Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 08/13/19 in all areas

  1. 5 points
    GeniusAtWork

    Napredna zona sumraka

    А ако не коментаришу, онда ударају минусе. Не можеш да нађеш ниједан коментар на неку вест, на било ком порталу, који нема 10 пута више минуса од плусева, ако тај коментар из било ког разлога не уздиже АВ у небеса. Могу чак да се кладим да је ботовима речено да намерно глуме неписменост, јер у болесном уму дотичног "пристојан и прост" народ мора да буде неписмен. Ено га онај његов текст "Елита и плебс", ту је јасно описао своје фантазије.
  2. 5 points
    Три године на форуму... Била је луда вожња
  3. 4 points
  4. 4 points
    ana čarnojević

    Napredna zona sumraka

    pa sta je tu cudno? covek je bolestan. poremecen. prof Eric je dao dijagnozu. ne jednu nego dve - tri. njegovom narcisoidnom poremecaju je potreba paznja, sva paznja, sve na ovom svetu. sve o njemu i sve oko njega. svi botovi ovog sveta samo njemu da se dive. njemu to nije potrebno, on ce izbore dobiti, ali svaki tvit uperen protiv njegove velicine mora biti kaznjen sa milijardama botovskih komentara. inace mu nije dobro. jbt taj covek mase sa terase ljudima koji ne postoje. ono sto je tragedija je to da se na sajtu SPC na stranici posvecenoj obelezavanju Oluje u Krusedolu nalazi yt klip samo sa njim. SAMO NJEGOV GOVOR.
  5. 4 points
    Milan Nikolic

    Raskol se zahuktava

    Кијев: Петиција да се црква Светог Андреја поврати из цариградске јурисдикције 13. Август 2019 - 11:00 Нова петиција је регистрована у суботу на званичном вебсајту Председника Украјине, која позива на престанак важења јурисдикције Цриградске Патријаршије над историјском црквом Светог апостола Андреја из 18. века у Кијеву, извештава Савез православних новинара. Прошле године 17. октобра, бивши председник Петро Порошенко донео је предлог закона о преносу јурисдикције Светог Андреја у трајну богослужбену употребу Цариградске Патријаршије како би се „отклонила негативна последица мешања Русије - земље агресора - у украјинско Православље“. Нејасно је како је је црква Светог Андреја повезана с руским уплитањем, јер је цркву раније користила расколничка „Аутокефална Православна Црква Украјине“. Украјински министарски кабинет је касније, 28. новембра 2018. године, пренео цркву под Цариград. Међутим, црква Светог Андреја остаје на списку културног наслеђа у саставу комплекса Националног светилишта „Кијевска Софија“. Цариградска Патријаршија је служила прву Литургију у цркви 13. децембра 2018. године, без дозволе канонског кијевског архијереја, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија. Извор: Orthochristian (са енглеског Информативна служба Српске Православне Цркве)
  6. 3 points
    Жељко

    Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu

    @kopitar Знаш како. Француска револуција је много јача него што традиционалисти претпостављају. Буквално је почистила Хришћанство из Европе. Да није било комунизма почистила би га једнако и из источке као што је и из западне европе. Комунизам је практично конзервирао хришћанство источне европе. Али сад шућур Аллаху, цела Еу је под једном палицом и хришћанство ће тешко преживети секуларизам. И није проблем у ФР револуцији него у хришћанима. Они су се одаљили од себе још пре 500 а можда и 1000 година. Револуција је почистила оно што би свакако пропало.
  7. 3 points
    JESSY

    Мали савети

    Glavobolju ili migrenu najbolje je odglumiti sat vremena pre odlaska na spavanje.
  8. 3 points
    Avocado

    Gajba Avokada

    Aplaudirati političaru zato što je država napravila bolnicu, autoput ili most je kao da aplaudiraš bankomatu zato što ti je dao tvoje pare. Videh negde, pa da podelim....
  9. 3 points
    PROTA MILORAD GOLIJAN: Vera će opstati kroz kulturu i umetnost S obzirom na način života koje je donelo novo vreme, običaji moraju da se prilagode. Oni se prilagođavaju i menjaju. I Sveti Sava je stare, prethrišćanske običaje samo nadogradio hrišćanskim. Ništa on nije uništavao niti menjao. Tako ni mi u ovim i budućim vremenima nećemo ništa uništavati, nego prilagođavati i nadograđivati. Početkom prošlog veka ljudi su živeli u potpuno drugačijim uslovima. Bila su zastupljena ognjišta, ljudi su išli po badnjak, donosili ga kući i ujutru ložili. Bilo je tu i mnogo drugih običaja koji su se vremenom izgubili. Kao sveštenik, prešavši iz ruralnih u urbanu sredinu, shvatio sam da moram nešto da učinim, kako se običaji ne bi potpuno zaboravili a vera utihnula. Pokušavao sam ljudima da objasnim u kakvim skromnim uslovima je Isusu Hristos rođen i o skromnom načinu života koji je vodio. Govorio sam o badnjaku i slami, o potrebi da se unose u kuću, o farbanju jaja za Vaskrs, ali nisam imao ništa protiv ni da se slavi Nova godina i unosi jelka. I ona je simbol lepote i ne narušava hriščanske običaje i praznike. U vreme komunizma, kad nije bilo crkve, posebno u Rusiji za vreme Staljina, ljudi su bili okrenuti duhovnosti. Čak i u literaturi, bilo ju je više nego pre revolucije. Hristos je živeo u kulturi i umetnosti. On se bez umetnosti, bez poezije ne može shvatiti. I sveto Jevanđelje je poezija. Duhovnost ne zavisi toliko od klerikalaca koliko od duhovne potrebe naroda. Iako je manje sveta danas u crkvama, postoji duhovnost koja je potrebna u ovom teškom i bremenitom vremenu. Vera živi i prisutna je. Ona će postojati i u budućnosti, ali će svoje izvorište imati u poeziji, prozi, filmu i na drugim mestima.Ne znači da će oni koji govore sa oltara uvek govoriti ono što je potrebno narodu. Vera će opstati na osnovu onoga što nosi umetnost i što nosi kultura. One će imati presudni uticaj u preuzimanju duhovnosti. Boris Pasternak pri kraju romana „Doktor Živago“ opisao je Vitlejemsku noć, zvezde, pastire, daleko bolje od šturih teoloških rasprava da li je zvezda nad Vitlejemom svetlost duhovnog karaktera ili konjukcija Jupitera i drugih planeta. Dok sam mogao da čitam nije mogao proći Badnji dan, a da ne iščitam ove predivne i upečatljive stihove. Sad govore o magijskoj književnosti i mitskoj literaturi. Za razliku od nje, moji romani su liturgijskog karaktera. Shvatio sam da svaki čovek rađa se i dolazi na ovaj svet posle devetomesečnog boravka u utrobi majke. To je prvi život svakog čoveka, a drugi je ovaj koji živimo sad i ovde. Treći oblik našeg života je liturgijski gde čovek doživljava spasonosno radi čega se ovaplotio od djevice Marije Bog Logos, zbog čega se rodio u Vitlejemskoj štali i zbog čega u liturgijskoj realnosti umire na krstu. Nisu veliki narodi koji su veliki po broju stanovnika, nego oni koji imaju velike ljude. Srpski narod ima velike ljude i one koji to nisu. Šeih Imran Nazar Husein, veliki muslimanski tumač Kurana, u jednom svom predavanju izrekao je misao da je djevica rodila Isusa. Kod nas je uobičajen naziv da je devojka rodila Isusa Hristosa. Devojka iz prirodne veze s mladićem rađa novog čoveka, a djevica na natprirodan način donosi na ovaj svet ovaploćenog Boga. Kenozis, sažima se Božanska sila i ulazi u utrobu djevice Marije. Od nje prima čovečansku prirodu i ne dopušta smrti koja je u krvi Marije da uđe u njegovu krv. Nakon devet meseci rađa se Bogočovek u svemu Bog i u svemu čovek, ali bez smrti u sebi. Na osnovu jevanđelskih opisa bilo je bezbroj pokušaja da ubiju Bogočoveka Isusa Hrista. Nisu to uspeli. Tek kad je Hristos na tajnoj večeri predao sebe u savezu hlebom i vinom, u savezu sa celim čovečanstvom, tad je dopustio da bude razapet i da strada. Onaj dan kad je Isus Hristos vaskrsao, dan je neponovljiv. Slavimo samo uspomenu na taj dan, iz vremena Pontija Pilata. Veliki Petak je isečen iz zemaljskog vremena i umetnut u liturgijsko vreme. Dok traje liturgija traje i taj dan. Iz našeg života, u tom višem liturgijskom poimanju sveta, okean laži i smrti našeg života i budućnosti ističe kroz rane Hristove i preliva se u njegovu krv. Samo tako smo spaseni. Hvala Mariji Bogorodici što je devet meseci svakog trena znala koga nosi u svojoj utrobi, te nam tako rodila Spasitelja sveta. Pitanje je da li ćemo mi prepoznati da Sveto Pričešće ne ulazi samo u naš krvotok, nego i u dušu. Od tog semena rađa se unutrašnji, duhovni čovek, koji je davno umro u Adamu, a u Hristu se ponovo rađa i oživljava. Tim čovekom smo novi, razumniji, lepši, bez zavisti i mržnje ispunjeni ljubavlju, koja jedino može da izdrži večnost. https://mitrovica.info/prota-milorad-golijan-vera-ce-opstati-kroz-kulturu-i-umetnost/
  10. 3 points
    Istopljeni kamen

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    и мом оцу је слично било, стога је он исправио грешку на мени. И тек сам пре месец дана сазнала да је хтео журналистику и списатељство а завршио је као одличан студент техничке науке. Али пише сад из хобија, можда нешто и објави. Бог нека свима помогне. Јеротић каже да се покајањем и причешћем могу однети многе грешке из детињства и погрешног васпитања.
  11. 3 points
    Tumaralo.

    Ко је Мирољуб Петровић?

    Namazan je. Provalio je sistem. Uzima trendi videose da komentariše kako bi i njegovi videosi iskakali u pretragama. Profi trgovac i manipulator, nema šta.
  12. 3 points
    Istopljeni kamen

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Наравно да мајка не зна увек шта је најбоље за дете...велика је одговорност да мајка мисли да све зна..мора да пусти детету чак и лош избор да погреши, да се опече, да научи. То говорим из искуства мајке. Јер само Бог зна шта је најбоље за дете. Велика је одговорност васпитати децу..пуно молитве..смирења...вере...и уздање у Богородицу да надомести где мајке греше. Моја мајка је мене притискала за многе ствари али мени је већи узор био отац тако да нисам бринула да морам да је испоштујем, чак сам мислила да није у праву и имале смо сукоб око тога. Радосна сам била у раном детињству да могу да јој се одупрем. Тако је и данас. Већи утицај на мене је имала бака, очева мајка и захвална сам Богу за то, то је једна света старица.. Бисер мога одрастања и живота.
  13. 3 points
    GeniusAtWork

    Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu

    Ево га један, тада бискуп у Немачкој касније кардинал: линк. Нацисти су озбиљно размишљали да га ликвидирају, али су се бојали опште побуне па нису. Неки други (не баш бискупи) нису били те среће, као нпр. четворица немачких католичких свештеника гиљотинираних у истом дану због отпора према нацизму и осуде злочина које су ови чинили. Или рецимо Дитрих Бонхефер, теолог и свештеник, обешен због учешћа у јулском пучу '44. Степинац је у најбољем случају био један од већине, и у НДХ и у Немачкој, који су се са прстима у ушима правили блесави да не знају шта се дешава и да то није њихов проблем. Што и није баш немогуће разумети, али је лицемерно и сулудо да се такви представљају као некакви спаситељи и моралне громаде кад то сигурно нису били. И да им се постављају споменици и обележја.
  14. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    U Diznijevom animiranom filmu Tangled, majka Gotel drži Zlatokosu zatočenu u visokom tornju. Međutim, Zlatokosa je psihički koliko i fizički zatvorenik, a pesma Mother Knows Best lepo ilustruje emocionalno zlostavljanje kojem je stalno izložena: Me, I’m just your mother, what do I know? I only bathed, and changed, and nursed you Go ahead and leave me, I deserve it Let me die alone here, be my guest! When it’s too late, you’ll see, just wait Mother knows best. Zvuči poznato? Majka Gotel je stručnjak za ono što zovemo roditeljskom psihološkom kontrolom (u ovom slučaju, ekstremnom), iliti pokušajem roditelja da kontroliše detetov psihološki svet taktikama koje ga čine zavisnim i isprepletanim toliko da gubi svoje Ja. Dete se ponaša, misli i oseća onako kako roditelj očekuje. Psihološka poslušnost se postiže na tri načina. Prvi način je izazivanje krivice, kao što Gotel podseća Zlatokosu šta joj sve duguje za to što je brinula o njoj, uz optužbu da je odgovorna za njene emocije („Ostavi me slobodno ovde da umrem“). U realnom životu to su one roditeljske rečenice „i to mi je hvala za sve..“ ili „jel ti hoćeš da se ja razbolim..(ako ne uradiš ono što je roditelj zamislio)?“.
  15. 2 points
    GeniusAtWork

    Napredna zona sumraka

    Је л' тако било, Ивана?
  16. 2 points
    26. I tako u raju čovjek življaše kao što hotijaše sve dok hotijaše ono što Bog zapovijedaše. Življaše uživajući u Bogu, po kojega dobru bijaše dobar. Življaše bez ikakve oskudice imajući u svojoj moći da uvijek tako živi. Hrana tu bijaše kako ne bi gladovao, piće kako ne bi žeđao, a drvo života kako ga starost ne bi rastočila. Nije bilo nikakva raspadnuća u tijelu, niti iz tijela, što bi unosilo bilo kakvu tegobu bilo kojem od njegovih sjetila. Nije bilo straha ni od kakve nutarnje bolesti, ni od kakve vanjske ozljede. U puti (telo) bijaše vrhunsko zdravlje, u duši potpun spokoj. Eto, sv.Avgustin kaze da Adam nije trebao doktora od nekih nutarnjih bolesti, jer je imao.... vrhunski zdravlje.... (bre on bio kao neki sportista... ).... i drvo zivota ga odrzavalo u mladosti .... kako ga starost ne bi rastocila.... ziveo ovaj nas Adam kao car....
  17. 2 points
    @Vladan :::. Иначе, када Бог каже Адаму "у који дан окусиш умрећеш" мислим да ту могу да буду три тумачења: 1) Да буквално мисли на билошку смрт. Али Адам након пада живи још стотине година тако да то отпада. Кад му каже да ће умрети, каже му да ће активирати пороцес смрт(н)и. Наравно да живи, јер Адам из метаисторије прелази у историју, и не може у једном трену - историјском - да се се оствари Божји план Спасења, јер је тај план такав да су људи саучесници, и временске личности - дакле зато живи, а живимо и ми данас. Јеси некад размишљао, да све умире на л_и_ч_н_о_м плану, али да твар, земља ипак опстаје? Што рекао Бећковић: "Живот није само вода, а вода не умире". Дакле активирао ј епроцес смрт(н)и и полако почео да умире. Како су се људи множили тако је смањиван број година. 2) Да ће као бесмртан да постане смртан. Али приликом изгнања Бог каже "али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи! И Господ Бог изагна га из врта Едемскога". Дакле, Адам није био бесмртан јер још није окусио од дрвета живота а ако није био бесмртан него смртан није ни могао тада да постане опет смртан. Па то је преједноставно: док је у заједници с Богом он је потенцијално бесмртан у процесу обожења (од иконе ка подобију) - тек када се обожи биће бесмртан, бог по благодати, не по природи. Пошто је сагрешио и активирао процес смрти, он не може остати у истом стању - управо то набоље показује Пад. Изречено је метафорично и Мојсије описује, у ствари, Стварање тиме: све је предиђено, па и то да Адам сагреши, а то значи смрт, јер када би Бог у Стварању предвидео да он вечно умире, онда нема спасења. Мислим шта је ту спорно. Не може Адам вечно умирати. То објашњава све: пад из метаисторије у историју и смрт, а и п_р_о_б_р_а_ж_е_њ_е Адамове природе. Имали смо Гоподње Преображење (чак је И св. Серафим Саровски показао своме ученику слично, преобразио се пред њим да му покаже шта је "задобити Духа Светога) у историји, али имали смо Адамово преображења са вишег, потенцијано бесмртног, у ниже брутално смртно стање. Подразуемва се да је било Адамовог преображења без икаве контра-еволуције (фали само "Р" и петокрака), као што није било ни еволуције пре (како ти рече од животиња у неке људе ниже врсте од Адама, да баш их људима назва, па тобож онда Бог ствара Адама у трену). П_р_е_о_б_р_а_ж_е_њ_е, Владо, Адама и целокупне природе, твари, али у негативној, смртној конотацији се десило. Као што ће се десити Преображење целокупне твари, и Васкрсење мртвих АЛИ и Преображење оних који буду живи прилико Другог доласка ГИХ - Спаса. Човек је изгубио заједницу са Богом, али општење је остало. Целокупни СЗ показује да се Бог јавља људима: "Каине где ти је брат", Ноје, Аврам, Исак, Јаков, пророци све до Захарија, па Марији, па - долази Спас. Углавном, ако би преображење Адамове и целокупне природе гледали временски, десила се у мета-трену. Само угледаше себе "да су голи". "Како знају" да су голи? Преобразили су се. Како? Овако: Да ли је Петар и други Апостоли о Педесетници постали полиглоте или су причали својим језиком а Дух учинио да свако чује на своме? Тако је било преображење смртно, Адамово. Под 3) је илузорно да коментаришем након 1) и 2).
  18. 2 points
    Bernard

    Katolička misao dana

    U razgovoru pape Franje s njegovim dobrim prijateljem rabinom Abrahamom Skorkom, vođenim 2010. dok je Jorge Mario Bergoglio još bio nadbiskupom Buenos Airesa (naravno, i kardinal), a koji se može i kod nas pročitati u obliku knjige (”O nebu i o zemlji”, Jorge Bergoglio i Abraham Skorka, VBZ, Zagreb, srpanj 2013., str. 74) Papa kaže, odgovarajući na argument rabina Skorke, da Svjetski židovski kongres traži da se otvore Vatikanski arhivi i da se on s tim slaže. To kaže baš ovako: ”Otvaranje arhiva o Šoi (holokaust, D. P.) čini mi se odličnom idejom. Neka se otvore i neka se sve raščisti. Neka se vidi je li se moglo nešto više učiniti (za spašavanje Židova tijekom pontifikata pape Pija XII, D. P.), pa ako smo u nečemu pogriješili, morat ćemo reći: ‘Pogriješili smo u tome i tome’. Toga se ne treba bojati. Naš cilj treba biti istina. Kada čovjek počne prikrivati istinu, on odbacuje Bibliju.” https://pescanik.net/stepinac-je-tolerirao-genocid-jesmo-li-mi-bolji-od-njega/ Isto tako neka se objavi i kompletan dnevink nadbiskupa Stepinca. Ja sam malo već nestrpljiv
  19. 2 points
    ROME: The miracle of snow, millions of white petals in St. Mary Major
  20. 2 points
    Bokisd

    Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu

    Jeste, u mladosti kada je studirao na Zapadu i kada je protestantski ekumenizam (ima dva vida kod protestanata 19 i 20 veka,... jedan koji hoce da sve crkve uklopi u jednu celinu bez obzira na razlike i drugi koji je trazio povratak crkvi prvog Milenijuma,..... i nazalost ovaj prvi je bio mnogoljudniji i veci i snazniji i pobedio je i takav ekumenizam je vremenom preuzeo i ovaj sadasnji Svetski savet crkava) poceo da se siri, Nikolaj je podrzao jednu takvu plemenitu ideju o hriscanskom ujedinjenju, ali, kasnije kada je postao episkop i kada je sazreo kao licnost i covek u pravoslavlju i kada je video gde vodi ovaj prvi ekumenizam (koji sam pomenuo) onda se povukao jer je smatrao da ujedinjenje treba da bude na osnovama funkcionasanja crkve prvog Milenijuma koje je odrzano u pravoslavnoj Crkvi.
  21. 2 points
    Istopljeni kamen

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Туга је кад се двоје не слажу а још већа туга је кад дозволе да им се неко меша у брак или везу. Од старта треба да се заузме такав став то је наше и то нико не сме да дира нити да се меша. Ми смо паметни људи и волимо се и решићемо ако има нешто а не да допусте да им неко звоца не, не. Ја никога не пуштам у моју везу, никога. Мој лични однос и моја интима.
  22. 2 points
    Istopljeni kamen

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Наравно дете је Божији дар. Најбитнија је љубав и молитва. Поверење. Деца воле поверење. Да се пусте са леђа у наручје очево и да су сигурна при пуштању да их отац неће испустити. Слажем се велика ствар и одговорност за родитеља да нежне душе дечије одгаја. Деца траже љубав, игру али и границу...родитељ од малих ногу дечијих мора поставити границу шта не може али то није лако. Мајке пуно греше али и деца. Ја бих саветовала сваког сина да буде срећан тако би и свом рекла. Само нека си ти сретан у односу са твојом иѕабраницом...зар није то најбитније. Синова срећа, а мајка мора да се повуче и да се радује а они заједно да помогну ако је стара и болесна и притом удовица можда или нема више деце. Јер то је зачарани круг и та мајка је себична, небитно што га је одгајала и све му дала она је била само Божији помоћник да се то дете спреми на пут свог живота и то јесте улога мајке...и да пусти крила своме сину а не да их реже. А син треба да смогне снаге и да каже драга старице хвала ти на свему до сада учињеном за мене Бог те благословио али ја имам право на сопствени живот и одлуке. И тад ће његова крила да се рашире а окови да попуцају а мајка мора да се смирава а ако неће опет добро. Нека се моли Богу за њу и иде јер млади тићи из гнезда одлазе и стварају своја нова гнезда... Нормалан ток живота....праштај моје виђење...читала сам одломке књиге, мада мени је старац Порфирије број 1. Ја сам код њега све потребно нашла.
  23. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    toplo preporucujem knjigu Iguman Evmenije "Anomalije roditeljske ljubavi" evo jednog odlomka: Četiri vrste roditeljske privrženosti Dakle, roditeljska privrženost se iz korena razlikuje od ljubavi. Ona se najčešće ispoljava u četiri oblika, u četiri vrste.Prva vrsta koju ćemo razmotriti jeste posednička ljubav. Obično se ona izražavau težnji roditelja da izazovu u detetu osećanje globalne zavisnosti od njih.Razume se, dok je dete malo, vezanost roditelja za dete očigledna je i apsolutna.Ali ako se tokom odrastanja deteta ona ne smanjuje, postaje prepreka na putu duševnog razvoja. Mnogi roditelji, pokušavajući da zadrže decu u potčinjenosti, koriste svoju roditeljsku vlast, a ponekad čak idu i na moralnu ucenu. Majka apeluje na najviša osećanja odraslog deteta: "Ja sam te odgajila, noćima zbog tebe nisam spavala, a u starosti nema ko čašu vode da mi da". Ovakvi roditelji gledaju na dete kao na svoje vlasništvo, smatrajući da imaju na sina ili na kćer sva prava. Klasičan primer posedničke ljubavi je ljubav trgovkinje Kabanove prema svom sinu Tihonu, opisana u drami Ostrovskog - Oluja: "Kabanova: Ako hoćeš da poslušaš majku onda ti, kada dođeš tamo učini onako kako sam ti odredila." Po pravilu, roditelji-posednici od malih nogu usmeravaju svoje dete tome da je ono samo njihovo vlasništvo, koje oni potpuno poseduju. Vaspitavajući malog čoveka na ovakav način, oni ga ne pripremaju za samostalan život odrasle osobe, ne formiraju u njemu potrebu za samostalnošću i nezavisnošću. Roditelji moraju da poštuju u detetu pravo da bude samosvojno, što svakako ne znači odustajanje od ograničenja prihvaćenih u društvu, niti dozvolu da ono radi šta hoće. Treba podsticati dete da misli i ispoljava neposrednost, da se oseća kao samostalan čovek koji mora sve više i više da preuzima na sebe odgovornost za svoje misli i postupke. Ako roditelji ignorišu pravo deteta na nezavisnost, ono može odrasti kao ličnost potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ličnost pokorna i nesposobna čak i da shvati pravo na izbor svog mesta u ovom svetu. Takvi ljudi lako postaju plen vlastoljubivih i uticajnih lidera različitih kriminalnih ili sektaških skupina zato što nemaju volju i samostalni životni stav. U meri u kojoj dete raste, njegovi odnosi s roditeljima će se najverovatnije pogoršavati - pre ili kasnije ono će početi moralno da se sveti roditeljima zbog preterano jakih "zagrljaja" koji su kao stege gušili samostalni razvoj njegove ličnosti, svetiće se za nasilje, teror i ucenu. Majčinska ljubav je u stanju da bude čudovišno egoistična. Da, majka voli svog sina, iskreno i jako ga voli - dok je mali, dok je u njenoj vlasti; ali kad počinje da odrasta, te postaje samostalan i počne da ispoljava svoja sopstvena mišljenja koja se ne podudaraju s majčinim - upravo tada za njega otpočinje borba. Borba s kim? Pa s njim, s njegovom ličnošću, s njegovim "ja". Borba za šta? Za ljubav. Za to da sin koji odlazi od nje (a on odlazi u svet, u život) kao i pre u potpunosti pripada njoj. Ali "potpuno pripadanje" jeste potpuna potčinjenost; a potpuno se potčiniti može samo stvar. Njen mali sin je za nju i bio samo stvar, omiljena igračka. Nije bio čovek. To je užasna istina, ali to je istina. Medicinska istina. I to je prvo što moramo naročito da istaknemo. Drugo počinje nešto kasnije - kada se pojavljuje ona koja stiče pravo da mu umesto majke sprema doručak; ona kojoj će on sada umesto majke davati novac; i sada će njoj pričati o svojim poslovima; i s njom će se, a ne sa majkom, sada savetovati. Tuđinka, neznanka, koja se ko zna odakle stvorila, mršavica, namiguša, ona će komandovati njenim sinom i uzimati onu pažnju koju je sin poklanjao majci; i što je glavno! - ona dobija pravo da zahteva od njenog sina, i to da zahteva ono sa čime se uopšte ne slaže majka - majka koja ga je odgajila, dala mu toliko snage, dala mu samu sebe... Ili, jednostavno i kratko: sada će on pripadati drugoj.To je nepodnošljivo! Pa prema tome, to je i nedopustivo. I to je u suštini sve. A sada zamislite da je majka još i bolesna. Ili se razbolela da bi zadržala sina uz sebe. Nije se razbolela smrtno, već zahteva stalnu negu. To je, da ako kažemo,uobičajena praksa koja je odlično poznata medicini. Braneći se od sloma, od duševne katastrofe, organizam bira manje zlo i odlazi u fizičku bolest. Ako se osvrnete, otkrićete da se sistem odnosa "majka - neoženjeni odrasli sin sreće daleko češće nego što vam se čini". Roditelj mora uvek imati na umu da je dete veliki dar koji mu Gospod daje radi toga da bi vaspitao dete za Boga i za njega samog, a nipošto vlasništvo roditelja, mora shvatiti da treba da se kaje pred Gospodom zbog posedničkih osećanja. Novomučenica carica Aleksandra koja je ne rečima, već čitavim svojim životom pokazala kakva može biti majka i supruga i koju sve majke, koje vole svoju decu i žele da od njih odgaje prave ljude, mogu uzeti za uzor - ovako piše u svom dnevniku o vaspitanju dece: "Na ruke roditelja položeno je sveto breme, besmrtni život koji oni treba da sačuvaju, i to uliva roditeljima osećanje odgovornosti, primorava ih da se zamisle. Deca su apostoli Boga, Koje nam iz dana u dan On šalje da bismo govorili o ljubavi, miru i nadi! Velika je stvar preuzeti na sebe odgovornost za te nežne mlade živote koji mogu obogatiti svet lepotom, radošću i snagom, ali koji takođe lako mogu propasti; velika je stvar odgajiti ih, formirati njihov karakter - eto o čemu treba misliti kada gradiš tvoj dom. To mora biti dom u kojem će deca rasti za istinskii plemeniti život, za Boga". Ako roditelj otkrije u sebi posednička osećanja - a ona su, nesumnjivo, u većoj ili manjoj meri izražena kod mnogih, naročito kod majki - mora da nauči da ih odvoji od prirodne brige o napretku deteta. Treba stalno da prati ispoljavanje tih osećanja, da ih savladava, da se kaje zbog njih na ispovesti, da se uči da umeri sazrevanja deteta ovome daje sve više odgovornosti, prepuštajući sinu ili kćeri pravo da vrše samostalni izbor u raznim životnim situacijama.
  24. 2 points
    Ronald

    Napredna zona sumraka

    Najveci zlo SNS-a je sto su oni sve realne probleme i prevare koje su stvorili ili stvaraju pretvorili u oruzje da napadaju izmisljene neprijatelje. Vucic uglavnom prica o neprijateljima koji zele da uniste Srbiju iznutra i spolja i o njegovom "uspjehu". O kojem god pitanju da se radi, on uvijek vrti te dvije stvari ili svako pitanje odgovara u tom konktekstu koje jos zacini napornim radom i teskocama i pritiscima koje sa strane trpi. Takodje uvijek zadaje odredjene datume i napominje kako ce u tom periodu biti tesko.
  25. 2 points
    feeble

    Napredna zona sumraka

    Sto neko rece o medijskim slobodama - nije poenta da nekad dodju opozicioni predstavnici na TV. Prava sloboda bi bila recimo na RTS "Oko" emisija da se prica o laznim diplomama i doktorima. Da se dovedu neki nepristrasni diskutanti koji nece biti politikanti ni za opoziciju ni za vlast. To je trenutno nezamislivo da se desi. Ili o realnim rezultatima ekonomskih reformi, strategije oko Kosova...
  26. 2 points
    Ronald

    Napredna zona sumraka

    Slazem se draga Ana, samo sam naveo da je trenutno on daleko najveci bolesnik na celu jedne od drzava regiona, koji je stvorio jaku mrezu idolopoklonika jer se ne skida sa televizije i u stranku( i na pozicije u institucijama) je doveo najgore ljude u Srbiji. Eto lijepo si navela i za SPC a znamo da ga patrijarh otvoreno podrzava, vjerovatno i svi episkopi koji su bliski sa patrijarhom..
  27. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    јако ми је жао због тога, Срки...
  28. 2 points
    Istopljeni kamen

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Generalno je ta sloboda u svakom odnosu najbitnija. Da ništa ne očekujemo za uzvrat i da budemo mirni. Da ne možemo naterati da nas voli, bilo ko. I da damo mogućnost izbora svima oko nas. To stvara harmoniju i mir u srcu. Sve se iskristališe oko nas...
  29. 2 points
    Снежана

    Napredna zona sumraka

    не могу да прекинем нешто што не постоји,, просто, качиш ми се са несувислим коментарима ничим изазван.
  30. 2 points
    Ronald

    Napredna zona sumraka

    Ja pricam generalno jer uvijek mozes naci nekog slicnog, medjutim kontinuitet, iz dana u dan, mjeseca, godine je oko Vucica itekako vidljiv. Niko nema trenutno ovakav profil idolopoklonickih botova i pristalica, vjeruj mi, rodjen sam u CG, pratim sve pro DPS novine, stranice, a zivio sam i u BiH i manje ili vise pratim sve i bosnjacke i srpske portale, cak i grupe na facebooku. Na primer oko Mila je ta idolopoklonstina pala vec odavno kod penzionera iako ga glasaju iz nekog razloga. Cini mi se ni moj drugar iz osnovne i srednje koji je poslanik DPS-a u skupstini CG nije ovakav profil iako mu je ispiran mozak DPSštinom od osnovne skole, od 97-98, od kad je imao 10 godina. Pratim mnogo sajtova i novinara takodje u Hrvatskoj, takodje znam ih dosta iz dijela prema Osijeku, a ima ih i u Brckom, nisam vidio uzivo i na portalima ovakvo botovanje ni za jednog kandidata( i kad je bilo daleko ludje vrijeme vezano za Ivu Senadera koji je masineriju koristio do krajnjih granica), cak i ludog Pernara njegovi idioti napadaju dosta cesto. Druga stvar, nisam rekao da nemaju uopste ljude koji ih podrzavaju ali je karakter botova u Srbiji koje je stvorio SNS trenutno daleko najzatrovaniji, jer u drugim drzavama svadjalacka retorika je malo prije izbora, a u Srbiji non stop imamo Vuciceve idiote. On je na televiziji i na on-line vijestima skoro svaki dan. Znam mnogo ljudi koji glasaju za DPS u CG jer ne podnose Medojevica, Mandica itd., a ne zele za Becica, Abazovica da glasaju, i od DPS-a imaju koristi. Mnogi od njih su Srbi, idu u SPC i ne podrzavaju CPC.Na primer u Brckom znam mnogo SNSD kadrova, glasaca, koji za njih rade i glasaju( Dodika) jer su im omogucili da se probiju kroz partiju do posla ali ljudi nisu zadojeni nego gledaju cisto korist, to i priznaju i vide sve greske Dodika, cak i mnogi penzioneri koji ga glasaju samo jer u njemu vide nekog lika koji cuva RS. U Izetbegovicu( njegovom ocu jesu) nisu nikad vidjeli Bosnjaci nesto slicno kao neki Srbi u Dodiku, a o Vucicu da ne govorim. Takodje u RS mlade nade iz PDP Drasko Stanivukovic i Jelena Trivic i jos po neko iz novog talasa SDS-a kao Drasko Vukanovic trude se i dosta pametno koriste minimum prostora, rade na terenu, polako skupljaju podrsku i pored Dodikove nacionalisticke masinerije( i pljuvacine po opoziciji) kojom u zadnjem trenutku mnogi odluce da upravo njemu daju glas, a ne sto ga obozavaju. Pazi ovi komentari, ne samo na blicu, informeru, alo, telegrafu, dijelom i na b92 su u kontinuitetu mjesecima i godinama. Jos gore kad bih ti rekao da mnogi penzioneru u RS isto Vucica dozivljavaju kao ovi u Srbiji jer uglavnom prate RTS ili Pink. U RS imas BN koji je jaka televizija i najveca kritika Dodika. U Hrvatskoj nema ni blizu ovog idolopoklonstva oko jedne licnosti vezano za HDZ i SDP.
  31. 2 points
    Istopljeni kamen

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    То је веома, веома осетљиво питање. Најбитнија је слобода а она носи одговорност. Мени је отац у веома битним животним моментима и важним одлукама увек оставио да сама одлучом и тако ме је учио слободи и одговорности коју она носи. Неизмерно сам захвална и тати и Богу за то. Та опуштеност од родитеља је благотворна...слобода је непроцењива...то је радост живота.
  32. 2 points
    feeble

    Ко је Мирољуб Петровић?

    Evo ga sad se bavi analizom autotune debilizma
  33. 2 points
    Снежана

    Napredna zona sumraka

    имам, наравно, увек можеш да изедеш све то, и то на сва 4 језика... господине у годинама, у осталом теби се нико није ни обратио.
  34. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen). Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece. Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje. http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/
  35. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Obično se pravi razlika između dva vida kontrole – one orjentisane na zavisnost (kada pritiskaju dete poput majke Gotel da im bude fizički i emocionalno blizu) i orjentisane na postignuće (visoko zahtevni roditelji koji pritiskaju dete da, recimo, doktorira na prestižnom fakultetu). U svom članku za Huff Post psiholog Avidan Milevski navodi da su kontrolišući roditelji i oni koji instistiraju na tome da deca nikada ne rade stvari zbog kojih će oni da brinu („nemoj da mi moramo da brinemo“). Čest je obrazac i na našim prostorima da deca nose takvo breme, zbog čega prećutkuju i ustručavaju se da zatraže i dobiju roditeljsku toplinu i podršku kada im je potrebna. Istraživanja pokazuju da kada deca percipiraju roditelje kao kontrolišuće, češće pokazuju neprilagođenost, što je efekat koji se ponavlja kroz različite zemlje i kulture. To znači da kontrolišuće roditeljstvo frustrira univerzalne potrebe deteta za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću. Pitanje je jedino ŠTA deca percipiraju kao kontrolu. Recimo, u Istočnoj Aziji efekat roditeljske kontrole je manje negativan nego u Americi i Velikoj Britaniji, što se objašnjava time da azijska deca interpretiraju kontrolu kao roditeljsku brigu ili uključenost. Verovatno bi se slični nalazi dobili i kod nas.
  36. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Teorije koje se bave roditeljskom kontrolom zaključuju isto – ona frustrira osnovne detetove psihološke potrebe za sigurnošću, bliskošću, povezanošću, kompetentnošću i autonomijom. Roditelji koji se često služe psihološkom manipulacijom svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe, a ne kao odvojene ličnosti. To posebno otežava detetu da postane samostalno i da razvije sopstveni identitet. Istraživanja redom pokazuju da su deca odrasla u porodici visoke psihološke kontrole sklona internalizaciji (tj depresiji, anksioznosti, nedostatku samopouzdanja), ali i eksternalizaciji problema (tj delikvenciji, antisocijalnom ponašanju). Takođe se pokazalo da su deca kontrolišućih majki češće stidljiva i povučena. Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Sa frustriranošću se nose tako što zloupotrebljavaju svoj položaj autoriteta i prenose je na dete. Roditelji perfekcionisti češće projektuju visoke standarde i kritički reaguju kada im nisu ispunjena očekivanja. Roditelj sa visokim nivoom separacione anksioznosti (strahom od razdvajanja) poseže za kontrolom posebno kada se bliži momenat detetovog osamostaljivanja.
  37. 2 points
    JESSY

    Ja sam te rodila, ja ću i…

    Drugi način je pružanje uslovne ljubavi, tačnije ljubav se pruža ili uskraćuje u zavisnosti od toga da li je dete ispunilo određene standarde i očekivanja. Roditelj ignoriše dete ili je hladan i nepristupačan kada se ono ne ponaša po njegovoj želji. Treći način psihološke kontrole je ograničavanje/poništavanje dečje ekspresije emocija i misli. To su, recimo, one situacije kada roditelji instistiraju na tome da tačno znaju šta deca misle i osećaju, umesto da im dozvole da se sami izraze. Naizgled bezazlen primer je uvođenja čvrste hrane u ishranu bebe, pa dok beba žvaće pokazujući gađenje na licu, majka je ubeđuje „mmm… kako je ovo lepo…njamnjam“. Majka ne samo da manipuliše bebinim iskustvom i briše razliku između svojih i detetovih potreba, već i zbunjuje dete time što pogrešno imenuje emocije koje oseća. Gotel “zadirkuje” Zlatokosu, a kada se ona zbog toga rastuži, kaže joj da prestane da shvata stvari toliko ozbiljno, čime joj oduzima pravo da je uvrede njeni zlobni komentari.
  38. 2 points
    Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе! Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси? Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија. Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања. На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“. Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација. У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа! Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“. Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи. Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“. Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи. Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“. У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција. Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће! Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално! У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности. Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци. Извор: Теологија.нет
  39. 2 points
    Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе. Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1 Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2 Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4 Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања. На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7 Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога. Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума. Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10 Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13 Поема Држи ум свој у аду и не очајавај Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени. Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени. Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног. Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног. Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора. Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне. Бестидничко срце то пустоши раба, шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте. Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада, или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна, нас од Адама из Едема. Него, сматрај да сви други спас’ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако. Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако. Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо. За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај. Извор: Епархија крушавачка View full Странице
  40. 2 points
    Богомислић

    Жена блудница. А он?

    Ето, препознаде се самозвани праведник духа талибанскога! Ко је тебе прогласио меродавним да кажеш ко је душу продао? Имаш увид у "духовни платни промет"? И да јесу блуднице, њихов грех блуда је ништаван у поређењу са твојим грехом осуђивања ближњих. Ко зна, грешила је, али сад се каје. Можда ће је мушкарци одбити за брак због њене блудне прошлости, ал је Христос неће одбацити. Бог је поставио идеал, а та мала одступања од идеала се дају отклонити људским средствима. Има када је нека боја боља од друге. На пример, златна боја косе је боља од црне или браон, јер додаје на врцкавом шарму. Има лепих жена које да су се на време офарбале у златокосе, сад би већ биле срећно удате, јер им је јако мало врц-шарма фалило да привуку оног правог.
  41. 2 points
    Понтије Пилат је ту више историјска одредница, чиме се ваљда желело рећи да Васкрсење није нека магловито-алегоријска песничка слика, него историјски догађај. О Паду се и ту, као и у Јеванђељима, могу извлачити неки посредни закључци; на пример, кад каже: "Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао се Небеса", из чега произилази да је људима из неког разлога потребно спасење, што опет значи да је људкси род колективно упао у неку невољу из које га треба спасавати.
  42. 2 points
    Trifke

    Amfilohije: Crkva je Božija, a ne crkva bilo koje države ili nacije

    Nije tebi lako zaista. Na žalost , tvoja bolest nije domen moje stručnosti. Izvini ali ti nemogu pomoći!
  43. 2 points
    Жељко

    Napredna zona sumraka

    То је његов брат, није то прави Вучићевић:
  44. 2 points
    ana čarnojević

    Napredna zona sumraka

  45. 2 points
    Avocado

    Napredna zona sumraka

    Trolovanje sa greškama je passé
  46. 2 points
    Pradeda (отец Василий Колюбаев) prababa i njihovo petoro dece. Šesto se rodilo u Srbiji. Prvi klinja sa leve strane što stoji u uniformi je moj deda Jevgenije (Jednom me dohvatio za kosu i olupao mi glavom o sto...ruska škola...nedostaje mi deda zaista) Srednja Devojčica (izmedju pradede i prababe), moja baba tetka Marija (Marusja) osnivač hora pri crkvi Svetog Save u Londonu i žena kasnijeg episkopa Vasilija Rodzjanka (opisan u knjizi "Nesveti a sveti") poznavala je svetog Jovana Sangajskog. Pradeda je poznavao svetog vladiku Nikolaja. "Vasilije ja dolazim kod tebe da dišem jer je kod tebe vazduh čist i ti si čist čovek" reče vladika. Slikano je ne znam gde Možda po dolasku u Srbiju u begu od Staljina i ostalih... Volim ih!
  47. 2 points
    Драшко

    Мали савети

    Ne padajte na to kako vas klasifikuju drugi Imate svoj put i svoje srce
  48. 2 points
    Прота Милорад Голијан - одбачени романијски боготражитељ "Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима." Господ никада не напушта своје слуге и не дозвољава да се подвизи учињени у Његово име забораве. У смутним и тешким временима најлакше је подлећи искушењима и оправдати своје слабости, али управо у таквим околностима они најхрабрији добијају прилику да се докажу. Ово је прича о проти Милораду Голијану, човеку о коме се мало зна, а чија прича у мору лоших примера сија као злато и доказује да бити прави Србин значи само једно - ићи Светосавским путем. Ово је прича о човеку који је проглашен за издајника, протеран из своје цркве и свог места, само зато што није заборавио шта заиста значи бити Православни Хришћанин, у временима у којима су то многи заборављали. Милорад Голијан одрастао је у месту Жеравице, у данашњој БиХ. Још као млад интересовао се за књигу, што га је касније кроз проучавање психологије и пре свега Достојевског, девело до Православља. Његова животна драма ипак почиње доста касније, у последњој деценији прошлог века. Рат и распад државе дочекују га на положају свештеника у месту Власеници, до тада мирном мултиетничком месту, које су сачињавали Срби и Муслимани. Новонастала ратна атмосфера донела је мржњу и често из људи вадила само најгоре. ''Најтеже године живота, драматичне и горке године, десиле су се у Власеници, где је 1992. године почео рат у којем сам се нашао као у мутном вртлогу. Слике су ми још у сећању. Када је сва та војска пролазила градом у пијанству, вици и пуцњави, врло брзо сам у разговору с њима схватио да је ауторитет, који сам изграђивао претходних година радећи у том граду као свештеник, пољуљан већ у првим данима рата.'' Прота Голијан се трудио да својим деловањем што више живота спаси и извуче из ратног вихора. Многима је саветовао да напусте Власеницу када би увидео да им се приближава опасност, а једно време је провео и на самом фронту, пружајући речи утехе рањеницима. Ипак, оно што је преломило живот овог свештеника био је догађај из 1992. године. Тог јутра, прота је примио позив од двојице имама, који су му рекли да су сакривени у подруму џамије. Није превише размишљао, у мантији је отишао до џамије, извео их из ње и одвео до председника општине, са молбом да их изведе из града на сигурно. ''Он нас је веома хладно примио и није нас чак понудио ни да седнемо. Тражио сам пропуснице за ову двојицу и он је то одбио, рекавши да су они непријатељи и да су радили за Ислам и Муслимане. Када нас је отпустио и када смо изашли на улицу, одмах су наишла полицијска кола и ова два човека одвезли су у СУП. Кренуо сам за њима и у СУП-у сам поново рекао да сам ту двојицу људи узео на образ и реч, и да све што ураде њима, слободно могу да ураде и мени, ја се од њих одвајати нећу. Преговори и разговори су трајали цео дан, и на крају је један од њих добио пропусницу да оде за Кладањ, а други је пуштен да оде у своје село.'' Када се вратио из Кладања, прота Милорад дочекан је као – издајник. ''Након повратка у Власеницу, понашање људи се променило. Комшије су прелазиле на другу страну улице када ме виде. Пљували ме, псовали. Једна жена, коју сам знао из виђења, назвала ме издајником уз низ погрдних речи. „Док Срби гину, ти спасаваш Муслимане“, говорила је.'' Увреде и понижавања доживљавао је на сваком кораку. Ускоро, оптужбе на његов рачун стигле су и до владике Качавенде, па је прота Милорад протеран из Власенице. Тешка срца напустио је место у коме је годинама уназад служио Богу, али које више није осећао као своје. Преселио се у сремску епархију, где је добио своју парохију. Поправио је стару цркву, почео да служи Литургије и народ га је лако прихватио и заволео. Често је држао беседе после служби, које је верни народ доста волео, јер то нису биле формалне речи, већ искрене и из дубине душе. Његову веру и љубав било је лако препознати. Ипак, ни овде прота Милорад није могао без прогона од стране људи из Цркве којима није одговарао. ''На састанцима свештенства са владиком нисам ћутао о стварима са којима се нисам слагао. Увек се искључиво говорило о материјалном - колико се новца скупило, шта треба да се гради... Био сам против тога. Против одређивања ценовника за свадбе, сахране и друге црквене обреде. Ја их никада нисам наплаћивао, већ је давао ко је колико имао. Ко није - није. Свештеници треба пре свега да буду духовници и да деле судбину људи, а не да се бахате.'' Због ових ставова прота Милорад пада у немилост људи из цркве, скидају му чин архијереја, избацују са места професора веронауке у митровачкој Гимназији и дају премештај у Хртковце. И овде га народ лепо прихвата, али неслагање са људима из Цркве се наставља. ''Отворено сам износио мишљење о стању у Цркви, и зато сам, ваљда, био мета критика. Увек сам се питао - шта ће владикама скупи аутомобили, чему изградња велелепних владичанских дворова, кад народ нема шта да једе? Зашто постоји ценовник црквених услуга и када ће теолошке студије да се осавремене? Зна се шта су верске догме и оне су непромењиве. Међутим, црква је заједница живих људи, са проблемима 21. века, а не средњег. Свештеници треба да разумеју човека, да покушају да му помогну, да га утврде у вери, а не осуђују, што често чине.'' Због силних стресова, прота Голијан добија виско притисак и повећан шећер, услед чега је ослепео. Ипак, то га није спречило у даљем мисионарењу. Написао је око 15-ак књига. Једна од њих је уџбеник за веронауку, који никада није прихваћен од стране водећих људи Цркве. Са издавањем својих књига има великих проблема, јер их издавачи сматрају као превише философско и религијски настројенима. Они који желе да чују његову реч, имају прилику за то на предавањима на којима је често гост, од којих многа од њих постоје и на интернету. У једном од тих предавања, прота је говорио о кризи Хришћанства, наводећи као разлог ове духовне кризе велико ослањање Цркве на државни апарат. Он наводи пример из дневника свештеника на руском царском двору, чија је највећа дилема била да ли да Цара Николаја у молитви спомиње као великог Императора или раба Божијег. ''Свако јутро и сваку ноћ њега је мучило то питање. А није га мучило да се Богу моли, да клечи, да некако умилостиви неке силе да сачувају бар неки део те породице, те децу и жене који никада никоме нису били непријатељи. Он се бринуо, јер су га тако научили, јер је Православље увек волело да држава стоји иза њега, да га потпомаже, да му даје бенефиције, да му даје државну веронауку... Могу вам са одговорношћу рећи да нигде те православне групације нису у таквој духовној кризи као тамо где се стално Црква ослањала на државни апарат, а то је у Грчкој. Тамо је страховита криза духовности, јер је предуго грчка Црква имала бенефиције, па се свештенство ослонило на државне јасле и није урадило ништа када је у питању духовни рад.'' За кризу духовности и за то што је Бог протеран из људских срца, прота Голијан често оптужује и саме Хришћане. У многим својим предавањима и разговорима објашњава да је најважније Христа доживети у срцу. Проглашен издајником, прогнан, одбачен, на крају и ослепео, прота Милорад Голијан и даље истарава на Путу истинске и живе вере у Христа, трудећи се да то пренесе на духовно раслабљене генерације. "Страшно је бити без очију, али тек када не будем могао да волим, тада ћу себе сматрати инвалидом." http://smrt-svetu.blogspot.rs/2016/09/blog-post.html
  49. 1 point
    @Bokisd Зашто Човеку насади Господ у ВРТУ и Дрво живота, чему Дрво живота ако је у старту створен бесмртним? Неће бити да је тако...
  50. 1 point
    Вилер Текс

    Amfilohije: Crkva je Božija, a ne crkva bilo koje države ili nacije

    Извини али то је тема о Украјини и "аутокефалији" коју је Патријарх Вартоломеј доделио доказаним расколницима који уз помоћ наци банди отимају цркве, избацују народ из истих... Нажалост Патријарх Вартоломеј је ту евидентно погрешио и то је довело до даљих последица тј несрећног прекида општења две велике и свете Цркве, РПЦ и Цариградске Патријаршије. Није ти ту Трифке крив што смо сви коментарисали те трагичне догађаје.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...