Jump to content

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 07/04/19 in Странице

  1. 2 points
    Епиклеза је врхунећа тачка молитве Анафоре, када се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да ниспошље Духа Светога ради претварања Дарова у Тело и Крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење Дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије, о којима смо говорили у нашој претходној емисији. Поред освећења дарова, у овом издању емисије "Светотајинско богословље" тумачили смо молитвено помињање Пресвете Богородице, као и усрдне молитве које упућујемо свима светима у оквиру ходатајствене молитве. Божанствену Евхаристију приносимо за све свете, а особито за Пресвету Богородицу. Прво да бисмо им указали част, а друго, да бисмо заблагодарили Богу што нам их је подарио да нас заступају на наше спасење. Сви светитељи, али особито Пресвета Богородица, јесте сама по себи човеково благодарење Богу за Његова доброчинства. Данашња емисија крунисана објашњењем јектеније пред молитву Господњу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
  2. 2 points
    Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид обавио је 28. јуна 2019. године, на Видовдан, молитвени чин освећења тематског парка „Србија“ на Багдали у Крушевцу. Свечаном отварању парка у непосредној близини цркве Светог Јована Крститеља и ротонде - параклиса посвећеног Светим великомученицима Георгију и Димитрију и будућег храма Светих Архангела присуствовали су представници државних и градских власти и благочестиви верни народ. Садржај парка тематски је заснован на свештено-културној географији и историји Србије представљеној са десет изабраних и уметнички верно изведених минијатура знаметнитих манастира и цркава пониклих у разним историјским периодима. Извор: Епархија крушевачка
  3. 2 points
    Логос

    Наша снага је Христос!

    Један од најистакнутијих православних мисионара данашњице протојереј Андреј Ткачов био је гост циклуса трибина „Православље и млади“, чију организацију, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, потписује Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог, уз подршку Сретењског манастира из Москве и ИК „Бернар“ из Београда, као и медијско покровитељство Радија Источник Епархије ваљевске. Посебну лепоту сабрању у Вишем јавном тужилаштву дале су духовне песме о Светој Ксенији Петроградској и Оцу Јустину групе „Нектарија“ из Ваљева. Поглед на наслове књига проте Андреја Ткачова: „Не бој се, само веруј“, „Теби и мени Бог је написао писмо“, „У присуству Бога“ и других (укупно их је тринаест) рећи ће већ довољно о изворишту надахнућа и месту уливања свих врлина и дарова датих људском бићу да њима твори непролазно – Васкрслом Христу и вери православној. Ономе на чему почивају темељи националних идентитета Срба и Руса, који морају бити заједно у боготражитељству. Морају, јер само тако једни друге обогаћујемо, мишљења је јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира из руске престонице и уредник портала Православље Русије, преко ког је до Срба дошла мисао проте Андреја Ткачова. Мисао која истовремено ум и срце обузима, испуњава, ствара и потхрањује тежњу ка новим спознајама оног што смо као појединачне личности, али и као део свега створеног бескрајном љубављу Божјом. Након сјајне промоције у Београду, прота Ткачов дошао је у Ваљевску епархију да се поклони моштима Светог Владике Николаја, одслужи Литургију у његовој задужбини и његовим завичајцима упути благослов. Тако се „одужује“ Лелићком Златоусту, који је снажно утицао на њега, каже отац Андреј док му се у угловима очију назиру сузе радоснице. Кад види Србе или помисли на њих, сети се Владике Николаја, Кнеза Лазара, Стефана Дечанског, Петра Цетињског и свих Божјих угодника из рода српског. Баш како и Срби на Русе помисле при помену Светог Серафима, Ксеније Петроградске, цара Николаја Романова и других. Не треба доказивати да су Срби и Руси браћа, истиче отац Андреј, уз констатацију да нас нико не воли као једни друге што волимо. Штавише, свет нас често као лоше и опасне етикетира. Христос је поред нас. Кад буде у нама, свет ће још силније јуришати на нас. Србија није мала, али нема излаз на море, нити нафту, нити атомско оружје. Русија има много тога, али није у томе наша снага. Наша снага је Христос! Наша слава су Свети Серафим Саровски, цар Николај и сви новомученици. Наша будућност зависи од тога колико ће се људи сложити са овим што сам рекао. Имамо велико благо, а то је наша Црква. Све остало је додатак. Владика Николај је говорио:“Недеља је, ходите сви у храм! Уколико то радимо, моћи ћемо да говоримо о томе како да сачувамо породицу, васпитамо децу , да напредујемо- сматра прота Андреј Ткачов. У Русији и Србији живе милиони крштених људи. Ипак, број оних који учествују у богослужењима и даље је неупоредиво мањи. Ако погледамо колико муслимана у Москви редовно одлази на молитву, намеће се питање: зашто је њих тако много, а нас тако мало? Шта је потребно да нам се деси да бисмо се вратили Богу? Обраћајући се Господу, Владика Николај је говорио:“Превише Те је, љубави моја, зато те људи не примећују.“ Заиста, указује отац Андреј, Господ је свуда око нас као вода око рибе која у њој плива. Али, кад будемо умирали, гушићемо се без Њега као риба на сувом. Требало би сви да нађемо начина да служимо Богу. Један човек може да издаје књиге, други да лечи људе, трећи гради храмове… Имамо много родбине на небу и зато, закључује познати писац, како се у Литургији поје, уздигнимо срца! Уредник Издавачке куће „Бернар“, која ове године обележава деценију постојања, Никола Дробњаковић провео је Ваљевце кроз неколико текстова оца Андреја, који указују на разне социјалне апсурде савременог доба, а које аутор расветљава под лупом јеванђељске мисли, дајући како дефиницију опаженог, тако и упутства за отклањање последица. Шта год да прочитате од оца Андреја, сазнаћете нешто добро, истакао је Никола Дробњаковић. Да су Ваљевци ове речи озбиљно схватили, говори и чињеница да су од проте Ткачова затражили одговоре на разна питања, као и да су се кући вратили обогативши своје библиотеке бар по једном његовом књигом. Лепоту мисли и речи употпунила је песма групе „Нектарија“, свештеника Николе и супруге му Дајане Петровић. Прота Андреј Ткачов са публиком је разговарао уз преводилачко посредовање Марине Тодић, која са руског преводи и његове текстове на порталу Православље Русије. Извор: Православие.ру
  4. 2 points
    У оквиру духовних сабрања парохијске заједнице цркве св. Јована Владимира у насељу Медаковић у Београду, 13. јуна 2019. године беседио је протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу. Тема сабрања била је "Значај и улога храма у наше време". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  5. 2 points
    Преносимо текст монахиње Нине (Кригине), доктора психолошких наука и сестре средњеуралског женског манастира у част иконе Божије Матере „Споритељница хлебов”. Монахиња Нина је и православни психолог, а беседи на веома пријемчив и лако разумљив начин, због чега је њена предавање и беседе одслушало и одгледало много људи и, што је најважније, младих особа. Грешке предбрачних односа Серија наших сусрета се зове „Топлина огњишта” и ми желимо да то наше породично огњиште буде топло и пријатно. Али то умногоме зависи од тога како смо проживели живот до склапања брака. Које се ту грешке јављају? Најраспрострањеније грешке за које ја знам, посматрајући своје окружење, своје студенте, који представљају две супротности, два пола, јесу следеће: Прва је карактеристична за већи део младих људи који почињу живот, пуних енергије и снаге. Скоро смо спровели анкету међу средњошколцима и поставили им овакво питање: „Можете ли ви себе назвати срећним човеком?” И веома много њих је одговорило: „ Да, наравно“, „Нормално, да“. Они имају такав став. Ако бисмо то питање поставили људима у претпензионом собу, потврдан одговор би се могао чути веома ретко. Млади људи имају много снаге и уверења да је сав живот испред њих, имају много здравља. И ето то, када је много снаге а мало животног искуства, то је оно што човека заноси. Али касније постаје јако болно, и учињене грешке морају да се исправљају читавог живота. Најраспрострањенија грешка међу младима налази се у њиховом ставу да треба живети срећно и да не треба страдати. Такви људи се често могу видети, јер се веома истичу у гомили. Ја бих желела и да обратимо пажњу на то да се наша савремена пропаганда труди на сваки начин да импресионира младе људе и убеди их да живот треба да буде непрестани ватромет и да нема потребе о томе размишљати. Целомудреност Други распрострањени став код младих јесте да треба узети све од живота. Када почињеш с њима да разговараш и да их испитујеш шта је по њиховом мишљењу љубав, схватиш да љубав за њих подразумева честу промену сексуалних партнера. Колико се само варијанти наслушаш. „Мени је потребно да нађем свог човека“ – говоре неке. Једна моја студенткиња је изјавила да јој је потребно да нађе мушкарца свог сексуалног типа. Уопштено говорећи, они који су се свега нагледали и начитали, имаће и свакакве идеје. Постоји појава која се зове промискуитет. То је честа промена партнера. Проституција је професија која зарађује новац. А у овој ситуацији човек просто живи само за себе, труди се да узме све од живота максимално, не схватајући да се брзо претвара у канту за смеће. Он не бира за себе другу половину, већ служи као врста смећа. Разговарала сам с једном девојком која је с болом у гласу говорила: „Сада је моногамија немогућа! Сада сви тако живе! Ако девојка не почне рано да живи с партнером, према њој се односе као да није нормална. Такве људе чак називају и посебним именима.” Када сам се загледала у њене очи, схватила сам да вришти од бола. У очима јој је била нада. Она је тражила да јој докажу да постоје други људи и други односи. Ипак, она се и даље држи својих убеђења. Када су питали мушкарце да опишу свој идеал жене, постало је јасно да ниједан мушкарац не жели да је његова жена пролазила као барјак од једног мушкарца до другог… Они се труде да такве девојке не изаберу за жену. Оне су потребне за стицање сексуалног искуства. Њих, једноставно говорећи, искоришћавају. Једна девојка је дала јасан одговор на питање о могућности полних односа с партнером: „Мушкарцу ништа неће бити због тог искуства, а коме треба искоришћена девојка?” Речи „искоришћена девојка” много су ме потресле. Мушкарци су, у ствари, често заинтересовани само за забаву. Њима је добро да искоришћавају жене. Он од живота узима све и од жене узима све. Тим мушкарцима који још нису засновали породицу општим мишљењем је дозвољено да ступе у везу с неколико девојака. Наше баке често говоре: „Нека прошетају, нека се излудирају”. „Излудирају” – како тачна реч! А на девојку се у овој ситуацији ставља печат. Оно што је у нашој култури мушкарцима дозвољено пре брака, женама је забрањено. То треба запамтити! Рекло би се, шта може бити лоше у ставу: „Ја нећу мењати партнере. Само ћу живети с једним. Ако се испостави да се уклапамо, онда ћемо се регистровати у општини.” Споља гледано, све изгледа правилно и уверљиво. Не баш пристојно, али сасвим логично. „Спремни смо за озбиљну везу и просто ћемо посматрати једно друго. У тим односима смо равноправни.” Када мушкарац пре брака живи с разним партнеркама, људи старијег узраста кажу: „Нашетао се, излудео се”. За жене то не говоре. Према њима се одмах формира специфичан однос, праћен горким осмехом. Чак и ако на почетку мушкарац говори да му није важно с ким је пре њега била његова друга половина, ипак се све, на крају, сведе на то питање. Уосталом, та девојка је будућа мајка. А материнство је светла и чиста ствар. Дете које се рађа од мајке треба да буде здраво у сваком погледу. Када је девојка имала неколико сексуалних партнера, то обично не пролази без трага на свим нивоима. Постоји једно поређење с лепљивом траком: први пут она се лепи тако да ју је скоро немогуће одлепити, затим лепљива трака мало слабије држи, а пети пут скоро да се и не прилепљује. То јест, после неколико веза, жена нема праву привезаност према свом мужу. То не изненађује. Уосталом, ту су и успомене и, били ми свесни тога или не, постоји поређење. А ако погледамо то на нивоу организма, мора се узети у обзир и овај занимљиви податак: женски организам се чак прилагођава мушком на нивоу микрофлоре. Када жена почне да живи с другим човеком, долази до прилагођавања. Тај процес се може поновити неколико пута. А затим обавезно следи квар, почиње болест. И беба се рађа у зараженом порођајном каналу. А ако је тамо још био и грех убиства – абортус, онда се беба рађа не у чистом материнском телу, већ у прљавом, болесном телу са ожиљцима. Мајка – то је светиња над светињама. Она треба да буде чиста! То говори о томе да није најпре мушкарац дужан да води целомудрен живот, већ је посебно важно понашање мајке, зато што се унутар њеног тела рађа дете. Како се може родити здраво и чисто дете у прљавој утроби? Сада се говори да се рађа мало здраве деце. Али то је резултат тога што момци шврљају и лево и десно. Колико има неплодних мушкараца сада код нас? Тако исто и девојака? Зашто се раније рађало по 15 деце, притом су сва била здрава? А сада се рађа једно, и то с муком. То је сада идеологија која се намеће. Можете јој се поклонити или јој се успротивити. Ако размишљамо о породици, не треба одмах ступати у блиске односе. Многе жене пате од тога што буду одбачене одмах после интимних односа. Једном је један свештеник рекао задивљујућу ствар: „Онај човек који је пре брака често мењао партнере, издао је онога с којим му је Богом одређено да живи породичним животом. Он је фактички њему неверан.” Није случајно код нас Руса реч – суђени. То јест, онај човек, с којим је суђено бити заједно. Ако је девојци или младом човеку суђено да ступе у брак, пре или касније то ће се десити. Зашто издавати своју будућу половину? Зашто красти од других и уништавати животе других? Пробни бракови „А зашто да се региструјемо”, мисле многи, „када нам је и овако добро?” Неки пристају да живе у таквом браку јер једноставно желе да знају колико се слажу једно с другим. „Ако се испостави да нисмо једно за друго, чему потписивање?” – објашњавају они. Притом се сматра да су у овој ситуацији и мушкарац и жена равноправни и заједно доносе такво решење. Обоје су за озбиљну везу. Овде је неопходно приметити следећу особеност женске психе: чим почну сексуални односи, жена постаје зависна од мужа, постаје његов део, силније је привучена к њему. Шта се дешава с мушкарцем који нема развијен осећај одговорности за другог? Он види једно те исто сваки дан. За њега је завршена романтика, почињу радни дани, све то постаје навика. Појављује се осећај да је циљ достигнут и мушкарцу такав живот почиње да досађује. Наступа слабљење осећања. Тим пре ако се жена не приказује увек у најбољем светлу и раздражује га својим хировима. Овде нема равноправности. Жени се појачава осећај привезаности, а код мушкарца се појачава осећај досаде, једнообразности и монотоније. Жена се бави учвршћивањем односа и труди се да наведе свог партнера да ступе у брак, али њему то није потребно. Жена чека када ће је мушкарац запросити. Ако до тога не дође, жена почиње да жури, трудећи се свим силама да га тихо погура ка доношењу те одлуке. Својим делима га призива да оцени њене способности. „Погледај каква сам ја домаћица. Како добро изгледам! Како укусно кувам.” То јест, испада да мушкарац заузима трон, а жена му доказује своју вредност у свим пољима. Због тога овде нема једнакости! Однос према жени претвара се у израчунавање њених врлина и недостатака. То више није љубав! То је трговина, рачун, све – само не љубав! Затим, жена неретко осећа да мушкарца оваква ситуација потпуно задовољава и он се не труди да ишта промени. А ако се у њему пробуди жеља, он ће отићи другој жени, објашњавајући свој одлазак тиме да му његова партнерка не одговара. Неке жене у датом случају иду на потпуно неоправдан корак. Оне одлучују да затрудне и роде бебу. „Сад никуда неће отићи!” – мисле оне. Ако мушкарац има бар неки осећај одговорности, онда даље може уследити „стимулисани” брак (брак када је невеста већ трудна). Овде је потребно поменути да рађање бебе никада није фактор који ће учинити да муж изненада „открије” своју љубав према жени. Већина мушкараца доживљава дете као проблем. А још се ту нађе и гомила рођака и пријатеља који почињу да га уче и гурају у брак. Под овим околностима мушкараца се осећа ухваћеним. То је као да су га обманули. „Где је ту равноправност?” – питам ја вас. Често се после пробних бракова људи обраћају психологу. И када их слушаш, чини ти се да се пред тобом само мењају лица која су научила једну те исту причу и сада је понављају. Тако да „пробни” брак – то су сузе женског рода. Ту нема никакве равноправности! А ако и има, онда је она искључиво имагинарна. Говорећи духовним језиком, грађански брак је блуд. То је кршење заповести! Због тога благодат одлази. Потом се проливају сузе, остају нерешени проблеми. Какве ту може бити радости? Овде су могуће само плач и сузе. Среће ту неће бити! То ће бити само бекство у фатаморгану. Мени су се урезале речи једнога светитеља: „Ничега се не треба бојати осим греха.” Јер Бог је љубав. И само када ми грешимо, благодат одлази. И тако човек лети по животу, као суви лист по ветру. Он удара на све преграде на свом путу и на крају се може распасти. Да, цела ствар је у нашем греху. Само у њему. А не у томе што су људи сурови или је живот лош. Униније, песимизам Једна крајност, као што смо већ рекли, јесте неуздржани блуд. Друга крајност је седење код куће и немање воље за изласком и дружењем. С једне стране, шта у томе може бити лоше? Али овде је могуће упасти у униније. То није чување целомудрености, већ униније! Такви људи – уседелице верују да у њиховом животу неће бити ничег доброг. „Ко ће мене заволети? Зар ја могу основати породицу?” – говоре они. У психологији се то назива „самопрогнозирајуће пророштво”. То је ситуација када човек живи са ставом да с њим неће бити ништа добро и води себе тако да се тај став оправда. У своје време, када сам водила курс „Етика и психологија породичног живота”, пришла ми је једна девојка желећи да подели са мном своје проблеме. Јако је чудно било гледати шеснаестогодишњаке који говоре о томе да у њиховом животу још нема љубави. Они то говоре као да су проживели сав живот. И они то заиста виде као трагедију. Посебно у поређењу с другим вршњацима. Тинејџерска љубав има карактер епидемије. Заљуби се један, па други, па у стање заљубљености упадне цео разред, па још даље. И ето, пришла ми је девојка и причала о младићу који је занима али који никада, по њеном мишљењу, не обраћа пажњу на њу. И после неког времена сам налетела на следећу сцену у школи: тај младић је пришао тој девојци с леђа и почео нешто да јој говори. А она се окренула и рекла му: „Шта хоћеш?!” Била сам крајње изненађена њеним понашањем. Када сам је питала о томе што се десило, она је одговорила: „Ни сама не знам шта ми се десило.” Међутим, ја знам шта се с њом десило. То дете је само себе својим „самоједством” довело до унинија. Била је то класична ситуација „превентивног напада”. Девојка очекује да ће све бити лоше, да ће свакако бити болно. И одједном, окреће се и види да јој је он пришао. Тој девојци у глави се одмах јављају мисли: „Из тих односа ништа добро неће изаћи. На крају ће све бити бол и страдање. Због чега се мучити толико времена? Најбоље одмах све да окончам.” И зато с њене стране одмах следи: „Шта хоћеш?!” То је класично самопрогнозирајуће пророштво. Она не дозвољава да јој се на други начин обраћа. Она одмах својим унинијем води однос на други ниво. С таквим људима одмах треба говорити на други начин. Они не дају другој половини чак ни да им се приближи. А где уопште могу да се упознају млади? Раније су Руси говорили: „Не тражи жену у колу, већ у башти.” Познајем једну учитељицу која је свом одраслом сину који је учио у иностранству говорила: „Добру жену у ресторану и дискотеци нећеш наћи. Места за забаву нису погодна за тај циљ. Иначе ћеш цео живот после плесати.” И тако се њен син упознао са својом женом на поклоничком путовању. Група младих је путовала и молила се. У капели се срело двоје и ето вам пара. Савременог пара. Зато се и каже: „Иштите и даће вам, тражите и наћи ћете.” А што се тиче тога како се правилно понашати, могу рећи следеће. Треба живети по заповестима Божијим! Оним људима који живот замишљају као бајку, то се чини досадно и глупо. Они говоре себи: „Тако ћу живети у старости.” Али овде треба схватити да ако желите да живите и да имате и радосно срце и стабилну породицу и срећну децу, морате да живите по заповестима. Ако будете поштовали управо тај пут, све ће бити прекрасно. Ако човек говори: „Мени је то досадно. Ја и сâм све знам. Све ћу радити сâм” – њему ће бити веома тешко. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. 1 point
    У новонасталој ситуацији повећаних хуманитарних потреба све је више захтева које Епархија добија са молбом како да се уплате динарска или девизна средства која би била искоришћена за потребе добротворне помоћи угроженим породицама на Косову и Метохији. Следе подаци о епархијском динарском рачуну и начину како уплатити средства у другим валутама из иностранства. У случају нејасноћа можете контактирати економисту Епархије Рашко-призренске: Горан Крстић, дипл. екон. Економиста Епархије рашко-призренске тел: +381 66 901 15 59 ; +381 38 65 510; +386 49 785 782 ДИНАРСКИ РАЧУН: Динарски жиро-рачун Епархије Рашко-призренске 205-243659-06 ДЕВИЗНИ РАЧУН: NALOZI ZA PLAĆANJE ZA MEĐUNARODNE UPLATE NA RAČUNE RAIFFEISEN BANKE KOSOVO (Uputstvo u DOCX formatu: https://d.pr/free/f/roLQJD Pojedinac ili kompanija moraju imati otvoren račun pri Raiffeisen Banci Kosovo kako bi primali ili slali međunarodne uplate Banci koja vrši transfer (banci koja šalje doznaku) bi trebalo dostaviti sledeće instrukcije: 56 A: Korespodentna Banka: (videti spisak dole)_____ 57 A: Račun u instituciju: Raiffeisen Bank Kosovo Prishtina, Kosovo SWIFT kod: RBKOXKPR 59: Korisnik broj računa: Račun sa IBAN-om 20 cifara - broj osnovni bankovnog računa 16 cifara XK05 1503 0310 0140 7703 Ime korisnika: Eparhija Rasko-prizrenska, Prizren-Gracanica Ljubazno Vas molimo da odaberete jednu od navedenih korespondentskih banaka sa liste ispod (polje 56 će biti korišćeno sa jednom od naših korespondentskih banaka). Pažnja: *Za sve uplate preko 10,000 EUR, kako bi se izbeglo kašnjenje u procesu plaćanja, strana koja naručuje novac bi trebalo da naglasi detalje plaćanja. Извор: Епархија рашко-призренска
  7. 1 point
    Министар културе и информисања Владан Вукосављевић примио је оца Андреја Ткачова, великог православног мисионара чије многобројне књиге у Србији имају велику публику. Министар Вукосављевић и отац Андреј осврнули су се на технолошко доба које човека суштински у његовим размишљањима не разликује од човека било ког времена историје. Министар је констатовао да су темељна питања људског рода иста у свим епохама, као и све његове дилеме. Да су проблеми човечанства без обзира на прогрес остали исти и да је у то укључена стална борба добра и зла. Министар је навео као један од примера пада моралности данашњег доба ријалити програме и изразио уверење да би, уколико би се гледаоцима пружио квалитетан и културан садржај, то кроз извесно време постао њихов аутентичан избор. Отац Андреј је напоменуо да мора да се ради на подизању свести и савести. Приликом сусрета било је речи о скорашњој посети министра Хиландару као и настојању да се том нашем манастиру и надаље помаже. Министар је напоменуо да је српска делегација током посете Светој Гори обишла и руски манастир Свети Пантелејмон. Српски и руски народ, закључак је са састанка, спајају многе споне, а духовне су најјаче. „Човек мора да ојача своју свест и савест“ истакао је отац Андреј. Он је рекао да је веома задовољан пријемом који је имао у Београду. На представљању његове књиге, која је одржана у крипти Храма Светог Саве у Београду, било је много посетилаца, љубитеља речи једног од највећих православних беседника. Отац Андреј ће током своје посете Србији служити свету литургију у једном од београдских храмова, а посетиће и манастире Лелић и Ћелије. Министар је изразио уверење да ће у будућности имати прилике више да сарађује са познатим руским мислиоцем и мисионаром кога београдска публика врло радо чита. У плану је гостовање оца Андреја на сајму књига и могуће учешће на наредном Контрапункту. Извор: Министарство културе и информисања
  8. 1 point
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 3. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Мохамеда Чандру Видја Јуду, амбасадора Републике Индонезије у Републици Србији. Извор: Српска Православна Црква
  9. 1 point
    Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића). Поводом овог јубилеја доносимо кратку биографију преосвећеног Владике, приступну беседу на дан хиротоније, 4. јула 2004. године, као и звучни запис интервјуа са Владиком Јованом који је водио катихета Бранислав Илић. Кратак животопис Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу. Младен, будући епископ Јован, уписује и са одличним успехом завршава Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике. Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана. На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици. Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија Иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом "Икона" који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима. Приступна беседа на дан хиротоније у епископски чин, 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20). И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако? Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља. Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег. Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ. Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство. На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин. (текст приступне беседе доносимо са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске) Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) Звучни запис интервјуа - радио Светигора: https://svetigora.com/razgovor-sa-episkopom-dr-jovanom-puricem-od-naseg-odnosa-prema-bogosluzenju-zavisi-nas-misionarski-zivot/ НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО! Прилог приредио уредник насловне стране Портала Поуке.орг
  10. 1 point
    Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента. Извор: Српска Православна Црква
  11. 1 point
    По традицији наше Цркве, исповест деце почиње у узрасту од седам година. То се поклапа са преласком из детињства у адолесценцију. Тада дете достиже први степен духовне зрелости. Ојачава његова природна воља. За разлику од беба оно већ има унутрашњу снагу да се одупре искушењима. Прва исповест – то је посебан догађај у животу детета. Она може за дуг период одлучити не само однос према исповести већ и правац његовог духовног живота. За њу, родитељи детета дужни су да га припремају током година живећи у складу са црквеним правилима. Уколико су успели да васпитају дете да буде благочестиво, могу припремити дете за прву исповест тако да тај дан за њега буде празник. Код детета је усвајање претежно понављање графичких образаца, а не мисаона активност. Његова представа о Богу формира се на основу односа са родитељима. Свакога дана слуша молитву „Оче наш“. Сам Бог у причи о блудном сину показује тај однос. Како отац прихвата сина који му се врати, тако и Бог с великом љубављу прима човека који се каје. Уколико се у породици односи базирају на љубави није тешко објаснити сину или кћерки зашто је важна љубав према небеском родитељу. За дете је то природно као и љубав према сопственим родитељима. Детету је потребно што чешће говорити о Божанској љубави. Мисли о Богу који га воли изазива у њему осећај кривице, кајања и жеље да не понови лоше поступке. Коначно, са седам година дете већ зна шта представља рај, да ће некада бити суд, али то не опредељује мотиве његовог поступања. Апсолутно је недопустиво дете плашити и говорити да ће га Бог казнити. То у потпуности може да искриви слику коју дете има о Богу. У његовој души појавиће се болан осећај страха. После, такав човек може изгубити веру. Дечја вера није само проста и искрена, она је и неуобичајено светла и радосна. С посебним интензитетом дечја душа проживљава празнике: „Идеш из цркве. Све је другачије. Снег – свет. И звезде – свете, нове, Божићне звезде“, „У мојим очима и изненађује ме: боје - живе, неисказано-радосне, свете...Бог?...Неописив.“ (Шмелев Иван. Година Господња). У припреми за исповест важно је пружити детету уверење да је већ довољно порасло и да може само проценити своје поступке. Разговор не мора нужно садржати лекције које је дужно да запамти. Важно је не угрожавати његову слободу. Оно искрено може жалити кад сазна како је неправилан и лош био неки поступак. Тада се код њега рађа жаљење и решеност да се поправи. После исповести дете треба да осети олакшање слично оном које осећа кад му родитељи с љубављу и поверењем опросте преступ. 1877. године, Иван (Вања) Шмељев запамтио је своју прву исповест до краја живота. „Долазимо на време за вечерњу службу, а већ их се много скупило. С леве стране стоје и пролазе по један у реду носећи свећу. Сећам се и ја пред заслоном – душа се одмах уплашила. Због чега заслон? Горкин ми је објаснио: то је да не оклевају они који се исповедају; тајна исповести душе, ко може и плаче од скрушености, не прија им да их гледају извана. Стоје један за другим са свећама, чекају свој ред. И код свих погнуте главе од кајања. И ја сам покушао да будем скрушен, а ничег се не сећам какви су моји греси. Горкин ми стави свећу и тражи три копејке, а ја плачем. – Зашто ти плачеш... кајеш се? – пита ме. A мени се не спајају усне. У свештеничкој соби седи за столом протођакон и држи гушчије перо. Приђи! - и на мене пером показа. Ту је мене ухватио страх: пред њим велика књига и он по њој нешто записује – грехе, можда, рукописом. Ја се ту сетим једног греха како сам гушчије перо видео: како су за Филиповке код нас протођакон и свештеник гушчије батаке јели а ја завидео што и мени нису дали. И још сам се сетио како сам осудио протођакона јер је на Крстопоклоној јео јабуке из туршије, а у њега је толики стомак. Рећи?... На крају, изгледа да све бележе. Одлучио сам да кажем, али он не записује грехе – такво је правило. Уписао је моје име у књигу и проговорио из стомака: „Због греха се кајеш, момче?... Плачеш ли? Ништа зато, замоли, Бог ће ти опростити“. И превукао је пером преко мојих очију. Пуштају нас напред. У Горкина свештеничке ствари – са свештеничком кутијом и сви га веома поштују. Шапућу: „Изволите напред Михајло Панкратичу, ви радите за цркву.“ Иза преграде излази Зајцев, у црвеној одећи и крсти се. Пролази туда дежурни ватрогасац, крсти се брзо-брзо, као да ће да иде у најгоре. Мислим: „Он који се нигде не боји, овде се боји.“ Видим под заслоном његова велика чизма. Потом се чизма подвлачи под заслон, виде се јасно закивци: спустио се на колена. И нема чизама: прилази нам, лице му је радосно, пријатно. Пада на колена и спушта главу на под много пута, брзо, као да жури и одлази. Потом иза заслона долази лепа девојка и брише марамицом очи – због греха жали? - Иди с Господом – шапће Горкин и скоро ме гура, а мени ноге не иду, и опет сам све грехе заборавио. Он ме води за руку и шапће: „Иди, голубе, покај се.“ А ја ништа не видим, очи ми засузиле. Он ми палцем брише очи и ја за заслоном видим аналој и оца Виктора. Он ме привлачи и шапће: „Хајде мили, откри пред крстом и Јеванђељем, као пред Господом у чему си грешио...Не бој се, не таји...“ Ја плачем, не знам шта да кажем. Он се сагиње и каже: „Дакле, татицу-мамицу ниси слушао...“ А ја само запамтио батак. - И, шта још...ниси слушао, мораш да слушаш...Шта, какав батак? Ја једва прошапућем кроз сузе: - Гушчији батак, гу-шчији батак на ком сам завидео... Он почиње да поставља још питања, шта је са батаком, тако испитује и ја му све говорим. Он ме мази по глави и уздише: - Тако, паметни момче... ниси сакрио... и души је лакше. Има ли још нешто? Мени је лако и говорим за све: и за лопату и за јаја, и даље како сам осудио оца протођакона, за јабуке из компота и његов стомак. Свештеник ме упозорава да су завист и осуђивање других велики грех посебно за старије. - Их, ти, како запажаш – и хвали чежњу душе. Али ја не схватам шта је то. Пребацује преко мене епитрахиљ и крсти ми главу. И ја с радошћу слушам: „Опраштам и разрешавам“. Излазим иза заклона, сви у мене гледају – био сам јако дуго. Може бити, да размишљају, како сам ја велики грешник. А на души тако лако-лако.“ (Шмељев Иван. Лето Господње). Деца од 7 година често су стидљива. Зато су родитељи дужни да започну разговор о томе много пре тог догађаја. Тада се дете постепено привикава и чека са великим страхопоштовањем али без плашљивости. Сваки пут је потребно разговарати са њим о томе мирно, истичући да је већ велики и да већ зна како да се сам понаша. Прво учешће детета у тајни Покајања – то није генерална исповест одраслог човека, оптерећеног деценијама греха. у доби од 7 година, деца имају прве експерименте и прве лекције у школи покајања, у којој ће да се уче целог свог живота. Стога није толико важна пуноћа исповести већ правилан став детета. Дужност је родитеља да помажу детету да схвати како је грех, пре свега, нешто што представља опасност за његов духовни развој, што може да се укорени и прерасте у навику. „Не остављајте дете без знања које се тиче искорењивања из срца кукоља грехова, скривених, подмуклих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти; непријатељ и грешно тело не штеде ни дете, семе свих грехова је и у детету; представите детету све опасности на животном путу, не скривајћи од њих грехе, како се они из незнања и неразумевања не би утврдили у греховним навикама и страстима, које расту и приносе сопствене плодове у складу са узрастом детета.“ (свети праведни Јован Кронштатски, Мој живот у Христу. М, 202, стр.216.) Као такав кукољ јављају се: подмуклост, лагање, ароганција, хвалисавост, егоизам, неуважавање старијих, завист, похлепа, лењост. При превазилажењу греховних навика родитељи би требало да показују мудрост, стрпљење и истрајност. Они су дужни да не указују директно на грех и на лоше навике у души детета већ да убедљиво објашњавају њихову штетност. Само такво покајање које се врши уз учешће савести доноси резултат. „Савест одређује пут унутрашњег учења о свему што су дужни да раде“ (Јован Златоусти, светитељ. Пет речи о Ани) Родитељи су дужни да траже појављивања греховних навика у дететовој души. Најчешће их они заразе својим страстима. Пошто их сами нису победили у себи, исправљање не даје значајне резултате. При припреми детета за исповест важно је не само помоћи детету да схвати шта је грех, већ и приволети га да прихвати врлине, без којих није могуће имати пунокрвни духовни живот. Таквим врлинама сматрају се: знање о свом унутрашњем стању, послушност, навика молитве. Деци је могуће да прихвате Бога као свог небеског родитеља. Зато им је лако објаснити да молитва представља живу комуникацију са Њим. Попут односа с оцем и мајком потребно је да се дете молитвено обраћа Богу. После исповести родитељи не треба да о њој испитују дете, него да показују своју приврженост и топлину, како би, колико је могуће више, утиснули у дечју душу радост због великог догађаја. Превела: Ирис Б. Влајић (Православна породица) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. 1 point
    У недељу, 30. јуна 2019. године, предавањем под називом "Новозаветна Пасха и идентитет хришћана" које су одржали Стеван Јовановић и Вук Јовановић, завршен је пролећни циклус предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке.
  13. 1 point
  14. 1 point
  15. 1 point
    У Сан Франциску је у Саборној цркви Матере Божје „Радост свих ожалошћених“ 28. и 29. јуна 2019. одржана свечаност посвећена 25-годишњици прослављења светитеља Јована, архиепископа шангајског и санфранциског. Празничним богослужењима је началствовао првојерарцх РЗЦ митрополит источноамерички и њујоркшки Иларион уз саслужење више архијереја. Појао је архијерејски хор под управом В.В. Красовског, а проповед је произнео ричмондски епископ Иринеј. По окончању Литургије савршен је молебан светитељу Јовану и обављена литија око Саборне цркве, а у наставку је приређен пријем у „Руском дому“ у Сан Франциску. Извор: Српска Православна Црква
  16. 1 point
    Пријемни испит за упус у Богословију – Дупло више кандидата из Црне Горе у односу на претходне године. У уторак 2. јула 2019. године на Цетињу је одржан пријемни испит за упис у Богословију. И на овом упису показала се сила Божанске љубави и бриге за Цркву своју. Наиме, у мјесецима невиђених притисака на Цркву, идеолошких и историјских лажи и подметања број заинтересоване дјеце за Богословију из Црне Горе је дупло већи од претходних година. Укупно девет кандидата, и то четири из Подгорице, по један из Херцег Новог, Грбља, Будве, Бара и Никшића најбољи су одговор на притисак Цркве и показатељ да је истинита она народна изрека коју често цитира отац Момчило Кривокапић, први Ректор обновљене Цетињске Богословије, „Притиснуто јаче, све више одскаче“! Дјеца су давала одговоре на питања из Српског језика, катихетике и историје, и дала задовољавајуће одговоре и показала завидно знање, стекавши тако услов да кроз Богословију усавршавају своје знање и напредујући у врлини и побожности припремају се за служење у Цркви Божијој. Комисију су чинили Митрополит Амфилохије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије, као и професори Душан Биговић и Александар Вујовић. Ове године уписује се 28. генерација Цетињских богословаца. Нека би им Свети Петар Цетињски био на помоћ да започето школовање успјешно заврше, њима на спасење, породици на радост и понос а Цркви Божијој и народу на корист. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. 1 point
    У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда. Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот. Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви. Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања. Извор: Епархија шумадијска
  18. 1 point
    У Светој царској српској лаври Хиландару је свечано и молитвено прослављен Празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих мученика косовских, Видовдан. Свети кнез Лазар се слави као ктитор манастира Хиландара јер је 1380. године сазидао спољну припрату на већ постојећој саборној цркви Св. краља Милутина. Служба је започела свеноћним бдењем а завршена је Светом литургијом, након које је уследила празнична трпеза. На литургији се освећују два кољива, једно празнично, а друго за парастос свим косовским јунацима од 1389. који се служи пре вечерње службе, на сам дан празника. Видовдан у Хиландару је поред торжества и посебне духовности која прати светогорска своноћна бдења, имао као и увек, додатну емотивну и свечану атмосферу, захваљујући члановима друштва „Чувари Христовог гроба“ из Батајнице, који већ шесту годину за редом прослављају овај велики празник заједно са хиландарским братством. Реч је о традицији која се неговала у месту Врлика, 30 км јужно од Книна. Гости у Хиландару су били и свештенослужитељи, монаси и богослови из страдалне и мученичке Епархије далматинске Српске Православне Цркве. На празничној трпези хиландарски игуман Високопреподобни архимандрит Методије одржао је беседу o Светом Кнезу Лазару. Као ктитор Хиландара, подигао је припрату Саборног храма и устројио болницу за старце и болесну братију. Поред тога, Свети Кнез је био велики монахољубац који је у време пада Византијског царства под Турке, примао монахе из свих крајева. Из тог периода познати су монаси, ученици чувених Синаита са Свете горе Синаја, који су извршили снажан и дубок утицај на духовни живот Србије. Најпознатији међу њима су били Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Зосима Тумански, Роман Ђунски и остали. На темељ тод духовног делања заснива се и опредељење Светог кнеза Лазара за Царско Небеско које је посведочио са својим саборцима на Косову Пољу 1389. године. На крају беседе, захвалио се и ученицима православне Богословије „Света Три Јерарха“ из Крке, који су отпевали химну своје школе. Игуман Методије им је пожелео да уз молитве Светог Кнеза Лазара и свих косовских мученика, Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог, као и свих светитеља и мученика далматинских, добро изуче науку Божију и постану узорни свештенослужитељи. Честитајући имендан сабрату, монаху Лазару, који врши послушање секретара Манастира Хиландара, са жељом да му Свети кнез Лазар својим молитвама помогне у његовом монашком животу, игуман је предао реч Драгану Павловићу, председнику удружења „Чувари Христовог гроба“. Чување Христовог Гроба, је древни обичај који је у Хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година. Несумњиво дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима. Чувари ступају у цркву, одевени у народну ношњу поменутог краја, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба. Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима ратничког достојанства. Извор: Манастир Хиландар
  19. 1 point
    Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић. Извор: Радио Источник
  20. 1 point
    О Светом Јовану Шангајском као чудотворцу и заштитнику избеглица, о његовој вези са Србијом, педагошком раду говори нам презвитер Дејан Крстић, професор Богословије "Светог Кирила и Методија" у Нишу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  21. 1 point
    Битка на Газиместану коју је српска војска водила 1389. године против Отоманског царства умногоме је променила ток историје Србије и хришћанске цивилизације уопште. Видовдански етос утемељен на крви Светог великомученика Кнеза Лазара и свих мученика косовских, завет најбољих у српском роду дат Богу у том славном војевању оно су што нас до данашњих дана обавезује. Како су о Видовдану расуђивали и беседили новопросијавши српски светитељи Владика Николај и Отац Јустин приближио је протонамесник Бранко Чолић у специјалној емисији посвећеној овом празнику, на таласима радија Источник, Православне Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник
  22. 1 point
    У складу са јучерашњим апелом за помоћ угроженом становништву на северу Косова и метохије, Епархија рашко-призренска је отворила данас прве хуманитарне пунктове при храму Светог великомученика Димитрија у Косовској Митровици и у манастиру Бањска, општина Звечан. Хуманитарни пакети већ се деле у координацији са парохијским свештеницима, који добро познају ситуацију у својим парохијама. Приоритет ће бити стављен на особе и породице које су материјално најугроженије. Даљи рад новоотворених добротворних пунктова на северу Косова и Метохије наставиће се у складу са потребама на терену и развојем ситуације. Тренутно се дели роба из резерви намењених епархијским народним кухињама, али се у наредним данима очекује прилив нових количина намирница. Епархија рашко-призренска користи прилику да захвали Епископима, појединцима и организацијама који су већ најавили слање помоћи за Косово и Метохију. Оно што је у овом тренутку за наш народ најважније јесте пре свега братска солидарност и јачање свести да помоћ нашем народу широм Косова и Метохије представља један од најважнијих приоритета с обзиром на све веће притиске са којима се он суочава од стране косовских институција. Наш народ како на северу, тако и на југу покрајине показује велику храброст у ситуацији у којој косовске институције које су увеле 100% таксе на српску робу користе разне начине да обесхрабре косовско-метохијске Србе и онемогуће им да се снабдевају домаћим производима. Иако су данас продавнице широм севера Косова отворене, ипак се осећа и даље несташица основних намирница и неизвесно је како ће се ситуација развијати у наредним данима. Дато у Епархији рашко-призренској Грачаница-Призрен, 3. јул 2019. године Извор: Епархија рашко-призренска ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  23. 1 point
    Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Острог ТВ студио
  24. 1 point
    Бол – то је веома озбиљна тема која, засигурно, дотиче и обеспокојава све нас. То је појава која увијек омета човјека, јер бол сама по себи није ништа добро. Нико од нас није сагласан са боли, не прихвата је, и чинимо све да бисмо је избјегли. То осјећање не прихвата ни сама наша природа, јер нас Бог није саздао да бисмо кушали бол. Напротив, из Светог Писма знамо, да нас је Господ створио и смјестио у рај сладости, односно рај наслађивања, среће и радости. Такође, знамо да је Бог човјека саздао бесмртним, као оног који нема никакве везе са трулежношћу и болом, да би живио увијек у радости која се природно рађа из присуства Божијега. Међутим, томе је сљедовао слободни избор човјеков, прекид односа са Богом, човјеково одвајање од Љубави Божије. И као исход преступа заповијести Божије, у свијету се појавила бол, коју човјек осјећа како душевно, тако и тјелесно. Због тога је сада, у нашем животу присутна бол у свим својим пројавама. Једна од наших грешака у односу са Богом је лажно полазиште да ће, ако будемо уз Њега, наш живот бити срећан и да ће нам све бити добро. Од Бога тражимо здравље, срећу и све оно што је природно, али не и најважније. Велика је грешка сматрати да нећемо проћи ни кроз какву бол, ако будемо уз Бога. Христос нам није обећао да ће живот са Њим бити лишен боли; напротив, јасно је казао: били далеко или уз Њега, бол ће бити присутна у нашем животу, али уз Њега бол омекшава и слаби. Друга грешка наша у односима са Богом је велико питање: зашто Бог допушта да ми се ово деси? И почињемо да ропћемо на Њега. А ако и не ропћемо, рађа нам се друго: шта Бог дјела у вези са свим што се дешава око нас? Зашто Бог дозвољава злу да пребива у овом свијету? Зашто се зло догађа и како Бог може то да прихвата, зашто све трпи и зашто не истјерује зло, кад Он може све да промијени? Какав је одговор Божији на то велико и тешко пројављивање боли? Ако човјек ограничава свој живот на седамдесет или осамдесет година, онда је наш живот засигурно трагедија. Имаш седамдесет година и оне су испуњене сузама, жалошћу и болом. Значи, човјек је осуђен?! Значи да је човјек трагично биће, осуђено на бол и смрт, и нема више никакву другу перспективу?! То није тако. На ово питање одговор налазимо у Христовој Личности, која нам даје другу мјеру живота. Када је дошла пуноћа времена, Милосрдни Бог је постао Човјек, живио међу нама и побиједио смрт, одбивши све стријеле које је ђаво усмјерио ка човјеку. Сада се све те стријеле враћају и рањавају самог ђавола. Христос је побиједио смрт и преобразио бол из проклетства у благослов. На који начин? Дао нам је прилику да не избјегавамо бол или смрт, већ да преображавамо њену разорну силу на корист, горку чашу у слатку, а смрт у живот. Кроз бол откривамо колико је за нас важан Крст Христов. Сам Господ је по Својој човјечанској природи у тако великој мјери окусио горку чашу бола и смрти, што није нико од људи. Нико неће ни осјетити више боли од Христа, јер нико никада неће имати Његову безгрјешну и Божанску природу. Он је заиста доживио бол и зато није исправно говорити: „Он је Бог и зато што је Бог имао је снаге и могао је трпјети“. Да није тако, свједочи нам Јеванђеље. Свети апостоли, описујући Христову молитву посљедње ноћи у Гетсиманији, кажу да се Господ, будући у самртној борби (Лк 22, 44), свим силама Свога бића молио Оцу Небеском, са болом; не у вези са предстојећом му смрти, већ због устанка рода људског против Бога. Због велике Љубави Божије према човјеку и колико је он осјећао бол за човјеком, зној Његов бијаше као капље крви (Лк 22, 44). Господа је облио крвав зној! Нико од људи никада неће моћи да се моли до крвавог зноја као Христос! Такво нешто није могуће! Међутим, Христос је пролио Своју крв од те неописиве количине боли и патње, које је Својом човјечанском природом ријешио да окуси, желећи да нам покаже да је Он заиста постао Човјек, да ће заиста умријети и наравно, заиста васкрснути. Тако ми пред собом имамо, као првог мученика, самог Христа, који је осјетио бол и може да нас разумије. Имамо првосвештеника, који може састрадати у немоћима нашим (Јевр. 4, 15). Као што каже Апостол, Господ може помоћи онима који пролазе кроз искушења и страдају. Он је први пострадао и поднио страдања, патње и смрт, и управо због тога нам може састрадавати и схватити нас у нашим тугама, невољама и искушењима. Писано је у Старом Завјету да су, идући пустињом, Јевреји крајње изнемогли и ожедњели. И тражећи пића, дошли су на мјесто гдје је вода била горка и затрована. Тада је Бог показао Мојсију дрво и рекао му: „Узми ово дрво, баци га у извор и вода ће постати слатка“ (Изл 15, 25). Тај штап је био један од првих праобраза Крста Господњег. Долази Крст Христов, и ми га бацамо у горку чашу наших патњи и тада горке воде боли постају слатке, горки и затровани извори постају цјелебни за човјека – постају лијек за вјечни живот, тако што се бол из човјековог непријатеља претвара у његовог доброчинитеља. Нежељена бол постаје жељена, и то није мазохизам – знамо да бољу и „Крстом дође радост свему свијету“. Знамо и да, правилно односећи се према боли, патњама, па и самој смрти, можемо вјечно живјети са Христом, у Његовом вјечном и бесконачном Царству. На тај начин, бол се у Цркви не укида, већ користи на правилан начин – преобраћа се, преображава. Нашим трпљењем, постојаношћу, молитвом и сталном мишљу о Богу, та горка чаша боли постаје слатка чаша бесмртности. Сада бол за нас више није страх и трепет, већ поље борбе – подвига. Као што спортиста трчи на стази и добивши награду заборавља свој труд и тренинге, тако и хришћанин угледавши славу која ће се открити (Римљ. 8, 18) и вјечна блага Царства Божијега, заборавља горчину боли и смрти. Дакле, дужни смо да са трпљењем пролазимо кроз предстојеће нам поприште (Јевр. 12, 1) патњи, искушења и невоља. И у чему се састоји тајна? У томе што гледамо на Начелника и Савршитеља вјере Исуса (Јевр. 12, 2) – стално пред собом видимо и имамо путеводитеља Господа нашега Исуса Христа, Који нас тјеши. Бол је велики дар, и ако се правилно служимо њиме, он ће се за нас претворити у благослов. Дужни смо да разматрамо бол у перспективи Царства Божијега. Шта год да нам се деси у овом животу, све то је безначајно и мало у односу на оно што ће нам Бог даривати у вјечном Његовом Царству; страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Римљ. 8, 18). Тамо ћемо примити награду за нашу бол, а не у овом животу. Ако у овом животу хоћеш да добијеш одговор, имаћеш у себи хиљаду „зашто“, а ако на све будеш гледао из перспективе Царства Божијега, онда ћеш бол прихватити као велики благослов. Такав је Божији одговор на човјекову бол. Он му не даје лажна обећања да ће укинути бол, већ обећава да ће је из проклетства преобразити у благослов Божији. „Погледајте на безбројне војске светих – казује авва Исак. – Нико није безболно узишао на небо, већ кроз многе патње“. Не треба мислити да су светитељи живот проживјели са мало боли или без ње. Крст сви носе, без изузетка – ко год и гдје год били. Ако и немамо болести, или их још увијек немамо, носимо крст наших гријехова, крст старога човјека, који нас мучи и оптерећује. На том тамном хоризонту, наш пут може освијетлити само Распети Господ, Који је Свјетлост свим распетим људима. Он Који је казао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28). Он је та велика Тајна Која нас тјеши. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  25. 1 point
    Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  26. 1 point
    Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије. Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш. Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе. ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо. А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству. ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице. ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос. Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне. Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку. Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве. Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима. Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека. Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери. Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију. Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити. Извор: Православие.ру
  27. 1 point
    Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...