Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Дејан
    Дејан
    Sign in to follow this  

    Oни који напуштају православну веру никада нису истински упознали своју веру

      Могу засигурно да кажем да они који напуштају православну веру и прелазе, рецимо, у ислам, никада нису истински упознали своју веру. Највероватније је реч о људима који су можда крштени као деца или нису уопште крштени и који су били само номинално православни хришћани јер нису живели активним евхаристијским животом.

    Нажалост, јако је много наших људи који православну веру своде само на обележавање крсне славе и евентуално залутају до цркве за Божић или Васкрс да упале свећу. У древној Цркви ако хришћанин 40 дана није примио Св. Евхаристију није сматран чланом Цркве. У данашње време највише се гледа да ли је неко крштен или не, а готово да се потпуно превиђа колико крштени активно учествује у животу Цркве. Имамо такође много оних који су се крстили као одрасли али нису прошли ни катихетски курс, а то је јако важно. Господ каже: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19). Дакле, прво треба научити катихумене шта примају, а потом их крстити. Крштење одраслих лица без претходног периода катихумената и поучавања у вери апсолутно је погрешно и, нажалост, довело је до ситуације да имамо велики број крштених, али мали број активних верника.

    Други разлог јесте то што је веома често наша вера православна у српском народу поистовећена са нацијом, па се крштење и припадност Цркви доживљава као питање националне и политичке припадности, а не заправо много дубље од тога. Крштење је ново рођење, умирање старом човеку и почетак суштаственог одвајања од живота заснованог на плоти јер постајемо чланови тела Христовог - Цркве. Учествовање у Цркви подразумева да читав свој живот саобразимо са заједницом у којој живимо. Данас је постојање тзв. хришћанских народа под великим знаком питања. Према проценама само мали проценат припадника тих традиционалних и "крштених народа" активно живи евхаристијским животом иако ми сви волимо да број православних верника изражавамо у милионима.

    Трећи разлог, који ми долази на памет, могао би да буде потреба за живом заједницом. Иако је Црква најцеловитији пример заједнице у којој сви заједно са Христом сачињавамо једно тело, једну Цркву, причешћујући се Светим Тајнама, у практичном животу многи хришћани довољно не доживљавају осећај заједнице у хришћанској вери. С једне стране то је због неучествовања у евхаристијском животу Цркве, а с друге због тога што се евхаристијска заједница у парохији ограничава на верске обреде и не наставља се у свакодневном животу. Ми учествујемо у Светој Литургији не да бисмо доживели психичко олакшање, побегли од стреса свакодневног живота, већ пре свега да бисмо потврдили прави идентитет наше личности, да постојимо само у заједници са другима и да смо оно што јесмо само у Христу. Та заједница требало би да се настави и након Литургије јер парохија треба да живи као једна велика породица, а преко парохије и епархија - Црква окупљена око свог Епископа. Није добро када се верници након Литургије једноставно разиђу кућама и оду у своје индивидуалне животе. Хвала Богу, знам ревносне свештенике који своје вернике организују за разне активности (помоћ болесним и старим члановима заједнице, активности на мисионарском раду, разна предавања и сл) и ту су могућности неизмерне. Данашњи човек који је опхрван индивидуализмом и који се мучи у усамљености има природну потребу за заједницом која ће га прихватити и кроз коју ће остваривати своју личност. Тамо где се црквени живот своди искључиво на ритуале на "задовољавање својих верских потреба" и где нема довољно живог и органског односа свештеника (или Епископа) са верним народом, тај осећај заједнице се не остварује у својој пуноћи па људи трагају за другим учењима. Зато многи одлазе у разне источне религије, нове секте, а неки и у разне ултра-ревнитељске групе које су у сталном идеолошком набоју и представљају известан сурогат аутентичној заједници.

    У погледу осећаја заједнице ислам је веома занимљив јер муслимани у контексту своје вере сачињавају ummat al-Islamiyah (исламски народ, заједницу). Ummah означава заједницу верника за разлику од појма Sha'ab који се односи на географску припадност (нешто приближно западном поимању нације). Такође Ислам за разлику од тзв. европских хришћанских народа никада није имао проблем са расизмом. Муслиман, без обзира које је боје или порекла једнак је пред верским законом, шеријатом. Међу првим муслиманима било је црнаца. Гледао сам пар документараца у којима обраћеници у ислам пре свега наглашавају прихваћеност од те заједнице која се у потпуности брине о њима и обезбеђује им заштиту и сигурност. Обраћеници су већином људи који су доживели одређену кризу и који нису нашли утеху и помоћ на други начин.

    Хришћанима који познају своје предање све ово може да игледа веома познато, а зашто и не би било јер ислам је настао 7 векова након хришћанства и то на просторима где је Црква већ дала своје највећа достигнућа и где су просијали бројни светитељи. Ислам је усвојио многа хришћанска учења и обичаје и прилагодио их свом систему. Зар и ми хришћани немамо појам народа Божијег (λαός) који се разликује од етноса (ἔθνος)? Зар и хришћанима не би требало да расизам буде стран јер сви који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо? Зар ми као хришћани не би требало да помажемо једни другима као браћи у Христу? Зато дубоко верујем да уколико се ми као хришћани активније посветимо нашем животу у Цркви и више будемо радили на превазилажењу наших разлика и подела, моћи ћемо да пружимо људима који траже истинску заједницу много више од других вера.

    Архимандрит Сава Јањић


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Кажете нису били упознати са својом вером...Ко је за то крив? Ко наплаћује  и живи не произвиодећи ништа ,ко је плаћен да упознаје народ са његовом вером? 

      Треба ли народ да чита ваше просипање теологије или ћете коначно послати људе на терен који ће се  том народу наћи?  Може ли наша Црква да изфинансира и организује било какву мисију  на рубним подручјима који су на удару других вера?

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    @@Незнавени Џуџа,

     

    Они сами. Онај ко неће Бога он неће Бога, и не можеш га никако, а посебно не на силу, натерати да хоће. Нема ту убеђивања, коме Христос треба он му сам приђе, јер Он је ту и чека, ми нећемо. Црква улази само у ону кућу која је прима. 

    Проблем је што наш свет у Бога верује као у вишу силу која треба да му донесе личну корист. Потежу Бога ради остварења својих егоистичних циљева. А Он је Отац свих. И чека. И стално говори "Адаме где си?" Ал' се наш Адам сакрио и неће.

    Срби су самољубиви пагани који неће Христа. А мисле да га имају и да их Бог чува. Катастрофа! Прелест над прелестима. И чим неко почне да им прича они одмах "скачу на ноге" са чувеним "немој да тупиш". Е тако би мање-више прошао свако ко би "отишао на терен" да их упозна са вером.

    Наш свет и даље има петокраку уместо душе. Зато овако и пролазимо.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×