Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Sign in to follow this  

    Драгослав Бокан: Српски и отаџбински патријарх

      Како је патријарх Иринеј постао ,,Мирослав Гавриловић из Чачка“?

     

    ДРАГОСЛАВ БОКАН
     
    Патријарх и Црква морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније
    patrijarh-kruna-587x390.jpg

    Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било – све до доласка комунизма на власт у овој – и дан-данас обезбоженој и често антицрквеној – земљи.

    Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене лествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену.

    ОСТАЦИ КОМУНИСТИЧКЕ СВЕСТИ
    Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино ,,продајући веру за вечеру“. Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели.

    Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце ,,апостолских прејемстава“ и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију. Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду).

    Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване „Вражје дивизије“ (по злу запамћене у српском Подрињу и свуда где је пролазећи за собом остављала крвави траг).Komunisti-ikona-300x209.png

    А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: ,,што виши чин и утицај – то жешћи напади и омаловажавања“).

    Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана ,,скојевска“ омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по ,,ослобођењу“.

    Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама…) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо – нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену – цену.

    Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља.

    КОРИСНИ ИДИОТИ И ,,ШИПТАРСКИ ДЕДА МРАЗ“
    Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о ,,предлогу промене Устава Српске Православне Цркве“ одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха. Одмах се развукао фронт – од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта и за кога раде).

    Овог пута је у први план истакнута идеја наводног ,,патријарховог одбијања да столује у Пећи“ (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). То је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног „шиптарског Деда Мраза“?!

    Ни мање, ни више него тако – и то из уста српских патриота, иначе (у другим приликама) сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори.

    Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са „Мирославом Гавриловићем из Чачка“)?

    Patrijarh-varnava.jpg

    И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на – данас од Шиптара – окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба?  На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлашћења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх?

    То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест – убацивање назива „Пећка Патријаршија“ у само име наше цркве – очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање ,првог међу једнакима“ из нашег Светог Архијерејског Сабора.

     

    ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊА БРАНА НЕЗАВИСНОМ КОСОВУ


    Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца.

    Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније.

    Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције).

    То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха.

    Не тражи се ту никаква ,,боља реакција“ или ,,снажније показано родољубље“ од патријарха Иринеја. Напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати.

    А што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао наруку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлашћења.

    Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и ,,просветитељско“-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас).

    Patrijarh-300x162.jpg

    Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан, узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству.

     

    Facebook.com/dragoslav.bokan


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Не волем полтронске текстове...

    пре 13 часа, александар живаљев рече

    Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу?

    Ко каже да не треба да им се то замери.

    Како је патријарх Арсеније повео народ са Косова и Метохије у изгнанство, тако је требао патријарх српски да поведе народ назад, по ослобођењу Косова и Метохије.

    Повратак срба се истина делимично десио, ал то нису испратили нит световни лидер (краљ), нит духовни лидер, патријарх. Нит се краљ вратио у Призрен, нит се патријарх вратио у Пећ. Да се то догодило, тотално другачија ситуација би данас била, и што се тиче Македоније, и што се тиче Црне Горе, и што се тиче Србије.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×