Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 04/26/19 in all areas

  1. 24 points
    Милан Ракић

    Деценија ПОУКА

    Ево, наврши се десет година како Поуке постоје на „мрежи свих мрежа“... Подобно годинама детета, научили смо да читамо и пишемо; усвојили смо рачунске радње да знамо колики нам кусур требају вратити у продавници за купљену робу; научили смо и да децу не доносе роде, како пада киша и када је Дан победе. Спремни смо да пређемо у више разреде основне школе... А како смо почели? Заправо, шта је претходило Поукама? Претходио је један мали, обичан парохијски сајт неког свештеника у малом селу поред Јагодине; сајт посвећен светом апостолу Јакову. Пуно труда и љубави је уложено у тај мали, али лепо осмишљен пројекат. У то време имати сајт где можете да разговарате са свештеником, да постављате питања и добијате одговоре, да читате светоотачке текстове и слушате духовну музику била је права реткост. Сећамо се, постојао је један сајт, најбољи сајт тог времена, „Верујем“, који је на неки начин био инспирација за будући сајт Поуке и форум Живе Речи Утехе. Но, "Верујем" је више био сајт где су комуницирали теолози, а ми смо хтели да направимо синергију теологије, дружења и народа без кога нема Цркве. И дакле, на данашњи датум пре 3652 дана; када наша Црква и верни народ молитвено помињу Равноапостолну браћу Константина и Методија, Поуке су „запливале“ у „интернет океан“. Треба рећи да је тада уз "Верујем", постојало још неколико форума верске природе и то врло „разрађених“. Поред већ поменуте синергије "теологије, дружења и народа", једна од идеја оснивача нашег, оца Ивана Цветковића, била је да Поуке које на првом месту требају бити место на којем ће се окупљати православни верници, понуди и онима који нису у Цркви дијалог. И то не само о црквеним темама. Но о свему са чиме се човек у свакодневном животу среће. Та идеја код дела јавности не наиђе на одобравање. Почеше и критике, по која зачињена и поспрдним коментарима. По моделу, „ето, на ПРАВИМ верским форумима се могу прочитати мисли Светих Отаца, а они тамо на Поукама имају теме Шта ја тренутно слушам? И Мушка и женска лепота“. Нисмо се обазирали на то. Јер у својеврсној мисији, на начин на који је замишљена, е да би се привукао велики број људи, необорива чињеница је да су Поуке и тада имале, а данас још више, највећу базу текстова и богословске литературе. И да се на Поукама дискутовало о готово свакој теми која се тиче вере и верника. Од тога да ли треба спремати кољиво за „живе свеце“, па до Тријадологије. А као својеврсни бонус, када се диsкутанти на „верским“ темама „уморе“, могли су да пронађу неку „разбибригу“. Па тицала се она музике и филма, или пак спорта и политике... Такав модел, показало се – дао је и резултат(е). На десетине новопридошлих на Форум, а који нису били активни верници, студенти богословских наука или клирици, претрагама на интернету о најразличитијим темама, од стране претраживача били су „довођени“ на Поуке. Нпр., на тему "о „спојлерима“ Игре престола." И тако ти неки сват, док чита шта ће се десити у „гејмовтронз“ сконта да је на неком „поповском форуму“. Па „кликне“ на нешто „поповско“; па на друго, треће... Заинтересује се и остане да чита. Па се укључи да пише... То „намрчени“ дифенсори вере нису схватили, истрајавајући у „тврдој храни“ за своје кориснике. Нажалост, многи од таквих се нису одржали, а нама је неко, вероватно из немоћи прилепио атрибут да смо „сајт екуменистичко-новотарских ектремиста“. Из разлога вероватно, што се на Форуму слободно писало о дешавањима у Цркви и „око“ ње. Или о честом причешћивању; отвореним Царским Дверима и гласном изговарању молитава; „ваља се“ и „не ваља се“ теологији. Списак је подужи... А да не говорим о темама и текстовима које је отварао и на њима писао отац Зоран Ђуровић. Па теме о украјинском расколу... Заправо, број тема којих има више од 40000 са готовo два милиона искуцаних одговора од стране 23000 чланова Форума; тешко је то све набројати. А највеће благо Форума су управо чланови. И они који само читају, што говори да имају и шта прочитати; а још више они што пишу и активно учествују; па дадну неку идеју. Па та идеја прерасте у дело и заживи. Разне врсте подршке. Да ли је то жива реч утехе и апел члановима Форума за молитвену подршку... Или неко живо дело утехе, где се форумаши организују па у новцу, храни, одећи и обући помогну тамо где је помоћ потребна. Или је то пак Кана галилејска и могућност да се упознају момци и девојке. Када је отац Иван основао прво подфорум за упознавање, а сада и сестрински сајт Кана, у почетку је такође било критичара. Те шта ће нам то? Те нисмо ми агенција за упознавање? Те ово, те оно. А отац је само "на интернет" пренео идеју са којом се свакодневно сретао на агапама у својој парохији. Велики број неожењених и неудатих. Па зашто онда када већ имамо Поуке, да не пружимо људима и могућност да ступе у контакт преко наше платформе, а касније се и упознају, па евентуално и ступе у брак... Критичара и незадовољних има и даље, а отац Иван је како сам рече већ неколико парова упознатих преко Поука венчао, а број оних који не желе публицитет је много већи. А и ми са Форума, поред сведочанства оца Ивана, знамо за три брака склопљена након упознавања на Поукама. Ових дана треба да изађе нова верзија сајта "Кана". Паметном доста... Или „православни фејсбук“, Црква.нет. Или ми треба нека књига или испитна питања за канонско!? Има! Или ми треба Свето Писмо на маорском језику? Може, има! Хоћу свој блог да пишем!? Изволи! Галерију „црквених слика“? Ево! Да ли има још нешто? Ако и нема, биће! Било је и признања. Од српске интернет заједнице, на ВебФесту две године за редом као целокупан сајт (2009. и 2010.) и 2011. године за пројекат Свето Писмо са преводима, као подфорум. О усменој „хвали“ од људи који су у интернет технологијама, такође. А „званична“ Црква? Па и она. Иако је било тема и коментара који и нису били по вољи неком „званичнику“, Поуке су у целини препознате као мисионарски сајт и као такве причислене реферату СПЦ за мисију. Од прошле године и као део Инфо мреже Центра за проучавање и употребу интернета и савремених технологија СПЦ. Има ли критика? Има! Можда и више од похвала! Неке су горе већ поменуте. Мсм. оно-као „пинк православци“. То је најчешћа. Па онда примедбе на уредништво. Које гуши слободну реч у појединим темама или се пак „острвило“ на појединце. Па неке теме гаси, неке објаве мења, има „пизму“ на поједине, па или им администрира објаве или их на концу удаљава-банује. Или пак, уредништво не дозвољва критику на свој рачун. Итд и тсл... Истина је као и увек негде између. Шта је даље чинити? То зависи од чланова Форума. Вас. Ви управљате овим бродом. Од ваших интересовања, ваше активности, зависи и курс. За хришћанина, историја није нешто што се понавља. Она има свој јасан смер, као стрела усмерена горе и десно-ка есхатону. Ипак, ако ту фразу о „понављању историје“ на тренутак усвојимо, свакако ћемо се, ако пловидба буде мирна и без много „љуљања“, на крају (ако је Земља округла), вратити у почетну луку. Или се неминовно насукати (ако је Земља равна плоча) на онај ледени Зид који дели крајеве плоче од бездана. Можда је повратак у луку и најбезболнији; као нека зона комфора. Ипак гласам да истражимо што више. Да пристанемо у сваку луку. Да на пристану продискитујемо и са оним финим светом из адмиралитета и са грађанима тог за нас до сада непознатог града. Али и са курвама и пијаницама. Батинашима из мрачних кутака узаних лучких улица. Да пристанемо и на неко пусто острво. На којем, можда и нема воде која живот значи. Али и да се потрудимо да пронађемо, чак и на таквом месту извор воде живе. Да би смо преживели и искуством и опитом, делима понајвише, иако је овај брод само део нашег живота и пловидбе у овом свету, стекли плату и за оно последње путешствије, где ћемо се, ако већ нисмо овде у реалији, верујем тамо свакако срести! Срећна нам деценија постојања, живи и здрави били на многаја лета! View full Странице
  2. 22 points
    Марина Савковић

    Слике форумаша

    Чучим испред Дечана и скупљам храброст да исцимам о.Саву за селфи.
  3. 19 points
    Иван Ц.

    Деценија ПОУКА

    Кажу људи да је тешко само првих десет година. Хвала свима што заједно изграђујемо ово место.
  4. 18 points
    Драги наши! Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"! Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо View full Странице
  5. 16 points
    И предлажем на концу. Ево, нека буде јавни позив! (Да се разумемо! Ја сам човек пеМзионер и "wardriving" по ИП адресама ми дође као забава) Да не би бановали "пола" Требиња!? Предлог!? Имам! Иако патетичан, да кажем! Са првотног "Психула" налога, писало је осам људи! Уредништво је дозволило "тврду" комуникацију све док поменути "ник" није према форумским правилима сабрао довољан број поена, е да би се "прогласио" тзв. спамером. Бројем 8 и словима, ОСАМ кућа у Требињу је том приликом (након бановања) "остало" без приступа Поукама! Како се број "ботова" увећавао, тако се и геометријском прогресијом, број ИП адреса исто тако повећавао. Мислим на ИП адресе са којих је "долазио" спамерски садржај! Апелујем следеће! А неко је већ на исти начин предложио (да се не врћем тко и како). Дакле, апелујем на акламаторе и дифенсоре владике Максима, да просто у својим наступима се воде, по елементима како је авва Ђуровић написао у уводном тексту ове теме; значи - просто да на "сваку" Ђуровићеву, одговоре "сваком" својом. Ако се може! О-рук позиви на затварање теме, одмах да кажем - НЕЋЕ ПРОЋИ! Према томе, ако у смислу, како на овој теми и предметном тексту - тако и на свим предметним темама имате да кажете што (или ишта) и одговорите аполошки на "тачке" где је авва указао... ОДЛИЧНО! Пароле, претње, мутљавине и смутљавине; писања у глува доба ноћи. Регистровање профила у три сата изјутра. То неће проћи! То вам каже официр и пилот у пензији. Ја мировину на "курвама нисам зарадио" и уистину, не дозвољавам да ме неко прави будалом. И да се врнем на почетак овог "поста". Лично, негде сам на разини размишљања Аце Милојкова; најпростије речено, ако је Сабор рекао то што је рекао, што бих ја као лаик (иако заправо клирик-но без намештења); дакле, шта "ја ту имам да размишљам ако ми је Црква моја рекла да треба тако, тако и тако!") И тако је! И тако треба да буде! Но!? Све што се десило ових дана и коју седмицу и месец унатраг, просто говори да се "све ово" не може приписати вехеменцији младости (у којој је владика који се истјазава на Поукама, а у односу на већину других геронда)... И за Бога милога, ово је Форум; интерМечки и он служи за то! Просто и једноставно! Није ни Сабор, ни Синод. Али треба чути и шта лаици, на интернету; на НАЈБОЉЕМ "верском" (да се тако изразим) месту на интернету - КАЖУ! Ако ли на све то заборавимо; и обљутавимо сву причу. А начини су многи! Онда треба да нас гризе савест, ако ни због чега другог (да не набрајам-ситуација у Украјини, одлуке Фанара и проче)... Дакле, ако смо кршћани, мишљења сам да треба да нас буде срамота што "бацимо" (у просеку) свако од нас по 20-ак евра на плаћање интерМека! Боље да гледамо порниће!
  6. 16 points
    @Александар Милојков Хајде да узмемо да је брат Александар Милојков у праву. Да в. Максим има ”наивну веру” и да је у интервјуу ”Ако ово буде крај, знаћу да није љубав”, објављеном први пут на сајту Serbica Amerikana (17. јануара 2019. г.), па потом пренешеном на неколико интернет портала, заиста преовладала наивност в. Максима, те да су изречени ставови гледе српске ”аутокефалности”, црквене кризе у Украјини и крста који се налази преп п. Вартоломејом (читај: хвалоспева П. Вартоломеју изречених од стране в. Максима) плод те наивности српског архијереја! Хајде да заиста замислимо да је то тако било! Ако је в. Максим испао наиван, рекавши то што је рекао, онда му можемо опростити ту његову непромишљеност. Али, тај његов интервју појавио се више од два месеца након што је на ванредном Саборском заседању, одржаном у новембру месецу 2018. године (6-7. 11.2018) САССПЦ усвојио и у Саопштењу (http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij) изнео званичан став наше помесне цркве по питању Цркве у Украјини. На том Саборском заседању били су присутни готово сви наши архијереји, који су текст Саопштења усвојили па га потом презентовали јавности. Шта то значи? Тиме што од стране в. Максима није било накнадне рекације (=супротног става) поводом тог Саопштења, значи да се и он сложио са тим што у Саопштењу пише. И то је морао да уради - да се сложи са тим што је у Саопштењу стајало - јер је то био став већине српских архијереја. Шта нам то даље казује? Па ништа друго него да в. Максим није смео да се бави питањем Украјине на своју руку (самоиницијативно), нити да даје подршку п. Вароломеју онако како је учинио у поменутом интервјуу. Најмање је смео себи да дозволи да се тај интервју појави након давања Томоса украјинским расколницима (5. јануар 2019. г.). Како су претходно и патријарх Српски г. Иринеј (Гавриловић), као и епископ Бачки Иринеј (Буловић), слали писма п. Вартоломеју у којима су изражавали забринутост поводом најновијих потеза Фанара у Украјини и шире и у тим својим писмима доследно бранили став наше СПЦ, утолико пре в. Максим није смео да буде ”наиван , и у тренуцима када је читав православни свет осудио понашање п. Вартоломеја и већине архијереја Васељенске Патријаршије да брани истог тог п. Вартоломеја. Ту од ”наивности” нема ни слово ”Н”. Ту постоји само једна жеља, нечим изазвана (в. Максим зна најбоље чим!), да се пркоси Саборској одлуци. Понављам, није страшно ако је човек наиван. Свако од нас може да буде наиван у одређеним тренуцима. Од доктора теологије, професора на Богословском факултету, од једног српског архијереја, дугогодишњег монаха и свештенослужитеља, очекује се да уме да расуђује макар толико да може да схвати кад, шта, коме и како сме да каже! А шта, и када, мора нешто да прећути. А ово је управо била та ситуација, када је морао да се уздржи од коментарисања украјинске ситуације, још мање да стаје на страну п. Вартоломеја и тиме да на неки начин пркоси осталој браћи архијерејима. Зашто свој став о украјинској кризи није јавно изнео в. Игњатије (Браничевски)? Зашто то није урадио в. Григорије, који је познат по својој смелости, по молитвеним осминама, ифтарима...? Зар није могао да се огласи и в. Андреј (Аустријско-швајцарски)? Или Иринеј (Добријевић)? Како су они могли да ћуте и прате развој ситуације, а само се в. Максим осмелио да свима нама дели лекције ”о љубави” и о ”квасцу неког дубљег јединства”? Понављам, по мом мишљењу (нека ме в. Максим и његови гласноговорници убеде у супротно) ту није било ”наивности” и случајности. Ту се пројавила једна жеља за самоистицањем, можда и нешто више. Преписка са в. Иринејом (Буловићем) само ме је још више учврстила у мишљењу да код в. Максима постоји исувише јака жеља за самоистицањем (=саморекламирањем), тамо где самоистицања не сме да буде ни у мисаоном зачетку. Чак ни да се десило да је в. Максим то што је изрекао у интервјуу датом новинару сајта Сербика Америкама изрекао на некој од телевизија, у некој од емисија уживо, ни тада то не би могло да се правда наивношћу и несмотреношћу. Чак и тада, у директном ТВ програму, на питање у ситуацији у Украјини, Томосу, п. Вартоломеју, код в. Максима истог тренутка требало би да се у мозгу упали једна црвена лампица, као знак упозорења, и да се на такво неко питање или: избегне директан одговор, то јест новинару се лепо и смирено објасни да се пређе на неко друго питање одговори тако што се у најкраћем пренесе став СПЦ по том питању каже све друго, само се не износи апологија п. Вартоломеја у било каквом погледу. Понављам, в. Максим је доктор теоогије и неко ко је у свом животу одговарао на пуно питања која су му постављали новинари. Било је и разговора са њим на телевизијама (рецимо ТВ Храм-у), тако да се не може рећи да је в. Максим неко ко је неспреман и неспретан у сличним ситуацијама. Све замке које је један такав интервју собом носио, у једном посебном историјском тренутку по васколико Православље, в. Максим могао је да избегне, само да је био мало више (монашки) смирен и послушан Сабору архијереја СПЦ. Да је само мало више водио рачуна о интерсима наше Цркве, о ставу наше Цркве по питању (канонске) Цркве у Украјини, в. Максим би избегао и све потоње реакције, на овом Форуму и шире, као и то да додатно мора да појашњава своје ставове изречене у интервјуу (”Ако ово буде крај, знаћу да није љубав”) пред сабраћом Архијерејима, и да пише ”покајно писмо” на управо завршеном Сабору СПЦ. Владику Максима не мрзим, али имам право да мислим - и још једном на овом Форуму поновим - да је својом отвореном подршком п. Вартоломеју (свеједно је да ли је та подршка можда и плод његове ”наивности”) себи начинио медвеђу услугу, а свима нама - највише страдалној браћи у Украјини, на челу са м. Онуфријем - забио прст у око. Толико од мене!
  7. 15 points
    Dominika

    Слике форумаша

    Vaskrsnji Petak, festival proleća na Univerzitetu Balamand, koji osnovala Antiohijska Patrijarsija
  8. 15 points
    Зосима

    Слике форумаша

  9. 14 points
    Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима? Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа. Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника. Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини! Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару. Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром. Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?! Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите. Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге? Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима. Свештеник Зоран Ђуровић Рим, 16. мај 2019 View full Странице
  10. 14 points
  11. 14 points
    Trifke

    Vladika Atanasije o pričešćivanju!

    ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ ...Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”... Са наше пак стране, драга Децо, пошто вам овај Васкршњи поздрав упућујемо на Велики Четвртак, дан када је Господ одржао тајну Вечеру са ученицима Својим и преко њих у Цркви установио и предао нама Тајну Свете Литургије = Причешћа, наводимо Свети Канон Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора (Трулски Канон 66) који нам јасно и недвосмислено говори да треба да присуствујемо у Црквама у Литургији и Причешћујемо се целе Васкрсне седмице: “Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (=Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф.5,19), радујући се Христу /Васкрсломе/ и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом”. Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”, јер то није ни Христов, ни Апостолски, ни Светоотачаки наук и предање, како то посведочује и Свети Јован Златоусти у својој Ускршњој Речи, која се чита у Цркви на Васкрс, којом нас Света Црква позива да сви приступимо и учествујемо у Царској Гозби за Трпезом Великодаровитога Јагњета Божијега, наше Нове и вечно Нове Пасхе – Христа Господа, Богочовека и СПАСИТЕЉА СВИХ ЉУДИ И СВЕГА СВЕТА. Јер Св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речу Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Наравно, после Светле Седмице треба постити Среде и Петке, као и остале од Цркве назначене Постове (осим Суботе и Недеље, кад се не пости), али се исто тако треба и чешће причешћивати, а не само у време четири поста. Поготову се треба причешћивати Недељом, јер свака Недеља је Васкрсење. А Ускрс је Недеља над недељама, Празник над Празницима. То је “Дан који створи Господ” – вечно Први и вечно Један незалазни Дан Царства Христовог – обрадујмо се и веселимо се њему, и у њему – Христу Васкрсломе и нас Васкрсавајућем!
  12. 14 points
    Kod tetke je najlepse
  13. 14 points
  14. 14 points
    Ха, а гледај овог пецароша Перућац
  15. 13 points
    .............

    Икона у манастиру Крка данима плаче

    Владика далматински Никодим потврдио је да је проплакала икона Светог Архангела Михаила која стоји на самом улазу цркве манастира Крке. Он је са свим монасима служио акатист Архангелу Михаилу, коме је храм посвећен. Обавештен је и патријарх Иринеј који је истакао да је то што се догодило у манастиру Божије чудо. На фотографијама и видео снимку се види како се капљице сливају низ икону, из очију Светог Арханђела. Иначе је појава икона које плачу у историји тумачена као јасан показатељ да је Бог присутан уз Своје људе. Плач икона се дешавао пре или током трагичних дешавања која би задесила верни народ, иако то није дефинитивно правило. Иконе заплачу зависно од Божије воље и јасан су показатељ Његове љубави и бриге. Фотографије и снимке овог чуда погледајте у прилогу. 0-02-0a-c0c744621cd22c194396a2c5e1c4d9ca32140011bdd6b9a285160d1bb4c534cc_b8a111c8.mp4
  16. 13 points
    Лазар Нешић

    Деценија ПОУКА

    Ја сам саблажњен овим изједначавањем нас теолога и неких обичних смртника - страшно!
  17. 13 points
    Татјана H

    Раскиди - грех или слобода избора?

    Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе". Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни да тај партнерски однос доживе суштински исправно. Преширока је то тема. И тај синдром "угасиле се емоције" је синдром заправо "угасила се страст", љуваби никад није ни било јер нисмо стигли до ње...
  18. 13 points
    Отац Зоран има оштро пенкало. И то је ваљда неки дар, јер има људи који и кад би хтели не могу да га наоштре. Многи ће се осећати прозванима, увређенима, итд. Али треба мало погледати и иза тога. Неки су се осетили прозвани и увређени, или запостављени због мога текста са сличним питањем "са чим ћемо изићи пред Св Саву", јер је у њему стајало, у пренесеном значењу, да се "нико није огласио", а неки су се ипак огласили. Без обзира што је у фусноти лепо стајала и захвалност онима малобројнима што се јесу огласили. На жалост, неки људи виде што хоће да виде, или просто не читају са разумевањем него са предрасудом, или пројекцијом, или ко зна како. Треба погледати иза реторике и сагледати да ли стварно стоје аргументи и примедбе. Ми смо у жалосној ситуацији, и свако то износи, међу малобројнима који износе, на свој начин. Неко суптилно, неко мање, а неко као "багер". И све има своју улогу и функцију. И не треба се хватати на небитне ствари него погледати срж реченог. Ја овај текст читам као жалосни вапај.
  19. 13 points
    Јелена М.

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Вечни помен Зорану.
  20. 13 points
    Nikola Stojanovic

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Postgao sam striko ! <3 Pomenite snajce Jasminu i bebu u svojim molitvama sa zdravlje i duhovno spasenje, ko moze hvala aaaaaaaa ! <3 <3
  21. 13 points
    На многаја љета, Епископу крушевачком Давиду! На многаја љета, чтецу (теологу) Ведрану Гагићу!
  22. 13 points
    Dominika

    Слике форумаша

    Sa patrijarhom antiohijskom Jovanom, mitropolitom Akkara Basilim i Rusima; ja sam sa leve strane: i ovde vidi se mene sa aparatom haha Izvor
  23. 13 points
    Читајући одговор епископа Максима не могу да се отмем устиску да је одговор написан са једном мишљу у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: "Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени напад и напад на Епископа западноамеричког, и пружио руку помирења, па ћу је и ја (Еп Максим) великодушно прихватити као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата...". Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима, али износим само свој утисак јер цео текст ми одише духом помирења, али плашим се не и помирења у истини. Читајући, дакле, све ово, остаје ми утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на писање Еп Максима, у очима Епископа Максима значи да је он (Еп Иринеј бачки) "спустио лопту", "снизио реторику", "изменио став", "увидео грешке". И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде наведеним "додатним грешкама" Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом. Као тачку на причу о овој теми, пред сам СА Сабор СПЦ Владика Максим је одлучио да Епископу бачком све ово стави до знања са испруженом "руком помирења". Али из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од тога духа који се кроз овај текст провлачи. Па да видимо неке од поменутих ствари. Чиста замена теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка испратили, или пате од амнезије, исприча причу која почиње неким ИСХИТРЕНИМ реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно резултира његовим "прелазом" то јест преумљењем, покајањем, избављењем од исхитрености. Подсећања ради, нико никада, па ни бачки владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да "подсећање" јавности на то да он "није био директно прозван" не служи ничему осим што замагљује истину. Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Тачно је да је реч портпарол стајала у множини (портпароли), али лингвистичком анализом текста саопштења смо овде са великом дозом сигурности утврдили да је првобитно у саопштењу стајало "портпарол" у једнини, а да је затим извршена измена ове речи у множину. Ох те измене, колико ли их има!? Можемо претпоставити и зашто. Али да оставимо то по страни. Ова једна реченица не само што говори о томе да је Владика бачки наводно потпуно промашио ствар, јер наводно није био "директно прозван", него треба да читаоцу остави утисак да је Владика бачки нека осетљива особа јер се он ИПАК "осетио лично веома погођеним". А то да је Епископ западноамерички ипак мислио на Епископа бачког кад је поменуо портпарола (портпароле) посведочио је и сам Епископ западноамерички (!) када је у једном од својих одговора цитирао наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о "вечитом портпаролу". Зашто би то Владика Максим у три своја одговора Епископу бачком потенцирао, да би сада, на крају, рекао да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа. Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим, за очекивати би било да се "увређеном" Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом "ако вас је то повредило....". Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је упутио Епископу Иринеју. На ум пада "видовити" (остало је у посебном сећању јер је и један "портпарол" Епископа Максима мене тако назвао), али и друге. Ово је занимљива логичка загонетка. Питања Владика Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење са "индиректном" прозивком од стране Епископа Максима, су била "унапред одговорена" у самом Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само "већ све тамо пише брате Иринеје"? Заиста како ово разумети? Бачки Епископ тек дакле САДА увиђа неке ствари. У народним песмама би рекли "касно Марко на Косово стиже". А да ли тек сада било шта увиђа Епископ бачки? Не! Епископ бачки је све ово, о постојању украјинских расколника у Америци увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. А када је непобитно доказано да постоје, а овде смо доказали и то да Епископ Максим није могдао да не зна да оне не постоје (питамо се и одговармо у себи, сами себи, и не гласно, зашто је то онда изјавио?) јер Епископ Максим седи у телу (одбор за канонска питања сабрања канонских епископа САД-а) које мора да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а, када је дакле доказано супртотно тврдњи Епископа Максима, он сада каже да то Епископ бачки тек сада увиђа! Стварно! Па ево ја ћу изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да није јасно било из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор, шта тачно Владика Максим подразумева. У "канонску јурисдикцију" цариградског патријархата улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Владика Максим није појаснио да ли су њему они "канонски" захваљујући чињеници да су у "канонској јурисдикцији". Са друге стране имамо оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији, а ту налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе "објединитељном сабору" украјинских расколника, реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. И они су у "канонској јурисдикцији", да ли са њима саслужујемо? Да, опет нешто Епископ бачки "превиђа"! А иначе све је супер! Бачки Епископ ништа не превиђа. Само западноамерички Епископ бира ствари на које ће одговорити, ствари на које неће одговорити, и ствари које ће спиновати (као што је замена теза о томе ко сад тек увиђа да у САД-у постоје расколници). Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми "нос" говори да је овде реч исто о неком спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи "канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци" јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Мислим да ми се може опростити тај грех, ако сам погрешио, будући да смо до сада у овој полемици на много места видели спинове овакве врсте и потезање техникалија у избегавању одговора на суштинска питања. Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке ("директно" или не уопште?) него каже да такви поступци не значе оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја, цариградске претензије на територије других аутокефалних цркава и на дијаспору. Драго ми је чути да Владика није спреман да усвоји такву еклисиологију, по којој Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором итд. Ако је на то мислио? Али никад нисмо начисто баш око тога шта је мислио. Међутим, мене овде интересује једна друга ствар и то ЈАКО ме интересује. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну. Мада могуће је да он ту подразумева "студије" као што су текстић објављен у брошурици, листићу, епархије западноамеричке као што је она, која се налази у његовој АКАДЕМСКОЈ БИБЛИОГРАФИЈИ (!!!) под називом "Ecclesiological provincialism compared to the Chruch's concrete unity" и слични урадци. Можете и сами погледати ту "академску" публикацију илити "студију" овде: https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf Стварно не желим да звучим заједљиво или претерано саркастично, али не знам како другачије да изразим своје запрепашћење чињеницом да се овакве ствари, као што су писања у епархијском гласнику, листићу, налазе у академској библиографији једног професора на Београдском Универзитету. Волео бих да то нисам видео. Као да је Епископ Иринеј "директно" нападао Епископа Максима, као да се једно јутро пробудио, устао на леву ногу, и одлучио да "вапи" "тако директно" на Владику Максима. Рекло би се без повода. Као да нема паметнија посла. А ово је заиста забавно! Већ су изашле врхунски озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepolis-а. А Владика Максим тврди да ће акта, АКО БОГ ДА, тек бити "коначно и званично" објављена! Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу, нису званична акта критског сабора, онда се питамо шта то очекује Владика да се објави? Испада да потписани документи нису званична акта! Ово је стварно врх! А видели смо не само да постоје ти документи (непотписани) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације као горе наведена које не садрже правилно титулисање, па у томе смислу и на српском језику, где је један од уредника био управо Епископ Максим, који ни у "својој" публикацији није исправио своју титулу иако је то могао да учини. Занимљиво! Баш је ово нека прилика да се "подсети јавност" на критски сабор. И да им се каже да је тај сабор "примљен" (прихваћен?) од стране СПЦ. 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када "званична акта" тек треба да буду "коначно и званично објављена". Да ли се то Владика Максим са нама шали? Шта ли је то САС СПЦ усвојио кад још нема ништа званично? Па ја бих предложио Сабору, ако није превише претенциозно са моје стране, да баш сачека та "званична акта" која ће наводно бити објављена па да тек онда о њима расправља, ако о томе још ико буде хтео да расправља. Јер очигледно је да су имали посла са неким фалсификатима или неверодостојним и незваничним актима 2017. г. када су наводно "примали" критски сабор. Да, ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки.
  24. 12 points
    о.Небојша

    Деценија ПОУКА

    Да нам је свима на спасење боравак овде , а онима који су ово покренули и одржавају нека Господ да снаге да истрају.
  25. 12 points
    Том члану су због тога санкционисане поруке, тј. поруке су му на одобравању. То више никад неће смети да напише. Ако се то поново деси - биће банован за сва времена. Оно што јесте занимљиво је да Вам превише не смета вређање Епископа бачког и Епископа крушевачког... Ако браните, онда браните и друге... Ми се трудимо, а то уопште није лако јер сте многи ПОБЕГЛИ из Администрације, јер не желите да улазите у спорове итд... да форум одржавамо колико-толико нормалним, и ако у оваквим темама то није лако. Зато, пријавите СВАКУ поруку где се вређа владика било који, као и свештеник, као и верник...
  26. 12 points
    Не бисмо никоме препоручили да му о. Зоран нешто каже типа "Господ ће те звекнути у ногу"... тај се неће добро провести, знамо шта причамо и не шалимо се.
  27. 12 points
    О. Небојша, уз дужно поштовање, морам да Вас питам нешто: сметају Вам шкакљиви изрази о. Зорана (који су, узгред буди речено, били део народног језика/фолкора све док их савремени Срби нису унакарадили па се многи од нас снебивају да их употребе у свакодневном говору) а не смета Вам то што в. Максим (ваш сабрат из Богословије) лупета к’о Максим по дивизији? Ваша придика о. Зорану добиће на тежини онога тренутка када се будете изјаснили шта мислите о томе да ли је в. Максим био у праву (или није) када је изјавио да је Св. Сава аутокефалију добио на сумњив начин, када је противно ставу САССПЦ изнео своје мишљење да В. Патријарх у погледу украјинског раскола чини добру ствар, коју сада многи не разумеју али ће време показати да је он био у праву, итд? Или је, као што многи овде на форуму, а и шире, тврде да је својим писањем, својим ставом и мишљењем учинио и себи и нашој Цркви медвеђу услугу, за шта би морао да сноси одређене последице. Много је мања штета од израза које овде на форуму употребљава о. Зоран, од оне која је настала након интервјуа в. Максима. У то будите сигурни.
  28. 12 points
    obi-wan

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Evo, sad sam upravo saznao i ime - Milan.
  29. 12 points
    obi-wan

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Danas mi rece nasa @Снежана da je nas stari clan @Кратос trenutno na VMA, jer je imao infarkt, i ugradjen mu je stent. Pomenite coveka i ovako, a kad se Sneza javi - ili bilo ko drugi ko zna - reci ce nam i pravo ime.
  30. 12 points
    Сјајан текст! Свака ти је ка у владике Рада! Права је штета што нема и више владика који би могли да праве оваква уметничка сочињенија. Ја, због путовања на коме сам константно, тек сада прочитах текст. Поделићу га на фејсу. Када би Ведран био једини мој производ, ја бих сматрао своју мисију на земљи оствареном. Млађи човек, а са сјајним талентом за теологију који и Давид, а не само он, препозна. То је будућност наше Цркве. Докле имамо оваквих владика, а и теолога, нама нема зиме без обзира на ветрове који дувају.
  31. 12 points
    Vaskrs - Petak, Bejrut, Liban
  32. 12 points
  33. 12 points
    Догодине у Призрену...фотка мог супруга....
  34. 12 points
    gavrosaurus

    Слике форумаша

    Лисине, Велики бук, данас
  35. 12 points
  36. 11 points
    Бановани сви дупли налози. Неки налози су стари и нису "из нове приче" дуплих налога, тј. људи су стари чланови који имају другачије виђење и то је сасвим нормално за форумску дискусију. Један број јесте класичан бот приступ. То додатно дискредитује одбрану. Лично мишљење...
  37. 11 points
    Ја бих упуцао трола који би овако нешто за мене написао...
  38. 11 points
    ako je tema otisla u off to moze da se moderira. pobrisu se postovi koji su kafanski i diksusija se vrati na neku tacku sa koje je skrenula. za to su protrebni iskusni i kvalitetni moderatori koji imaju volju da se time bave. i imaju volju da postoji diskusija o necemu. banuju se oni koji ne doprinose diskusiji. koliko vidim ne postoji volja da se banuje taj neko nego tema ide pod kljuc. to nije dobro i meni to nesto znaci, ovako za sebe. a preti se banom Vedranu, za neke gluposti. ej Vedranu.
  39. 11 points
    @Milan Nikolic Христос Воскресе! Брате у Христу, Милане, целивам Вам десницу! о. Мирољуб
  40. 11 points
    Sutra ujutru mojoj sestri operisu ruku. Treba da bude laka, rutinska operacija, ali ipak brinem, jer ima problema sa visokim pritiskom i srcanim zaliscima. Pomenite je, molim vas. Zove se Svetlana.
  41. 11 points
    Milica Bajic

    Раскиди - грех или слобода избора?

    Наравно да је слобода избора. Свако ће о својим гресима кад оде Богу на исповест, нема упирања прстом и нико ником не дугује везу. Опасно је манипулисати људима на конто сажаљења, а тек - не дај Боже на конто - греота ти је да ме оставиш. Није да немам разумевања и милости према остављенима, из сопственог искуства тврдим да некад мораш дохватити дно да би имао одакле да се одгурнеш. Није то ни тако страшно, осим ако си у тинејџ годинама...
  42. 11 points
    Рапсоди

    Раскиди - грех или слобода избора?

    Jедном за цео живот и тачка.Што Бог састваи нико да не растави. Уосталом све добро објасни Татјана Н. Зато добро размислите пре него што уђете у брак. Могу да разумем да људи одлазе због прељубе једно од другог или жена мужа напушта због батина, сваки други разлог ми је неприхватљив, шта бре нема више осећања и љубави или није било довољно љубави....ми смо ти који доливамо уље у кандило брака да се не угаси.
  43. 11 points
    Лазар Нешић

    Patrijarh pozvao Vučića, većina vladika protiv

    Сећаш се ономад кад смо на ПП причали о овоме и безвезном трошењу енергије на теме о Шизоју, итд. - рекао сам ти да си у праву. И овде си, то је то. Али види, чисто за нашу теолошку браншу: имаш теологе који ноћима не спавају по Босни због украјинског раскола, цариграда, аутокефалија и сличног, али су мирни пред тоталним разваљивањем земље у којој живе, где се на крају крајева налази њина Црква и њен народ. Осим Ненада Илића ти немаш ниједан текст о овом распаду који се догађа; ништа - ни најмању проповед, барем нешто! Нула друштвеног или барем интелектуалног ангажмана. А сети се, између осталог, да нпр. Јован Златоусти није изгубио главу због теолошких паметовања, већ то што је критиковао власт - и то жестоко.
  44. 11 points
    Лидија Миленковић

    Слике форумаша

    Мис'ииишшш.....
  45. 11 points
    Tomina Nedelja, Akkar, Liban
  46. 11 points
  47. 11 points
    Milan Nikolic

    Raskol se zahuktava

    Епископ бачки Иринеј: Врлина истинољубивости 2. Мај 2019 - 22:43 Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, акамоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка
  48. 11 points
  49. 11 points
    Ромејац

    Индонежанска принцеза искушеница у Жичи!

    У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија. - Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину. Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре. - Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу. Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор. - Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе. Јелисавета ради све послове као и остале монахиње Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла." - Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година. Монахиње са патријархом Иринејом Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском. - Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих. Манастир Жича Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци. - Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно. У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом. - Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге. Монахиње у Жичи живе као велика породица. - Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања. ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791900-Индонежанска-принцеза-искушеница-у-Жичи
  50. 11 points
    Smaragdni kamičak

    Слике форумаша

×
×
  • Create New...