Jump to content

Најбољи чланови

  1. Аурор

    Аурор

    Члан


    • Points

      36

    • Број садржаја

      19957


  2. Млађони

    Млађони

    Члан


    • Points

      33

    • Број садржаја

      28752


  3. cloudking

    cloudking

    атеиста


    • Points

      30

    • Број садржаја

      20807


  4. JESSY

    JESSY

    ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР


    • Points

      25

    • Број садржаја

      47826


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 09/19/17 in all areas

  1. Suknja je pravi ženski ukras! Suknja se u svim vremenima smatrala glavnim atributom ženstvenosti. A razlog za to nije samo u ljepoti takve odjeće. Stručnjaci u oblasti energetskih praksi vjeruju da kada žena nosi suknju, ona počinje da akumulira nepresušnu energiju ženstvenosti. Zato, suknja ima određeno sakralno značenje za svaku predstavnicu slabijeg pola. U stara vremena žene su oblačile isključivo haljine i suknje. I ova moda bila kod svih naroda. Na primjer, za slovenske žene osnovna odjeća je bio sarafan, indijske žene su nosile dug širok sari a japanske žene su nosile na svom tijelu kimono. Kao što vidimo, odjeća svih žena uopšte nije pretpostavljala konstrukciju pantalona. Ranije, su ljudi suptilnije osjećali svoju vezu sa silama prirode. I svima je bilo poznato da se žene razlikuju od muškaraca ne samo u pogledu fizičkih parametara. Ljudima različitog pola svojstvena je različita energetika. Za muškarce je predviđeno da crpe energiju iz svemira. A žene su uglavnom uzimale energiju iz Zemlje. Pri spomenu takvih pojmova kao što su ljubav, osjetljivost, briga, milosrđe, nježnost, naravno odmah ih, povezujemo sa ženom. Čak i u pogledu zemlje, takva opredijeljenja su opravdana. Dizajn svake suknje je takav da oblikuje proširenje nadolje, konus. Takav model suknje nije izmišljen slučajno. Vjerovalo se da takav konus pomaže ženi da bolje apsorbuje energiju i moć zemlje da postane plodnija i materijalno bogatija. Energija žene, ako govorimo o fizičkom tijelu, akumulira se u posebnom organu - materici. Muškarci po zamisli prirode nemaju takav organ. U energetskom smislu da bi muškarac dobio energiju zemlje, on mora da je uzme od žene. Kada žena oblači pantalone, ona doslovno sa njima prekriva vezu sa zemljom. Kretanje energije se zaustavlja, a ženski sveti sud u obliku materice ostaje prazan. Kao rezultat toga, žena nema šta da podijeli sa muškarcem. Ženska energija je važna za muškarce. Ona ih čini spokojnijim, uravnoteženijim i stabilnijim. Ako muškarac ima pristup ženskoj energiji, uvijek će željeti da se bavi kreativnim radom. Kada je muškarac lišen ženske naklonosti i ljubavi, on postaje agresivan, grub i surov. Ima mnogo žena koje uopšte ne nose suknje. Nose isključivo pantalone ili farmerke. Sa energetske tačke gledišta žena tada jača i njeguje svoj duh na stran način, to jeste muški. Kao rezultat toga, žena je u interakciji sa muškarcem kao da je po prirodi muškarac. Na suptilnoj ravni ovo se ispoljava tako da je energetska razmjena poremećena. Ovo se može odraziti na fizičkom planu u obliku raznih bolesti, nesporazuma i svađa u odnosima. Žene opravdavajući nošenje pantalona mogu reći da je takva odjeća veoma pogodna, da je stilizovana, praktična i moderna. Naravno, ženi u farmerkama je mnogo jednostavnije da radi, poslove koji su se prvobitno smatrali muškim, na primjer, da nosi teret, kreće brzo i spretno, itd. U odnosu na pantalone, suknja ili haljina deluju kao prirodna kočnica. A u tome je veliko dobro za ženu, donosi joj mir i harmoniju. Prava žena čak ne razmišlja o tome da radi težak posao, nosi teret ili ubrzano ide negdje. Ona će sačekati muškarca za to, koji, kao pravi vitez, neće odbiti da joj pomogne. Svakodnevno oblačeći lijepe suknje ili haljine, svaka žena može da osjeti koliko joj se brzo mijenja raspoloženje i stanje. U ženi počinje da se budi ogromna i veoma poznata energija. Naravno, i pogledi muškaraca se uvijek fokusiraju na žene u suknjama i haljinama. Pantalone žene, čak i ako su super moderne, treba da nose samo u izuzetnim prilikama. Dužina i oblik suknje takođe ima značaj. Ranije se vjerovalo da ženska suknja ili haljina mora biti maksimalno duga, kako danas kažu, do poda. Tako je ženi bilo lakše da uzima i čuva u sebi energiju Zemlje. Ako suknja ima široku ivicu koja se njiše pri kretanju i malo uvija, počinju da se javljaju torziona polja, koja su predodređena da jačaju energiju Zemlje. Rub suknje odavno se smatrao nekim krugom-amajlijom. Takva amajlija je dizajnirana da stvori zaštitu za seksualne centre žene. Zdravlje reproduktivnih organa žene i njihovo pravilno funkcionisanje direktno zavise od pravilnog rada tih centara. Slika žene u dugoj suknji uvijek podsjeća na čednost, nevinost i čistotu. Duga suknja spašava ženu od pohotljivih pogleda. A ovo je veoma važno. Takvi loši pogledi su slični zlom oku, mogu da naprave rupu u nižim energetskim centrima. Ako se to desi, tada žena jednostavno gubi svoju seksualnu energiju. Zajedno sa njom odlazi životna snaga i ženska privlačnost. Kao rezultat toga, proizilazi energetsko osiromašenje žene. Ona ne može ništa više dati svom muškarcu, tako da on gubi interesovanje za nju. Danas se mnoge žene pitaju gdje su se izgubili pravi muškarci, slični ruskim herojima. Ali razmislite sami, odakle da se pojave, ako su žene same prestale da budu takve u punom značenju tog pojma? Žene namjerno odustaju od svoje ženstvenosti, oblačeći pantalone i drugu mušku odjeću. Na sreću, moda poslednjih godina je takva da ženama pruža šansu da se vrate iskonskoj ženskoj odjeći, da se hrane snagom zemlje i ozare svojom ženstvenošću voljenog muškarca. Zato, od danas nosite dugu suknju ili haljinu i naviknite da se osjećate kao prava žena. Prevod teksta: cluber.com.ua Prevela: Beba Muratović - bebamur.com http://www.bebamur.com/blog/iscjeliteljska-moc-suknje-zasto-je-vazno-da-zene-nose-suknje-i-haljine
    7 points
  2. Игнорисање – представа у два чина Чин први – стрејт прича Породична кућа на југу Србије. Кухиња. Мали Лаки долази код маме која седи са столом. Мама: Седи си синче, које има по школу? Лаки: Мамче, које је тој педер? Мама: Које? ... Ма, ће ти мама направи нешто да изедеш, а синче? Лаки: Мамче бе, а које је тој педер? Мама: Оћеш ли мамче да ти да нешто благо да издеш, а синче, немој ме секираш , жив ти ја ... ај ће искочимо после да се промајемо по град, ће ти купи мама ћебапи ... а синче? Лаки: Мамче бе, па ће ми кажеш ли које је тој? Мама: ... туууго, ће ми изгорив пењујрлије ... Лаки: Добро мамче, ће долазив сутра неки педери да ни објашњавав у школу које су то педери ... Чин други – геј прича Двориште школе на југу Србије. Мама чека малог Ноцка. Ноце долази и крећу кући. Разговарају улицом. Мама: А бе Ноце сине, зшто си ми нешто тугаљив овија дни, утупеја си аметом!? Које ти је? Кажи си на мамче? Ноце: Па не си знајем ... немој ме запитујеш ... Мама: Леле Ноце, па ти си се заљубија? О, мајкино синче, у кога бре мајкино, у онуј ли мираџику Лепавку? Ајде, ајде, казуј ... Ноце: У Миланчу, маме, у Миланчу ... Мама: Које бре? Каквог Миланчу пустелијо?! Ноце: И Миланча у мене, даја ми његово кремче да изедем онај дн ... Мама: Ал је упекло, ће си пожуримо дома синче ... мајка ће ти испече баничку ... Ноце: Цл ноћ алујем због Миланчу маме ... Мама: Ће си изедемо баничку па ће си гледамо Фарму кд одоцни ...
    6 points
  3. G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ U junu 1958. godine, Mildred i Richard Loving otišli su u Washington DC da bi se vjenčali, kako bi izbjegli Zakon o rasnom integritetu koji je od 1024. godine bio na snazi u državi u kojoj su živjeli - Virginii, a prema kojem je brak između bijelaca i pripadnika drugih rasa bio krivično djelo. Nakon anonimne dojave, policija je upala u njihov dom mjesec dana kasnije, rekavši im da je njihov vjenčani list nevažeći. Godine 1959. izjasnili su se krivima jer “žive skupa kao muž i žena, narušavajući mir i dostojanstvo Commonwealtha". Osuđeni su na jednu godinu zatvora, a uslov da se kazna poništi bio je da napuste Virginiu i da se ne vraćaju zajedno najmanje 25 godina. Par se zatim preselio u Washington DC. Pet godina živjeli su u egzilu, odgajajući svoje troje djece, Peggy, Sidney i Donalda. Godine 1964. frustrirana što ne mogu zajedno posjetiti svoje porodice u Virginii, Mildred je pisala glavnom tužiocu Robertu F Kennedyu, koji ju je uputio na organizaciju koja se borila za građanska prava American Civil Liberties Union (ACLU). ACLU im je dodijelila besplatnu pravnu pomoć. Predmet je sa okružnog suda iz Virginie dospio do vrhovnog suda u Washingtonu. Bračni par Lovings nije prisustvovao ročištima u Washingtonu, ali je Cohen prenio poruku od Richarda: ‘G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ Vrhovni sud je jednoglasnom odlukom poništio presudu u junu 1967. godine, presudivši da je zabrana međurasnog braka neustavna i da predstavlja kršenje 14. Amandmana. Uprkos presudi Vrhovnog suda, zakoni kojima se zabranjuje "miješanje" rasa ostali su na snazi u nekoliko država. U Alabami su nastavili provoditi taj zakon do 1970. godine, i to je bila posljednja država koja je prilagodila svoje zakone odluci Vrhovnog suda – tek 2000. godine. Prema priči ovog bračnog para snimljen je film Loving 2016. godine, sa Ruth Negga u ulozi Mildred, a Joel Edgerton glumi Richarda. http://www.6yka.com/novost/129150/brak-koji-je-promijenio-istoriju
    6 points
  4. Vas dvojica da napravite stranku "ISLAM FOREVER" posto niste u stanju ni da samo prodjete pored neke teme a da je ne pretvorite momentalno u svoj politicki manifest mrznje prema muslimanima Auror: Ej mladjo, koju je bese juce temu otvorio Rakic? Mladja: Ne znam, valjda neku o legurama poluosovina rotora helikoptera... Auror: odlicno, idem da im objasnim da helikopteri ne bi ni postojali da muslimani kojim slucjaem vladaju svemirom. Mladja: jbt koj si ti genije! Auror: ne, ne ti si genije: Mladja: ne, ne ti si genije Auror: ne ti si Mladja: ne ti si Auror: Dobro! Ajde idemo na tu temu Mladja: Ajde Auror: TI prvi Mladja: ne, ne ti prvi... Auror: Ti prvi Mladja: Aj u isto vreme! Auror: Aj! Mladja: 3..2..1..! Auror: Nisi otiso!!! Mladja: ti prvi! Auror: ne, ne ... ti... Mladja: A kako ces da im to objasnis! Auror: okacicu jedan video iz kompa Mladja: ne moze iz kompa mnogo je veliki fajl Auror: ima resenja! Mladja: Koje? Auror: ZIP FAJL! Mladja: ZIP FAJL!
    5 points
  5. Дочим је силовање младе девојке или чак девојчице природно?
    5 points
  6. Maloumna Srbija Sve što kaže Mladen Šarčević, ministar prosvete, ili nema smisla ili je laž. On je puko otelovljenje nezajažljive želje za moć. I u tom smislu, samo odraz u ogledalu svog nezakonitog šefa (predsednika države) i njegove stranke. Pri tom, u ostvarivanju svoje, to jest stranačke, to jest šefove želje on će gaziti sve pred sobom, pored ostalog i loše postojeće zakone tako što će predlagati još gore. „Novi zakon donosi kvalitet nastave i efikasnost države u svemu što treba da se vidi“ – kaže Šarčević i ne govori istinu. Novi zakon o prosveti po nameri i strukturi gotovo da je identičan izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji: on ministru prosvete, baš kao izmene i dopune direktoru BIA, treba da priušti apsolutnu moć bez ijedne institucionalne mere za polaganje računa. Odgovorni mogu biti i snositi posledice za svoj rad samo oni ispod ministra – đaci, nastavnici i direktori škola, pre svih drugih. Nijedan zakon ne može doneti „kvalitet nastave“. Zakon može da dâ samo okvir – kvalitet se stvara negde drugde i stvaraju ga sami obrazovni radnici a ne zakonodavci. Ovaj konkretni zakon neće doneti ni „efikasnost države“, bar ne onu efikasnost koja bi Srbiju učinila pristojnom državom. Ali, iz jednog partikularnog, sebičnog ugla zakon će biti „efikasan“, jer će efikasno odrešiti ruke ministru da radi šta hoće. Kada se ta „efikasnost“ institucionalizuje i uveže sa školama, od „kvaliteta nastave“ neće ostati ni kamen na kamenu. Izuzev ako se kvalitet ne prepoznaje kao efikasna proizvodnja podanika. Ultrakonzervativne stavke u Zakonu koje se tiču, recimo, obrazovanja kod kuće ili zadaju da se obrazovanje ostvaruje isključivo na „srpskom jeziku i ćiriličkom pismu“1 samo su bedni pokušaji legitimizacije grabljenja i koncentrisanja moći na vrhu države. Jednako bedno zvuči i Šarčevićeva fraza „da je prosveta motor i budućnost društva“. Uptreba reči „motor“ umesto, na primer, reči „pokretač“ samo razgolićuje obezljuđeni Šarčevićev pogled na resor na čijem se čelu našao. U stvari, zašto bi Šarčević i birao reči kada govori o obrazovanju, jer njega se obrazovanje ni ne tiče. Kao što je direktor BIA izmenama i dopunama Zakona o BIA dobio ovlašćenja da Agenciju vodi kao da je njegova privatna firma („prćija“2 bi ovde bila prava reč), tako se i Šarčević na čelu ministarstva prosvete ponaša kao samozadovoljni direktor omanje privatne škole. Jer kad završi sa „motorom“, Šarčević će odmah preći na mračnu budućnost, koja ga zapravo jedino zanima: „Novi zakon treba da reši i problem tehnoloških viškova. Podaci govore da je oko 4.000 onih bez pune norme, 450 prima neku platu bez ijednog časa, a 890 ljudi je i dalje u sistemu a ima više od 65 godina. Imamo spremne otpremnine, ali imamo i ljude koji ne prihvataju poslove. Oko 17.000 ljudi radi van konkursa, a oni koji napune 65 godina moraju da idu u penzije, jer inače ne možemo da zaposlimo mlade.“ Tu se krije još jedno značenje Šarčevićeve „efikasnosti“. „Efikasnost“ tu nema veze sa uspešnim prenošenjem kvalitetnog znanja. Nije Šarčević na mesto ministra zato ni doveden. On je došao da utvrdi i otpusti „viškove“ i „efikasno“ sreže troškove. To sa obrazovanjem nema nikakve veze: reč je o primitivnom i vulgarnom „domaćinskom“ vođenju države uopšte i obrazovanja posebno kao prostih privatnih firmi sa jednoznačnom svrhom stvaranja prihoda. Naravno, i država i obrazovanje mnogo su komplikovanije strukture sa mnogo složenijim svrhama – ali ko će to sad objasniti Šarčeviću. Jer, njegovi ministarski kapaciteti sada su zauzeti rešavanjem – direktorskih kriza. Posebno one u Zemunu. Po novom zakonu, ministar, dakle ovaj i ovakav Šarčević (jednako kao Gašić), imaće pravo da postavlja i smenjuje direktore škola. Sadašnji zakon mu to pravo daje samo ako se utvrde nepravilnosti u radu direktora. Zato svuda tamo gde hoće da smeni direktora, Šarčević mora da pošalje inspekciju sa nalogom da obavezno nešto „pronađe“. Novi zakon će u tom smislu zaista biti „efikasniji“: inspekcija naprosto neće više biti potrebna, a sve će se svesti na volju ministra. Dakle, inspekcija je – tvrdi Šarčević, a krizni savet zemunske škole to ubedljivo pobija – pronašla nepravilnosti u radu direktora zemunske škole i zato taj direktor mora biti smenjen. Roditelji đaka su, međutim, odlučni da tu smenu spreče. I ministar na to odgovara: „Opstruktivno ponašanje nema pametan odgovor. Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu. Ne može da se licitira sa povredama rada i zakona. Ovo je Fejsbuk revolucija i to će se rešiti jedino tako što će se roditelji urazumiti“. Ej, ministar prosvete poziva odrasle ljude da se „urazume“. Obraća im se kao deci, to jest podanicima, to jest poslušnicima u čijem je interesu da poštuju njegovu volju ili će uslediti kazna (otuda ta ovde krajnje neprimerena reč „urazumiti“). Ali, povrh toga, on izgovora: „Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu“. Biti u saglasju sa sobom za Šarčevića znači – braniti državu. Država, to sam ja, bez stida i zazora kaže Šarčević i doslovno ponavlja stav svoga nezakonitog šefa. Jer, za Šarčevića i njegovog šefa, država nisu njeni građani i njihovi interesi. Država, to su oni – Šarčević i njegov šef, i njihovi interesi. Građani su nezrela, poslovno nesposobna lica, koja nisu u stanju da procene i odrede svoje interese i kojima je stoga potreban staratelj. To su dokone osobe koje se igraju na fejsbuku i koje treba urazumiti koliko je to moguće. To je novoradikalsko viđenje države – Srbija je azil za maloumne građane, a Šarčević, stranka i šef stranke vide sebe kao upravnike tog azila. Zakonska rešenja koja sada ulaze u proceduru – Zakon o osnovnom obrazovanju ili izmene i dopune Zakona o BIA – treba da institucionalizuju i ozakone takvu njihovu sliku maloumne Srbije. Dejan ILIĆ
    5 points
  7. Odlicno! Cela ova bruka je kao porucena ispala, sam je Bog dopustio, da tako malo brkne u oko nekim duhovnim slepcima ovde u nas. Na veliku zalos`, ovo sto ep. Irinej sad paja i usisava - iako kao i uvek jasno i zaokruzeno - potpuno je besmisleno i trivijalno, obican auto-go` (a k`o da je i prvi u SPC danas). Mozemo da se nadamo da ce posle ovoga neke glavonje da 1) ne daju nikakvo ordenje tek bilo kome, NAROCITO nikom od politicara, i 2) da uopste malo zaborave na ordenje i ostale sarene laze i da pocnu malo vise da se bave necim stvarno pametnim, kao sto je npr. pastirska briga o potrebitim i na bilo koji nacin ugrozenim ljudima...
    5 points
  8. 5 points
  9. grigorije22

    Слике форумаша

    Security u opstinska uprava.
    5 points
  10. Danijela

    U lepom telu veliki duh

    „Analiza mi je dala ogromnu slobodu osećanja i izvanredno samopouzdanje. Osećala sam da sam svoje vreme odslužila kao lutka.“ Najlepša među pronalazačima i najpametnija među glumicama, Hedi Lamar (1914-2000) jedna je od najfascinantnijih ličnosti popularne kulture. Uobičajene predrasude društva po kojem je lepo lice za slikanje, a ne glava za razmišljanje, Hedi je uspela da sruši, a nas učini vernim korisnikom svog pronalaska. „Bog svoje ljubimce nagrađuje najvećom srećom i najvećom nesrećom u isti mah.“ Ovom Pavićevom rečenicom bi se najkraće opisao životni put Hedvig Eve Marije Kisler. Hedi Lamar Još od detinjstva pokazivala je znake budućeg uspeha: lepa, pametna, talentovana, a uz to hrabra i dovoljno bogata da svoje zamisli ostvari. Roditelji su joj pružili vrhunsko obrazovanje i namerno propuštali nametanje ideje o lepoti i možda baš zahvaljujući takvom vaspitanju postala je izuzetno svesna svojih kvaliteta. Uvidevši odlične rezultate u učenju, ali i primećujući odblesak svoje lepote u očima stranaca, još u ranom dobu zračila je retkim samopouzdanjem. Takva sigurnost u sebe će je i vinuti u zvezde − prihvatila je ogroman rizik i podnela teret optužbi za nemoral, ali postala je slavna ulogom u čehoslovačkom filmu Ekstaza. Scene golotinje i orgazma glumice bile su i skandalozne i revolucionarne. Bajka, kako je delovala udaja za bogatog industrijalca Fridriha Mandla, ubrzo se pretvorila u košmar. Izuzetno posesivan čovek opsednut kontrolom, Mandl, svojoj mladoj ženi je zabranio da snima filmove i igde odlazi bez njega, osudivši je na zatočeništvo u velelepnoj vili. Ali i takav život je Hedvig poslužio kao velika škola. I ranije je znala da je lepa, ali sada je uvidela koliku moć i kakve to posledice nosi sa sobom. Hedi Lamar Bila je toliko lepa da su se na raskošnim zabavama koje je njen muž priređivao razgovori zaustavljali i sve glave okretale kada bi ušla u prostoriju. Toliko lepa da je muž lud od ljubomore odlučio da pokupuje sve postojeće primerke Ekstaze. Toliko lepa da je Musolini odbio da proda svoj primerak Mandlu. Toliko lepa da je u razgovoru sa njom Hitler zaboravljao da je Jevrejka. Tada joj je sigurno delovalo da lepota može spasiti svet. Ali je takođe uvidela da pred lepotom koja skoro sva vrata otvara neka vrata bivaju namerno zaključana. Žene su smatrale njeno prisustvo pretnjom i stoga je imala veoma malo prijateljica. Muž je smatrao njene reči suvišnim i stalno ju je ućutkivao. Ali ona je znala da nije glupa. Na sastancima za razvoj novog oružja na koje ju je muž terao da ga prati Hedvig je samo naizgled bila odsutna – pažljivo je slušala i pamtila, i to će kasnije koristiti. I konačno, spoznala je da ne može bez slobode: lukavo je unajmila služavku koja je ličila na nju, na prevaru se maskirala i pobegla. Holivud i preporođena Hedi Lamar Stigavši u Holivud proglašena je najlepšom ženom sveta i promenila je ime u Hedi Lamar. Hedi Lamar Tokom 40-ih godina snimila je čak 18 holivudskih filmova. Najveći uspeh postigla je glavnom ulogom u Samsonu i Dalili. Iako su joj glumačke sposobnosti bile ograničene, njena tamna lepota zavela je gledaoce i bila je svojevremeno najbolje plaćena glumica. Drugi svetski rat pokrenuće u Hedi davnašnju netrpeljivost ka nacistima koje je i suviše dobro upoznala. Svirajući klavir došla je do rešenja problema američke vojske sa lansiranjem torpeda − naizmenično menjanje signala odašiljivača, iz čega je proizišlo frekventno skakanje u prenosu telekomunikacionog signala. Uz pomoć pijaniste Džordža Antejla završila je konstrukciju i predala je patent 1942. godine. Međutim, Hedin trud je dočekan sa podsmehom i preporukom da se vrati prodaji ratnih obaveznica. Razočarana, napustila je dalji istraživački rad. Zapravo, Hedin izum bio je suviše napredan za tadašnju tehnologiju. Mračni period Nezadovoljna, ohola i naprasita, sa godinama je davala sve više maha mračnim crtama svog karaktera. Uloge koje su joj nudili i koje je bila prinuđena da prihvati bile su stereotipne i žudela je za većim izazovima. Ali ti izazovi se nisu pojavljivali i od pedesetih godina karijera joj je krenula nizbrdo. Ni u ljubavi nije imala sreće − udavala se čak šest puta. Muškarcima je bila neodoljiva, ali većina nije bila spremna da se izbori sa njenom izvanrednom inteligencijom i ćudljivom naravi. Nedostatak poslovnih ponuda, neuspeh u privatnom životu, kao i bes zbog neshvaćenosti i potcenjivanja društva pretvorlili su je u ogorčenu, usamljenu ženu. Suočena sa prolaznošću telesne lepote, a poljuljanog uverenja u svoje druge kvalitete, u starosti se okrenula lekovima i plastičnoj hirurgiji kao spasu. Ali takav spas nikada nije došao. Hvatanje u krađi sasvim joj je uništilo ugled. Svetlost na kraju tunela došla je devedesetih primenom njenog patenta u razvoju mobilne telefonije. Pred kraj života Hedi je dočekala da sebe ponovo ugleda na stranicama časopisa, ali ovaj put kojih je želela − naučnih. Pored mobilnih telefona, patent Hedi Lamar nalazi se i u Wi-Fi i Bluetooth tehnologiji: svaki put kad razgovarate mobilnim, podelite muziku sa prijateljima ili proverite Fejsbuk nalog na mreži u kafiću, signal koji koristite možda tamo negde šalje i osmeh na lepo lice Hedi Lamar. Piše: Milica Gušić https://kultivisise.rs/hedi-lamar/
    5 points
  11. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
    4 points
  12. Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi View full Странице
    4 points
  13. Pravo je vreme da prosiris krug poznanika.
    4 points
  14. Čuo sam da se Škoti vređaju kada za kilt kažeš da je suknja. A i anatomski gledano više smisla ima da žene nose pantalone, a mi kiltove...
    4 points
  15. 4 points
  16. Umetnosti pristupaj na isti nacin na koji se trudis da pristupis bogu... samo iskreno, licno i bez foliranja. Ne treba na silu traziti "nesto" ako tog"neceg" za tebe tamo nema... pa makar svi kriticari ovog unerzuma govorili kako se radi o nesagledivom remek delu. Niko nije duduk za umetnost. Ljudi su samo duduci za sebe.
    4 points
  17. 4 points
  18. 4 points
  19. Није спорно библијско значење речи "упознати". Спорно је што се покушај групног силовања гостију доживљава као изражавање "хомосексуалности". Да ли би групно силовање Лотових кћери било изражавање "хетеросексуалности"? Да су прихватили Лотову понуду и силовали девојке, да ли би се ово тумачило као осуда хетеросексуалности? Мени је језиво кад људи не виде разлику између групног силовања и добровољног односа између две одрасле особе.
    3 points
  20. Читала двапут, први пут са 15 година, али хвала Ма да. Хаксли је штреберчина, успео је да ЛСД учини досадним
    3 points
  21. Može da se nađe u pdf, hvala A Brave new world je bolje predvideo budućnost nego 1984... Zapravo je ta knjiga bila u pravu (nju mogu ja tebi da dam).
    3 points
  22. Икона Пресвете Богородице Донске, црква Лазарица на Звездари (Данас, једноставно нисам одолео да је видим. Шта ћеш. Свако има неку своју слабост.)
    3 points
  23. Zapravo ju je naslikao sa prozora svoje bolnice u Saint-Paul-de-Mausole, tokom psihoticne epizode. Usput je i predstavio jedan od najslozenijih fenomena u fizici, vezano za dinamiku fluida:
    3 points
  24. А исцелитељска моћ турбана? Где бих то мохгао да нађем?
    3 points
  25. Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема… И место да смо у рату, Где бојне трубе јече, Ево нас у казамату, На нама ланци звече. Ал’ право је реко пре Жерајић, соко сиви Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи. *Ово је написано на зиду затворске ћелије Гаврила Принципа у Трезену, Чешка, 1918. године, неколико дана пред његову смрт.
    3 points
  26. Vladan :::.

    Питајте Администрацију

    ОК, све разумем све схватам, нема проблема. А и изгледа да сам се навик'о, омашим само једном у десет пута Али иако остаје овако, ево ја, чим нам MMF повећa плате, уплаћујем неку кинту "само за програмера и најближу фамилију уз песму Pocket Calculator!" па нек бидне весело
    3 points
  27. Који хришћански начин, ових пинк православаца којима је све "љубав", лептирићи и цветићи, ако мислиш на хришћанску самилост, па имам је и за хомосексуалце, али та милост не подразумева прихватање тарлакања голих дупета по граду, а нарочито не прихватање "параде поноса" у нас, јер је исполитизована.
    3 points
  28. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо по земљи. -Јован Дучић-
    3 points
  29. тема би могла да се зове и: "Заволели се на форуму и упознали".
    3 points
  30. 3 points
  31. 3 points
  32. Danijela

    Страсти по Андреју

    Сваки облик уметничког стваралаштва оправдава се у својим највишим делима. Односно, има слика за које људи кажу: „мазарије“. Има музике која пара слух и изазива негодовање у души. Али има уметничких дела пред којима обичан човек замире у свештеном страху и која стваралачки човек сматра смислом и оправдањем стваралаштва. Може се рећи да храм Покрова на Нерли оправдава црквену архитектуру као самосталан и посебан облик благовести. То није просто молитвени дом. Овај храм је чак и без црквене службе дуги низ година атеисточке владавине говорио људима о Богу и позивао на молитву. Таква је снага црквене уметности. Руке и срце верујућег човека – неимара, иконописца и звонара – приморавају и камен, и бакар, и боје да славе Господа. Филм о којем ће бити речи такође се може назвати „оправдањем кинематографије“. Гледање филма „Андреј Рубљов“ представља подједнак напор као и читање добре књиге. Филм неће свакоме много рећи, и икону не разуме свако, већ пре свега онај ко се моли, а као друго, разуме је гледалац који је посвећен у језик иконописа. То је филм о преподобном иноку Андреју и о његовом најпознатијем делу – највишем делу иконописања – икони „Старозаветне Тројице“. За ову икону умни Флоренски је рекао: „Ако постоји ‘Тројица’ Рубљова, то значи да постоји Бог.“ Икона се појављује само на крају филма. И то су једини његови кадрови у боји. Цео преостали део филма је намерно црно-бели. Ако се има у виду да је биографија Андреја Рубљова скоро непозната, премда је филм назван по њему, то уопште није филмско житије, већ велико платно о руском животу у XIV-XV веку. Русија не уме да дискутује. Култура јавних спорова и дебата није дубоко укорењена у Русији. „Православље се не доказује, већ показује“ – то је мисао која је дубоко укорењена у срца руских људи. Али сам живот Русије је полемичан. За хришћане на Западу ми смо дивљаци. За бескрајне степе Азије и непроходне планине Истока ми смо „људи Писма“. Наш живот је изазов и за једне и за друге. Филм „Андреј Рубљов“ је у многоме такође полемичан. На почетку филма, одгурнувши се од заштитне ограде на звонику, човек лети аматерским „балоном“. То се чак и у XIX свету сматрало дрским. А у време Рубљова је било богохулно. Не полетети изнад земље захваљујући светости и анђеоским рукама, већ захваљујући довитљивости и размишљању – представљало је изазов. Човек неминовно пада и гине. Али догађај се дешава пре Леонарда, пре његових цртежа падобрана и хеликоптера, ван икаквог општења и размене мишљења с образованим Западом. ...Јасно нам је све – и оштар галски ум, И мрачни немачки геније... А на крају филма кад је ново звоно већ изливено и кад се огласило, фирентински изасланици посматрају црквену светковину. Копита њихових скупих коња месе блато руског беспућа и префињени италијански говор бива надјачан моћним гласом новог звона. Ако се између ове две најудаљеније епизоде у филму провуче замишљена нит, испоставиће се да она представља осовину која држи здање целог дела. Монаси Глумачки посао захтева приближавање, сливање, скоро поистовећивање са својим ликом. Треба се буквално оваплотити у лице које се приказује. Због мајсторски одигране улоге човек стварно може да оболи од болести од које пати његов лик; може да понови његов (њен) живот и грешке. Због тога се поставља низ животних питања. Колико је глумачки посао спојив са хришћанском вером? Да ли душу глумца унакажава разноврсно „проживљавање“ туђих живота? Намерно ћемо заобићи ова питања зарад другог, тачније: како одиграти свеца? У принципу је много лакше уживети се у лик било ког грешника, јер је свако од нас, несумњиво грешан. Можемо да играмо увреду, завист, похоту, лаж, јер имамо богато искуство у том погледу. А како да прикажемо чедност и незлобивост тако да то личи на истину и да буде природно? Никита Михалков је снимајући „Сибирског берберина“ сместио глумце у војну школу и приморао их је да се „увуку под кожу“ јункеру како би га истинито приказали на екрану. А шта да се ради с монасима? Како снимити филм тако да човека не буде срамота за вештачке браде и невеште благослове? Да речи, „нека те Христос спаси“ и „Господи, помилуј“ не изазивају код неверујућих осмех, а код верујућих увреду? Режисеру служи на част и ради светле успомене на њега треба рећи да је у оним совјетским (!) годинама Тарковски на чудесан начин испунио овај стваралачки задатак. Не мора да се стиди за ликове монаха у филму. Гледајући их човек се не мршти и не црвени. Игуман снажног духа, Кирил обузет завишћу, Андрејев сапутник Данило Черни – све су то стварна лица, жива, онаква каквих је увек било и каквих има међу нама. Притом глумци нису живели у обитељима, и што је било неизбежно у тим годинама, били су далеки од богослужења (!). Геније Тарковског се посебно огледа у негативном лику монаха којег је приказао. Кад говоримо о Цркви животна истина захтева и разговор о болесним појавама. Свето Писмо нам отворено говори о Давидовом греху, о Петровом одрицању, о Јудиној издаји. У причи о засејаном пољу видимо непријатеља који сеје коров. И коров и пшеница расту заједно до Жетве, односно до Страшног суда. Приликом описа Цркве није могуће заобићи коров. Дакле, Тарковски нам показује монаха Кирила обузетог страшћу. Кирилова духовна болест је завист. Овај моменат је такође полемичан. Ради се о томе што на Западу скоро увек пад духовног лица представља блуд. Блудна веза монаха или патера је тема безбројних подсмеха у духу „Декамерона“ или драма као „Обад“, „Птице умиру певајући“ и других. И не ради се о томе да је православни клир заштићен од блуда. Нажалост, уопште није тако. Ради се о томе да телесно спотицање или пад не одражавају сву дубину греховности. Голотињу дубине греховности показују гордост и њен накот: завист, мржња, поквареност. Свети Јован Лествичник каже да монаха највише прогањају гордост и таштина, а мирјанина – љубав према стицању и брига за земаљско. Велик је уметник који је то схватио и приказао. Велик је Достојевски који је осенчио лик старца Зосиме ликом ђавоиманог Терапонта који је пао у прелест. Велик је Тарковски чији Кирил каже Теофану Грку: „Радићу бесплатно. Само ме у присуству све братије и у присуству Андрјушке Рубљова сам прими.“ Не постигавши оно што је желео и дубоко рањен завишћу, он почиње све унаоколо да разобличава „од Писма“ и одлази из обитељи после строгих речи оца игумана. Ова сцена је можда најбоља у домаћој кинематографији од свега што се тиче Цркве. Паганство На путу до кнеза код којег иде ради осликавања новог храма Андреј постаје сведок паганског празника. Пред очима православног монаха се отвара призор баханалија, и то није у Египту, или у Индији, већ код нас, у Русији, неколико векова после Крштења. Ватре, фруле, игре, похота... Све је то необуздано, али с примесом страха: црквена и световна власт жестоко прогањају безбожнике. Преподобни је бацио поглед на наличје народног живота. Ове људе је у друго време могао видети у храму или у пољу на послу, или их је могао затећи како обављају кућне послове. Вероватно су били крштени и били су православни хришћани. Међутим, паганство за њих није умрло. Паганство уопште не умире одмах после свргавања идола. Као доживљај света, као начин живота, оно је врло жилаво. У ХХ веку после Христовог Рођења Василије Розанов се усудио да противречи Тертулијану. „Душа је по природи хришћанка, – рекао је он. „Не, – тужно се успротивио Василије Васиљевич, – душа је по природи паганка.“ Обојица су у праву. Два бездана – горњи бездан и доњи бездан – отворени су у човековој души. Можда руска душа која не зна за средину то нарочито снажно осећа. Андреј не осуђује ове људе. Он се у свитање враћа код својих, изгребан, неиспаван, потресен. Нико га не пита где је био. „Твој је грех, твоје су и молитве,“ – каже му Данило. Страшни суд Потез глином на белом зиду... Андреј се мучи. Тешко му је да наслика Страшни суд у западном делу храма. Не жели да плаши људе приказујући пакао, ђаволе, ватру... Овде се поново води полемика. Време Рубљова је време позног средњег века на Западу. Цркве у европским градовима су „украшене“ приказима везаних грешника, које демони вуку у пакао; ђавољих чељусти које гутају душе... У свести западних хришћана се страх Божији који је у псалмима назван чистим и оним који остаје заувек, помешао и поистоветио са страхом од загробних мука, са ужасом пакла. Клајв Луис запажа да су проповедници, све један вештији од другог, плашили слушаоце описима пакла. Ови су плакали и дрхтали, али... нису мењали свој живот. Промена набоље се дешава због љубави. Оне љубви која је милосрдна, која не тражи своје, не гневи се, не радује се неправди... Ове речи апостола Павла, такозвану „химну љубави“ Андреј изговара у себи док се игра с дететом-кнегињицом. Љубав је име Божије. Љубав је смисао живота и име вечности. Без ње се овдашњи живот претвара у пакао. Ето чега треба да се бојимо. „Оци и учитељи, размишљам: ‘Шта је пакао?’ Мислим: ‘Патња због тога што човек не може више да воли.’“ То су речи из последње беседе старца Зосиме (роман „Браћа Карамазови“). Велики кнез не уме да воли: наређује да се ослепи задруга мајстора како више никад не би саградили просторије као што су његове. Не уме да воли ни брат великог кнеза. Прекршивши заклетву и договоривши се с Татарима он напада своје, прави сечу, скрнави светиње. Грех нељубави није дозволио Русији да се сложи против Татара и ови су, по свеопштем сведочанству летописаца, дошли као Божија казна због грехова. У царству страха и мржње покушавали су да се спасавају љубављу људи слични онима које је Андреј видео у шуми. Али су они љубављу називали оно што се и данас најчешће назива овом речју – радост тела без душе. А исход је могућ само у Божанској љубави, неодвојивој од жртве и подвига. Рубљовљева „Тројица“ је сликовита химна Триједином Богу Чије је име Љубав. „Гледањем у Свету Тројицу побеђује се свака мрска неслога света овог,“ – рекао је за ову икону Епифаније Премудри. Али ова благовест у бојама се није нимало лако рађала у души преподобног... * * * Као што је већ речено, није могуће одиграти свеца на екрану. Одиграна улога никад неће бити жива икона. Не може постојати молитвена истоветност између свеца и његовог лика на филму. Зато је Андрејев лик најрањивији. Тарковски му додељује особине које он вероватно није поседовао. На пример, страственост и патетику у стваралачком трагању. Врхунац свега што не личи на истину јесте то да је Андреј убио насилника за време сече у храму. У принципу, то је, наравно, могуће. Историја зна за многе случајеве кад су људи узвишеног духа чинили страшне стври, а онда налазили снагу за покајање (в. Житије Јакова Испосника). Али у случају Рубљова то је смео ауторски корак пошто нам Андрејево житије (његова биографија) није познато. * * * Јуриш на град представља преломни догађај у Андрејевом животу. Овај јуриш у којем су Руси ујединивши се с Татарима немилосрдно убијали Русе, поколебао је до темеља монахову душу. Једном је, дискутујући с Теофаном Грком, Андреј бранио народ и доказивао је да је он наиван и простодушан као дете, намучен животом, да је његова вера снажна, а сами грехови су опростиви. Ове речи у филму звуче као позадина за сцену Распећа, где се све дешава у Русији. Мироносице, стражари, очевици и Сам Господ су Руси. Као на слици Нестерова „У Русији“ („Душа народа“), као у ватреном говору кнеза Мишкина о „руском Христу“, Којег Запад не зна, у филму је остварена идеја дубоке сродности Јеванђеља и руског срца, која се не може раскинути. Под теретом крста тешким прошао је земљом овом као слуга Цар Небески, свуд ходећи с благословом. (Препев је преузет из књиге „Знаци времена и наде“, Владимир Димитријевић, Манастир Хиландар (Београд: Нови дани), 1997., стр. 158.) Господ је распет и на руским пространствима. Али му на слици не вичу: „Сиђи с крста!“ Народ пада на колена пред крстом. Андреј брани ову искрену љубав према Господу упркос греху и мраку свакодневног живота. На дан јуриша овој његовој вери је било суђено да се поколеба. * * * Теофан Грк, који се пре тога већ упокојио, с оног света се јавља у разореном храму како би утешио Андреја. Треба имати на уму кад је филм снимљен како би се ова сцена оценила по заслузи. Колико значи само Андрејево питање: „Теофане, видиш ли тамо Христа?“ Или у одговор на Андрејево: „Убио сам човека,“ – Теофанове речи: „Грех се срастао с човеком. Гађаш у грех а рањаваш људско тело.“ На крају сцене у храму пада снег. „Страшно је кад је снег у храму,“ – каже Андреј. То су његове последње речи пре дугих месеци ћутања. Андреј одлучује да не разговара с људима. Звоно ће га натерати да проговори. Звоно То је последња новела у филму. Она је чудесно спојена са филмом о иконописцу. Јер и звоно је проповедник као и икона. Већ смо рекли о томе да у Русији људи нису били нарочито благоглагољиви. Више чекали дела него речи. Имали су више поверења у дела него у красноречивост. Искуство монаха-исихаста, тежња ка скривању духовних дарова, тежња ка посебној, не словесној поуци, изнедрила је у Русији посебну културу. Неимари су приморавали камен да се моли, а исто то су с металом чинили мајстори звона. Данас се поносимо храмовима који су саграђени у то време. Пред иконама насликаним рукама светаца у музејским салама су замирале на хиљаде људи. И у совјетско време су ове сале биле једно од ретких места јеванђељске проповеди. Звона такође имају изузетну судбину. Непријатељи Цркве су их мрзели као да су жива. Бацали су их на земљу, чупали су им језике, претапали су их. То су чинели с мржњом, знајући да се обрачунавају с благовесницима. Нема довољно речи за препричавање догађаја који су испричани на филму. Неочекивано, не познајући тајне мајсторства дечак је излио ново звоно по наређењу великог кнеза. Покојни отац му није открио све тајне. У извршење наруџбине дечак је као улог ставио цео свој живот. При првим ударцима звона момак пада у хистерији: превисока је цена успеха. И Андреј почиње да говори с њим. Иконописац теши младог мајстора. Моли га да не плаче. Јер, подарио је људима такав празник. Они загрљени седе у блату. А свечаностима присуствују прекоморски гости, који су нам се и онда чудили и нису нас разумели, као што је то случај и данас. * * * Даље ће кренути заједно: иконописац и звоноливац. Поћи ће да дарују људима радост и да благовесте Јеванђеље. Притом да благовесте тако да остану у сенци. И да у дело својих руку уткају способност да позива људе на молитву. * * * Иза сваког кадра овог филма осећају се гигантски труд, дубока мисао и љубав према отаџбини и њеној историји. Кад је филм сниман Андреј Рубљов још није био канонизован. Могуће је да се Тарковски не би усудио да снима филм о прослвљеном свецу. Али, надам се да се преподобни стојећи душом пред престолом Свете Тројице, и онда, и сад, молио и моли за свог имењака Андреја Тарковског. Вјечнаја памјат! *** Из књиге „Бегунац од света“ (издавачка кућа „Драслар“ у сарадњи са Сретењским манастиром из Москве) Протојереј Андреј Ткачов Са руског Марина Тодић http://www.pravoslavie.ru/srpska/106460.htm
    2 points
  33. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi
    2 points
  34. moze! Ja uvek trazim subjekte za fotkanje! Jel ok da posle te fotke okacim na ovu temu? De ces vecu tradicionalnu zapadnu umetnsot od mladjinog pozinga!
    2 points
  35. Intelektualna tenzija izmedju konzervativca i feministkinje
    2 points
  36. Nis` ništa propustio. Neverovatna budalaština, samo to i ništa više.
    2 points
  37. E o toj knjizi mogu da procitam clanak sa wikipedije!
    2 points
  38. grigorije22

    Vikani

    Evo naidjoh na jedan komentar koji je pisao pripadnik ove sekte. Ja lepo objasnio gore da ljudi ne znaju pouzdano šta se dešavalo pre oko 200 godina, u vreme Napoleona i Karađorđa, a ti znaš šta se događalo pre 2000 godina, a ne umeš da pišeš ispravno na svom maternjem jeziku. Ne zanima me šta o bilo čemu pišu neke stare knjige, naročito ne knjiga čiji autori nisu znali za Severnu i Južnu Ameriku, Australiju i Antarktik, odnosno za više od pola kontinenata, ili šta ti misliš o svemu tome. Zanima me samo i jedino čista logika. A logika nam kaže sledeće: da Isus nije bio oženjen, i da nije imao decu, njega nijedan Jevrej, i u ono vreme, a i danas, ne bi sledio, jer Jevreji neoženjenog čoveka, bez porodice i potomstva, smatraju za nezrelog i bezvrednog. Dalje, da je imao dugu kosu, kako su ga umetnici prikazivali na kipovima i freskama (preuzeli su Zevsov lik iz starogrčkih hramova), takođe ga nijedan Jevrej ne bi sledio. Dakle, morao je biti oženjen i imati porodicu i potomstvo. Samo čista logika. Nedopustiva je rupa u biografiji od 17 godina. Ali, eto, vi koji bespogovorno verujete u sve to gutate ovakve priče bez pitanja. Zato imamo nekoliko desetina takozvanih “nekanonskih jevanđelja” koja govore o svemu ovome. On nije bio na zadatku, datom mu od strane tajnih ezoterijskih redova, da propagira hrišćanstvo u Indiji, što bi tamo malo ko prihvatio, jer oni imaju mnogo stariju, ozbiljniju i bolju religiju, već da tamo nauči neke fakirske trikove, recimo “lečenje bolesnih”, usporavanje rada srca i “podizanje mrtvih”, i još neke druge stvari, već kad to nauči da se vrati na Orijent i tamo pravi novu religiju. Tajna društva koja vladaju svetom ne prave greške. Reči “hinduizam” i “hrišćanstvo” pišu se malim slovom “H”, i na srpskom, i na hrvatskom, i na bošnjačkom, i na crnogorskom jeziku, odnosno na svim jezicima koji su nastali od nekadašnjeg srpsko-hrvatskog, odnosno hrvatsko-srpskog. Prvo savladaj azbuku, bukvar i pravopis, pa onda dođi da diskutuješ. Životinje su stvorene da ukrašavaju našu planetu, dok su živahne i mlade, a kad ostare i razbole se, i ne mogu da pobegnu od predatora, da budu ulovljene i pojedene. Jadni predatori nikada ne ulove mladu i zdravu životinju, ili se to retko kada desi, već obično staru i bolesnu. U hinduizmu i budizmu se govori o takozvanoj “svesnosti tigra”, kao nečemu najgorem u inkarnaciji, jer tigar može umreti od gladi pored voća i povrća, a nikada ne jede dobro meso, već obično matore mrcine. Na žalost. Sve ovde navedeno dokazuje da je bog 50% dobar a 50% zao, balansiran, po principu Dobro:Zlo=50:50, a ne 100% dobar, kako Biblija piše, a onda piše o tome kako “gnevan bog ubija milione ljudi”, i samim tim skače sama sebi u stomak. Koje nebuloze. Opet Yin-Yang. Životinje nisu stvorene za ljudsku ishranu. Čovek ima mali želudac, 11 ili 12 puta manji od njegove visine, u sebi nema sonu kiselinu, za varenje mesa, i ima duga creva, da što duže zadrži u sebi hranljive biljne materije. Želudac mesoždera je 3 puta kraći od dužine njihovih tela i pun je sone kiseline, da bi vario meso, a ima kratka creva, da što pre izbaci iz sebe ostatke svarenog mesa. Što je čovek kao najneprirodnija životinjska vrsta (sisar) na planeti odlučio da evoluira u negativnom smislu je tema za društvene nauke. Ali po prirodnom zakonu je biljojed. I nije nikakav predator, jer nema zube očnjake za klanje, kao ni kandže za cepanje mesa. To što neko umišlja da je predator je tema za medicinu. Kad bi nekom čoveku kada vidi kravu kako skače po livadi potekla voda na usta, on se zaleteo na nju, oborio je svojom sirovom snagom, zaklao je sopstvenim zubima, napio se njene krvi i najeo njenog sirovog mesa - onda ću poverovati da je čovek mesožder. Po prirodnom zakonu, takođe, meso ima pravo da jede samo onaj ko ga ulovi, a ne oni koji ga kupuju (neko drugi kolje za njih). Kada bi klanice imale staklene zidove - svi bi bili vegetarijanci (ili vegani). Naravno da je svačija lična stvar kako se hrani, ali onaj ko jede meso, mleko i jaja ne može da se bavi duhovnošću i da bude uzor ili učitelj onome ko jede samo voće i povrće. Kad se životinja kolje ona nabija strahove u mišiće. Onaj ko jede to meso unosi u sebe životinjske strahove, a sa tim i takvim strahovima nema duhovnosti i prosvetljenja, ne može da se bavi duhovnošću. Namaste. Ljudi koji jedu meso jedu i povrće (sa mesom) i voće (bez mesa). Vegani jedu samo voće i povrće. Eto zašto su vegani bolji od vegetarijanaca (koji jedu mleko i jaja) i mesoždera, a sirovi vegani su bolji i od vegana koji jedu termički obrađeno voće i povrće. Toliko. Onaj ko je bio bogoborno i bogohulno obrezan, jeo meso, mleko i jaja, i čija je krv bila puna mesa, mleka i jaja, ne može nama koji nismo obrezani, ne jedemo meso, mleko i jaja, i čija je krv čista, bti nikakav uzor i nikakav učitelj. Nikada. I tačka. A Isus, ukoliko je uopšte postojao, a jeo ribu, kako piše u jevanđeljima, ne može biti ni vegetarijanac ni vegan. Dokaži da riba nije meso. Ojha. Najzad, svako ko vidi tvoje i moje postove, ukoliko je savladao bukvar i pravopis, shvatiće ko je pametniji i ko više vlada materijom. Ojha. Ende.
    2 points
  39. Па нашалила сам се а пропо приче о расуђивању о томе шта је морално, а шта неморално и осећајем гађења.
    2 points
  40. Хм, да, али старо је питање која је граница биолошког и културног. Верујем да меме/идеје играју много већу улогу од природе.
    2 points
×
×
  • Креирај ново...