Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Најбољи чланови


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 04/22/19 in all areas

  1. 21 points
    Марина Савковић

    Слике форумаша

    Чучим испред Дечана и скупљам храброст да исцимам о.Саву за селфи.
  2. 18 points
    Драги наши! Двадесет четвртог по реду дана маја месеца, совершиће се тачно деценија како на интернет небу постоји феномен звани "Поуке"! Иако термин "феномен" можда претенциозно звучи, заправо реалитет постојања Поука у времену садашњем га оповргава. Мсм. на термин. Мсм. на реч. Заправо, нема претенциозности у чињеници да су Поуке постале (и препознате су од стране "православне јавности" као) генератор вести из "ортодоксне" Васељене. Ако треба да консултујемо статистику, у време писања ове објаве (15. мај, пола два поподне), на нашем Форуму има регистрованих преко 23000 чланова, који су на око 40000 тема "одоговорили" 1800000 пута. Но све то није битно! Мсм., није битно за ово што ћу вас сада питати и сада вам рећи... Елем, након 10 година дружења у виртуелном свету, премда су се многи упознали и "уживо", уз благослов оснивача ове агоре, оца Ивана Цветковића, позивам вас да изложите овде своје идеје о могућем окупљању чланова Форума на неком "физичком" месту... Дакле! "САБОР форумаша "ПОУКЕ.орг" - 10 година" Отац Иван је благословио да то буде град Београд, премда то није СП*. Добродошли су сви предлози, па да ако је могуће, направимо неко саборавање; и (евентуалне) размирице "решимо" очи у очи Искуства из претходног периода су показала да су оваква окупљања сврсисходна, па у складу са тиме, зашто тако не би било и овога пута, тим пре што славимо "округлу" годишњицу. Дакле, позивам све форумаше да у коментарима, ако желе, оставе предлоге за место, време, начин прославе, а уредништво ће настојати, наравно ако буде заинтересованих, да из предложеног покуша да пронађе најмањи заједнички садржалац и синтетизује предлог за "Сабор ПОУКЕ 2019" Хвала унапред! *Свето Писмо View full Странице
  3. 15 points
    Dominika

    Слике форумаша

    Vaskrsnji Petak, festival proleća na Univerzitetu Balamand, koji osnovala Antiohijska Patrijarsija
  4. 15 points
    Зосима

    Слике форумаша

  5. 14 points
    Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима? Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа. Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника. Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини! Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару. Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром. Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?! Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите. Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге? Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима. Свештеник Зоран Ђуровић Рим, 16. мај 2019 View full Странице
  6. 14 points
  7. 14 points
    Trifke

    Vladika Atanasije o pričešćivanju!

    ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ ...Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”... Са наше пак стране, драга Децо, пошто вам овај Васкршњи поздрав упућујемо на Велики Четвртак, дан када је Господ одржао тајну Вечеру са ученицима Својим и преко њих у Цркви установио и предао нама Тајну Свете Литургије = Причешћа, наводимо Свети Канон Светих Отаца Шестог Васељенског Сабора (Трулски Канон 66) који нам јасно и недвосмислено говори да треба да присуствујемо у Црквама у Литургији и Причешћујемо се целе Васкрсне седмице: “Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (=Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф.5,19), радујући се Христу /Васкрсломе/ и празнујући, и слушајући читања Божаствених Писама и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом”. Нека вас не збуњују они који на неправославни, манихејски начин мисле и у секташкој заблуди говоре да се, тобоже, “не може причешћивати, ако се једе месо”, јер то није ни Христов, ни Апостолски, ни Светоотачаки наук и предање, како то посведочује и Свети Јован Златоусти у својој Ускршњој Речи, која се чита у Цркви на Васкрс, којом нас Света Црква позива да сви приступимо и учествујемо у Царској Гозби за Трпезом Великодаровитога Јагњета Божијега, наше Нове и вечно Нове Пасхе – Христа Господа, Богочовека и СПАСИТЕЉА СВИХ ЉУДИ И СВЕГА СВЕТА. Јер Св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речу Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Наравно, после Светле Седмице треба постити Среде и Петке, као и остале од Цркве назначене Постове (осим Суботе и Недеље, кад се не пости), али се исто тако треба и чешће причешћивати, а не само у време четири поста. Поготову се треба причешћивати Недељом, јер свака Недеља је Васкрсење. А Ускрс је Недеља над недељама, Празник над Празницима. То је “Дан који створи Господ” – вечно Први и вечно Један незалазни Дан Царства Христовог – обрадујмо се и веселимо се њему, и у њему – Христу Васкрсломе и нас Васкрсавајућем!
  8. 14 points
    Kod tetke je najlepse
  9. 14 points
  10. 14 points
    Ха, а гледај овог пецароша Перућац
  11. 13 points
    @Александар Милојков Хајде да узмемо да је брат Александар Милојков у праву. Да в. Максим има ”наивну веру” и да је у интервјуу ”Ако ово буде крај, знаћу да није љубав”, објављеном први пут на сајту Serbica Amerikana (17. јануара 2019. г.), па потом пренешеном на неколико интернет портала, заиста преовладала наивност в. Максима, те да су изречени ставови гледе српске ”аутокефалности”, црквене кризе у Украјини и крста који се налази преп п. Вартоломејом (читај: хвалоспева П. Вартоломеју изречених од стране в. Максима) плод те наивности српског архијереја! Хајде да заиста замислимо да је то тако било! Ако је в. Максим испао наиван, рекавши то што је рекао, онда му можемо опростити ту његову непромишљеност. Али, тај његов интервју појавио се више од два месеца након што је на ванредном Саборском заседању, одржаном у новембру месецу 2018. године (6-7. 11.2018) САССПЦ усвојио и у Саопштењу (http://spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij) изнео званичан став наше помесне цркве по питању Цркве у Украјини. На том Саборском заседању били су присутни готово сви наши архијереји, који су текст Саопштења усвојили па га потом презентовали јавности. Шта то значи? Тиме што од стране в. Максима није било накнадне рекације (=супротног става) поводом тог Саопштења, значи да се и он сложио са тим што у Саопштењу пише. И то је морао да уради - да се сложи са тим што је у Саопштењу стајало - јер је то био став већине српских архијереја. Шта нам то даље казује? Па ништа друго него да в. Максим није смео да се бави питањем Украјине на своју руку (самоиницијативно), нити да даје подршку п. Вароломеју онако како је учинио у поменутом интервјуу. Најмање је смео себи да дозволи да се тај интервју појави након давања Томоса украјинским расколницима (5. јануар 2019. г.). Како су претходно и патријарх Српски г. Иринеј (Гавриловић), као и епископ Бачки Иринеј (Буловић), слали писма п. Вартоломеју у којима су изражавали забринутост поводом најновијих потеза Фанара у Украјини и шире и у тим својим писмима доследно бранили став наше СПЦ, утолико пре в. Максим није смео да буде ”наиван , и у тренуцима када је читав православни свет осудио понашање п. Вартоломеја и већине архијереја Васељенске Патријаршије да брани истог тог п. Вартоломеја. Ту од ”наивности” нема ни слово ”Н”. Ту постоји само једна жеља, нечим изазвана (в. Максим зна најбоље чим!), да се пркоси Саборској одлуци. Понављам, није страшно ако је човек наиван. Свако од нас може да буде наиван у одређеним тренуцима. Од доктора теологије, професора на Богословском факултету, од једног српског архијереја, дугогодишњег монаха и свештенослужитеља, очекује се да уме да расуђује макар толико да може да схвати кад, шта, коме и како сме да каже! А шта, и када, мора нешто да прећути. А ово је управо била та ситуација, када је морао да се уздржи од коментарисања украјинске ситуације, још мање да стаје на страну п. Вартоломеја и тиме да на неки начин пркоси осталој браћи архијерејима. Зашто свој став о украјинској кризи није јавно изнео в. Игњатије (Браничевски)? Зашто то није урадио в. Григорије, који је познат по својој смелости, по молитвеним осминама, ифтарима...? Зар није могао да се огласи и в. Андреј (Аустријско-швајцарски)? Или Иринеј (Добријевић)? Како су они могли да ћуте и прате развој ситуације, а само се в. Максим осмелио да свима нама дели лекције ”о љубави” и о ”квасцу неког дубљег јединства”? Понављам, по мом мишљењу (нека ме в. Максим и његови гласноговорници убеде у супротно) ту није било ”наивности” и случајности. Ту се пројавила једна жеља за самоистицањем, можда и нешто више. Преписка са в. Иринејом (Буловићем) само ме је још више учврстила у мишљењу да код в. Максима постоји исувише јака жеља за самоистицањем (=саморекламирањем), тамо где самоистицања не сме да буде ни у мисаоном зачетку. Чак ни да се десило да је в. Максим то што је изрекао у интервјуу датом новинару сајта Сербика Америкама изрекао на некој од телевизија, у некој од емисија уживо, ни тада то не би могло да се правда наивношћу и несмотреношћу. Чак и тада, у директном ТВ програму, на питање у ситуацији у Украјини, Томосу, п. Вартоломеју, код в. Максима истог тренутка требало би да се у мозгу упали једна црвена лампица, као знак упозорења, и да се на такво неко питање или: избегне директан одговор, то јест новинару се лепо и смирено објасни да се пређе на неко друго питање одговори тако што се у најкраћем пренесе став СПЦ по том питању каже све друго, само се не износи апологија п. Вартоломеја у било каквом погледу. Понављам, в. Максим је доктор теоогије и неко ко је у свом животу одговарао на пуно питања која су му постављали новинари. Било је и разговора са њим на телевизијама (рецимо ТВ Храм-у), тако да се не може рећи да је в. Максим неко ко је неспреман и неспретан у сличним ситуацијама. Све замке које је један такав интервју собом носио, у једном посебном историјском тренутку по васколико Православље, в. Максим могао је да избегне, само да је био мало више (монашки) смирен и послушан Сабору архијереја СПЦ. Да је само мало више водио рачуна о интерсима наше Цркве, о ставу наше Цркве по питању (канонске) Цркве у Украјини, в. Максим би избегао и све потоње реакције, на овом Форуму и шире, као и то да додатно мора да појашњава своје ставове изречене у интервјуу (”Ако ово буде крај, знаћу да није љубав”) пред сабраћом Архијерејима, и да пише ”покајно писмо” на управо завршеном Сабору СПЦ. Владику Максима не мрзим, али имам право да мислим - и још једном на овом Форуму поновим - да је својом отвореном подршком п. Вартоломеју (свеједно је да ли је та подршка можда и плод његове ”наивности”) себи начинио медвеђу услугу, а свима нама - највише страдалној браћи у Украјини, на челу са м. Онуфријем - забио прст у око. Толико од мене!
  12. 13 points
    Отац Зоран има оштро пенкало. И то је ваљда неки дар, јер има људи који и кад би хтели не могу да га наоштре. Многи ће се осећати прозванима, увређенима, итд. Али треба мало погледати и иза тога. Неки су се осетили прозвани и увређени, или запостављени због мога текста са сличним питањем "са чим ћемо изићи пред Св Саву", јер је у њему стајало, у пренесеном значењу, да се "нико није огласио", а неки су се ипак огласили. Без обзира што је у фусноти лепо стајала и захвалност онима малобројнима што се јесу огласили. На жалост, неки људи виде што хоће да виде, или просто не читају са разумевањем него са предрасудом, или пројекцијом, или ко зна како. Треба погледати иза реторике и сагледати да ли стварно стоје аргументи и примедбе. Ми смо у жалосној ситуацији, и свако то износи, међу малобројнима који износе, на свој начин. Неко суптилно, неко мање, а неко као "багер". И све има своју улогу и функцију. И не треба се хватати на небитне ствари него погледати срж реченог. Ја овај текст читам као жалосни вапај.
  13. 13 points
    Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама: одсутна мајка и вечно недорасле ћерке Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу. Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’. Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона. Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“. Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други. Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о много дубљем проблему. Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже: „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица! Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности. У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи» Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…». Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију! Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!), да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример, често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…», «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне. И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу. Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна. На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година. И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса. И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину. Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне. У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да: «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8] Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице. Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…». Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо: «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14] На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу) овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве. Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не Црква) добија аутокефалију! Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? Цео текст: https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/ View full Странице
  14. 13 points
    Nikola Stojanovic

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Postgao sam striko ! <3 Pomenite snajce Jasminu i bebu u svojim molitvama sa zdravlje i duhovno spasenje, ko moze hvala aaaaaaaa ! <3 <3
  15. 13 points
    На многаја љета, Епископу крушевачком Давиду! На многаја љета, чтецу (теологу) Ведрану Гагићу!
  16. 13 points
    Dominika

    Слике форумаша

    Sa patrijarhom antiohijskom Jovanom, mitropolitom Akkara Basilim i Rusima; ja sam sa leve strane: i ovde vidi se mene sa aparatom haha Izvor
  17. 13 points
    Читајући одговор епископа Максима не могу да се отмем устиску да је одговор написан са једном мишљу у подсвести Епископа западноамеричког. А она би гласила некако овако: "Епископ Иринеј је променио причу, покајао се за свој исхитрени напад и напад на Епископа западноамеричког, и пружио руку помирења, па ћу је и ја (Еп Максим) великодушно прихватити као што треба брат да прихвати испружену руку свога брата...". Наравно да не претендујем да знам шта је у свести или подсвести Еп Максима, али износим само свој утисак јер цео текст ми одише духом помирења, али плашим се не и помирења у истини. Читајући, дакле, све ово, остаје ми утисак да то што је Епископ бачки одлучио да веома одмерено и благо одговори на писање Еп Максима, у очима Епископа Максима значи да је он (Еп Иринеј бачки) "спустио лопту", "снизио реторику", "изменио став", "увидео грешке". И сада као завршна реч на ову причу треба да остане то да се готово у свему (осим у овде наведеним "додатним грешкама" Епископа бачког Иринеја) Епископ Иринеј слаже са Епископом Максимом. Као тачку на причу о овој теми, пред сам СА Сабор СПЦ Владика Максим је одлучио да Епископу бачком све ово стави до знања са испруженом "руком помирења". Али из моје перспективе, као некога ко је до ситиних детаља пратио цело ово дешавање, чињенично ствари стоје сасвим супротно од тога духа који се кроз овај текст провлачи. Па да видимо неке од поменутих ствари. Чиста замена теза. Владика Максим је први прозвао епископа Иринеја. Али Владика Максим у овоме своме својеврсном резимеу текуће полемике одлучује ипак да започне историју од средине, а не од почетка. Као да жели да онима већинским читаоцима који нису све од почетка испратили, или пате од амнезије, исприча причу која почиње неким ИСХИТРЕНИМ реаговањем Епископа бачког Иринеја које, ево сада, наводно резултира његовим "прелазом" то јест преумљењем, покајањем, избављењем од исхитрености. Подсећања ради, нико никада, па ни бачки владика, није тврдио да је он ДИРЕКТНО прозван. Тако да "подсећање" јавности на то да он "није био директно прозван" не служи ничему осим што замагљује истину. Епископ бачки је прозван индиректно, али на свима више него јасан начин, као портпарол. Тачно је да је реч портпарол стајала у множини (портпароли), али лингвистичком анализом текста саопштења смо овде са великом дозом сигурности утврдили да је првобитно у саопштењу стајало "портпарол" у једнини, а да је затим извршена измена ове речи у множину. Ох те измене, колико ли их има!? Можемо претпоставити и зашто. Али да оставимо то по страни. Ова једна реченица не само што говори о томе да је Владика бачки наводно потпуно промашио ствар, јер наводно није био "директно прозван", него треба да читаоцу остави утисак да је Владика бачки нека осетљива особа јер се он ИПАК "осетио лично веома погођеним". А то да је Епископ западноамерички ипак мислио на Епископа бачког кад је поменуо портпарола (портпароле) посведочио је и сам Епископ западноамерички (!) када је у једном од својих одговора цитирао наводне речи Епископа Атанасија о Епископу бачком Иринеју као о "вечитом портпаролу". Зашто би то Владика Максим у три своја одговора Епископу бачком потенцирао, да би сада, на крају, рекао да је ипак владика Иринеј све погрешно протумачио, као нека лако увредљива особа. Да не говоримо о томе да чак и да је све овако како представља Владика Максим, за очекивати би било да се "увређеном" Епископу бачком, владика Максим, ако ништа друго, барем као млађи Епископ и брат, извине, макар и оном формулацијом "ако вас је то повредило....". Али, не. Епископ Максим се не извињава. А не извињава се нигде ни за друге квалификације личне природе које је упутио Епископу Иринеју. На ум пада "видовити" (остало је у посебном сећању јер је и један "портпарол" Епископа Максима мене тако назвао), али и друге. Ово је занимљива логичка загонетка. Питања Владика Иринеја, која су уследила као реакција на Саопштење са "индиректном" прозивком од стране Епископа Максима, су била "унапред одговорена" у самом Саопштењу! Питам се чему онда толика преписка између њих двојице? Како то да му у првом своме одговору Епископ Максим није рекао само "већ све тамо пише брате Иринеје"? Заиста како ово разумети? Бачки Епископ тек дакле САДА увиђа неке ствари. У народним песмама би рекли "касно Марко на Косово стиже". А да ли тек сада било шта увиђа Епископ бачки? Не! Епископ бачки је све ово, о постојању украјинских расколника у Америци увиђао сасвим јасно и добро од самог почетка. Али Епископ Максим се правио као да те заједнице не постоје. Што је и изјавио у једном од својих одговора. А када је непобитно доказано да постоје, а овде смо доказали и то да Епископ Максим није могдао да не зна да оне не постоје (питамо се и одговармо у себи, сами себи, и не гласно, зашто је то онда изјавио?) јер Епископ Максим седи у телу (одбор за канонска питања сабрања канонских епископа САД-а) које мора да зна које све неканонске, квази-канонске и друге заједнице постоје на тлу САД-а, када је дакле доказано супртотно тврдњи Епископа Максима, он сада каже да то Епископ бачки тек сада увиђа! Стварно! Па ево ја ћу изигравати недобронамерног читаоца па ћу рећи да није јасно било из тога Саопштења, као што није јасно ни из свих досадашњих одговора, укључујући и овај одговор, шта тачно Владика Максим подразумева. У "канонску јурисдикцију" цариградског патријархата улазе и они Денисенкови расколници у дијаспори који прихвате Томос. Владика Максим није појаснио да ли су њему они "канонски" захваљујући чињеници да су у "канонској јурисдикцији". Са друге стране имамо оне Украјинце који су и пре Томоса били у цариградској јурисдикцији, а ту налазимо сада чувене личне егзархе патријарха Вартоломеја који су припремили пут и поравнили стазе "објединитељном сабору" украјинских расколника, реч је о Данилу памфилијском и Илариону едмондском. И они су у "канонској јурисдикцији", да ли са њима саслужујемо? Да, опет нешто Епископ бачки "превиђа"! А иначе све је супер! Бачки Епископ ништа не превиђа. Само западноамерички Епископ бира ствари на које ће одговорити, ствари на које неће одговорити, и ствари које ће спиновати (као што је замена теза о томе ко сад тек увиђа да у САД-у постоје расколници). Опет, Епископ бачки није добро обавештен и потребује исправљања, итд. Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми "нос" говори да је овде реч исто о неком спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи "канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци" јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. Мислим да ми се може опростити тај грех, ако сам погрешио, будући да смо до сада у овој полемици на много места видели спинове овакве врсте и потезање техникалија у избегавању одговора на суштинска питања. Шта ово значи? Владика Максим изгледа не осуђује такве поступке ("директно" или не уопште?) него каже да такви поступци не значе оно што ми сви мислимо да значе, а што је изражено речима Епископа Иринеја, цариградске претензије на територије других аутокефалних цркава и на дијаспору. Драго ми је чути да Владика није спреман да усвоји такву еклисиологију, по којој Васељенски Патријарх има јурисдикцију над целом дијаспором итд. Ако је на то мислио? Али никад нисмо начисто баш око тога шта је мислио. Међутим, мене овде интересује једна друга ствар и то ЈАКО ме интересује. Које су то објављене студије Епископа Максима које се баве овом тематиком? Ја не видех ни једну. Мада могуће је да он ту подразумева "студије" као што су текстић објављен у брошурици, листићу, епархије западноамеричке као што је она, која се налази у његовој АКАДЕМСКОЈ БИБЛИОГРАФИЈИ (!!!) под називом "Ecclesiological provincialism compared to the Chruch's concrete unity" и слични урадци. Можете и сами погледати ту "академску" публикацију илити "студију" овде: https://www.serborth.org/files/Pathmay07.pdf Стварно не желим да звучим заједљиво или претерано саркастично, али не знам како другачије да изразим своје запрепашћење чињеницом да се овакве ствари, као што су писања у епархијском гласнику, листићу, налазе у академској библиографији једног професора на Београдском Универзитету. Волео бих да то нисам видео. Као да је Епископ Иринеј "директно" нападао Епископа Максима, као да се једно јутро пробудио, устао на леву ногу, и одлучио да "вапи" "тако директно" на Владику Максима. Рекло би се без повода. Као да нема паметнија посла. А ово је заиста забавно! Већ су изашле врхунски озбиљне књиге, које садрже све званичне документе Критског Сабора у све четири језичке верзије, као што су публикације Brepolis-а. А Владика Максим тврди да ће акта, АКО БОГ ДА, тек бити "коначно и званично" објављена! Ако званично потписани документи на којима смо видели да Владика Максим НИЈЕ исправљао своју титулу, нису званична акта критског сабора, онда се питамо шта то очекује Владика да се објави? Испада да потписани документи нису званична акта! Ово је стварно врх! А видели смо не само да постоје ти документи (непотписани) из више извора. Него смо видели да су објављене озбиљне публикације као горе наведена које не садрже правилно титулисање, па у томе смислу и на српском језику, где је један од уредника био управо Епископ Максим, који ни у "својој" публикацији није исправио своју титулу иако је то могао да учини. Занимљиво! Баш је ово нека прилика да се "подсети јавност" на критски сабор. И да им се каже да је тај сабор "примљен" (прихваћен?) од стране СПЦ. 2017. г. Али питам се шта је то примљено 2017.г. када "званична акта" тек треба да буду "коначно и званично објављена". Да ли се то Владика Максим са нама шали? Шта ли је то САС СПЦ усвојио кад још нема ништа званично? Па ја бих предложио Сабору, ако није превише претенциозно са моје стране, да баш сачека та "званична акта" која ће наводно бити објављена па да тек онда о њима расправља, ако о томе још ико буде хтео да расправља. Јер очигледно је да су имали посла са неким фалсификатима или неверодостојним и незваничним актима 2017. г. када су наводно "примали" критски сабор. Да, ово би ме заиста радовало, кад бих после свега био сигуран да Епископ Максим под овим подразумева исто што и Епископ Иринеј бачки.
  18. 12 points
    Том члану су због тога санкционисане поруке, тј. поруке су му на одобравању. То више никад неће смети да напише. Ако се то поново деси - биће банован за сва времена. Оно што јесте занимљиво је да Вам превише не смета вређање Епископа бачког и Епископа крушевачког... Ако браните, онда браните и друге... Ми се трудимо, а то уопште није лако јер сте многи ПОБЕГЛИ из Администрације, јер не желите да улазите у спорове итд... да форум одржавамо колико-толико нормалним, и ако у оваквим темама то није лако. Зато, пријавите СВАКУ поруку где се вређа владика било који, као и свештеник, као и верник...
  19. 12 points
    Не бисмо никоме препоручили да му о. Зоран нешто каже типа "Господ ће те звекнути у ногу"... тај се неће добро провести, знамо шта причамо и не шалимо се.
  20. 12 points
    Татјана H

    Раскиди - грех или слобода избора?

    Ко зна из каквих побуда људи улазе у везе које називају "љубавне везе". Истина је са се стил живота значајно променио па и те честе промене партнера које толико оштете људе да постају неспособни да тај партнерски однос доживе суштински исправно. Преширока је то тема. И тај синдром "угасиле се емоције" је синдром заправо "угасила се страст", љуваби никад није ни било јер нисмо стигли до ње...
  21. 12 points
    О. Небојша, уз дужно поштовање, морам да Вас питам нешто: сметају Вам шкакљиви изрази о. Зорана (који су, узгред буди речено, били део народног језика/фолкора све док их савремени Срби нису унакарадили па се многи од нас снебивају да их употребе у свакодневном говору) а не смета Вам то што в. Максим (ваш сабрат из Богословије) лупета к’о Максим по дивизији? Ваша придика о. Зорану добиће на тежини онога тренутка када се будете изјаснили шта мислите о томе да ли је в. Максим био у праву (или није) када је изјавио да је Св. Сава аутокефалију добио на сумњив начин, када је противно ставу САССПЦ изнео своје мишљење да В. Патријарх у погледу украјинског раскола чини добру ствар, коју сада многи не разумеју али ће време показати да је он био у праву, итд? Или је, као што многи овде на форуму, а и шире, тврде да је својим писањем, својим ставом и мишљењем учинио и себи и нашој Цркви медвеђу услугу, за шта би морао да сноси одређене последице. Много је мања штета од израза које овде на форуму употребљава о. Зоран, од оне која је настала након интервјуа в. Максима. У то будите сигурни.
  22. 12 points
    Вечни помен Зорану.
  23. 12 points
    obi-wan

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Evo, sad sam upravo saznao i ime - Milan.
  24. 12 points
    obi-wan

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    Danas mi rece nasa @Снежана da je nas stari clan @Кратос trenutno na VMA, jer je imao infarkt, i ugradjen mu je stent. Pomenite coveka i ovako, a kad se Sneza javi - ili bilo ko drugi ko zna - reci ce nam i pravo ime.
  25. 12 points
    Сјајан текст! Свака ти је ка у владике Рада! Права је штета што нема и више владика који би могли да праве оваква уметничка сочињенија. Ја, због путовања на коме сам константно, тек сада прочитах текст. Поделићу га на фејсу. Када би Ведран био једини мој производ, ја бих сматрао своју мисију на земљи оствареном. Млађи човек, а са сјајним талентом за теологију који и Давид, а не само он, препозна. То је будућност наше Цркве. Докле имамо оваквих владика, а и теолога, нама нема зиме без обзира на ветрове који дувају.
  26. 12 points
    Vaskrs - Petak, Bejrut, Liban
  27. 12 points
  28. 12 points
    Догодине у Призрену...фотка мог супруга....
  29. 12 points
    gavrosaurus

    Слике форумаша

    Лисине, Велики бук, данас
  30. 12 points
  31. 11 points
    Бановани сви дупли налози. Неки налози су стари и нису "из нове приче" дуплих налога, тј. људи су стари чланови који имају другачије виђење и то је сасвим нормално за форумску дискусију. Један број јесте класичан бот приступ. То додатно дискредитује одбрану. Лично мишљење...
  32. 11 points
    Ја бих упуцао трола који би овако нешто за мене написао...
  33. 11 points
    ako je tema otisla u off to moze da se moderira. pobrisu se postovi koji su kafanski i diksusija se vrati na neku tacku sa koje je skrenula. za to su protrebni iskusni i kvalitetni moderatori koji imaju volju da se time bave. i imaju volju da postoji diskusija o necemu. banuju se oni koji ne doprinose diskusiji. koliko vidim ne postoji volja da se banuje taj neko nego tema ide pod kljuc. to nije dobro i meni to nesto znaci, ovako za sebe. a preti se banom Vedranu, za neke gluposti. ej Vedranu.
  34. 11 points
    Па и ја се распадам у молитви, није тек тако да кажем... Али су многи заборавили да се Богу моле. Зато ова туга... Само ко се моли зна шта говорим... Мени је да оживим човека. Тужна је душа моја до смрти. Заиста. Tristis est anima mea usque ad mortem. На ту тему насликах: Мој млађи син узео и по овоме нацртао свој цртеж кад сам био у Словенији... Недостајао сам му...
  35. 11 points
    Sutra ujutru mojoj sestri operisu ruku. Treba da bude laka, rutinska operacija, ali ipak brinem, jer ima problema sa visokim pritiskom i srcanim zaliscima. Pomenite je, molim vas. Zove se Svetlana.
  36. 11 points
    Лазар Нешић

    Patrijarh pozvao Vučića, većina vladika protiv

    Сећаш се ономад кад смо на ПП причали о овоме и безвезном трошењу енергије на теме о Шизоју, итд. - рекао сам ти да си у праву. И овде си, то је то. Али види, чисто за нашу теолошку браншу: имаш теологе који ноћима не спавају по Босни због украјинског раскола, цариграда, аутокефалија и сличног, али су мирни пред тоталним разваљивањем земље у којој живе, где се на крају крајева налази њина Црква и њен народ. Осим Ненада Илића ти немаш ниједан текст о овом распаду који се догађа; ништа - ни најмању проповед, барем нешто! Нула друштвеног или барем интелектуалног ангажмана. А сети се, између осталог, да нпр. Јован Златоусти није изгубио главу због теолошких паметовања, већ то што је критиковао власт - и то жестоко.
  37. 11 points
    Tomina Nedelja, Akkar, Liban
  38. 11 points
  39. 11 points
    Milan Nikolic

    Raskol se zahuktava

    Епископ бачки Иринеј: Врлина истинољубивости 2. Мај 2019 - 22:43 Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, акамоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка
  40. 11 points
  41. 11 points
    Ромејац

    Индонежанска принцеза искушеница у Жичи!

    У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија. - Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину. Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре. - Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу. Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор. - Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе. Јелисавета ради све послове као и остале монахиње Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла." - Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година. Монахиње са патријархом Иринејом Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском. - Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих. Манастир Жича Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци. - Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно. У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом. - Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге. Монахиње у Жичи живе као велика породица. - Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања. ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:791900-Индонежанска-принцеза-искушеница-у-Жичи
  42. 11 points
    Smaragdni kamičak

    Слике форумаша

  43. 10 points
    Помоз Бог браћо и сестре из литургијске заједнице!
  44. 10 points
    @Milan Nikolic Христос Воскресе! Брате у Христу, Милане, целивам Вам десницу! о. Мирољуб
  45. 10 points
    Све је за људе! Нека изволи, ја сам наредан.
  46. 10 points
    Две представке Светом Архијерејском Сабору Епископа крушевачког Давида. МАЈ 05, 2019 Представка САСабору 1 Унутрашњи докази о посвећењу светог Саве за Архиепископа и о добијању Грамате (синђелије) о Аутокефалији Архиепископије Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви! Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој … Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа … Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује … Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа. Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ … Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199). * Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116). Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37). Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230). Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37). Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64). За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51). Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31). * Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије). Политички и канонски разлози за оспоравање Аутокефалије По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности. Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12). * Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327). Представка САСабору 2 Серијал Млади папа У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе. Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте. Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати. Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите. Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?! А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?! Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега. Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство. А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија. Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?! Асоцијација на: „Младог“ Источног папу Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?! Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?! Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (5) http://bit.ly/2WADvDW Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар. Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника: „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/). Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима. Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?! Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка. Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада, увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих: Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!! О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!! 25/12 април 2019. год. Еп. крушевачки Давид https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ View full Странице
  47. 10 points
    AnaLaz

    Потребна ми је ваша молитвена подршка...

    После неколико дана коме, ноћас се упокојила баба Ика, Илинка. Бог да јој душу прости.
  48. 10 points
    Предраг М

    Raskol se zahuktava

  49. 10 points
    Sofija_

    Слике форумаша

    evo bez sminke
  50. 10 points
    Јучерашње јутро на Билећком језеру, пецарошком рају.
×
×
  • Create New...