Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 10/27/19 in Странице

  1. 2 points
    Сплашњавањем илузије и пребацивањем пажње на предстојеће изборе, већ је јасно: разлог за потпуни дебакл Републике Северне Македоније (РСМ), због недобијања преговора са ЕУ, истинољубива новинарска пера су, хируршком прецизношћу, лоцирала у свеукупном одсуству суштинских реформи! Ако се реформе догоде у нашој документовано делимично слободној земљи, некад оне треба да направе потпуно слободну демократију. Без сумње, свима већ постаје јасно да су једно политички договори са суседима; сасвим, пак, нешто друго је континуисано владино минирање реформског процеса, особито тамо где је најпотребнији, у фингираном домаћем судству! Управо због тога, Амбасадор ЕУ у РСМ, Самуел Жбогар, пре отприлике једног месеца је истакао: „Налажење решења за функционално судство је важније од добијања датума за преговоре са ЕУ“; а, ових дана је, на питање поводом проширивања ЕУ, потврдио: „Оно што мења људима живот су реформе. Реформе у правосуђу… Процес проширивања је ту да подстакне и помогне реформе! Но, он није замена за реформе“! Одатле, следи, не замућена демагошка представа, већ бистар показатељ о каквим конкретним реформама је реч! Пре неколико година сам имао састанак са једним високим представником садашње Владе у одласку. Тада, на сусрету, полетно ми је било речено: „Када дођемо на власт, регистроваћемо вас, будући да се ми водимо принципом – јединство у различитостима; коначно, морамо да променимо постојећи однос према верској слободи, посебно зато што лично знам на колико проблема наилазимо као држава у односима са ЕУ, управо због прогона, који се спроводи над вашом црквом. У ЕУ са интересом прате ваш случај!“ Прошле године, Европски суд за људска права у Стразбуру (ЕСЉП), осудио је РСМ! Пресудио је да је држава крива због тога што је одбила регистрацију Православне Охридске Архиепископије (ПОА), истичући да је скопски суд дужан (сагласно Закону за извршавање одлука ЕСЉП), да одстрани повреду и последице, које су настале услед нерегистровања ПОА! Грађани различитих националности и убеђења су требали и још увек треба да плаћају несташлук политичких елита и да се стиде чињенице да живе у држави, осуђеној због спровођења прогона на верској основи! Запрепашћујуће је лицемерје, које је произашло од оног тренутка када је стигла осуђујућа пресуда из Стразбура. Поменути функционер је овог пута седео у Влади, која је, без да обраћа пажњу какву штету ће то да изазове за њен имиџ у ЕУ, решила да се жали на пресуду! Да би владина срамота била још већа, Велики Савет у Стразбуру експресно је одбацио жалбу Владе РСМ, и потврдио осуђујућу пресуду! Какав је поступак када једна Влада, у овом случају Влада РСМ, буде осуђена у Стразбуру? Владин биро за заступање РСМ пред Европским судом је обавезан да обавести суд у Скопљу о осуђујућој пресуди, а скопски суд је дужан да поништи одлуку којом је одбио регистрацију ПОА, и да је сада, сагласно пресуди из Стразбура, одмах упише као регистровану цркву. Биро, тј. Влада, није предузела те мере! Поступак је покренула ПОА пре годину дана и два месеца, али Влада је, мешајући се у судству, почела да шаље емисаре, који су нам саопштавали услове под којима би регистровали ПОА; као да се Стразбур није ни десио! Услови који су противни здравом разуму и пресуди из Стразбура, за коју се, пак, РСМ, законом обавезала да ће је без поговора испоштовати! Вероватно, не знајући или прекривајући истину, госпођа министарка у одласку, Рената Десковска, истовремено тврди да Влада не врши притисак над ПОА, и позива ПОА да позитивно одговори на опскурне услове, овог пута изречене од стране сервилне судије Сузане Дончевске. Када међународна заједница наглашава потребу за реформама у судству, између осталог мисли и на судски прогон над ПОА, будући да од почетка одбијања регистрације ПОА 2004 г., кроз судску одисеју до ове 2019 г., прати развој дешавања, који је резултовао стразбуршком осудом Владе РСМ! У суштини, одбијање суда да региструје ПОА, био је и један од разлога доношења либералног закона за регистрацију верских заједница под притиском ЕУ, закон који РСМ, немајући суштински верску слободу, користи само као розе амбалажу. После Стразбура, ЕУ је јасно да због племенског приступа и виртуелног судства, страда не мали део слободномислећих грађана РСМ. Да кажемо једноставним језиком, разумљивим чак и за Ренату Десковску: стандарди, па статус! Лакмус је ПОА! Одатле, сасвим је небитно да ли ће на следећим изборима, на власт доћи Социјалдемократски капиталисти, нека Internal Revolutionary Organization, или, пак, нека трећа опција. Ко и да дође, добродошао, но нека заустави антидемократски порив, нека не инфантилизује јавну свест и нека почне са реформама - одмах! Свако даље одлагање регистрације ПОА, само ће изнова и све више правити од сваког следећег премијера, министра за правду, министра за спољашње послове, или, пак, свеједно, судију, дакле, од свих њих заједно, правиће фотељокентауре, вечно заглављене у чекаоници политичког беснила и самопорицања, и, још ће их правити варварима у очима цивилизованог света!
  2. 2 points
    Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, током свог боравка у манастиру Ватопеду, казао је да ће ускоро у диптих Светих бити уврштен и Преподобни старац Софроније (Сахаров), ученик Преподобног Силуана Атонског. Старац Софроније, оснивач манастира у Есексу (Енглеска), својевремно се подвизавао у светогорском манастиру Светог Пантелејмона, одакле је морао да оде након Другог светског рата. У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова), доносимо овај прилог. Повезана вест: Четворица нових светогорских Светих Из архиве васељенског Радија Светигора, доносимо разговор са архимандритом Данилом (Љуботином) из Митрополије загребачко-љубљанске. Разговор са оцем Данилом, који је поделио са слушаоцима како је изгледао његов сусрет са старцем Софронијем (Сахаровим), послушајте ОВДЕ. Житије старца Софронија (Сахарова) Рођен је у Москви 1896. године под свјетовним именом Сергеј Симеонович Сахаров. Као што се сам присјећа, његово прво искуство виђења нестворене свјетлости десило се у његовом дјетињству. Студирао је на Факултету ликовних умјетности у Москви. У једном тренутку његово вјерско тражење одвело га је у нехришћански мистицизам. Његове умјетничке амбиције одвеле су га у Италију, Њемачку и Француску. Међутим, открио је да га умјетност нити испуњава нити просвјетљује. Његов повратак ка Христовој љубави резултовао је новим, веома моћним искуством нестворене свјетлости на Васкрс 1924. године, у Паризу. Док је тамо боравио био је под утицајем познанства са о. Сергејем Булгаковим (†1944). Као што је и сам говорио, "У Паризу сам имао све, али није било истинске радости." Похађао је Свето-Сергејевски православни богословски институт у свом тражењу и учењу. Касније је говорио, "На Свето-Сергејевском инстититуту сви су говорили о Богу али Га ја нисам видио. Међутим, када сам отишао на Свету Гору, иако нико није говорио о Богу све је указивало на Њега." Године 1925. отишао је у манастир Св. Пантелејмона, у руски дом на Светој Гори. Монашки постриг обављен је 1926. године. Веома га је жалостило то што није могао да живи у складу са Јеванђељским забранама. Прекретница у његовом животу дошла је кроз његово познанство са Св. Силуаном атонским (†1938). Преко Св. Силуана, Старац Софроније не само да је вјеровао у Христа већ Га је спознао у Духу Светом. Учење светитеља, које је старац радо усвојио, може се сумирати у сљедећем: молитва за цијели свијет, Христолика понизност и љубав за своје непријатеље. Ово је уједно била основа богословља Старца Софронија. Након упокојења Св. Силуана, чије изузетно житије је написао Старац, он напушта манастир и одлази у светогорску пустињу, страшну Каруљу. Од сутона до зоре изговарао је "Оче наш", са рукама подигнутим у молитви. Свака ријеч постајала је духовна молитва и чувана је у његовом срцу, које је било прочишћено на начин на који само особа усрдне молитве може бити. Живио је у испосници Свете Тројице која је припадала манастиру Светог Павла, од октобра 1943. до марта 1947. године. Духовно је водио манастире Свети Павле, Григоријат, Симонопетра и Ксенофонт, као и многе скитове и келије. Рукоположен је у ђакона 1930. године од стране Св. Николаја Велимировића (†1956), епископа охридског. Године 1941, рукоположио га је митрополит Јеротеј милитуполијски (†1956) у презвитера. Неких пет година живио је у ватопедском скиту Св. Андреја у Кареји одакле је добио допуштење да оде у Париз 1947. године. И тако је напустио своју вољену Свету Гору, након 22 године борбе и натприродних откровења. Наредне године је објавио своје инспирисане списе о Св. Силуану, те на тај начин Свету Гору учинивши познатијом Западу. Године 1959. основао је манастир Св. Јована Крститеља у Есексу. Тамо смо га срели 1985. године. Био је достојанствен, поштован и љубазан Старац, владар духовног, мудар, искусан велики теолог. Своју молитву и своје сузе унио је у своје духовне поуке из којих исијава благодат. Његова милост, његов благослов и његова мудрост су незаборавни за све нас којима недостаје. Уснуо је у Господу 11. јула 1993. године а сахрањен је три дана касније. Као његов ученик, о. Захарије каже да је, као духовни феномен, Старац био знак од Бога за његову генерацију. Живио је кроз кобне догађање, бриге и тражења срца у бурном двадесетом стољећу. Својим животом, својом молитвом и својим ријечима пружио је одговоре на горућа питања својих савременика. Његов нећак, о. Никола, пише да је теолошки пут Старца Софронија такође био одређен оригиналношћу његових теолошких метода које се одликују живим дијалогом између различитих свијетова: религијском филозофијом његовог времена, светоотачким предањем и прочишћавањем његових личних мистичних искустава. Митрополит Јеротеј је изјавио сљедеће: "Живот Старца Софронија био је чудо Божије на земљи, доказ Његовог постојања. И његова смрт била је славна, која је доличила његовом свјетлосном животу." Упокојени Старац Теоклит Дионисијатски (†2006), који никад није био склон лијепим ријечима је рекао: "Ако данас игдје постоји велики исахиста, који живи дубоким Православним исхастичким животом, а што је најважније који је у стању да то пренесе у писаној форми поредећи са другим традицијама, онда је тај човјек Старац Софроније." Неки људи су уздржани када је он у питању, што је њихово право, али немају шта да приговоре. Они би требали опет прочитати његова дјела, пажљиво, са великом понизношћу и са мање предрасуда, а онда ће се увјерити да су продужетак Добротољубља. Ријечи Старца Софронија, Старца манастира Св. Јован Крститељ у Есексу, потврђују трајну природу универзалног духа Цркве. Он каже да не само Хришћани, већ чак и они који нису вјерујући, су позвани да отворе своје умове, превазиђу узак оквир националистичких тежњи или културних предања, и да размишљају у смислу цијелог човјечанства. Сјећам се његових посљедњих ријечи упућених мени када сам био болестан: "Без обзира да ли смо добро или не, ми смо од Господа." Нека нас његове свете молитве увијек прате! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. 1 point
    На дан када празнујемо велику светитељку и заштитницу, Свету Петку, 27.10.2019. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Кањанима. Поводом славе храма посвећеног овој дивној светитељки велики број верника окупио се данас како би јој узнели заједничку молитву у светом сабрању. Света преподобна мати Параскева родила се у граду Епивату од побожних и добрих родитеља и имала је брата који се звао Јефтимије, који је од њихових родитеља, пре него што су се упокојили, добио благослов да се замонаши, те је тако и учинио и постао епископ града Мадита, у данашњој Грчкој. Након смрти родитеља и Света Петка повукла се у јорданску пустињу, замонашила и подвизавала дуго година. Толики је био дар молитве који је имала, да јој се у једном тренутку јавио сам анђео Господњи и рекао јој: „Воља је Божија да се вратиш тамо одакле си дошла, да се вратиш у своју постојбину, да тамо наставиш да се подвизаваш и да се тамо упокојиш“. Прошавши кроз Цариград, где се поклонила икони Мајке Божије, вратила се у свој родни град у коме сви бејаху заборавили на њу и нико није знао ко је она. Како је тада важио закон да на месно гробље могу да се покопају само становници тога града, након што се упокојила верници су је сахранили ван града, близу мора и с временом се заборавило на место где лежи њено тело. Недалеко од тог места подвизавао се један столпник и ту се десио бродолом у коме је настрадао морнар. Столпник је замолио људе да сахране тога морнара и када су копали његов гроб наишли су на мошти Свете Параскеве и покрај ње су сахранили тога морнара. Ту исту ноћ Света Петка се јавила неким побожним људима и рекла је где лежи и да јој јако смета мирис кој се шири око тог упокојеног морнара. Они су сутрадан дошли, ископали њене мошти и видели су да је њено тело читаво, да је Господ због њеног подвига удостојио да се слава Његова пројави управо кроз њу. Данас њено тело лежи у граду Јашију, у Румунији и многи људи из разних крајева долазе да се поклоне пред њеним моштима и замоле Господа да путем ње искаже своју милост према онима који су у муци. „Из ове приче ја бих извукао нешто што је мени као човеку, Епископу и Далматинцу јако битно, а то је да поучени њеним примером, како јој је анђео Господњи наложио да се врати у своју постојбину, тако и ја вас могу да замолим да не заборављате овај наш крај, да се сећате само по добру и да се овде враћате што чешће, јер је управо ово наше место окупљања место на коме су се сабирали наши преци. Тако се и ми током године окупљамо при својој светој Цркви, у разним крајевима наше Далмације, виђамо се, сусрећемо и радујемо се једни другима. На тим нашим сабрањима и ви који сте у расејању и који овде долазите показујете управо то да нисте заборавили своју отаџбину, а то много значи нама који смо овде, јер је то знак да нас ни Господ није заборавио. Много је људи овде код нас који су потребити, којима треба неко да их обиђе и ако не можемо другачије да им помогнемо, онда да им макар олакшамо својим присуством, утешимо их и умањимо им њихову самоћу“, поручио је Епископ Никодим. Извор: Епархија далматинска
  4. 1 point
    Тумачећи Свето Јеванђеље на 19. недјељу по празнику Педесетнице, као што је то уобичајено на почетку ових емисија, отац Синиша је најприје посјетио да сама ријеч Јеванђеље значи управо радосна вијест, и позвао све нас да се вјежбамо у врлинама и спровођењу Јеванђеља Христовог. Звучни запис емисије Отац Синиша је након тога све нас подсјетио на дивни светитељски лик Свете мученице Параскеве-Свете Петке, подсјећајући и на дивну благодат која се пројављује кроз свјетлост светитеља Божијих, који свијетле као сјајне звијезде на мрачном небу. Међу питањима, на која је одговарао отац Синиша, нашла су се, између осталих, и питања о расејаности током молитве, како да знамо када смо пали у прелест и многа друга на која ћете одговоре чути ако будете одлушали ову емисију пуну душекорисних савјета оца Синише коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  5. 1 point
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. октобра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке на Чукаричкој падини, поводом престоног празника ове београдске светиње. Доносимо прилог Телевизије Храм.
  6. 1 point
    Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. 1 point
    Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили. Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји. Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ. И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе. Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама. Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане. И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане… Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа. Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема. Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“ Извор: Портал Ин4с
  8. 1 point
    Свештеник полаже Дарове на свету Трпезу; а тада, пошто се приближило време савршавања самога чинодејства, и пошто се налази непосредно пред приношењем страшне жртве, он потпуно приправља себе, очишћује се молитвама и припрема се за свештенодејство. Али, не само себе, него и присутни народ молитвом приготовљује и припрема за благодат, за стицање узајамне љубави и за исповедање вере. Наиме, у ово троје садржана је целокупна припрема, коју је Господ затражио од нас рекавши: „Будите спремни“(r). Јер, овде су присутни и вера и дела: вера се открива кроз исповедање, а дела се показују кроз љубав, која представља конац сваког доброг дела2 и врхунац сваке врлине. 2. Али, о томе ћемо нешто касније. Но, пре тога свештеник позива присутне вернике да се моле за оно за шта се у тај час треба молити. За предложене часне Дарове, вели он, Господу се помолимо. Помолимо се Богу за ове Дарове који су пред нама: да они буду освећени и да наше првоначално назначење доспе до своје кончине. Затим, придодаје и друге прозбе за оно што треба да иштемо од Бога, а на крају нас позива да сами себе и једни друге и сав живот свој Богу предамо. Потом тихо упућује Богу једну молитву чији завршетак, као што је обичај, узвикује гласно да га сви чују; тако да и он сам упућује Богу славословље, а истовремено вернике чини заједничарима тога славословља. Након тога моли се за све и позива их да имају мир међу собом. Наиме, после возгласа: Мир свима, додаје: Љубимо једни друге. Јер, да се молимо за друге, то је апостолска заповест; због тога се и народ моли за свештеников мир, говорећи: И духу твоме. Пошто иза наше међусобне љубави следи љубав према Богу, а иза љубави према Богу следи савршена и жива вера у Њега, стога свештеник, поменувши љубав и позвавши вернике да љубе једни друге, одмах позива на исповедање вере, говорећи: ... Да бисмо једнодушно исповедали. И верници објављују Бога Кога треба да исповедамо, а то је Света Тројица. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. 1 point
    Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, у недељу, 27. октобра 2019. године, на празник Преподобне мати Параскеве. Владици су саслуживали свештеници при наведеном храму, као и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је Света Петка веома поштована у нашем народу. Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, навео је владика Иринеј, честитавши славу данашњим свечарима. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђакона Ненада Вујасина у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. 1 point
    На празник и успомену Преподобне мајке свете Петке Параскеве 27. октобра 2019. године, свету архијерејску Литургију у брчанском насеља Грчица, поводом славе храма, служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање архијерејског намјесника брчанског, протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Јездића и Предрага Ћирковића, јереја Драгана Поповића, те протођаконâ Славољуба Милошевића и Кристијана Ђокића. У току свете Литургије, послије Великог входа, протођакона Кристијана Ђокића, Владика Фотије је рукоположио у чин свештеника. Евхаристијско славље је увеличао својим предивним појањем и византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког. Владика Фотије у својој бесједи је нагласио значај светитељâ, нарочито Свете Петке, велике молитвенице пред Богом за православни хришћански род, и нагласио је значај светих људи и у нашим временима, јер примјер таквих људи треба да буде свима нама идеал честитог, светог и узвишеног живота, и да сви имамо прилику да својим животом будемо потенцијални светитељи. Након Литургије за кума наредне године изабран је Милан Смиљић из Брчког, даровани су свети барјаци и свете иконе, те је услиједио трократни опход око светог храма. Обављен је и помен постарадалим борцима из последњег Одбрамбено - отаџбинског рата, у спомен соби у порти храма. Овом духовном слављу присуствовао је велики број вјерника са свих парохија на простору града Брчког и шире, а потом је у парохијском дому, услиједило послужење и трпеза љубави за све присутне. Све је било достојанствено и узвишено, нека Господ Бог наш молитвама Свете Петке, и на даље буде свима нама на помоћи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. 1 point
    У суботу 26. октобра када наша Црква молитвено прославља светог мученика Карпа и свету новомученицу Злату Меглинску, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је литургијским сабрањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Неменикућу. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Самој светој Литургији претходило је, на предлог свештеника, протојереја Новака Илића, рукопроизвођење у чин чтеца господина Дејана Јоксимовића и господина Станка Станковића из Неменикућа. Лепоту литургијског сабрања у Неменикућама увеличали су чланови певачког друштва “Српски православни појци” из Београда са којима су заједно појали верни народ и ђаци веронауке. Обративши се присутнима надахнутом беседом Преосвећени Владика говорио је о доброти Божијој, милости Божијој, љубави Божијој, о томе како је Бог сажаљив према човеку и да Господ осећа како радост човечију, тако и и његову патњу. Све ово нам потврђује и данашње Јеванђеље, у којем смо чули да је Господ исцелио жену која је дванаест година боловала од течења крви. Ова жена није патила само због физичке тешкоће болести, већ је њен бол био много већи, односно онај душевни бол, јер је због своје болести од околног народа сматрана нечистом. Стога се ова жена није усуђивала да дотакне руку Христову, али је имала такву веру да је сама рекла: “Ако се само дотакнем хаљине Његове, оздравићу” (Мт 9,21). И видевши ту веру Господ наш Христос јој из свог човекољубља рече: “Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је” (Мт 9,22). Из ових речи Господњих видимо да је вера основ нашега живота. Али не било која вера, не било кава вера, поготово не сујеверје, не маловерје, већ вера јеванђелска, као што је била у овој жени, она вера за коју Господ и нама каже да ћемо моћи и брда да премештамо уколико је имамо макар у мери зрна горушичиног. То је вера која нас чини правим људима, Божијим људима, вера која нам помаже да дођемо до правога знања. Сво знање које стекнемо у своме животу није спасоносно уколико у њему нема вере. То наравно не значи да не треба да стичемо знање, али морамо и знати да вером ходимо, а не знањем, како каже свети апостол Павле. Јер знање људско, без вере производи гордост, сујету. Вера нас заправо уводи у знање. Вера је свеосвећујућа, како кажу свети оци. Вера је свевидеће око, јер вером видимо Бога. Вера је душа која види Бога, осећа Бога, а преко Бога она види и човека. Без Бога не можемо сагледати ни заволети човека, а не можемо ни човека без Бога. Другим речима без богољубља нема ни човекољубља, а без човекољубља нема ни богољубља. Вера је лични сусрет са Христом, али нам је уз веру потребна и благодат Божија. Јер благодаћу Божијом се спасавамо, каже свети апостол Павле. У прочитаној данашњој посланици, свети апостол Павле поручује хришћанима да не примају узалуд благодат Христову. А благодат је сам Господ наш Исус Христос. Благодаћу живимо, благодаћу се спашавамо и зато често и понављамо речи на светој Литургији: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом”. У Христу, у Благодати, је наше освећење, наше преображење, наше обожење. И примљена благодат може не користити примаоцу уколико је човек злоупотреби. Као што нам и вера не помаже уколико је злоупотребимо, а ни љубав, која је веза савршенства, не помаже нам уколико је злоупотребимо и уколико је сведемо на интерес. Уколико све то злоупотребимо онда значи да не живимо у благодати Божијој. То ће значити да не живимо у Духу Божијем већ да живимо у духу своме, духу овога света. Дух овога света нам говори да је све и сва у овоме свету, да на овоме свету опстајемо и да на овоме свету и нестајемо. То је доказ да не живимо у благодати Божијој, доказ да немамо веру у васкрсење и живот вечни који су основ наше вере. Благодат Божија нам се даје кроз свете тајне и свете хришћанске врлине, али она у нама остаје бесплодна уколико је не унесемо у свој живот, у своју природу, у своје биће у које нас је Господ из небића привео, тј. уколико благодат Божију не унесемо у душу своју”. После свете Литургије, трудом оца Новака, старешине храма, за све присутне уприличена је трпеза љубави, након које је Преосвећени Владика обишао рушевине манастира Кастељана са архитектом господином Вујадином Радованићем, као и будућим пријатељима манастира. Извор: Епархија шумадијска
  12. 1 point
    На празник Преподобне мати Параскеве, дана 27. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне мати Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Слободан Блажић, први парох боровонасељски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Срђан Лукић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим је рукоположио ђакона Срђана Лукића у чин презвитера. Епископ је у својој архипастирској беседи измеђуосталог рекао: Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. 1 point
    Његово Преосвештенство Епископ рибински и даниловски Г. Венијамин из Руске Православне Цркве, који је, ових дана, гост Епископије будимљанско-никшићке обишао је, на празник Светог апостола Јакова, у уторак 22. октобра 2019, у послеподневним часовима, у пратњи Епископа домаћина Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, светиње у Пиви. Гостујући Архијереј из Руске православне Цркве посјетио је, најприје, спомен-цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима и поклонио се светој жртви новомученика долских, које је наша Света Црква, недавно, прибројала лику Светих. Увежени гост боравио је, потом, у Пивском манастиру, древној светињи, која плијени живописом, богатством обредних предмета, рукописних и штампаних богослужбених књига. Након што се поклонио светињи, посвећеној Успенију Пресвете Богородице, Преосвећени Епископ Јоаникије је драгом брату у Христу из сестринске Руске Цркве показао манастирску ризницу у којој се, између осталог, чува и Повеља, коју је руски цар Александар I уручио ондашњем игуману пивском Арсенију Гаговићу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  14. 1 point
    У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог
  15. 1 point
    Петковдан - празник Преподобне мати Параскеве, 27. октобра 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом предстојао је протојереј Миладин Кнежевић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Вјерном народу који се у великом броју сабрао у овоме Светоме храму, надахнутим и празничним словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је овом приликом говорио о великом значају ове дивне Божије угоднице, као и о значају њеног подвига, њеног примјера који нам живо свједочи о истинском обрасцу живота и који нас увијек свакако и опомиње и подучава. Након Светог Причешћа, којем су у завидном броју приступили вјерни, свештенство Саборног храма обавило је освештавање славских колача и славског кољива. На самом крају обреда сабраним свечарима се обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин који је свима пожелио срећну славу и срећан и благословен празник. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  16. 1 point
    Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве. „Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју. „Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика. Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим. „И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја. „Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви. „Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква. „Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава. „То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете...
  17. 1 point
    У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, драги народе и децо Божја, данас смо чули кроз Светописамске одељке да је диван Бог у Светима својим. Заиста је Бог диван у Светима својим и Он је данас овде са нама присутан, када се у молитвама сећамо Преподобне мајке наше Параскеве, која је својим испосничким животом, својим стремљењем и сузама ка Господу прославила, како себе и своју личност, тако и целокупни наш народ, по речима биографа њеног житија. Стога и ми као народ Божији треба да се непрестано угледамо на њу, на њене подвиге, сузе молитвене којима је грејала своје срце и умивала душу да би се Господ уселио у њу и да би она била права охристовљена и обожена душа која је у могућности да прими Небескога Цара у срце и наручје своје. Она је непрестано у својим молитвама вапила ка Господу и њена душа је стремила управо ка Њему. Сам Христос је постао њен педагог, јер никако другачије не би могла да задобије тако велика блага Небеска, каква је добила на крају свога земнога живота. Једино тако, кроз Христа, који је наш педагог, и кроз вршење заповести Божјих, поштујући и живећи Јеванђељем Христовим, она се убројала међу оних пет мудрих девојака, као што смо данас чули у светом Јеванђељу, да светле свету и да преносе ту истиниту реч Јеванђеља. Она је непрестано у свом земаљском животу следила тај испоснички пут, пут који је трновит, пут који води ка Богу, пут који је омеђен различитим мукама и тескобама, али пут којим ми задобијамо венац вечне славе. -Никако другачије ми у овоземаљскоме животу који нас увек одваја од Христа, одваја нас од Цркве Божје, одваја нас од Јеванђеља Христовога, не можемо живети и искати Царство Божје, него том теологијом, тим теолошким основама које су нам оставили наши дивни Светитељи, да ходимо тим путем и да задобијамо врлине. Света Петка је знала да њен живот није овоземаљски, да је њен живот Небески и управо тим и таквим подвизима је она ишла. Тим стопама је ходила, да би задобила вечну славу Небеску, да би у њедра своја примила Христа и да би њена душа била спашена. То и ми требамо, драга браћо и сестре, да чинимо овде на земљи. Да стичемо Небеска блага, да сабирамо у духовне ризнице, да будемо виноградари добри, који непрестано сабирају сва Небеска блага и онда ће Бог препознати да смо народ и деца Божја. Христос нам је оставио две највеће заповести које су у темељима и животима свих наших светитеља, да љубимо једни друге и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо царско свештенство и народ Свети. -Света Петка је узела Крст свој, ходила је крстоносним путем ка Царству Божјем. У том контексту, драга браћо и сестре, крст који нам је дат и залог који смо примили светом тајном крштења, треба да непрестано носимо у овоземаском животу, да долазимо у цркву Божју, да посећујемо света богослужења, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то залог вечности, то је залог вечнога живота, који нас узводи од земље ка Небу. Управо тим путем су ишли и светитељи, јер су цео свој живот уподобили науци Христовој, непрестано су се давали за Христа, да би на крају свога овоземаљскога живота били убројани у свете угоднике Божје. То је и нама остављено, да ми овде на земљи, иако смо обремењени свим другим проблемима, ходимо тим истим путем, путем који нас узводи у Небеска насеља, у рајска насеља, где нема плача и туге, већ где је живот вечни и вечна слава Божја. -Нека би Господ дао да молитве Преподобне мати наше Парскеве непрестано бдију над овом светом обитељи која се, Хвала Богу увек умножава, и сваки пут кад долазимо све је више и више народа, то je доказ да је ту Бог и молитва. Ту је управо тај подвижнички пут инспирисан свим овим стазама и долинама око цркве Преподобне наше мајке Параскеве. Нека би Господ дао да ова свештена обитељ узрасте у велику и Богоспасавану обитељ која нас води и која ће бити наш путоказ ка Царству Божјем. Живели, нека вас Бог благослови и свако вам добро подари. Амин. Беседа изговорена на празник Преподобне мајке Параскеве, 2018. лета Господњег у храму Свете Петке на Доброј Води у Вуковару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. 1 point
    Вера у Христа Господа живи у овоме свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је паганско, зло и грехољубиво у свету. Устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она смрт свакоме злу, зато свако зло устаје на њу. Она је смрт свакоме ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу. Она смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу. Страдање за Христа дар је од Христа. „Вама се дарова Христос – вели Свети Апостол – не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Вера у Христа дар је од Христа али уз тај дар увек иде и други дар страдање за Христа. То страдање бива двојако, унутрашње невидљиво и спољашње видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе. Човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, па то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. Осим те унутрашње, увек и спољашње борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге борбе и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот достојан Бога, а све што је у свету против тога устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништава, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али с’ Христом Богом смо непобедиви и светопобедиви. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја побеђујем свет“. А гром вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: „Вера је наша победа која победи свет. Сваки који је рођен од Бога побеђује свет“. Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса. За све хришћане свих времена важи она еванђељска реч апостолска: „Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“ а гоњенима, Христа ради припада Царство Небеско са свима Божанским савршенствима и блаженствима. Пример такве вере за Христа и таквог страдања за Христа јесте сам Апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није отстрадао и за коју није пострадао? Која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? Која то мука коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио и свим му се бићем предао? У овоме свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа и они то страдајући чине. „У свему имамо невоље – изјављује Свети Апостол Павле, али нам се не досађује. Збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не много, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов показује на смртноме телу нашем. Јер ми живимо једнако се предајући за смрт за Исуса, да се живот Исусов покаже на смртноме телу нашем“. И за страдања за Господа Исуса хришћани очекују Вечни Живот у Господу Исусу. То је оно због чега они са радошћу подносе сва страдања за Христа Исуса и због чега су им све садашње бриге лаке. „Наша лака садашња брига – вели Свети Апостол Павле – доноси нам вечну од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види него оно што се не види“[8], што је вечно. Еванђељска је истина: Страдања за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа и страдањем исповеда Христа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. 1 point
    Пошто свештеник возгласом упути славословље Богу, он долази до предложења, узима Дарове и, држећи их у висини своје главе, врло смерно излази. Носећи их на тај начин, он пролази кроз храм, између сабраног народа, корачајући полако и свечано, и упућује се ка Жртвенику. За то време верници певају и поклањају му се уз свако поштовање и побожност, молећи га да их помене приликом приношења Дарова. Свештеник пролази праћен свећама и кађењем, и тако ступа у Жртвеник. 2. Ово се, свакако, чини из практичног разлога: потребно је да Дарови, који ће бити принесени на жртву, буду донесени и положени на Жртвеник – и то на што смернији и достојанственији начин. Јер, тако су у старини приношени дарови Богу; чак ни цареви, кад је требало да принесу дарове Богу, нису то препуштали коме другом него су они сами то чинили, приносећи дарове са круном на глави. 3. Овај вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град јашући на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа. 4. Треба, дакле, тада да паднемо на колена пред свештеником и да га молимо да нас помене у молитвама које следе. Јер, нема друге молитве која може имати толику моћ и који нам може пружити толико извесна надања као што је приношење ове страшне жртве, која је, не тражећи ништа заузврат, очистила непобожност и безакоње овога света. 5. Међутим, ако неки од оних који се поклањају свештенику који улази са Даровима, чине то сматрајући да се поклањају Телу и Крви Христовој, они су у заблуди због Литургије Пређеосвећених Дарова, не знајући разлику између овеи оне Литургије. Јер, на овој Литургији, часни Дарови који се носе на великом входу још нису претворени и принесени на жртву, док су на оној Литургији они већ претворени и освећени, односно они су већ Тело и Крв Христова. 6. Но, толико о овоме. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. -2 points

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...