Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе!

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности, да имаш приступ затвореним форумима

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Иван Ивковић

    Случај Роџера и његових родитеља (2. део)

    Sign in to follow this  

    Нисам уопште очекивао да прихвате моју понуду и једним делом себе сам се и надао да неће. Али осећао сам се обавезним да бар покушам. Kолико год да би ми било мучно да радим са њима, нисам могао тек тако да их упутим на неког другог. Сада, седам година после Бобијевог случаја, бар сам знао са чиме имам посла.

    “Ох, ја сам сигурна да сте у праву докторе”, рекла је госпођа Р. пријатељски као да ћаскамо уз поподневни чај. “Било би заиста пријатно причати о самом себи и имати некога на кога човек може да се ослони. Али то захтева пуно времена а и веома је скупо, зар не? Ја бих, заиста, желела да смо боље плаћени и да имамо могућности себи то да приуштимо. Али ми имамо двоје деце коју треба ишколовати. На жалост, ми једноставно нисмо у могућности да годинама дајемо хиљаде долара на некакву уметност.”

    “Ја не знам да ли сте добро плаћени или не”, одговорио сам јој, “али знам да сте највероватније покривени неком врстом социјалног осигурања што значи да бисте платили само петину од укупне цене третмана. А ако мислите да је и то много, размислите о породичној терапији где би вас ваш терапеут примао заједно са Роџером.”

    Овде је господин Р. устао. “Ово је био заиста интересантан разговор, докторе. Да, збиља сте нас просветлили. Али доста смо вас задржали, а и ја морам да се вратим у канцеларију.”

    “А шта ћемо са Роџером?” — упитао сам.

    “Са Роџером?” — господин Р. ме је збуњено погледао.

    “Да. Он је провалио у туђу собу. Попустио је у школи. У депресији је. Заплашен је. У неприлици је. Шта ће бити са њим?”

    “Па, о Роџеру ћемо морати дубоко да размислимо”, одговорио је господин Р. “Да, заиста дубоко. А и ви сте нам дали доста материјала за размишљање, докторе. Збиља сте нам помогли.”

    “Ја се надам да јесам”, рекао сам устајући и сам. Разговор је очигледно био завршен, свиђало се .то мени или не. “И надам се да ћете о мом предлогу добро да размислите.”

    “Па, наравно, докторе”, рекла је госпођа Р. мазно, “о свему што сте рекли ћемо озбиљно размислити.”

    И као и прошлог пута, господин и госпођа Р. су покушали да ме спрече у намери да поново разговарам са Роџером. “Он није део намештаја”, инсистирао сам. “Он има право да зна шта се догађа.”

    И тако сам провео још неколико кратких момената са Роџером. Открио сам да у новчанику још увек држи моју подсетницу. Рекао сам му да ћу позвати сестру Мери и препоручити јој да га прими да настави школовање у школи св. Томе. Рекао сам му да сам поново препоручио да оде код др Левенсона. Такође сам му рекао да сам његовим родитељима препоручио да се и сами подвргну терапији. “Знаш, Роџере,” — рекао сам, “ја не мислим да је све ово само твој проблем. Мислим да твоји родитељи имају психолошки проблем који је велики бар колико и твој. Имам утисак да се баш много не труде да те разумеју. И не знам чак ни да ли ће се заиста потрудити да нађу помоћ која ти је потребна.”

    Роџер се, као што сам и очекивао, ни у шта није упуштао и тако смо се растали.

    Три недеље касније у пошти сам нашао чек уз писамце госпође Р., написано на елегантном папиру, са њеним личним заглављем:

    Цитат

     

    Поштовани др Пек,

    Било је веома љубазно од Вас што сте нас прошлог месеца примили иако нисмо на време заказали. Мој супруг и ја веома ценимо Вашу бригу за Роџера. Желим да Вас обавестим да смо послушали ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат. То је војна академија у Северној Kаролини, која има одличну репутацију у погледу рада са децом која имају проблема у понашању. Сигурна сам да ће сада све кренути набоље. Пуно вам хвала за све што сте учинили за нас.

    Са искреним поштовањем, Г-ђа Р.

     

     

    То се одиграло пре десет година. Немам појма шта је са Роџером. Требало би да му је сада двадесет пет година. Понекад се сетим да се помолим за њега.

    Оно што отежава писање о злу је његова суптилност. Почео сам са описивањем случаја Бобија и његових родитеља, јер је ту бар све било очигледно. Дати детету оружје којим је његов брат извршио самоубиство пример је тако нечувене и срамне окрутности да ће свако доћи до закључка да се заиста ради о злу. Али Роџерови родитељи нису починили ништа тако страшно; у њиховом случају се ради само о избору школе, путовањима и уопште, о уобичајеним одлукама које родитељи доносе рутински. То што се мој суд о тим питањима разликовао од њиховог није довољно да Роџерове родитеље означи као зле. У ствари, можда сам ја тај који је зао када своје пацијенте који се не слажу са мојим мишљењем и не прихватају моје савете сматрам злим? Да, можда, не злоупотребљавам концепт зла ако га олако примењујем на свакоме ко се супротстави мом суду?

    Овај проблем злоупотребе концепта зла је сасвим реалан и о њему ће се дуже говорити у закључном делу књиге. Ја сам свакако дужан да оправдам свој закључак да је Роџер жртва зла. То ми је нарочито важно због тога што је од два случаја, Бобијев и Роџеров, Роџеров типичнији. Kод Бобијевих родитеља смо видели зло у сасвим очигледној манифестацији; међутим такви случајеви су веома ретки.

    Оно се иначе најчешће појављује у много суптилнијем облику и чини сасвим обично, изгледа на први поглед нормално па чак и рационално. Kао што сам већ рекао, зли људи су мајстори у претварању; они се ретко показују у правој боји — било другима, било самима себи. Није змија без разлога чувена по својој суптилној лукавости.

    Због тога, осим у веома ретким случајевима, нисмо у стању да донесемо суд о злој особи посматрајући је само у једној ситуацији; уместо тога, наш суд се мора заснивати на читавом низу опсервација њиховог понашања као и њиховог стила и начина делања. Није ствар била само у томе Што су Роџерови родитељи одлучили да га пошаљу у школу коју им нисам саветовао; у периоду од годину дана они су донели три такве одлуке, једну за другом. Нису само у једној одређеној ситуацији поступили не обазирући се на то како се Роџер осећао; они су стално тако поступали, у свакој ситуацији. Били су невероватно доследни у својој безобзирности према њему као особи.

    Па ипак, да ли је то зло? Зашто уместо тога не бисмо могли да кажемо да су господин и госпођа Р. били изразито неосетљиви људи и оставимо ствар на томе? Због тога што они нису неосетљиви. Веома интелигентни, они су имали рафиниран осећај за друштвене нијансе. Ми овде не говоримо о сиромашним сељацима из Апалачије, већ о високо образованом, културном, префињеном пару из високих политичких кругова, који се пођеднако добро сналази на састанцима одбора и на партијама коктела. Они не би постали оно што јесу да су били без осећаја. Господину Р. није могло да се деси да донесе непромишљену законску одредбу, а госпођа Р. не би никада заборавила да пошаље цвеће тамо где треба. Али Роџера су заборављали и нису га узимали у обзир. Та њихова неосетљивост према њему била је, у ствари, селективна. Свесно или несвесно, они су је сами изабрали.

    Зашто? Због чега су то изабрали? Да ли је то било због тога што једноставно нису хтели да се гњаве са Роџером па су зато све своје реакције на њега свели на оно што би било најјефтиније или најлакше без обзира на његове стварне потребе? Или су, можда, на неки мрачан начин, у ствари, хтели да га униште? Не знам. И никада нећу знати, Чини ми се да код зла постоји нешто што је у суштини несхватљиво. Или ако не несхватљиво, онда бар, на себи својствен начии; загонетно. Зли људи увек своје мотиве прикривају лажима.

    Ако се читалац сада врати на онај део у књизи где описујем своје интеракције са господином и госпођом Р., наћи ће нешто између једног и два туцета лажи. Ту се поново срећемо са том невероватном доследношћу. Не ради се о једној или двема лажима. Роџерови родитељи су ме лагали константно, рутински. Били су то људи лажи. То нису биле огромне лажи. Због њих не би ишли на суд. Али је тим лажима све било прожето. Чак и њихово долажење код мене је била лаж.

    Због чега су тражили мој савет када, у ствари, нису искрено били забринути за Роџера, нити их је мој савет заиста занимао? Одговор је, то је био део њиховог претварања. Они су хтели да изгледа као да заиста покушавају да помогну Роџеру. Пошто су им у његовој школи то саветовали сваки пут када је било проблема, изгледало би немарно са њихове стране да ми се нису обратили. За случај да их неко пита: “Ви сте га, свакако, већ водили код психијатра, зар не?” — господин и госпођа Р. су хтели да звуче уверљиво кад кажу: “О, да, неколико пута, али изгледа да ништа не помаже.”

    Једно време сам се питао због чега су Роџера по други пут довели код мене када наш први сусрет за њих није био нарочито пријатан и када су знали да ће морати да објасне због чега ме нису послушали. Изгледало ми је то као чудан избор. Али, сам се сетио да сам им још тада јасно рекао да пацијенте примам само на кратке консултације. Значи, неће бити изложени неком великом притиску да послушају оно што им будем саветовао. Врата за бекство су им била широм отворена. Мој радни распоред је савршено одговарао за њихово претварање.

    Сасвим природно, будући да је смишљено да прикрије оно што му је супротно, оно што зли људи најчешће глуме је љубав. Порука коју су господин и госпођа Р. одашиљали требало је да гласи: “Због тога што јесмо добри родитељи који воле своје дете, ми смо дубоко забринути за Роџера.” Kао што сам нагласио у претходном поглављу, када се зли људи претварају, они то раде да би заварали себе бар исто онолико колико и друге. Потпуно сам спреман да поверујем да су господин и госпођа Р. живели у убеђењу да су заиста чинили све што су могли за Роџера. И када би рекли — а сигуран сам да су то говорили — “Неколико пута смо га водили код психијатра, али нико није могао да му помогне”, они би заборавили детаље који су сачињавали истину.

    Сваки искусни психотерапеут зна да има заиста много родитеља који не воле своју децу и да се међу њима, огромна већина претвара да их воли. Ваљда нису сви ти људи заслужили да их називамо злима? Претпостављам да нису. Претпостављам да се ту ради о градацији, где у складу са два типа мита Мартина Бубера, у један спадају они који “падају”, а у други они који су “пали”. Не знам тачно где је линија која их раздваја. Али знам да су је господин и госпођа Р. прешли.

    Погледајмо пре свега до које мере су ти људи били спремни да жртвују Роџера да би сачували нарцисоидну представу о себи. Изгледало је да ту себи нису поставили никакве границе. Нимало се нису устручавали да о свом сину говоре као о “генетском криминалцу”, да га лагано воде путем који води до закључка да му нема помоћи, да је неизлечив и деформисан, све у одбрану од мог предлога да се и сами подвргну терапији. Осећао сам да је њихова спремност да се, ако треба, послуже Роџером да би скинули кривицу са себе, била без граница.

    Следећа ствар је степен — дубина и изопаченост — њихових лажи. Госпођа Р., пише: “Желим да Вас обавестим да смо послушали Ваш савет и послали Роџера у школу у којој постоји интернат.” Kаква невероватна изјава! Она тврди да сам им ја саветовао да Роџера испишу из школе св. Томе, а ја сам био изричито против тога. И тврди да су послушали мој савет, а то никако нису, јер сам им ја саветовао да се пре свега и сами подвргну терапији. И најзад, још треба да закључимо да су тако поступили због тога што сам им ја тако саветовао, док су, у ствари, мој савет сматрали потпуно ирелевантним. Не само једна лаж, не чак ни две, већ три лажи испреплетене једна у другу, у једној јединој, краткој реченици. То готово личи чак неку врсту генијалности чија је невероватна извитопереност готово за дивљење. Претпостављам да је госпођа Р. и сама веровала у оно што је написала: “Послушали смо Ваш савет”. Бубер је то лепо описао када је говорио о “језовитој игри жмурки у опскуртности душе, у којој она сама, људска душа, саму себе заобилази, саму себе избегава и сама се од себе скрива.” (Добро и зло, Charles Scribner's sons, 1953, с. 111)

    Најтипичнија жртва зла је дете. То се може и очекивати не само због тога што су деца најслабији и најповодљивији чланови друштва, већ и због апсолутне моћи коју родитељи имају над њиховим животима. Доминација господара над робом се много не разликује од доминације родитеља над дететом. Незрелост детета која резултира у његовој зависности даје родитељима велику моћ, али не негира могућност да та моћ, као и свака друга, буде злоупотребљавана или у различитим степенима злонамерна. Штавише, однос детета и родитеља ставља дете у позицију наметнуте интимности. Господар може увек да прода роба ако му се нешто у њиховом међусобном односу не допада. Међутим, исто као што деца не могу да се ослободе родитеља, ни родитељи, не могу да се ослободе деце и притиска који она врше на њих. (Ако неко хоће да крене у потрагу за злим људима, најбоље нека почне од њихових жртава. На пример, међу родитељима деце и адолесцената који пате од емоционалних поремећаја. Тиме не желим да кажем да су сва таква деца жртве зла или да су сви такви родитељи злоћудне личности. Kонфигурације зла присутне су само у мањем броју случајева. Међутим, тај број је ипак значајан.)

    Друга типична и прилично интригирајућа карактеристика и Бобијевог и Роџеровог случаја је невероватно јединство њихових родитеља. И један и други пар су функционисали као тим. Не можемо да кажемо да је Бобијев отац био зао, а мајка није или да је мајка била зла, а отац је само био уз њу. Kако се мени чинило, они су обоје били зли. Тако је било и са господином и госпођом Р. Обоје су деловали подједнако неискрено; обоје су учествовали у доношењу деструктивних одлука; обоје су показали подједнаку спремност да Роџера отпишу као неизлечивог чим се поставило питање њиховог удела у његовом проблему. (Ово родитељско јединство многе психијатре неће изненадити. У испитивању случајева деце која су тучена наилазимо да по правилу оба родитеља учествују у злочину. Чак и у случајевима инцеста између оца и кћерке обично откријемо да је и мајка бар делимично сарађивала. Још једном, не желим да кажем да су сви родитељи који туку своју децу или су са њима у инцестуалном односу обавезно зли. Ове примере сам узео само као илустрацију чињенице да готово увек оба родитеља сносе кривицу за стварање психопатологије код своје деце. Они који су читали књигу "Сибил" од Флоре Шрајбер (Warner Books, 1974), подсетиће се на истинитост овог принципа.)

    Деца ипак нису једине жртве зла са којим се срећемо у свакодневном животу...

     

    Одломак из књиге

    М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)
    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...