Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 11/07/19 in all areas

  1. 9 points
    Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“. Максим, Родина-мать, 1999 Родина-мать зовет! Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“. - Владика Григорије као саучесник Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха. Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже. Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем! Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем, али и са Ђиласом... Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран. Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку? Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња. - Владика Игњатије као саучесник у пучу Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама. Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци. Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења? Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“. – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси. - Максим као вођа побуњеника Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores! Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу? - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ. Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом. - Сценарији око ПБФ Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“. Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде). Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“. Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај. Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке. Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо. Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове. View full Странице
  2. 9 points
    Неће да може. Сам може да оде, али неће повући народ. Он је тек прсао. Ко ће бити луд да се подчини грчким националистима? А тамо су ипак просвећени људи. Фанариоти нас третирају као стоку, нижу расу, као да нисмо људи, али смо се нашли ту па нас толеришу. Ја знам ситуацију из прве руке. До јуче сам био њихов клирик.
  3. 9 points
    Драги брате, што би рекао Хочевар, овде је посреди напад изнутра и споља. Либераши су нагрнули зато што се надају да ће њихове владике освојити СПЦ, а Гришу Клунија гурају за патријарха. То је некад радио Тадић преко Шијаковића. Сви то знамо. Сада обнављају напад. Зато им треба и ПБФ да би фабриковали свој кадар. Ту имаш људи који су толико одлепили да и најлуђе Зизјуласове идеје: Владика је изнад сабора, сабор не може да суди владику, сада пласирају. Када погубе мантије наћи ће се у чуду као и Артемије. А Арт је за мање изгубио мантију. Гледај следеће лицемерје: Вучићева Србија је скроз корумпирана, - а онда се позивају на институције у којима су АВ људи, против кога ови кобајаги ратују, и Макса хвали ректора, а она такође ЛГБТ. И уколико би победили, онда би рекли да правна држава функционише! Нису нормални. Ово је удар и на Универзитет, не само на ПБФ. Питам се: Ко би нормалан пљувао по АВ као ономе ко је Господар Србије, а да тражи од његових институција да сломи зли Синод СПЦ? Овај удар ми личи на онај Залив свиња под Картером. Тако ће се завршити.
  4. 9 points
    Ubedljivo najbolji Djurovicev tekst na ovu temu. Voleo bih da cujem i drugu stranu, ali ne parole: to je poturio Irinej Backi, vec da cujemo argumente.
  5. 8 points
    Јесте. Зато морају да излете. Синод је одлучан. Са овим нечастивима нема милости. Мене су спречили да дођем тамо, јер су ме намирисали на 1000 километара. То су сатане. Замисли људе који се боре да се ПБФ одвоји сасвим од СПЦ? Моја идеја је што горе, то боље. Ове змије се не би откриле да их нисмо загушили димом. Тако смо на чистац истерали и амерички тројац, јер би све прошло да их нисмо узели на зуб и указали на оно што раде. Доживео сам пљување по мени, али ми није жао. Исто бих и сада урадио. Да није било овог жртвовања - за разлику од ругања на жртвовање од Максима и ининх - воз би прошао. Овако се направила нека критична маса која им каже (по Гриши): Не лажите више!
  6. 8 points
  7. 7 points
    Д а све је чудно.Али једини начин је да се Црква дистанцира од Богословског факултета, да објави да више везе нема са њим и да у истој згради оснује свој факултет у кога би примила кога хоће.Давно ми је причао у Закребу пок.митрополит Дабробосански Владислав да треба укинути БФ јер ће свашта на њему да се изроди.Нисам га тад разумео јер Главног нисам још упознао изблиза само сам га виђао повремено.
  8. 7 points
  9. 7 points
    александар живаљев

    Raskol se zahuktava

  10. 6 points
    На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“. Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго. Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве. На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање. Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент. Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини. На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“? Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис). У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници? Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили. Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику. Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља. На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим? Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори. Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига. Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим. Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова. Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији. „Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“ Извор: Теологија.нет View full Странице
  11. 6 points
    Ја сам био онај који је Тасу снимио прошле године у Јасеновцу. Увек сам га волео, а и данас исто. Упркос свему овом једнако ми је мио. Искрено, све Авине речи о Таси доживљавам као тепања. Ипак, Давидове и Авине текстове препознајем као оно чему ме је Таса учио, док многе Тасине речи у задње време не доживљавам као његове. Иначе, Таса је онда у Јасеновцу стварно имао једно ирационално понашање. Мислим на ствари непостедо пре снимања. Чим се завршила молитва на брежуљку, Таса се одвојио од осталих владика и почео да прича сам за себе, јако гласно: ,,Косово! Одавде сад сви на Косово!" Затим се ту фотографисао са младићима у крајишкој ношњи и сл. А све то време је један руски владика држао беседу, коју је неко преводио. Од Тасе буквално није могла да се чује беседа. Сећам се муке на лицу Јована Ћулибрка, који је то једва издржао. Било је јако непријатно и владикама и народу. То је стварно било једно ирационално понашање Тасино. Иако Авин предзадњи текст држи да је Таса свесни учесник у овом хаосу, ја мислим да није. Просто, он је неки чудан спој љубави, умности и ирационалности. Што ти кажеш, дотукло би га, али мислим да би он остао веран Цркви упркос свему.
  12. 6 points
    Да баш је тако како ти кажеш.Григорије је чак злоупотребио своју рођену мајку и то у неком феминистичком часопису.То до сада нисам чуо. У свом дугом и не мање узбудљивом животу упознао сам чак и дотичног Ханс Кинга.Покојни Пеђа Ристић и јапричали смо са њим у немачком конзулату у Загребу. И причали смо као Немцу о усташама и злочинима католичке цркве и њених извршилаца над Србима. Овај није никад чуо ни за Србе ни усташе.Само нас је питао да ли смо ми Јевреји.А све смо му лепо објаснили једино што га је Пеђа звао-Господине Кинг Конг.Наравно "забуном".Код њега смо дошли на фору што је Пеђа докторирао на немачком и добро га је знао-немачки, пре предавања које држао у немачком конзулату.Ту смо чули гомилу квазилибералних глупости.Ипак Кинг Конг и прави и овај су за Григорија интелектуалне громаде. Једном сам читао негде неко је питао зашто нигде у светим књигама нема забрене малтретирања родитеља.И одговор је био- зато што нико није могао замислити да би Исус Христ или Лао Це тукли родитељи.Боже ми опрости да ли ово последње време кад неко злоупетрбљава родитеље. И то најпре да се види како има маму па је млад.А мама није волела тату и то неколико пута каже.Па је љубав окренула младом синчићу који је несташан па зато прети епископима да ће да их дави кад дође на власт.Ђуровић је у праву све што је рекао у основном тексту.
  13. 6 points
    Не знам да ли ће Синод имати снаге да најпре оснује свој Бф, а онда дати отказ свима на БФ.Наравно подобне и побожне би пребацили на нови БФ.Треба сад почети пропаганду за укидање БФ.
  14. 6 points
    То евентуално само сад, привремено. Ако је Црква власник зграде и власник институције ПБФ, онда треба да их избаци, и са факса и из зграде. Оно где су Патријарх и Синод мудро надиграли ову гришмакс екипу јесте то што РТС и Пинк неће извештавати ништа о томе осим званична саопштења Синода. Па нек Danas, Blic и N1 кукају колико хоће. Само за то је вредело дати Вучићу орден и причати да је лав, а камоли за остало.
  15. 6 points
    Ако ниси приметио, Патријарх ради све постепено.
  16. 6 points
    Жао ми је што о.Зоран Ђуровић уместо да се бави науком мора да се бави"тајном безакоња на месту светом" али свака част он и тај тешки посао бављења непомеником и његовим исчадијама добро ради.Без сваке шале и стварно мислим да сви добри и добронамерни треба да се моле за нашег Зорана. Он је трпео овде нападе и увреде не само од сарадника НАТО него и од таквих опскурних ликова као штто је Родољуб Лазић.Али како је добро рекао владика Фотије у једној песми на неки начин ми смо устали против вишедеценијског притиска и терора.И то зомбији који су кренули на нашу Цркву нису очекивали.Мислили су да ће сваако бити фин као владика Иринеј.Али владика и треба да се понаша како се понаша сходно свом чину али ми обични људи требамо тим духовним боесницима рећи што им следује.А то је пре свега.Доста је било вишедеценијског терора.Доста је било свођења Цркве на два човека.Доста сте нас јашили и малтретирали. Доста је било да Главни како прочита коју нову књигу поставља то као откровење и генијалност.Једноставно речено чир је пукао и нема назад.Наша Помесна црква или ће нестати или ће се потпуно опоравити.Повратка на болест и прелест више нема.
  17. 6 points
    Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове нов 7, 2019 у 10:12 Саопштење за јавност Цетиње, 7. новембар 2019. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима. По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак. Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме. Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9). Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди. Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа. Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину. Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу. Из Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  18. 6 points
    Broken

    Слике форумаша

    Milane, brate, 15 dana traje vojska i daju ti petnaestinu slobodno jer si najbrže sklopio/rasklopio pušku ? Nije ovo tebi lično upućeno ali ovo je sprdnja. Spremate krevete i sobe mladim ženskim vojnicima ? Da li je samo meni ovo smešno ? Ponavljam, nije ovo upoćeno ni tebi ni Floydu nego mi nije jasan taj sistem. Kao iz Njuza da je izašao.
  19. 6 points
    Ne znam koliko je to ostvarivo u praksi, ali npr. ne bi bilo lose da u dvomilionskom gradu postoji manastir otvoren 24/7, sa dezurnim jeromonasima, gde bi ljudi mogli u svako doba da dodju na ispovest, ili na razgovor, kad ih pritisne muka.
  20. 6 points
    Nikola Stojanovic

    Najruzniji forumas

    Ima 2,3 ubitacne. Tu se nece lazemo, samo da ih iskopam. Ki Zokan dzindzu iz nos.
  21. 5 points
    Ма као да Григорије има неки ауторитет међу Србима у Немачкој... То су овде празне тв-приче... Он сам себе хвали и прича бајке. Он има само један циљ а то је да буде патријарх, и то као кад пијан човек само хоће још да попије. Он је заправо богословски прилично неписмен, неспреман је постао владика и чини ми се да му Православље не одговара. Каже да му је највећа инспирација данас она карикатура од Ханса Кинга. Григорије је просто промашио службу. И Тасина је велика одговорност у томе.
  22. 5 points
    И ја све време гледам како они, као луди, сами себи копају раку. Или ће пре бити да их пријатељи пожурују, јер испоставља се да је независност шиптарије ћорав посао док су Патријарх и Буловић за кормиларом СПЦ.
  23. 5 points
    Значи, ти си довољно неинтелигентан да схватиш како се бисери не бацају пред свиње...
  24. 5 points
    За вас радознале имам само један одговор: кад порастете, само ће вам се касти...
  25. 5 points
    Ово је надреално лудо. И иза овога стоје владике...
  26. 5 points
    Не морамо да постављамо нова питања. Задржимо се за тренутак на овом: Бивало је у историји Цркве пуно случајева који су наизглед били лишени сваке логике, али који су свој пуни смисао налазили у логици Цркве, чиме су у исто време надилазили логику којом се ти руководиш. За тебе је нелогично да је могућа ситуација у којој је једна те иста особа верски неподобна да би била професор на Православном факултету, а у исти мах је верски подобна да буде епархијски архијереј?! Из твоје логике произилази да уколико је неко верски неподобан да буде епархијски епископ, такође је неподобан да буде и професор на Православном факултету, као што твоја логика каже да само у ситуацији да је неко верски подобан да буде епархијски епископ, у исто време може да буде професор на Православном факултету. Надам се да сам лепо интерпретирао твоју логику? Понављам, гледано очима Цркве и руковођени логиком коју Црква примењује (а коју је први примењивао Исус Христос и у аманет је оставио нама хришћанима) можемо да замислимо (и спроведемо у дело) логику којом једна те иста особа у исти мах не може да предаје (=буде професор) на Православном факултету, а да притом не буде лишена својих епископских принадлежности. И то до оне границе у којој се тој особи - уколико истрајава у греху и непокајању - саборском одлуком не одузме управљање епархијом и као крајња казна одузме епископски чин. Да би ту логику разумео мораш претходно кроз Свету Тајну Крштења да задобијеш ”Печат дара Духа Светога”. На жалост, можда моје речи делују грубо, али другачије не бива. Можемо да узмемо један пример из релативно новије Црквене историје. Сигуран сам да си чуо за Св. Нектарија Егинског. Не знам да ли ти је познато, али он је стицајем околности био лишен управљања својом Епархијом (како ти кажеш, био је верски неподобан да буде епархијски епископ), али је након извесног времена постављен за ректора једне Богословске школе у Атини (био је верски подобан да буде ректор/професор...). Ако би следили твоју логику ово је немогућа ситуација, али је у историји Цркве остала забележена као пример како логика Цркве није увек једнака са логиком за коју мислимо да је једина исправна. Али, да са црквеног терена пређемо на један терен који је теби ближи. Причу која следи чуо сам од једног свештеника СПЦ, а он ју је чуо од свог пријатеља. Давне 1968. године, у јеку студентских протеста, у Сарајеву су најгласнији били студенти на Правном факултету. И из ЦК КПЈ пошаљу Хамдију Поздерца да поприча са студентима и умири њихову буну. И тако дође Хамдија на Правни факултет, крене ту прича између њега и студената. У једном тренутку, један од храбријих студената усуди се да каже Хамдији: ”Друже Хамдија, шта ћемо са оним директором који је упропастио предузеће, проневерио новац, и за то није био осуђен, већ је био награђен тако што су га преместили за директора у другом предузећу!”. Хамдија му одговори: ”Друже, код нас у Партији, ми човеку који погреши дајемо шансу да се поправи. Тако смо и њему дали шансу да се поправи.” Студент ће даље: ”Али, друже Хамдија, он је и у новом предузећу наставио по старом. Проневерио је новац, и опет је остао без казне. И не само да није кажњен, већ је постао директор у трећој фирми!”. На то ће Хамдија: ”Ми, друже, таквом човеку дамо још једну шансу.” А, студент ће даље: ”Али, друже Хамдија, он је и у трећем предузећу урадио исто... Шта ћемо онда”. Хамдија одговори: ”Е, кад се то деси ми таквог човека искључимо из Партије!”. А, студент ће даље: ”Али, друже Хамдија, таквом човеку Партија више није потребна, Он је проневерио државни новац, обогатио се и сада се спрда са свима...”. Тада је друг Хамдија ућутао. Видиш, чак су се и комунисти (донекле) водили хришћанским начелом да човеку који погреши не смемо да одузмемо шансу да се поправи. Морамо да га истпримо. У том светлу мораш да разумеш како је одузимањем професорске катедре и остављањем Епархије да њом управља, в. Максиму дата још једна шанса да се поправи. Језиком Цркве речено - да се покаје, да не солира, да не буде непослушан, то јест да не иде уз длаку САСабору СПЦ.
  27. 5 points
    Ја све како каже владика Григорије: Поједох их као шампиту!:)))
  28. 5 points
    Моја је бојазан да су се око еп.Атанасија окупили ко зна какви људи. Када је отпадао Артемије, помислио сам да се нису можда договорили Атанасије и Артемије да Артемије одвуче пробисвете са собом, из ко зна каквог разлога, иако болесног, који се тешко може оправдати као стварање раскола. Сада имамо готово исту ситуацију када је реч о подржаваоцима цариградског Патријарха. Какве се ту мутне игре играју не бих желео ни да замишљам. Сматрам да је време оставити политику по страни, јер победиће моћнији и паметнији, у сваком случају и како год да окренеш. Овде је питање првенствено о догматима вере и злоупотребе питања првенства.
  29. 5 points
    @Родољуб Лазић То што пишеш се подразумева. Ретко који теолог ће негирати пост, молитву итд. С друге стране имамо нападе на људе који се баве академском теологијом и оптужбе да се не подвизавају а нико од њих не зна да ли се они подвизавају. Не треба ићи и трубити ја се стално молим, правим метаније итд. Верујем да се људи који се баве академском теологијом подвизавају само нема потребе трубити о томе, то је општепознато и не треба стално наглашавати. Наравно, свуда има изузетака али не верујем да је истина да се теолози не подвизавају. Да ми неко не замери, знам да постоје 3 теолога али ми је најлакше да кажем да су људи који се баве теологијом теолози.
  30. 5 points
    The Godfather

    Raskol se zahuktava

    Поводом признавања украјинских расколника сукобила се двојица митрополита Грчке цркве | Факти FAKTI.ORG МИТРОПОЛИТ СЕРАФИМ СВЕ ПОВЕЗАНО СА „ПЦУ“ СМАТРА НЕКАНОНСКИМ...
  31. 4 points
    Па ипак су у Жичи сад били заједно. Таса је учио колико је Причешће оно које спаја а не исто мишљење. Ја стварно немам појма како изгледа њихов непосредни лични дијалог, али се уздам у њихову веру. Христос нас је учио да дрво по плодовома гледамо, дакле, Таса није имао таленат за предлагање нових епископа. То је јасно. Иринеј је дао Порфа и Фотија, и то је јасно.
  32. 4 points
    Он, као и Перишић, немају појма ни о чему. Максим је за њих теолог... иако јеретичан, по мом суду, а о његовом моралу сам већ довољно говорио и све демонстрирао. Сви знају шта је било око Гришиног доктората. Уписао код Игњатија, јер је Игњатије докторирао код Зизјуласа и најпозванији код нас о њему да суди, онда се Иги повука, па су га после опет убедили да се тога прихвати, овај прихватио, после опет одбио и на крају није ни био на тој одбрани доктората. Ваљда му савест није дала. А Перишић је узео да све доведе крају. Зли језици веле да је Перишић и написао тај др. Али ја у то не верујем... Не би то Периша себи допустио, још мање Гриша. Неки злотвори пустише буву да је Перишић слао своје интервенције у докторату Петровићевом да би га исмевао, али ја ни у то не верујем. Причају људи по чаршији свашта, а ми треба да будемо озбиљни. Мени је пак било симпатично кад је Перишић черечио на кварно (ту ме је изненадио, јер не бих то могао да очекујем од некога ко има изглед свеца са фреске) @Александар Милојков-а на одбрани његовог доктората. То нисам видео овде, а би ми симпатично јер ми се учини као нека шала, па рекох: Гле, како су опуштени ови Срби, па се шале и у оваквим ситуацијама. Ред злобе, ред покварености, па ред не знам чега, садизма ваљда, али то треба видети. Ја сам могао да се са мојом комисијом конфротирам, а да неко узме да ме овако провоцира, то је незамисливо. И све те ствари се кандидату кажу унапред, да их унесе и измени у тези, а не овако куловски. Да се ти правиш сада паметан пред публиком. Зато је била Божија правда кад су Перишића - тог примера врлинског човека - черечили Жуњић, Марић, Михајло Ђурић и Радмила Шајковић. Испао је смешан до бола, али је претрпео срамоту, и онда је неприхваћен рад на БУ преобразио у докторат у Сарајеву. Ђурић га је сатро, можете да читате. Ја те часописе имам у Србији и сада не могу да вам их цитирам. Но, вредни могу да их нађу. Део тог објављеног доктората сам читао, и то је добар студентски прегледни рад. Али нема везе са докторатом, нити је он читао (моја импресија) изворе које је наводио, што се види из општих места које кобајаги цитира. Тако нпр цитирају: Бог је постао човек, да би човек постао Бог, а ко је од њих прочитао то Атанасијево дело? - Ја сам, игром случаја, прочитао сва Атанасијева дела. Тамо нема ниједног цитата који није из секундарне литературе. Но, далеко од мог духа Перишић и његови анђели... Није тема. А може да иде да пеца рибе са Гришом.
  33. 4 points
    Чини ми се да размишљају да ако буду рашчињени да могу да пређу код Вартоломеја.
  34. 4 points
    Видим да има студената који подржавају Максима и екипу. Видећемо шта ће бити, али се озбиљно закувало.
  35. 4 points
    Драшко

    Najruzniji forumas

    Dragi nasi forumasi Ruzan Ruzniji Drasko ili Ruzan Ruzniji Broken (apsurdno, znam) Birajte!
  36. 4 points
    Мој Голубе бели, немој да ме разочараш. Ти ниси неинтелигентан. Далеко од тога. У претходном коментару, који ти цитираш, све сам друго урадио само нисам упоредио в. Максима са Нектаријем Егинским. Напротив. Увођењем Св. Нектрија Егинског у причу, само је још више огољено несмирење в. Максима. О непослушању да не причамо...
  37. 4 points
    Нажалост, има и видео запис. Послаће ми човек. Нисам знао ни ја до вечерас да је то Патријарх и јавно изјавио. Није ментовао Григорија, али чућемо сви. Поменуо је неког владику. - Ја могу да посведочим на суду које су ми владике казале да се ово десило. Немам материјални доказ и зато нисам био децидиран, јер знам да Гриша воли да узима паре људима. - Оно о шампити сам линковао. Да није тачно, Гриша би га већ тужио, јер је ојадио тог новинара за 15 тисућа босанских марака. И онда су пленили имовину оцу тог новинара да би га још више понизили.
  38. 4 points
    Црква одржала час праве и делатне љубави свим НВО пропагаторимам и како човек може да се воли и прихвати, и да се стара о човечјој добробити, без иједног динара са било које стране. Свака част МЦП и целој Цркви на овоме. Да је среће да се помињу чешће по добрим стварима а не по оним стварима којима се затрпава форум у последњих месец дана.
  39. 4 points
    Текст као да је писао неки амерички русофоб. Далеко им лепа кућа. Иначе, како стоје ствари, раскол се десио 2018.г. и починио га је патријарх Вартоломеј.
  40. 4 points
    Dobro Vam je savjetovao svjatjejsi - ako se izmirite i rijesite to izmedju sebe obradovacete cijelu Crkvu. Podaj Gospodi...
  41. 4 points
    Зоран Ђуровић: Пуч на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду Какав учитељ, такав и ученик! – То се остварило у случају несмиреног епископа Максима Васиљевића, и његовог духовника, неумиреног Атанасија Јевтића. У најновијем тексту, Као варалице и као истинити (2 Кор. 6, 8) (или: о номадима и о надилажењу свог ега) (овде) Максим даје један портрет, који се назива Родина-мать, а евоцира чувени Совјетски мобилизацијски плакат Отаџбина мајка зове. Жељко Познановић: „Само онај ко мрзи Русију као грађанин Васиљевић може да ову слику злоупотреби као сублиминалну поруку позива на побуну и мобилизацију студената у зашиту њега и њихових НАТО господара“. Максим, Родина-мать, 1999 Родина-мать зовет! Сигурно је да студенти не би могли – барем не већи број њих – да разумеју ову асоцијацију, али се она разуме из даљег текста, али и из прашине која се подигла. Пошто је изградио о себи слику мученника који страда на правди Бога, Максим закључује: „Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо 'попу поп, а бобу боб', а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте 'непобедиво оружје и утврђење вере'. Црква није просто лечилиште, него и место где 'умиремо да бисмо живели', на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду“. - Владика Григорије као саучесник Нећу се бавити овим патетичним текстом, иако ћу се вратити на Максима и његов позив на побуну, него ћемо видети и његове саборце. Наиме, владика Григорије и о. Вукашин Милићевић су гостовали на Novoj S (N1). Када су „дарвинисти“ били кажњени, једна од мера је била и забрана да без Патријарховог благослова могу да говоре у медијима. Вукашин није имао благослов и лагао је безочно да им је Патријарх објаснио да се то односи на клирике из других епархија (овде). То је бесмислица за свакога ко познаје црквена правила. Наиме, ниједан свештеник или епископ не може да проповеда у епархији другога ако претходно не добије дозволу (благослов). Овде је посреди безобразлук, јер Вукашин је имао сада и експлицитну забрану да гостује код Бећковићке. Како овде трубе о демокрацији и „злом Синоду“, напомињем да је митрополит Амфилохије – познат као демократа – забранио епископу Игњатију Мидићу да предаје на филозофском у Никшићу: Ти не можеш да проповедаш у мојој епарији! Исти Радовић – док је мењао болесног патријарха Павла – је забранио Григорију да гостује на београдској телевизији. Реците ми како се зове овај садашњи Григоријев гест? Наиме, није добио благослов Патријарха. Зашто овај Милићевићев, на први поглед, самоубилачки гест? Зато што му је, како се чује, а то не могу и децидирано да тврдим, Григорије обећао да ће га одвести у Немачку, а затим и што се нада да ће га мама заштитити. Наиме, Вукашинова мајка, Лепосава Милићевић је била јуловка и министар, али умешана и у милионске афере (овде и овде). Треба имати образ као ђон и као дете јуловца критиковати СНС! Волео бих да видим што је то ЈУЛ био бољи од СНС!? Него, нафатирали се тада, па би да продуже. Зашто помињем отворено лагање, а не неговорење истине? Па да послушам владику Григорија! Владичанска се не пориче! Наиме, он код Бећковићке: „Ово је последица нашег држања очију затворених и нашег пуштања да се лаж расцвјета. Лаж је само почетак, завршетак је насиље. Имамо ону: „Ко лаже тај краде, ко краде тај убија.“ Кад је почело да се толико лаже и кад је престало да се говори: „Дај не лажи“ или „Престани да лажеш?“ Зато ја кажем и Вукашину и Григорију, престаните да лажете! Сам Григорије ми даде благослов да му то кажем! Дурић не само да уме да слаже, него је и лицемер. Он је тражио да се уклони патријарх Павле (овде), а сада пише: „Глупост је дефект људскости, а не интелекта. Патријарх Павле је рекао: За човека који не верује у Бога не можемо са сигурношћу рећи да је будала, а онај ко верује у свашта, за њега то можемо рећи са сигурношћу“. Григорије има дефект људскости, и то лепо потврђује. Али има и талента за политичара, јер једно ће јуче рећи, а данас друго. Не пита се како Синод добро „убоде“ и одликова Додика, који је и у мају био са АВ на Сабору (иако ван заседања)? Па Додик и Вучић су дугогодишњи другари и сарадници, а сада би Григорије, који је урадио безброј послова са Додиком, да каже како није друговао са АВ! Међутим, историја каже друго. Кад му је требало, није био гадљив на Вучићеве паре. АВ рече да је Србија уложила 700.000 еура у храм те изразио наду да ће он засијати до 2020. године. Саборна црква у Мостару до темеља је спаљена у јуну 1992. године (овде). Тада је АВ био заједно са Додиком. Наравно да се Дурић дружио и са Тадићем, али и са Ђиласом... Григорије је обновио своју кампању за патријарха. Користи ову хаотичну ситуацију не би ли профитирао. Зато сада буче против Синода и Патријарха. Вајан борац за демократију и науку, а у ствари најобичнији опортуниста и трансформер. Објавио је и интервју своје мајке (овде), који је само делимично њен, јер се ту вади за разне гафове и покушава да замаже шта се заиста и десило. Бескрупулозност му је галактичких размера јер користи ову старицу у своје циљеве. Говори како је све љубав, а мајка му вели да се није удала из љубави и то наглашава! Сина свога зове Владика. Мене моја никад не зове Поп. То каже када је неко пита шта сам. Иначе сам за њу: Мој Зоран. Ова је речита: „Ја сам свом сину недавно рекла, да се не би кад преварио да носи дугу браду. Да се фино понаша, да се фино подшиша и да не пристане никад да буде патријарх јер би се моје кости у гробу окренуле. Иди, сине, у пензију и одмарај се“. Ово нису Старичине речи, него брутални спин. Јер је Григорије дуго носио дугачку браду и косу. Наиме, интервју је од 03. окт. 2019, а недавно не може да сеже у 2013. годину! Тада је Григорије „косијанер“ и брадоња (овде). Неки необдарен интелигенцијом је смислио овај спин. Јер је Григорије носио браду и косу најмање 14 година (постао је владика 1999), а реченица имплицира да је никад није носио: да се не би кад преварио да носи дугу браду. За млађе: у српском је кад негација, и у овом контексту значи никад. На крају, сад се Владика сети да послуша мајку? Перверзна је и жеља да не буде патријарх, јер је то тежак крст и он треба да се одмара и ужива, али ако га већ зову, онда ће прекршити мајчину и њој ће се кости тумбати у гробу! Па крст је бити и обичан хришћанин! О чему прича „ова“ старица? Исто што и каже Максим да се Григорије жртвовао што је отишао за Немачку. Иста кухиња. - Владика Игњатије као саучесник у пучу Декан ПБФ је имао довољно времена да ради свој посао, али се у њега није мешао. Други су мислили за њега. Није преузео одговорност. Синод му је још у јуну саопштио шта да изврши. О то се оглушио. Покушали су да добију на времену. Потрошили су и новце и килограме живаца са суманутим захтевима за нови сабор. На сасвим јасном српском сам поручио Игњатију да да оставку ако не може да реши проблем. Послушао је лоше саветнике и зато га бије гр̏ад по глави. У целој овој причи Владика је изгубио образ. Ја бих пожелео – да ми се тако нешто деси – да ми се земља отвори под ногама. Шта сада радити? Не знам. Ја сам људима говорио да могу да ме једном не послушају на исповести, а да кад други пут дођу, и виде да су се угрували, јер нису послушали, имају само још једну шансу. Трећи пут не могу да ми изађу на очи. Саветовао сам Игњатију да да оставку још пре неколико месеци. Није послушао. Обрлатили га дворски пророци. Да ће ствар бити поново као потврда да Дух Свети има смисла за хумор, они су седницу НН Већа на ПБФ сазвали на мој рођендан, 12 нов. Тада Игњатије треба да поднесе оставку, али да се јавно гласа. Да се виде птице ком јату припадају. Не стиде се ваљда својих ставова? Толико су тражили Сабор. Ево да сада стану на црту. Што би се стидели свог мишљења? Даље, Игњатије више није у позицији да сам поднесе оставку, јер је његово скидање наложио Синод. То је могао да уради пре. Ова пак бескрупулозна удружба, која је увукла у блато Игњатија, покушава и да га обмане, говорећи како он морада буде ражалован од НН Већа, а не самостално. То је лаж, јер по члану 19 статута ПБФ: Декану престаје мандат пре истека времена на које је изабран: на лични захтев... Опет, чл. 20: Декан може бити разрешен дужности пре истека мандата ако: прекрши кодекс професионалне етике. То се и десило. Игњатије није само одбио да изврши наредбу Синода, него је и слагао Синод. То се у синодском акту, који већ кружи нетом, овако вели: „С обзиром на ове и друге пропусте којима jе нажалост дезинформисан Свети Архијерејски Синод...“. – Сада, Владико, немој да се љутиш на мене, него на тога ко те је натерао да покушаш да слажеш (дезинформишеш) Синод и да пошаљеш лажна документа, а ја твој прљав веш нећу износити, док ти пак знаш шта си урадио. И нисам ја крив што те сада карам, него тај који те је поучио да слажеш! Да ли заиста мислиш да у Синоду седе малоумници који не знају законе, а исте владике и попови и цивили ти објашњавају да ови немају појма? Слагао си, и ту бога нема. Ти „пријатељи“ су те увукли у све ово. Не Ава Римски. И ја сам једини – ако не грешим – који је писао у твоју заштиту од Артемија и других. Иако нисам имао никаквог интереса. Као ни сада. И молим се за тебе. Но, то је све небитно, јер је то лична димензија, него да видимо шта ће даље да се деси. - Максим као вођа побуњеника Максим је најчудеснији мученик који се јавио. Уникалан је. Човек кука како је прогоњен и злостављан од злих стараца из Синода итд. Као патролог, изјављујем: Не видех мученика који је правио петиције у своју одбрану! Човек се разлетео по целом свету не би ли спасао своје место на ПБФ! Уз то, успео је само да демонизује СПЦ и Синод. Ништа друго. Јер је његова теза била да зли Синод прогања њега и врлог Вилотића, као носиоце научне светлости и сл. Зашто се Максим не радује мучеништву? Јер је антипод мученичког етоса. Најобичнији шарлатан и ругач хришћанским врлинама. Разобличава га св. Игњатије Богоносац: „Немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем“ (Римљанима 6, 2). Богоносац је молио римљане да не подмите некога из власти и да га онемогуће тако да пострада за Христа. Овај лажни мученик пише петиције да не пострада! O tempora, o mores! Човек представља као да су га бацили у језеро које гори сумпором. А само га уклањају са катедре коју не би могао обнашати на неком престижном Универзитету. Кад је толики квалитет, зашто се брине? Запослиће га на неком факултету у свету. И тамо ће ширити православље. Зашто се не запосли код свог пријатеља, еп. Лонгина, у Либертивилу, и држи 5-6 катедри, јер је способан, и спаси ту школу? - Да кажем унапред: Када Сабор напокон рашчини овог владику, он ће без канонског отпуста прећи под Фанар. И наставиће да ради против СПЦ. Питам и Синод: Шта још Максим треба да направи да би био рашчињен? Да убије некога? Да као Григорије узме да рукама дави владике, како каза, што се чу наоколо да је претио у Жичи? Григорију то није ново, јер је претио човеку да ће га појести као шампиту, па овај умре (овде). Патријарх каза да нам усташе не требају поред Григорија (по сведочанству неколико владика). Тако фанариоти прете нама, и то су ови јаничари од њих научили, да ће нас бичевати као стоку ако не подржавамо примат Истамбула (овде). Григорије набаци маску анђела, али је скине кад је насамо са тобом. - Сценарији око ПБФ Максим је организовао неколико петиција да би га спасили од злог Синода и Патријарха који је на умору (све класични спинови). Прва петиција је на енглеском (овде). Исто је преведено на српски (овде): „Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед дубоко забрињавајућих вести и одлука које долазе из вољене Српске Патријаршије. Објединили смо се у овом апелу будући забринути због напада на слободу говора и академске мисли, независност универзитета и црквени морал. Подршка овом апелу је велика, а број потписника би био и много већи да период за прикупљање потписа нисмо ограничили на три дана“. Текст на енглеском је највероватније писао сам Максим, јер садржи барем 10 грешака, а навео бих само 2: 1) Већ у првој реченици стоји We, orthodox academic theologians, come to express our profound frustration from a decision of the... а треба ...our profound frustration about a decision of the. Поред тога сама употреба фразе come to express је непримерена у овом случају; 2) While advocating for Marko Vilotic's excellence too, we intend to say little more about bishop Maxim Vasiljevic. Због погрешне граматике ова реченица добија сасвим друго значење од намераваног. Њен завршни део уместо намеравамо рећи мало више о епископу Максиму овако написан значи: не намеравамо рећи више о епископу Максиму. Тешко је поверовати да су нпр. Бер и Лаут могли потписати овако назврени текст (има Таса неки израз, не сећам се... иронишем). А да је Макса писао овај текст говори највише податак да ни његова мајка не би могла оволико да га хвали као он што је исхвалио себе! Када сретнем Бера и Лаута, рећи ћу им да их је поздравио Вилотић, и са задовољством гледати њихова зачуђена лица: Ко је то? А онда ћу их упитати и за те генијалне Максимове теолошке ставове. Барем 1 да ми наведу! Дакле, ово није била јавна петиција, него приватно послато мејлом, али и са сигурно много краћим текстом, па су потписи били бланко. Наравно да се Максим неће хвалити петицијом у којој се тражи његово свргавање (овде). Максим има и петицију на МАСИ (овде), а вели се: „Синод Српске православне цркве је мимо свих законских овлашћења наложио декану ПБФ... одузме право двојици наставника овог факултета да на њему предају. Синод злоупотребљава институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања предвиђен чланом 95. Статута ПБФ, те произвољно тумачи и повлачи одобрење наставницима, чиме нарушава радна права и аутономију наставника који предају на Универзитету у Београду“. Постоји институција која одлучује да ли је нешто урађено мимо свих законских овлашћења, а не ова мрежа. Даље, не постоји никакав институт обичајног давања сагласности за избор у наставничка звања, већ је то регулисано статутом ПБФ, где у прамболи пише: „Универзитет у Београду - Православни богословски факултет... је самостално правно лице, установа Српске православне цркве и државе Србије у саставу Универзитета у Београду... од његовог оснивања. Факултет се налази под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве. Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски“. Дакле, ПБФ је установа Цркве и Државе, али под пуним духовним и канонским окриљем СПЦ. Црква надгледа и равна овим факултетом и у духовном смислу (доктрина) и правном (канонски). Одредница пуним значи да је та власт потпуна, а не да неко може ван СПЦ да је мења. Зато се и наставља: Врховни покровитељ Факултета је ex officio Његова Светост Патријарх српски. Еx officio значи по праву. То даље значи да Патријарх може да самостално одлучује по свим питањима на ПБФ. То је по статуту. Дакле, сам Патријарх може да смени декана, али се у пракси поштује процедура и установе које постоје на ПБФ, осим кад ове не покушају да се побуне, као што је сада случај. Сасвим је јасно да либераши (преобучени бивши комунисти) покушавају да отму БФ од Цркве. Тако пишу у овој петицији: „Такође, тражимо да се рад ПБФ врати у оквире регулисане Статутом Универзитета и Законом о високом образовању и да се из Статута ПБФ уклони одредба о давању сагласности Синода СПЦ предавачима на факултету“. Другим речима, да ПБФ нема никакве везе са СПЦ. Зашто се Максим и Вилотић и Игњатије нису пре бунили против ових одредби? Они су по истим одредбама постављени на места која су обнашали, а по истим сада и лете. Шта им ту није јасно? Зли Синод им је одговаро када су добили радна места, сада им смета? И ове уредбе проглашавају недемократичнима! Па није Црква луда да им преда БФ у руке. Дакле, пучисти ће бити скинути. ПБФ може и да се осамостали, да се отпусти скоро половина кадра, и да ови праве неки свој факултет јер ће морати да напусте зграду. Све владике пучисти и свештеници биће рашчињени, лаици анатемисани. Онда нека праве свој факултет. Но, тај кадар неће бити запослен у СПЦ. Тада ће се видети и какви су то стручњаци, јер ниједан неће моћи да се запосли у Византолошком или сличним институцијама јер су неуки. Сада нека подрже Игњатија у самоубилачком артемитском подухвату, а када овај буде рашчињен, питаћу их где ће бити свештеници. Ми смо мала Црква. Сви се знамо. Доживели смо то да су нас некада комунисти избацили са Универзитета, а да то сада покушавају наши који наши никад и нису били. Преживели смо комунисте, преживећемо и ове.
  42. 4 points
    mslim da je podvig samo zavrsiti taj faks. ko ostane normalan super... jedna moja drugarica bila normalna, zavrsila PMF, upisala master na PBF uz neke diferencijalne i ajd zdravo...druga žena utripuje se čovek da zna tajne svemira...skoro pa viša bića...
  43. 4 points
    Похвала за тон којим је текст писан, добронамеран и братски, са опрезним одабиром речи и жење да се нико не нађе прозван, увређен. Такође похвала за једно другачије виђење тзв. академске теолгоје, која јесте, ко зна како и зашто потпала под неко негативно конотирање. Текст би се могао коментарисати са више аспеката, а за то је потребна дубља анализа. Зато ћу, како обични форумски коментар налаже, да мало упросзим и сажмем: 1. Замислимо да на једном месту саберемо све академске, хришћанске теологе света. Па да им онда позовемо и све неуропсихијатре света. Позовимо и све неурологе света. Позовимо и све фармакологе света. Позовимо и све психологе света. А онда, позовимо једну особу (није важно којег пола) која је 30 година била здрава, која нема никога, десет кољена уназад, ментано/душевно болесног у рудо, и која је након 3 деценије зрдавља одјеном запала у психозу. 2. Сви ти теолози би имали разна мишљења. Могли би да пишу докторате и наулне радове; да буду узор и одушевљење својим ученицима али не би могли да помогну тој душевно оболелој особи. Многи би, без устезања рекли: ево коега сихијатра, а и неуролога, нека они види о чему се ради. Псхилози би рекли да су немоћни, јер они не могу да "допру" до тих особа пошто је њихова стварност поремећена. 3. Неуролози би извршили испитивања, за рачун фармаколога, и установили би да постоји биохемијски дебаланс у мозгу, у односу на норалне, здраве људе. Фармаколози биупаковали неке хемијске супстанце које би успоставле "баланс" у мозгу, али и после годину, две, три, десет - та особа би и даље била болесна са поремећеном стварношћу. Питање које се намеће: Верује ли ико од њих у силу Крста и Требника? Засигурно да верује! Али зашто су онда немоћни? Упута на: Јаков 5, 14-18, посебно на Јаков 5, 17. И питање, зашто Апостол узима за пример баш Илију? Онима који налазе изговор, научна или било каква оправдања за немоћ да ишта учине, упута на: Матеј 17, 14-20, посебна упута на Матеј 17, 19-20. Ово је одличан текст, пре свега добронамеран, али он показује да академска теологија не зна где јој је место. Аутор је покушао да покаже да она има своје место - али то уопште није спорно. Спроно је како своје дарове академска теологија пројављује; како се они одражавају на живот Цркве. Јер...Правсолавље није никава теорија, него живи живот. Дух дели Дарове свим удовима. Питање за академску теологију треба да буде: који су њени Дарови, да ли их и како користи? Када академска теологија нађе своје место међу другим удовима, са другим Даровима, те ако они буду у љубави и Духу тада ће се на Телу пројавити невероватни резултати, зачуђујући, као и Здравље Тела...али и оног несрећног човека којег сам поменуо. Примери, негативни, које аутор помиње су крајнос. Исихастичке манастирске заједнице не могу бити руковођене од академских теолога, већ од Стараца. То да ли је Старац своје знање добио из књиге или од Духа потпуно је небитно - битно је ко је способан да се уподоби да прими те Дарове Духа? Све друго, бојати се, биће само испразно мудровање. Јер, они који имају храбрости да стану пред Цркву Божију и као Илија кажу: "Ево мене Господе", који ће носити Кртс и Требник, можда да се присете да је на учену главу слепога Савла, по зеповести Господњој, своју жуљевиту руку положио прости Ананија. Да је на најумнију теологију и философију Европе тада, Николајеву, "рукоположио" прости руски сељак Свети Силуан. Узимајући ово у обзир, мислим да је дат одговор где је место академској теологији, као и то како се она ставља у хармонију са другим удовима Тела, те тако добар род породила, добре битке војевала. Засигурно не, пишући петиције.
  44. 4 points
    Имамо свештенике, цркве, парохијске домове. Макар да у току дана имамо дежурног свештеника. За почетак довољно.
  45. 4 points
    Таша

    Najruzniji forumas

    Nedostaje komentar "mrtva trka"
  46. 4 points
  47. 4 points
    Nikola Stojanovic

    Najruzniji forumas

    Malo je sad nezahvalno da muvam nos odje, kad svi znaju da sam fin. Ono mlad, glup i jak.
  48. 4 points
    eh, samo bih voleo da vidim jedan medjunarodni apel pravoslavnih akademskih teologa u vezi nekanonskog delovanja VP u Ukrajini.... moze ista ova ekipa teologa .... i onda cu da poverujem da imaju brigu za objektivnost i istinu u nasoj PC kao sto navodno brinu za ova desavanja u nasoj SPC....
  49. 3 points
    Прво на себе, шта уопште тражим овде, Даље нећу набрајати, мало би ко преостао.
  50. 3 points
    Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим. Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу! Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...