Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 12/24/19 in all areas

  1. 6 points
    Свето Предање Цркве од Истока преоси нам једну од многих поучних прича. Она у општим цртама гласи овако: Био једном неки свети старац, монах, који је имао свог ученика, младог монаха, али неискусног, гордог и свађалачки настројеног. Силазећи једном приликом, неким послом, са планине где су живели, млади и неискусни монах који је ходао далеко испред свог старца, угледа неког човека домаћина који ради на њиви у недељни дан. Ставши поред њиве он оштро изгрди домаћина који ради недељом, назвавши га разним погрдним именима. Домаћин, иначе нехришћанин, наљути се на младог и несмиреног монаха, па добрано испремлати незрелог јуношу да овај једва живу главу сачува. После одређеног времена прође истим путем и стари и свети монах па видевши човека домаћина како у недељни дан ради на њиви, сажали се и рече – Помаже Бог добри човече и прави мучениче! Како издржаваш по овом сунцу? Зачуђени домаћин се изненади тако лепим и благим речима светог монаха и старца, па ће на то. Хвала Богу, добро, добри старче. Ко си ти? У кога Бога верујеш? И тако ... Незнабожац се кроз разговор са светим старцем увери да хришћани уопште нису лоши људи, па му то би на духовну корист. У преводу, ова прича нам говори само једно, а то је оно што је наш народ рекао у пословици – Лепа реч и гвоздена врата отвара. Као што зла и опака реч и најлепша дрвена врата може затворити за Бога и истину Христову. У последње време, у нашој свакодневници, као да и ми - људи у мантији, заборављамо понекад на ову лепу и поучну причу из Светог Предања Цркве. Као да су појединци почели да се такмиче у једном не баш похвалном спорту – ко ће са веће удаљености, из западнијих медија и већом количином пљувачке пљунути на Српског Патријарха и Свети Синод. Сложићемо се, ни мало похвално духовно занимање за некога ко је изабрао да иде путем Христовим. Ни светли дан великог Црквено-народног Сабора у Никшићу, и реакције на тај историјски догађај, нису прошли без овог новог, модерног и нехришћанског занимања - пљувања на седог патријарха и Свети Синод. Као што знамо, поводом заштите имовине, имена и угледа СПЦ у Црној Гори, у суботу 21. децембра ове године, одржан је велики, благодатни, историјски и величанствени Црквено-народни Сабор у Никшићу. На Сабор у Никшићу су донете и свете мошти светог Василија Острошког Чудотворца, по телу Србина Херцеговца, по духу сина Светлости и сина Божијег по благодати. По веома лошем времену, и поред полицијске полублокаде града под Требјесом, окупили се преко 15 000 верника. Њих исто толико је остало на границама древног града Оногошта, као и на границама Црне Горе са Републиком Српском и Србијом, јер их Милова «милосрдна» полиција независног Монтенегра није пустила да окусе «благодати» слободе НАТО Црне Горе. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј је неколико дана пре одржавања овог светог, великог и значајног Сабора одлучно, али и у духу братске љубави, позвао власти у Црној Гори да повуку безакони предлог проблематичног и за СПЦ дискриминаторског закона о тзв. Верским слободама у Црној Гори. Том приликом Његова Светост Патријарх Српки Г. Иринеј, је посебно подвукао следеће: „Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима. Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене“. Оно што је јавности било мање познато, само пар дана пре одржавања Сабора у Никшићу, у истом братском духу, на седницу Светога Синода у Београду, дошао је епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Тема разговора је била и проблематични црногорски предлог закона и Сабор у Никшићу. Наравно, разговарало се и о томе да ли да Свети Синод пре Сабора изађе са једном поруком државним властима Црне Горе и верном народу. На састанку, уз учешће Патријарха Иринеја и чланова Светог Синода, као и епископа Јоаникија, дошло се до заједничког закључка да Свети Синод не реагује са саопштењем одмах и пре Сабора, већ након Сабора. Браћа архијереји су се потом разишла у братској љубави, миру и једномислију. Како су су Патријарх, Свети Синод и епископ Јоаникије људски и коректно испоштовали договор из Београда, мудро је отупљена и оштрица необузданих страсти и реакција црногорских режимлија против СПЦ, Синода и Патријарха Иринеја. И заиста, после завршеног Сабора у Никшићу из врха црногорског режима није било онолико негативних реакција на врх СПЦ, као ранијих прилика, али су се, нажалост, за оштре и неумерене критике према седом Српском Патријарху и Светом Синоду СПЦ побринули они од којих се то најмање очекивало – људи у мантији из редова саме Цркве. Као неки професионални критичари на скоро све што долази из Патријаршије у Београду, појединци у црном нису штедели ни бирали речи. По њиховом старом али на жалост и лошем обичају, није им ни мало зафалило негативне настројености и опаких коментара на рачун Његове Светости седог Патријарха Иринеја и Светог Синода. Прво се јавио наш уважени владика Атанасије Јевтић, необјективно и острашћено напавши на Патријарха, Свети Синод и, између редова, Епископа Новосадског и бачког Г. Иринеја. Преосвећени владика Атанасије је 21. децембра, без много размишљања, рекао следеће увредљиве и опаке речи на рачун мудрог Српског Патријарха и Свети Синод: «Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу Цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека». На страну пословична необавештеност и исхитреност нашег уваженог епископа Атанасија, на страну и различити приступи у решавању многих данашњих проблема, на страну чак и то ко је овде у праву (а испоставило се као и много пута раније да су у праву Патријарх и Свети Синод), зар је то начин да се један уважени епископ обраћа Патријарху и Светом Синоду? На жалост ово није први тако груби и непримерени испад против Патријарха и Светог Синода од стране умировљеног владике Атанасија. У најмању руку, чудим се како један хришћанин, па поред тога још и епископ, има такав речник и скоро незадрживи порив да медијски тако често и сурово пљује по неистомишљеницима. И не само то – већ посебно по Патријарху и Светом Синоду. То већ није само ствар гажења општих норми комуникације у Цркви и неке скоро трајно тињајуће потребе да се грубо извређа неистомишљеник, већ је и општа штета за углед наше СПЦ. Питам се: кад је то владика Атанасије доживео да га, на пример, Његова Светост Патријарх Иринеј, Свети Синод или пак владика Иринеј (Буловић) лично, јавно и медијски тако ниско нападају и вређају? Наравно, никада, јер то просто није у духу и духовном коду ни Патријарха Иринеја ни Светога Синода ни епископа Иринеја Бачког. И не само то. И Патријарх Иринеј и Свети Синод имали су на сијасет повода да оштро реагују против нетачних, небратских и опаких испада владике Атанасија, и то нису урадили, штедећи и њега самога и целу Цркву, покушавајући да га својим смирењем и мудрошћу приволе да се смири и укочи са брзоплетим реакцијама. И дан данас, и Патријарх и Свети Синод, и владика Иринеј Бачки, наново показују трпљење и љубав према владици Атанасију. Христа ради, њега ради и мира у Цркви ради. Потом се јавио и поштовани отац Ненад Илић који је на свом ФБ профилу написао следеће: «На Световасилијевском црквено-народном сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Стиже ли нешто из Београда»? Драги и поштовани оце Ненаде, стигло је из Београда, и пре Сабора и после Сабора у Никшићу, много тога али је неко очигледно затворио очи да не види и затиснуо уши да не чује речи Патријарха Иринеја. Искрено, мислио сам да о. Неша није подложан брзоплетим реакцијама, али се и њему као заиста врхунском интелектуалцу некада покраде иста. Надао сам се такође и да о. Ненад има више дамара за реалну анализу деловања Патријарха Иринеја и Светога Синода, а мање за брзоплете и нетачне критике против «Боеграда». Питам се на крају, као хришћанин: Где је ту опрезност? Где братска љубав? Где хришћаство на делу? Где поштовање светих канона и седог Патријарха? Где послушност Цркви? Где верност договору са домаћином Сабора у Никшићу Епископом Јоаникијем? Где координација са Светим Синодом из Београда? Где добра мисао и добро унутарње око душе? Где поверење у врх Српске Цркве? На жалост, појединци у мантијама као да су навикли да брзоплето подражавају неискусног монаха из уводне приче. Да на прву лопту, оштро, грубо, непромишљено и нехришћански нападају по другима и тако својим нестрпљењем и несмирењем праве вишеструку штету целој Цркви. У контексту уводне и поучне приче, требамо се сви ми много више учити од мудрог и светог монаха старца који је на све гледао неисквареним очима хришћанског срца. Пратећи речи и дела нашег Српског Патријарха, мирне душе могу рећи и следеће – учимо се мудрости и од Његове Светости али и од свих мудријих и смиренијих од нас. Не будимо брзоплети, маловерни и злог ока душе. За Поуке.орг игуман манастира Пиносава, јеромонах Петар (Драгојловић) View full Странице
  2. 6 points
    Нисам сигуран, али мислим да је изјавио нешто у стилу 字地府算業不所飛大新星我但相進制展, 說像細工話, 近以雲常地裡哥談於外背的元小成指感無時
  3. 6 points
    Ćiriličar

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    За Рафаила си омашио...мислим да је отац Рафаило жива енциклопедија Предања; да је један од најобразованијих клирика (!!!) СПЦ; да је велики молитвеник; да иде стазама великих стубова Цркве; да је пун љубави али да је своју мисију усмерио да туче на сујете, гордости и на пошати данашњице....његове проповеди су јака храна многима, али је очигледно да му проповеди нису у колизији са начином живота. Отац Рафаило је, по мени, јдна од изузетности наше помесне Цркве.... О грбавом Миланку...
  4. 6 points
    Батовен

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    Јесте, о оном исечку из проповеди... Али, ставио си то још у везу са НАТО, користио си за Амфилохија реч ,,мангуп"... Анализирао си два минута снимка, што значи да ниси узео озбиљније да послушаш шта он говори, а узео си олако да га поучаваш теологији. Толико се сећам, да не тражим сад. Разлика између тог текста и овога што пишу Перишић и Кубат је у томе што је очигледно да ти тада ниси знао Рафаила више од тих два минута, док ова двојица Порфирија познају деценијама, и то веома добро. Касније сам увидео да велики проценат школованих теолога није склон слушању и вредновању проповеди, него само неким 'научним' и црквено-политичким темама. Заборавља се, изгледа, у теолошком школовању лако жива егзистенција човека са свим кретањима које она подразумева, као да је то нешто што се може превазићи. Људи који се налазе у очајању сигурно неће читати Кубатове књиге, нити твоје текстове по Интернету. Жив пастирски живот и жива проповед су, за Цркву, хијерархијски знатно изнад књига и текстова. То сам поменуо објективности ради, јер као што је бесмислено да један професор и аутор научних књига устаје против онога који својом целокупном личношћу оличава Цркву у њеној светлости и мотивише друге да устану и живе, тако је бесмислено да и ти као теолог и новинар то пишеш о Рафаилу, за кога важи исто што и за Порфирија. Наравно, ти си Рафу доживео као неког падобранца и представио као будалу, али из брзоплетости, а ова двојица клевећу из тешког духовног поремећаја. То што ти пишеш у својим текстовима и објавама - а са чим се, углавном, ја слажем - тиче се 1% верника и допире само до оних које то баш занима. И то је значајно, наравно. Али оно што Рафа ради и говори, тиче се 99% људи и њихових личних живота, независно од њихових индивидуалних интересовања. Рафаило је жива радост и жива утеха као личност и његове проповеди одатле произлазе. Притом, баш свака реч о покемонима је потпуно јасна, тачна, одмерена. Треба само послушати неколико његових целих предавања, па ће онда и ти кратки изводи бити јасни. Разлика између Порфиријевих и Рафаилових проповеди, по мени, јесте у следећем: принцип Порфиријеве проповеди је упућивање на смисао вере, а принцип Рафаилове проповеди је упућивање на гордост. Моји високоучени професори, који нису верници, о Порфирију ће да кажу лепе речи, јер им прија да их неко воли, али ће једнако остати при својим безбожним идејама које су темељно супротстављене ономе што Порфирије говори. Када чују Рафаила, реагују као бубашвабе, осете се угрожено, беже, прекидају контакт... Порф би, рецимо, рекао да ,,уметничко стваралаштво има смисла само ако је литургијско", а Рафа да су ,,за Цркву велики умјетници само људи који имају велики проблем". Тако је и са свим осталим темама. (Нећу да тролујем тему, спонтано се расписах.)
  5. 5 points
    Milica Bajic

    Тема јасна из прве поруке

  6. 5 points
    Жељко

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    Ја сам либераш и политички и верски. Надам се да не замераш. Можда имам предрасуде према зилотима јер заиста нисам упознао ни једног ревнитеља који је докуцан. А многи од њих су ми озбиљно напакостили. На жалост ни код монаха се нисам сусрео са ревнитељима који су баждарени. Знам шта зилот значи као историјски појам, и у православљу и у јудејству, али садашњих правих зилота нисам упознао.
  7. 4 points
    Батовен

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    Мени после онаквог писма о Порфирију овако нешто уопште не изгледа изненађујуће (делује ми да си ти изненађен). На неки начин, Порфирије је лакмус-папир. Мени лично је довољно да видим и само то да Порфирија неко не помиње, да изоставља упућивање на њега у наступима и разговорима - у позитивном смислу, разуме се - па да подозревам неки проблем, а камоли то да неко онако јадно пише о њему. Рецимо, више пута сам чуо како Порф похвално упућује на Атанасија и Амфилохија, али њих двојицу нисам никад чуо да њега помену. Порфирије, иако је знатно млађи од њих, није у задњих 25 година мање присутан у јавности, и то као најизразитији узор хришћанског пастира. Колико је само интервјуа дао Григорије и причао о којекаквим баналностима, а никад да помене владику из своје генарације који је толико људи привео Цркви. То су ствари које се читају између редова, а између редова су зато што су они кукавице и зато што су болесно љубоморни. Исто важи и за однос према оцу Рафаилу. Рафаило је, такође, један лакмус-папир. (Ти си раније написао неки катастрофално промашен текст о Рафаилу и одмах сам те отписао. Међутим, на основу других текстова, касније сам увидео да просто ниси упућен у ствар.) Углавном, након онога што су Перишић и Кубат написали јавно, и онаквог понашања Перишића на седници, мене не би изненадило ни да се потурче сутра, постану београдски имами. Реис-ул-улема Перишић. Неки смешни Перишић и Кубат да себе доживљавају као путовође и пљују на Порфирија? Па то је стварно патологија! Професори универзитета, а онако недостојанствено писмо да састављају... То само значи да су они одавно били бубашвабе на факултету, а да се сад само упалило светло.
  8. 3 points
    Izgleda kao da ne zna sta prica. Sto je malo cudno, posto se razume u protestantizam a ove nase stvari ne razlikuje.
  9. 3 points
    Уредништво портала Поуке.орг честита празник Рођења Богомладенца свештенству и верницима хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. Нека је благословен овај свети Дан и Ви будите благословени у том светом Дану, Христовом Рођендану. У Њему се рађамо и препорађамо, у Њему постајемо људи, богољуди, и добијамо свој истински и непролазни смисао. И тако осећајмо и говоримо: Са нама је Бог, нека разумеју сви народи! Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди!
  10. 3 points
    Ovo zaslužuje da bude podijeljeno!!! Dusa mala, pobedices ti u ovoj borbi, zivot je pred tobom... M.FACEBOOK.COM Ovo zaslužuje da bude podijeljeno!!! Dusa mala, pobedices ti u ovoj borbi...
  11. 3 points
    Vladan :::.

    Raskol se zahuktava

    Шест страница и два дана тролују трему календаром и Пасхом... Молим @Поуке.орг инфо да обрише претходних 5 страница о календарима.
  12. 3 points
    Вукашин

    Raskol se zahuktava

    Ja bih vam sve ovo pobrisao, ili premestio negde, zato sto veze sa temom nema.
  13. 3 points
    Smaragdni kamičak

    Ćaskanje o ljubavi (muško-ženskim odnosima)

  14. 3 points
    Свето Предање Цркве од Истока преоси нам једну од многих поучних прича. Она у општим цртама гласи овако: Био једном неки свети старац, монах, који је имао свог ученика, младог монаха, али неискусног, гордог и свађалачки настројеног. Силазећи једном приликом, неким послом, са планине где су живели, млади и неискусни монах који је ходао далеко испред свог старца, угледа неког човека домаћина који ради на њиви у недељни дан. Ставши поред њиве он оштро изгрди домаћина који ради недељом, назвавши га разним погрдним именима. Домаћин, иначе нехришћанин, наљути се на младог и несмиреног монаха, па добрано испремлати незрелог јуношу да овај једва живу главу сачува. После одређеног времена прође истим путем и стари и свети монах па видевши човека домаћина како у недељни дан ради на њиви, сажали се и рече – Помаже Бог добри човече и прави мучениче! Како издржаваш по овом сунцу? Зачуђени домаћин се изненади тако лепим и благим речима светог монаха и старца, па ће на то. Хвала Богу, добро, добри старче. Ко си ти? У кога Бога верујеш? И тако ... Незнабожац се кроз разговор са светим старцем увери да хришћани уопште нису лоши људи, па му то би на духовну корист. У преводу, ова прича нам говори само једно, а то је оно што је наш народ рекао у пословици – Лепа реч и гвоздена врата отвара. Као што зла и опака реч и најлепша дрвена врата може затворити за Бога и истину Христову. У последње време, у нашој свакодневници, као да и ми - људи у мантији, заборављамо понекад на ову лепу и поучну причу из Светог Предања Цркве. Као да су појединци почели да се такмиче у једном не баш похвалном спорту – ко ће са веће удаљености, из западнијих медија и већом количином пљувачке пљунути на Српског Патријарха и Свети Синод. Сложићемо се, ни мало похвално духовно занимање за некога ко је изабрао да иде путем Христовим. Ни светли дан великог Црквено-народног Сабора у Никшићу, и реакције на тај историјски догађај, нису прошли без овог новог, модерног и нехришћанског занимања - пљувања на седог патријарха и Свети Синод. Као што знамо, поводом заштите имовине, имена и угледа СПЦ у Црној Гори, у суботу 21. децембра ове године, одржан је велики, благодатни, историјски и величанствени Црквено-народни Сабор у Никшићу. На Сабор у Никшићу су донете и свете мошти светог Василија Острошког Чудотворца, по телу Србина Херцеговца, по духу сина Светлости и сина Божијег по благодати. По веома лошем времену, и поред полицијске полублокаде града под Требјесом, окупили се преко 15 000 верника. Њих исто толико је остало на границама древног града Оногошта, као и на границама Црне Горе са Републиком Српском и Србијом, јер их Милова «милосрдна» полиција независног Монтенегра није пустила да окусе «благодати» слободе НАТО Црне Горе. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј је неколико дана пре одржавања овог светог, великог и значајног Сабора одлучно, али и у духу братске љубави, позвао власти у Црној Гори да повуку безакони предлог проблематичног и за СПЦ дискриминаторског закона о тзв. Верским слободама у Црној Гори. Том приликом Његова Светост Патријарх Српки Г. Иринеј, је посебно подвукао следеће: „Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима. Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене“. Оно што је јавности било мање познато, само пар дана пре одржавања Сабора у Никшићу, у истом братском духу, на седницу Светога Синода у Београду, дошао је епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Тема разговора је била и проблематични црногорски предлог закона и Сабор у Никшићу. Наравно, разговарало се и о томе да ли да Свети Синод пре Сабора изађе са једном поруком државним властима Црне Горе и верном народу. На састанку, уз учешће Патријарха Иринеја и чланова Светог Синода, као и епископа Јоаникија, дошло се до заједничког закључка да Свети Синод не реагује са саопштењем одмах и пре Сабора, већ након Сабора. Браћа архијереји су се потом разишла у братској љубави, миру и једномислију. Како су су Патријарх, Свети Синод и епископ Јоаникије људски и коректно испоштовали договор из Београда, мудро је отупљена и оштрица необузданих страсти и реакција црногорских режимлија против СПЦ, Синода и Патријарха Иринеја. И заиста, после завршеног Сабора у Никшићу из врха црногорског режима није било онолико негативних реакција на врх СПЦ, као ранијих прилика, али су се, нажалост, за оштре и неумерене критике према седом Српском Патријарху и Светом Синоду СПЦ побринули они од којих се то најмање очекивало – људи у мантији из редова саме Цркве. Као неки професионални критичари на скоро све што долази из Патријаршије у Београду, појединци у црном нису штедели ни бирали речи. По њиховом старом али на жалост и лошем обичају, није им ни мало зафалило негативне настројености и опаких коментара на рачун Његове Светости седог Патријарха Иринеја и Светог Синода. Прво се јавио наш уважени владика Атанасије Јевтић, необјективно и острашћено напавши на Патријарха, Свети Синод и, између редова, Епископа Новосадског и бачког Г. Иринеја. Преосвећени владика Атанасије је 21. децембра, без много размишљања, рекао следеће увредљиве и опаке речи на рачун мудрог Српског Патријарха и Свети Синод: «Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу Цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека». На страну пословична необавештеност и исхитреност нашег уваженог епископа Атанасија, на страну и различити приступи у решавању многих данашњих проблема, на страну чак и то ко је овде у праву (а испоставило се као и много пута раније да су у праву Патријарх и Свети Синод), зар је то начин да се један уважени епископ обраћа Патријарху и Светом Синоду? На жалост ово није први тако груби и непримерени испад против Патријарха и Светог Синода од стране умировљеног владике Атанасија. У најмању руку, чудим се како један хришћанин, па поред тога још и епископ, има такав речник и скоро незадрживи порив да медијски тако често и сурово пљује по неистомишљеницима. И не само то – већ посебно по Патријарху и Светом Синоду. То већ није само ствар гажења општих норми комуникације у Цркви и неке скоро трајно тињајуће потребе да се грубо извређа неистомишљеник, већ је и општа штета за углед наше СПЦ. Питам се: кад је то владика Атанасије доживео да га, на пример, Његова Светост Патријарх Иринеј, Свети Синод или пак владика Иринеј (Буловић) лично, јавно и медијски тако ниско нападају и вређају? Наравно, никада, јер то просто није у духу и духовном коду ни Патријарха Иринеја ни Светога Синода ни епископа Иринеја Бачког. И не само то. И Патријарх Иринеј и Свети Синод имали су на сијасет повода да оштро реагују против нетачних, небратских и опаких испада владике Атанасија, и то нису урадили, штедећи и њега самога и целу Цркву, покушавајући да га својим смирењем и мудрошћу приволе да се смири и укочи са брзоплетим реакцијама. И дан данас, и Патријарх и Свети Синод, и владика Иринеј Бачки, наново показују трпљење и љубав према владици Атанасију. Христа ради, њега ради и мира у Цркви ради. Потом се јавио и поштовани отац Ненад Илић који је на свом ФБ профилу написао следеће: «На Световасилијевском црквено-народном сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Стиже ли нешто из Београда»? Драги и поштовани оце Ненаде, стигло је из Београда, и пре Сабора и после Сабора у Никшићу, много тога али је неко очигледно затворио очи да не види и затиснуо уши да не чује речи Патријарха Иринеја. Искрено, мислио сам да о. Неша није подложан брзоплетим реакцијама, али се и њему као заиста врхунском интелектуалцу некада покраде иста. Надао сам се такође и да о. Ненад има више дамара за реалну анализу деловања Патријарха Иринеја и Светога Синода, а мање за брзоплете и нетачне критике против «Боеграда». Питам се на крају, као хришћанин: Где је ту опрезност? Где братска љубав? Где хришћаство на делу? Где поштовање светих канона и седог Патријарха? Где послушност Цркви? Где верност договору са домаћином Сабора у Никшићу Епископом Јоаникијем? Где координација са Светим Синодом из Београда? Где добра мисао и добро унутарње око душе? Где поверење у врх Српске Цркве? На жалост, појединци у мантијама као да су навикли да брзоплето подражавају неискусног монаха из уводне приче. Да на прву лопту, оштро, грубо, непромишљено и нехришћански нападају по другима и тако својим нестрпљењем и несмирењем праве вишеструку штету целој Цркви. У контексту уводне и поучне приче, требамо се сви ми много више учити од мудрог и светог монаха старца који је на све гледао неисквареним очима хришћанског срца. Пратећи речи и дела нашег Српског Патријарха, мирне душе могу рећи и следеће – учимо се мудрости и од Његове Светости али и од свих мудријих и смиренијих од нас. Не будимо брзоплети, маловерни и злог ока душе. За Поуке.орг игуман манастира Пиносава, јеромонах Петар (Драгојловић)
  15. 3 points
  16. 3 points
    А владика Атанасије, ако буде упамћен у српској историји, биће упамћен као најнеумировљенији умировљени владика. Е сад, за неког је ово комплимент...
  17. 3 points
    Волео бих да сам зилот, али у правом смислу речи. Да су зилоти у праву видимо и по овим догађањима јер одавно упозоравају на јерес Васељнског. Најбољи ти је пример калуђера са Свете Горе Старца Гаврила који је написао писмо васељенском иза кога ја могу једино да се потпишем у знак подршке али никада не бих могао да га саставим јер нисам на том духовном новоу.
  18. 3 points
    Жељко

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    Било нешто о покемонима. Не знам Рафаила лично. Мени се тад дојмило да је то са покемонима претерао.
  19. 3 points
  20. 2 points
    Debora

    Gostovanje na BALKAN INFO

    Moje poštovanje svim članovima foruma, kao i sveštenim licima Radim u produkciji BALKAN INFO televizije. Došli smo do zaključka da je srpskom narodu neophodno da se više i dalje čuje reč sveštenog lica. Da se više priča o Pravoslavlju. Verovatno mnogi od vas prate kanal i znate koliko su emisije gledane... Ovim putem pozivam sveštena lica da mi se jave u inboks, kako bi dogovorili gostovanje na BALKAN INFO internet televiziji. Mediji su najbolji način da prava reč dopre do ljudi! Zato vas zaista od srca molim da mi se javite. Hvala unapred, Jasmina
  21. 2 points
  22. 2 points
  23. 2 points
    AnaLaz

    Тема јасна из прве поруке

  24. 2 points
    Ромејац

    Тема јасна из прве поруке

  25. 2 points
  26. 2 points
    Milica Bajic

    Тема јасна из прве поруке

  27. 2 points
    Milica Bajic

    Тема јасна из прве поруке

  28. 2 points
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  29. 2 points
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  30. 2 points
  31. 2 points
    Nikola Stojanovic

    Gostovanje na BALKAN INFO

    Draga Jasminka, Evo mogu ja da sminem malo da oratimo o aktuelnim temama, Srbi najstariji narod na svetu, Manupilacija ljudima u 21. veku i o Poslednjim vremenima i tako toj. Nema da se sekirate, nece nista da lazem, sve ima da bide kako dolikuje. I poezija , normalno.
  32. 2 points
  33. 2 points
    Жељко

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    Ту су заправо била два текста. Један о покемонима други о Амфилохију и Критском сабору. Ово за Сабор на Криту нисам променио мишљење. А за покемоне и Рафу ћу те послушати па ћу кад уловим времена погледати више тих видео клипова.
  34. 2 points
    Света_Матрона

    Raskol se zahuktava

    Да се вратимо на тему која није како се слави Васкрс него када расколници у Украјини хоће да славе Божић. Значи не ради се о Васкрсу него о Божићу :)). Овде се види како је и Васељенски као лукави Фанариот схватио важност старог календара јер је тиме мислио да одвуче вернике који су у јединој Светој и Апотолској Цркви у Украјини, Владике Онуфрија. Тиме се Васељнски користио методама папе који исто тако сматра да није важно које је боје мачка ваћ да лови мишеве, односно једино је важно да неко призна папски примат, а после тога ће све доћи на своје место, Проблем је за оне који на то пристану, зачи да признају папу, што ти онда не помаже ни стари календар, ни иконе ни браде јер си постао јеретик. У томе и јесте јерес папизма. Даље не чуди да украјински расколници тврде како ће у догледно време променити календар јер нико и није прешао код њих тако да ће то бити јако брзо.
  35. 2 points
    Жељко

    Da li je ovo zaista profil profesora Rodoljuba Kubata, ako nije...

    Ок значи ти си зилота. Знам да су зилоти направили сра*** хаос у Јерусалиму током опсаде од стране Римљана. У сред окупације они изазову грађански рат, тако да их вероватно подсвесно поистовећујем са комунистима.
  36. 2 points
    Света_Матрона

    Raskol se zahuktava

    Брате ти се још примаш на овог језуиту. Једино му је добро что пиче ћирилицом, али латини су старе варалице, само что је овај неталентован.
  37. 2 points
  38. 2 points
    Дејан

    Учење о митарствима

    Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве. Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/ као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима. Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године. Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност. ****** Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре. Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом. Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела. ***** На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти). Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч ᾍδης (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело. Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве. Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима: 1. Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог. 2. Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“. 3. Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада. 4. Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 5. Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 6. Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века, који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере. У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа. У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем. Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа. Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма. 7. У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама. Архимандрит Сава Јањић
  39. 2 points
    Диван текст на ово рачунамо ♥️
  40. 2 points
    Рапсоди

    Колико познајете своје порекло?

    Знам само да сам племените крви и то ми је довољно, даље ми не треба да истражујем....
  41. 2 points
  42. 2 points
    Јесте, у врху СПЦ има само пар нормалних људи. Па срамота ме је због тога, наравно ...
  43. 1 point
    Након протестне Литије пред Скупштином Црне Горе Миреополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Епископима будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем и свештенством Служио је Свету службу Божију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења. Владика Методије је у бесједи након читања Јеванђеља казао да се преко двије хиљаде година сабирамо око Христа Бога нашега. „Откад је човјека и људскога рода, увијек је било актуелно религијско питање. И у прадавна времена. И све религије људске до Христа за човјека, појединца биле су један дио његовог свакодневног живота, један образац и модел понашања. Али оно истинско, дубоко, оно дубље питање свакога човјека који дође на овај свијет, то је питање откуд овај свијет овакав какав је створен и откуд ја у њему, и куда ја идем и какво је моје назначење у овоме животу и шта је то и каква је то смрт која гаси неминовно све на крају овога земаљскога живота“, казао је Владика диоклијски. Казао је да морамо бити свјесни чињенице да је Христос кад је дошао у матицу овога живота узевши људску природу на себе, проповиједао међу религиозним људима. „Али, Он није говорио о религији уопште. Он је, браћо и сестре, само говорио о вјери. А вјера је она лична ствар, свакога од нас. То је онај унутрашњи осјећај који нам даје одговор на сва она питања, почев од Гилгамеша и његовог страха до дана данашњега: Откуд ја у овоме свијету“, рекао је он. Владика Методије је казао да је Господ говорио једино о вјери због тога што вјера може бити само лична. „И увијек се обраћао само појединцу и говорио: не бој се и вјеруј у Јеванђеље. Вјеруј у оно што ти Ја говорим, у ову благу вијест коју сам дошао да проповиједам. Људско је и нормално је -то је оно што иде са људском природом – да се човјек плаши. И зато је Он своје ученике, кад је хтио да их пита нешто важно, увијек одводио далеко од мјеста прогона, из Јерусалима у далеке крајеве Галилеје. Да их пита и да му слободно одговоре, без страха и утицаја јудејскога ко је Он и шта кажу људи за Њега које Он. И онда су тако, направивши отклон од мјеста у којем су били под притиском и страхом слободно исповиједали вјеру у Њега, као што је Петар рекао: Ти си Христос Син Бога живога“, подсјетио је Владика. Подсјетио је да нам Јеванђеље говори да је та вјера коју је Петар исповиједио и на којој је Господ саградио Цркву своју оно дубоко осјећање љубави која нам је потребаана у нашим сабрањима око Тијела и Крви Христове. „Том енеригом ће се јачати. И не требамо се бојати свога страха, јер је он природан. И Он је стално говорио својим ученицима и то је показао својим животом и својом смрћу. Али на крају и све оне ријечи које је говорио потврдио је својим васкрсењем и вазнесењем на небо, коме нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је и данашње сабрање – сабрање на коме се учимо да служимо а не да господаримо. „И да научимо да се жртвујемо на начин на који се Христос жртвовао за човјечанство. Да се жртвујемо једни за друге, јер нема веће љубави оне да неко живот свој положи за ближње своје. Та жртва, христолика жртва, и та Божја истина и правда је она која побјеђује у овом свијету, непрекидно вјековима. Зато смо ми данас носили и ону поруку Светог Петра Цетињскога да је у имену Божјем суд и правда. У имену Божјем је побједа. И данас и овдје не побјеђујемо ми некога другога нити неко други нас, него правда Божја, истина Божја, љубав Божја је она која нас призива да се ње причестимо, да сагласно њој живимо и да се према њој управљамо“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су на Литургији молитвено поменути предједника државе Мило Ђукановић,премијер Душко Марковић и сви посланици у Скупштини Црне Горе. „Да суде именом Божјим и правдом Божјом, вјерном правдом. Да не суде и да не доносе законе који рађају безакоње, који рађају мржњу, који рађају диобе у народу у Црној Гори“, рекао је Владика. Поручио је да се молимо да Бог, правда Божја и љубав Божја побиједе у срцима свих нас. „Па и у срцима оних који су данас на власти, овој пролазној власти у Црној Гори, да и они ходе тим и таквим путем. На то су призвани, ако хоће да буду истински побједитељи, а не лажни побједитељи. И да побјеђују ради својих интереса – они или ми или било ко други“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  44. 1 point
    Београдски надпискуп Станислав Хочевар честитао је Божић Патријарху Српском Иринеју, свештенству, монасима и свим верницима који тај празник славе по Јулијанском календару и пожелео им да их празновање рођења Исуса Христа испуни „благодетима, миром и радошћу“. Станислав Хочевар је у писму Патријарху Иринеју навео да је 2019. година за СПЦ била значајна и инспиративна и прилика за, како каже, размишљања, студије, сусрете и гледање у будућност. „Док се спомињемо времена и историје, радосно откривамо да је оваплоћена Реч Божја ушла у историју, с нама се сјединила и тако за нас постала Пут, Истина и Живот. Тог чудесног уласка Вечнога у нашу пролазност спомињемо се управо ових дана када на различите начине, али са истим садржајем, истом вером, надом и љубављу прослављамо неизрециву Тајну Божјега порођења“‘, истакао је Хочевар у честитки Иринеју. У своје и у име Београдске надбискупије Хочевар је пожелео патријарху и свим члановима Српске православне цркве да их Богомладенац прати у 2020. години и испуњује светошћу и љубављу. „Чврсто се надамо да ћемо све више и више заједно сведочити за Његову свету присутност међу нама и свим становницима Земље. Поновно омогућавати сусрет с Њиме. Само Он зна шта је у човеку и зашто само Он може да сваку људску личност испуни смислом, љубављу, надом и мудрошћу“, навео је Хочевар. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  45. 1 point
    Милошшш

    Ćaskanje o ljubavi (muško-ženskim odnosima)

    Bože podaj mi devojku po izboru Bogomajke za brak (ovog puta sigurno )!
  46. 1 point
    Стаљиново унуче

    Песнички покушаји форумаша

    Parafraza МИЛЕ БАЈШЕВ·УТОРАК, 24. ДЕЦЕМБАР 2019.·1 МИНУТ šta bi dao da napišeš poemu??? da rečima razbiješ tišinu duše da prekineš duše suše da kišom slova okupaš nebo šta bi dao? e da, a od svih suša najgore je duše suša tad ni srce neće da te sluša e da, šta bi dao da napišeš poemu? ja onomad Миле Бајшев
  47. 1 point
    Zakazano prvo ročište u Londonu po tužbi grupe građana zbog seksualnog nasilja protiv Srpske pravoslavne crkve Suđenje SPC zbog pedofilije počinje 17. januara Prvo ročište po tužbi grupe građana protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) zbog pedofilije i seksualnog nasilja biće održano 17. januara 2020. godine pred Visokim sudom u Londonu, saznaje Danas. Piše: Jelena Diković 23. decembra 2019. 12.30 Foto: spc.rs U pozivu za početak suđenja (u koji je Danas imao uvid) navodi se da će ročište početi u 10.30 časova po lokalnom vremenu, kao i da je prvo ročište trebalo da bude održano 19. februara, ali je u međuvremenu pomereno na 17. januar. Zasad se radi o šest tužbi, a kako saznajemo, tokom postupka biće dodavane i druge tužbe koje su trenutno u procesu pripreme. Da suđenje zaista počinje za Danas je potvrdio Bojan Jovanović, bivši đakon i jedan od tužitelja, koji za naš list kaže da je pedofilija i seksualno zlostavljanje nekih sveštenih lica u SPC već dokazano i od strane same SPC. Jovanović je još 2015. izneo u javnost da ga je vladika Kačavenda seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. – Kolika je važnost ovog sudskog procesa govori i to da isti sud kojem je svojevremeno podnesena tužba protiv britanske vlade u vezi sa ulogom parlamenta u postupku izlaska iz Evropske unije – ističe Jovanović. Kako dodaje, ovo je suđenje “jednoj ostareloj političkoj kasti koja je uzurpirala sve institucije države Srbije među kojima je i crkva”. – To će biti suđenje i jednom sistemu u kojem je zabranjeno da postavljate pitanja i razmišljate svojom glavom, kao i bolesnom srpskom pravosuđu koje odavno kašljuca i koje je u potpunosti politizovano – naglašava Jovanović. Prema njegovim rečima, suđenje će biti održano u Londonu zbog lošeg pravno-političkog sistema u Srbiji. – Umesto da su država i crkva prihvatile u svoju zaštitu žrtve one su se na žrtve obrušile svom silom da ih prikažu stranim plaćenicima i izdajnicima. Postupak je pokrenut u Londonu jer pravosuđe Srbije i Bosne i Hercegovine nije moglo da ponudi nikakvu zaštitu žrtvama – ukazuje Jovanović. Upitan da li očekuje da se predstavnici SPC pojave na prvom ročištu, Danasov sagovornik odgovara da ni on ni pravni tim nemaju nikakav kontakt sa SPC “iako im je to ponuđeno u više navrata preko njihovih pravnih zastupnika”. – To se i moglo očekivati, jer vrh SPC na čelu sa sadašnjim patrijarhom decenijama prikriva slučajeve pedofilije. Sadašnji patrijarh bio je u svim komisijama koje su se bavile ovim problemom i umesto da su dokazni materijal predali nadležnim organima, oni su garantovali za pedofile da se radi o časnim i poštenim ljudima – navodi Jovanović. Naš sagovornik ukazuje da će pored žrtava svedočiti i “časni i pošteni sveštenici” iznoseći svoja znanja i dokaze o pedofiliji u SPC, poput sveštenika Gorana Arsića, koji je “prvi progovorio o pedofiliji u vezi sa eparhijom vranjskom i slučaj Pahomija”. – Na sudu će se pojaviti i veštaci, koji su dali osvrt na uticaj SPC na pravosuđe i organe gonjenja. Među njima je Marko Kmezić sa Univerziteta u Gracu, kao i Džejms Gau, profesor i šef katedre na Kings Koledžu u Londonu – navodi Jovanović. Naš sagovornik naglašava da je “država u poptunosti i otvoreno stala na stranu SPC”, kao ni da nijedna institucija, poput Zaštitnika građana, ne štiti žrtve. – Policiji su vezane ruke jer se sve radi smišljeno da na nikog ne možete pokazati prstom. Meni je u posetu došao sveštenik koji je dobio informacije iz Patrijaršije da sam ja ubijen. To sam prijavio policiji, ali ništa se nije dogodilo – ukazuje Jovanović i naglašava da se uopšte ne plaši i da će uskoro javnosti pokazati još dokaza “zašto ova vlada štiti SPC”. Prema navodima oštećenih, zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999. godine, a za čiju smrt njegova majka krivi penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, pošto tvrde da je ne bi dočekali pred domaćim sudovima. Naša redakcija nije uspela da dobije komentar iz SPC povodom ovih tužbi. Suđenje SPC zbog pedofilije počinje 17. januara WWW.DANAS.RS Prvo ročište po tužbi grupe građana protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) zbog pedofilije i seksualnog nasilja biće održano 17. januara 2020. godine pred Visokim sudom u Londonu...
  48. 1 point
    Штета. Волео сам да читам Р Кубата. Видело се да није 100% православан, вукло је на јудеизам, али је писао лепо и сажето. На жалост одвукла га мрачна страна васељенског и дугови према другима из света, а не Црква која му је дала све.
  49. 1 point
    Pontifex Emeritus

    Лажна историја Срба

    За некаквом “скривеном” повешћу трагају само они којима стварна повест није по вољи. Јер стварна повест каже да су нас на светло позорнице европске културе извели Света браћа Ћирило и Методије, Апостоли Словена. Они су нас уписали у народе, с њима смо се родили. Све што имамо и што јесмо, све вредно и велико што смо постигли и створили у знаку је наше хришћанске вере. Они који не могу да прихвате ту истину (јер не желе да прихвате Христа), тумарају по мраку којекаквих псеудоисторијских фантазија.
  50. 1 point
    о.Небојша

    Preživio sam Vukovar i Ovčaru

    Кад је Њемачка капитулирала , многи есесовци су се скривали међу рањеницима или логорашима. У овом случају Србија није имала намјеру да истријеби Хрватем јер никоме од Хрвата у Србији није фалила длака с главе, нити је неко сматран одговорним за оно што су чиниле усташе. Исто важи и за друге народе, у парохији имам Хрвата , Муслимана, Албанаца и осталих који су живјели 90-их као и њиховекомшије Срби, без икаквог прозивања или провоцирања. Више је било сукога међу Србима због партијске припадности, него да се другима нешто замјерило.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...