Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 01/21/20 in Блогови

  1. 4 points
    Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар и Водич. Потребан ти је добар пријатељ у Христу уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој. Извор Марко Радаковић Авденаго
  2. 3 points
    АлександраВ

    Не, не дамо

    Пролазили су преко нас векови страдања, брисали су нас на најмрачније могуће начине, затварали, мучили, убијали, кућне прагове затирали. Бранили нам, иконе скрнавили, цркве и манастире палили и рушили, празнике исмевали, молитве у окове везивали. И тада, и увек, у свим тим страдањима, жишка је одржавала ватру, у тешком уздаху стараца, плачу мајки, стегнутим вилицама очева, престарелом детињству нејачи. Живе ране су изливале тиху снагу, јачале стрпљење, смиривале бесове. И када смо заборављали да погледамо у небо, оно је грлило нас. Пружало утеху. Давало снагу. Звуци црквених звона су откуцавали дрхтаје уморних и страдалих срца. И када су нас сви издали, наше Уточиште нас је држало за руку. И када су нас клали и палили, наш Утешитељ је видао. У нашем буђењу су се тихо срицале заборављене речи Литургије коју су нам љубављу у наследство оставили сви који су се у наше наслеђе уткали. И док смо се борили за опстанак, наши светионици у густом и лепљивом мраку, наше светиње, наши свештеници, монаси и монахиње су осветљавали пут. Дизали. Храбрили. Тешили. Чували. И непрестано Бога за нас молили. Губили смо куће, имања, градове. Отимали су нам и децу и старце, и браћу и сестре. Узимали језик. Брисали порекло. Али нам жишку вере, брижљиво чувану у бабином осмеху, нажуљаним дединим рукама, мајчиној тихој успаванци, и очевој снази да сачува дом, нису угасили. И зато, ако хоћете да нам светиње отмете, ако нам у ту Кућу уђете, ако нам у то Светло дирнете, ако нашу Цркву хоћете да рушите, мораћете у сваком од нас понаособ да угасите ту жишку. Али како ћете то да урадите? Како, када је сво то наше страдање постало жилава снага и стрпљењем сачувана вера. Не, не дамо. Не ходају у Литијама ни политичари, ни интересџије. Ходају породице, браћа и сестре, ходају сви наши преци, ходају сви страдали, сви прогањани, сви упокојени, излила се сва наша молитва, вековна, сва наша љубав ка Богу, одувек. Не дамо светиње.
  3. 3 points
    .............

    Лаж у медијима

    Узалуд сви вулгарни "риалити" програми, бесмислене песме, баналан хумор "јутјубера" и испирање мозга које свакодневно врши капиталистичка машина заједно са политичарима. Човек не може да постане глуп, примитиван и диваљ због спољашњих утицаја. Он то постаје тек кад се томе преда. Уместо што пљујемо по поменутим медијима и згражавамо се туђим неморалом требали бисмо више да говоримо о великим људима и великим делима. О херојима, борцима, доброчинитељима, мајкама, добрим лекарима, добрим учитељима, о свима онима који не пристају да буду део тог полусвета. Следимо њихов пример. Не загледајмо се у туђи пад, но причајмо на сав глас о туђој љубави. Пуно ћемо се лепше и здравије осећати. И лакше ћемо се усудити на благу реч, једноставан гест, лакше ћемо жртвовати своје време и труд за ближњег. Таму не треба негирати јер она постоји. Не можемо се претварати да је нема. Али њу ћемо поразити ако сведочимо Светлост. Никад је нећемо поразити ако и сами мрачимо. Тешко је стање у нашој земљи, тешко је стање и у свету. Ко смо ми, шта смо ми да то променимо? Можемо много. Сваки дан по мало. Наш мудри патријарх Павле је рекао да ће нам бити боље кад ми будемо бољи. Стражаримо над собом. Будимо ту за друге, колико год је до нас. Врлина је далеко већа од греха. Бог је неупоредиво силнији од сатане, смешно је то и поредити. Исто тако је смешно поредити љубав и зло. Једно дело љубави надвисиће хиљаде злочина. Један човек спреман да воли и учини далеко је већи и важнији од хиљаде оних који лажу, краду, убијају. Узалуд и милиони грешника у медијима, око нас, међу нама. Они нису наш изговор, ни забава, ни предмет пажње. Занимају нас у мери наше жеље да се промене на боље али ником се не намећемо. Одговорност да верујемо, надамо се, волимо и по томе поступамо - само је наша. Нико нас не може отровати ако одбијемо да попијемо чашу коју нам нуде. А знамо из које Чаше смо сви призвани да пијемо. И Чијим речима треба да верујемо и по њима живимо. Извор Блог Марка Радаковића
  4. 2 points
    .............

    Немири (Свима сам био све)

    Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све. Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу. Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану? Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.” Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи. Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да ли је успео у томе. Али брат је био ту. Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори. „Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...” Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе. Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети. „... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...” Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао. „Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.” „Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”. Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела. После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно. „Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.” Стари прота је сркнуо гуљај вина. „Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад. „Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.” Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни. „Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?” „Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.” „Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи. „Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.” „Знам... Знам. И како си пребродио?” „Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.” Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено. „Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.” „Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?” „После ћу, дођи, одмори мало.” Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет. „Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана. „Брзо ћу. Јуродива Марта.” „Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!” „Да, као ти.” „Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.” наставак приче прочитајте на овом линку Извор: Блог Марка Радаковића
  5. 1 point
    .............

    Самосажаљење

    Можда нема себичнијег осећања на свету од самосажаљења. Жаљење због својих поступакâ и погрешних изборâ је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени ни себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог, осим због себе самог, при том стално налазећи оправдањâ да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, Вучић, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо. Углавном особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету, него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да овим кукавичким чином само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар. Скоро сви смо у неком периоду свог живота жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на свој рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу на прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности. Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук, јер избегавамо да прихватимо да смо углавном ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улоге жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба по сваку цену избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи. Могуће да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за променом. И потрчао ја ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се. Блудни син из Христове приче (Лк. 15, 11-32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сурет Оцу, прихвата стање у ком се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста се дешава да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па чак и након Васкрсне Радости они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, ни не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никад није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, чак напротив. Свакако да не треба да се узвисујемо над било ким (што смо чули у причи о царинику и фарисеју Лк.18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики Петак, а да уједно не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога који је Љубав и Снага? Какав је то хришћанин који носи свој крст укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се с њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном: „јадан ја”, или „ја сам најгори од свих”, већ радије: „хвала Богу” и „Господе, знам да си са мном и да с Тобом могу”. У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју Лк.19,1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње. Извор: Блог Марка Радаковића Слични тектови на сличне теме: Да ли да волимо себе? Никога не треба сажаљевати Депресија
  6. 1 point
    Blaža Željko

    Harmonija Crkve i države? (manje dopune)

    Mala opservacija na pitanje našeg oca Neše Ilića: "Да ли заиста има неког ко верује да данас може бити чувене симфоније Цркве и Државе?" Ta simfonija je utopija. Države u nama znanim oblicima plod su nužnosti organizacije palog čoveka da ne dođe do anarhije i da se u tim okvirima očuva koliko toliko potencijal razvoja duhovnosti... ali u konačnici nisu spojive jer pripadaju različitim svetovima. Država je od ovog sveta, Carstvo nije od ovog sveta. Ako je Carstvo ideal, čak duhovna realnost, u kom u Hristu i liturgijskom Duhu nema država ni granica... onda je ta simfonija ovde neostvariva. Carstvo je nevidljiva država po sebi i ono je globalistički orijentisano jer nema ni Judeja, ni Jelina ni Srba ni Laponaca ni Engleza... u svemu je Otac! U svemu je Sin Njegov kom je Otac predao svu svoju Carevinu ("Dade mi se svaka vlast i na Nebu i na zemlji")... i upravo Bogočovek teži da "spasi mnoge" tj. da "objedini sve" koje mu je Otac dao na čuvanje, tj. koje mu je dao da niko od tih poverenih ne propadne. U ovoj jevanđelskoj istini (neospornoj) Crkveni Duh i realnost sigurno dolaze negde u nekim dubinama ljudskog duha u sukob sa državnim uređenjima kakva poznajemo i koja uključuju ljudsku palu prirodu... samim tim čitav spektar patosa, pomračenih emocija i patetičnih interakcija površnih ljudi sa ambijentom u kom žive i kojima su srca za to čvrsto privezana. Konačno, po hristolikoj prirodi i imanentnoj potrebi ka jedinstvu svih ljudi koja je utkana u ljudsku bogolikost... sve (čak sama Crkva) nekako vuče ka nečem globalnom i na kraju će doći do globalizacije (brisanja država) ali biće samo dva izbora, dve opcije - globalizacija kod ponovnog dolaska Hrista kao realnost i puno ostvarenje ljudske društvene prirode dolazeće punoće Njegovog Carstva .. i pseudo globalizacija po slobodi od greha vešto inputiranu kroz demokratske slobode, razne jednakosti i obogotvorena "ljudska prava" u svemu suprotna Hristovim vrednostima koja je odavno destruktivno uticala na ljudsku svest. Za tu svest Gospod je postao veoma udaljen, nepoznat, skriven i tajanstven; u težim slučajevima grehovne raslabljenosti dosadan i nepodnošljiv. Da je sav taj otpor Hristu samo jaka iluzija Crkva daje dokaze i rasvetljava bolesti, ali đavo je vekovima radio na strategiji kako da iz srca ljudi iščupa Hrista... i našao je način - utopio je kameleonski, kroz sinkretizam, Njegovu ličnost u sve osobine svojstvene čoveku ..pred kojima, vremenom, Hristos postade nepoželjan čudak, "čovek zanesenjak" koji propoveda nešto što je za ovaj svet (samim tim i države) nespojivo sa samom otvrdnulom logikom ambijenta ogrezlog u iluziju i obmanu materijalnih vrednosti i vlasništva nad njima. "Ovaj svet u zlu leži" odavno je sam Gospod dijagnostikovao razloge za ovako nešto i nedovoljna opreznost ljudi da pravilno shvate ove reči napravila je svet ovakvim kakvim ga danas imamo: ratovi, bune, smrt na sve strane, potpuni gubitak moralnih normi, laž kao prirodno stanje svesti i sledstveno teške duševne bolesti .. sve dakle ono što izlazi iz čoveka kad mu iz duše ukloniš Hrista i hristolikost. Da bi se to malo približilo možemo upotrebiti i jedan plastičan primer: Bez Hrista čovek je izduvana mešina i samo prah kao što je hleb samo neupotrebljivi prah bez vode, soli i kvasca a to su sve sinonimi za Hrista: "voda živa", "so svetu" "kvasac u kopanji". Dehidrirajte hleb; nemojte ga soliti ni dodavati kvasac.. i onda okusite to! Ne treba ne znam kakvo obrazovanje pa ne videti da danas (osim Poljaka koji Hrista proglasiše suverenom Poljske) niti jedno zemaljsko carstvo ili država o ovome nemaju nikakve ni predstave a kamo li da se još nekako prilagođavaju ovoj realnosti. Dakle iz svih navedenih razloga Crkva i država su više štimovanje instrumenta nego simfonija. Možda je (to naravno niko ne može znati sa sigurnošću) tajna harmonije u tome .. "Caru carevo, Bogu božije" i ne mešati ulje i vodu jer to je zaludan pos'o. Harmoničnost (bogočovečanska) se postiže u jednodušnim zajednicama; primera radi u davna vremena u nekom plemenskom savezu koji je disao jednim duhom pa je mogao da sinhronizuje ova dva sveta, nešto kao manastir a monasi vrlo dobro znaju koliko je to teško i kakav podvig je neophodan. U modernim državama, koje su evoluirale na čovekovom Bogom danom pravu i slobodi da može da veruje šta hoće, ta harmonija nije ostvariva. Ona dolazi u sukob sa obiljem jeresi i raznih filosofskih spekulacija koje teku tkivom državnog (građanskog) uređenja i Crkva može u konačnom ishodištu biti "vino novo" koje će pocepati sve to "čovekovo ovozemaljsko" na neprepoznatljive froncle. Obrni okreni, opet ostane sama (ako ne podlegne izazovima i manipulaciji) sa svojom prirodom koja nije od ovog sveta... i da onda dovodi na Carevu večeru sve koje nađe na raskršćima, drumovima... Pomjanite moju kancerom mnogobolnu sestru Ljilju; ženu Ljiljanu, mog Nemanju... familiju, prijatelje i kolege..i nedavno upokojenu majku Mariju
  7. 1 point
    Зашто прослављамо Часне Вериге Апостола Петра? Значи ли то да ми обожавамо један предмет, и то симбол ропства? Не заиста. Ми прослављамо слободу у Христу, истинску слободу, ону која превазилази и физичко и духовно ропство. Први противници хришћанства, након што су погубили Светог Архиђакона Стефана и Светог Апостола Јакова, у окове бацају и Светог Петра. Док је Петар био у тамници, Црква се усрдно молила Богу да га избави. Једне вечери долази у тамницу анђео, буди Петра којем вериге спадају са руку. Изводи га из тамнице и нестаје, након чега Свети Петар прославља Бога. (Дела апостолска 12, 1-11) Празник првенствено прославља Бога Који избавља оне који Га воле. Празник је уједно и подсећање да праведници често осете неправду, они који су најближи Богу нису сасвим заштићени од оних који су од Бога далеко, али Господ види, осети и разуме страдање Својих пријатељâ. Сâм Христос је био Страдајући Праведник, Сиромах – Анавим, како су Пророци и најављивали. И Он зато говори: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско. Блажени сте ако вас срамоте и прогоне и говоре против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.“ (Мт. 5, 10-11) Овај празник је једно јасно подсећање: ако служимо Истини, будимо спремни да нас убеђују у лаж. Ако се боримо за правду, очекујмо бич неправде. Ако живимо љубав, сигурно ће нас омрзнути. То не значи да не треба да служимо Истини, да не треба да се боримо за правду, да не треба да волимо. То значи да треба да призовемо Бога као Помоћника и Утешитеља, и да с Њим истрајемо на свом путу. Од Христа до данас, познато је да је пут који води у живот вечни узак, а пут који води у пропаст широк. Од трена свог крштења смо пристали на Крст. Ако се одрекнемо Истине, то не значи да ћемо скинути своје окове. Само ћемо их заменити горим оковима, најболнијим веригама, онима које ти се не урежу у тело него у срце, ум и душу. Те су вериге – лаж. Плачимо за онима који су њима оковани. И молимо се Богу да их ослободи тих и таквих верига, јер нема горег ропства ни горе пропасти него кад човек умисли да је слободан, а у ствари робује. Кад мисли да дише, а у ствари се гуши. Кад мисли да живи, а у ствари умире, изнова и изнова. Бољи је било какав прогон, ропство или страдање, него да човек себе самог обесчовечи и обездуши. Ниједно дрво не би пресекло сопствено корење да би се осећало слободно. Ниједно дрво не би одбацило своје грање да би себе убедило како може стајати независно од лишћа, воде и светла. Само човек одсеца самог себе и од Бога и од свог рода, лажући се: слободан сам, сад најзад могу да живим. Нека је сретан празник свима, а понајвише нашем народу у Црној Гори. Ви данас заиста живите овај празник. У својој борби и страдању, томе се радујте. У најтежим оковима човек најбоље открије колико је истински слободан јер не служи лажи. Велик је то Крст и уједно велик благослов. Многи узимају Истину здраво за готово, а заиста слободни могу да Јој певају где год, кад год, плачући и од радости и од туге у исти мах, али знајући да остају слободни и христоносни. Знајући да у тој Песми, Слободи и Истини већ сад литијом крећу ка вечности. Христос је међу нама, браћо и сестре! (Mарко Радаковић) Извор: Авденаго
  8. 1 point
    марија97

    Света Нина грузијска (27.1.)

    Ако напишем да је 27.јануара Свети Сава, нећу погрешити, као ни када бих рекла да се тог дана прославља Света Нина грузијска. Један је ишао босоног по трњу, снегу и песку да би нама мир подарио и отворио очи које смо незнањем затворили пред Њим. Ишао да се одрекне свега што му не припада да би припадао народу који је Његов, а сад се моли пред Лицем Божјим да Га се рођени народ не одркене. Друга је благодаћу Пресвете Богородице с' љубављу, крстила све који ни љубав ни Бога нису познавали. После смрти живи да нас крсти својим животом док не буде касно. Верујем да сваки искушеник који уђе на капију манастира, већ ,,добија'' светитеља/ку, која га носи, радује се и плаче заједно са њим, чије име касније и сам добије. И увек сам мислила да особине, дела, која носи светитељ описују и монаха. О томе могу сведочити помињући један пример, јер заиста мислим, осећам, видим, да Ваша љубав не може ништа друго но да крсти сваког ко за љубав није чуо. Не може Ваша љубав да га не научи искрености, па да се с њом никада није дружио. Не бих ни ја знала колико љубав опрашта, колико не разликује да ме нисте ,,крстили'' оним ко сте. Ако постоје речи да се о њих ограђујемо, то нисте Ви. А ако постоје да открију универзум, забележе мисао, потврде Библију, дошапну радост, загрле пад, отргну грех онда ја реч(и) описујем Вашим именом. Ако постоје они који су за небо везани, чврсто на земљи; саветом допиру до свемира, до сваког уха које је спремно да се отвори како би послушало реч налик Јеванђељској; ако постоје они који су храбри да постоје за друге, док у исто време постојање других претварају у своје, грлећи и најгрешнијег праведника и најправеднијег грешника – мени оваквој онда не преостаје ништа друго но да захвалим Богу што ми је послао једну такву. У времену када смо се звона одрекли, Ваше речи одзвањају; када се одупиремо ветру, Ваше речи се најтананије разносе до сваког срца које није излапело од промаје данашње (не)културе; када Цркву не познајемо, Ваша молитва се пење на пиједестал сваког човека који је макар једном крочио на праг Ваших мисли. Не могу Вам подарити ништа што немате, јер љубав коју имате већа је од свега, могу Вам само ,,поклонити'' молбу за коју реч више, за који загрљај више, чак и да ja имам реч, поклонила бих је Вама јер шта ће мени кад ми је Бог подарио Вас. Хвала што сте Ви ви. Јер да је било ко други, не знам колико бих га слушала. На радост, здравље, спасење уз снагу, храброст и борбу желим Вам да носите сладосно бреме Њеног имена, на многаја љета – док се универзум не умори! Пс. Ако сам ја случајном грешком добила ,,надимак – покретни загрљај'', онда сте Ви дефинитивно – покретна љубав. (без наводника)
  9. 1 point
    .............

    Приче иза леђа

    Од свих врстâ и подврстâ прича и приповедака, у свету су убедљиво најпопуларније приче иза леђа. Једни воле добру крими причу, други уживају у хорору или фантастици, трећима су драже романтичне и еротске приче, али увек су биле најпопуларније приче иза леђа. То је, видите, спој свих ових жанрова, а додатну драж им даје то што не знате да ли и колико у њима има истине. Многи су привучени причама иза леђа јер је оговарање нешто што није пристојно да се чини. И баш зато то чине. Кад сопствени живот не испреда неку занимљиву и контраверзну причу (или баш зато што то чини али други не треба за то да знају), онда је најбоље и најлепше преносити полуистине, лажи и мрачне хиперболе о људима које познајемо. Као што бајке увек почињу са „Некада давно...“, тако и приче иза леђа почињу са „Не волим да оговарам али...“. Сваки добар приповедач зна да прво треба проверити упућеност слушаоца. „Јеси ли чуо/ла да је тај и та...?“. Лепота (или наказност) приче иза леђа је и та што она може да расте, да се надовезује, да траје до неслућених размера. Она временом добије свој живот, скоро независно од приповедача! А тек колико приповедача може постојати! Онолико колико је људи на свету! Једини начин да се (можда) прича заврши јесте да дође до онога који је њен главни актер, а који ће испричати како се све заиста десило, а што је углавном досадније и мање шокантно од приче иза леђа. Наравно, може се десити да нико главном актеру не поверује и прича настави да расте и живи, и да има онолико верзија колико и приповедача, па и више. Ретко кад се може сазнати први извор приче иза леђа, оне су као народне бајке, немаш појма ко је први био тако маштовит. У ери електронских медија лажи се преносе и шире брже него икад, али ништа нема такву упечатљивост као сеоска трачара загледана у твоје очи док те убеђује како комшија вара жену са радницама из групе која склања метлице у кукурузима. Могла би се заклети у живу матер да је то истина, и хоће. Јер заклетве дају причама посебан шмек. „Мајке ми, истина.“ „Црко на месту ако лажем.“ Срећом или несрећом, ове речи се обију о зидове и лажови наставе да живе и шире будалаштине (мајке нек им дуго живе упркос заклетви, јер нису оне криве што су родиле безумнике). Тужно је што оговарач можда није измислио лаж, већ је чуо туђу лаж и одмах је прихватио као истину, једва дочекавши да оцрни другог. Тако посредно служи лажи. Признајем да немам толико богату машту и нараторско умеће колико може имати једна сеоска трачара. То је просто невероватно. Не дружим се са трачарама, којег год пола или узраста били. Ако заподене причу о овом или оном, пресечем са „не занима ме“, „па шта, њихов живот“, или мени најдраже: „причај ми о свом животу“. Углавном немају или не желе ништа да кажу. А ја сигурно не говорим о свом животу особи која је склона трачевима. И тако лепо, спонтано, престанемо да се дружимо.Они који оговарају друге углавном су изузетно незадовољни собом и својим животом. Улива им самопоуздање кад се ставе у улогу судије, па могу с неким да пљују туђе недостатке и мане, макар биле и измашатане. Мисле да ће на тај начин умањити друге, а себе узвисити. Мисле да ће тиме придобити уз себе особу пред којом трачаре. Али њима, у суштини, нису потребни живи људи, особе. Потребно им је да створе причу у којој су они бољи, а други гори. Потребно им је да знају да вреде. Иронија је што толиким оговарањем и таквим погледом на људе само срозавају себе и своју праву вредност. Јер човек не вреди онолико колико он мисли да вреди, нити вреди онолико колико други мисле да он вреди. Човек вреди по човештву у себи, по љубави коју другом пројави. По Истини којој служи и Којом живи. У лажи нема људи, нити ће их бити. У лажи остају и нестају нељуди и ђаволи. Обуздајмо језик. Не слушајмо трачеве. Ако ћемо причати о другима, не чинимо то иза леђа. Далеко је више људскости чак и у томе да опсујемо другога у лице, него да га псујемо иза леђа. Ако већ носимо срџбу у себи и ако је не можемо примирити. Реци човеку шта мислиш о њему, дозволи му да ти покаже да није тако. Реци човеку шта мислиш о њему, ако ти је стало до њега нећеш га никада, никада лагати. А ако ти није стало до њега и не желиш да се трудиш, просто се склони и ћути о њему. Најбољи пријатељи увек кажу кад погрешиш и кад си будала. И хвала Богу на правим пријатељима, јер бих, могуће, био сто пут већа будала да ми није њих (ако је уопште могуће да будем гори). Човекова леђа су светиња. Не причајмо ником иза леђа. Нaша леђа нека се повијају само пред Богом, увек и во вјеки. И хиљаде да нас запљуну, Он ће знати колико криво и колико право стојимо. Само се тиме равнамо. Само то је важно. (Извор: Авденаго Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Мт. 5,11 Опак човек замеће свађу, и клеветник раставља пријатеље (Приче. 16,28) Ако ко од вас мисли да је побожана не зауздава свој језик, него вара своје срце, његова је побожност узалуд. Јак. 1,26; Ко твори правду и говори истину из срца свога, ко не опада језиком својим, не чини другом зла и не ружи ближњег свога... неће посрнуту довек. Пс. 15, 2-3; Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. Еф. 4,29; Устављај језик свог од зла и уста своја од преварне речи Пс. 34,13 “Ко открива тајну, поступа неверно; зато се не мешај с оним који разваљује уста” (Приче Соломонове 20:19). "Безумник се руга ближњему свом, а разуман човек ћути. Опадач тумарајући издаје тајну; а ко је верна срца, таји ствар“ (Приче 11:12-13).
  10. 1 point
    .............

    Богојављење (ВИДЕО!!!!)

  11. 1 point
    Поуке.орг инфо

    ЖИВОТИЈЕВЕ ШОЉЕ ЗА СВАКИ ДОМ :)

    Поручите шољу са сликом Животија Утешановића, заштитног знака сајта Поуке, и уједно преузмите потпуно бесплатно вибер стикере на линку овде поручивања су на фејсбук профилу на линку овде Шоље могу бити са једном сликом, обострано и са две различите слике на једној шољи, по Вашем избору Одаберите слику или слике и јавите нам се
×
×
  • Креирај ново...