Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 05/02/19 in all areas

  1. 7 points
    gavrosaurus

    Слике форумаша

    Лисине, Велики бук, данас
  2. 7 points
  3. 6 points
    Milan Nikolic

    Raskol se zahuktava

    Епископ бачки Иринеј: Врлина истинољубивости 2. Мај 2019 - 22:43 Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, акамоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка
  4. 6 points
    Мислиш да је било мање рутински док су сви устајали у пет ујутру, ишли у њиву, радили по цео дан, враћали се увече и спавали?
  5. 4 points
    Милан Ракић

    Страх од смрти

    „Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.“ свети Владика Николај Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван. Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао. Дог год на свету постоји сведочанство о човеку, он није мртав, била то породична фотографија у соби, књига у библиотеци или слика у музеју, кућа или зграда остављена наредним поколењима, или просуто мало ракије током неке приче из прошлости „за покој душе“... Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо. Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном. Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“ Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек. У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.
  6. 4 points
    БанеЛ

    Malo šale na SVOJ račun - samo za hrabre i samokritične :)))

    Брат буди да идемо у њиву!
  7. 4 points
    Кад ми кажу да се уозбиљим...
  8. 4 points
    Татјана H

    Слике форумаша

    На инсистирање @Flojd-а. На фотографији се види колико сам срећна због те идеје
  9. 4 points
  10. 3 points
    Vladan :::.

    Raskol se zahuktava

    Ово већ прераста у један ужас лажи, превара и лудила да се човек запита верују ли ти људи у Бога уопште ако за поштење и истину немају никакав осећај. Њима малтене више не може да се верује ни када кажу да верују у св. Тројицу, мораш да их питаш тачно у коју Тројицу, да не испадну случајно Брама, Вишну и Шива па да имаш посла са крипто-хиндуистима...
  11. 3 points
    Моје скромно искуство каже да се људи најчешће свађају ако су из погрешних мотива и ступили у ту заједницу. Ови што знају где су и због чега и зарад чега, имају несугласице, али и решење. Свађе кратко трају
  12. 3 points
    Vladan :::.

    Да ли сте склони кашњењу???

    Јесам. Склон сам да дођем 10мин касније да бих испоштовао другог да буде први. Имам фобију од досађивања док чекам неког.
  13. 3 points
  14. 3 points
    ana čarnojević

    Тема јасна из прве поруке

  15. 3 points
    ana čarnojević

    Napredna zona sumraka

  16. 2 points
    Kako je raketa 5V75D oborila avion generala Goldfejna U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana. Andrej Mlakar/ FOTO: MC „Odbrana“/ Slaviša Golubović Na današnji dan pre tačno 20 godina borbena posluga 3. Raketnog diviziona, 250 raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jednicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Godfejn. Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučenih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34. Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike. Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator prađenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ. Obaranje F -16CG U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Goldfejna. Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik. „Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola. Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je tadašnji pukovnik Tiosav Janković koji je u trenutku obaranja bio potporučnik. „Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik, a sad brigadni general i komandant 250. raketne brigade PVD Tiosav Janković. Spasavanje oborenog Goldfejna Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije. Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P. Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla. „Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović. F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom “ Živadinka“ . Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen. https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/drugo-znacajno-obaranje-posle-f-117a-ovako-je-pre-20-godina-3-raketni-divizion-250-rbr-pvo-oborio-americki-lovac-f-16cg-na-nebu-srbije-u-kome-je-bio-sadasnji-komandant-americke-avijacije/
  17. 2 points
  18. 2 points
    Предраг М

    Raskol se zahuktava

    Епископ Иринеј је овим демонстрирао крајње смирење и одмереност. Свеобухватан одговор који како ми се чини не оставља много простора за неку даљу дискусију. Свака му ко Његошева а скроз је разумљиво и нама обичнима.
  19. 2 points
    JESSY

    Страх од смрти

    kako divna i istinita recenica....
  20. 2 points
    Vladan :::.

    Raskol se zahuktava

    Лепо, одмерено, тачно у мете. Е сад што је е. Максим нацртао на себи доста мета па има доста да се пише то је друга ствар...
  21. 2 points
    Нифада

    Све у животу

    Ovo Monika može eventualno samo da odglumi,na primer
  22. 2 points
    obi-wan

    Све у животу

    @Драшко Potpisujem sve, osim da je ovo poslednje sto pises na forumu. To da ispovedas, `si cuo? Ne sme ni tu da te u`vati taj memljivi duh "ostarelosti".
  23. 2 points
    Ромејац

    Ја сам Синиша, филигран из Призрена

    После 12 година избеглиштва, породица Цветковић се 2011. вратила у родни град на Бистрици. Једини Србин који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен. Радњу нема, али све што изради нађе купца САЊАО сам Призрен, цвркут птица у мојој Поткаљаји и Цркву Светог Спаса пуних 12 година. Док сам био у избеглиштву, у Љигу и Крагујевцу, није било дана да нисам размишљао о томе како да се вратим своме граду на Бистрици. Знао сам да је наша кућа у којој је живело пет генерација мојих предака запаљена 1999, да се Срби у Душановој престоници могу избројати на прсте, али све моје мисли и жеље стремиле су повратку. И, оствариле су ми се 2011. године. Сада живим у Призрену и бавим се послом за који сам се школовао - призренским филиграном. Овако, за "Новости", говори Синиша Цветковић (62), једини Србин у Призрену који се бави занатом по ком је град подно Шаре чувен вековима. Од стварања накита и украсних предмета помоћу танких сребрних и златних нити, Синиша данас живи. Уз велику помоћ супруге Сунчице (60), потомка старе призренске породице Шемић, ствара наруквице, прстење, минђуше, привеске, кандила, муштикле, чак и макете бродова. Пред ванвременском лепотом свих ових рукотворина, једноставно застаје дах. - Уметности и вештини филиграна нема краја - прича нам Синиша. - Од тура, танких жица пречника од 0,02 па до десетак милиметара, умешан занатлија може да "исплете" све што се нацрта. Али мени цртежи нису потребни. Узори по којима радим исцртани су пре много векова на фрескама древних српских храмова, не само у Призрену, већ широм Косова и Метохије. На њима су српске владарке насликане са изузетно богатим накитом, огрлицама и наруквицама. У Високим Дечанима постоји насликана једна врло изражена филигранска наруквица, а у Грачаници огрлица. То су извори идеја, само понеки уникатни украс додам док радим. Сав прибор за израду филиграна: пинцете, хеклицу, маказе, мале чекиће, неколико врста клешта и бренер - на дување и аутоматски, налази се у његовој кући у Поткаљаји. Радњу нема и не размишља о томе да је отвори, али све што изради нађе купца. - Филиграном се у Призрену традиционално баве Албанци католици и Турци - наставља разговор Синиша. - Њихових радњи има много, а и не могу да им парирам због количине сребра и злата које имају. Једном сам конкурисао за подстицајна средства, али су ме одбили. Много је, међутим, важније што сам у овом занату вешт колико и они, па се, и поред свих потешкоћа, и ван Призрена прочуло за мој рад. И срећан сам због тога, јер је одувек, у свакој генерацији у мом граду, радио бар по један Србин филигранист. Настављам ту традицију, а верујем да ће тако бити и после мене. Сунчица и Синиша у радионици / Фото Љ. Гочај Чувену четворогодишњу призренску филигранску школу, наш саговорник је завршио 1974. године. А ову прелепу вештину заволео је још у детињству. - Док смо као дечачићи играли фудбал са албанском и турском децом, њих би родитељи у неком тренутку позвали да дођу да раде - сећа се Синиша. - Једном сам питао другове Љеку Гочаја и Тому и Штјефана Бљеништа да ме поведу да видим шта раде. Тада сам се заљубио у филигран и решио да изучим школу филиграна. Но, ни у то доба, када сам је завршио, нисам имао средстава да отворим радњу, али сам, поред посла у Управи прихода, филигран радио код куће. Све што сам имао у њој изгорело је 1999, а када сам се 2011. вратио у Призрен, нисам имао средстава да обновим прибор и алат. Али знајући за моју љубав према филиграну, школски друг Љека Гочај купио ми је бренер како бих наставио да радим. За уметничка дела од филиграна, на адресу Синише Цветковића у Призрену данас стижу многобројне наруџбине. Накит продаје углавном Србима који посећују призренску Богословију и светиње у граду на Бистрици, израђује кандила за храмове, посећује етно-фестивале широм Србије... - Некоме се чини да је лако стварати филигран - говори Синиша. - Али сребрна и златна нит нису конац. Мора да се ради онако како се она савија, а не како мајстор хоће. Један погрешан потез и све мора из почетка. Баш као и у животу. КУЋА У ПОТКАЉАЈИ КУЋУ породице Цветковић, спаљену 1999. године, обновио је Дански савет за избеглице, строго се придржавајући плана да споља задржи изглед који је имала пре више од једног века. Налази се у најстаријем делу Призрена, изнад Богословије, у насељу Поткаљаја. До овог насеља под заштитом Унеска, некада насељеног само Србима, води кривудави, уски, врло стрм пут поплочан калдрмом. Изнад куће Синише Цветковића је и Црква Светог Спаса из 14. века коју су албански екстремисти запалили и тешко оштетили 2004. О овој светињи, са благословом свештенства, Синиша се брине од повратка у Призрен пре осам година. ХЕКЛАНИ ФИЛИГРАН - ПОСЛЕДЊИХ неколико година уз супругину помоћ радим јединствени филигран помоћу хеклице - прича нам Синиша. - То је изузетно тешко и само још једна албанска католичка породица која се бави филиграном ради накит овом техником. На то сам врло поносан и волео бих да тој вештини научим унука Уроша Јевтића, који живи у Љигу. Од шесторо унучади, чини ми се да би он био умешан филигранист. Сигуран сам да би он то могао, а мене би бескрајно усрећио. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791899-Ја-сам-Синиша-филигран-из-Призрена
  24. 2 points
    Vladan :::.

    Брак - заједница мушкарца и жене

    Мада... да си ти жив и здрав, идемо даље, не враћа ми се на старе расправе
  25. 2 points
    Никакве, стари боту, немам жеље да ме тамо објављују. Нити то видим елитом. Поготово не оне којима се докажу фалсификати, а они мушки ћуте. Неће да кажу ко је запалио жито. Донације су из Америке, ту нема тајне.
  26. 2 points
    Нифада

    Све у животу

    Уважавам Мешу,али ми је ближи Моникин став.Однос према животу је ствар и духа и тела.Човек је психо-физичко биће,синтеза духа и тела.Мозак шаље сигнале телу.Ако човек поверује да је стар,мозак шаље ту перцепцију даље.Моника верује да живот почиње у 40-им,и то и показује. Код нас постоји проблем менталитета,где се подразумева да када неко има нпр,70 година он већ треба да резервише гробно место.На Западу људи путују и са 80 година,неки умру на путовању,код нас многи почињу да умиру већ након 60-те ,чекајући смрт.Не треба се никада спремати за смрт,она ионако дође,треба се спремати за живот.Па ако смрт закуца на врата,нека те затекне на лепом задатку.Они који верују,ионако увек могу да се осмехну смрти и кажу-смрти,где ти је жалац? Код нас постоји култ младости,па неки мисле да је довољно само што си млад,без икаквих других квалитета,тако нпр,у САД можемо видети сјајне тв водитеље и новинаре који су незамењиви и у 70-им,јер имају искуство,шарм,знање,док код нас неке и неки остану само на доброј фризури и деколтеу. Сећам се једне професорке немачког којој је професорка из Немачке,на неком семинару, предложила 5-6 година пре пензије да иде три месеца у Немачку на усавршавање језика,а она је у духу нашег менталитета одговорила да је пред пензијом.Немица је опет са аспекта свог менталитета рекла да мисли да су то одличне године за усавршавање. Значи,Браво за Монику,Меша је ипак одавде,а и друго време је било.
  27. 2 points
    obi-wan

    Offtopic до миле воље

    Stavila zena na fb, nisam ja izmislio... ... Ženska logika: Odemo da kupimo haljinu, ali vidimo prelepe cipele i zato kupimo super tašnu!
  28. 2 points
    Живоносни источник, покретан празник установљен у спомен обновљења Богородичиног храма у Цариграду, слави се увек првог петка после Васкрса. Овај празник је и слава радија „Источник“ Православне Епархије ваљевске који постоји пуних десет година, али и слава Епархија шумадијске и зворничко-тузланске. Ове године Источник петак се слави 3. маја када и празник Преноса моштију Светог Николаја Српског. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говори о значају празника који је непознаница за многе вернике, истиче да је задовољан радом радија, али и да је један од будућих планова да овај медиј прошири своју фреквенцију.
  29. 2 points
    hm... bilo kako bilo... deca nerodjena sigurno imaju svoje mesto u Bozijem vrtu.
  30. 2 points
    JESSY

    Блажена мати Матрона (московска)

    ...блажена мати Матроно,умоли Господа нашег Исуса Христа да нам опрости сва наша сагрешења, безакоња и грехове , да твојим молитвама задобивши благодат и велику милост, прославимо у Тројици јединога Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
  31. 2 points
    Milan Nikolic

    Raskol se zahuktava

    Митрополит Онуфрије примио новоизабраног председника Украјине 1. Мај 2019 На Светли уторак, 30. априла 2019. године, у резиденцији митрополита Онуфрија на територији манастира Пантелејмона у Кијеву у Теофани, митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије састао се са новоизабраним председником Украјине Владимиром Александровичем Зеленским, јавља Патриархија.ру. В.А. Зеленски је честитао Блажењејшем митрополиту Онуфрију празник Христовог Васкрсења. Првојерах Украјинске Православне Цркве је са своје стране честитао новоизабраном председнику најважнији православни празник, као и на његовом избору за председника државе. Митрополит је пожелео В.А. Зеленском Божји благослов у његовом служењу Украјини и њеном народу. Саговорници су разматрали садашљње верско стање у земљи. Као што смо јавили, 22. априла је митрополит Онуфрије упутио поздрав В.А. Зеленском поводом победе на изборима за председника Украјине. Извор: Патриархија.ру (с руског Инфослужба СПЦ) http://www.spc.rs/sr/mitropolit_onufrije_primio_novoizabranog_predsednika_ukrajine
  32. 2 points
    obi-wan

    Тема јасна из прве поруке

    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1157147624465180&set=gm.2297297090329278&type=3&eid=ARB8FIjD-cNWpxc2lGWf8BQ4j6JIzqKKLomasumqNQFPyc9dMjPegKw4UqY92AmzduRSycxVhFq3wbi-&ifg=1
  33. 2 points
  34. 2 points
    Tamara Ristić

    Кад неће Српкиње на село, хоће Албанке

    Ko kaže da neće? Evo ja sam udata na selu i ne stidim se toga. Послато са HUAWEI Y625-U21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  35. 2 points
  36. 2 points
    Nikola Stojanovic

    Оставите некоме поруку.....

    Jer Vi u ligi, ili lizi Gentlmena to zasluzujete. Hahahah
  37. 2 points
    zato sto kod Ave nema kalendarceta
  38. 2 points
    Ovisi šta sta radili u snu..😁ja recimo kad sanjam Avu da pijemo kavu onda imam uspjeh u poslu ali samo ako je Ava bio ljut a ako nije tj.ako je bio veseo onda nije dobro..
  39. 2 points
    Golub

    Raskol se zahuktava

    Хвала да добрим жељама Владане! Тема је као Рат и мир од Толстоја, ја само читам (тј. кљуцнем) ту и тамо, само пикантне делове, делове око Ане Карењине... и томе слично. У сваком случају Потрошенко је потрошена роба. К'о чоколада! Шта зна Амер шта је чоколада, томос једе чоколаду баца...
  40. 2 points
    Да нисам безазлен ја бих ти објаснио...
  41. 2 points
    Vladan :::.

    Брак - заједница мушкарца и жене

    Ето, зато се ја зезам са тим, чим то много озбиљно схватимо... одмах пуцају гаће...
  42. 2 points
    Milica Bajic

    Брак - заједница мушкарца и жене

    Мислим да само овако можемо посматрати љубав. Ако духовну блискост поставимо као почетну тачку, а не то што спомињеш као страсти, онда се љубав дешава у тренутку. И не престаје. Али ово је и сувише тешка тема, а ја сам можда и превише романтична ових дана...... :) не замери
  43. 2 points
    Овај текст је по свему судећи(стил) писала девојчица. Па ок, има на Теологија.нет свега и свачега. Не видим суштинску разлику између садржаја тог сајта и овог сајта. Мислим на Поуке наравно. Ајд ок Поуке су пре свега форум па и није чудно што имају шаролик садржај и Косово и политику и левичаре и либераше. Али онда свакако нема смисла замерати теологија.нету због шароликости на другом исто тако шароликом сајту. Требало га је објавити на неки трећи сајт, који је једнообразан. Е па да, али нема више таквих сајтова, ако не рачунамо ту Борбу за веру и сличне ревнитељске сајтове. Не бих рекао да је ауторка склона ревнитељству, то се нарочито види из последњих речи. Него, можда сам глуп, али ми сем те замерке о шароликости и ријалити програму Теологија.нета, промиче поанта. Може ли неко паметан да ми објасни поанту?
  44. 2 points
  45. 2 points
    Иван Ц.

    Слике форумаша

  46. 2 points
  47. 2 points
    У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга. У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга. ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија. - Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину. Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре. - Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу. Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор. - Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе. Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла." - Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година. Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском. - Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих. Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци. - Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно. У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом. - Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге. Монахиње у Жичи живе као велика породица. - Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања. ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира. Извор: Новости
  48. 2 points
    Milica Bajic

    Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

  49. 2 points
    Мени је ово толико лепо речено да сам остала без текста. Баш ти хвала, улепшао си ми дан.
  50. 2 points
    Чуо сам да Путин има неко оружје које је толико моћно и страшно да не сме да га да својим генералима, јер их се плаши. Поверио је једно дугме Патријрху РПЦ, а друго дугме је задржао за себе. Кажу кад се та два дугмета притисну заједно, активира се то оружје и онда тамо у земљи где се то оружје активира силне пошасти избију, пропадне земља скроз. Кажу да се зато Америка повукла из Сирије, јер нема одбрану од тога оружја. Од тог оружја одбрану има само Израел, ал не да никоме. Још кажу да је Тесла то својевремено контруисао. Па како онда да не питаш руског патријарха?
×
×
  • Create New...