Најбољи чланови

Митрополит варшавски Сава сматра да «сабор уједињења» није ријешио проблем раскола, него га је још више искомпликовао. Пољска православна црква заговара темељно поштовање канонских норми црквеног живота, каже се у одговору Његовог Блаженства Митрополита варшавског и све Пољске Саве на писмо Константинопољског патријарха Вартоломеја о признању ПЦУ и њеног вође, саопштава сајт Одјељења спољних црквених веза Украјинске православне цркве. Како саопштавају, копије одговора Константинопоља упућене су поглаварима свих Помјесних православних цркава, међу њима и Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Коментаришући позицију Пољске православне цркве, Блажењејши Митрополит Сава позива се на одлуке Архијерејског сабора од 9. маја 2018. године, гдје се напомиње да се Пољска црква залаже за темељно поштовање канонских норми црквеног живота, према којима се статус аутокефалности може одобрити само ако у једној земљи постоји једна Црква. У документу је објашњено да пошто у Украјини постоји неколико расколничких црквених група, оне су дужне да се прво покају и врате у крило канонске Цркве. Тек тада може почети разговор о аутокефалности. Сама аутокефалност, према мишљењу пољских архијереја, даје се на предлог Мајке-Цркве послије консултација са свим поглаварима Помјесних цркава. Непоштовање тих захтјева може довести до даљих подјела, пошто у питањима догматског и канонског карактера не би требало да се руководе политичким разлозима, увјерени су у Пољској цркви. Поглавар Пољске цркве подсјећа на своје писмо Патријарху Вартоломеју о свом предлогу «да се састану сви поглавари Помјесних цркава ради разматрања сложене ситуације у Православној цркви у Украјини, која постаје сваким даном све опаснија за јединство православља у свој његовој пуноћи. Само саборна одлука може помоћи да се ријеши проблем украјинске Цркве». Он је казао да је Архијерејски сабор такође назначио: «Лица, са којих је скинут епископски и презвитерски чин, не могу бити вође у успостављању мира у православној Цркви у Украјини. Њихове радње постају узрок још већег нереда и саблазни». Сабор је забранио клирицима Пољске цркве да литургијски или молитвено опште са расколницима из «УПЦ КП» и «УАПЦ». У закључном дијелу свог писма, Његово Блаженство Митрополит Сава је казао да «сабор уједињења» није уклонио проблем, него напротив, појачао га је: «У њему су узели учешћа представници расколничких црквених група, лишени свештеног и епископског чина… Филарет Денисенко је био лишен чина и сведен на свјетовни положај. Затим је он „посвећивао“ своје нове настављаче. То су људи без благодати тајне. Препознали смо то, Ваша светост и сви поглавари Помјесних православних цркава. Треба казати да, сагласно нашој древној црквеној традицији, забрану скида онај ко ју је наложио. У сваком случају, код Филарета и његових сљедбеника нисмо видјели раскајање, покајање, смирење, који обично претходе скидању забрана! Тога није било. И у томе је проблем. Зато их ми не можемо признати као праве пастире, који могу вршити тајне. Такозваном „митрополиту“ Епифанију, а у стварности свјетовном човјеку, нанијета је штета». Завршавајући своје писмо, поглавар Пољске цркве обратио се Патријарху Вартоломеју с позивом: «Ваша Светости! Ваша одлука о Цркви у Украјини захтијева свеправославну расправу. Зато вас поново позивам, с молбом, да размислите о рјешењу да се саберу поглавари Помјесних православних цркава… Желимо да се види да ваше дјеловање обједињује православље, а не да га дијели». Копију свог писма-одговора Патријарху константинопољском Вартоломеју Блажењејши Митрополит Сава послао је поглаварима свих Помјесних православних цркава. Коментаришући документ, у Одјељењу спољних црквених веза Украјинске православне цркве објаснили су: «Осим многих важних ствари, које су изложене у писму, треба такође обратити пажњу на то што се Блажењејши Митрополит Сава обраћа поглавару Украјинске православне цркве, употребљавајући његову пун титулу, тј. назива га Блажењејшим Митрополитом кијевским и све Украјине. То значи да поглавар Пољске православне цркве и даље признаје за јединог канонског поглавара Украјинске православне цркве Његово Блаженство Митрополита кијевског и све украјине Онуфрија, без обзира на то што је Патријарх Вартоломеј у једном од својих претходних писама изјавио да наш Блажењејши губи могућност да носи титулу митрополита кијевског и све Украјине послије одржавања тзв. „сабора уједињења“ и избора поглавара ПЦУ. Као што се из писма јасно види, поглавар Пољске православне цркве не признаје новообразовану структуру расколника, као ни дјелатност и законитост њихове јерархије. Надам се да ће на сличан начин реаговати и поглавари других Помјесних православних цркава». Митрополит Сава је позвао вјернике УПЦ да буду храбри, да се не предају и да држе јединство са својим поглаварем. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански г. Фотије у интервјуу СРНИ оцјењује да је за српски народ и државу најбоље чувати своју неутралност и слободу; да за Србе пут ка Натоу не би био моралан; да је изолација немогућа, а пожељна немањићка симфонија са властима и да у стварности испуњеној наказама и демонима Црква има мисију да укаже на божанску страну постојања. Разговарала: Љерка Бјелица. За српски народ и државу најбоље је чувати неку своју неутралност и слободу. То је одувек било најбоље, од Кочића /српски писац и политичар Петар Кочић/ до данас, каже у интервјуу Срни Његово преосвештенство епископ зворничко – тузлански Фотије. За актуелно питање пута у НАТО, владика Фотије каже да то просто не би било морално. „Наш народ је већ рекао да не можемо то да прихватимо јер смо били од Нато-а бомбардовани и Република Српска и Србија. Многи носимо трауме од тога и једноставно, то не би било морално“, оцјењује владика. Он каже да је у данашњем свијету, који је постао „глобално село“, немогуће и бити потпуно изолован. „Укључен си, хтео не хтео“ - те да о интеграцији у ЕУ требају добро промислити веома мудри људи, економски и правни стручњаци. „Ми у сваком случају морамо контактирати са светом, немогуће је бити изолован, али са друге стране, то не мора да значи да ми аутоматски и припадамо том свету у смислу да се политички укључујемо у њихове пројекте као што је ЕУ“, сматра владика Фотије. Наводећи примјер Енглеза, који су процијенили да имају штете као држава и повукли се из ЕУ, он каже да ни Срби не треба да идеализују ову политичку заједницу и да ка њој иду „грлом у јагоде“, мислећи да то рјешава све проблеме. „Није тачно то, ништа неће бити решено, него би били у заједници са богатим државама које су економски доминантније од нас и питање је шта је ту добро. Не треба бежати од интеграција, него бити ту, али бити са здравим расуђивањем“, закључује владика. Млади људи, каже, треба да чују и уче да су Срби народ страдални који је распет и дан данас - на Косову, у Републици Српској, па и у Србији. „Православни народ просто смета на путу светским силама. Сметали смо Наполеону, сметали Хитлеру и многима другима који су ишли према Русији, а сличан сценарио је и данас. Негде је тај однос снага у свету такав да је запади свет уједињен и има циљ пробоја на исток, а ми смо на путу томе и због тога смо много страдали“, наводи владика Фотије. Он каже да је српски народ са Русима увек био близак по вјери, нацији, култури, писму, али првенствено по неком правдољубивом схватању живота, те да Срби на Русе гледају као на браћу. БИТИ ЗА РУСИЈУ НЕ ЗНАЧИ АУТОМАТСКИ И БИТИ ПРОТИВ ЗАПАДА „Нажалост, овај такозвани проруски став се некако негативно котира на Западу. А зашто, када ми ценимо сваку проруску и прозападну вредност достојну пажње, све људско ценимо и на западу и на истоку“, истиче владика Фотије. Он наводи да бити за Русију не значи аутоматски и бити против Запада. „И за Запад смо, ако је хришћански, људски и поштен, то су наше вредности које тражимо у свим народима и цивилизацијама и поштујемо их“, каже владика и додаје да ће се та веза са Русима сигурно чувати и очувати, као доказ вијековног пријатељства и заједништва. Након годину и по проведених на челу Епархије зворничко-тузланске владика Фотије каже да Црква у Републици Српској има добар статус и много простора за рад, истичући да ту сарадњу треба чувати и унапређивати на опште добро. „Ми као Црква треба да се држимо принципа немањићке симфоније - сарадње између Цркве и државе које су начелно одвојене, али сарађују на добробит државе. Ти односи се изграђују поверењем и поштовањем људи који су изабрани од народа и имају легитимитет избора“, каже владика. Он поручује да треба чувати Републику Српску, зато што она гарантује слободу и напредак српског народа, као и празновати њене значајне датуме, као што је Дан Републике - 9. јануар. „Теба да чувамо Републику Српску, то је сада јасно и највећем делу политичара који нас воде, јер Република Српска даје простор за живот и рад свим људима који у њој живе, гарантује слободу, људска и грађанска права. Значајно је и да празнујемо датуме који су везани за оснивање Републике Српске и њено очување, као што је 9. јануар“, наводи владика. Са друге стране, каже, нико не негира исто право другима да обиљежавају своје празнике, као што је случај у Федерацији БиХ. „БиХ је конституисана од три народа и два ентитета по Дејтонском мировном споразуму и треба да очувамо тај систем који је обезбедио мир на овим просторима, што власт овдје и ради. Ми имамо потребу и право да очувамо оно што је посебност Републике Српске, нашу културу, језик, обичаје и веру, а не негирамо ни другима који то исто могу да имају за себе“, оцјењује владика Фотије. Нажалост, подсјећа он, када је ''Дејтон'' тек примјењен, Република Српска је имала много више компетенција него данас. „Сада је тренд да се све то некако врати или очува бар оно што сада имамо“, закључује владика, наводећи да је то питање људи који воде државу, док је мисија Цркве да обожи народ и посебно ради на моралном васпитању омладине. „Онај ко је моралан, за њега је идеја добра највиша идеја и његов принцип којим се влада у животу. Када бисмо ми имали такве људе, формиране као православне хришћане, који знају шта је добро и шта је зло, на било коју службу да се поставе они би правилно радили и никада не би чинили ништа што није у интересу народа и није добро за тај народ“, каже владика. О ИСЕЉАВАЊУ СТАНОВНИШТВА:НИЈЕ ЧОВЈЕК САМО ЕКОНОМСКО БИЋЕ О општем проблему исељавања становништва епископ Фотије говори и из личног искуства. Његов отац је седамдесетих година прошлог вијека радио у Њемачкој, али није тамо одвео својих петоро дјеце, три кћери и два сина, јер је, каже владика, желио да остану Срби. „Ту је питање шта је за човека вредност. Ако је то само материјално, он ће онда ићи међу богатије, за већу плату, гдје је економска и социјална ситуација боља него код нас. То је можда разумљиво, али се са друге стране, одласком у иностранство поставља питање очувања његовог идентитета, као и очување породице“, упозорава он. Владика истиче да ће човјек којем је доминантна вриједност у животу комфор, економско и материјално, ићи тамо гдје то има и све ће дати за то. „Али, није човек само економско биће, он је првенствено религиозно биће и потребан му је Бог, а ако нема Бога у души човека он онда постави на његово место неку другу вредност - новац, успех, лагодан живот“, упозорава владика. Према његовим ријечима, важно је у народу очувати и хуманост, бригу о сиротињи и о потребитима. „То је одувек било у Цркви и треба то да вратимо ако смо негде заборавили или изгубили. Ми смо у Епархији формирали добротворно друштво „Тројеручица“ које ће да се брине о сиромашнима, о многочланим породицама, о помоћи сиротињи, али и талентованој деци“, каже владика Фотије, наводећи да су у рад ове хуманитране организације укључени сви свештеници, Светосавска омладина и Коло српских сестара. Као важан простор дјеловања Цркве владика истиче евангелизацију народа који је већ вјерујући, да се кроз проповиједи утврђује у вјери, као и кроз штампање духовних књига и часописа, што треба да донесе плодове на дуге стазе и да се људи врате култури читања духовног штива и црквене литературе. „На духовној тржници у савременом мноштву медија мора да се нађе место и за црквену реч, да људи могу да препознају шта је у том шаренилу од истине. Ми смо просто у утакмици са свим тим, хтели не хтели, па зато Епархија зворничко-тузланска има и свој сајт, Фејсбук, Инстаграм, и ЈуТјуб профиле да људи који разумеју тај језик могу да нас чују, да се прилагодимо и будемо присутни у њиховим домовима“, каже владика, који лично није активан на друштвеним мрежама, али схвата њихов значај. МЛАДЕ ТРЕБА УЧИТИ ВРЛИНИ И ЧУВАТИ ОД УЛИЦА, ФЕЈСБУКА И ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА Према ријечима епископа Фотија, посебан значај Црква придаје вјеронауци, која је од ове године уведена и у средње школе у Републици Српској, уз одзив ученика од 90 одсто. „То су деца у адолесцентном добу, када врло лако скрену на широки пут дроге или алкохола, живота који није примерен човеку, није хришћански ни православан. Ту је велика битка за омладину коју привлачи много тога, њихова личност се буди, долази до општег потреса у организму у психофизичком смислу и у том периоду им је потребна реч Цркве да их упути шта је добро и шта није добро“, каже владика. Према његовим ријечима, црквено образовање је значајно за младе којима се данас кроз популарно нуди и много штетног. „Много је штетне литературе која велича насиље, криминал и неморал, а још су опаснији филмови који најдиректније утичу на младе, од цртаних филмова са наказама, без лепоте, до филмова са демонским ликовима, што постаје стварност у којој омладина треба да живи. Црква мора да им укаже на божанску страну постојања, на божанско виђење света, на начин живота који је постојао у нашем народу док је владао култ добра. Честити, љубазни људи, поштовање родитеља и старијих, то су биле врлине које је модерно доба наказа све порушило и сад треба то поново изграђивати у човеку“, упозорава владика Фотије. Он каже да сви и стално у друштву треба да указују младима на традиционалне вриједности, не у смислу конзервативних, него универзалних вриједности. „То су хришћанске врлине доброте, љубави, милости и милосрђа у којима треба васпитавати омладину, иначе ће их преузети улице или фејсбуци и одоше у обојене револуције, где неко манипулише њима. То је велика мисија и велика борба у којој Црква мора да учествује заједно са свим просветним институцијама и другим институцијама које се баве младима, да им се помогне, да се заштите од тих искушења, да не падну, не постану робови“, истакао је владика Фотије. Према његовим ријечима, оно што данас недостаје младима је култ или призив за светост, јер је морал уздрман. Владика је цитираоријечи старца Пајсија са Свете Горе „Грех је постао мода у наше време“. „Људи који живе слободним, греховним животом, постају популарни у друштву, а врлински живот сматра се мање вредним. Црква се труди да врати тај хришћански култ светости, црквени и хришћански живот. То није никакав фанатизам, него један нормалан и моралан живот. Ако тако размишљамо, онда ће држава и друштво имати будућност, јер има такве честите људе, који ће врлински живети и радити, и на сваком послу морално поступати“, закључује владика. Према ријечима владике Фотија, важно је и да родитељи својим врлинским животом позитивно утичу на дјецу, да породица буде на здравим основама. „Нажалост, велики је проблем колико има растава црквених бракова, једна трећина у Епархији, што није била традиција раније, што је било незамисливо. Опет је то нешто што нам долази са запада, из тих серија у којима се не зна ко је коме отац, супруга или супруг, хаос један, а осим филмова и медија то сада долази код нас и преко система образовања“, упозорава владика Фотије. Он предвиђа велико искушење ако Република Српска уђе у европски просвјетни систем гдје се, како наводи, протурају многе опасне теорије, попут такозване родне теорије - да се брише сазнање да ли је дијете мушко или женско. „То је све страшно за нас, чак ни Бог по њима не би требало да буде он, у мушком роду, то иде до те мере. Ако ми тај просветни систем прихватимо, он ће бити потпуно у супротности са учењем Цркве и свих традиционалних институција у друштву. Ми нећемо моћи помоћи тој деци ако их у школи науче да не знају ко су и шта су. Зато је Црква ту да буде као со и као светлост у једном народу, да чува те традиционалне вредности које су позитивне и то нам је данас јако потребно“, нагласио је владика. Мисија Цркве је, каже, да народ претвори у литургијски, да мисли и поступа на јеванђелски и врлинскиначин, насупрот језикусиле, моћи, доминације и бомбардовања које свијет гура у сукоб свјетских размјера. „Црква ту има позитивну улогу да учи о добру, да говори опет - не убиј, да говори о моралним и етичким вредностима које су битне и које нас чувају да не дође до такве катастрофе“, закључио је у интервјуу Срни епископ зворничко – тузлански Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Рођење Христово је празник вечне и божанске Радости, којом нас је обрадовао Богомладенац Христос, родивши се у Витлејему. Он се једанпут у дубини витлејемске ноћи родио у скромној пећини и тако се показао анђелима и пастирима, а гле, увек се изнова сваког Божића рађа у дубини и топлини срца наших! Молитвено вам желимо да Богомладенац Христос пронађе срца ваша припремљена љубављу и поверењем и отворена за обиталиште беспочетног Бога. Са овим жељама и молитвама честитамо вам Божић и желимо срећну и благословену Нову 2019. годину. Радосно вас све поздрављамо кличући, МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ! У Краљеву о Божићу, Епископ жички Јустин Извор: Епархија жичка

Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња. Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас , као отац и учитељ вјере, стално подсећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да je овај празник симбол суштине и смисла живота сâмог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапaтник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном засвагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога свако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи. Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешeња, како би нам потом и сâм Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе. Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота сâмог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета. Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања. Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег срца и бистријег ума. Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих Њемачку, помислити како се није лако радовати далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас. Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге глeдати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота. Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисмо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим срцем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек. И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у срцима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин! МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године. Ваш молитвеник пред Господом +ГРИГОРИЈЕ ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ Извор: Епархија диселдорфска и Немачка

Видно расположен и срећан што је дан уочи Нове године остварио дугогодишњу жељу и прешао у православље, овако збори Данијел Шварц (33), некадашњи припадник Кфора на Космету. Привредник из чешког града Фридек-Мистек крстио се последњег дана претходне године у Високим Дечанима. У православље га је увео јеромонах Петар Рајевић, који је обавио чин крштења, а подршка младом Чеху у за њега значајном чину, били су му супуруга Зузана, кум Димитрије, Звонко Михајловић из Штрпца и још неколико пријатеља… – Иако нам је била позната његова чврста одлука да прими православље, Данијелова решеност да се крсти баш уочи Нове године била је изненађење за све, поготову што смо рачунали да ће ту дугогодишњу жељу остварити на лето, тачније на Видовдан. Али, он је био нестрпљив и добио је благослов оца Петра који га је и крстио последњег дана 2018. године у Високим Дечанима, једној од највећих наших светиња на Космету – прича нам Димитрије Марковић, Данијелов кум родом из Бајине Баште, који тренутно ради у Белгији. Објашњава да пријатељство са Данијелом датира из периода његовог боравка у Чешкој, где је радио као преводилац, а када је стицајем околности упознао више пријатеља који су били наклоњени Србији и српском народу. – Данијел је као припадник Кфора шест месеци провео на Космету. Седиште им је било у селу Секирача код Подујева, где је на лицу места схватио суштину проблема српског народа у нашој јужној покрајини. По повратку са Космета почео је са неколицином пријатеља да учествује у хуманитарним акцијама које смо заједнички спроводили, али оно што је најбитније јесте његова наклоност и љубав према нашој земљи и нашем народу – прича кум Димитрије. Расположење због Данијеловог увођења у православље, иако је као дечак крштен као католик, не скрива ни његова супруга Зузана, која је одмах по супруговом крштењу целивала мошти Стефана Дечанског, јер су монаси гостима отворили сандук светог краља. – Пошто нам је на путу и беба, и она ће бити православне вере – открио је још један детаљ Данијел који је новој вери пришао отвореног срца и ума. Каже да је крштењем у Високим Дечанима остварио свој вишегодишњи сан који ће му олакшати и употпунити поглед на свет и будућост. ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА – Када видим колико Данијел и остали чешки пријатељи воле наш народ и колико су тврдог уверења да је Косово део Србије, питам се одакле им та снага, али сам временом схватио да реално посматрају дешавања, као и да наш и чешки народ везује и историјско пријатељство – истиче кум Димитрије. Он и сам планира повратак у домовину, тачније у околину Бајине Баште, одакле потиче. Иначе, подсећа на многобројне хуманитарне акције које су Данијел и његови пријатељи организовали за Србе на Космету и додаје да сваке године обилазе знаменитости у Србији, али да су посетили и гроб мале Милице Ракић, жртве бомбардовања… Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Радост даривања у храму Светог Саве на Врачару- У предивном амбијенту криптe храма Светог Саве на Врачару, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, 4. јануара 2019. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поделио је божићне пакетиће малишанима без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, неустрашивим ученицима ОШ Др Драган Херцог и ОШ Др Миодраг Матић и члановима инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада. Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу. Помоћ у организацији радосног догађаја пружили су свештеници храма Светог Саве предвођени Преовећеним Епископом ремезијанским г. Стефаном, марљиви трудбеници из Верског добротворног старатељства, Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), Светосавско звонце и Шабачка млекара. У пратњи Репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, Патријарх српски г. Иринеј отворио је, затим, манифестацију Божићно сеоце код Храма, која се традиционално одржава на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Извор: Српска Православна Црква

Извор: Епархија тимочка

БОЖИЋНА РАДОСТ МАЛИШАНА У МЕДВЕЂИ У ове дане предпразновања великог хришћанског празника Божића, у петак 4. јануара, заједничком акцијом Епархије нишке и добротвора и пријатеља наше Цркве, уз учешће Општине Медвеђа, у просторијама градског вртића ПУ „Младост“ у Медвеђи, уз пригодан програм за децу Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније је поделио божићне пакетиће деци вишедетних породица овога краја и деци из породица еконимски скромнијих могућности. То је још једна у низу акција чији је иницијатор Епископ Арсеније, којом Епархија нишка жели да у складу са својим могућностима помогне и скрене пажњу јавности на велики број породица са више деце којима је ова општина благословена, али које нажалост, услед лоших економских околности живе у врло оскудним животним условима. Овом приликом Епископ је обрадовао више од 200 деце, који су се окупили у просторијама вртића, где су за њих глумци нишког Луткарског позоришта извели пригодну представу за децу која је измамила осмехе на лицима свих присутних. Након представе, Епископ је деци уручио пакетиће, које су за ову прилику као свој дар деци Медвеђе и Сијаринске Бање донирали господин Дејан Станојевић испред фабрике намештаја „Мита“ , господа Бојан и Горан Ђокић испред фирме „Браћа Ђокић“, и господин Бранислав Пешић испред фирме „Бане Комерц“ сви из Лесковца, као и господин Перица Јанковић испред фирме „Екомлек“ из Каоника и господин Славиша Ђорђевић испред фирме „Смај Продукт“ из Лазаревог села крај Ниша, и уз велики труд месних пароха јереја Бобана Вуковића из Медвеђе, јереја Драгана Илића из Сијаринске Бање и протојереја Далибора Стефановића, архијерејског намесника јабланичког. Плодови ове акције су одмах били видљиви свима на лицима деце која уз смех и жагор нису могла да сакрију своју радост. Та радост нас охрабрује у даљим настојањима да помогнемо онима којима је помоћ потребна, а ова акција ће бити тек прва у низу које Епархија нишка на челу са Епископом Арсеније намерава да предузме у наредној години. После овог даривања које је и својеврсно увођење у радост предстојећег празника Рођења Христовог, Епископ је у пратњи присутног др Небојше Арсића, Председника Општине Медвеђа посетио и просторије Општине Медвеђа, а свој данашњи обилазак овог краја је завршио посетом Сијаринској Бањи. Извор: Епархија нишка

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У четрнаестој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање “О свештенству“, тадашњег епископа рашко-призренског г. Павла. Уредник серијала Архиварник Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис емисије

Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије. Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву. Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен. Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности. У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском. Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије. Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка). После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни. На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима. јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка Извор: Српска Православна Црква

Иако је своје дугоочекиване дневнике, писане између 1970. и 1986. године, како сам каже претенциозно, назвао „Мартирологијум“ (Академска књига, Нови сад, 2017, превод Милица и Ненад Спасић), Андреј Тарковски апелује да га не сматрају светитељем, него неким ко просто жели да ради. Главна мука великог редитеља се и у овим записима открива као смањена продуктивност у условима идеолошко-бирократске контроле и репресије, мада открива и немалу свест о томе да му ни у другим срединама, конкретно на капиталистичком Западу, не би било много лакше. У том смислу, наслов би, поред пројектовања личне ситуације ствараоца и грађанина тоталитарне државе, требало читати најпре у смислу разумевања уметности као врсте мучеништва, личног жртвовања и одбацивању благодати „света овога“ ради стваралачког учешћа у истини. Генијалан уметник, за каквог Тарковски себе очито сматра, нема заправо чиме да се поноси, јер он не даје ништа своје, него само преноси оно што му је дато; он стога није власник свог талента па у крајњој линији ни својих дела, већ све то припада народу. С друге стране, уметник мора да сачува сопствену личност, јер само је тако могуће стварати. Ово двојство је, за Тарковског још једна дубоко проживљена „мартирска“ особеност уметничке судбине. Уметник би, такође, требало да буде што је могуће слободнији, независнији од света, па и од обавезе да тај свет пројектује у затеченом стању, нити пак да пројектује једном заувек назначене идеале. Уметност не би смела да буде у служби апстрактних идеја, али ни да буде песимистичка, сматрајући дато стање света као једино могуће. Као некоме дубоко ураслом у традицију „златног“ и „сребрног“ века руске уметности и руске мисли (посебно руске религијска философија и симболизам), за Тарковског је смисао уметности у основи религијски. а уметност је, пред философије и религије, најузвишенија људска делатност. Основни проблем савременог света, и на (тадашњем, блоковски подељеном) Истоку и на Западу је недостатак духовности, а не овај или онај идеолошки систем. Уметност, стога не би смела на раскида своју везу са духовношћу, нити стваралачко и спознајно јединство са осталим великим иступима људског духа какви су философија и религија. Она по свом позвању мора бити усредсређена на оно невидљиво што све постојеће држи заједно, и у складу са тим искуством учествовати у преображавању света из његовог садашњег стања ка нечему то нипошто не бисмо смели да пројетујемо као довршен идеал. Изузетност Тарковског у свом времену и простору, „светитељска“ позиција који је изградио код дела не само совјетске публике, било је управо његово живо сведочење о непрекинутом континуитету руске културе, снага да се не само очува свест о пуноћи њених највећих вредности него и да се она оваплоти у од центара моћи толико контролисаном медију какав је филм. Као и о могућности да и данашњи уметник буде усредсређен на највиша питања смисла колико и његови велики претходници из било које од епоха људске историје, а зашто да не и оних које нам тек предстоје. Дневници Тарковског, у распону од брига свакодневнице, преко описа стваралачког процеса и планова до читавих огледа о уметничким, философским и религијским питањима, сведоче о једном јединственом старалачком искуству, конкретности покушаја да се живи једна неспорно узвишена визија уметности, али и живота. Тиме што сваком искреном и отвореном читаоцу онемогућава било какву идеализацију „лика и дела“, нарочито су суочавању о другим доступним сведочењима о истим, она подвиг великог уметника чини тим стварнијим, уверљивијим и упечатљивим. То што је уметник ипак само човек, са свим својим врлинама и манама, нимало не унижава уметника, али би итекако могло да узвиси човека, не неку његову идеалну пројекцију, која нам често служи за оправдавање наших властитих слабости, него конкретног „историчног“ човека, попут свих нас, који није поштеђен ни једне бране и искушења на путу да осмисли и оствари свој један и једни живот на овом и свим световима који постоје и који ће постојати. Генијалност Тарковског коју смо поменули, а коју је сам неспорно веровао, стога није било толико повезана са његовим уметничким остварењима колико са његовом вером у „мисију“ и смисао сопственог стваралаштва, стваралачком усредсређеношћу и усмереношћу као вероватно највећем дару духа не само уметнику, него и сваком појединачном човеку. Не гасимо зато ватру, немамо оправдања. Извор: Теологија.нет

Откуд безбожницима, некрштенима право да расправљају каква је Црква била и каква ће бити, а ни сами не припадају Цркви, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски г. Амфилохије и позвао црногорску власт да се према Митрополији црногорско-приморској понаша као што се понашао краљ Никола. Он је у интервјуу за Телевизију Вијести поручио како се нада да црква на Румији неће бити срушена и казао да аутокефалност Украјинске православне Цркве неће утицати на статус Цркве у Црној Гори. Митрополит је казао да за цркву на Румији формално није добијена дозвола. – Само безумни људи могу срушити ту цркву, која је остварење вјековног сна народног. Црква посвећена Богу љубави, Светој Тројици грли исток и запад и сјевер и југ. Ни против кога она није, она је само за богољубље и за братољубље. Прије свега, држава је послије рата, све до 1994. године била забранила изношење крста и онда смо без питања први пут изнијели крст. Шта смо могли да урадимо? Од оних који су забранили изношење крста сад да тражимо дозволу. Нијесам тражио. Плод свега тога је и обнова те цркве срушене у 16. вијеку. Дакле, апсолутно не видим разлог – поручио је Високопреосвећени. Говорећи о Закону о вјерским заједницама, Митрополит је подсјетио да је нацрт тог акта доношен без икаквог учешћа МЦП. Он каже да је апсолутно нетачна тврдња да је црквена имовина била државна у вријеме Краљевине Црне Горе. – 0 црквеној имовини причају они који појма немају о устројству Цркве и њеном мјесту у друштву и о положају цркве Митрополије црногорске у вријеме Краљевине Црне Горе. Они појма немају како је то било. Ено одлуке и краља Николе из 1895. године гдје је саградио свој двор и гдје је и за себе и за своје потомство својом одлуком одредио да Манастиру цетињском плаћају годишњу накнаду зато што су заузели ту имовину. Значи, то је имовина Цркве. Само што је у вријеме Краљевине био другачији однос са црквом. Прије свега, Митрополија је била државна вјера, Митрополија црногорска. Дакле, тај нацрт и ти предлози су потпуно против сваке логике нормалне и домаће и међународне – истакао је владика. Високопреосвећени је увјерен да такав нацрт не може проћи у Скупштини, те да се наговјештава да ће бити позвани представници Митрополије и других вјерских заједница да би се „написао нормалан закон“. На питање да ли се дјелимично осјећа одговорним што се питање Цркве покреће када би фокус јавности требало скренути са суштинских, животних ствари, Митрополит је казао да не зна што би он ту био одговоран. – Овим што радим овдје ових 30 година, настављам оно што су радили ови претходници. Осам вјекова постоји ова Митрополија без прекида. Они се укључују да рјешавају питање Цркве, а прије свега, безбожници, некрштени. Откуд њима право да расправљају каква је Црква била и каква ће бити. А ни сами не припадају Цркви. То је једно, а друго, ја се наљутим због Косова и Метохије. Суштински, одрекли се од Краљевине Црне Горе, граница Црне Горе каква је била за вријеме краља Николе, а сада траже од нас да се и ми одричемо тога. Не можемо се ми одрећи. Ми поштујемо и ову Црну Гору у овим њеним границама, поштујемо, како ја кажем авнојевску Црну Гору, која је рођена у Брозовом Јајцу, али Црква не може да заборавља и оно како је било управо за вријеме Краља Николе и границе црковне и границе државе Црне Горе. И не може се прихватити да рецимо Метохија не припада Црној Гори – нагласио је Митрополит. Коментаришући то што је недавно позвао црногорског предсједника Мила Ђукановића да се крсти, па да тек онда говори о Цркви, како не би био само носилац братоубилачке идеологије, Митрополит је казао да је крштење питање слободе и није питање наметања ни са чије стране, те да то зна и Ђукановић. – Ми се знамо од 90-их година и нијесмо мало сарађивали. Ја сам и њему увијек благодаран и ондашњој власти када смо градили Храм. Најљепши храм у историји Црне Горе саграђен је у наше вријеме у Подгорици. Благодарећи и помоћи држави. Саградили смо и други храм, величанствени, Светог Јована Владимира у исто вријеме када је саграђен овај храм који је на Румији и други храмови. Оно што очекујемо од ове власти, добро они ако хоће да се крсте или неће да се крсте то је њихов проблем, али очекујем да се понашају према цркви на начин, ајде нека буде како се понашао краљ Никола, са поштовањем дубоким, поготово према Митрополији која је створила ову Црну Гору. Она је у темељима ове Црне Горе – поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Центар за истраживање православног монархизма је објавио још један значајан наслов поводом великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од завршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице уједињења српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. Реч је о књизи историчара и дугогодишњег сарадница Центра за истраживање православног монархизма, г-дина Бојана М. Митића из Ниша: ''Српска Црква у југословенској Краљевини: патријарх Варнава и његово доба'', која је публикована као четврта књига оквиру серије капиталних издања, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, духовног покровитеља Центра за истраживање православног монархизма. Уреднички савет овог значајног издања сачињавају протонамесник мр Немања С. Мрђеновић, јереј Бошко Р. Маринков и Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и аутор предговора овој књизи. Аутор визуелног идентитета овог издања јесте дугогодишњи сарадник Центра г. Срећко М. Никитовић, док се посла лектуре и коректуре латила г-ђа Ивана Јовановић. У својој уводној речи у ово значајно историографско издање, ђакон Хаџи Ненад је, између осталог, прибележио: ''Рекло би се да је период наше црквене историје од конца Првог до почетка Другог светског рата један од оних којим се наша црквена историографија, сразмерно, мање и несистематичније бавила у односу на остале повесне периоде осамстогодишње историје наше Свете Цркве. Чини нам се да је то због тога што се, након ослобођења оних наших крајева, који су до Првог светског рата били под аустро-угарском влашћу и уједињења Српске Православне Цркве 3. августа (12. септембра) 1920. године Господње, чинило да је, напокон, обновљено редовно стање у Пећској Архиепископији и Српској Патријаршији, као и да је тешко иго ропства спало са нашег народа и његове Цркве једном за свагда. Међутим, рекло би се да је ново време и природа новоустановљене државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 20. септембра (3. октобра) 1929. године Господње – Краљевине Југославије) пред Српску Цркву поставило сасвим нове изазове и искушења, који су од изванредне важности за нашу црквену повест, те нам се та досадашња несразмера, у систематичном бављењу овим повесним периодом историје наше Цркве, чини сасвим неоправданом. У томе препознајемо и нарочиту вредност овога дела, особито када узмемо у обзир да се оно појављује у години великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од победоносног свршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи године још већег и важнијег јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице поменутог уједињења дотадашњих српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. […] У овом делу које се темељно бави стањем Српске Православне Цркве у југословенској Краљевини издваја се и једно свеже виђење односа кључних чланова Дома Карађорђевића према Вери својих отаца и према Цркви у то доба. Тај се однос често неумерено идеализује или неумерено куди, те се показала реална потреба за једним трезвеним и аргументованим погледом на ово питање, што је посебан и додатни квалитет овог вредног историографског штива''. Иначе, поред књиге коју овде представљамо, Центар за истраживање православног монархизма је објавио и следеће наслове: Свети Филарет Московски – ''Православна монархиja''; Свети Свештеномученик Јован Восторгов – ''Шта је монархија''; Епископ жички Сава Дечанац - ''Владалац и народ''; Иван Лукјанович Солоњевич - ''Народна монархија''; др Христо Јанарас – ''Црква у посткомунистичкој Европи''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић - ''Збориште''; јереј Бошко Р. Маринков – ''Заточене земље слободан грумен''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић – ''Конзервативна (р)евoлуција'' и јереј Бошко Р. Маринков – ''Србикон'', од којих је већину могуће набавити и књижарама при Православном богословском факултету Университета у Београду (ул. Мије Ковачевића 11Б, Београд) и при Високој школи Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију (ул. Краља Петра 2, Београд). Извор: Српска Православна Црква

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5). Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем. Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“. Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету. „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања. Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека. Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4). У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6). Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога. Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали. Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави. Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ. Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2). Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква