Jump to content

Најбољи чланови

Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 06/02/21 in Странице

  1. Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. Извод из химнографије празника Преподобног Стефана Пиперског Када си божествени глас Еванђеља Христовог, чуо, свет си оставио и крст на раме узео, и за Христом следовао, тесни пут испосника си радосно прешао, и у заједници сабора ангела се нашао, богомудри Стефане; са њима се моли за све који твој спомен славе. (Прва стихира на Господи возвах) Настанио си се у самоћи, вођен Христом преблагим, преподобни оче Стефане, и тамо се дан и ноћ учио Закону Господњем, зато си духовним плодовима уродио Христу Богу; њега моли за све који са вером притичемо кивоту твојих моштију, да нам подари благодат исцелења, и просвети душе наше. (Друга стихира на Господи возвах) Када је благодат Духа Светога твоје срце обасјала, тада си прекрасно станиште животворне Тројице постао; њоме поучен блажени Стефани, ти си храм сазидао храм; по небеској стази си ходио уздржањем, постом и молитвом; тиме и сада чувај све који твој спомен славе. (Трећа стихира на Господи возвах) Ревнитељу за православље, наставниче чистоте и вере, путовођо свима који траже спасење, блажени оче Стефане, ти си погубне страсти постом обуздао, и јуначки си над природом својом господарио, похитао си да лоше покориш бољем, и да телом послужиш души, зато си постао боготражитељима учитељ, и правило врлина; а сада на небесима гледаш Свету Тројицу, зато је моли за све, који са вером и љубављу прослављају тебе. (Слава на Господи возвах) Прославимо Стефана, на земљи ангела, а на небу човека, украс целог света, узор врлина и похвалу испосника, јер је засађен у дому Господњем и процвао као кедар, и у усамљеној пећини Пиперској блиста подвигом и правдом. (Прва стихира на литији) Некада неплодна пустиња се сада испунила мноштвом народа, који окружује кивот преподобног Стефана, и духовно се радују и кличу: Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. (Слава на литији) Преподобни Стефане, ти си душевне страсти из корена почупао, и телесне жеље души покорио, и зато се од Христа Бога благодатним чудесима испунио; њега моли да подари душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Тебе оче Стефане славимо као наставника свога побожног народа, јер смо тобом ходити правим путем научили, блажен си јер си Христу служио, а демонску силу си изобличио, сабеседниче ангела, у заједници са преподобнима и праведницима, са њима се моли Господу, да помилује душе наше. (Слава на стиховње) Као подражатељ древних Светих Отаца, заволео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: моли Христа Бога да се спасу душе наше. (Тропар) Ходите сви изданци Православља, који живите у Скендерији, да због светог Стефана, који се у ова последња времена као свећњак вере показао, похвалимо Христа Бога нашега, и ка Њему завапимо: Избави нас од непријатеља наше вере, да у миру запевамо: Алилуја. (Кондак) Од побожних родитеља, као добар род си постао, оче Стефане, јер си заповести Христове од младости заволео; од сладости светских си се удаљавао, постом, и бдењем, а молитвама неућутним си славословља Пресветој Тројици узносио за свој многострадални народ; зато и ми величајући Пресвету Тројицу, Бога нашег, кличемо ти: Радуј се земни ангеле и небески човече, јер си чистим животом ангеле задивио, а људе научио да угађају Богу; Радуј се светило пуно божанске благодати који блисташ чудесима и снагом обасјаваш душе људима; Радуј се стални молитвениче за душе наше и код Господа заступниче, јер се непрестано молиш за све нас, твоје ближње. (Икос) Данас је заблистао спомен твога празника, преподобни Стефане, и блиста светлошћу твојих врлина, па обасјава верне спасоносним чудима, зато тебе славимо, и животворну Тројицу величамо, која нам је дала из нашег рода таквог свога угодника. (Прва стихира на хвалите) У целој Црној Гори, по селима и градовима и околним земљама, прочула су се твоја чудеса, преподобни оче Стефане, и кроз тебе је народ сазнао, за цркву на Зборној Главици и Пиперску Ћелију; зато и ми окупљени око кивота са твојим моштима, са љубављу служимо спомен твој и усрдно ти говоримо: моли Господа да спасе све нас, и подари целом твоме народу победе над противницима, а душама нашим велику милост. (Слава на хвалите) Преподобни Стефан Пиперски - светитељ миомирисних врлина Из књиге ”Житија Светих за Месец Мај” (Преподобног Јустина Новог Ћелиског Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“. Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    2 points
  2. Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    1 point
  3. У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерјског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године. Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори. Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије. Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју. Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама. Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици. Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски. У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије. Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  4. У уторак 1. јуна 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови служен је Молебан благодарења, којем је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, изабрани Митрополит црногорско-приморски. Молебан је служило свештенство беранског намјесништва и монаштво Манастира, а Владика Јоаникије је поздрављен од мноштва вјерног народа. Звучни запис беседе У свом обраћању, након одслуженог молебана, новоизабрани Митрополит Јоаникије је казао да је света Црква установила посебну службу благодарења Богу, која је служи када осјети, непосредно и нарочито, дејство Божје, да је Бог услишио не само наше појединачне молитве, него цијелог народа. „Имамо разлога за то, јер смо прије неки дан завршили са радом Светог Архијерејског Сабора Српске православне Цркве у Београду. Наша Црква је једна Света Саборна и Апостолска Црква, и изузетно је важно да имамо у виду да се Сабор архијереја сабира по образцу Педесетнице, када су Свети апостоли били сабрани у Јерусалиму и када је Дух Свети, у току њихове молитве, сишао на њих, а то је Дух истине, правде, љубави, доброте, мира, разума који укрепљује наше слабости. Сваки наш Свети Архијерејски Сабор сабира се у име Божје и има нешто заједничко, суштински, са тим првим сабором на Сиону, гдје је Господ просвијетлио своје апостоле; епископи су они који су продужили апостолску службу и дјело у овом свијету, а то је, заправо, дјело Христово. Христос, као глава Цркве, руководи и епископима, нарочито, када се саберу да заједно у савјету многих размотре, увиде и ријеше проблеме који пред њима стоје“, навео је Митрополит Јоаникије. Владика је оцијенио да се прије сабрања Светог Архијерејског Сабора у Београду подигло преко медија, много прашине, инсинуација, нагађања, подметања, свакаквих пакости, глупости, а уз то друштвене мреже, сматра он, омогућавају да се све то брзо шири. „Изгледало је, многи су могли стећи такав утисак, али поједини, који имају дубље црквено искуство знају да су то лажи и петљавине, многи су можда помислили да је Црква разједињена, да се раздјелила на некакве таборе, да ту више нема помирења, сагласности. Наравно, то све утиче и на епископе, јер и епископи су људи, међутим, када се саберемо у име Божје, у име Христово и када сву своју мисао, и жељу, и вољу предамо у руке Божје и отворимо своје душе Божјој благодати и Божјој истини да она дјелује, онда је то потпуно нова ситуација“, рекао је Владика Јоаникије. У својој надахнутој бесједи, Владика је назначио да је преломни моменат био када су се сабрали са нашим новим Патријархом Порфиријем, у храму Светог Саве, и када је започела Света Архијерејска Литургија, којој началствује Патријарх, саслужују епископи или учествују сабрани заједно са свештенством и народом. „То је онај моменат који нас диже из таме у свјетлост. То је онај моменат када васкрсава у нама доброта, правда и истина, јер смо са Христом, сабрали смо се у име Христово, Божја благодат почиње да дјелује и све другачије видимо и осјећамо. Распршују се све те магле и могућа неслагања међу нама слабе, наравно, и даље сви имамо своје мишљење, али то је добра подлога за разговор братски. То није опасно ако имамо добре воље, ако хоћемо добро и, када се кроз различита мишљења и различите приступе дође до истине, то је онда права ствар“. „И овог пута се, хвала Богу, потврдило да Сабор распршује те гласине и умјесто тога што су многи очекивали, бојим се, поједини злонамјерно и прижељкивали са разних страна, они који не желе нашем народу и нашој Цркви добро, није било никаквог разједињавања, него напротив. Ми смо утврдили, пројавили јединство Српске православне Цркве, а тиме и допринјели општем јединству Цркве Божје, једне Свете Саборне, јер, увијек, осјећамо да припадамо њој, васељенској Цркви. Када чувамо јединство наше помјесне Цркве, ми чувамо јединство, доприносимо јединству цијелог православља. Видимо да су непријатељи Цркве на појединим мјестима већ направили неке раздоре, увијек је тога у историји било. Нас је Бог од тога сачувао“, констатовао је Митрополит Јоаникије, истичући: „Ово је велика радост, која се пројавила преко личности нашег новоизабраног Патријарха Порфирија, да се, не само склонила свака магла и свака сумња, него што осјећамо да се утврдило и ојачало јединство Цркве и то нам треба. То треба цијелом нашем народу, те способности да превазиђемо своје разне, појединачне ставове да бисмо дошли до најбољег решења и даће Бог“. Владика Јоаникије је поручио да је тешко бити наследник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. „Али Свети Архијерејски Сабор је у томе био потпуно једнодушан и ја се ослањам на ту вољу Светог Архијерејског Сабора и благослов нашег Патријарха и примио сам се те узвишене, али надасве одговорне и тешке дужности. Молим све вас за молитвену подршку. Желим да овдје саопштим изузетно радосну вијест. Ова Светосавска катедра будимљанско-никшићке Епископије и светиње манастира Ђурђевих Ступова добила је достојног Архијереја, по мом осјећању, најомиљенијег Епископа у Српској Цркви, који је последње године и мјесеце нашег светопочившег Патријарха Павла провео поред његове постеље, његујући га више него што би свога родитеља. То је наш досадашњи Владика викарни Методије, а од сада будимљанско-никшићки Епископ Методије (Остојић), наш Дурмиторац, једна доброта, љепота. Увјерен сам да долази много бољи од мене и на томе вам честитам. Аксиос!“, поручио је Владика Јоаникије. Казао је да у томе, у избору Епископа будимљанско-никшићког Методија види вољу и милост Божју. „Да у истом моменту, када није баш ни било лако рјешавати избор Митрополита црногорско-приморског, у истом моменту, Божјим надахнућем, изабран је и Епископ будимљанско-никшићки, да не би ниједног момента, било која катедра од Светосавских епископија у Црној Гори била без свог архијереја. Знамо да је то била и жеља народа, Бог је услишио жељу народа да се утврде архијерејски престоли наше Цркве у Црној Гори и да се ојача црквено и свенародно јединство“. „То сам био дужан да вам саопштим и да вам захвалим на великој љубави и подршци. Кад убудуће чујете да има неких смутњи у Цркви, а то су увијек и смутње у народу, најпотребније је не обраћати превелику пажњу, него се ослонити на вољу Божју, а изнад свега, тада је најпотребније молити се Богу да Бог помилује, укријепи, упути свој народ и доведе до најбољег решења“. „Драго ми је што је наш народ, кроз све тешкоће и кризе, доживио и осјетио да је Црква темељ, ослонац и мајка свом народу. Благодарим вам на оданости својој Цркви, коју сте показали у свим тешкоћама које смо проживљавали заједно, посебно, бранећи Светиње, а тиме бранећи част, образ, историју, памћење и заједништво. Треба нам још мало стрпљења, даће Бог, да се и неке ствари, које су на реду, ријеше, да се помолимо Богу, да његујемо слогу, јединство, љубав“, поучавао је новоизабрани Митрополит Јоаникије. Подсјетио је да се на празник Светог цара Константина и царице Јелене навршавају 22 година од његове архијерејске хиротоније. „Све оно што сам за ово вријеме учинио, нарочито од доласка на ову светосавску Епископију, учинио сам уз вашу помоћ и подршку. Хвала вам на тој великој подршци коју сте дали својој Цркви, али и мени, јер без вас не бих могао ништа учинити, тога сам потпуно свјестан, а до сада, пошто ми помало недостаје снаге, треба ми још више ваше подршке и на томе вам унапријед благодарим и мом свештенству, и монаштву и вјерном народу, људима који су сада на власти, овдје је г.дин предсједник Општине и претходни. Свима благодарим, много је људи којима бих се требао захвалити, а моја молитва ће бити за све оне који су чинили добро Цркви, своме народу да их зато Господ изобилно награди. Радујте се и веселите се на многаја и благаја љета!“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, изабрани Митрополит црногорско-приморски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
    1 point
  5. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, маја 2021. године, досадашњи викарни Епископ мохачки г. Исихије изабран је за новог Епископа ваљевског. Тим поводом, Радио Источник је реализовао специјалну емисију посвећену новом Владици Епархије ваљевске, у којој се слушаоци упознају са његовим животом, затим са Светоархангелским манастиром у Ковиљу у којем је провео три деценије, као и о улози садашњег српског патријарха Порфирија у његовом духовном узрастању. Епископа Исихија упознајемо и кроз његове проповеди, које смо изабрали овом приликом. Извор: Радио Источник
    1 point
  6. Саопштење – са управо завршеног редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (одржаног од 24. до 29. маја 2021), под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја СПЦ; Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора /pdf/ – Уместо уводника – Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом (беседа Српског Патријарха на крају свете архијерејске Литургије којом је 24. маја у Спомен-храму Светог Саве на Врачару започело заседање Светог Сабора СПЦ; – Реаговање – Патријарх Порфирије Министарству културе: Одложите доношење Закона о културном наслеђу!; – Поводи – проф. др Зоран Ранковић: Православно богословље се изучава живљењем, поступањем и студирањем – у вери, не „о њој”; – Реч-две са… Патријарх српски Порфирије: Косовски завет као израз Новог Завета; У овом броју новина Српске Патријаршије пишемо и о бројним другим актуелним дешавањима у нашој Помесној Православној Цркви. Извор: Православље
    1 point
  7. Његова Светост патријарх српски Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, упутио је честитку Томиславу Томашевићу, градоначелнику Града Загреба, у којој је, поред осталог, изразио жељу да мандат новоизабраног првог човека Загреба буде испуњен просперитетом и благостањем за све Загрепчане, без изузетка. ”Нека би Вама и свим Вашим сарадницима Господ Исус Христос подарио мудрост, снагу и стрпљење да праведно и истинољубиво предводите Загреб и служите Загребу, на задовољство свих његових грађана”, каже се у честитки Патријарха. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    1 point
  8. Њeгова Светост Патријарх српски г. Порфирје захвалио је данас Њеној Екселенцији госпођи Маји Гојковић, министру културе и информисања Републике Србије, на одлуци да процедура доношења Закона о културном наслеђу буде закључена када са Српском Православном Црквом, највећим појединачним власником духовног, покретног и непокретног културног блага у Републици Србији, буде усаглашен текст овог, веома важног закона. У писму упућеном данас Министарству културе и информисања Патријарх истиче да одлуку гђе Гојковић, не види само као израз одговорности једног од највиших представника власти у нашој земљи, него и као лични чин интелектуалца и патриоте. Патријарх српски је става да се ради о гесту који заслужује највеће поштовање и може да служи за углед носицима различитих функција у држави и друштву. Српска Православна Црква ће уважавајући став Министарства у најкраћем року одредити представнике који ће са стучњацима из Министарства учествовати у брзом довршетку овог веома важног посла. Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 10. јуна 2021. године, на празник Вазенесења Господњег - Спасовдан, свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у београдској Вазенесењској цркви. Домаћин овогодишње градске славе је градоначелник Београда проф. др Зоран Радојичић. Повезане вести: Позив патријарха Порфирија на Спасовданску литију Најава: Слава Града Београда - Спасовданска литија Свечана славска литија коју ће предводити Свјатјејши Патријарх г. Порфирије, са више стотина свештеника, члановима свих београдских црквених хорова и представницима различитих градских служби, кренуће у 19 часова од Вазнесењског храма улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, преко Трга Славија и Булевара Ослобођења до храма Светог Саве на Врачару, где ће Светејши служити молебан за Београд и његове житеље. Позивамо благочестиви народ српске престонице да узме молитвеног учешћа у прослави славе Града Београда. Извор: Инфо-служба СПЦ
    1 point
×
×
  • Креирај ново...