Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 10/01/11 in all areas

  1. 6 points
    Guest

    Мајка

    МАЈКА Шта је мајка? То је биће најсличније Богу. Такво питање задао сам ја самом себи и такав одговор дао приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Убио човека и жену, кућу им похарао па запалио. Осуђен на смрт и везан за колац, над ископаном раком. И жандарми с пушкама чекали су команду да стрељају. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: Господо, господо моја, немојте га убијати. Ви не знате колико је он добар био. На зло је наведен. Учинио је једно недело. Али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Јајој, не убијајте њега, убијте мене! Овај догађај упечатио се дубоко у моју душу, и до данас није се изгладио. Кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спасе грешнике, ја сам се увек сећао оне мајке. Зашто је Христос дао Себе распети за грешнике? Зато што је у сваком грешнику видео неко добро и у најпропалијем сину свом и у најпрљавијој ћерки својој. Ај, браћо моја, поштујмо мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија. Поклонимо се зато у данашњи дан материнству, јер је свето, и свима матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије. Свети Николај Охридски и Жички, РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА извор : манастир Клисина
  2. 3 points
    Guest

    Родослов Исуса Христа

    Из православне ризнице тумачења Светог Писма Родослов Исуса Христа Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1061, Рубрика Библијске теме Приликом пажљивијег читања родослова Господа Исуса Христа који су нам предати од Еванђелиста Матеја (Мт 1,1–17) и Луке (Лк 3,23–38) јављају се нека питања. Питање је зашто Еванђелист Матеј наводи Јосифов родослов када се касније каже да је Господ Христос бесемено зачет и рођен од Марије (Мт 1,18). Како разумети упадљиве разлике између два родослова код Матеја и Луке? Зашто Исусов родослов код Матеја почиње од Аврама и води до Јосифа, а код Луке иде уназад од Јосифа до Адама? Када је реч о појединачним разликама између Еванђеља по Матеју и Еванђеља по Луки треба имати у виду да Матеј пише хришћанима из јудејства, док је Лука своје двотомно дело (Еванђеље и Дела апостолска) наменио хришћанима из незнабоштва. Тако, двојица светих писаца имају у виду читаоце који имају различита предзнања и различите хоризонте разумевања, те стога своје приповести обликују тако да оне буду разумљиве људима којима се обраћају. „ХРИШЋАНСКО ПЕТОКЊИЖЈЕ“ Еванђелист Матеј својим родословом жели да покаже хришћанима из јудејства да је Исусово порекло потиче из самог срца јудејства, те стога почиње од Аврама, родоначелника изабраног народа, преко Давида из чије лозе се очекује Месија. Чињеница да је родослов Јосифов, а не Маријин, објашњава се обичајем тадашње епохе да се лоза изводи преко мушкараца. Јосиф, који води порекло од цара Давида, схватан је као законски отац детета кога је признао и усвојио (Мт 13,55; Лк 3,23; 4,22; Јн 1,45; 6,42), мада није био његов телесни отац. Тако Матеј Јосифовим родословом испуњава обичајну норму извођења лозе преко мушких потомака и указује на давидовско порекло Месије Исуса Христа. Делећи родослов на три пута по четрнаест колена (последњи има тринаест, Мт 1,12–16), Еванђелист врши троделну периодизацију историје изабраног народа, са две велике цензуре − процват у време цара Давида и трагедију вавилонског ропства. Међутим, врхунац историје изабраног народа маркира рођење Месије Исуса Христа којим отпочиње нови и последњи период историје спасења. Код Матеја родослов стоји на самом почетку Еванђеља што показује жељу Еванђелисте да догађаје, које ће описати, суштински надовеже на старозаветну историју, тумачећи је изнова у светлу доласка Месије Исуса Христа. Зато се Еванђеље по Матеју често назива „Нова књига Постања“, „Хришћанско Петокњижје“. У прилог таквој карактеризацији говори и чињеница да се Еванђеље по Матеју дели на пет великих Христових говора, што је недвослмислена алузија на Петокњижје. ДУЖИ РОДОСЛОВ КОД ЛУКЕ У Еванђељу по Луки родослов се не налази на самом почетку дела, већ тек у 3. глави. Повод за писање родослова представља почетак Исусове јавне делатности (Лк 3,23). Постоји недоумица да ли Лука наводи Јосифов или Маријин родослов, пошто каже „јер беше као што се мислило син Јосифа...“ За разлику од Матеја, Еванђелист Лука изводи родослов све до Адама, првог човека и родоначелника не само Јевреја, него свих људи. На овај начин Лука жели да својим читаоцима, хришћанима из незнабоштва, пошаље јасну теолошку поруку да је долазећи Месија у сродству са целим човечанством и да од самог почетка нагласи свеобухватност поруке Еванђеља која се код Матеја јасно изговара тек на крају (Мт 28,19–20: „идите и научите све народе“). Код Луке су дакле „сви народи“ већ од самог почетка интегрисани у родослов самога Месије. РАЗЛИКЕ У ИМЕНИМА Што се тиче разлика у именима два родослова, може се рећи да оне нису суштинске, већ се могу објаснити одређеним избором који су Еванђелисти направили да би што ефикасније посредовали своју теолошку поруку. Може се претпоставити да су они имали пред собом различите верзије родослова и да су направили избор који се најбоље уклапа у концепт њихове приповести. То подразумева одређена испуштања и систематизацију, али се свакако не ради о два потпуно различита пописа имена која немају везе један са другим. Могуће је да је Еванђелист Матеј користио јавне каталоге који су вероватно због бурних догађаја из прошлости имали одређене недостатке. За разлику од тога, чини се да је Лука користио приватне каталоге који су били потпунији. Тако би се могла објаснити чињеница да Лука наводи 77 имена, готово двоструко више од Матеја који наводи 42. Такође, постоји покушај да се разлика у броју имена објасни тиме што један писац наводи телесне очеве, док други наводи законске, који нису морали бити и телесни, као што смо видели у случају Јосифа и Исуса, а та појава је била честа због левиратских бракова. Ипак, још једном треба нагласити да суштинских разлика које би водиле у дилему или–или између два родослова нема. Свети Јован Златоусти сматра да су разлике које се констатују у еванђељским приповестима углавном од секундарног значаја и тичу се споредних тема. Свети отац сматра да су пак и те разлике само објашњиве различитости, а не контрадикторности које би довеле у сумњу истину Еванђеља. ЖЕНЕ У РОДОСЛОВУ ХРИСТОВОМ На крају, приликом упоређивања родослова код Матеја и Луке пажњу привлачи и неколико женских имена која се налазе код првог. Већ је речено да Матеј следује обичају свога времена да лозу изводи искључиво путем мушких потомака. Међутим, у јудејству је било одступања од тог правила, тако да се жене као што су Сара, Ребека, Лија и Рахиља често могу срести у јудејским родословима. Тако се и Еванђелист Матеј послужио овом могућношћу и у свој родослов унео четири жене: Тамару (Мт 1,3), Рахаву (Мт 1,5), Руту (Мт 1,5) и Уријиницу (Витсавеју, Мт 1,6). Оно што је заједничко са све четири жене је да нису Јеврејке: Тамара је Арамејка, Рахава је Хананка, Рута је Моавка, док је Витсавеја своје јеврејство изгубила удајом за Урију Хетејина. Постоји још тога заједничког: све четири жене не могу се баш узети као морални узори. Тамара је на превару родила синове своме свекру Јуди (Пост 38,14–16), Рахава је била блудница (Ис Нав 2; 6,17–25), Моавка Рута се удала за Воза на не баш примерен начин (Рут 3), док је Витсавеја била жена Урије Хетејина коју је пожелео Давид што га је одвело до посредног убиства његовог војсковође Урије и проузроковало му многе невоље и касније. Витсавеја му је родила сина Соломона (2Сам 11). Поставља се питање зашто је Матејев избор пао баш на ове четири жене, незнабошкиње и морално несавршене. Чињеницом сврставања незнабожачких жена у родослов Матеј жели да отвори једну нову перспективу: прича која следи, тј. његово Еванђеље, од самог почетка се отвара за „све народе“ излазећи из уских оквира јудаизма. То се пак не догађа одједном, без припреме и без наговештаја у историји спасења. Наведене жене су готово пророчке фигуре за свеобухватност поруке спасења која следи. Чињеница да су наведене жене грешне показује да историја спасења није без греха, али да то није био разлог да Бог напусти свој свет, напротив! Коначно, лик жене ће једном за свагда бити освећен у Пресветој Марији Богородици која ће родити Сина и наденути му име Емануил што значи „Бог је са нама“ (Мт 1,23). Тако и Матеј и Лука, сваки на свој начин, Матеј кроз уношење одабраних женских имена у родослов, Лука пак путем извођења родослова Исуса Христа до Адама, наговештавају инклузивност и свеобухватност прича које следе у њиховим Еванђељима. Од самог почетка се даје до знања да оно што следи излази из оквира јудаизма и треба да буде приповедано и проповедано „свим народима“ (28,19–20) и „до краја земље“ (Дап 1,8). извор : Православље
  3. 3 points
    Анастасија

    Мајка

    Bilo jednom jedno dete, spremno da se rodi. Jednog dana ono upita Boga: “Čujem da me sutra šalješ na zemlju? Ali kako ću tamo živeti kad sam tako mali i bespomoćan?” Bog je dogovorio: “Između mnogih anđela izabrao sam jednoga za tebe. Taj anđeo će te čekati i brinuti se o tebi.” “Ali”, kaže dete, “tu na nebu ne radim ništa osim što pevam i smejem se.To je sve što mi treba da budem sretan.” Bog kaže: “Tvoj će ti anđeo pevati svaki dan. I osećaćeš ljubav svoga anđela i bićeš srećan.” “A”, kaže dete, “kako ću razumeti kad mi ljudi pričaju, ako ja ne govorim njihovim jezikom?” “To je lako”, kaže Bog, “tvoj će ti anđeo govoriti najlepše i najslađe reči koje ćeš ikada čuti. I s mnogo strpljenja i pažnje, tvoj će te anđeo naučiti pričati.” Dete je pogledalo Boga i reklo: “A šta da radim kad želim razgovarati s tobom?!” Bog se nasmejao detetu i rekao: “Tvoj će ti anđeo spojiti ručice i naučiti te kako se moli.” Dete kaže: “Čujem da na zemlji ima zlih ljudi. Ko će me zaštititi?” A Bog zagrli dete i kaže: “Tvoj će te anđeo braniti, i po cenu svog života.” Dete tužno reče: “Ali nikada te više neću videti.” Bog opet zagrli dete: “Tvoj će ti anđeo uviek govoriti o meni, i naučiće te kako da budeš sa mnom, a ja ću za tebe uvek biti tu.” U tom je trenutku na nebu zavladao mir, i već su se mogli čuti glasovi sa zemlje. Dete je još na brzinu nežno upitalo: “Bože, ako sada moram ići, reci mi barem ime moga anđela.” Bog kaže: “Ime tvoga anđela uopšte nije važno, ali ti ćeš ga zvati MAMA.” algabacaju
  4. 3 points
    О БОГАТСТВУ СИРОМАШНИХ И СИРОМАШТВУ БОГАТИХ Колико је данашње вријеме уткало презира према онима који имају мало или немају ништа , колико им је неправди учињено, колико им је врата затворено, колико им је могућности ускраћено? Колико су се пута сиромашни, због свог сиромаштва, осјећали одбаченим, презреним и непожељним? Колико су се пута богати, због свог богатства, осјећали надмено, бахато и силно? На оба ова питања одговор је: много и премного. А колико су сиромашни заиста сиромашни и колико су богати заиста богати? Да ли је мјерило нашег времена једино мјерило, и да ли постоје и други аршини којима се мјери ко је и какав човјек, а не да ли има или нема? Наравно, постоје мјерила која нису од овога свијета и овога времена, мјерила која нису пролазна јер их је поставио Непролазни Господ. Зато она неће проћи, нити ће их затамнити изопаченост времена у којем живимо, а у којем је, нажалост, важније имати него ли бити. Једна од најупечатљивијих новозавјетних прича гласи: „Погледавши пак горе видје богате гдје мећу прилоге своје у хазну Божију; А видје и једну сиромашну удовицу која меташе ондје двије лепте; И рече: заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију; Јер сви они метнуше у прилог Богу од сувишка својега, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше“. /Лк. 21, 2-5/ Из ове дирљиве јеванђелске повијести видимо да Господ није мјерио мјерилом данашњег вијека, већ је, за разлику од нас, гледао у удовичино срце, које је дарујући све што има засијало сјајем Христовим. Тако је и данас, Господ мјери истом мјером. Он не гледа шта имамо и шта немамо, већ ко смо и какви смо; Он не гледа у наше куће већ у наша срца; Он не разумије језик новца, већ језик љубави. Он не гледа у наше обилне трпезе, већ у нашу спремност да оно што имамо подијелимо са другима; Он не гледа у раскош наших домова, већ у наше милосрђе, којег смо одавно изгубили. Такав је наш Господ, увијек исти и никад другачији. Прича о сиромашној удовици није једина. Постоји још једна, ништа мање поучна, за оне који имају уши да чују и срце да осјете, а гласи: „И гле, неко приступивши рече му: учитељу благи! Какво ћу добро да учиним да имам живот вјечни? А Он рече му: што ме зовеш благијем? Нико није благ осим Једнога Бога. А ако желиш ући у живот, држи заповијести. Рече му: које? А Исус рече: да не убијеш; не чиниш прељубе; не украдеш; не свједочиш лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњега свога као самога себе. Рече му младић: све сам ово сачувао од младости своје; шта ми још треба? Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат. А Исус рече ученицима својијем: заиста вам кажем да је богатоме тешко ући у Царство Небеско. И још вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божије“ /Мт. 19, 16-24/. Читајући ове ријечи, постаје нам јасно, више но икад, да је земаљско богатство, уколико му робујемо, само терет у овом обремењеном времену. Зато је у Старом Завјету речено: „Тешко онима који састављају кућу са кућом, и њиву на њиву настављају...“ /Исаија 5, 8/, а у Новом Завјету потврђено: „Не сабирајте себи благо на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лупежи поткопавају и краду; Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду“ /Мт. 6, 19-20/. Чак је неправедним богаташима и запријећено ријечима: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједити у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих“ /Амос 5, 11/. Имајући на уму све речено, а знајући есхатолошки карактер нашег постојања, питамо се: ко, дакле, треба да тугује, а ко да се радује? И одговарајући на ово питање, крајње једноставно, видимо да неправедно богатство (али и праведно којем се робује и којем је све подређено) води у погибељ, а да сиромаштво (уколико је оно плод поштења, самоодрицања, монашког нестицања и богоугађања) води у богатство Царства Божијег, којег овоземаљски силници, чија моћ почива на немоћи слабих и обесправљених, неће ни угледати. Из овог парадокса, али не и апсурда, проистиче да су сиромашни заправо богати, а богати уистину сиромашни, јер „гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше“ /Мт. 6, 21/. Знајући да је Господар свега створеног једино Господ, Свети Јован Златоусти каже: „Пошто твоја душа није твоја, како је онда благо твоје? Како онда траћиш оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо због тога бити окривљени, што смо га лоше користили? Како није наше, него Владике (Христа), требало га је са ближњим потрошити... Заједничко је и теби и ближњем, као што је заједничко сунце, вјетар, земља и све остало“. И Свети Климент Александријски, знајући болести људског друштва, наглашава: „Као што је нога мјера за сваку обућу, тако је тијело мјера за свако створење, а оно што је сувишно, што називају украсом, и покућство богаташа је терет, а не украс“. И Свети Василије Велики каже: „Колико умножаваш богатство, толико оскудјеваш у љубави“. Видимо да богатство и љубав стоје једно наспрам другог, да једно са другим не могу, а Господ нас је на љубав позвао, будући да је Љубав Он Сам, јер „и ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже“ /I Кор. 13, 2-3/. Љубав Христова, која облагодаћује, кријепи и спасава, јесте оно чему хришћани свих времена треба да ходе, чезнући за њом, и освајајући је, да је подијеле са другима, да је дијелећи умноже. А богатство, којим украшавамо сопствену сујету, да бисмо изазвали завист оних до којих нам уистину није стало, није истинско богатство, већ пут у духовну смрт. И бирајући између љубави и богатства, хришћани ће изабрати љубав, знајући да је земаљско богатство пролазно и ништавно, да више доноси несреће него ли радости. Такви примјери су свуда око нас, треба само отворити очи. Гледајући у ликове Светитеља на фрескама наших средњевијековних манастира, и читајући њихова света житија, видимо да су они оставили све да би пошли за Христом, одричући се свијета и свега у свијету. И они нису живјели у богатству, већ су пригрлили сиромаштво, да би задобили Христа. Колико је таквих примјера? Није ли Свети Василије Острошки живио у пећини? Није ли Свети Петар Коришки спавао на камену? Није ли Јоаникије Девички ходао босоног? Није ли Свети Сава очев двор замјенио скромном монашком келијом? И коме се ми данас молимо, њима или онима који су у њихово вријеме живјели у дворовима, имајући сва земаљска блага? Одговор је сувишан, њега је вријеме исписало. Сиромашни Светитељи и данас трају у Слави Горњег Јерусалима, а богаташима њиховог времена не зна се „ни гроба, ни мрамора“, нити их ко памти, нити их ко помиње. Из овог, више него јасно, видимо да све оно створено за вријеме у времену и нестаје, а да све за вјечност стицано у вјечности и траје. И на нама је да бирамо, да ли ћемо стицати за вријеме, које долази, пролази и нестаје, или ћемо сабирати своја блага у Небеску Житницу. Ако смо хришћани, изабраћемо ово друго, да би нас Господ, у Дан Суда, познао и рекао нам: „Добро, слуго добри и вјерни! У маломе био си ми вјеран, над многијем ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ /Мт. 25, 23/. Милош Ернаут milosernaut@gmail.com извор : манастир Клисина
  5. 3 points
    Guest

    „Литургија - кретање ка Царству Божијем“

    Историја литургије и њен предвечни смисао Jереј Жељко Ивковић парох 4. лазаревачки Евхаристија је била, јесте и биће централни сегмент хришћанског живота. Ако је у наше време дошло до слабљења евхаристијског живота, то нам истовремено говори о томе да се и наше знање умањило, те да се према служењу Литургије односимо као према неком од обреда, а може се рећи и то да се према неким молебанима, акатистима, или бденијима са више пажње односимо него ли према светој Литургији, што је потпуно недопустиво и противно учењу и карактеру Цркве. У ранијим временима све се концетрисало око Евхаристије као центра богослужбеног живота. Све тајне, молитвословља и чинодејства православне Цркве постепено су претварана у појединачне потребе које постају део једне личности или у најширем смислу породице, што је довело до слабљења саборности и заједништва, а у исто време јачања индивидуалистичког приступа. Суштинска криза се састоји у несагласности онога што се врши и његовог схватања, тј. доживљавања. Та криза је свагда постојала у цркви, јер живот Цркве односно црквеног народа никада није био идеалан. Та криза се временом претворила у хронично, нормативно стање које трује Цркву и поткопава основу црквеног живота. Ми данас живимо у страшној и духовно опасној епоси. Она није пре свега страшна због мржње, раздељења и крви, већ због све јачег устајања против Бога и Његовог царства. Изнова је човек уместо Бога постао мера свих ствари, и изнова идеологија, а не вера одређује духовно стање света. Економска, политичка, психолошка и социјална питања су собом заменила хришћанско виђење света и служење Богу. По свему свету шетају монахиње, богослови, јерарси и од Бога захтевају некаква права, борећи се против абортуса и изопачености, и све у име мира, сагласности и сједињења свих у једно. Ствар је у томе што нам није тај мир објавио и донео Господ Исус Христос. Христос нам даје Евхаристију и Цркву која њоме живи, као извор нашег препорода. У усхођењу Цркве ка Трпези Господњој, које започиње од изласка из овог прељуботворног и грешног света и од “остављања сваке бриге“, стоји решење свих овоземаљских проблема, а не у идеолошкој сујети и буци. Ми православни треба да започнемо евхаристијски препород Цркве како би истински препородили и свет. Ту се не ради ни о каквим “реформама“ или “модернизацији“, већ напротив о виђењу и опиту којим је од почетка живела Црква. Јер пре свега, кад се сакупљате у Цркву, пише апостол Павле Коринћанима. За њега и за прве хришћане те речи се не односе на храм, него на природу и циљ сабрања. Сама реч Црква означава сабрање. Сабрати се у Цркву, значи остварити сабрање или још јасније скуп (енглески-митинг) које има за циљ да оствари и конституише Цркву. То сабрање јесте евхаристијско тј. на њему се као његов завршетак и остварење, врши “вечера Господња“, односно евхаристијско ломљење хлеба. У тој посланици апостол Павле прекорева Коринћане који се сакупљају на једно место, а не једу вечеру Господњу. Очевидно је да је у раној Цркви постојало то тројединство, сабрање, Евхаристија и Црква. Свест о Евхаристији као тајни сабрања полако исчезава. Литургијска побожност постаје до крајности индивидуалистичка, о чему најбоље сведочи савремена пракса причешћивања, која је у потпуности потчињена личним духовним потребама појединих верника и коју нико не схвата, када кажемо нико, мислимо и на свештенство и на лаике (лаос-народ Божији), у духу литургијске молитве Светог Василија Великог: “ А све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једног Духа“. На тај начин је у црквености извршена својеврсна редукција, тј. сужење Евхаристије и њеног првобитног смисла и места у животу Цркве. Наиме, причешће у Светој Литургији не треба да сводимо само на мисао да је потребно да сваки у себе добије једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у тело Христово, и честици вина претвореној у крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као истинску и живу заједницу светих у Једино Светом Господу, као заједницу светих у Светим тајнама и међусобно у Христу. Причешће болесника мимо Литургије не сме бити схваћено изванлитургијски, ни од оног који причешћује ни од оног који се причешћује, јер је то само пружена литургијска рука до болесника као члана Цркве, који није у могућности да дође на литургијски скуп, али је све време позван и позиван на Трпезу Господњу. Света Литургија је дакле по својој природи заједница и ствара заједницу, и свака врста индивидуалистичког наступа и приступа разара њено биће и природу. Најочигледнији, а уједно и најнедопустивији резултат нове литургијске “побожности“ јесте фактичко одлучење световњака од Причешћа, које је престало да се повезује са њиховим учешћем у Литургији. Оно је за њих постало нешто врло ретко. Сами текстови евхаристијског чина:“ Све нас који се причешћујемо од једног Хлеба и Чаше“…“Са страхом Божијим и вером приступите“.., сви се они односе на цело сабрање, а не само на поједине његове учеснике. Отац Николај Афанасјев исправно каже да када би смо одбацили све што је у наш литургијски живот унето у току последњих векова, више не би било велике разлике у односу на древну праксу Цркве. Главни дефект нашег литургијског живота састоји се у давању већег значаја случајно или намерно придошлим особеностима и елементима наших литургијских чинова, него ли њиховој суштини. Зато се наш задатак не састоји само у извесној промени нашег литургијског живота, него и у упознавању истинске природе Евхаристије, јер је то полазна база за сваку катихизацију, за свеукупно парохијско пучавање и изграђивање у вери, за целокупни живот и рад. Све што радимо за наше вернике, чак и за оне који још не верују и не припадају нашој Цркви, треба да радимо не просто зато да их “ придобијемо“, него зато да их “конектујемо“ са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију, јер без тог учешћа и причешћа у Вечери Господњој нема победе над смрћу и вечног живота. Циљ нашег хришћанског живота је да ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели и окусили, а то је заједништво. Ово што смо до сада рекли нема пуно везе са историјским развојем Литургијске форме, али и те како има везе са разумевањем суштине, смисла и природе свете Литургије без које нам не може бити јасан ни њен историјски развој. Нарочито смо ово прво истакли и укратко изложили због историјског тренутка и времена у коме се Црква налази, а које, услед произвољног тумачења свете Литургије од стране неквалификованих и недобронамерних њених (Црквених) “као чланова“, са собом носи многе литургијске ставове супротне начелима, нормативима и етосу ране Цркве. У једној Цркви не може а да не буде Једна Евхаристија. Али са овом чињеницом никако не стоји у противуречности факт да у многобројним помесним црквама, разнообразју оних народа који су у њима, различитим историјским традицијама, неминовно постоји велики број разних типова евхаристијских молитви (анафора). Јединство Цркве и јединство Евхаристије не захтева једнакост у богослужбеном ритуалу. Различитости које су резултат помесних особености никако не представљају терет него су изузетно важан показатељ саборне природе Цркве. Због тога од једне Сионске Вечере Господње и од више или мање разнообразне апостолске вечере, током историје формирано је мноштво разних типова евхаристијских молитви. Тако се на пример помиње 50 анафора само код јаковита и маронита. Код етиопљана је познато око 15 литургија, а у неким историјским изворима се помиње чак око 240 различитих молитава у канону Евхаристије. Позната је и пракса у раној Цркви по којој су епископи произвољно по надахнућу проузносили евхаристијске молитве у одређеним тренуцима. Што ће рећи да су постојале многе литургијске форме које је наука класификовала у различите групе, али само једна непроменљива суштина. Тајну Евхаристије установио је спаситељ на Тајној Вечери са ученицима рекавши:“Примите једите… и пијте из ње сви…ово чините у Мој спомен…“. Али много пре те Вечере Спаситељ је разоткрио апостолима мистички смисао причешћивања Његовим Телом и Крвљу, када је у Капернаумској синагоги изговорио беседу о Хлебу Живота. Значи да света Литургија као и свако друго тајнодејство има свој основ у Светом Писму и у ономе што је радио и говорио сам Исус Христос. По Његовој заповести, апостоли и њихови прејемници наставили су да врше тајнодејства и предавали су то доцнијим поколењима, као оно што је установљено од Господа, као оно што директно указује на Његов живот на земљи, искупљење, Тајну Вечеру, страдање, смрт, васкрсење и вазнесење на небо. Због тога пред литургичаре пре свега долази питање о самој Вечери Господњој са ученицима, тј. о времену када је обављена, о њеном поретку односно структури и многим другим појединостима. Када се смркавало Христос је кроз Елеон кренуо у Јерусалим са дванаесторицом апостола. Поредак молитви које су тада изговорене, обреда, јела и свега осталог, може се представити приближно на следећи начин: 1. Прва чаша помешана са водом-старешина породице говори молитву “Кадиш“. Чита се благодарење над вином и благодарење празника. Та молитва би била каснији основ за молитву Евхаристије тј. Анафору. 2. Умивање руку. 3. Глава породице умаче горке траве у зделу. 4. Глава породице ломи један од бесквасних хлебова, средњи од три, чију једну половину одлаже до краја вечере. Здела са разломљеним деловима хлеба се уздизала уз речи: “Ово је хлеб страдања који су окусили наши оци у земљи египатској“. 5. Пунила се друга чаша и млади питају по чему се ноћ разликује од других ноћи. 6. Глава породице говори по Светом Пистму историју ропства и излазак из Египта. 7. Подиже се друга чаша уз речи:“Ми смо дужни благодарити, хвалити, славословити…“. Чаша се затим спушта и поново подиже. 8. Певање псалама Пс.112, Пс.113. 9. Пије се друга чаша. 10. Омивање руку. 11. Празнично једење:глава породице дели свакоме од хране. 12. Раздењује се друга половина оног хлеба. 13. Трећа чаша са послетрпезном молитвом. 14. Певање псалама. 15. Пуњење четврте чаше. 16. По допуштењу се пунила и пета чаша са певањем псалама. Из тог поретка и уз поређење са Тајном вечером може се извући закључак да је Христос дао Евхаристијску чашу после вечере и да је вечеру обавио по закону. Евхаристија апостолског периода је за свој прототип имала управо ову Вечеру Господњу која је и сама као што смо горе видели била устројена по типу јеврејске вечере. Пређашњи и каснији све чешћи контакти апостола са незнабошцима засигурно остављају свој печат на биће и устројство богослужбеног живота апостола. Ту су битна два елемента: црквено жртвоприношење представља противодговор незнабожачком жртвоприношењу и ломљење хлеба посматра се као реално богослужење дана Господњег. Хлеб је благосиљан и сви су се причешћивали, а после вечере и чаша је благосиљана и сви су се причешћивали. Значи Евхаристија првих векова сједињује у себи елементе јеврејског пасхалног тј. суботњег ритуала са карактеристичним цртама античког култа. Ако са тим богослужењем првих дана хришћанске Цркве упоредимо сведочење које настаје неких 25 година касније, које бележи апостол Павле у Троади у оквиру свог трећег мисионарског путовања, тада се добија следећа слика: у први дан недеље тј. у недељу, у дан Господњи хришћани се сакупљају ради “ ломљења хлеба“. Павле том приликом беседи окупљенима и његова беседа се продужила дубоко у ноћ, Павле затим излази горе и ломи хлеб причестивши се, затим говораше све до зоре и онда отиде. У овом сведочењу можемо препознати три елемента апостолске Евхаристије: учење, сабрање и ломљење хлеба. Оскудност извора из тог периода не допушта да се каже нешто више о чину и структури Апостолске евхаристије. Извори за изучавање периода после апостолског су „Учење дванаесторице апостола“, дела светог Јустина Философа, светог Иринеја Лионског и делови посланица светог Игњатија Богоносца. Као и Евхаристија апостолског доба тако и анафора века који је после дошао јесте развој поменутог чина јудејске вечере. Она само постаје мало сложенија под утицајем различитих фактора. Значи имамо исто молитву над чашом, молитву над хлебом, молитву по причешћу. Оно што се из ових извора може закључити да нема једне фиксне, непроменљиве евхаристијске молитве, оне се по форми разликују, а разлог за то јесте јер су их апостоли, а касније епископи проузносили по надахнућу Светога Духа у екстатичком пориву религиозног стварања, односно те молитве су биле харизматичне. У њима већ постоји благодарење за Божију свемоћ, за то што нам је кроз свог Сина дао духовну храну и пиће, постоји мољење за Цркву…Постоји једна карактеристична разлика која се из ових извора види, а у односу на Јеванђеље, а то је да у Јеванђељу стоји да је Христос прво дао хлеб а потом чашу, док у “ Учењу дванаесторице апостола“ стоји супротно. Трећи век је такође оскудан са сачуваним историским изворима везаним за развој свете Литургије, али се околности од четвртог века драстично мењају. То се објашњава делима која настају у том периоду од стране светог Кирила Јерусалимског, светог Јована Златоустог и других кападокијских отаца, затим путописима Силвије и Етерије. Прелазећи полако ка опису који даје свети Јован Златоусти, напомињемо да ово није Литургија Златоустог, већ само опис Литургије који је начињен из његових различитих списа. Формулација свете Литургије светог Јована Златоустог се односи на каснији период. Најстарији извори који носе ову формулацију су Берберинијев и Порфиријев кодекс из 8. века. Из његових дела се види јасна литургијска структура која је блиска овој садашњој. У њој имамо литургију оглашених у којој се читају делови Светог писма, затим имамо проповед, одмах после јектеније за оглашене следи литургија верних, целив мира, приношење, анафора (“Благодат Господа нашег…“), јереј тада почиње Евхаристију, призивање Светог Духа (епиклеза), заступништво, на крају причешће и молитва после причешћа. Закључак: Током историјског процеса евхаристијска молитва доживљава мноштво измена. Једна по суштини и замисли, долазећи од Једног Оснивача, Великог Архијереја Христа, и из те горнице светог и славног Сиона, анафора је кроз своју прошлост претрпела и многе допуне и многа скраћења, те подвргнута утицајима и изменама толико је изменила свој спољашњи облик да је тешко упоредити савремену православну Литургију са оном Вечером Господњом за коју су знали и коју су вршили Апостоли. Разлога за то је као што смо видели било много. Све то доводи до неуобичајено важне диференцијације евхаристијских молитви. Број појединих анафора у помесним црквама тако се умножио да је с временом било потребно доста напора цркве на уређењу те области црквеног живота. На западу је тај посао сведен на постепено ограничавање, те после Тридентског сабора Запад официјелно зна само за једну литургијску форму (Мисам Романам). На истоку је тај процес диференцијације био много израженији. Многи који су се оделили од Цркве, сачували су своје литургије, а стварали су и нове, те је интересантан пример код Абисинаца који имају “Литургију Мајке Божије“. Исток је једноставно толерантнији у односу на националне специфичности, језик, обичаје те је због тога исток сачувао већу разноврсност литургијских типова. Међутим данас су у православном свету актуелне две Литургије, светог Јована Златоустог и светог Василија Великог, мада се служи и литургија светог апостола Јакова. Имамо и литургију светог апостола Марка, коју није ауторизовао сам апостол, јер то тада није било могуће, али то не умањује њен значај. Не постоје никакве канонске сметње за служење ове литургије, и ако се она разликује од осталих анафора на које смо навикли, али се она не може служити на лично инсистирање неког свештеника или заједнице, већ само ако саборна свест цркве то нађе за сходно. Препрека за њено служење нема. Оно што треба да знамо и чега треба да се подсетимо то је да нису сви кои су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани, јер Црква није сабор идеалних, већ кајућих се грешника. Знамо да су постојали многи проблеми, свађе и сукоби у раној Цркви на пример још у Јерусалиму, Коринту, Галатији.., али ти проблеми су решавани саборно, унутар молитвене заједнице окупљене заједно на Светој Литургији. Остаје да се приупитамо и преиспитамо да ли је актуелна криза заједништва управо последица тога да смо постали сабор непокајаних грешника, сабор оних којима је понестао етос пророка и псалмопојца Давида као свагда универзалног примера сазнања, исповедања и опроштаја грехова. Следујмо позиву светог Игњатија Богоносца у посланици Ефесцима и Филаделфијцима, да се чешће на Евхаристију Божију састајемо, јер када се често на једно место окупљамо, силе Сатанине се уништавају и његова се погубност разара једнодушношћу наше вере. Он нас даље саветује и позива да без епископа ништа не чинимо, подражаваоци Исуса Христа да будемо као што је и Он Оца Свог, јединство да љубимо и поделе избегавамо, јер ништа није боље од мира којим се укида сваки рат небеских и земаљских. Литература: 1. Протојереј Александар Шмеман, Евхаристија, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2002. 2. Архимандрит Кипријан (Керн), Евхаристија, Шибеник 2000. 3. Епископ ЗХП Атанасије, Бог отаца наших, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска 2000. 4. Епископ Атанасије, Божанствена Литургија 1, Београд-Требиње 2007. Сајт Цркве у Лазаревцу
  6. 3 points
    JESSY

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    била је дивна, вредна и одлучна жена...пуно је учинила за манастир Копорин...видела сам је пролетос, причала је да је доста болесна, да иде по лекарима, и да је она завршила све што је имала, да је време да дође неко млађи да настави...али ведро и са пуно оптимизма...смирена crosseo Господе упокој слушкињу Твоју м.Агнију и усели је у царство небеско које је сасвим сигурно заслужила isus-sinai
  7. 2 points
    Гост

    Мајка

    verovatno zato sto te psovke najvise bole
  8. 2 points
    зеленизуб

    Песма дана

  9. 2 points
    Evgenik

    Ateistička internet podvala

    Не знам, али ако ћемо поштено ја још нисам видио да се неко поноси нечим што НИЈЕ, и молио би другове атеисте да ми објасне шта је то што их погони да негацијом (дакле нечим што нема онотлошки темељ) дефинишу себе. Такође, разумијем оне који се окупљају чинећи нешто специфично и у крајњем случају што представља афирмацију (ја сам: риболовац, падобранац, љубитељ сунчања, скијаш, поклоник културе...итд итд), али никако не могу да провалим да рецимо неко направи удружење "Акултуралиста Србије" које окупља све оне који не иду на концерте, изложбе и представе (а заиста има данас много и таквих) и да своје игнорисање културног живота сматрају за нешто посебно, читаву идеологију и што би рекли Хрвати - свјетоназор. Ја да не вјерујем ни у шта, просто то би се завршило на томе - на мом личном увјерењу и тачка. Не би уопште имао потребу да ниподаштавам оне који другачије мисле да су необразовани, заслијепљени, глупи и каквим већ све називима атеисти не ките неистомишљенике у последњих пар вијекова. Та врста егзибиционизма (форсирања властитог погледа на религију, сексуалност, државно уређење, итд..) ме неодољиво подсјећа на понашање геј популације која праксе из властите спаваће собе жели да дијели са свима, допало се то њима или не, односно на разноразне ултранационалисте, зурлоте и сличне паљевине који имају физичку потребу да сви мисле као и они. СВИ имају слободу да чине, мисле и ствари доживљавају како желе, и није ми јасна потреба (тачније, безобразлук) да се иде унаоколо и малтретирају сви они који свијет доживљавају супротно од мене.
  10. 2 points
    Mironosica

    Песма дана

  11. 2 points
    Guest

    Личности - Митрополит Иларион Алфејев

    Митрополит Иларион: Црква никада није рекла да жена не смије бити савремена и лијепа 01 субота окт 2011 Posted by radiosvetigora Жене треба да изгледају савремено, али и да се облаче пристојно, сматрају у Руској Православној Цркви. „Црква никада није рекла да жена мора да носи дугу сиву хаљину и сиву мараму. Постоји одређено правило облачења у црквама, али прије свега то је зато да лијепе жене не би одвраћале пажњу мушкарцима који долазе да се помоле.“, појаснио је митрополит Волоколамски Иларион у телевизијској емисији Црква и свијет. У свим другим случајевима, наставио је он, „жена треба да се облачи како она сматра за сходно, то треба да буде пристојна одјећа, али може бити лијепа и привлачна“. Што се тиче козметике, по ријечима митрополита Илариона, у црквеној традицији нема строге забране. Како он примјећује, свети оци су, почев од апостола Павла, увијек подсјећали да жене, и људи уопште, треба да се украшавају „не плетеницама“, него унутрашњом, духовном љепотом. „Ипак, мислим да умјерена употреба козметике неће нашкодити жени. Црква никада није рекла да жена не смије бити савремена и лијепа“, нагласио је Митрополит.
  12. 2 points
    о.Небојша

    Bošnjaci iz Sandžaka optužuju Karađorđa za genocid

    Занимљива је ствар да приликом устанака муслиманско становништво никада није помогло борбу своје једнокрвне и истојезичне браће, него је увек било на страни османлијских окупатора, за којима изгледа и данас жале.
  13. 1 point
  14. 1 point
    Guest

    Slikom da ti kažem (asocijacije)

    a semafot šta pokazuje ... poveži sa mojim natpisom u fotki
  15. 1 point
    DMK

    Шта ЈА тренутно слушам...

  16. 1 point
  17. 1 point
    Andre Williams

    Мајка

    "какве су нам мисли такав нам је живот"
  18. 1 point
    Mironosica

    Мајка

    tuzna istina
  19. 1 point
    Mironosica

    Мајка

    BOgu slava ,a tebi hvala !!!!!!!! najlepse i najteze na svetu je biti majka Hvala Marti
  20. 1 point
    Guest

    Све о попису у Србији

    Ја сам данас послушао атеисте да кажем "За Бога, реци тако!" и ја сам рекао "За Бога"- Православац!
  21. 1 point
    GeniusAtWork

    Класична музика :)

  22. 1 point
    GeniusAtWork

    Шта ЈА тренутно слушам...

  23. 1 point
    Vidiš, sekularizam, po vašem mišljenju, je da je država odvojena od Crkve - što je u redu, štos je u tome što Crkva nije samo institucija već podrazumeva i Instituciju, tj hijerarhiju I verni narod - e sad, verni narod je i u Crkvi ali su i građani - te ako narod nije šizofren, a osim političara uglavnom nije, onda je verni narod veran i u parlamentu i u državnim institucijama, kao i u Crkvi - te stoga nastoji da sprovede svoje verske životne poglede i u društvu kao i u Crkvi. Dakle, ne postoji i nikad neće postojati ateistički sekularizam - osim tamo gde su političari podvojene ličnosti pa su jedno u parlamentu a jedno u Crkvi. Ako se prebacuje uticaj Crkve u društvu, to nije klerikalizacija, već prosto, legitimni uticaj vernih na društvo u kome žive. Kada ateista bude više, onda ćete vi to moći, ne dao Bog
  24. 1 point
    logdanov

    Ateistička internet podvala

    Видиш, чим почне да се помиње нос и његово место, одмах излази на видело претња. Не постоји законски основ по којем би могао додатно да омеђиш простор друштвеног деловања Цркве. А чак ни проценат од 10% неће будућу политичку агенду АС учинити легитимном. Опет нос и његово место. То је већ опасно испољавање агресије. Можда би требало за вечерас да одмориш. Тебе, колико сам разумео, ионако не занимају приче о религији и хришћанским вредностима. Кад се појаве попови на ТВ, ти пребаци на Дискавери и гледај Митбастерс. А ако у изјавама СПЦ уочиш нешто што би могло да се окарактерише као дело у супротности са законима, као свестан грађанин морао би да поднесеш представку надлежним државним институцијама. Овако је све само твоја фиксација.
  25. 1 point
    Guest

    Свети Сасуди

    Налоњ (τό δισκέλιον) Са налоња се чита свето Јеванђеље и друга читања током светих богослужења. На налоњ се, такође, полажу и иконе ради целивања, као и тацна са часним крстом и цвећем на празник Воздвижења часног крста и Крстопоклоне недеље. Постоје и предањски налоњи који су урађени у дуборезу у облику голуба, док налоњи који се у најновије време праве од метала у фабрикама црквених утвари, са инсталираном струјом и микрофоном, не заслужују ни да буду описани. Клепала и звона (τά σήμαντρα και οΐ κωδώνες) Позивање верника на богослужење данас се врши светим звонима која звоне пре почетка богослужења, у одређеним моментима богослужења, као и током литија, на сахранама и на Велики Петак са посебним спорим ритмом у знак жалости, или радости у другим случајевима. У великим манастирима постоје звона са различитом висином тонова, тако да искусни звонари могу звоњењем да изведу сложене мелодије. У последње време се употребљава електрични систем звоњења, који је безличан и непредањски, и подсећа на давање знака за узбуну.Данас се у манастирима, а раније и у парохијама, паралелно са звонима употребљава и један древнији начин обавештавања за почетак и ток богослужења. То су различита клепала која су обешена или се могу носити, дрвена или гвоздена. Манастирски типици и усмена традиција детаљно прописују време и начин звоњења и клепања.Иконе и свети сасуди се не освећују посебним свештеним радњама нити се помазују светим миром. Последовања која постоје у појединим Требницима новијег су датума и настала су под западним утицајем. Свети предмети се освећују њиховом употребом на богослужењу. У досадашњем излагању нам је више пута даван повод да се осврнемо и на индустријализацију светих сасуда и на низак квалитет и естетику предмета који данас испуњавају наше храмове. Многи од њих су литургијски неприхватљиви и неприкладни, као што су свети путири са сувише малом чашом и свети дискоси са малим диском, а сувише великом стопом, копља која нису оштра и плитке кашичице украшене „емајлом", плитке посуде за освећење воде, крстови за освећење воде који се праве од бакелита, а имају лошу спољашњу облогу, посуде за нафору и налоњи који су неупотребљиви, кандила и полијелеји који су направљени без икаквог укуса, кутије за остатке свећа са јеванђелистима и пророцима. Све ово је „позлаћено" и украшено „византијским" темама, као и представама анђела у стилу западне уметности. Нарочито је распрострањена представа двоглавог орла. Овај символ династије Палеолога, који се првобитно налазио у средини храма и на још једном или два места, сада је преплавио православне храмове и може се видети свугде: на кандилима, полијелејима, свећњацима, иконостасима, архијерејском трону, светим сасудима, одеждама, стасидијама, на зидовима пролаза који воде у храм, на мртвачким сандуцима, на енколпијама, сасудима у које се бацају остаци изгорелих свећа, једном речју, на свему што је направљено у послератном периоду. Ово се погрешно назива предањем и осавремењивањем. Проф. Др Јован М. Фундулис
  26. 1 point
    da se vratimo na temu: "Ovo ostvarenje je jedan od osam filmova o svetskim religijama koje će raditi osam svetski poznatih reditelja, poput braće Koen, Mire Nair, Sorentina... i svaki će trajati 10 minuta." Prvim kadrovima koji su juče snimljeni u trebinjskom selu Uvjeća, Emir Kusturica je započeo snimanje. "Snimamo u jednom divnom selu, Uvjeća, koje je u filmu zamišljeno kao deo jednog neutralnog manastira u kome živi monah i koji svakodnevno sprovodi jedan neobičan ritual. Radi se, naime o neobičnoj pojavi koja na poseban način izražava suštinu naše religije, jer taj monah, kada završi redovne aktivnosti u manastiru, natovari dva velika ruksaka kamenja i ritualno se penje na neko brdo, vukući kamenje koje mu usput ispada, pati se i jedva ide, a kada dođe do vrha brda, tu se isplače, istovari kamenje i vrati se nazad", objasnio je kratko Kusturica. U manstiru u Uvjeći prema scenariju nema više nikoga, odnosno, Kusturica koji glumi monaha biće i jedini glumac na filmu. Budući da Kusturica nije želeo da odaje više detalja o filmu, zanimljivo je da je i u pogledu sela Uvjeća, gde su i danas sve kuće zidane i uglavnom i pokrivene kamenom, Kusturica nagovestio realizaciju projekta poput Višegrada. "Razmišljam u budućnosti o tome, ali o tome ne mogu sada da govorim jer sam u žurbi. U svakom slučaju, mogu da vam kažem da ćemo u budućnosti ovde nešto odraditi", dodao je on.
  27. 1 point
    Јаков.

    Шта фали што је неко дебо?

    Њима баш ништа... Очајне су стварно очајне... Јамес Бонд 007
  28. 1 point
    sqny

    Шта фали што је неко дебо?

    haha Jos!
  29. 1 point
    omil

    Ateistička internet podvala

    Meni se narocito dopada što u samom naslovu spominju Boga: Ako nisi religiozan, zaBoga (!) reci tako :lol:
  30. 1 point
    Midrash

    Ateistička internet podvala

    Pa jasno je sad Nije ni čudo kad o komunizmu znaš sa wikipedije
  31. 1 point
    Midrash

    Ateistička internet podvala

    A, pa oprosti, ako misliš da je jedina agresija motka, onda, zaista sad trenutno, nisu agresivni u tom smislu, ali agresivni u napadima na veru, veronauku, Crkvu i slično, i te kako.
  32. 1 point
    Пријавите, тужите, жалите се - али надлежној установи, не Фејсбуку или Живим речима утехе... Имате моју пуну подршку.
  33. 1 point
    Midrash

    Ateistička internet podvala

    Baš me interesuje koliko imaš godina. Cenim 15 godinica, jer mi na taj intelektualni nivo liči. Ako je tačno, sedi dete i informiši se o komunizmu i ateizmu pre nego što počneš da pišeš svaštarije.
  34. 1 point
    Mironosica

    Slikom da ti kažem (asocijacije)

  35. 1 point
    Mironosica

    Личности - Митрополит Иларион Алфејев

    mislim ..... nije vera u marami i dugackoj suknji
  36. 1 point
    Oglo

    Класична музика :)

  37. 1 point
    Andre Williams

    Да се сложимо...

    грешиш брате. није то стара народна. то је стара наших непријатеља. стара народна је (како рече свети владика Николај) ДАЈ БОЖЕ ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ, ОБОЖЕ И УМНОЖЕ!
  38. 1 point
    logdanov

    Bošnjaci iz Sandžaka optužuju Karađorđa za genocid

    Као и увек до сада, Срби се утварама хаоса и несреће најпре подсмевају и ругају. Уместо да схвате авет озбиљно и позабаве се њоме као зрели људи, они јој допуштају да расте, потпаљују је, и наравно, на крају буду непријатно затечени са последицама које не умеју ни да сагледају, а камоли да извуку из њих поуке. Ми у Србији имамо две Исламске заједнице. Представници једне од њих поштују државу у којој живе па чак имају успеха и у мисионарској делатностима међу некрштеним потомцима православног становништва. На њиховом челу су озбиљни људи, прави муслимани којима је циљ само Ислам. С друге стране, постоји и Исламска заједница чији вожд не сматра да ислам треба проповедати неверницима. Он га употребљава у искључиво као "бошњачку културну тековину". Свео је веру на фолклор и оградио је себи забран, изабрао стадо и сада се бори са државом да му његов емират призна. А у свему томе, он није сам. Наравно да иза Зукорлића стоји Церић, али је исто тако јасно да је њихов заједнички политички ангажман режирао лично Велики шејтан, а Велики шејтан остварује циљеве зацртане још пре две деценије, можда и више. Ево мале илустрације: Не знам да ли се ико сећа позивног телефонског броја СФРЈ. До рата, из иностранства су нас звали позивајући +38. Када су Американци одлучили како ће устројити овај део њихове планете, зараћеним републикама су доделили следеће бројеве: +381 (СР Југославија) +385 (Хрватска) +386 (Словенија) +387 (Босна и Херцеговина) +389 (Македонија) Првобитно је Република Српска имала позив +381 као и СР Југославија, али је после рата обједињена (!) са БиХ. Примећујете да су неки бројеви остали упражњени. Тачно! После одвајања Црне Горе, рупе су почеле да се попуњавају. +381 Србија +382 Црна Гора +383 ? +384 ? +385 Хрватска +386 Словенија +387 Босна и Херцеговина +388 ? +389 Македонија Остала су још празна места за +383, што ће највероватније добити Косово, потом +384 и на крају +388. Сигурно је само једно: онај ко је обећавао бројеве, није их наменио деловима држава које жели да стабилизује, већ онима које упорно дестабилизује. Шта мислите који је претплатни број Зукорлићу обећан? Понављам, није му обећао Алах него Велики шејтан. А што се тиче геноцида над Бошњацима од пре 200 и 300 година, наравно да су то са становишта озбиљне науке глупости. Карађорђе је дигао устанак против дахија које су се одметнуле од цара. Чак је и послао писмо у Цариград у коме га обавештава о циљевима устанка. Када се "османска администрација" определила да не помогне праведну борбу својих поданика против одметнутих зулумћара, и позвала лојалисте који су живели на територији данашње Србије у борбу против Карађорђа, све је решено. Зараћене стране виде пред собом само непријатеља, а османски начин решавања ратних сукоба у своју корист био је тада универзалан за све народе под турском влашћу. Шта је снашло Турке у Србији, то је снашло Цинцаре у Москопољу. Инсистирање на количини претрпљених геноцида има за циљ политичку корист, а не молитве Богу да пострадалима дарује Рајско насеље. Ако се пак прост народ заљуби у идеју остатцима закланог народа, определиће се за вечиту мржњу и сукобе. Зукорлића треба схватити озбиљно и бавити се њиме. То за сада Србија не ради.
  39. 1 point
    Toma

    Да се сложимо...

    Treba nam više zelenila. Drveća, cveća, žbunja...
  40. 1 point
    Andre Williams

    Да се сложимо...

    ...да су најлепше жене из Србије.
  41. 1 point
    Solomon Kane

    Отворено усташтво на северу Србије

    Наравно да неће...што би нам стављали жуте траке када смо сами себе означили и везали жутим тракама? Што би нас тукли кад сами себе на најдеструктивнији начин уништавамо и крвнички сатиремо непрестаним поделама чак и око највиталнијих ствари око којих ни један нормалан народ не би био подељен јер се у вези са њима једнодушност свеопште политичко јединство подразумевају? Не...ми смо сами себи довољни...они други су само лешинари који ће доћи да рањену животињу докрајче и лешину оглођу јер им је то, као лешинарима, у крви и природи...ништа више. Проблем је у нама а не у непријатељу...он само ради оно што му се дозволи.
  42. 1 point
    Grizzly Adams

    Indigo deca

    Кад те живот ухвати у машину брзо заборавиш колико си посебан...
  43. 1 point
    Guest

    Slikom da ti kažem (asocijacije)

  44. 1 point
    Guest

    Aва Јустин Поповић

    Ава Јустин: Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она - Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи? Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни. Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости. Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби. У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег ". Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, исрећни и несрећни Срби. Јер, све што јс велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби. Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина - коме? Рождеству Пресвете Богомајке - данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све штоје еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу изовога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног. И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то штоје Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред намаи над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она - Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свихђавола, јер нам је родила Победите љ а смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, какварадост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, свешто је од Ње, све је спасење наше. Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости,пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасе њ а и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целомесвету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни". Ето, ту је сво Еванђеље Сп аса, савдомострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој - Пречистој Богомајци. Од Ње и код Ње, е то, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и изЊе у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и даљудима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку каонашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате лик ада смо најмоћнији, знате ли када је хр и шћанин свемоћан? Када је сав прострту молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души итеби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци. А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослуж е ље. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Ими празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква ј е слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу,за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор сил е и у нассе улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас. Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје " - вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Ева н ђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем - Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског. И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо " . Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно - вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао! И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од свакестрасти, од сваке смрти, од сваког ђавола. Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски,ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ, Београд,1998. Извор: Епархија бачка
  45. 1 point
    Иван

    Neodrživa višenacionalna zajednica BiH

    Србија је Грчка, Српска је Кипар, то се тако гледа. Кад би се БиХ распала, и да се одржи референдум, куда ће Српска, самостално или припајање Србији, било би 95% самостално. Такво је овдје расположење годинама, невезано за последње дешавање око Младића чему је каква подршка србијанским властима на врло ниском нивоу, ако је уопште и била на некаквом нивоу. Антички модел организовања држава је много подеснији за наше вријеме, него европски 19 вијека који види народе да живе у једној административној цјелини. Ja bih voleo voleo da ujedinjena Srbija bude poput NEmacke, sa saveznim drzavama. Vec sam i zamislio te buduce savezne drzave. Evo na brzinu izradjenog predloga dizzy999 Uploaded with ImageShack.us
  46. 1 point
    Lion

    ЈАВИТЕ СЕ уколико Вам је потребна нека икона

    Имам је у величини 77 МВ, али пошто је то доста велико, гледаћу да је смањим на неких 20 МВ (пошто мислим да ти не треба тренутно већа ?). Поставићу је, али идемо по реду...
  47. 1 point
    Lion

    ЈАВИТЕ СЕ уколико Вам је потребна нека икона

    Икону преузети са следећег линка (величина 10 МВ): http://www.4shared.com/photo/i8YLJkKK/Svprorok_Ilija__gavran_ga_hran.html
  48. 1 point
    Lion

    ЈАВИТЕ СЕ уколико Вам је потребна нека икона

    Богородица "ВРАТАРКА" или "ПОРТАИТИСА" - манастир Ивирон на Светој Гори Икона је постављена на следећем линку (величина 10 МВ): http://www.4shared.com/photo/nD3BwPrr/Portaitisia__Vratarka_.html
  49. 1 point
    Lion

    ЈАВИТЕ СЕ уколико Вам је потребна нека икона

    Одабрао сам ове три. Ти изабери која ти се свиђа, па ћу поставити на 4Shared. Уколико имаш слабу интернет везу, онда ћу је смањити и послатити ти на мејл. Свети пророк Илија у пустињи - фреска из манастира Морача (пуна величина: 15,85 МВ) Свети пророк Илија у пустињи - руска икона (пуна величина: 10,5 МВ) Свети пророк Илија - Скит Св.пророка Илије на Атону (пуна величина: 12,7 МВ)
  50. 1 point
    Lion

    ЈАВИТЕ СЕ уколико Вам је потребна нека икона

    Дакле, уколико не можете да пронађете неку ретку икону или Светитеља, обратите се у овој теми за помоћ Сакупио сам временом доста икона на дисковима, па можда могу некоме помоћи. Икону, зависно од величине бих поставио у овој теми, ако се погоди да је у доброј резолуцији послао бих вам на мејл. Наравно, ту су и сви остали који могу помоћи. Ако баш немамо... stadaradim isus-sinai hvala
×
×
  • Креирај ново...