Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 01/22/19 in Блогови

  1. 4 points
    .............

    "Мртви" Свети Сава

    Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате.
  2. 3 points
    .............

    Некрст

    "Ђе се, Миодраже?“ „Ђе си, оче Ненаде. Ајде на једну кратку.“ „Знаш да не пијем.“ „Знам, 'оћу да те навикнем на ракију.“ „'Оћу и ја тебе на цркву.“ „'Ајд попиј коју, па можда дођем у цркву.“ „'Ајд дођи ти у цркву, па ћу можда попит' коју.“ Тако се мој парох надмудривао са људима. А онда би приупитао за здравље и живот сваког од укућана. Увек сам се дивио његовој способности да запамти толико имена и детаља. То није било знање какво има било која локална радио-милева, свештеник као да се сродио и саживео са целим селом. А тај терет и толику бригу није лако носити на плећима. „Честит човек, честита породица.“, рекао је отац Ненад чим је наставио вожњу аутом. „Али никако да се крсте. Никако у цркву да дођу. Вредни, радни, поштени. Али сувише поносни. Као да су умислили да им Бог не треба.“ И наставио је ћутке да вози, замишљен. Другом приликом срели смо Миодрага на некој слави. „Ау, Мики, ма јел' си се ти то прекрстио?“, обрће опет свештеник на шалу. „Е? Јесам Србин или нисам?“ „Србин јеси, али не знам јеси ли православни хришћанин?“ „Јесам, ја сам се тако потписао у анкети!“ „Стоји ли у тој анкети кад је издата крштеница?“ „Е! Ђе ћу ја, одраст'о чоек, да се крстим?!“ „Не бој се, нећемо те гњурити ако се плашиш воде!“ И ту се они почну договарати за датум крштења. „Нећу тринаестог да се крстим, боје ме крстити немој!“, виче Мики. Гости се смеју. „Види се да си некрст! Какве везе има датум! 'Ајде, деветнаестог...“, листа прота тефтер. „Нећу сигурно у непаран дан!“ Свештеник га гледа у чуду. „Па то ти, оче, знаш, не узима се ни непаран број свећа, нити се носи непаран број цветова на гробље...“ „А зашто?“ „Не разумем се у те боговске ствари, ти то боље знаш!“ „То нема везе са хриш...“ „Ништа, ајде. После ћемо ми то, дошли смо чоеку на славу.“, чисто се наљути Мики. Види свештеник да је овај мало попио, те реши да је боље да засад то батали. Прошло неколико месеци и задеси се да је Мики служио госте на некој даћи. Поздравише се они, овај пут без пошалица. „Кад би могли ти и ја, попе, попричати око оног крштења?“ „Кад год хоћеш, брате.“ Прође недељу дана. Седимо после Литургије у парохијском дому и свештеник се сети тог разговора. Маши се телефона и назва Миодрага. „Ђе си, Мики! Ево седим и пијем ракију. Сад ти мораш да се крстиш.“ Није пио ракију. „Ево, наиђи, слободно, таман да се договоримо кад бисмо крштење заказали.“ Дође Мики за пола сата. Попадија скува још једну кафу и поп му усу ракију. „Е! А ђе је теби ракија?“, смешка се гост. „Ево, да закажемо датум, па има да је попијем!“, вади отац тефтер и пали хемијску. „Касније ћемо то. Немам сад нешто пара.“ „Не требају ти паре, нисмо ми фирма. Видиш да ја не возим џипа.“ „Е! Кад имаш муштерије к'о ја!“ „Ајмо! Сад у недељу поподне! Жена ти је крштена, крстимо тебе и децу! Породично крштење! Само нађите кума и ништа друго не треба!“ „Не може поподне! Не крсти се поподне!“, вели Мики самоуверен и зачуђен што свештеник тако нешто уопште и предлаже. Види прота да Микију опет креће да избија неки понос на лице, те се није ни потрудио да објашњава како је то још једно сујеверје. „Померићу овај парастос, па ћемо пре подне. После Литургије.“ „И после нашег крштења на парастос да идеш?“ „А што? Је ли се и то не сме? Ајде онда који дан после Божића?“ „У некрштене дане!? Немој ме силити, попе, крстићемо се кад прилике буду ваљале. Платићу ја и тебе, и почастити, и ручак ћу направити и доћи ће кум из Аранђеловца.“ Неће па неће. Или ће доћи хармоникаш из Стапара и приклаће се прасе и јање, или крштења бити неће. Добро. Остаде нека интерна, а срдачна шала међу њима. Па се зачикавају: те отац Ненад Микија зове Некрстом, те овај ликује како ће попа напити од капљице ракије. Прошло годину и по дана, вели отац Ненад да је Некрст најзад решио да се крсти. Крстиће се цела породица. Крштење је било заказано „парног дана“, пре подне, у лето. Поставили свештеник и ја све што је потребно за крштење и чекамо. И тачно видиш како се наш Нешо посебно узбудио због овог крштења. „Отвори обоје врата, да се излуфтира... Шта је ово на тепиху, кад је ово било? Јеси ли рекао Јани да стави оне чоколаде у фриждер?“ Купио је две највеће чоколаде које је нашао. За децу. А икона Светог Ђорђа, њиховог светитеља заштитиника, стајала је упакована испод полице са свећама. Касне. Отац се презнојава у мантији, а првобитно усхићење полако прелази у нервозу. Сели смо. „Видећеш ти кад они ни не дођу. Можда су се досетили још неке будалаштине зашто не смеју данас да се крсте. Да ли да зовем, шта ти мислиш? “ „Позовите.“ „Ма нећу, касне због неке глупости. Дешава се.“ После двадесет минута чекања свештенику звони телефон. И тачно сам могао уочити како му расположење јењава и како му туга леже у душу. Нагнуо се, спустио лактове на колена, и држећи ознојеним рукама Требник, мучно се загледао у једну тачку. „Шта је било, оче?“ „Дошао му јуче кум из Аранђеловца. Запили се у кафани и потукли на путу до куће. Немају више кума, сад ће звати човека из Немачке. Он долази на зиму, тад му је годишњи.“ И заћута Нешо, замишљен и сетан. Тад сам био млад и нисам био вичан неким саветима, па рекох: „И да се крсте, то не значи да ће долазити у цркву. То не значи да ће заиста живети као хришћани.“ „Не. Али то би значило да су се родили у Христу. Гледа он њих и сад, али све се надам... Кад тај корак направе, обрадоваће им се још више и обрадоваће се они Њему... Биће им приснији. Овако... све ме ово једе. Гризе ме савест, да нисам довољно учинио.“ „А шта можете учинити?“ „Ништа.“ Одвукле су ме студије и нисам знао како се даље одвијао однос између нашег свештеника и Микија. А како ће се одвијати? Наставили су по старом. Могуће да је Неша рекао коју поучну реч поводом те несретне туче, али сигурно није држао придику. Познавао је Микија веома добро. Задовољан што сам положио испит, првог дана зимског распуста, док сам гледао „Слагалицу“ са својом породицом, зазвони фиксни телефон. „Мики је умро.“, рече отац. Срчани удар. Свештеника сам срео на сахрани. Стајао је са стране, са својом женом. Прочитали су говор о животу покојника, жалећи због његовог изненадног одласка. Испратили су га минутом ћутње и посмртним маршом. Није било молитве, тамјана, ни помињања Бога. Касније ми је свештеник причао како се удовица љутила на њега што није дошао да опоје Микија. Није хтела да прими његово саучешће. Прошло је неко време и Сања, Микијева удовица, појави се у цркви, на Литургији. Запалила је свећу за покој душе мужа и за здравље своје деце. „Тужно је што ја не могу да напишем име свог мужа да га помињемо на Литургији.“, рече она касније, док је пила кафу у парохијском дому. „Ти се, Сања, свакако, моли Богу за њега. Добар је Бог.“, рече свештеник. Било је ту више парохијана и прича је текла својим током. Отац Ненад је једно време посматрао да ли је умесно, али напослетку рече: „Мислим да је крајње време да крстимо децу, Сања.“ А Сања га погледа, сузним очима, увређено и љуто. „Боже сачувај, оче! Па није прошло ни годину дана да им је отац умро!“ (Марко Радаковић)
  3. 3 points
    Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39). Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. Шта јесу православни обичаји? Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда. Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави. И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника. Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!
  4. 2 points
    У овој епизоди је приказан одељак из Лактанцијевог дела „Божанска начела“ (књига 2, поглавља 15-17). Лактанције је био учитељ реторике и хришћански апологета. Током ренесансе је називан „Хришћански Цицерон“. Хермес Трисмегист је назив за аутора списа грчко-египатске мудрости. Из ове литературе, спис са називом „Асклепије“ описује како уз помоћ магије заробити душе демона или анђела у кипове, да би они могли причати и прорицати. Александријски грамаријанци су се бавили исправљањем класичне грчке литературе. Еритрејска сибила је била пророчица у Аполоновом пророчишту у Малој Азији. Аутор: вероучитељ Ненад Весић.
  5. 2 points
    .............

    Зов прошлости

    Знаш ли како сам тада лепо живео? Није било шефића да ти дишу за врат, био само један политичар на телевизији. Од своје плате сам могао да решим рачуне и целу породицу да одведем петнаест дана на летовање. А сада? Погледај ме сада. Без посла десет година, проблеми са срцем... Жена ми матора, болесна, деца отишла. Пијем најгору ракију у селу, завијам дуван у папир, као да је инфлација. А некад... Некад се живело, моји момци, некад се живело...“ Давору је увек непријатно кад његов ујак започне свој монолог о прошлости. Није ни свестан да му се момци смеју иза леђа. А као за баксуз, ујка Раде увек посети своју стару кућу кад Давор организује неко дружење или пијанку. „А девојке, јел' било девојака у то време?“, тобож озбиљно пита Пеца. „У нашем друштву је увек било девојака, а не овако... Шта је ово, кад год вас видим, све момци, где су вам цуре? Боже мој, како је било лепо бити момак у оно време... Сећам се, кренем возом за Трст по фармерке... А у купеу две девојке, Словенке...“ И наставља Раде своју причу, испијајући чашице ракије и пушећи цигарете којим га нуде момци. Сећао би се разних детаља, рецимо, како је тад набавио плочу Дип Парпла, или како је девојка из Љубљане имала белег тик испод доње усне и како су јој груди биле меке, а нагласак смешан. Сетио се и да је носила хипи симбол мира обешен око врата и уживао је у тим сећањима, загледајући насмешеним очима некуд горе, као да сећања тамо бораве. „Како се звала?“, упита неко. Раде облиза усне и намршти се. „Да ли ... Аника? Не... Није...“ И тад схвати да се не сећа ни како је изгледала. Не сећа се чак ни како се прича завршила. Зашто ју је онда и започео? Одмах затим замоли за још једну цигарету и препусти причу момцима. Они су тако млади, тако лепи и снажни. Очи им нису уморне, кожа им није груба, покрети су им лагани, неоптерећени костобољом. Осмеси су им широки, из уста им се осећа мирис жваке и алкохола, а не трулеж зуба. Они би толико тога могли, само кад би знали, кад би заиста живели и уживали. Раде је чуо да неко планира да ради на хрватском приморју, те се похвали како је и он као младић тамо радио једно лето. Целу плату је потрошио за три ноћи, док је частио госте ресторана на сплитској риви. „Биће да и данас то препричавају браћа Хрвати... Има ли педесет година од тада?“, упита Пеца подругљиво. Ајд не лупетај, па... то је... па... има неких тридесет година... “ „Само?“ „Чек.. То је било пре него што сам упознао Јовану... Знам! Седамдесет пете... значи...“ „Па педесет година!“ Прснуше сви у смех. Само је Давор пришао ујаку, сео пред њега и потапшао га по рамену. „Ујко, ти рече да имаш ону утакмицу да гледаш?“, рече добронамерно. „Коју... ко...?“ И тад Раде схвати. Нису се смејали са њим, смејали су се њему. Мислио је за себе да је кул ујак који разуме младалачки живот и шалу. А у ствари су га сматрали смор маторцем који прича о праисторији. Можда су га сматрали и алкохоличарем. Можда је то заиста и био. „Момци, идем да гледам Бајерн... лепо се проведите вечерас...“, Раде устаде и попи ракију на екс. Цигару није угасио, пријала му је цигарета са филтером. Испушиће је на путу до куће. „Седи, Ракс, попиј још коју ракију!“, добаци један момак. „Доста ми је... Нађите неке цуре вечерас...!“ „Да нађемо и за тебе?“ Али Раде је већ изашао. Сијалица на ходнику је осветљавала трошну кућу. У доњем дворишту стајао је срушен чардак. Сестру није брига, а он нема пара. Њихова породична кућа ће ускоро пропасти. Пијанке младог Давора су једина и последња сврха ове куће. Ту је провео детињство. Ту се свађао са строгим оцем, Бог да му душу упокоји. Тек кад је и сâм постао отац, Раде је схватио на које муке је бацао родитеље. У тој кући су свирали хармоникаши кад се он женио и кад му се сестра удавала. Ту је отац скончао и мати проводила дане, жалећи се и јадикујући због усамљености. Иако ју је сваки дан посећивао. Ето, ту где стоји овај шут од срушене пушнице, ту је некад била најлепша ружа коју памти. Ружа коју је његова мајка годинама неговала и даривала комшијама. Раније је помишљао да сестрић можда доводи девојке у стару породичну кућу али у то више не верује. Кућа је у лошем стању, а ове нове генерације само желе да се што пре напију и забораве живот. Тешко им је да нађу девојку која би тежак живот делила са њима. Пред кућом непокошен прелаз. Кад и зашто је изгубио вољу? Да је у питању старост, срце? Разочарење? Коса му је неошишана, брада необријана и бела. Обучен је у дроњаву тренерку и дукс поцепан на неколико места Зашто је обуо папуче? Лето се завршило. Стопала су му хладна. Светлост бандера једва осветљава тротоар. Кад је био млад није ни било тротоара. Само земљан, утабан пут. Кад падне киша – блато. Па опет је са великом пажњом гланцао ципеле и облачио звонцарице. У омладинском дому је играо, скоро без престанка. Био је тридесет година млађи и тридесет кила мршавији. Његова жена је била лепотица. Имала је тај враголаст поглед и благо раздвојене секутиће. Носила је хаљину са предивним, дубоким изрезом и неку јефтину наруквицу. И ништа више. Кад ју је упознао, играла је боса уз песму „Бијелог дугмета“. „Дуг је пут, удрите коњи моји...“ А она плеше, сама, прелепа и дивља, као да је нико не гледа. Глас јој је био баршунаст, а нокти, иако кратки, лакирани у црвено. Таква је била кад ју је упознао. А сада га дозива промуклим гласом из постеље. „Можеш ли ми додати воде?“ Сасвим је седа. Боре су јој тако дубоке, а око очију су јој кесе подочњака. Своје секутиће заменила је вештачком вилицом која стоји на столу поред ње. До врата је прекривена дебелим ћебетом али Раде зна шта се испод ћебета налази. Уморно, кошчато тело окружено млитавим месом. Ни трага од некадашње бутине коју је љубио, ни трага од разиграних ногу. Само умор, болест и старачке пеге. На телевизији је био неки амерички филм који је гледала. Само једна сијалица на лустеру је радила. Било је загушљиво. Смрдела је влага, дим цигарете и мирис пржене масти који не напушта зидове старих кућа. Раде је пустио да воде отече. Ипак је била сасвим бела. Кад јој је пружио чашу, она се усправи, мало отпи, па узе вештачку вилицу са стола и убаци је у чашу . Раде се намршти и седе. На телевизији је била нека напета сцена јурњаве колима. Чинило се да се филм ближи крају. "Сандра је звала.“, рече жена промукло. „Маја је добила јединицу из математике и није им рекла. Сандра прави велику пометњу око тога. Рекла сам јој да се опусти, све је то за децу.“ После пар тренутака, жена се опет усправи и осврну се ка њему. „Не знам зашто се Петар не јавља никако. Хоћеш ли га, молим те, ти назвати? Да не испадне да ја сваки пут зовем?“ Причала је веома споро. „Не зове – не зове. Зна се ко је млађи!“ „Дете ти је..." „Дете има тридесет пет година... Какво дете, Јована? Знаш ли ти колико смо ми стари?“ Жена уздахну, па опет положи главу у јастук. „Требало би лек да попијем.“, рече. Раде устаде, приђе старом регалу и отвори фиоку. Тамо је била пластична кутијица са двадесет једном преградом. И свуда су биле таблетице. Седам дана, три пута дневно. Пустио је воду да тече. Али она је свакако била бела. Дао је жени таблете. „Сачекај док се вода мало смири... Сад је мутна...“ „Раде... Неће се смирити... Просто је мутна...“ Стављала је у уста таблету за таблетом и тешко гутала воду. „А што мораш тако да гуташ воду?!“, он повика. Јована га погледа зачуђено. „Ка... како?“ „Сувише гласно! Некад мислим да то намерно радиш! Гут- гут- гут...“, имитирао је звук гутања. „Зашто? Звучиш као стара баба!“ Јована одговори својим гласом, толико промуклим да је звучало као да је боли док прича: „Али ја јесам стара баба...“ „Па то ли је!?“, он лупи длановима о бутине. „Сад ћеш да се сажаљеваш! Сад ћеш да плачеш над својом судбином! Сад ћеш сваку своју причу да почињеш својим унуцима и тиме какве су им оцене и тиме каква им је пробава и колико су пута данас срали! Јер си баба и умрла би ако те твоја ћерка или син не назову и ти никакав живот немаш мимо њих! Је ли тако, стара, болесна бабо!?“ Јовани засусише очи. „Зар ти не волиш своју унучад?“ „Волим их, али не живим кроз њих! А шта је, сада ћеш и да плачеш, јер то бабе раде!“, рече Раде, окрену се и пође. Али Јована повика силно: „Не!“ , стргну са себе дебело ћебе, спусти једну ногу на под, а потом полако, немоћно, поче да устаје. „Ти си деда! Ти си стар! Ниси више ни млад, ни луд! Ти више не можеш колико си могао! Не можеш да играш, ни толико да радиш, ни толико да планираш и сањаш! То не значи да мање вредиш! То не значи да не можеш да се радујеш животу и да видиш лепоту у њему!“ „Какву лепоту!?“, урликну Раде. „Какву лепоту!“, подиже у бесу сто и преврну га. Распуче се чаша. „Шта је преостало? Немам снагу! Немам лепоту... немам здравље! Немам ништа! Примам социјалну помоћ, једем смеће, не могу да... не могу да теби пружим нормалну здравствену негу!“ Он заплака. „Није до тебе...“ „Ништа није до човека кад је стар... Да сам другачије живео док сам био млад... Да сам се негде друго запослио, не бих рано остао незапослен... Не бих се одао пићу... Не би ме син замрзео... А сада и ти умиреш... “ Раде клекну и загрли жену око стомака. Повика из свег грла и заплака се. „А ја не могу ништа да урадим!“ ***** „Некада давно, ја сам теби грејао ноге, сећаш ли се?“, шапутао је Раде у кревету. „Наравно.“ „А сад нико ником не може ноге угрејати.“ Засмејаше се. Раде јој се загледа у очи. „И даље имаш поглед у који сам се заљубио.“ „Романтика!“, засмеја се Јована. „Боже, дуго нисмо једно другом рекли нешто романтично... Све би звучало глупо и наивно... Ваљда је то тако кад проживиш пакао с неким...“ „Ипак... изузимајући неке ствари... Био је то леп пакао, није ли?“ „Јесте... Људи сањају о рају кад се венчају... Ни не знају да су само одабрали сапутника за муку. Неког да те насмеје и помогне кад.... Ма, ш-шта радиш!?“ Раде се завукао под ћебе и пољубио је у бутину. **** Телефон звони. „Хало? Здраво, сине...“, Јована се полако усправи. Чује се нека музика из спаваће собе. „Ма ниси ме пробудио... Ево баш сад доручкујемо... Да... А добро, увек исто... Није лоше. Добро је и тата. Како сте ми ви? ... Ма нисам зубе ствавила, па другачије звучим... Наравно, не мораш се уопште најављивати! Ово је увек твој дом! ... Да... да... е, баш ми је драго. Ајде, видећу ја да замесим колач са вишњама за Маријицу моју малу, она тај воли, да се... ма могу толико за унучицу моју... ма само ви дођите... добро, нећу... ма само ви... е, добро!“ Спустила је слушалицу. Раде није поред ње. Раније се пробудио. Чује се музика. Изнова и изнова се понавља неки део песме. „Рекла сам ти да тај грамофон не ваља, баци га!“, повикала је Јована. „Прескаче игла!“ Она се усправи и полако, немоћно, смести стопала у папуче. Придржавала се за намештај и зидове и кретала ка спаваћој соби. Тамо је Раде седео на столици, а глава му је клонула на страну. Цигарета му је догорела до прстију и угасила се. На старом грамофону вртела се плоча, а игла би се изнова враћала на један те исти делић песме „Бијелог дугмета“. Раде је био осмехнут. Као да је, најзад, сустигао и ухватио неки посебан тренутак и учинио га вечним. Аутор: Марко Радаковић
  6. 1 point
    У овој епизоди је приказана 76. посланица св. Григорија Богослова. Св. Василије Велики је преминуо 379. године, а св. Григорије Богослов (око 329-390.) је био спречен да присуствује његовој сахрани због озбиљне болести, и због тога пише ову посланицу св. Григорију Ниском. Аутор: вероучитељ Ненад Весић, Рума.
  7. 1 point
    .............

    Смирење или потискивање осећања?

    На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православном етосу, овај текст може бити опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања осећања. Неки лекари чак претпостављају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако треба мењати на боље. Али никад, никад је не треба ућуткивати. Треба знати време и начин кад наша душа треба да се пројави, али грех би био сакривати од ближњег, и од себе самих – оно што ми заиста јесмо. Смирење, упркос увреженом мишљењу, није стање које је у баш свакој ситуацији добро и пожељно. Христос је у више наврата бурно реаговао. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16). Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17). Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани, а не будисти. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо, и у тој љубави се сусрећемо са Христом. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; ми ћемо за њега жртвовати своје време, труд, ми ћемо улазити у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење. Треба избегавати да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада, никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај.. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће - ваљан и постојан, али то не можеш знати - док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је бити смирен, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима нико не треба.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали.
×