Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 07/07/19 in all areas

  1. 10 points
    Broken

    Слике форумаша

    Zamak Platamon.
  2. 8 points
    Paradoksologija

    Црква као дом културе

    U jednom hramu u Šumadiji gde smo za svaki Božić veroučitelji organizuju odmah posle bdenija i liturgije priredbe u kojima deca recituju i pevaju božićne pesmice. Sjajni su i slatki i nekad prikladniji za praznik od Poslanice
  3. 6 points
    obi-wan

    Црква као дом културе

    Nisi uopste pazljivo procitala sta sam napisao, kamoli razumela. Nije sramota kad covek nesto ne zna, nego kad ne zna, a namece se kao znalac. I jos da kazemo vrlo bitno: knjiga koja govori o stradanjima ljudi u Prvom svetskom ratu ne moze da bude nikakvo lakrdijasenje.
  4. 5 points
    obi-wan

    Црква као дом културе

    Nije to u jednom hramu u Sumadiji, nego u svakom hramu je ovde tako za Bozic. I to je, naravno, nesto najnormalnije sto oko moze da vidi tog Dana.
  5. 5 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Попови у Смедереву давали мени да читам те посланице, јер неким чудотворењем сам успевао да их прочитам за минут!
  6. 5 points
    obi-wan

    Црква као дом културе

    Verujem ti, nego kazem samo da ne bi da budem preostar, mislim da je sasvim dovoljno da se primeti da nesto nije dobro, bez jakih reci. Jer inace i mi sami koji predajemo ucenje lako upadnemo u sopstvenu nadmenost, ma kol`ko da smo u pravu. Nego dobro, svako prema svome daru, ti si klesan od grubog kamenja, taka` ti je podloga.
  7. 5 points
    Pomjanite Bogdanu,zadnji stadijum raka... Pre par dana na svet je dosao jedan maleni Konstantin,na mnogaja ljeta
  8. 4 points
    Вукашин

    Црква као дом културе

    Imamo oce koji brinu o tome. U konktetnom slucaju, sva desavanja u kripti hrama su sa blagoslovom patrijarha Irineja. Neka je blagosloveno. Necemo praviti crkveni zivot po svojoj meri, vec cemo postovati svoje staresine. To je nekakvo smirenje, a ne ona 'oprosti' poza.
  9. 4 points
    ana čarnojević

    Где на летовање?

    ovaj malo prosvira na vrucini. ali i ja sam sve vise u tom fazonu da mi je sve to smor... mozda jednom Portugal...
  10. 4 points
    obi-wan

    Црква као дом културе

    Neizmerno je daleko od toga. "Priroda je bogojavljenje, covek je bogosluzenje" - tako veli nas mudri o. Justin Celijski. Uoci dakle: ceo covek je uvek bogosluzenje, tj. to treba da bude svakim svojim dahom i pokretom. Bogosluzbeni prostor hrama je tu da centrira taj i takav nas zivot, da ga uzajednicari (tj. da nas prevashodno odlepi od nase samozivosti), nije tu da bude sam sebi dovoljan, i nije tu da bude jedna zatvorena pecina koje ljudi treba da se plase. Bogosluzenje, bilo hramovno, bilo nase licno (koje imamo ako smo stvarno Hriscani), je dogadjaj radosti i slavoslovlja, a ne nesto zamraceno i strashno. Takodje, uoci da se u hramovno bogosluzenje bukvalno unosi citav kosmos, tj. mi ga kao uzdarje Darodavcu prinosimo u vidu hleba i vina, koje On prima i blagosilja da postanu Telo i Krv. Vidis, sve je jedno i jedinito, uceljeno i zaceljeno u Liturgiji (liturgija = zajednicko delo), nema cepanja zivota na "osvestani" i "obicni". "Sami sebe, jedni druge, i sav zivot svoj Hristu Bogu predajmo!" "Tebi Gospode!"
  11. 4 points
    obi-wan

    Црква као дом културе

    Uce veronauku u crkvi... svasta...
  12. 4 points
    Vladan :::.

    Црква као дом културе

    Ето, капираш коначно, домаћин тако одлучио и шта се то тебе тиче? Нећеш ти у томе учествовати ако ти се не свиђа. Црква нема проблем да се одржи неко предавање а коме то смета не мора да слуша предавање и нити шта губи нити шта добија. Мир свима Већ ти рекох: ради мисионарских потреба Цркве и потреба верних. Али тебе за то није брига. Важно ти је да све буде по прописима онако како их ти доживљаваш као да само ти идеш у Цркву. Затечено стање који би ти да окамениш настало је променама и ако затреба Црква то може да промени. Да ли ће и како ће видећемо, за сада се нико око тога не секира јер имамо много веће проблеме. Лоша ти је аналогија, још гора од оне прве. Тачна би била када би се промоција књиге одржавала у олтару са свим присутнима итд. Наравно да то никоме на пада на памет јер је за разлику од брода цркве (у који улази сав народ и где се рецимо држи промоција књиге) олтар намењен само свештенству. Тако и у операционој сали није место свима са колегијума и семинара него само хирурзима. Али сврха ове твоје погрешне аналогије није да докаже твој став него да га одржава одбраном од нечега што нико није ни тврдио а то је класичан straw man и не значи у озбиљној дискусији ништа осим замајавања. А то си урадио већ више пута: оповргавао оно што нико не тврди у наводној одбрани онога што тврдиш. Црква треба да иступа према онима који су ван, на сваки добар и хришћански начин, као што каже Павле: да свима буде све. Кога ће, где, како и када Бог да призове кроз деовање Цркве на разним пољима и начинима то је Божије. И хвала Богу то не зависи од тебе који за све то кажеш: ма да. Можемо да растуримо тему у том правцу, није проблем, јер култ-ура и култ у многоме, а можда и суштински, и јесу исто. Ја сам одавно читао разне социологије уметности, религије, културе, историје уметности и религије и слично и не могу да ти цитирам али мислим да би ти био вероватно пионир ако би успео да потпуно расцепиш и одвојиш културу, уметност и религију (култ). Али можеш да пробаш. Зашто да не? (Реторичко питање јер знам твој одговор али ћу га обратити мало касније.) Иначе, немају сви парохијске домове а камоли специјализоване црквене сале. А неки баш воле да то буде у храму у којем се причешћују Христом. Јер, када се причестимо, не сједињујемо се само са Христом (вертикално условно говорећи) него и са свим људима православнима (тј. хоризонтално говорећи) тј. Телом Христовим. А ако можемо у храму да се причестимо Телом Христовим можемо да се причестимо (узмемо удео) и другим духовним даровима. Наравно, уз велико расуђивање, пажњу и благослов на добро свих у Цркви. Више пута је у Цркви долазило до промене свести. Није то ништа ни ново ни спорно. Али јесте проблем за плашљиве који би да се ухвате на неко правило и да се држе да их река маловерја не однесе... Па одговори одакле ти идеја да је 1500 година било све савршено? Још у НЗ имамо свађу Петра и Павла, па силне расколе и јереси и Саборе, па велику шизму, па крсташи, па ислам, пад Византије, утицаји из Русије, утицај комунизма, и сада идемо у нове расколе. Црква и све што она има и носи на земљи је прошла кроз много промена баш зато што је било много ствари које нису биле савршене, канони су настали исправљањем несавршености и уређивањем неуређеног а и они су настајали вековима у разним несавршеностима. Ово затечено стање такође није савршено, да јесте не би смо имали поделе, расправе, расколе итд. итд. итд. Стижемо до суштине проблема. Видим да дрхтиш од страха да се не покатоличимо, али, на жалост, не видиш да си у ходу прихватио дух протестантизма. Што и не чуди, историја се понавља, али се, на жалост, протестанти сада јављају у православној Цркви. "Људима не треба (у првом реду) од Цркве култура и уметност, не треба јој Црква која је од овог света." Мислиш да промовисањем културе и уметности Црква губи од Христа и постаје овосветска? Мислиш да промоција књиге у храму умањује благодат? "Њој треба од Цркве оно потпуно ново и другачије, што им не може дати ништа од овога света - живот вечни, заједница са Богом Љубави." Мислиш да у храму у којем се одржи промоција књиге Црква не може да да живот вечни и заједницу са Богом Љубави? "Треба им да Град који на гори стоји, треба им Светлост невечерња." Мисиш да Црква не може да понуди културу и уметност а да не падне са Горе и да се у њој не угаси Светлост невечерња? Ја мислим да Црква може да понуди оба а да јој ништа не фали. Наравно, као што рекох, уз велико расуђивање, пажњу и благослов на добро свих у Цркви.
  13. 4 points
    Александар Милојков

    Преминула Борка Павићевић

    Нисам неко ко се слагао са ставовим покојне Борке Вучић, али докле год људе доживљаваш као мучење Царство Божије, бојим се, далеко је од тебе. Против тог осећања се заиста треба борити. То је суштина хришћанског подвига и аскетике - учити се безусловном човекољубљу.
  14. 4 points
    geronymo

    Слике форумаша

  15. 3 points
    @Предраг М Браво за фотке!
  16. 3 points
    Вилер Текс

    Црква као дом културе

    Није ми јасно зашто се иде у крајност и прави од овога нека прича. Прво у Београду је вићина наведених активности, промоција, предавања, концерата ван самих храмова. У порти, у парохијском дому, у неком другом простору итд. Изузетак је крипта храма Светог Саве и Светог Марка. Мислим да се десило некада да предавање буде у самом храму у Жаркову, једном сам чини ми се присустовао. Није било уопште богохулно, ђакон лепо беседио о браку после вечерње службе. И мислим да се то дешава тамо где не постоји дурги простор. Мени се чини да су раније сва окупљања која су уствари била поучавања о вери била у храмовима. Да ли неко зна где је Свети Кирило Јерусалимски држао ктихезе? Јел то било на Голготи или на неком од светих места хришћанских? Питам јер ми се чини да је тако, само сам заборавио. На крају крајева, оно што је везано за цитат. Ако се и неко предавање или промоција књигеодржи у храму у граду, будите уверени да се неће одржати у светогорском манастиру јер су то потпуно другачија места која живе дугачије. Као када би рекли шта ако фудбалери крену да играју ватерполо на кошаркашком терену. Неће не брините.
  17. 3 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Прочитам наслов, 2 реченице, упаднем у сред текста, онда последња реченица, поменем Патријарха и све остале епископе (не по имену, него као све). Већ се прочитала посланица једном, шта сада сваки пут? Још су је имали и одштампану, тако да нико ништа није губио. Нико ми се никад није пожалио.
  18. 3 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Рођо, потпиши: Мој владика је патријарх Иринеј Гавриловић. Док то не потпишеш, зваћу те секташем и јеретиком.
  19. 3 points
    dragisa

    Црква као дом културе

    a dom koji slavi slavu. jel on dom molitve? a što onda krkaš u tom istom domu?
  20. 3 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Кад је мене стално учио, шта очекујеш ти?:)) Све катихезе (веронаука) су се у старој Цркви држале у храму. Али је овај дунстер, нема везе с везом.
  21. 3 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    У мојој цркви нема иконостаса.
  22. 3 points
    Anika

    Тема јасна из прве поруке

  23. 3 points
    Готово сви протетанти исповедају Свету Тројицу, не само традиционалне цркве реформације већ и тзв. еванђеоске заједнице, типа адвентисти (суботари). Док, Јеховини сведоци ни по чему не припадају тој "породици" протестанских хришћана. Немају ама баш ништа хришћанског у себи тј. нити једног јединог елемента Цркве.
  24. 3 points
  25. 3 points
    Милан Ракић

    Zoran Modli: Magi, jednom i nikada više

    "Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima." To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo. Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem. Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema. I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda. Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV. Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u: Magi, jednom i nikad više "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno... Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici. Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV! Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?" I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično... Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama. ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku... Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije! Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet. Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar. Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema." . (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević) . * * * Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?" Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa." Zoran MODLI, FB
  26. 3 points
    SerbCro

    Da li većina ide u Pakao ili ne ?

    Nazalost da. Ja isto idem tamo ako se ponovo ne okrenem Bogu i ne vratim prvoj ljubavi. Bojim se ponekad. Zapravo stalno, samo potiskujem to.
  27. 3 points
    StefanLugic

    Слике форумаша

    Јерусалим Васкрс 2019.
  28. 2 points
    Vladan :::.

    Ваше мишљење о форуму

    Занимљива тема...
  29. 2 points
  30. 2 points
  31. 2 points
    https://mitropolija.com/2019/07/06/akt-iz-1799-mitropolija-crnogorska-neodvojivi-dio-pecke-patrijarsije/
  32. 2 points
    Broken

    Где на летовање?

    Ne !
  33. 2 points
    Снежана

    Где на летовање?

    ako ne postaviš slike znaj da se dobrovoljno i samovoljno odričeš eventualne titule miss mokre maice i mister dlakavih nogu proleće/leto 2019.
  34. 2 points
    Снежана

    Црква као дом културе

    jel bilo ovako? Preletiš pogledom preko poslanice.... doooobro, ovo nije bitno, ovo možemo i da preskočimo, ovo smo čuli i prošle godine.... sve u svemu...Braćo i sestre, jedino bitno...sada i uvek HRISTOS VASKRESE!!!
  35. 2 points
    Zoran Đurović

    Ваше мишљење о форуму

    Нисам ти за џ. рекао да си приглуп. Ти не схваташ ни иронију, нити знаш поенту. Какав црни сатанизам да се деца праве у посту? Такву глупост први пут чујем од тебе. У Србији је више од пола људи зачето у посту. Добар део и на гробљу. Поента је било што у кругу побожњака, коме ти припадаш, је грех попрцкивање у посту, а тиме се онда објашњава зашто је неко шуманте-туте. Дакле, није посреди вређање него констатација, а ти је упорно потврђујеш. Сад си узео да са бесмислицама учиш Патријарха, за шта служи храм. Ти ћеш да му кажеш? Марш, бре!
  36. 2 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Све супротно овоме што тлапиш ради твој Максим.
  37. 2 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Добродошао у клуб! Мене је тако мени стално тумачио...
  38. 2 points
    Zoran Đurović

    Црква као дом културе

    Да.
  39. 2 points
  40. 2 points
    „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље. „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава. Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим: „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава. Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца: „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“. Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом: „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава. Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа: „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир: „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали, забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава. Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике: „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава. Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај Јеванђеља: „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“. Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада: „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“. Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму. „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје: „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права, међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци. Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће. Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић. Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе: "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  41. 2 points
    Родољуб Лазић

    Црква као дом културе

    Шта ћу кад ме тераш на то....Није ствар у томе да посади кукуруз у храму, него сам то рекао за кућу. Дакле кућа се гради да се станује у њој. То је дефиниција куће. Храм се гради да се људи у њему моле, да се врше богослужења. Ти кажеш, Црква може да одлучи да прошири намену цркве тако што ће у њој држати изложбе и монодраме и представљање књига. Зашто по тој логици домаћин не прошири намену куће и узгаја кукуруз. Или нешто друго - постави кошницу са пчелама у трпезарији и користи их заједно са пчелама. Што не би могло? Сад, нема везе што је кућа место које по дефиницији служи за становање људи, а не за узгајање кукуруза и не да у њој буду кошнице. Ето, човек је тако одлучио. Храм је кућа молитве, кућа Божја. Проф. Мирковић у Литугици каже да је то свето јавно место намењено непосредно и искључиво молитви. И тако је било преко хиљаду и по година. То је ноторна чињеница, што би се рекло у праву. Али ти кажеш да Црква може да одлучи да прошири намену. Прво, зашто би мењала нешто што хиљаду и по година функционише на тај начин? Уз то, храм је свештени простор, и све има и своју свештену символику где олтар значи то-и-то, наос значи то-и-то, у олтару се ради то и то, на солеји то и то, на амвону то и то... Друго, никакав проблем није да се то ради ОКО храма - у порти, у парохијском дому, у специјално направљеној црквеној сали...(Као што је нпр. операциона сала опремљена и намењена за операције, са свим потребним апаратима, уређајима, опремом, распоредом ствари и просторија на одговарајући начин... Све је смишљено и урађено за операције. И сада директор клинике каже - види, могли бисмо у операционој сали да у слободно време држимо колегијум или стручне семинаре, или да један део одредимо за пријем пацијената. Што не би могло? Па наравно да би могло, али ЗАШТО би то радио? Зна се шта се ради у операционој сали. А има у болници још других места за садржаје које би директор ставио у операциону салу). Дакле, мора да постоји разлог. И ти кажеш - мисионарење. Као, људи иначе немају појма где се налази храм, шта се у њему ради, која је сврха и смисао Цркве и учења које проповеда, него ћеш да их "довучеш" у храм да слушају монодраму или гледају изложбу и онда ће после тога "схватити" да је храм место где се људи моле Богу, приносе Му благодарење и величање и ступају у најприснију заједницу са Њим. Па ће онда кренути у цркву на богослужења. Ма да. Или ће, можда, побркати да су култ и култура исто? Врло једноставно питање остаје без одговора све време: ЗАШТО се то све ради у цркви, а не у парохијском дому или специјалној црквеној сали? Деценијама уназад, сва предавања и сличне ствари су се дешавале у патријаршијској сали у приземљу Патријаршије. Довољно дуго сам у Цркви и био сам на стотине таквих дешавања у патријаршијској сали од седамдесетих година прошлог века. А то је било време када су људи тек прилазили полако Цркви. И тада је имало много више смисла, ако је мисионарење разлог, да се та предавања дешавају у цркви а не у патријаршијској сали. Али није ствар у мисионарењу, него је ствар у промени свести. Не говорим ја и не одређујем Цркви шта сме да ради, како инсинуираш, него указујем на то да у Цркви постоји смисао и поредак ствари који се миленијум и по одвија на одређени начин. И то са савршеном унутарњом духовном логиком, не тек онако да се збива хиљаду и по година. ТИ ме практично питаш зашто ја тврдим да је исправно оно што Црква ради миленијум и по, са савршеном унутарњом духовном логиком и смислом, и зашто верујем да би тако требало да буде, а не онако како се ради последњих десетак година. И шта да ти одговорим на то? И, као што поменух -тај дух прилагођавања свету кренуо је од Другог ватиканског концила 1965. године и ширио се најпре по Католичкој цркви. Видимо да се исто то, али много раније него у Православљу, дешавало код римокатолика. И код њих већ деценијама имаш свакаква догађања по храмовима, укључујући и свећенике који свирају на гитарама током мисе. Када једном отвориш врата, људска "кретивност" не зна за границе. И све то је и код римокатолика имало је исти претекст - да се мисионари, да људи приђу Цркви, јр је западни човек постао све удаљенији од Цркве и све безбожнији. Нажалост, ништа се тим "приспособљавањем" свету није постигло, храмови су и даље празни и све празнији. Људима не треба (у првом реду) од Цркве култура и уметност, не треба јој Црква која је од овог света. Њој треба од Цркве оно потпуно ново и другачије, што им не може дати ништа од овога света - живот вечни, заједница са Богом Љубави. Треба им да Град који на гори стоји, треба им Светлост невечерња.
  42. 2 points
    AnaLaz

    Свакодневна читања

    Недеља трећа по Педесетници Рим. 88 зач. (V, 1-10). Браћо, оправдавши се вјером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз којега и приступисмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике. Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас. Много ћемо, дакле, прије бити кроз њега спасени од гњева сада када смо оправдани крвљу његовом. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим. Мт. 18 зач. (VI, 22-33). Рече Господ: свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама! Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону. Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Недеља трећа по Педесетници - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Ако око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тело тамно бити (Мт.6,22-23). Оком се овде назива ум, а телом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу.
  43. 2 points
    Vladan :::.

    Црква као дом културе

    Да, али неки људи из Цркве имају другачији став а тај ужи смисао је за њих много узак а Црква, колико видим, за сада нема са тим никакав проблем. Откуд ти идеја да ти имаш право да кажеш Цркви да она нема шта поново да одређује? Осим тога ако ти имаш право да кажеш Цркви шта не може опет да одређује то прав имају и сви остали да кажу обрнуто Дакле, имаш проблем са прецизном дефиницијом небогослужбених (предмета, деловања итд.) које би нека религиозна полиција имала право да забрани да се појаве у храму? Наравно да је битно јер говори о односу Цркве и храма. Ко је први и ко коме служи. А тај поредак је мењањем претходних поредака установила Црква, па може и променом садашњег поретка да прави нови. Без обзира што је некада неко имао став или га и сада има да: Црква нема шта поново да одређује. Мисионарске потребе Цркве али и самог верног народа и свештенства. Тако је и Христос прекршивши многовековни поредак послао Павла међу незнабошце. И још, преко свега, без обавезе да се обрезују и држе јеврејске обичаје и прописе. Скандал.
  44. 2 points
    obi-wan

    Тема јасна из прве поруке

    https://www.facebook.com/disturbing.bookclub/photos/a.1897966137149731/2343077492638591/?type=3&eid=ARDmDneK6XiO_SWjjW-LNGL0i2kuIUePLL2mG5N3vyWF1ZXkdVc2FHUGN1SS6P-XETRaE1Kn00FakQFe&__tn__=EHH-R
  45. 2 points
    obi-wan

    Тема јасна из прве поруке

    https://www.facebook.com/uzasi.postmoderne/photos/a.1904261049861720/2303609993260155/?type=3&eid=ARBVkVgcBWlS-4idaWozX4itA9PtbEQVwkb5kPTqk413R4aRfPtnZlSwZ7vWJ3987JjEKgJOV-eUSNwR&__tn__=EHH-R
  46. 2 points
    Vladan :::.

    Црква као дом културе

    Твој став је: да је грешка да је сав живот литургија и може да уђе у храм. А тај твој став је грешка тј. није грешка да: је сав живот литургија и може да уђе у храм. И на то сам ти казао: "...сав живот јесте Литургија у Цркви. (Рецимо када из хришћанске љубави помогнеш да се спречи поплава у насељу, то јесте литургија и јесте у Цркви али није у зиданом храму, него у Духу Светом коме смо сви храмови.) Међутим, шта ће од свег хришћанског живота, који јесте литургија, ући у храм, одлучује Црква кроз саборе, каноне, епископе..." А када се поправља клима у храму? А када на литургији учествује више хорова па врше пробе? А када вероучитељ доведе децу да им покаже храм и како све то изгледа и чему служи уживо? А када монаси прате туристе и показују објашњавају историју (а успут провуку и мало којечега другог)? А... Видиш како уопштавање не ваља и разно може да се учита. Тако је али такво неразликовање Цркве и храма доводи и до разних забуна а једна од њих је и ово твоје: Црква нема власт да одреди шта се ради у цркви тј. храму. Нећеш ваљда са таквим ставом да се сложиш? Да, али није једино место, а и Црква може ту намену да прошири јер Црква није заробљена само у храму. Или мислиш да јесте? Али цео храм и јесте производ људске културе и стваралаштва, и људи му и као таквом изражавају поштовање због уметничких, културних, историјских и црквених домета и аспеката. Не можеш храм да ишчупаш из културе, сваралаштва и Цркве и да га изолујеш у неки стерилан простор који сме да се користи само онако како неко замисли. То ти је нека врста робовања храму. И то без икаквог осећаја за оне који у њега долазе (и требало би да долазе).
  47. 2 points
    Vladan :::.

    Црква као дом културе

    Тај твој став је грешка. Јер сав живот јесте Литургија у Цркви. (Рецимо када из хришћанске љубави помогнеш да се спречи поплава у насељу, то јесте литургија и јесте у Цркви али није у зиданом храму, него у Духу Светом коме смо сви храмови.) Међутим, шта ће од свег хришћанског живота, који јесте литургија, ући у храм, одлучује Црква кроз саборе, каноне, епископе... Тај став ако се апсолутизује као што имаш обичај води овоме: Јесу ли телефони богослужбени? Да их оставимо напољу. Онда и све торбе, ранчеве, кључеве од куће и аута. А онда и ствари за бебе и децу да избацимо јер ни то није богослужбено. А новац на иконама? И он је сумњив да ли је баш богослужбен. А струја у храму? Струја није богослужбена, може литургија и без ње итд. итд. Ауф... Не, него је Црква еклисиа (сабор) а храм је место где се Црква пројављује, сабира, а она може да се пројави и сабере било где где Црква то реши. Црква може и без храмова, икона, одежди, књига итд. итд. као што је и било током древних и савремених гоњења. Храм је место (у времену и простору) где се пројављује Црква (тј. заједница људи) која није ограничена временом и простором. Храм служи Цркви не Црква њему.
  48. 2 points
    Juanito

    Преминула Борка Павићевић

    Моја поента није била то. ОК, јесам написао да изложба пљује по Христу и нек сам погрешио. Није ми била намера да улазим у академске дискусије о томе шта је песник хтео да каже. Поента је да се изложба може врло лако (макар и погрешно) схватити као антихришћанска, те да је тотално очекивано да се Швеђани не узнемире превише јер за Христа више уопште не хају нити им је то нека вредност у друштву док у Србији јесте (макар изопачено). Понављам, пробај Шведима да нападнеш нешто што им данас јесте битно, па ћеш сконтати да нису баш толико толерантни колико се продају. Исто као што неко крене да виче како су Срби дивљи у саобраћају (што јесу), а види Холанђане како фино возе. При том не обраћајући пажњу како се ти исти понашају док возе бицикле. Сваку живуљку мораш проучавити у њеном природном станишту да би могла нешто да поредиш. Ја сам давно одустао од вере у те неке толерантне и у било ком смислу супериорне народе. Једини изузетак је квалитет институција који јесте бољи (не иделан) у западним земљама јер има континуитет од неколико векова. Све остало је фејк и маска.
  49. 2 points
  50. 2 points
    Слава Ти Боже и хвала на свему! Мастер диплома, љуби је мајка!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...