капије, неће. Који су врази, кад са друге стране за браву се држи Неђо. „Неђо!“, смрчи се Дане. Неђо је био, да кажемо без увијања, алкохоличар. Сваки дан би обилазио неколико кућа и пио код људи ракије и каве, некад би и јео. Затим би сио у кавану тобож да прочита новине, чекајући оће ли га ко почастити. Он сам није имао породицу, жена му је млада умрла, а посао је изгубио због пића. Имао је дјете, чу дјете - чоека који је живио свој живот у граду. Неђо је био неугледан, прљав, брада му је расла као трава у 'ладовини, само на неким дијеловима, те су му образи дијеловало као испечатирано. Од нездрава живота лице му је упало, кошчато, а качкет је крио масну косу. Едну те исту тексас јакну носи вијековима, сва се испарала код рукава и оковратника. Само три мјесеца годишње није био у папучама, а по овако љепом дану, морао је зера пролуфтирати прсте. Неђо је био драга, трагична и досадна личност у исто вријеме. Дане се с њим дружио пре несреће која је задесила Неђину жену. Иако је волио попити и прије тога, овај немио случај је утицао да постане пијаница и да се не тријезни никако. Живи од локала који издаје, ту држе продавницу. Син је од њега отишао чим је напунио осамнаест. „Е, Дане. Ја ти донио оно што сам обећа'.“ „Ма шта си ти мени обећа'?“ „Лички биљац!“, подиже Неђо неку мусаву и напуклу кесу у ком је, истина, једва стао биљац. То је био старински дебели прекривач са ресама и украсима у виду црвених и црних коцкица. „Што ће мени то?“ „Па јеси помиња' да ови из фолклора праве музеј и да би ваљало доњети ако што старо имамо...“ „То сам ја сам поменуо, Неђо, али сигурно ја то нећу скупљати. Ја ти њесам у фолклору поодавно.“ „Аха... А коме ја да однесем?“ „Па некоме из фолклора, брате мили. Ајде.“ „А ти поша' неђе?“ „Не, но луфтирам двориште, та јашта да сам поша'!“ „А ђе си поша'? Да не идеш у Рад можда?“ „А можда и идем.“ „Е, добро, таман сам и ја тамо пош'о.“ „Што си онда код мене доша?“ „Па да ти дам биљац.“ И што ће Дане, некако се увек ражалости на чоека, добар је душом, но је досадан Боже саклони. „Ајде, ајде, ајмо што попит.“ Знао је Неђо банути у седам ујутро на ракијицу, тобож сав заинтересован шта има ново. „Јуче смо се видјели, Неђо, одгледа' си Дневник код мене.“, вели Дане. „Ето, замисли, за тих десет сати ништа се у мом животу промијенило није.“ „Није се крмача опрасила?“ „Није, да је, а ја бих тебе првог обавијестио.“ Кад се крмача одиста прасила, Неђо се појави и до једанаест увече је седио са Даном у штали, прасећи а потом чекајући да крмача избаци постељицу. „Не мораш ти, Неђо, чекати, могу ја сâм. Није то хирургија. Сад ће.“ „Нека, да ти правим друштво.“, вели Неђо подржавајући виле и наздравља ракијом: „Ај, нек су ти живи и здрави!“ „Нису моји, Неђо, крмачини су! Имам ја своју дјецу!“ Једном приликом, у зиму, упадне Неђо у кућу док су сви поподне дремали у дневном боравку. Нису били сасвим заспали али се и Мира и Дане направише како спавају, не би ли овај отиш'о. Али Неђо сједе и тако је сједио једно вријеме у мраку. После скоро сат времена, кад је већ ватра у пећи пријетила да се загаси, Дане одустаде: „О, Неђо! Ми зера приџоњали... Кад си ти стига'?“ „Ма ево сад уђе.“ Зими је био редовнији гост. Није имао огрева, а ни кућа му није била у најбољем стању. Дане би му понекад тутнуо неки изношен комад гардеробе или које парче посјека. А Неђо се показао као добар друг кад је требало припомоћи. Ту је био која год је радна акција била у питању и трудио се да се не напије док се све не обави. „Де му реци да ми не долази док кувам ручак, не могу ја шњим сједити и причати којешта о људима у селу!“, рече једаред Мира. „Нема се гдје гријати, што ти смета, нек сједи.“, смиривао је муж. „Сипај му ону разводњену ракију, ако имамо коју кифлу или штогођ.“ „Нерадник и пијанац.“, цоктала би Мира али и она га је жалила. Неђо се увијек трудио да некако врати гостопримство, но једва да је имао дом да кога у њега прими. Па би тако донео биљац, или набрао црвљивих али укусних, непрсканих јабука што му расту пред кућом. Кад је начуо да Дане оће да дозида шталу, понудио је цигле које стоје у његовој авлији. Дане заиста дође трактором и приколицом и увјери се да се Неђи читава штала срушила, отуд цигле. „Даске сам положио.“, вели Неђо. Једном донесе жуто маче и намени дјеци. А за послове је долазио и кад би Дане рекао да нема потребе. Једне године Дане је толико био заузет разним пословима које је узео на себе, да одустаде од прављења ракије. „Боме, не знам колико ћеш ове године навраћати. Сад нема ракије!“ „Ајме, Дане, па не долазим ја код тебе само због ракије! Па ваљда смо стари пријатељи!“ Те године Неђо ипак није долазио свакодневно. Али бар једном седмично би дош'о, пренио сеоске трачеве, посркао каву и наставио са базањем. „Чисто и не смета кад дође ређе.“, вели Мира чим је овај изаш'о. „Мени мало фали, чисто сам се свик'о шпрдати се с неким сваки дан.“, вели Дане. „Их, томе ја служим.“ „Ма не, ти се гадно браниш, Неђо слабији.“ Љети би Неђо сједио пред радњом, сâм или с неким пријатељем би пио пиво или „унуче“. Међу сеоским пијаницама има добрих људи који пију због напукле душе. Неки су изгубили жену или сродника и то никад нису успјели прихватити. Други су уз то изгубили и отаџбину. Протјерани, никад се нису навикли на бачки ваздух. Туђ им је менталитет и обичаји старијих генерација досељеника. Неки и даље ходају горњим дијелом тела благо погнути напред. Научили да се пењу узбрдо. Величају планине и ријеке. Помињу драге, живе или покојне људе из своје постојбине. Сјећају се својих кућа, мириса шталâ, жале за благом које су морали оставити. Питају се јесу ли неки људи живи или не. Каква ли их је судбина снашла. Плачу за гробовима које не успијевају да обиђу. И боли их, и заплачу се за кафанским столом кад су већ попили превише. Запјевају пуног грла пјесме које су се некад ориле личким планинама. До сјутра се или нагло растрезне, да би вредно кренули у надницу, или наставе да пију, без икаквог труда или плана за свој живот. Жеља за срећом је постала жеља за Ликом и прошлошћу, и трагично ослепе за све друге среће које живот може подарити. Породице пате или се растурају. А њихов бол траје. Не успјевају да прихвате, да наставе, да надживе прошлост. У њима тутњи олуја, скоро тридесет година, иако је она давно завршила. Рат не убија само док траје, он убија дуго након што се заврши. „Нисам је требао пустити да сама иде код матере.“, рече Неђо кад се једне ноћи поштено заракијао са Даном. Сједели су код Дане у дворишту након утоварања бала детелине. Већ су дошли до дна ракијске флаше. „Тад сам радио, боја' се да ћу изгубити пос'о. А закувавало се, него ја будала, нисам веров'о да ће дотлен доћи. Љепо смо живјели, Дане. А ко би река'...“ Комарци су уједали, ваздух је био влажан, а ноћ свијетла од месечине. „Неђо, отиша' си тамо и учинио си све што си мог'о да је нађеш. Немој сад... “ „Есам.“ Дане га утешно, другарски потапша по раменима. Волио би Дане да му се друг батали толиког опијања. Да нормалније живи, боље се храни, чешће се купа, да посјети чешће сина. Али види да је запео у трагедији и не дâ се толико лако из ње измигољити. Дане чини најбоље што уме. Остаје му друг, дијели с њим шалу, приволи га некад на рад – јер и рад лијечи. Разблажује му ракију, што због његовог здравља, што због својих залиха ракије. „Примирила се она.“, вели Дане. „Боље је њој него теби.“ „А то свакако!“, смије се Неђо, а потом га погледа мутним, пијаним и сањарским оком. „А лијепа је била. Баш је лијепа била.“ Дане климну главом, а затим запјева, громогласно, као да виче: „ Ооооооој, горииии горааааа, емаоооој .....“ Неђо му се прикључи, промукло и једнако силно: „.оооооој......гориии гориии гора, гори боровинаааа....“ Залајаше керови по комшилуку. Неки и завијаше у страху. „...гори нашаааа ладовинааааа.....“ пише: Марко Раддаковићилустрације Зоран Ковачевић
  3. 1 point
    Blaža Željko

    Raskoli i Otac bludnog sina (dorada)

    Razmišljam tako, koliko Bog dade, o raskolima, deobama, mržnji, podeli; vidim (bez konkretnih primera) da su teritorija, zgrade, pašnjaci i međe kamen spoticanja mnogima; da su cilj po sebi a ne i ljudi koji stenju pod ovom nesrećom koja se nadvija nad Čašom i Telom Crkve ..koja god bila. Neki se čak pozivaju na Kanone a samo pre par meseci isti ljudi su rekli da je "Ljubav iznad Kanona, iznad svih zakona". Setim se u tim razmišljanjima jedinog odgovora na sve ljudske dileme i patnje koje iz njih ishode; patnje malih ljudi, onih koji ne razumeju ništa od Pravila Sabora; kojima treba samo pričest i ispovest .. ne treba ni da znaju za raskole jer nisu u jeresi. Zašto da nema opštenja među tim malim? Iz Jevanđelja stižu odgovori na sve te naše dileme ..ko naravno može da ih razume, podnese i ostvari. Naši životi, ovakvi ili onakvi u svojoj srži nisu ništa drugo nego parafraza Jevanđelja koje je Bogočovek spustio do samog dna ada i smrti .. tako da smo svi tu, unutra, bili grešni ili sveti! Svima nam je data mogućnost da se postavimo po Jevanđelju ili ne! Priča o Ocu i bludnom sinu, koja nije bajka već život, dotiče sve segmente naših bića pa i ovaj prebolni koja preti neshvatljivom agonijom i smućenjem svega što se naziva Crkvom. Bludni sin se uzoholio, to nije sporno! Samouveren traži od Oca "svoj deo imanja" (zemljska dobra) i Otac smatra da je to legitiman stav sina. Kako se taj večni lik Oca postavlja U OVOM PORODIČNOM RASKOLU? On daje sinu taj "njegov" deo; daje mu jer je, otac ko otac.. dobar, blag plemenit! On ne šalje sluge i ratnike na sina (te sluge i sin kasnije spominje kada se kaje) Otac je tu prožet duhom Avraama koji nije hteo svađu sa Lotom kada su došli do reke; rekao je samo (parafrazirano): "Sinko ako ćeš ti na onu zelenu stranu reke, ja ću ovde; ako ćeš ti ovde ja ću tamo! Nemoj samo da se svađamo (prim.a.)" Biblija kaže: "Uze mu se to u pravdu"! Divnog li primera za sve svađe i raskole. Oni koji su najodgovorniji u svim današnjim svetskim i domaćim problemima raskola i deoba treba da uzmu u obzir ovaj događaj sa bludnim sinom; da dobro izvagaju sve okolnosti jer bludni sin naravno, naravno i naravno, NIKADA NIJE U PRAVU .. ali je važno kako se otac postavio! Nije li važnije mir graditi jer "ko mir gradi nazvaće se sinom Božijim"!? Niko ne voli raskole!? Kome normalnom to može biti važno, presudno i milo? Nisu ni meni dragi jer smo pozvani u zajednicu u jednoj čaši ali "bludni sin" NIJE RACIONALAN, on je izgubio razum ..privremeno! Otac to sagledava u trenuću oka i ima o svemu širu sliku! Zato postupa premudro, nama neshvatljivo, zemaljskoj logici ogrezloj u blatu i međama skoro budalasto; a otac samo pušta dete da ide svojim putem ..i ne žali ništa! On iskusno zna kuda vodi taj ostrašćeni krik njegovog deteta, kakav je kraj, i plaća cenu.. Čujem spominju se i politički pritisci svetskih bašibozluka; namera im je rasulo, razdor među nama ali ko nas može da razdere, raskoli i posvađa ako mi to nećemo! Ako to neće bar oni koji sačuvaše "iracionalni" racio koji nije od ovog sveta!? Nije od naše logike. Nije li đavo nagovorio "bludnog sina" onako diskretno, sa strane i podmuklo, na porodični raskol? Da, šta je odlazak tog momka iz kuće ako ne porodični raskol? Ima li neko drugo objašenjenje? Napujdao ga lukavi željama ka svetskim stvarima, ka samostalnosti i samodovoljnosti! Upravo se tako taj sin i postavlja prema ocu .. "daj mi moje" iako je sve očevo već ionako njegovo ali on je izgubio razum; on se pomračio, izgubio se! Đavo je hteo svađu, hteo prekid porodičnih veza ..prividno je uspeo ali nije li upravo njega onaj divni Otac svojim smirenim stavom o zemaljskim dobrima posramio do srži?! Raskol je pao u vodu jer bolje i da budu dobre komšije nego da žive u mržnji..to je koncept ovog divnog čoveka! Bolje sestrinska crkva nego raskolnička; bolje opštiti nego ne opštiti ma koliko bilo analiza Kanona! Otac je u ovoj životnoj drami iznad kanona, iznad pravila, "iznad subote"! Na taj način ovaj divni čovek je đavolu okrenuo drugi obraz .. i pobedio!!! Sin se vratio! Svaki bludni sin se vrati svom domu kad tad.. treba samo pustiti vremenu i ne praviti oko toga veliku dramu. Ostati miran zbog moguće veće štete i pustiti Bogu da bludnog sina koji je obezglavljen dozove pameti, "izgubljen beše i nađe se". Nije tako lako i jednostavno svakom ko od majke Crkve traži "svoj deo" da odjednom sam organizuje Crkvenu upravu; neće proći mnogo i hraniće se roščićima .. ali lično ne vidim drugi način da se čovekoubici izjalovi plan. Ne postoji drugi način da se očuva opštenje u Čaši pod uslovom da nije u pitanju jeres! Čak da je sve plod ljudske sujete i vlastoljublja, pa šta? Kakve veze ima, sve je to svojstveno čoveku i ovaj jevanđelski Otac to zna... zato i ne žali za imanjem. Sa takvim motivima (vlastoljublje, srebroljublje..) bludni sin će pre potrošiti sve! Ne mora se ova jevanđelska istina projaviti u našoj generaciji ali sigurno hoće u nekoj narednoj. A zemaljska dobra, građevine, teritorije, blato, livade, međe .. sve će to proći; u svemu će na kraju biti Hristos sa onima koje On bude postavio sebi desno! Tada će biti smešno pravdati se blatom, međom, granicama svih vrsta i političkim previranjima.
  4. 1 point
    Carinik

    ЈЕДНА ДАВНА ПРАЗНИЧНА

    О Благовестима, Васкрсењу Лазаревом, Врбици и Цветима 1.О Благовестимасажимам садаум душу срцеу једну тварпредобразацПречисте Дјеведа наитиемСветога Бесмртногаунутра Се зачнемало Дете-Превечни БогИ вежбамдуховни слухмога срцада прими речиГаврила Благовесника:"Радуј се, благодатна! Господ је с тобом,"(ЛК 1;28)А усне учимда ми ум следе:"нека ми буде по речи твојој!"(Лк 1;38)2.И сада(са кога се сљуштилои јуче и сутра)поново извандуха срца и телаГоспод уплакании Силнизове тедушо мојада устанешиз четвородневнеи дуже смртиу завоје самозабораваувијена3.И садаи тебекоји име имашипостас јесиГоспод Исус Христоскроз Врбицу водиолистало прућеи дечју радосту Јерусалимјош доњи,а на Голготуда умрешако желишстарида би нову ЊемуваскрсаоУ Аранђеловцуи Врбицишестог априлапролећа Господњег2012.
  5. 1 point
    Биле су то јако ружна времена по мене. Додуше, ни она претходна нису била боља. Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце? Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била. Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је пошао зна о чему говорим. Наставим ја да живим сам, жена са децом. Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан. Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о велеиким празницима, али ја никада нисам био посебано верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурнре смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ... Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете. Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило прордире у онај најсакривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га у медју дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити. Али... Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родителеји, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догадјају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам на једевите јаде се једва уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније исприрчати. Завршила је и стала. Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле. А даље? - Питам је ја. Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише. Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио". Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ће мо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој прирчи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприрча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде. Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревовом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да поговоим само сам потврдно климунуо главом. Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам икада се у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима. Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад. Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла. Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне стваи од оних које ми је прорекла онда. Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао то схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам. Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније. Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче. Више "туистички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију. Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалности, ушао сам у цркву, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разне велеичине писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца онде. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, примтио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, вућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна... "Нисам мати, колима сам, ето додјох да видим манастир, нисам никада био". "Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него додји одмори мало, додји седи". Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непијатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најачег магнета вукли ка клупи. "Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем. "Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?" "Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..." "Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставивила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када додју гости, а вино не гњечимо више, него додје један ту из села па нам од оног грождја испече ракију" И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде. "Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати." Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио. "Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изадје?" Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог. "Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..." "Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима" Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао. "Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Ствоитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку". Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу побудио толики осећај мира, спокоја, блаженства. "Шта си по занимању?" - запита ме старица. "Био сам које шта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима" "Синко, шта то носиш на души, какву муку?" "Ма никакву", покушах да слажем, медјутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да их требам све муке пустити, не решавати" "А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво". И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило. Нисам знао како да почнем да јој причам прирчу са том циганком и цео тај догадјај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи. Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуаша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани". Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио. Међутим, уследило је за мене још веће изненадјење од оног са Циганком. "Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу стваи о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило". Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигуно био бео као зид. "Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем. "Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити" Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Од једном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли. "Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши" Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земје, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина. "Синко, са ђаволом си пичао тада". "Како... како... са ђаволом....?" "Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти. "Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти кои гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа пивући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу." "Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се" "Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада." Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави: "Да знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекала. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па по некада нешто и погоде. Али, погоде, не знају они то да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господа којем су предали душу не може то знати.". Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?" "Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догадја случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испичао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја. "Неможе нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола пиче, не замери, јер, знала сам остатак." Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догадјале. Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете". За разглику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака, се окретох према храму, прекерстих се и изадјох преко манастирске капије. Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене. Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље. Након неколико месеци сам отишао у манастир желео сам опет видети старицу. Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао. Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи господу. Остао сам попилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира... Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.
  6. 1 point
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
  7. 1 point
    Драгана Милошевић

    Од: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog

    Svetac isceljule novorodjence od septicnog artritisa Branko Soskic, iz Loznice, 15. oktobra 2000. godineo stavio je , u gornjem manastiru u Ostrogu, svojerucno sacinjeni zapis u kome je opisao kako je sveti Vasilije iscjelio njegovog novorodjenog sina od septicnog artritisa: Zovem se Branko Soskic i dolazim iz Loznice podrinjske. Gresnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da ce mi se gresi obrisati. Ono sto pisem prevazilazi sva tzv. svetska "cuda" ovog sveta, jer se radi o cudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru sv. Vasilija u gornjem Ostrogu. Dvadeset drugog jula 1997. godinerodio mi se sin. Davnasnja mi je zelja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu sv, Nikoli Mirlikojskom. Istog dana kada se rodio, smesten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra dan izvadjen jee iz inkubatora. U loznickoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca. Kad je napunio dva meseca zivota, primetio sam mu na unutrasnjem delu skocnog zgloba leve noge poprilican otok. Vriskanjem je reagovao, cak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Nacelnik ortopedskog odeljenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljevic je posle kraceg pregleda rekao : " Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeci!" Na moje i zaprepascenje moje supruge dr sci med Milosavlevic je tvrdioda poveliki otok na nozi mog sina, ustvari ne postoji ! Van sebe od muke i besa, otisli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi - dr sci med u penziji Pavle Finogenov - naprskao je mom sinu oteklinu " bivacionom" i rekao: "Dovidjena". Otisli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet smo dosli kod dr Milosavljevica. Mi i jos 20- tak pacijenata cekali smo da doktor " odgeda pretposlednje epizodu Kasandre" - kako je rekao tehnicar. Posle nekih 40 - tak minuta cekanja dodjosmo na red, kao prvi. Cim je video dete, doktoru je bilo jasnoda je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu. Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u banji Koviljaci. Otisli smo tamo i zakazano nam je da dodjemo sutra u 10 i 30 sa rengenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu - septicni artritis., zapaljenje skocnog zgloba izazvano sepsom krvi. Receno nam je da sepsa krvi moze lako da dovede do smrti, ali da je "sreca: sto se sepsa odrazila na skocnom zglobu, periferiji organizma. Preporucili su nam hitnu hospitalizaciju na Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslusali i vec sutra bili tamo. U nedelje, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogorsalo, pa su ga spremali za oeraciju oko 12h. Srecom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dodjem jos u subotu, 20- tog, pa sam bio tu jos od otvaranja Instituta u 7 casova ujutru.U toku jutra mi je prekipelo pa sam dr sci med Dzudovicu, nacelniku ortopedskog odeljenja na 10.spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadasnje lazi i sve njihove pokusaje da se lekari Instituta uce i "treniraju" na mom Nikoli. Posle te rasprave ( koja ovde nije toliko ni bitna), na nas zahtev Nikolu smo "iscupali" sa Instituta za majku i dete. Nesto mi je laknulo u dusi, jer smo cvrsto odlucili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali cuti od mene da ga vodim u Svajcarsku), da bi mi uopste dali dete. Tako smo se spakovali i posli na put.Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Niksicu, povezli smo jednog momka od 16-17 godina do Bogetica. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda poceo takvu besedu da, cak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16 -17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogeticu, rekao nam je " Ne bojte se, samo verujte, i izlecice se!" Ja se sagnuh da mu se zahvalim,a njega - nigde nema! Dodjosmo u konak kod donjeg manastirai dobismo odmah kljuc od sobe,pa onda tek izvadih licnu kartu. Dodjosmo u sobu - na zidu ikona sv.Nikole: "Dobro je, slava nas prati, Majo!" - rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra, prvo sto sam video iz sobe bio je prelep beo krst na brdu iznad. "Dobro je, dobro je" - znao sam nekako. Odmah smo bez cekanja otisli u gornji manastir. Putem smo sa strahom slusali reci oca Joila preko razglasa. Govorio je o pisenju, bogatasima, o svemu, a ja sam se uplasio kao na Bozjem Sudu, eto bas tako.ANikolu nosim u njegovom pavom cebencetu.On jedva preko 5kg,a meni tezak, pretezak.Dosli smo i pred manastir konacno (isli smo peske do gore,jer se ne valja ici kolima pred sveca). Tada je o.Joil rekao "Dacu ovo svakom ko je krsten, ko ne pusi,i ko od jutros nista nije jeo ni pio"!Cekali smo, a o. Joil je davao nekima (nekima nije),kockaste komadice hleba sa necim nalik medu. Dosao je do jedne zene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred na, a ona ga pita: "A njemu?" - misleci na sina. "on pusi!" - rece Joil "Ne pusi." "Pusi!" "Pa nije od jutros nijednu zapalio" - rece uplasena zena. "Ni ja od jutros nista nisam ukrao, a juce sam dvaput" - rece joj o.Joil. To me je odusevilo.Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivoscu. "A vi?" upita nas o.Joil. "Mi pusimo, a mali nije krsten". "A sto nije?" "Nismo stigli, planirali smo..." "A sta mu je?" "Zarazna mu je krv,oce." - nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti. Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguce i smeje mi se, a vec sledeceg trenutka moze da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je ook na na nozi bio oroman. Dodjosmo u crkvicu gde su mosti svetog Vasilija. Marija je drzala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti,neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmisljanjem kako da "izvedem" taj cin dosao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako cini mi se nikad nisam u zivotu. Dva puna sata sata sam plakao u manastiru,gdegod sam glavu naslonio: meni, muskarcu, place se neizdrzivo jako.I oda se setih reci oca Joila dok smo se putem penjali gore: "Vi ne znate da je svaki kamen ovdje - Bozji kamen". Opet smo sisli, a ja sam se umorio od cekanja. Tada je o. Joil prosao pored nas i rekao: "Ko je za poklonjenje neka dodje za mnom". Tako smo i posli. Videli su nas ljudi sto su vec cekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustise iako to nismo trazili. Na ulazu nam je neki svestenik iz Novog Sada, rekao "da ce se moliti zamalog Nikolu, a molice se za njega i kad se vrati u Novi Sad". Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo usli, o.Joil nas strogo upita: "sto ste dosli?" - ja mu rekoh da znam da ce Nikolu Bog izleciti, jer nema ko drugi. A on mi rece: "Ne bij se, tata, sin ce ti danas biti izlecen" - pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i rece: " U slavu Boga..." i jos nesto ali ne mogu da se setim sta. I jos mi rece: "Danas da ga krstis u donjem manastiru i veruj" "Verujem" - rekao sam. "Samo veruj" - tako nas je o.Joil i ispratio. Ja ugledah medju ikonama neko0g meni do tad nepoznatog sveca i odjednom opet poceh plakati ovog puta od neke velike srec i olaksanja.Stao sam pored te ikone i brisao oci da vidim o kome se radi, kad ono pise na grckom: "Sveti otac Nikola". " Vidi ti ovo, oba cudotvorci,oba lice, kao prava braca" - pomislih, misleci na sv.Vasilija i na sv. Nikolu. Sisli smo u donji mnastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanovic iz Mojkovca, inace student Cetinjske bogoslovije koji je u donjem manastieu pomagao svesteniku oko krstavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj drugi svesteniknas naprosto naterase da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio krstenje. Zena mi rece da nema veze. Dosli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam bilo usput. Marija ode u sobu da presvuce Nikolu i najednom ciknu: "Boze! Dodji brzo,brzo!" Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrcao u sobu, sluteci cudo. Da! Otoka nigde nije bilo!Ja bojazljivo pipkam nogicu, a Nikola crce odd smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kasljanja i kijanja od tzv. "bolnickog virusa" koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzrzao od provale osecanja,nije mi jasno. Dok ovo pisem , suzdrzavam se opet. Oce Sveti, Tvorce, hvala Ti na Tvojoj Ljubavi prema nama gresnima i malima! Hvala Ti , Oce, sto volis moga sina, stto si nam pomogao! Stojim pred Tobim, Sveti Oce, Gospode, za svaku ovu napisanu rec da je istinita i dajem ovo u manastir da se procita i da dragi monasi koji se mole za nas gresne Tebi, Oce, znaju da je sve to os Tebe,Oce, kroz sv Vasilija i sv Nikolu! HvalaTi Oce, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u gornjem Ostrogu Извор: Nova cuda svetoga Vasilija Ostroskog
×
×
  • Create New...