Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 11/26/19 in all areas

  1. 8 points
    Bonsenjo

    Raskol se zahuktava

    Zamislite da citamo u Djelima Apostolskim kako samo apostol Petar ili Andrej mogu da sazovu Sabor, ali ne i Jakov. Npr. sazove Jakov, a ovi ne dolaze. Unistavaju jedno od glavnih svojstava crkve - sabornost. Srozavaju u ocima naroda veliko episkopsko dostojanstvo. Ovo samo ljudi utvrdjeni u Crkvi mogu da podnesu da gledaju. Neofiti - drzite se.
  2. 5 points
    Родољуб Лазић

    Raskol se zahuktava

    У вези са ставом, тачније против става, архиеп. Јеронима атинског да само Истанбулски патријарх може да сазове Свеправославни сабор: https://orthodoxsynaxis.org/2019/11/26/the-council-of-jerusalem-of-1443/
  3. 3 points
    Опет ти о Фиковој рехабилитацији... На то бих пристао искључиво ако би био теби надлежан владика. Чисто да никад више овако нешто ни не помислиш, а камоли напишеш. Свако озбиљан ко има искуство у Милешевској епархији зна да је Фићко радикалан пример промашеног личног позива и владике и веома, заправо страшно опасног и скупог промашаја СПЦ. Поређења са Максимом и сл. не треба правити, јер то је као да се питамо је ли горе имати рак коже или рак јетре. Једном сам чуо да је Таса био тај који је предложио Филарета за епископа. Не знам да ли је то тачно. Ономе ко нема појма о њему довољно је да прочита његово последње писмо Патријарху Иринеју од пре коју годину (има на нету), па да види какав профил је у питању. Међутим, оно што се не зна јавно неупоредиво је озбиљније и страшније. Ако је владика неко ко је пастир свога стада, Филарет је био сазивач вукова и њихов помагач у клању.
  4. 3 points
    Биљана, два

    Тема јасна из прве поруке

  5. 3 points
    Ромејац

    Raskol se zahuktava

  6. 3 points
  7. 3 points
    Виђећемо хоће ли посни период донијети смирење у нашој Помјесној цркви. Било би то добро и због многих спољашњих изазова пред којима је. Бојим се да ће унутрашња кохезија тешко да се постигне, али, сада је, слава Богу, патријархово здравље одлично и имајмо повјерења да ће он беспристрасно започети рјешавање ових новијих проблема.
  8. 2 points
    ПОГЛЕДИ Абортус – легализовано убиство Код нас чак и не постоји реална званична статистика, па држава нема појма колико се деце на овај начин убије. Процене иду око 200.000 Аутор: Мишa Ђурковић уторак, 26.11.2019. Недавно је и у нашој земљи уз присуство режисера одржана премијера америчког филма „Непланирано”. Реч је о филму рађеном по истинитој причи, на основу мемоарске књиге Ејби Џонсон, дугогодишње директорке једне од клиника из система такозваног планираног родитељства у којем се обави највећи број абортуса у САД. Када је, међутим, први пут присуствовала самом чину абортирања и на ултразвуку видела како живо биће у тренутку нестаје у смеси крви и ђубрета, доживела је шок, напустила клинику и постала један од водећих активиста за борбу против побачаја. Од жене која је раније сама два пута абортирала постала је мајка седморо деце. Филм је остварио велики успех, чак и у комерцијалном смислу, и сматра се првим успешним и важним пролајф филмом. Разумљиво, наишао је на оштре осуде такозваних либералних медија у Америци и свих оних моћних организација које заговарају абортус. Температура је на овом пољу страховито подигнута пре свега у Америци. Наиме, иако је 1973. са контроверзном одлуком Врховног суда у случају Ро против Вејда појединачним државама одузето право регулисање абортуса у првом триместру, а побачај учињен легалним на територији читаве федерације, ово питање остало је један од највећих извора политичких подела што се види на сваким председничким изборима. Чињеница да је само за првих 25 година изведено око 40 милиона абортуса и да се њихов број након легализације страховито повећао довољна је да ово питање држи у фокусу бројних спорова. Но, постоје и бројни други разлози укључујући пре свега морални статус ове „операције”. Сви напори да се побачај смести у у оквир „прихватљиве” орвелијанске терминологије не могу да измене његову суштину, да је реч о убиству нерођеног детета. Отуд се као део прочојс агенде пропагира да жена која намерава да абортира има „право да јој не прикажу фетус на ултразвуку”. У оквиру читаве ове индустрије увелико се дижу гласови у прилог томе да се уведе такозвани постнатални абортус, то јест да се дозволи чак и еутаназија рођеног детета, ако се мајка предомисли. По пресуди из 1973. у теорији је иначе могућ абортус чак и у деветом месецу. У току Трамповог првог мандата урађено је много на заустављању ширења овог тренда и повратку клатна на другу страну. Трамп је најпре зауставио федерално финансирање система планираног родитељства и других прочојс организација, а и сам је узимао учешћа у маршевима за живот које организују пролајф активисти. Но, номинацијом Горсача и Каваноа створио је по први пут од педесетих година прошлог века јасну конзервативну и пролајф већину у Врховном суду. Истовремено читав низ појединачних држава почео је да уводи рестриктивније законодавство у односу на абортус: Алабама размишља о потпуној забрани а уведена је обавеза сагласности оца, Тексас разматра драстичне казне, Кентаки, Мисисипи и Охајо увели су забрану абортуса после регистровања куцања срца (шеста недеља) итд. На то реагују нижи судови, али оно што се заправо очекује јесте да питање абортуса поново дође пред Врховни суд и да се можда одлука Ро против Вејда обори. Занимљиве ствари се дешавају и у Европи. С једне стране, некада врло конзервативна Ирска прошле године је на референдуму изгласала легализацију абортуса. Пољска и Шпанија су кренуле у другом правцу, уводећи благо рестриктивније законодавство. У Шпанији се од Рахојеве владе очекивала још радикалнија реформа, али се под огромним притиском из целе Европе од тога одустало. Русија је такође 2011. увела нешто рестриктивније законодавство које предвиђа обавезно саветовање и недељу дана за промишљање. Врло је поучан случај Македоније где је влада Грујевског 2013. увела низ рестриктвинијих мера којима се побачај ограничава на период до десет недеља живота фетуса и дозвољен је један абортус годишње, што је праћено и озбиљним медијским пролајф кампањама. Врло брзо након тога странци су почели операцију рушења ове владе, да би влада Зорана Заева у пакету са уласком у НАТО и Преспанским споразумом, у марту ове године, донела и нови ултралиберални закон о абортусу којим је де факто дозволила обављање побачаја до 22. недеље трудноће. Код нас чак и не постоји реална званична статистика, па држава нема појма колико се деце на овај начин убије. Процене иду око 200.000. Законодавство спада међу најлибералније у Европи, а девојка од 16 година може да затражи од лекара да о томе не обавести њене родитеље. Постоје и случајеви жена које су обавиле између двадесет и тридесет абортуса. Бројни су такође случајеви да жена у браку обави абортус без икакве консултације са супругом. Посебно брине што младим женама нико не објашњава да због абортуса у младости могу имати озбиљне проблеме са стерилитетом у каснијим годинама и због тога многе од њих остају без потомства. По најавама, филм „Непланирано” би од јануара могао да се нађе на редовном биоскопског репертоару у Србији. Не пропустите да погледате овај филм. Либерално законодавство о побачају је једно од најмонструознијих наслеђа комунизма и време је да почнемо да о томе озбиљно разговарамо. Научни саветник, Институт за европске студије
  9. 2 points
    Зар не верујете да смо старији од парамецијума?
  10. 2 points
    Што сам потписао ово: Apel protiv novog talasa pseudoistorije i mitomanije | SEEcult.org WWW.SEECULT.ORG
  11. 2 points
    Кажу да пред земљотрес змије излазе на површину неколико дана пре, а пред сами земљотрес пси лају, а кокошке кокодачу. Pas beži par sekundi pre zemljotresa, a onda zgrada počinje da “poskakuje” (VIDEO) | Svet | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Na snimku sigurnosne kamere vidi se kako pas nekoliko trenutaka pre zemljotresa počinje da beži
  12. 2 points
  13. 2 points
    Теистички еволуционизам је вјероватно нека компилација насилан и нелегалан покушај спајања расцјепа који се догодио дубље и општа је карактеристика постмодерне. Имамо нову еволуциону теологију која оперише са појмовима биолошка ипостас ( антропологија ТЕ) и еклисиолошка ипостас ( личност коју нам даје заједница - епископ - сабор (заједница) Дакле ми у Цркву долазимо као животиње (биолошка ипостас) и Владика (заједница) прави од нас личност, о туд лупетања да је личност служба (функција) и да се она мјења и да је личност благодат. Ова теологија је за осуду и због тога што је усвојила атеистичку антропологију. Надам се да Атанасије када каже да је цар животиња не подразумијева ово, него да животиње кроз човјека имају своје мјесто у литургији као и сва твар, по основу учења да је човјек макрокосмос. То ћу да га питам. Како може биологија (наука) да садржи атеизам, тако што је ТЕ биологија у прошлости - историја (вријеме+есхатологија) и тако што је еволуционизам принцип који се протеже на биће у цјелини дакле, ТЕ садржи онтолошки став и она је "научна филозофија" што је оксиморон, али постоји као појава. Еволуционизам као филозофски став подразумијева неко напредовање унутар природе што је неуклопиво са хришћанским учењем о пропалости природе условљеним човјеком, док је у еволуционозму човјек радикално одрећен природом. Надање Еволуционисти као носиоци ТЕ своје научно вјеровање "виде" у природи и ако је оно у свијести и себе сматрају објективним што је доказана тлапња превазиђене метафизичке пројекције. Еволуционизам као општи принцип је немогућ већ због тога што је западна метафизика показала да никакав принцип и никаква онтологија нису могући, односно јесу али само као форме нихилизма, па је и (Анштајнова) Зизијуласова релациона онтологија само нови (филозофски безначајан) вид нихилизма ( метафизике) Да то што се никаква истина не може узети са бића у цјелини - физиса значи да физиз нема логос (смисла)? Не, него да се логос који се налази у природи не може да се узме па да се као објекат свијести и истина набаци као пројекат опет на природу и тако све у владавини когивтиног круга онако како је Декарт установио. Може, али тај навачај истина затвара природу за изборну пријаву логоса у њој какви баштини Црква у празнику, као и за аутентична научна открића. Овај картезијански когнитивни круг унутар којег блуди нововековна техника све више и више се одваја од природе и ако се грчевито за њу хвата, открића нису еуреке него нова уврштавања и мултипликације, наука постаје метафизика, односно метафизика се оваплоћује. Логоси који су унутар природе су прво свето писмо Бога човјеку, да је човјек читао тако неби била потребна ова друга, али неби остало само на писму него би Господ свакако дошао у природу. Данашњи научници то писмо читају као да није од Бога, узимају логос са природе и опет га враћају установљујући тако корисне и функционалне сплетове, што није никакво зло, али заборав оног изворног логоса је лишеност, одлученост од природе. Начин на који човјек захвата логос у природи, односно умјеће допуштања збивања логоса у физису јесте техника у најдубљем смислу ријечи. Технике која не обухвата само нововјековно саплитање сила унутар природе заборављајући и Бога и себе у отућеном раду који нема ништа са њима. Него и технике која има нешто са нама која је умјетност.. Као и технике која у свом когитивном кругу не заворавља ни човјека нити ништавило нити природу. Која својим процеси(ја)ма укључујући и ону пасхалну све повезује у склоп и поредак. Или својим не насилним техникама отвара човјека за сагледање вјечно живих логоса који су компатибилни личности као образу Божијем. Овакво је стање од почетка, излазак из раја је повлачење логоса природе по вољи човјека, а покајање осмишљавање природе. Дакле начин допуштања збивања истине зависи од човјека, што муцају квантни физичари као ново откриће. Од очовјечења Логоса он није само са оне стране времена и простора, иза краја или почетка времена, него и унутра што гарантује неки бесконачни континуитет.( Атеисти ће рећи није ни унутра ни изван времена, али зато и јесу атеисти) То са аспекта природе, њенога смисла, првог светог писма значи ипостасно присуство унутар њега. Нови Завјет (науке) Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
  14. 2 points
    Da, neki pokusavaju TE da usklade sa verom, po nekim modelima kroz taj teisticki evolucionizam, koliko uspesno, neka svako proceni, po mene tesko moze da bidne' ,...... tako da ostaje nesto trece, koje je opet po mom mentalnom sklopu i shvatanju kroz veru i kroz taj kreacionizam i ID...... da mi TE bas ne pije vodu, tako da u principu na kraju krajeva, ostaje samo vera, ..... mislim, naravno da nije 'samo'...... jer nam vera moze pruziti odgovore na sva pitanja stvaranja prirode i zivota ljudi i vera nam moze dati' ono sto nijedna druga stvar ne mere' tj. pobedu nad smrcu i zivot duhovni i vecni (to je ovo sto pises o vremenu i vecnosti tog vremena).....
  15. 2 points
    Ромејац

    Тема јасна из прве поруке

  16. 2 points
    Ромејац

    Raskol se zahuktava

  17. 2 points
    Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. 2 points
    Milan Nikolic

    Raskol se zahuktava

    Жалосно је да људи овако срозају себе.
  19. 2 points
    Dobrojevic ima straegiju koju mu nametne stejt deparment ( meni, iskreno govoreci ni dan danas nije jasno odakle se on pojavio i ko mu dopusta da radi sve sto radi - msm jasno mi je da je instaliran, ali nasa inertnost po pitanju doticnog me zabrinjava ) Maxim je samo izvodjac radova,master mind je Grisha koga su Mladja Djordjevic i ekipa nalozili da treba da bude sledeci patrijarh, Tasa je mafijaskim zargonom receno muscle. ( potura ledja, galami, preti itd )
  20. 2 points
    Не знам, не мислим да ни Максим ни Добријевић имају било какву стратегију, мислим да се ради о обичној и најфундаменталнијој глупости. И наравно лојалности држави у којој живе. Мени је сасвим ок да воле и буду лојални својој држави, али ми није ок, да нас све остале терају да будемо лојални политици њихове државе. Та варијанта да су Словени већина па би Православно Папство било као нека словенска институција то је само мокри сан. Католицима је требало 800 година да изаберу Швабу, а 2000 година да изаберу неког из Аргентине иако је одавно број католика тамо већи него било где. Грци су показали своју логику у Јерусалиму и Александрији, и ево сад су Грка поставили да се брине за украјинску дијаспору у Грчкој. Шта су нама радили Фанариоти 200 год може се читати.. Тако да у неки позитиван помак може да верује само наиван.. У осталом не би све цркве ни тражиле аутокефалије да су Грци били имало нормални. Види само шта дан данас раде по Африци.
  21. 1 point
    Danijela

    Mile Stolar Čovek

    Milorad Jurković iz Beočina odlučio je da svoj zanat iskoristi kako bi pomogao onima kojima je pomoć najpotrebnija. Ovaj stolar došao je na ideju da napravi i pokloni stolice za hranjenje beba porodicama koje ne mogu da ih priušte, a imaju mališane kojima su preko potrebne. Mile za 021 kaže da je inicijativa nastala iz želje da se pomogne onima kojima je najteže, a i sam zna kako je kada se rodi dete. Osim toga, cela porodica i učestvuje u ovom plemenitom gestu. "Video sam kako neke porodice žive i nisam mogao da sedim i ne učinim ništa. Supruga, ćerka i sin su me podržali u nameri da što većem broju porodica kojima je stolica za bebe zaista potrebna, dostavim na kućnu adresu nešto što će im pomoći. To što imam drveta u radionici iskoristim za stolice, a donose mi i ljudi koji imaju, ali im drvo ne treba", kaže Milorad i dodaje da je zamolio sve ljude dobre volje da se raspitaju za višak materijala i pomoć oko izrade, iako ima godine iskustva u stolariji. Za svega nekoliko dana, javilo mu se na stotine ljudi sa kreativnim idejama, materijalom, ali i molbom da im pomogne. "Javljaju se ljudi širom Srbije. Poslednja stolica koju sam napravio ide uskoro za Beograd, a transport obavlja moj kum kolima. Koliko možemo da postignemo, toliko uradimo", kaže Mile za portal 021. Jedna od stolica za hranjenje beba koju je Mile poklonio Iako posao ne cveta i zarada mu je mala, ne vidi problem u tome da pomogne drugima kojima je još teže. I njegova supruga Aleksandra kaže da Mile ima podršku cele porodice, jer smatraju da je plemenita i čista pomoć najvrednija. Nikada ih, kako kažu, nije zanimala politika i spletkarenje, pa tako ni sada, a akcija se sprovodi maksimalno transparentno - iako u to nisu svi verovali. "Javljali su se ljudi koji mi nisu verovali, mislili su da lažem da se ovim bavim. Uverili su se da nije tako kada su videli gotove stolice", kaže Milorad, koji se bavio humanitarnim radom i tokom poplava 2014. godine. Njegova supruga objašnjava za 021 da stolice nisu ofarbane jer to deci daje priliku da budu kreativni i sami nacrtaju ili ofarbaju stolice po želji. Kako dodaje Mile, to je i odlična prilika da se roditelji igraju sa svojim klincima. Poslednja stolica koju je završio danas, a koja će otići porodici u Beogradu Miloradu su se za nekoliko dana obratili i ljudi poznatiji u javnosti, ali o tome se još ne govori, kako se akcija ne bi preterano komercijalizovala. Miloradu je svaka pomoć dobrodošla. Ukoliko imate materijal za izradu, višak slobodnog vremena i malo dobre volje, javite mu se na Fejsbuk i pomozite mu da usreći što veći broj ugroženih porodica. http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/FOTO-Stolar-iz-Beocina-ugrozenima-poklanja-stolice-za-hranjenje-beba.html Mile Stolar FB: https://www.facebook.com/pages/Stolar-Mile/627099450758443?ref=br_rs Prilog B92 o Miletu: http://bulevar.b92.net/sudbine.php?yyyy=2015&mm=05&dd=15&nav_id=992203
  22. 1 point
    Ласандар

    значење речи блажено

    Поштовани, Волео бих да ми неко објасни шта значи реч блажено када је употребљена на следећи начин : блажени сјај. Хвала пуно
  23. 1 point
  24. 1 point
    obi-wan

    Star Wars: Mandalorian

    Samo za igrace... ... https://www.facebook.com/groups/147520875306921/?multi_permalinks=2677936278932022&notif_id=1574800957483902&notif_t=group_highlights&ref=notif
  25. 1 point
    Je li ijedan politički kandidat. u Srb. izuzev Jovane Stojkovic protiv abortusa ? Film je ok, gledao sam.
  26. 1 point
    Максимовци су тајно снимали седницу. Избацили су ова 2 снимка. Сумњам да ће пустити Максимову бруку.
  27. 1 point
    GeniusAtWork

    Napredna zona sumraka

  28. 1 point
    obi-wan

    Star Wars: Mandalorian

    @Juanito Ne vredi brate, tu je i Bog rek`o "laku noc". Tim curama prosto ocajnicki fali... muz...
  29. 1 point
    Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима. 2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли. 3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  30. 1 point
    Ласандар

    значење речи блажено

    Чак ни у виђењу Бога које имају блажени, савршено богојављање не искључује одрицајни пут сједињења у незнању. Дионисије вели: „Поставши непропадљиви и бесмртни, досегнувши стање блаженства и поставши христолики (χριστοειδοϋς), ми ћемо заувек обитавати са Господом наслађујући се, по слову Светог Писма, Његовим видљивим богојављењем у најчистијем умозрењу (της μεν ορατής άυτοΰ -θεοφανείας έν πανάγνοις θεωρίαις άποπληρούμενοι), просвећени Његовим блистајућим зрацима, као што и ученици беху просвећени у време Његовог Божанског Преображења. Уједно, нашим бестрасним и нетварним умом, ми ћемо учествовати у његовом умном просвећењу (νοητής άυτοϋ φωτοδοσίας),.Такође и у надумном сједињењу, у несхватљивом и блаженом сјају пресветлих зракова светлости, у стању које је слично стању небеских духова. Јер, по слову Истине, као синови васкрсења ми ћемо бити подобни анђелима и синовима Божијим".
  31. 1 point
    Desiderius Erasmus

    Шта тренутно читате?

    Odlična, o racionalno-emotivnoj terapiji.
  32. 1 point
    Avocado

    Истопљени Авокодо (Приговор евуолуционистма)

    Ozbiljno ispravljen tekst...
  33. 1 point
    Биљана, два

    Оставите некоме поруку.....

    Пише да ми не знамо кога ће Бог помиловати. некад се то деси и да се опаметимо и уразумимо ми остали. Ако вас неко у име вере набеђује да са вама лично нешто није у реду, то је, дакле, прелест. Тако не ради верујући човек, а посебно не монах. Има расколника, има и оних који су нераспоређени, па висе у ваздуху, а мало мало па ето њима Богородице на разговору. Мислим да сам апсолвирала, старо правило о комиуникацији са онима ван Цркве. Искуствено. Реко да поделим.
  34. 1 point
    Danijela

    Mile Stolar Čovek

    "KAKO DA NASLAĐUJEM OČI DOK SE NEČIJE PUNE SUZAMA" Stolar Mile svojim postupkom ponovo oduševio ljude WWW.BLIC.RS Milorad Jurković iz Rakovca kod Beočina, poznatiji kao <a href="https://www.blic.rs/stolar-mile" id="29e5cc70-31ac-4a5c-8d6b-011629ad728d">Stolar Mile</a>, još jednom je dospeo u žižu javnosti zbog...
  35. 1 point
    Zna se, pisao otac Nikolaj iz Kumanice.
  36. 1 point
    JESSY

    Gde je sad moj Beograd

    Gde je sad tvoj Beograd gde je sad moj Beograd gde je sad tvoj Beograd a gde si sada ti a gde sam sada ja...
  37. 1 point
    Укратко, то се десило у зоолошком врту у Холандији. Геј пар је украо јаје, пази га, лежи на њему и чега да се птић излегне. Остаје да се види да ли ће и насилно усвојени пингвин постати геј. Све у свему, против овога треба протестовати. Последња времена дошла. Извор
  38. 1 point
    Milica Bajic

    Тема јасна из прве поруке

  39. 1 point
    Ромејац

    Тема јасна из прве поруке

  40. 1 point
    Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)
  41. 1 point
    o. Miroljub

    Slike forumasa kad su bili klinci :)

    @Драшко Дакле госн Пера је Ваш тата, а Марина Кољубајева Ваша мама. Памтим је као најљупкије женско лице са малих екрана, нарочито у ТВ серији за децу, “Невен”. Иако Вас не знам лично, већ само овако - форумски, сада ми је јасно одакле усађена доброта и људскост у Вашим порукама и начину опхођења. Свако добро од Господа!
  42. 1 point
    uomo del Ve.Te.

    Свештеник Зоран Ђуровић: Исповест

    Разборитост је једна од највећи врлина које чоек' може да има тј. да не иде ни у једну крајност... ово је је очигледно поготово из примера Св. Кападокијаца као и Св. Апостола Павла... да не елаборирам даље.... Један типик и правила вреде за монаштво и за манастире а други типик и правила вреде за брачне људе. Велики проблем настане, а што и видимо донекле из дешавања у СПЦ што се тиче зилота. Кад се манастирски типик пребацује у породицу. Шта има калуђери да паламуде брачним људима, да завирију у брачни кревет, па смете овако, па смете оно, па могли би овако..... Ја сам за то увек да се нађе старији свештеник за исповест који има породицу и који је нормалан човек....не кажем да нема нормалних калуђера који знају да исповедају људе и који су разборити али нажалост има доста лудака.... поготово то кад почну око тих помисли па два сата цеде неког јесили мислио/ла ово или оно, па у детаљ иду као да користе микроскоп...па која је то поза била, итд... неки од вас сигрно су се сусретали са неразумним људима.... само шта рећи него: Сачувај нас Боже беде и лудака! ... ствари су много једноставне али их ми компикујемо....не треба човек "да иде у крајност" како је неко добро реко'.... .....па онда око тих помиси све то се на крају претвори у гуруизам који у основи има нечег луциферског, Бог хоће слободне људе... као на почетку Бибилије кад Бог, као човек родитељи уче мало дете да прохода, па га пусте.... тако на почетку Ст. Завета Бог каже иди, иди Адаме надени имена животиљама, Господ неба и земље хоће слободног човека.... Једном ми је један велики чоек реко': ако икад будеш учио неког нешто у Цркви учи људе: 1. да воле Христа и 2. учи те исте људе да буду слободни а не робови... Кад чујем/видим неке "духовнике" како се баве са тим гуруизмом око исповести само што ме не стрефи нервни слом. Ово кад кажем је без да се ззззззззззззз Поздраф народе
  43. 1 point
    kopitar

    Свештеник Зоран Ђуровић: Исповест

    Pa reče samo grijesi koji mogu rastaviti od pričesti a koje možeš učiniti jedanput ili nijedanput...što znači da može ako nemaš smrtnog grijeha pristupiti pričesti. A post je samo sredstvo koje pomaže nije uvjet ni cilj samom sebi.
  44. 1 point
    #longexposure #longexposurephotography #longexpo #mobilephotography #mobile_photography #blackandwhite #blackandwhitephotography #bw #bwphotography #grain #grainyphoto
  45. 1 point
    Ромејац

    Тема јасна из прве поруке

  46. 1 point
    Слажем се да теологија владике Максима није неправославна. Његов проблем је што он ни нема никакву теологију. Занима ме једна његова теолошка идеја, да није преписана? Синод прави грешку што му "суди" за глупости, а не за реалне кривице. Мислим да тиме покушавају да га заштите јер његове реалне кривице су далеко компликованије од Тао глупирања на свом приватном блогу. Максим је једноставно научио да се извлачи. Пре пар година је објавио био свој запис са Сабора на Криту, иако је била одлука да се ништа не објављује. То је кршење црквене дисциплине. Тад су га требали казнити, па нису. Кокетовање са Вартоломејем око Украјине је опет кршење дисциплине. Ова драма и хајка на Синод по медијима, је такође кршење дисциплине. До сада се два пута извињавао Сабору и био је у фазону, немојте нећу више никад, ако му сад прође опет у мају 2020., онда ни не заслужујемо боље. Пре пар месеци Синод одлучи да нећемо саслуживати са расколницима и са онима који их ватрено подржавају, а он издаје своје Саопштење, ја ћу да служим с ким сам и до сад служио, не занима ме шта Ви у БГ причате... јединство Православља у Америци је за мене приоритет. Хајмо сад реално, да је све ово урадио Вартоломеју Турском Патријарху колико дуго би био Владика?
  47. 1 point
    obi-wan

    Star Wars: Mandalorian

    Odgledao sam i 3. epizodu. Ne znam sta bi drugo mog`o da kazem, osim - svaka i nepodeljena preporuka za gledanje (za sad). Ne samo da se sve polako zestoko zakuvava, na stranu i odlicna muzika i gluma, nego je ovo prvi put posle ovih najnovijih visegodsinjih bljuvotina koje zovu "filmovima" da se u radnji jasno oseca onaj prepoznatljivi duh i nacin pripovedanja koji znamo jos iz stare trilogije, i iz njenih vrednih naslednika (serije "Clone Wars" u oba izdanja, "Rebels" i svakako i druga trilogija bar delimicno). Ukratko - kao da su neka dobra igra ili strip prenesni na film, takav je dosadasnji utisak. Ne znam kuda ce dalje sve da ide, ali za sad je stvarno bas dobro uradjeno.
  48. 1 point
    Ajde lepo deliju u nedelju da oženimo, pa da nacija odahne. Srećno mladenci!
  49. 1 point
    Небитан Лик

    Ја и моји ђаци тражимо посао

    Драги пријатељи и људи добре воље, Ја и моји драги ученици природно-математичког смера Земунске гимназије тражимо могућност рада на територији Београда, како бисмо зарадили новац за предстојећу матурску екскурзију. Као њихов разредни старешина, могу да гарантујем да су ови млади и лепи људи (2001. годиште) пуни позитивне енергије, да су искрени, вредни и паметни. Уколико неко од вас може да нам понуди неки посао, који је за њих адекватан, молим да ме контактира преко приватне поруке.
  50. 1 point
    Ignjatije

    Ко су демони и какав је њихов утицај на људе.

    Постоји ка личност. Он је реалнно створење. Прво име му је било Луцифер. На разне и веома разноврсне начине. Хришћани верују да постоји. И у складу са вером ти ово и пишем. Сатана је као свесно и слободно стверење имао слободну вољу да прихвати или одбије Бога. Исто као и човек. Стврен да буде добар и још бољи, али има могућност и да крене другим путем. Сатана је кренуо тим другим путем као и трећина анђела за њим. Те анћеле називамо палим анђелима, злим духовима, или демонима. Док њиховог предводника називамо Ђаво или Сотона (ти термини су доста непопуларни због утицаја медија, књижевности, филмова...али тако их зовемо). Постоје још и други термини као што су отац лажи, стара змија, кнез овога света...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...